sledeća tema »

[Angelina]

*




ALEKSANDAR LUKIĆ

Aleksandar Lukić (Mišljenovac, 6. avgust 1957) je srpski pesnik.


ŽIVOT

Rođen je 6. avgusta 1957. godine u Mišljenovcu. Osnovnu školu je pohađao u rodnom mestu i Turiji. Srednju školu je završio u Kučevu, a diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Počeo je da piše i objavljuje kao student uz starijeg brata Miroslava. Pesme objavljuje u beogradskoj Književnoj reči. Književna omladina Srbije mu objavljuje prvu knjigu pesama "U vagonu Rozanova", za koju je dobio Brankovu nagradu. Pročuo se po pesmi "Poljska muštikla", zbog koje su svojevremeno bile raspisane političke poternice.[1]

Lukić živi i radi u Požarevcu, kao direktor u Centru za kulturu i urednik Edicije BRANIČEVO.

Sa starijim bratom Miroslavom Lukićem osnovao je Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, koji je izlazio kratko (1998). Uređivao je časopis "Braničevo" u dva navrata (1994-1995, i od 2008). Aleksandar Lukić je, u ediciji koju uređuje poslednjih nekoliko godina, objavio veliki broj naslova iz različitih oblasti književnosti i kulture. Kao pesnik je prevođen na rumunski, francuski i engleski jezik.


BIBLIOGRAFIJA

• "U vagonu Rozanova" (KOS, Beograd, 1986, Brankova nagrada)
• "Osnivač podzemne prestonice" (Zavetine, Beograd, 1991)
• "Strašni sud" (Unireks — KZ „Vladimir Mijušković“. Nikšić, 1991, književna nagrada „Zaloga“)
• "Evropa" (Vreme knjige, Beograd, 1995)
• "Vampirovići" (Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, 1998)
• "Legende o ramondama i ružičastom pesku mesečevog smaknuća" (Prosveta, Beograd, 1999)
• "Brod ludaka" (Narodna knjiga, Beograd, 2001, za koju je dobio nagradu "Srba Mitić")
• "U dolini zidova" (Edicija Braničevo, Požarevac, 2003)
• "Vesela mumija" (Ovdje, Podgorica, 1998)
• "Vlaške basme" (zbirku vlaških basama pripremio je za štampu zajedno sa Benom Mladenovićem i prepevao je na srpski Alamnah za živu tradiciju, književnost i alhemiju)
• "Maestro per Pjetro" (roman, Mobarov institut, Zavetine, Beograd, 2001, za koji je dobio nagradu "Drvo života")
• "Jaspis" (Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2007, za koju je dobio književnu nagradu Zavetina Amblem tajnog pisma sveta: objavljivanje Sabranih dela)
• "Ne spominji đavola" (KOV, Vršac, 2009, za koju je dobio Drainčevu nagradu).
• "SABRANI RADOVI Aleksandra Lukića" (sabrana dela u 8 knjiga, digitalno izdanje, Edicija ZAVETINE, 2008).
• "Savremeni uškopljenici", IP Intelekta Valjevo, 2010.

KNJIŽEVNE NAGRADE

Lukić je dobio sledeće književne nagrade:

• Brankovu nagradu,
• "Srba Mitić",
• "Drvo života",
• Amblem tajnog pisma sveta (za celokupno stvaralaštvo),
• Lenkin prsten, Srbobran, 2008. za najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku
• Drainčevu nagradu (2010)

IZVORI

1. Književna reč, Beograd, 25. maj 1984, analiza tzv. uredničkih promašaja


SPOLJAŠNE VEZE

• Sabrani radovi Aleksandra Lukića
• Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju
• Edicija BRANIČEVO
• Bezdana umetnost

Wikipedia

[Angelina]

*

ALEKSANDAR LUKIĆ


ALEKSANDAR LUKIĆ (1957, Mišljenovac ― ). Pesnik, esejist, dramski pisac. Profet. Knjige pesama: U vagonu Rozanova (1986), Osnivač podzemne prestonice (1991), Strašii sud (1991), Evropa (1995), Vampirovići (1998), drama Vidovnjak (Vesela mumija) (1998), Legeide o Ramondama i ružičastom pesku mesečevog smaknuća (1999)...

Ne zaboravite: Lukić je objavio svoju poemu Poljska muštikla, nekoliko godina pre nego što je Kiš objavio poemu o Pesniku revolucije na predsedničkom brodu. Neke Lukićeve knjige su naprosto "sakrivene'" od naše javnosti, od čitalaca, a izlaženje jedne je sprečeno (Vampirovići) (...)

Lukić je, kao profet, razbio mnoge privide i iluzije, rizikujući na svojim počecima, kao ni jedan pesnik pre njega. Već u prvoj objavljenoj Lukićevoj knjizi pesama sadržani su potencijali svih njegovih ostalih knjiga. Metafizičar pesnik pobunio se protiv LINEARNOG PRINCIPA ISTORIJE (J. Brodski). Pišući o socijalizmu koji se iz dana u dan POŠTEĆUJE, Lukić je, kao i Brodski, ili Česlav Miloš, ili Berđajev ― pre svih, sagledao POVEĆAVANJE tragizma postojanja u socijalističkom društvu. Ovaj pesnik je stvarao svoju fantazmagoričnu i neponovljivu viziju pakla XX veka i Trećeg Rima, progovarajući glasom propovednika, filozofa i pobunjenika. Lukić je iz familije jedne vrlo ugledne i važne porodice ― NEZAVISNE DESTRUKTIVNE SLOVENSKE književnosti. Preci i obožavani prethodnici ovog pesnika su možda oni istinski ambiciozni umetnici XX veka koji su kao merilo svojih snaga smatrali religijsku tematiku (Rembrant, Milton). Od prvih objavljenih pesama, od onih za kojima su na teritoriji ondašnje Titoslavije raspisane ideološke poternice od strane moći sakrivene u tami, ovo pesništvo je bilo izraz i krik jezika koji se otresa od srama, / Vraća se kući iz dugog izgnanstva, / Sit dovijanja, gmizanja, podanstva (Bećković). To pesništvo ispravlja ISKRIVLJENE PROPORCIJE u umetnosti i književnosti XX veka, neprestano idući u susret i stremeći: SVEZNAČENJU, SVEČOVEKU, SVEŽIVOTU, Univerzalnom...

Lukić je, u srpskoj književnosti fenomen i eksplozija, ravna i veća od one kakva je bila objavljivanje Otkrovenja Rastka Petrovića. U suštini, ovaj pesnik ne pripada nekim grupacijama u srpskoj književnosti, klanovima, već onoj majmunskoj vojsci, koju je izmislio Remizov, kako to jednom duhovito reče Šklovski, velikoj majmunskoj vojsci koja živi kao kiplingovska mačka, na krovovima ― "nezavisno": "Majmunska vojska ne noćiva tamo gde je ručala i ne pije jutarnji čaj tamo gde je spavala. Ona je uvek bez stana. / Njen posao je stvaranje novih stvari." Ovo pesništvo je zahučalo, kao proletnji povodanj, preko visokih jazova i međa privida, barijera: granulo je kao nezadrživo proleće posle dugih zima, dugo sputavano prekrasno proleće novije srpske poezije, u kojoj se "bezgranično uvija u granično, granično se uvija u bezgranično". Ponavljam: i jugoslovenska tajna policija, 1984. godine, i Čaušeskuova Sekuritatea leta Gospodnjeg 1989. godine, shvatile su pre i bolje (od ondašnjih knjiž. kritičara), ko se pojavio pod imenom Aleksandar Lukić! Bio je to pravi car majmunskog naroda. Za cara su ga izabrale i proglasile njegove pesme ― ko bi drugi!?

