Milan Dedinac (1902—1966)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Dedinac (1902—1966)  (Pročitano 23215 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 24, 2010, 02:39:52 am »

*
    
  


                    MILAN DEDINAC
(Kragujevac, 27.09.1902 — Opatija, 26.09.1966)


Milan Dedinac, pesnik, esejista i pozorišni kritičar, rođen je 27. septembra 1902. godine u Kragujevcu. Od 1904. godine je u Beogradu, gde je pohađao osnovnu školu, potom Treću mušku gimnaziju (maturirao 1921) a 1927. diplomirao je francuski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Bio je novinar i urednik "Politike", saradnik "Borbe", jedan od osnivača "Književnih novina", ataše za kulturu u Parizu, dramaturg i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Pripadao je krugu beogradskih nadrealista i bio vrsni poznavalac pozorišne umetnosti.


*

"...Milan Dedinac je najizrazitiji lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo. Skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi Od nemila do nedraga (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom.

Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Pesnik Stražilova, pošavši od sasvim konkretnih istorijskih i erotskih tema, teži lirskoj imaterijalizaciji predmeta. Dedinac, naprotiv, polazi od fluidnim emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim određene egzistencijalne i istorijske situacije. Njegove rane pesme (ciklus "Zorilo i noćilo", 1922. i dr.) liče na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta nego samo crta i boja, ili, još više, na muziku, koja je samom svojom prirodom lišena svake predmetne konkretnosti. Krajnja tačka tog načina pevanja dostignuta je u antipoemi Javna ptica (1926), jednom od najznačajnijih nadrealističkih tekstova. Spontani lirizam prvih pesama u njoj je potisnut svesnim traženjima i eksperimentisanjem s izrazom i oblikom.

Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama ka poeziji stvarnosti počinje s poemom Jedan čovek na prozoru (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji promatra nepogodu, u narodnoj zbirci, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekova pada u stvarnost. Zbirka je mešavina poetske proze i stihova, dnevničkih zapisa i pesama. To je poezija o ropstvu i stradanju, o čežnji za slobodom, poezija ljubavi prema zavičaju, svojim najbližim i otadžbini, nastala u najboljim tradicijama srpske slobodarske poezije. Dedinac je u nju uneo svoju profinjenu lirsku osećajnost; lirsko je u njoj na izvanredan način povezano s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. U njegovim pesmama nema ničeg deklarativnog, parolaškog, programskog; iako prožete sumornom stvarnošću epohe, one su ostale najčistija lirika.

Sasvim drukčiju orijentaciju otkrivaju pesme koje su u zbirci Od nemila do nedraga (1957) nazvane "Pesnički ogledi sa putovanja po Crnoj Gori". Neke od tih pesama nastale su pre rata, ali kao celina ciklus je uobličen u posleratnom razdoblju, tako da se mogu uzeti kao treća, završna etapa u Dedinčevom pesničkom razvitku. Na pesničkim putovanjima po Crnoj Gori pesnika ne privlače sudbine ljudi niti istorija zemlje, nego priroda, kamen, ptice, sunce, masline, nebo. Ta poezija ispunjena je nebeskim vidicima, suncem i svetlošću. Crnu Goru pesnik vidi kao zemlju otvorenu nebesima. Penjanje uz planinske vrleti završava se uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme prožima čežnja za stapanjem s prirodom, nestajanjem u kosmosu. Čovek je u njoj sudeonik velike panteističke drame sveta i kosmosa. Crnogorski ciklus tako zaokružuje Dedinčevo pesničko delo. Stvarano u tišini i osamljenosti, to delo je ipak, oslonjeno na najbolje tradicije srpske poezije, lirsku, slobodarsku i kosmičku, i prožeto uznemirenim ritmom epohe."
sr.wikipedia


*


       

Prvo izdanje Javne ptice iz 1926.
Prvo izdanje Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 iz 1947.
Od nemila do nedraga iz 1957.
Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 iz 1964.
Poziv na putovanje iz 1965.


Agon časopis
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 24, 2010, 02:48:10 am »

*
Milan Dedinac


JAVNA PTICA


I

Pada na moje dane
pada na moju tugu
pre nego Sunce svane
na vodu što se budi

Bože, kako prolaze!
Idu sveži i čisti
Stisni, stisni to srce
za dušu što znala nije

GLEDAJ, ENO SE RAĐA!


 
...svuda se pale po gradu, pucaju. Čekam prvu zvezdu, čekam je — nje nema. Zacvrči stenjak, užari, pisne u noć.
Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem — i čekam... upaliti se neće
Izvori stali!


O taj plač u gradu, taj plač u sobi
da li sam ga čuo? NE!

Mir mučenja odjednom modar
pod kožom nožem mili
O prvi zrak na nebu prvi zrak na vodi
tako se pruža

Dršćeš treperenjem trule trske u bari
Kako je čekanje muklo!
Miruješ u vrtu sâma, potpuno sama
Gde ti je mladost je li?

O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobi
otkud to?

Blesni!
Sini kroz čuda
kroz prostore, kroz snove!
Prasni u grad!

O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcu
Gde sam to nosio? GDE?


 
Vidi, vidi! Motri u nebo: kako su ti bolesne oči! Pogledaj u stravu vode, dole, ukočene ti noge, mrtve, kaljave
Gledaj! — Ja videh brezovu šumu. Mokro me obavija šipražje breza.
Došlo i to!

Pođe. Zaglêda Zorilo cveće, cveće na krovu — ono se širi, širi. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol niče. Niče.
Motri Zorilo cveće. Veče. — Opet nemirno veče!


Da li to plače s neba
da li to majka tuži
da li se sa neba boli
il’ vetar samo ćuti

Kud ćemo onda, druzi?

U zrak se roni moje gladno telo
teško me boli pa kraj mene leže
— do jedne ruke pseto brzo diše,
do druge kosti očevo odelo

O, ne vidim grozne igle zore
ja ne vidim svetle igle Njene
kad joj padne sa krila
...


Ah, natrag hoću! Tamo. Za domom čekaju ljudi. Zorilo stade. Ciči vlažno na ciglji sa krova srušeno ptiče

Ponesoh ga u kuću

Na pragu! — kad bratske ono ruke
Ovde! ovde!
Čuvarkuća mi niče
Veselo da mi bude otsad.
 
Htedoh jednu travku. Travčicu, travčicu... hoću da je uzberem, al’ moram dalje još... Poplašen, noću skočih, ciknuh u vodu, čistu, zelenu — teče — al’ ptica peva. Peva!
Slušaj,
pesma kako je tiha!  
  

II

Uklete legle vode. Ni plač da ih dodirne. Ukazala se jedina zvezda iza oble pučine, i ostala.

Ti što ćeš mi otkriti munju, ptico na viru, ti, maslino od srebra kraj koje nisam seo — bez tvoje noći
to kladenac tvoj kaplje, kaplja po kap
to tvoja suza je bistra — jasna, uvek jutarnja, sa vidom dubljim u viru — što me je pritisnula zauvek, o, vir u kraj. Ti kaplješ na moje lice!

Zvezdo, zvezdo u nebu ti, a ja te ljubim
travkom ovom, ovom — evo je berem — jedinom, sporom, ah, sa čela mi plavog, čvrstog u grobu! A kad te izgubim usamljen sa ove vode, u tmure gudure za žalom, opet — neka si zdravo! Zdravo, jedina zvezdo što sam te dugo gledao, Zvezdo jutarnja! Jutarnja zvezdo, pusta zvezdo u moru! — More suviše tiho, šumi, šumi, šumi, šumi... ili ću gadno da zaspim, tu, uz crnu algu. Govori, romori, more!

Ti, zvezdo, a ja te volim više od tatule, nèsna mog,
više od cveta tog nadnetog dvanaest vernih noći! Do krune, krupne nad licem, opake, sa pet zubaca sraslih u levku, raširenih iz cevi, ja vrebam, ja pazim tvoj dvooki stubić...