Bio sam u situaciji da pratim razvoj i razmah tog pesništva, od njegovih početaka ― od onda kada se počelo oglašavati vapajima iz pustoši i močvara moderne politike, iz njenih okrilja i kriza vremena. To nije bila samo politička kriza, već i kriza politike. To nije bila samo agonija i kriza jugoslovesnog društva i režima (titoizma), već istovremeno i kriza političkih sistema tzv. istočnih narodnih demokratija. Pobuna ovog pesnika je bila potpuno nova i nikad jednosmerna, izvorno umetnički subverzivna. Pesnik se pobunio protiv UTVARE JEZIKA, Novogovora. To je bila borba i odstranjivanje mistifikacija i ideoloških magluština. Zato su protiv ovog pesnika na njegovom početku vođene nečuvene medijske kampanje, jer se među prvima usudio da otvori i "reducira" "testament" vođa Trećeg Rima, živih i mrtvih, povampirenih. Lukić je, dakle, rizikovao sve, i život, i njegov ideal je pri tom bio da politika ne bude u političarskom smislu. Da politika dobije skromno mesto koje joj pripada. Ono što je kod Rumuna bio Dinesku, to je u jednom trenutku u Srba bio Lukić, s tom razlikom, što je Lukić napisao više od Dineskua i značajnije pesme. Kao Solženjicin, Česlav Miloš, ili Brodski, Lukić je svojim pesničkim angažmanom uzeo učešća u otapanju onih čudovišnih i ogromnih ledenih santi totalitarizma. Zbog toga ovaj pesnik nije važan samo kao bitan pesnik u srpskoj, već i u evropskoj poeziji. Ponosan i samosvestan Srbin, ali i Evropljanin i svetski čovek, ovaj pesnik je, nakon obimnih i izvrsnih knjiga Evropa (1995), Vampirovići (1998), Brod ludaka (1998) i farse Vesela mumija (1998), izveo jedan od uspešnijih časova anatomije socijalističke metafizike... To je pesnik ― probuđeni među zaspalima ― koji će uvek imati protiv sebe "društveni grozd" a naročito kritičarsku ološ, a i onu pesničku...

Miroslav Lukić

NESEBIČAN MUZEJ Antologija • Primeri bezdane književnosti, 1900—2008, tragedije ljudskog postojanja i utopija; sfera mistike
Požarevac, 2009.


*  *  *




Iz studentskih dana.
Kada je pesnik Aleksandar Lukić radio
preko studentske zadruge, kao kondukter GSP, ili fizikalac...
Fotografija: bezdana umetnost blogspot

[Angelina]

*

JASPIS Aleksandra Lukića (00001)

GUST SIRUP BUDUĆEG KALENDARA POEZIJE


Aleksandar Lukić: JASPIS, Narodna knjiga, Beograd, 2007.

Kada se dobro raspoloženi čitalac zamisli, čak bolje i sugestivnije od vrlog iskusnog kritičara, nad nevelikom pesničkom knjigom, kakvu mu je, pod naslovom Jaspis, ponudio Aleksandar Lukić (1957), koji je U vagonu Rozanova (KOS, Beograd, 1986), sjajnim pesničkim prvencem, iz svog rodnog mišljenovačkog nebuha, ispleo venac prestižne Brankove nagrade, onda ne čudi što, nije, nimalo, lak pisani, ili kritičko-esejistički, prevod te zamišljenosti. Pogotovo u vremenu, kada, gotovo, iz svakog grada Srbije, bez obzira na vreme i mandat godišnjih doba, sa sve četri njene strane sveta, pa i iz njenih svetih manastira, fabrika zejtina i stranih banaka, pljušte pesničke nagrade. I dodeljuju se, po pravilu, skoro uvek, istim pesnicima, tradicionalno poznatim pretplatnicima i pretplaćenicima na ružno lovorovo lišće, koje oni besramno slažu u ružnim herbarijima još ružnije prakse delilaca pesničkih odličja. Samozvanih, i još samoproklamovanijih, književnih sudija. Izbačenih iz sveta mašte i deportovani u čistilište obogaljenih žirija da makar u njima spoznaju nabeđenost sopstvene male duše u čiju su praznost tragično utamničeni.

Lukićev Jaspis, u duhu neprozirnog poludragog tvrdog kamena, najčešće crvene, žute, ili mrke boje, ironički mineralizuje metaforu jednog takvog stanja poezije. Njen napušteni kalcedon. I neporecivu oksimoronsku "etiku" egzistencije njene "estetike", kako je to, na jednom mestu, svojim vrcavim jezikom izrekao slavno-slavni H. L. Borhes. A, čiju "veselu mumiju" neovlašćeno čuvaju nepristojni "vampirovići" u sumornom potpalublju piratskog "brodu ludaka". I ne daju joj da oživi, čak ni u "legendama o Ramondama". U kojima se Lukić odvažio za početak pisanja po-etičkih komentara. Amblema tajnog pisma sveta. I nesveta. Koje lista vetar iz "dvotačke" Vislave Šimborske. I nadovezuje ga na sve njegove prethodne i potonje pesničke rukopise. Na "bibliju" zapisa u kojima su, kako to autor neskrivajuće samo - ističe, "stihovi veza sa bogovima i vremenom, sa Padom i dvostrukim motorima, sa govorom maslina i parobroda, sa cijukom tek okoćenih mišića". A, pesnik sa čovekom nalik voću, koji: cveta, rađa i zri, traga za mestom na kome će da umre. Za Josifovim nezgrapnim i pustim domom. U čiji strašni užas vremena po lepoti, samo, osmeleli pesnik može da uđe. I potraži svoj jaspis: crtež u vazduhu, violinu, polumesec, mlivo znamenje — tragova. Točak. Ptice dok nasrću na prostore ekonomija. Pepeo predela u naletu prisutnosti. Mene kroz koje prolezi vreme". Gust sirup budućeg kalendara. I ulogu gledanja iz citirane Lukićeve pesme Pena leda.

I gle, kako slobodni pesnik Aleksandar Lukić maestralno uočava da je u toj ulozi hipnotička suština saznanja, po kome je zadatak umetnosti tehnika crtanje torza "pene leda" onih, koji su u nju, sa alkama u nosevima i instrumentima na leđima, sabili i zatočili ljubav. U hipotetičkom crtežu smrti zatečene na putu. Na bilo kom putu "večnosti rođene na đubrištu" istorije vaseljene. U sveprisutnosti nečeg što je ikad bilo oko čoveka. Juče i danas. Kao da se ništa nije dogodilo u njenom podrumu. U kome biljka, kako to Lukić likovno i poentilistički naglašava, nastavlja da cveta i rađa, zri, kao da nije premeštana sa namenjenog joj mesta u dvorištu. Odakle je pelcer, iako ne postoji njegova pouzdana povest, stigao u "naš kraj". Donesen, posle kakvog poraza, umesto plena, u rukama nepoznatih vojnika. Koje su tokom rata očekivali. Siti plaža po kojima su logorovali. Siti čitanja knjiga ispisanih na kožama kupača. Sudbine, iskustva, istine i dileme Lukićevih "kalemara" prilog su tvrdnji po kojoj poezija nije manje besmrtna od duše. I njene zamršene ontologije. Od sposobnosti jezika i čula pojedinačnog duha da se shvati senzacija, da u "snazi poezije, ili u poeziji snage čovek obitava u budnom duhu — koji nema početka ni kraja, te da poezija ne čeka vragove, niti da neko povuče zavesu vremena". Ni da golišavi pilići u gnezdu dobiju krila. Ni velikog čistača prašine i ustajalosti. Po Lukiću jedino je Poezija čistač, pa zato pesnik u njoj, i oko nje, ne treba da traži bolje zanimanje od onog koje je zaista proživeo, što je dovoljno za pisca suštinske de-konstrukcije. I to, bezobzira, na terete transcedentalnih udela i refleksija.