III
 
Dve noći se, s trzajem, odvaja. Što strepi, šta li to čuva?

Sinu, — na truloj grani rastvori se cvet. Razvija listove spore. Ah, prva ptica prnu kroz nebo otvoreno!
Zorilo krupno je hodao, noću, po svim sobama.


Uvek tišina

Nešto je bilo
kad je sišla do mene.
Prvi prolećni dan!

Svu noć je padala kiša i vetar tuk’o
— trgao sam se iz sna
i prozor zatvarao

Pa ću rano da pođem
da se raspitam šta radi.


 
Ne pođoh ispod šume koja je Crna, za Tebe, za Tvoju ruku koja je legla, noću, po polju, u vrućem blesku.
NE! Plače lice, i Tvoje, od lipe zlata koja ne navre sa mladim nebom — rano ne pade.
NEĆU, A TO JE SMEH.


Nisam ga znao ali je on,
zabludeli uzdah u meni
Otkuda ti na ovaj san,
bole, sumorni druže?

Da se u nebo vinem
al’ uvek ti si mi, ti!
Niz reku da dogrcam
krv mi na ruci vri

Svud me prati na putu
u svakom božjem kutu

Stati, stati, bole
— pogledati pusto
niz tavno nekakvo polje

Ostanuti sámo,
zaćutati, druže,
— do mile volje!

Svaka se zvezda savije do lica
svaka se ruka previje do grudi

Ubijam noći za pticom bez krila
u lov za pticom! Ubiti je neću.
Sve crna zvezda na čelu se rađa
sve srce srce krovovima igra

O dokle ulicom ići
dokle se vraćati kući
gde se pevalo,
uvek u nebo sići
uvek leći u vode
gde se snevalo


 
Prenem se sad, probudim. Gledam u listalu šumu, u potok — kad zvona, zvona čujem: ptica mi ono leti!
Ptica mi padne na ruku, stala, zagledala u grudi — srce oteklo... Ja pticu čujem, nju, ptica mi leti, ona doleće. Slušam je
Udahnem — mekana sad mi zemlja sa groblja raširi grudi

Golo se čedo rađa
— vrisnu!
Otac kliknu sa praga: "Muško je! Muško!"

Hoću, motrim, ah motrim kuću zelenu, i krov, i zid. A zvono? — Kako lupa! Videh, ja sam spazio, samac, kuću, kuću do sebe, zidove njene debele, same, i nebo... Video sam ga mokro, nebo iz uzoranih njiva rastvoreno, posle kiše nebo. Nebo, ala mi sija! Sjaji...
Ma to...


Smeje se neznani čovek
za
ovu suzu
za ovaj mrtav stan

Veseo otac ljubi
smeši se sumorna majka
za
crne ove sobe
za tanke ove grudi

Peva deveta kuća!
Bolji je san


Odvrati glavu: Tvoje su meke ruke dohvatile me u srce. Ponekad opet, opet, bila je Tvoja senka bela, svuda, po meni, oko mene...
Ovde!
Ako me ne pusti list razapet preko vrata, ako me ptice raščupaju, raznesu, obale ruke, i grudi, ostaće Tvoja senka, gola, i koja muči... Boli!


IV

Pao međ vode slučajne. One me nose.
Preko tvojih guja, koje se tavne na dnu u suncu, more, nose se niz zagorele, same, grdne krajine vode, od kopna do kopna, jezde od žala do školjke, od pećine plave do naslaganih vidika — i nikad, nikad u lice moje da legne zamoran bakar, hladan, prelomljen, slep vetar s pučine. — Vetra malo!

Ja ostavljam nek niknu iz vodâ beli korali koji su nekada dolasku mojih širokih ruku dugo vikali. Kliktali su uvek, koliko pamtim, kada sam se spuštao do vode.

 
Buđenje noći krvave stare kose
Teško pod zemljom ugljenih rudnika

 
U snu ja znam kakvu da Te vidim. Gorko da bude!