Da poezija ima nepresušne izvore, koje treba iznova otkriva, Lukić je u svojoj lirskoj jaspis kolekciji sugestivno iscrtao njihovu toponimsku mapu. Sa atlasom nervnog sistema. Čije grane, s vremena na vreme, šiknu, kao živo vrelo i brze strele, iz same utrobe zemlje. Donoseći kamenje i pesak i zlatno zrnevlje našeg naličja. Na tom putu probiće se i iz razobručenog hrama slike. A, ako je ne čuješ, savetuje Lukić, ne mari, jer će ona stići u nevremenu. I prineti iz tame opise golih devica. Crveno ugljevlje naših lica na ravnim pločama talasa. Sa vilicama kostiju, koji jedu jedni druge. I ne uzdaju se u život posle smrti. Ne hajući, nasred neisparcelisanog tesnog dvorišta, za poredak mrtvih stvari, svijaju se uz korov. Pored bokala sa gustim sirupom budućeg kalendara. Čas crvene, a čas žute, ili mrke boje, kao jaspis. Poezije od ovog sveta. U kome još dišu neki Lukići, koji se, poput aleksandrijskih i miroslavljevih šibljika, naglo ironično javljaju da bi objavili svetu prednost robovanju idejama. Dramaturgiju ironije, koja se rađa i umire, kao Poezija Poezije. Kao Poezija Matematike. Kao život premrežen baj-pasovima lažne nade o mogućnostima novih nepresušnih početaka. I nastavaka. Tobože umešanih u zemaljske stvari I njihove kodekse ponašanja.

Zato za Lukića, kako to suptilno primećuje Vasa Pavković u svom bestselerskom osvrtu na njegov Jaspis, nikada nije bilo važno da pesma bude cela i lepa, koliko da cela služi umetničkoj i ljudskoj istini. Njegovog užasavanja od ratobornog jezika Arkadije. U kojoj, po njemu, heroji revolucije kisnu obučeni u zaleđene kapute bronze, I ničemu se ne nadaju, osim da ih vreme može odneti na đubrište, ili u spalionice i topionice gde bi iscureli na brzinu. A, posle svega dobili drugačiji izgled. Koji je za njih važniji od svega. Kao gimnastika za pozorište.

Sa gorčinom zapisuje Lukić u pesmi Biti moderan — da u gradu, u ma kom gradu, među trubama auspuha, centru državnog logora, deluju pisci. Da bubuljice njihovih naturenih stihova, sa neizostavnim posvetama, niču kod anonimne vojske, odnosno, kao tzv. horsko pesničko izražavanje. I da njihov direktan pečat, ploveće ostrvo — podgorica na vodi, čeka strogo na one, koji znaju da je malo umetnika i pesnika, koji shvataju svoju ulogu. I svest o tome da su različiti. Da je lekovit svaki trenutak u kome fenomenološki pospešuju različitost, pa čak i onda, kada ona nije cela i lepa, koliko treba, da parafraziram Vasu Pavkovića, da služi sebi.

Ispevan u metričkom i strofarnom kaišu, Lukićev Jaspis sa pesmama-monolozima, ne podeljenim u ciklusne fahove, sa svojim kritičko-filozofskim distonacijama, zagovara raspravu o iskustvu "od oca do sina", te onu vrstu ličnog jezičkog presinga, retorički rasutog po svemu, što nije uniformno i različito u dvorištu Josifovog doma sa modernim ogradama. I opsadom kolonijama nepočinstava besprizornika, koji su se, kao i geometri, umešali u zemaljske stvari. I stvari poezije. A, kada bi neko od njih, sa deliocima nagrada, mogao da prhne među zvezde,ili, predele anđela, drugačija bi se pesma pisala. I crtali njeni pejsaži. Možda baš onakva, čije je pisanje testirao Aleksandar Lukić u svom zamišljenom Jaspisu, jednoj od najboljih prošlogodišnjih pesmozbirki u Srbiji. Knjizi, nad kojom će se morati zamisliti aktuelni delioci književnih nagrada i priznanja.

Zoran M. Mandić | Zelena magaza

[Angelina]

 *

POEZIJA TAMNA I BUNTOVNA


Aleksandar Lukić: Ne spominji đavola KOV, Vršac, 2009.

Već sam naslov pobuđuje različite asocijacije. Upozorenje — "ne prizivaj đavola", ali, i ne igraj se s đavolom, mada i šire i drugačije, možda i ne kao dobronamerna opomena, može se shvatiti i kao pretnja.

A da li je pesnički posao đavolski? Jeste bavljenje zaumnim smislovima kao što su magija, vračanje, čaranje rečima u manjoj ili većoj meri. I igra sa nedozvoljenim, zabranjenim, alhemija, prekoračenje, prelazak granice tame...

Aleksandar Lukić je pesnik velike slobode, pesnik iz sve snage, samosvojan, iz sebe, o sebi, za sebe pevajući drugima o svetu. Neobičan i neprepoznatljiv, ne kao on, nego kao drugi. Kao on, on je vrlo prepoznatljiv. Ali, šta, uopšte, znači nekonvencionalan, neobičan kad se govori o pesniku; pa ako to nije, kakav je pesnik i da li je? Aleksandar Lukić često zbuni čitaoca i trgne ga, iznenadi ga nekom svojevrsnom snagom iskrenosti i neposrednosti.

On ne računa na šok, na manir, na unapred sračunat efekat. Već samo na direktnost i iskrenost neposrednog govora iz duše, pa dopadao se taj govor nekom ili ne, ali nema ulepšavanja, nema tu pretvaranja, ni povlađivanja, ni imitiranja. Svaka izveštačenost, pa i poštovanje gotovih obrazaca je zabranjeno. Kad pročitate jednu knjigu pesama Aleksandra Lukića, zaželite da pročitate i druge.

Pesnik vas je, dakle, zainteresovao i privukao. Zar to nije pravo merilo i potajna želja svakog pisca? Jer, ravnodušnost je gora i od nedopadanja; jer, nedopadanje može biti znak našeg neslaganja, drugačijeg stava, našeg drugačijeg ukusa. A šta ako pesnik i ne želi da se dopadne, ako svesno provocira, iznenađuje, ako je opor zbog istina koje iskazuje, pa i "neistina", jer — šta je pesnička istina nego njegova istina: kad je ličan, kad peva kako može i mora u duhu imperativa svoje ličnosti i vremena u kome živi. Različiti pesnici su različite istine, zato pesnici pevaju o istim stvarima na različite načine, zato je govor prave poezije o svetu i životu neiscrpan, neponovljiv.

Nego, da odgovorim na pitanje — čime je pesnik privukao i zadržao čitaočevu i tumačevu pažnju? Već duže pesme na početku zbirke, mada retorične i vrcave u iskazu, ipak, imaju odmeren broj metafora i pesnički senzibilitet za celovitu intonaciju, kao i za atmosfersku sliku — predstavu pesme. Na labavoj granici prozodijskog i lirskog ipak su to više pesme u prozi, ali sačinjene u lirskoj formi (Borhes na početku i kraju, Na obalama Lete, Riblji mehur, Doboš na vetru, Na pravom mestu, Ispirači zlata, Golubačka mučica). Inače, ove pesme su pune asocijacija koje se prizivaju, razvijaju i slobodno granaju. Pesma Na obalama Lete zasićena je atmosferom tihe, pritajene nostalgije, mala poema o ljudskom usudu napuštenosti, posvemašnoj prolaznosti i izloženosti stvari i bića silama nestanka. Melanholija i neminovna posledica usamljenosti nije samo pesnikova nego je univerzalna. Nekad živi svet prošlosti roditeljskog doma na selu, sad svet senki, više se ne može vratiti sem kroz sećanja. I zato "Budućnost — teško je pojmiti/ da može ikom biti lek" zaključuje rezignirani pesnik. Prolaznost i metamorfoze zuba vremena na sve strane su ostavili tragove: "Sa krova mrtvog doma vire letve, gdegde, vetar odneo crepove, u ambarima sklonjene starudije, useljene gugutke na ormanima svile gnezda, nekadašnja soba pravi kokošinjac i kolevka bačena u jarak". Da bi pesnik zaključio u jednoj strofi: "Mrtvi dom./ Eto šta je ostalo na kraju/ od svega što me je ohrabrivalo u mladosti".