Leti Ona između belih tocila, između roptanja i suza. — Ja je ostavljam
Nikad ne zove
Neka je prokleta mrtvaja dok je bila kraj mene. Grano, grozna grano koju sam rukom zgazio! Nebo, neka te nema, koje sam do Njenog krila, obalom ruke Njene, noću, odista spazio

Oči!
O ja sam POGLED SUNCA video stvarno. Proklet!

 
I rekao sam noćas, ne znam koliko puta, Tvoje ime. A Tebe nema. Ali mi ruka kuca.

Odakle, odakle ideš? Iz kojeg kraja na zračne potoke moje?

—  Gde si? Ma gde si bila?
— ... gde sam? O, mučno, nikad ja to ne umem ...
—  Gde si, ma gde si bila?

PA ONA — ONA SEDI SRED ŠUMA.


V

Na Ognjenu Mariju pođoh da vrebam šta olujina, noću, na žitima radi.
Čovek iz kuće inokosne, isti onaj što će uvek sobama u kolu da luta, što retko na prag stane, ostavio me je do ustave krvi. Ali mi je bar u srcu koje raste lako.

Kućo, ostaćeš, ostaćeš! Ostaviće te jednom i taj slepi tuđin, ljubavnik tvoj. Ostaćeš i ti SAMA u ne-dan smeha. Ah, opet nekakvo veče! Pašće vatrena šuma na tvoj slameni krov ... Pala je. Gori! gori!
Kućo, ah, ja, ja ću da te spasem. Kućo, kućo, ponornice tvoje na prozoru usahnuti neće, kraj mene neće, neće! A tvoje kike pod noć raspletene, kose, kose zvezda podmornica, kike isečene plaše me iz vala neba, zveri, o obešene, uvek zakopane, nikad uspavane.
Kućo
kućo bez moga dana
kućo bez vatre kad sam te ostavio
— o, bićeš SAMA

I travka koja se penje kad nisam u tebi savijen, majko! ne niče. Neće.
O, ptica, ptica se ljulja kad krajnji hod moj ode, al’ neće više
Neće!

Hoćeš li kroz ruke proći, ruke sumraka ovog, ruke na sve strane, ruke upaljene, usijane ruke razigrane vatre što nose? I lica ... ili pišti, jecaj na OVOM polju Sunca, ovde, i na stazi, pa bacaj u oblak ruke, srce da iščupaš
Nema. Ja slušam — čuo sam preko neba zaplakalo je dete, plače za šumom koju kiša zaliva.

Čovek koji ostane u noći sâm, umesto putem, stalno zađe rekom, odlazi vodom. Mesto putem, ja neću da skitam vodom. Mesto cveće, braću ribe putem.

Ne ostavljaj
Ne puštaj me. Ah, nemoj!
O, ne daj me devojko neznana tiha ispod mene
ne daj da košulju naopako navučem. Čujem glas neba pišti – ah, zove

Slušam: lupa gvožđe, zvoni dole pegla
— devojka mi večeras naopako košulju pegla.
Evo, teško diše. Strašno diše od bola.

Ne krij lice!
JA ČEKAM SLEP KRAJ VRATA I DO DEČJEG STOLA

Devojko,
poslednja moja!

 

VI

Ti ti ptico kako oh gine ja videh zrak
Sinu! O sad mi priđeš i iza moga sna
Ja vidim pod nogom svojom zauvek mrtvu senku dva cveta
Hvala Ja gazim za njom Zašto zašto da mi smeta

Jeste Ruke mi u tami pletu čujem da je od groba
Kraj tuđeg stada niklog ah nekad rekli smo jedared zbogom


 
Sa Njom ja sam, za tri seobe ptica, izmučio se da hodam, rane žive, uzdrhtale na plotu, pred crnim vatrama da sklanjam, pred gladnim zevom duga. Usijan krak, i garav, ovih krvopada neće me stići, sa Njom, nikad. Ona. Ona.
Sa svirepim skitnjama i zrakom vijora i peska koji guši, i ivicom tog ledenika mesa mog besciljnog, videćeš, još ću čekati u solanama naselih praznina, i u zracima što se, za mračnih plođenja lišaja, slivaju i uležu duboko na dna bunar-sunca.


Govoriš mi
a za mene je noć
Moliš me, već sam u njivi, za travom
za stablom — sutra ću poći
Ne moli! Srce se steže u crnoj ovoj
tišini, u ovoj sobi
Ne moli, ismejaću te opet. Svetlu uzeću
pticu, da je čuvam
da ćuti ...

Pticu! pticu golu
pticu da legne, legne i da pije

Peva!
— pa to joj srce bije...


 
Ostavljam rasklopljen prozor noću da si mi bliže, daleka, kad nismo zajedno
Večernja ptica cvili
Hajd'mo!

Na pogrebu zelenog konca, u ovoj porti užasa, pred kojom se stresu uvek dva vetra prolazna, ja vučem travu belu, belu: vukao sam kaplje iz neba. Dokle?

Tako. Usamljen iz dana u bol dugo. Pusto izgubljen, već nezačuđen dodiru ruku ovih mojih, bapskih, sprženih, niti njihovom poslu. Suviše brzo nisam ih više motrio.
Gledam, čitavu noć, u mučnu igru tuđinske dece na pesku. Do mora.

Tako sam proveo noći od jednog smeha do dúge.


VII    
      
Nikud se maći! Nikud izaći! — Čekati.
Niko da lupi u tvoja vrata, kuća prokleta.
Ni šljunka na stazi pod suton, ni vetar da dirne list — u ponor bi se srušila.
Tako se budim.


O svake noći iščupam sedu dlaku
i ne znam kako
Bol, mrtav bol čeka me iza zida
mrtav, bez svežeg cveća, nebeskog vida

Ah, ptica, PTICA! ne hte sa grane da odleti
nikada meni

Neće,
a ja?

Ah, ja sam stao!
Pa ja sam stao, stao, stao

Neće, neće
meni

Do plavih nebesa
stići, doći neće
po gradu samac mrtav kad se krećem


Vidim, ali meni poleteti neće
nikad
Granu, svetlu granu, zanjihati neće
ptica


 
Ti nisi podigla glas, sagnem se da te slušam.

Ta ptica dodirnuće sve redom. Evo je! Ide, hoda, ja čujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.
Plamti cveće. Lišće ovo ne može da se ugasi, bukti. Stalno ga pale: plamsa pod noć. Vije se, pišti. Slušam ga  —savija se u noć.
I do nas Ona će doći. To Ona, Ona ide. Oh, tiša je od bilja! Gazi s grane na granu, previja se nad bregom, i leće.

Gle, vetar sa grudi Njenih u lice mi sleće,
leden.
— Ja čekam dodir krila...

Uđem u sobu: na stolu, osetim, da Ti je ruka bila, Tvoja.


VIII
 
Iz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore sušio, vode ispio; međ zlim izvorima, međ rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlažnih, groznih drugara; međ stablima u vitlu; međ stenjem izlokanim; s morem olujnih pluća — vodo, vodo, ah vodo! kada sam te u praćke tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog — kisele trave naslagane dunom koja se seli — na vetru zamornom, ležeći, mokro dok sam ih udisao — ja sam čekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda...
Svuda! Samo se penju. U tavane se dižu...
Kud se okrenem: sa dužica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo — rastu, za mnom. Penju se, penju, penju — bez mene.
Bio je to zamah vatre po šumi ovog disanja, zamah slepih sprudova, žeđ živog peska ovog izdajničkog što je poseo sve staze sazvežđa i buđenja mog. Hoćeš li stalno biti, hoćeš li uporno vesti na pragu ovome snu?
Ah, gledaj, pazi, pazi – rastavi se kiša od Zemlje, odiže se u nebo... Ja idem....


idem pod toplom zvezdom
idem na nove snove
u dubini me čeka sedam
— prozirnih postelja

Za svaki — oh, opet — korak ... jedan
anđeli plaču
Za svaki pogled
gase se meni vode

Mrtav dvadeset noći...
Jutro!
Verujem, ostaće, ostaće najzad
a Ona — nekud ode...