U brojnim pesmama Lukić stvara pesmu od mogućeg predloška sasvim kratke i vrlo neobične priče. Neobične, u smislu datosti samo odabranom pesniku svojstvene moći da često vidi ono što drugi ljudi ne vide, ili ako ga i vide, gledaju ga drugim očima, drugačije od pesnika.

Takve su i Riblji mehur i Golubačka mušica, i naročito Ispirači zlata i gotovo sve druge iz prvog neimenovanog ciklusa. Jedan trenutak, i naizgled beznačajan događaj, postaju povod za razvoj neočekivane priče u kojoj se mešaju realno i nadrealno, stvarno i nestvarno. Smenjuju se slike poentirane iznenadnim metamorfozama, i različitim nepredvidljivim porukama, uz promenljivost izdvojenih slika kao montaža u kratkom filmu, ali ipak povezanih sekvenci i sa nadgradnjama, dozivajući nove i uvek nove asocijacije. Tako veliki "riblji mehur na hrastovom stolu" u istoimenoj pesmi postaje: "Spreman da svetli u raspadanju./Okružen duhovima mrtvih pesnika".

Svetlost i raspadanje asociraju pesnika na duh pesnika. Na kraju, i sebe pesnik vidi kao "mehur, meh — šaptač" koji se u sledećem, poslednjem stihu kroz efektno poentiranje pesme takođe raspada u tišini, ali za buduće vreme.

Iz svakidašnjih, na prvi pogled nepoetičnih, čak i prozaičnih događanja, ribara koji iz ribarskih čamaca donose i čereče ribu na velikom stolu punom iznutrica, autor izvlači ne samo pesničku inspiraciju, nego i poetičko gradivo za celu pesmu. U takvoj strukturi pojedine reči dobijaju značenje univerzalnih simbola. Pesnik postiže da se sadržina lirsko-misaonom pesničkom nadgradnjom nadvisuje i nadrasta, transcenduje iz profanog i svakodnevnog — prizemnog stanja ka mogućim višim univerzalnim, egzistencijalno metafizičkim značenjima.

Pesma Doboš na vetru je sarkastično-kritička demistifikacija revolucije. A u pesmi Ispirači zlata pesnik ogoljava birokratiju kao suprotnost slobode, zanosa i entuzijazma, kao pojam beživotnog prema životodavnom, kao pojam koji guši život u logoru zakona. U Lukićevim pesmama apokalipse koja traje i agonije koja ne prestaje — ili tinja ili se razgoreva trajni protest, jer to nije poezija predavanja iako je puna rezignacije. Ali Lukićevo pesničko angažovanje je uvek izrečeno jezikom i sredstvima poezije, što mu ne umanjuje ni snagu ni dejstvenost. I kad peva o produženom životu Hitlerove lobanje i anonimnim grobovima IB žrtava, po kojima se gazi iz neznanja i bez suza. I kad peva o novim bombardovanjima popularnim bombama "krmačama", kojima smo ne tako davno zasipani — ali sad od "prijatelja".

Zbirka Ne spominji đavola predstavlja izrazito modernu poeziju napisanu isključivo u slobodnom stihu i nepravilnoj formi smisleno razdvojenih strofa, ali u celini ipak povezanih. Neke stihove ključnog značenja pesnik često akcentuje kao izdvojene celine monostihova. A nevezani stihovi mu odgovaraju, jer daju veću slobodu i širinu njegovim narativno-retoričkim iskazima.

Recenzent knjige Vladimir Jagličić se poziva na Lukićevu definiciju "poezija je krik pobeđenih", jer taj krik je bio tih u detinjstvu — ali u naknadnom životnom iskustvu "sve što je bilo lepo (detinjstvo) ili je moglo to da postane kao da je ukaljano u nekoj pritajenoj nameri... nosi obeležja paklenosti".

Svoje tamno viđenje i doživljavanje ovog sveta koji sve više tone u mrak i zlo pesnik Lukić proširuje i produbljuje brojnim reminiscencijama pretočenim u složene pesničke slike istorijskog stradanja našeg nacionalnog bića u pesmama o Krfu, Vidu i Plavoj grobnici. Davno polomljene nadgrobne ploče srpskih rodoljuba na Vidu naselile su guje. A pesniku se pričinjava da čuje glasove trideset hiljada srpskih vojnika koji ga dozivaju "Aleksandre, Aleksandre!" I u imenu analogna simbolika. I pesnik zaključuje u narednim stihovima: "Šta sam im imao reći osim da/ nastave da spavaju i sanjaju — / da se probude u neko drugo doba./ i dalje, / na Vido stigoh vičan stihovima/ a vratih se kao kakav zmijar."

Nije Lukić jedini pesnik koji peva i koji je pevao glasno i otvoreno o presudnim istinama, koji peva tamno i kritički o životu i svetu, jer se ne miri i ne može da prećutkuje. Ali, nije samo važno šta peva — nego još više kako peva: pravim pesničkim samosvojnim, snažnim i izražajnim jezikom.

Balša Rajčević | Кораци časopis za književnost, umetnost i kulturu

[Angelina]