A kad se izvije noćas slepić iz ševara, biće zbog Tebe.
Staće, pevaće zlato, zlato što ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato večernjeg Sunca. Reže u pesku živo — zlato kraj vode.
Za topal talas, za krečno nebo, za zastrašene staze, da usnim — neću, ja pod maticom čekam Tvoje dozive noći, Tvoje smejanje Suncu. — Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce što nam je ispeklo oči, što pije, što muči, od koga pište šume. Sunce što ruši šume?
Neće, neće to biti više nesavladani Meseci buđenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mladi, kovni, ni žita duboko usečena u stravi, u pustoši moljenih, mamnih, iskanih pomračenja. Ni jata zvezda. I još i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.
Nikad. Tavane penju... Šire se, šire. Mâme!... Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim, nađem.
Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim što su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora, daleko, i noć...
Do mladice nad jarkom, odvio se jedini list treperi...
ZALASTRIM! — Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, čuo sam je gde peva. Slete na reku.
Ugledah je — uhvatila se za granu. — Zora se ljulja.


I smeh!
Kakav smeh!
Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kuće — dugo vruće su mi ruke

 
... PO DETELINI KORAČAM ...


 
"Poema je preuzeta iz knjige Milan Dedinac, Poziv na putovanje, Prosveta, Beograd, 1965. Radi lakše organizacije teksta izvršena je numeracija delova poeme. Sva grafička rešenja i tekst poeme poštuju Dedinčevu konačnu redakciju iz Poziva na putovanje. (Prim. prir.)"

Agon časopis
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 24, 2010, 02:48:57 am »

**

JAVNA PTICA

... Let po let, trag po trag, golub po golub, i opet je leto, opet to čisto, izdubljeno nebo u kome nas čekaju široke grudi pilota i mnoga preinačenja, i u kome nikome nije neprijatno da veže dva imena ili dva znaka u komad pesme, u gnezdo ptice, u prhut ljubavi, u konce samoće, u dan koji se truni, u noć koja zri, i čije crno, zrelo seme navešćuje avgust i njegov čudni teret pod nogama žena, tu na beogradskim ulicama, koje čekaju, koje žude, koje ištu prigušene kapi kiše, one sigurne i svečane kiše što dolazi od Zemuna, i što se, kao krošnja, iznad same glave, pretvara u metale, u srebro, da onda ako si, ako sam na uglu ili raskršću dosledno zaustavljen, zapeva sa same notne sveske pesništva:

Dižem ruke u nebo,
kad ono crne duge.
Do kraja u tome snu!
Iz zabolelog gnezda
gle, ptica!
pa opet mir.


To je ta melodija, to je ta mala pesma iz večitog jata javnih ptica koje su se pojavile jedne noći ili jedne zore u Knez-Mihailovoj ulici, što je najlepši noćni bulevar ove poezije, i najlukaviji i najneocenjiviji slučaj ovog pesničkog pustolova. Iz predgrađa, iz umornih bolesnih očiju, iz dalekih jutarnjih brda, iz gorkog emeha sestara, iz trošnih i namučenih sela, iz nekih kišovitih i mutnih jutara izišla je ta javna ptica, ta velika pneumatična blagost koja je urekla nebesa, proleća i letovanja, koja ne prestaje da tone iznad nas, i u nama, već godinama, već decenijama, i koja kao da na plamenovima sveća neprestano pojačava intenzivnost svojih slogova, infra-crvenu svetlost svojih stihova ...

Bez naprasitih emocija, bez suočavanja sa pozivima krvi, bez paradnih krvavih otisaka na čelu i u biću, Milan Dedinac ipak stoji na raskršćima našeg veka, koji je pun leševa i oporih osećanja apsurda. Ali, on se ne zaklinje freskom i deskripcijom tih sudbonosnih raskršća, i ne hita da svoja saznanja dovede na rub svekolikih otkrovenja, za kojima je ludovao i rogobatno bolovao Rastko Petrović. Iz krvave neizvesnosti, iz surovih konstatacija, koje su za Dedinčeva godišta neminovno išla od sumornih novinskih vesti do irolomne i kristalno krvne poeme elijarovske, pesnik je, ne bez složenosti akorda jedne druge međuratne poetske generacije, zaželeo veliki odmor i pribrani emocionalni teren na kome će njegove pesme da razgovaraju same sa sobom, sa istrajnim lepotama što nam dopiru do oka i dna preko tmice vekova. Baš zato vedrine i humora nema u ovim pesmama. Verovanje je duboko lično, iako je poetski vez već prošao kroz peoničke rodove i kadifene sonete. Ne demon, ne nesreća, realno viđena i srazmerna, nego neka nepoznata, gusta, neminovna i silovita plazma odlučila je ovu liriku, i tiho, lagano istopila vosak svih krvavih otisaka, ono što je spoljna stvarnost i što je raznolikost te stvarnosti. Dedinac ne voli oštre nagoveštaje i ne uživa u presnoj senzaciji: vreme darovano za umetnost on shvata sa disciplinom pesnika koji nema energije da "izmeni život" ali ima razvijena čula i izraze da ga dovede do fluidne psihološke ravnoteže, a zatim, i do podignute deskripcije u kojoj nema neravnina, inercije, kiča ili apriorne zamršenosti.

Čežnja za lepotom, za iskrenošću i njenim rasporedom u nevidljivim, pa čak i anonimnim pokretima, jača je ovde od čežnje za trajanjem. Ali, ako je prvo pesnički sasvim fiksirano, drugo je nemirnije i vitalnije stanje ove poezije, i nova šansa da se ona nastavi na već vinutim krilima. Zadovoljna sudbinom svoga autora, pesnička vitrina Milana Dedinca već je zadovoljna i stepenom svoje korespondencije sa lepotom minulih a u nama čudesno staloženih vremena. A kada se pesnička zaraza približi suvom opisivanju, i kada preuzete legende počnu da brišu one sanovite čvorove u psihologiji odraslog dečaka, kakav je pesnik dugo bio, Dedinac pribegava triku koji je opravdan i romantičaroki izdašan: on se vraća beskrajnoj ravnoj lepoti mora i crnogorskog pejzaža. Ti pejzaži, dakako, nisu samo dekor ove poezije, oni su samo lagano izvrnute slike svake zrelije neizvesnosti života.

Ništa nije tako snažno složeno i tako lirski dato u dimenzijama jedinstva etike i estetike kao pesničko delo Milana Dedinca. Ono se ne ruga životu, ono nije negator, kao što nije ni prorok. Ono je, to pesništvo, na tragovima te čudne i čudesne ptice, izraslo iz zone poezije i antipoezije, sa snažnim uvođenjem u san, ali i sa dirljivom osetljivošću za realnost, realni život, za ono što je ljudski krik, što je prastari bol, što je jedna izvanredna jutarnja tuga rano ostarelog sveta. I kada predoseća velike udare i strašne nesreće, i kada dodiruje monotonu sliku predgrađa, i kada se nekoristoljubivo zalaže za dugi pogled u nebesa, ta poezija je komponovana od prirode i od strepnje jednog izuzetno emotivnog čoveka, u kome se dodiruju tragične ljudske slike i vreme puno socijalnih nedaća. Poezija Milana Dedinca umela je podjednako da zaroni u javno i mutno stanje života i u dubine apsurda koje je taj život nudio na svojim duhovnim transmisijama.