*
 Stihovi Aleksandar Lukić


 POLJSKA MUŠTIKLA
 
 To je samo
 jedna obična crna muštikla,
 preturam je po zubima
 takvom spretnošću
 kao košticu trešnje.
 Ona je od javorovine,
 brat mi je doneo iz Varšave.
 Kad je van ustiju,
 držim je blizu srca.
 Ova muštikla je moj koautor.
 Pišemo zajedno sledeće:
 Vlažna septembarska noć
 bez komaraca
 revolucija pod prozorom
 kao oranica, kao zumbuli
 seme je zasejano duboko
 (ne mogu ga otkopati vrane, mislim)
 Jezik je ovaj UTVARA
 kao vila od tri stotine soba,
 vampir je prisutan,
 njegova žena — šerpa
 porađa se na dršku
 ili mi se pak sve to samo
 priviđa
 U senovitom delu pozadine
 tamo gde obasjanje dopire slučajno na kratko
 motaju se naoružane senke.
 Noć i besmisao očeve priče,
 noć i stvotelj svega udružuju se.
 Gorki i opori mirs, prošlog,
 noć, prošlost je jedva vidljiva nit
 unutrašnjeg stanja duha,
 preživljavanje nepostojećeg.
 Otac reče: ne diraj tuđe zlo.
 Ja vidim oca kakvim on sebe nikad video nije.
 Otac reče: nikad po vetru ugljen žežen
 vani ne iznosi,
 jer vatra se ne loži u vreme jakih vetrova
 na raskrsnicama.
 Duša mi se previjala u grčevima
 dok je otac govorio i govorio,
 otac je izgledao kao sablast,
 moj otac je najveća mora koju sam upoznao!
 Kakvi su drugi očevi
 koji su deset, sto puta gori!
 Otac reče: vreme je da se krene,
 zna li iko kuda?
 Protiv krojača sudbine?
 Stojim u mestu,
 kao većina uostalom,
 muke nikada nisam voleo da gledam izbliza.
 Prizor klanja kokoške ili svinje
 izazivao je u meni povraćanje,
 kako bih reagovao da moram da gledam
 kako nekom testerišu glavu, udove?
 Ponekad se pogledam u ogledalu,
 kao da to davno nisam učinio,
 u meni bojazan da ću zaboraviti
 vlastiti lik,
 vraćam se unatrag.
 Ponovo san.
 Dan, bez volje za bilo čim,
 osećam blagu pospanost,
 neiscrpnost snova,
 duboku i neizdrživu,
 kao žensko podavanje posle
 višednevnog kolebanja.
 Verujem još uvek u to
 da će biti boljih vremena
 (preživam kao i svi
 dvopapkari)
 (naučili su nas kao i svako krdo
 da galopiramo jednim ustaljenim tempom)
 (đavo bi znao kuda)
 Ne, ne postoje pravi orijentiri,
 napred ili nazad, ili pak rasplinuti se u širinu.
 Blenem Gore, tražim nečiju ruku što skrivena
 diriguje, što stvara od ljudi tičice
 naviknute na krletke (istorije)
 Hoću da već jednom odgovorim sebi :
 zašto moje srce tako lupa,
 hoću li preboleti toliko toga,
 zašto u meni tuli
 ono što je u mojoj duši najdragocenije nešto?
 zašto ne ispliva iz dubine
 kao utopljenica kojoj je pukao žuč?
 Neki me pojas pritegao, neka zagonetka,
 trčim u krug kao vezani pas,
 urličem, ništa ne pomaže.
 Nebo je vres, orošen znojem anđela,
 jedna se zeba na puzavici gnezdi,
 kidam vlastite užase i uspomene,
 tako počinje mrešćenje moga bića.
 Politika je kurva sa pizdom širokom kao torba,
 pizdetinomhaketinom,
 ili možda stvari vidim naopako,
 onakvim kakve one nisu?
 Vidim vampira koji je nekada vladao,
 a sada se povlači natraške
 pod zemljom.
 O vampirčino!
 Kako si crven. Kako si pun krvi.
 Opsesijo.
 Divno je biti diktator i matorac
 jer u starosti nema više bojazni nikakvih.
 Nalik si na bizona
 na psa koga kljukaju mesom
 nevinih trinaestogodišnjih devojčica,
 šta misliš zna li se to?
 Jednom će i tebe neko uhvatiti za muda,
 jednom i ti moraš izvisiti!
 Mlado krdo bizona jurnuće na tvoja
 muda, na tvoj žilav trbuh,
 kad se niko ne nada,
 živim za taj trenutak,
 živim za bolja vremena
 (kad neće biti samo
 strašljivih žena
 već i robusnih mužjaka)
 kada će nemoguće postati moguće,
 naravno, pušeći na poljskoj muštikli,
 pućkajući dim,
 naizgled nevidljivo…


VAMPIROVIĆI
 
 Sela su desetkovali,
 stoku poklali kao vuci i razvukli po sprudovima.
 Najbolje komade mesa prigrabili su sebi,
 a ostalo prepustili vranama.
 Ne krče puteve, nego gaze i lome što im se ispreči.
 Dolaze iz ritova i baruština koje bazde na karabit.
 Govore nerazumljive reči.
 Teraju magarce pretovarene robom sumnjivog porekla.
 I ima ih dosta, ne mogu se prebrojati, kao ni mravi …


 ZA JOSIFA
 
 Miroslavu Lukiću
 
 Malo je Rusa preostalih da gunđaju,
 skoro da ih nema za prste jedne ruke,
 više te čitaju, a manje pišu stihove
 i zvaničnici sad peze — oborili surle.
 Tobolci Kremlja — restaurirani
 u suvu pozlatu.
 Sklonjena sekira skrivana za vratima u
 Njujorku, odneta u jasenovu šumu — tužno kisne,
 predata sudu rđe da je jede i dokusuri oštricu,
 a mogla je biti divna književna nagrada
 mladom piscu.
 Josife, Josife! Za magarcima, gde se stiglo?
 Na niske grane padoše čvorci,
 posle silovite galame diljem zemlje,
 osioni u jatima; ćorci, manevri jezika,
 praporci enciklopedija, zimske sanke
 makle se nisu ka istoku, a bogme ni zapadu.
 Obustavljen je proces. Ali, isprečilo se pitanje.
 Nit smrdi nit miriše. Ad akta.
 A bolje da je vođen u bunilu crvenih semafora,
 kao kad si prognan sa knjigama, bez fakta,
 tek tako, po ćeifu birokrata Trećeg Rima,
 sa biletom u džepu kaputa plaćenom
 u jednom pravcu do pakla.
 Ništa novo, da bih ti saopštio epistolom
 vanredno. Što nisi sam već opisao,
 sa flekom duvana među prstima:
 od nespavanja, ili u šetnji pored Hadsona,
 guran vetrom u leđa, drvodeljo ruskih stihova;
 kupovanje piroški u trafici naslonjenoj uz
 Kip slobode, uzaludno je da ti prepričavam
 na šta podseća, osim da su piroške tamo
 još najrumenije i da se ugibaju pod prstima —
 ja sam se, evo, i sam zatekao na tom neveselom
 Trgu kamena i vode, gotovo pod samim monumentom,
 nevoljno, beležeći ove redove.
 Stihovi su predstava pakla umetnika u
 božanskom podobiju. I to je nepopravljivo.
 Dobro se držiš za sad. Stranice knjiga
 tvojih habaju se od lizanja prstiju.
 Stanica u pustinji, više nije ta stanica
 koju si zaveštao čovečanstvu, već neka,
 da li kuća, po nebeskom ustrojstvu, posle čitanja.

 *

 Post festum repić intriga — statista
 u književnosti. Uzburkan sneg pred veče
 a ujutro obučeni predeo — majstor se trudio
 noću bez šegrta, ne mareći da mu iz usta od
 umora izbija pena: tamo popravi izgled
 jaruge, zaledi močvaru, okreči ravnicu.
 Da priroda na trenutak postane glava šećera.
 I mada to nije prava svrha umetnosti,
 ponekad treba priuštiti zadovoljstvo
 precenjenim duhovima da uživaju u lepoti viđenog.
 Statisti ostaše na početku. Nakostrešeni
 i umotani u fragmente kulisa zarad zime,
 slava im protiče tik pred nosom, ali od svega,
 tek po koja večera, prijem na balovima žutokljunaca,
 u najboljem slučaju službeni put o trošku domovine,
 na kongres slavista u prijateljsku Kinu.
 Priznaćeš, teško je podnositi takav život
 u ovom svetu grozne diktature većine,
 ali pesnik nije među njima da im deli packe,
 koliko da bi se izdvojio.
 I kad sve uzgubi, a šta je pa kad pesnik imao,
 osim reči, hoću kazati kad mine ljubomora
 savremenika, šta ostaje? To da smo živeli
 sa gas maskama na licu. Sreća da smo upokojeni
 pre vremena i roka. Malo li je to ili mnogo?
 Smemo li biti ravnodušni pred najezdom
 poezije Koka kole svedene na dva reda
 koliko napisanih za reklamu.

 *

 Pobogu, pesnik je rođen da bude kost u grlu.
 Oslobođen da se komotno šeta lavirintom,
 ne služeći se trikovima, da sakrije tragove
 putem, ide u susret razjarenom čudovištu.
 Potreba da vidi tu priliku — prasliku,
 ustvari, predstavlja čin upoznavanja vlastitog korena.
 Pređen put postaje maglovit — nekako, što si
 bliže cilju shvatiš, da si omašio.
 Da su početak i kraj kome stremiš,
 samo horizont okupan nigdinom.
 Prepušteni samovolji prostora da budu
 svedeni u tačku. U prvo lice.
 Moderan Prust. Taj nepopravljivi lupež.
 Otpadnik. Neprivezana gondola u vodi
 kanala za alku železnih stubova.
 Razvijaš film sniman godinama, a sa njega
 u mračnoj komori sobe — preti belina,
 naslednik tajnih inicijala.
 Beskonačnost počiva u životima malih predmeta,
 tu je bar nataložena — vidljiva, u oblicima.
 Ta rastojanja između njih prepuštenih tišini,
 dovoljna su da čoveka ne drže na jednom mestu.
 Zato je kretanje uzvišeno, jer pruža biću
 malu iluziju da savlađuje sopstvenu nesavršenost.
 Okeani i kontinenti čame pobeđeni i izvan
 globusa. U sećanju. Tu je sve na svom mestu
 kao poslednje zalihe zimnice. Što je izvetrelo
 kod nas, živi kod drugih, i tako je krug zatvoren.
 Trajanjem zovu taj, ipak, nesveobuhvatni kraj:
 Litva, Beograd, amfiteatri sa peloponeza,
 Belošljiva. Cvetanje trešanja usred zime.
 Razumeli smo lavirint, i izašli iz njega,
 svlačeći sa sebe košuljice kao zmije tokom leta
 u korovu. Čudovište je preživelo,
 da bismo se vratili kući nepobeđeni.
 Ali, avaj! To više nismo bili mi,
 A ni naše senke nisu to bile.

 *

 Vilin konjic sleće na prut
 na zelenu ćupriju povijenu u vazduhu —
 skupio telo, gledan sa strane
 znak upitnika je on, bačen u prirodu.
 I prut i insekt izrasli su sa obale
 zlatne reke, za koju bih u časovima zanosa
 napisao, ako mi je dopušteno poređenje
 ove vrste — da je kraća od štapa u Homolju.
 Insekt ima oči tvrđe od staklenca —
 preteča kosmonauta vesla krilima
 jednolično, sa kulisama lišća iza sebe.
 Gore — dole, lenjo kao da poziva okolinu
 na pozornost. Mislio sam tad, ne treba
 preterivati sa skretanjem pažnje na sebe.
 Poručiti prijateljima od ove najobičnije
 prostoproširene rečenice nisam umeo.
 Tako sam se ponašao u usamljenosti, u
 hramu u kom sam se klanjao nesnosnoj
 jeci milenijuma prošlog — da budem
 iskren i budućeg. Jedva dišući, stešnjen
 pločama epohe.
 Čemu? Život se dao potrošiti bezbolnije,
 mogao je da bude đon letnje cipele. Opravdati
 zar se šta moglo, na izmaku snage, tegljiti Rim
 zapaljen do kostiju, prednjačiti na sopstvenu
 štetu. Platiti skupo, a skončati jeftino.
 No, ne bira čovek sudbinu, koliko ga ona
 vuče za nos. Zemlja je postala mala, mrlja krvi,
 da se prepešačiti. Ostrva su ptičiji izmet,
 ah, ne, ona su sudbina koja se odvija brže od
 trube platna.
 Vilin konjic što maše krilima na prutu
 kao da poziva u pomoć, ili predeo koji nam se
 nada u punoći.
 Toliko. Jedva da je i toliko.
 Mrak je pao. Žabe su ispuzale u potragu
 za plenom. Tragedija je na pomolu.
 Neko od nas dvojice će im uleteti u usta.
 Pa šta?
 Vilin konjic, bio si ti Josife.

 *

 O, strašni užasu vremena u kome
 poezija biva, jedva pokidan rep zmije
 što se uvija u prašini.
 Jesmo li bliže ili dalje suštini
 svoje krvi? Koji je čas? Minut do ponoći,
 ili se svet survao do vraga? Pažnja!
 Eksplodira led. Distancu molim.
 Navijajmo za glečere. Trčanje ka reci
 zabranjeno. Posmatrajte hokej
 sa pristojne udaljenosti. I oprez.
 Ni za živu glavu ne prilaziti blizu
 pošto je temperatura u porastu.
 Ko gubi, a ko dobija? Ledene sante
 vuku se sporo niz leđa reke, kao taj
 zmijin rep u prašini na izdisaju.
 Voda ih nosi, sve dalje i dalje, prema
 moru, kao učiteljica školarce na priredbu,
 u koloni dva po dva. Zašto smo tako zdušno
 aplaudirali? Kome? Pogledaj, toliko buke
 a ne osta ništa — voda je pokvarila prizor
 mutnija od oranja u zavičaju, ravna
 površinu ostarelih leđa.
 Naša usta, naša otvorena usta ostaše
 nema, kao da nam je lekar bez upozorenja
 sasuo u lice dijagnozu neizlečive bolesti.
 Tvoje bolno rešenje: kvadrature kruga,
 svojstveno Jevreju lutalici kad na putu
 zastane neočekivano da oda poštu
 zmijskom repu.
 Meni ta pojava liči na topljenje santi leda,
 na ruševine Celzusove biblioteke u Efesu.

 *

 Peščani sat neumitno curi.
 Pesak propada i taloži se, a u gornjoj
 polovini školjke smanjuje se — ostaje
 prah koji podseća na uvrnute nogavice
 do kolena pustinjakovih pantalona.
 U donjem delu sata — raščepljenoj vulvi,
 kako i priliči nepovratnom trenutku,
 raste piramida, ili skorelo govno
 vremena u nastajanju.
 Vertikalna naprava pobuđuje tu vrstu misli.
 Taj obred puštanja vode mrtvima za dušu
 iskrsao u mašti. Biti dežuran nad vremenom
 prošlim i budućim — ne zakasniti da se okrene sat.
 Pre podne paganin a popodne hrišćanin,
 homoseksualac koji u ljubavi sa dečacima
 spoznaje ženu.
 Otkrivati ritam, momenat zgrušavanja
 vremena. Na obali mora, na obali jezera,
 na obali brzavice. Jezik vode tanji je
 od strune. Diže među u pesku — jednom otme,
 a drugi put preda više, kao da hoće da kaže:
 "Ovo je sad moje — zato uzimam preko mere,
 a to što pretiče, mal je određen da ostane tebi."
 Budi zahvalan — konačno bi taj fenomen
 hteo da poruči. Trijumf peska i tokom
 prosejavanja kroz sito možeš videti,
 u zakonima zemljine teže. Uz to nešto
 zrnaca upadne u cipele neizbežno i žulja
 tabane, no, stime se čovek izboriti da lakše,
 no sa mislima, izuje obuću, okrene je naopako
 i istrese.
 Život u umetnosti — to je onaj stih
 U koji bih se zakleo: Moj rukopis poznaješ.
 U pesku mi je sve sumnjivo,
 biće to jednog dana isplativa fabrika lutaka.
 Blaženi da su potomci, koji to dočekaju,
 ukazujem im na stvarnost tako varljivu,
 da bi se podsetili kako sam ih
 pre vremena i roka, uzaludno tešio.

 *

 Nagrada za pisanje — razbijeno ogledalo,
 iako je razbijeno. Otpaci legura zgomilani su,
 odgurnuti metlom u ugao, sa neopozivim perikama
 paučine nabačenim po sebi, zasad.
 Mnoštvo različitih ruda topljenih u jedno,
 da bi se dobilo zvono ili satara.
 Uklet posao. Pravljenje orgulja od žica
 ruda otkrivenim u zemlji. Put je jednosmeran
 ako ga slediš, nećeš omašiti hram ili
 kasarnu. Devojku Evropu.
 Mrtvačka kola pripadaju privilegijama
 poslednjih počasti. Kako izgleda voziti
 se mrtav kao pobednik nesumnjivo
 na točkovima, pri tom tegljiti za sobom
 pantljičaru ožalošćenih? Legure vremena.
 Tja, nagrada za pisanje, pre podseća
 našem uspinjanju na krov planine.
 Našem istančanom osećaju da osećamo
 vibriranje ukrštenih žica rude pod
 korom zemlje. O toj muzici, biće da smo
 naglas pričali, jer, države, politički sistemi,
 nacije, prevrati, revolucije, oceubistva,
 bratoubistva, razvrat, venerične bolesti,
 kazamati — pitanja su društvenog dogovora —
 koncenzusa, očigledne prostitucije.
 Uz put, krećući se ka vrhu planine
 ti si skupljao građu za oplatu kuće,
 a ja da budem od koristi tokom putešestvija
 pribirah suvarke za vatru.
 Dosta smo truda uložili u planove te zgrade
 ne bi li postala antena na samom vrhu.
 Njen izgled je mogao neupućene zavesti
 da pomisle kako je to od zlata jabuka
 obešena o motku pred dolazak svatova.
 A, to je bio dom Josifov, ipak samo dom,
 nezgrapan i pust, strašni užas vremena
 po lepoti, da bi se smrtnik osmelio
 da mu priđe. Drvodelja ga je sagradio
 u bunilu, držeći se rastojanja.
 Čovek je nalik voću: cveta, rađa, zri.
 U detinjstu mokri u nogavice pantalona,
 a u zrelom dobu traga za mirom,
 pošto je oprostio čitavom svetu,
 učinjena mu nepočinstva.
 Zadavljen sopstvenim vizijama.
 traga za mestom na kome će da umre.

 više »»»

[Angelina]

*

SVET IDE­JA U PO­E­MA­MA ALEK­SAN­DRA LU­KI­ĆA


I
Do­pri­nos po­e­ma Alek­san­dra Lu­ki­ća u srp­skoj po­e­zi­ji mo­ra se po­sma­tra­ti u kon­tek­stu pro­me­ne te­ma­ti­ke i sen­zi­bi­li­teta vre­me­na u ko­me su na­sta­ja­le. To su po­sled­nje dve de­ce­ni­je XX ve­ka i po­če­tak XXI, vre­me pa­da so­ci­ja­li­zma u is­toč­no-evrop­skim ze­mlja­ma, ras­pa­da vi­še­na­ci­o­nal­nih dr­žav­nih tvo­re­vi­na i oslo­ba­đa­nja od jed­no­u­mlja, vre­me ve­li­kih lo­mo­va u sve­sti po­je­di­na­ca i gru­pa, kao i mu­ko­trp­no, sa ve­li­kim žr­tva­ma, osva­ja­nje slo­bo­de. Ši­re, Lu­kić je pro­go­vo­rio iz ne­za­do­volj­stva sta­njem du­ha i ide­ja ko­je su obe­le­ži­le dru­gu po­lo­vi­nu XX ve­ka. Nje­go­va po­e­zi­ja na­sto­ji da re­ka­pi­tu­li­ra ka­ko srp­ski ta­ko i evrop­ski udeo pe­snič­kog bi­ća u toj ve­li­koj za­mi­sli. Uko­re­nje­na u vre­me­nu, ši­ri­nom i zna­ča­jem za ljud­sku eg­zi­sten­ci­ju, ona ga pre­va­zi­la­zi.
 
II
Već pr­vom zbir­kom U va­go­nu Ro­za­no­va¹ Lu­kić je na­ja­vio sna­žan, di­so­nan­tan pe­snič­ki glas i na­zna­čio obri­se svo­jih bu­du­ćih knji­ga. Raz­li­či­tost pre­ma te­ku­ćoj pe­snič­koj pro­duk­ci­ji zna­či­la je ori­gi­nal­nost i no­vi­nu u srp­skoj po­e­zi­ji. Od­lu­čio je da pe­va o onom o če­mu su dru­gi uglav­nom ću­ta­li ili od­ba­ci­va­li kao ne­pe­snič­ko i pro­la­zno. Te­ma­ti­ka nje­go­ve pe­snič­ke ima­gi­na­ci­je po­sta­la je stvar­nost u ko­joj je vla­dao to­ta­li­tar­ni si­stem sa ne­po­gre­ši­vim vo­đom. Taj si­stem, u ži­vo­tu obič­nih lju­di, kao po­sle­di­cu, iz­ro­dio je strah, te­sko­bu i otu­đe­nost, osu­je­ći­vao na­du, po­let i ma­štu i sva­ko­dne­vi­cu pre­tva­rao u pa­kao tu­pog tra­ja­nja i pre­ži­vlja­va­nja.
 
Pr­vi znak tog ne­zdra­vog sta­nja, Lu­kić ne­dvo­smi­sle­no is­ka­zu­je:

"Iz­gu­bio sam ve­ru u lju­de, pro­gra­me, pra­zna obe­ća­nja"².
 
Ko­re­ni osu­je­će­no­sti i gu­blje­nje ve­re u stvar­nost, pro­is­ti­ču iz dru­štve­nog si­ste­ma ko­jim je pro­žet ži­vot:
 
"Na­u­či­li su nas kao i sva­ko kr­do
da ga­lo­pi­ra­mo jed­nim usta­lje­nim tem­pom
đa­vo bi znao ku­da."³
 
Neo­d­re­đe­nost i ma­glo­vi­tost ci­lja to­ta­li­tar­nih si­ste­ma stva­ra do­dat­nu te­ži­nu. Za­što su po­je­di­nac i či­tav na­rod do­ve­de­ni u ta­kav po­lo­žaj, znao je sa­mo vo­đa. On i iz smr­ti vla­da ži­vi­ma. Nje­go­va sen­ka nad­vi­ja se nad svim što bi hte­lo u sve­tlost i vi­si­nu. Nje­go­va moć či­ni se, go­to­vo bez­gra­nič­na:
 
"Vi­dim vam­pi­ra ko­ji je ne­ka­da vla­dao,
a sa­da se po­vla­či na­tra­ške
pod ze­mljom"⁴

Miroljub Milanović

_______________
 
¹ Alek­san­dar Lu­kić: U va­go­nu Ro­za­no­va, Knji­žev­na omla­di­na Sr­bi­je, Bgd. 1986.
² Isto, str.12.
³ Isto, str.18.
⁴ Isto str. 19

više »»»

[Angelina]

*
Novi stihovi Aleksandra Lukića


BLAGOSILJAJ

Moj nemir Gospode od Tebe dolazi,
u letnjoj noći nakon prestanka kiše.
Kad se nebo razvedri i plava svetlost
mesečine padne blaga na trem kuće
ja sedim setan na drvenoj klupi
čekajući glas da mi dođe iz nutrine:
Tu sam Gospode. Tu u blizini.

Osluškujem devojke gizdave
na obali jezera dok pevaju u bolu
himne, pevaju molitve,
pevaju umesto mene.

Moj nemir od Tebe Gospode dolazi,
ta i sam znaš stihovi su mi jedino blago.

Meni nije dato da činim što nam je srcu drago
koliko da lepotu potisnem još boljom lepotom.

Blagosiljaj nemir moj Gospode.

Iskvareni svet se popraviti neda.


PREDUJAM ŽIVOTA

Svet u koji veruju bližnji, ne posustaje.
Hukće neprestano, žari. Kukolj, a za njim
žito pod vodenične kamenove propada tako.
Kopriva izrasla na bunjištu, prli jako.

Zapregu klate volovi privezani štranjkom
o točkove — na nju će uskoro utovariti džakove
mliva. Grdosijama sapnu snagu radi golih kopita
u razboj zbog potkiva. Povuci marvo težak tovar.

Biti u skladu sa nametnutim životom,
trpeti obavezu, zimi cepati sante leda
na rečici — oslobađati vitla,
a leti od vrućine potražiti spas
u rečnom viru. Živeti ponizno i pokorno
u pravoslavlju od petka do svetka,
poštujući crveno slovo u kalendaru.
Smene doba, vreme posta — liturgiju.

Hram uz potok podignut, skriven,
opkoljen platoom kamenih ploča —
zija u nebo, pečene cigle — krvave oči,
probijaju kroz lišće granja.

Mlada belouška ka nogama
vernice vijuga ševarom
ribicu ulovljenu u ustima
steže dok se još praćaka,
krkuša li ili klen,
vijun iz peska biće progutan do mraka.

Sa buka preko stena brizgaju
vodene letve. Brzavica
sabornim ritmom ponire u vir.
Ključa Božje delo — krik,
do debla šumskih vrba tik.

Dva pobodena stuba u bedem obale,
gvozdenim obručima pridavljeni,
nabrekli od vlage na prvi mah
šta svedoče — šumski oče: gubilište.

Generalnu probu: nemu priču.
Moj neuspeh odveć jasan. Ili:
Ljubav — cvet slatke dinje
izbio sa vreže. Cveta ne precvetava.

Uskršnje jaje u hramu na počasnom mestu.
Visoke kupole, pod pevnicom bačene ljuske
nakon obeda. To je moje srce posredi vas,
prijatelji, raspolućeno peva. Radujte se.

Krv Isusova budi patnju
u mislima udatih žena.

Oko strelišta drvoredi kestena
natovareni torbama zrelih plodova.
Sa grana svet posmatra bezbroj praznih ljuštura
na zemlji za punu korpu ima ružnih pačića.

Do njih limeni krovovi porodičnih kuća,
pred smenom temperature dana u noć gibaju
pulsira žešće od devičanskih pičića.
Otvori termos. Prazan je nek te uveri
njegov suv čep. Nema ni pomena od opojnog pića.


SRBIJA PO SREDI

Bubašvabe posluju u mraku.
Šuškaju kuhinjom, mic — mic.
Medalje kuća prizemljuša,
krah epohe iniciraju, na blic —
tresak groma, pa pljusak minu.

Obraz od šamara pocrveneo bridi.

Suočavanje tzv. srpske elite
sa nacionalnim gubitništvom
spade na trud čišćenja blatnjavih
cipela smrdljivim imalinom.

Koža odbija da pokaže sjaj.

Čija je ovo zemlja. Presahle česme.
Užas sirotinje. Paganski obredi.
Račun stigao adresiran poznatom kupcu:
emajliran lonac — kosovski poklopac.

Predsednik krnje vlade — zarotiran zvrčak
šiba u smeru uzmi sve ili ništa. Do ruba.
Drugovi i drugarice, ne lenčarite
potopiće nas jalovina. Manite priču.

Moj lični primer, uzmite za uzor.

Muva bez glave — čemu trlja nožice,
pred kišu — silom prilika motika - lutka
onomad klepana u kovačnici SFRJ-ota,
umesto napred, cima natraške.

Kobajagi čuva crvene patlidžane
privezano o kolje pod plastenikom:
temperatura ne jenjava — krajnost,
čas toplo, čas hladno — provetrava
ali ne spasava, ali ne spasava. / Edicija Braničevo — blogspot

[Angelina]

*
Stihovi Aleksandra Lukića


IZVEŠTAJ SA SAHRANE

              (Svaka podudarnost sa stvarnim događajima, iako poželjna, ovde je slučajna:
              neka se to uvaži!)

Crvena je crkva sa rogovima,
s vojnicima pred dverima
i tišinom. Smrt je strpljiva.
Drugova je sve manje,
i supruga u crnini,
zbunjeni poput živine kad zadrhti zemlja iznutra,
odrezali kose, nagrdili lice,
poluljudi,
naviknuti na kratka naređenja
i pozadinska prorokovanja,
u metežu, gle, bez ponosa,
našli se u čudu: u svakom drugom
vide pretendenta!
Bože, smiluj se nad inima,
s  repovima pomoću kojih se prepoznaju,
izašlih iz zadimljenih šumskih crkvica,
bez zvona. Neoprezniji su od tetreba u vreme parenja,
otvaraju vrata građanima,
koji ne mogu ući svi odjednom,
zaklonjeni i žedni, zaboravljeni decenijama,
otvaraju burad i bačve sa vinom
kroz slavinu kulja zapaljeni pesak!
Pravoslavna crkva izveštava o smrti obeleženih,
koji nisu primili na znanje opravdane pritužbe
ni pogurali izvršenje izvršnih rešenja,
nego sa tuđinom šurovali i nagrđivali domaće svece.
Prestonica se usijala, sparušilo se lišće drveća,
prodavačice cveća prezaposlene su nezapamćeno!
Navala je takva da smrt pruža izvesnu nadu,
ne samo cvećarskim radnjama,
nego i mnogim drugim profesijama.
I svaka druga rečenica tog dana
na ulicama i trgovima s usta na usta
prenosila se s jednog kraja grada na drugi,
dalje i dalje, čak do zaseoka,
gde su podignute arene,
za zaposlene i preosetljive i neverovatne žene,
što se u žalosti onesvešćuju.


SLAVA MU!

Slava kome, kad to ne beše
jedini mrtvac u gradu?

Slava pripada svima,
jednolično odzvanjaju časovnici izloženi u radnjama,
slava trepće na semaforima.
Evo u crnim uniformama dimnjičara,
sa alatkama preko ramena,
žuti svileni gajtani im vise niz bluze,
pa đaci osnovnih škola, nemirni, srednjoškolci,
studentkinje pedagoških akademija,
profesori,
kordon pandura, odmeren,
pa mi,
onda zvanice izdaleka — čini se,
ožalošćeni su.
Golubovi se uznemirili, avijacija, brodovi,
taksisti, načelstva, periferija.
Plaču, toliko suza, proletnja kišica.

Prvi redovi su ćelaviji od globusa.
Najviše ridaju, ne oni koji žale pokojnika,
nego oni koji će da ušićare.
Lome naše majke bukove grančice
i kite kapije,
Đurđevdan je sunčan dan.
Izmuzuju ovčice, ni nalik na ovce,
na koze još manje, riđe kratke dlake.
One drobe brabonjcima vedrice sa mlekom.
Šumski duhovi žure nizbrdo kraj bačija,
preskaču plotove i sela,
ne zanima ih jagnjetina,
ni starice što se vraćaju sa grobljanskim korpama,
namenivši svojim mrtvima svakom po zasluzi,
vino, kolače i saće, kuvano žito.
Žure da ne zakasne.
Primili su pismo sročeno na brzinu,
izvadili odličja iz bakarnih sandučića,
stavili kacige na glave,
i trkom žure zbornom mestu,
gde već zamenici
mekeću oproštaj u ime svih nas.

Pošao si, a zaboravio da poručiš,
kćerima i snajama i slugama
i čitavom rodu,
da ne govore mnogo,
da ne sviraju,
da ne odugovlače,
jer to je tebi najteže.
KAD IZBIJE LASTAR IZ JARMA I OJIŠTA,
I BOSILJAK NIKNE IZ OGNJIŠTA,
TAD SE TI VRATI I NI TADA!

Miroslav Lukić NESEBIČAN MUZEJ Antologija • Primeri bezdane književnosti, 1900—2008,
tragedije ljudskog postojanja i utopija; sfera mistike
Požarevac, 2009.