Dabome, jednostavne reči i jednostavne veze ovih poema, ovih peeama ranog ustajanja i ranog osećanja sveta, nisu više diskutabilne ni za jednu opštu čitalačku taštinu ili viziju, jer se priroda Javne ptice ukazala ne kao izgovor jednog pesničkog slučaja, niti kao hronika kasnijeg febrilnog ratnog zarobljenika, već kao sudbinsko pismo, kao vlastita saglaonost prirodnih i "natprirodnih godina". Javna ptica nije bila javna dominantna nežnost samo u proleće, već i u jesen pesnikovog života! Što u svemu tome možemo da nađemo elemente čistog, nefabrikovanog doživljaja, groznice i čuda iz malog kruga realnosti, što u tome ima draži za modernog čoveka, koji samo prividno kao uljez pristupa poeziji — istovremeno je i podatak o setnoj i specifičnoj nadrealističkoj pobuni Milana Dedinca, o jeziku njegove snage što neposredno izvire iz snage sna. Aragon je govorio kako se nadrealistički porok sastoji u neumerenoj upotrebi iznenađujućih slika, u beoomučnom prkosu zdravorazumskim glavicama. Milan Dedinac, međutim, služio se serijom slika koje ne iznenađuju svojom montažom, već ovojom miloštom. Prema tome, to nije bio rezultat jednog dvostrukog iznenađenja, već apologija posebne inspiracije, poruke i oporuke izrazito lirske ličnosti.

Da bi se ova stidljiva ljubav između pesnika Javne ptice i nadrealizma, koji ga je kao zmaj prevazilazio silinom i brzinom svojih avantura, razumela bez osobitih poštapalica, najbolje će pomoći teoretski odlomci postokriptuma nadrealističke brošure Položaj nadrealizma u društvenom procesu trojice autora: Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, a u kojoj se, 1932. godine, koegzistencija društvenog bića poezije i poezije uopšte dokazuje iz reda u red. U toj brošuri zapisano je i ovo precizno uveravanje: "Nadrealizam je pošao od poezije. Na tom putu, bio je još više obuzet izvesnim činjenicama od sudbonosnije i čovečanokije vrednosti, kao snom, humorom, ljubavlju i pitanjem samog držanja čoveka u svetu. U isto vreme morao je da vrši sistematizaciju ovih činjenica. Od jednog pesničkog stava širi se u jedan idejni pokret. Prema postojećoj misli, kao i prema ovemu što ga okružuje, on je revolt, revolt celog čoveka. U tom momentu društvo je za njega apsolutna antiteza, i sve više dolazi do svesti o nepodudarnosti pune konkretnosti čoveka i njemu dopuštenih izražajnih sredstava na svim planovima".

A baš ta i takva antiteza može se neprestano dokazivati u inače leptirastoj, ezoteričnoj i ovlašnoj lirici Milana Dedinca. Posle njegovog osnovnog doprinosa, dakle, posle njegove predratne i predratnim trenutkom determinisane poezije, koja, kao što smo već tvrdili nije bila poezija nadrealističkog eksperimenta, ali je ipak, ili nehotično, služila čitavom pokretu kao neograničena i nepotkupljiva činjenica, pesniku samom ništa lakše nije bilo nego da je regeneriše u novim okvirima empirije u stvarnom ratu i stvarnom stradanju, razvijajući pre svega moralnu sumu svoje poezije, a, zatim, i nju samu, sada opet kao antitezu društvenom neredu stvari.

Svejedno je da li je peenik opet došao od same poezije, da li se njome poslužio kao zaštitom, kada su već u žicama zarobljeničkim bile uništene i bliske emisije sna, humora, ljubavi, gradskog proleća, delirija mora, Budve, Dunava, tih dragocenih pojmova koji su u nadrealističkom rečniku redovno dobijali atribute čuda. Svejedno je, takođe, da li ovu pesničku deonicu Milana Dedinca prihvatamo kao dalju transmisiju njegove izrazito socijalne tematike iz predratne poeme Jedan čovek na prozoru, ili kao povlašćeni sabirak intelektualne smernosti i preostalih emocionalnih žeravica. Kod Milana Dedinca postoji uvek namera da se istraje u iskrenosti rukopisa, da se sačuva aktivnost pesama ranih ustajanja, pesama one mladoeti koja je bila ispunjena svim zracima zore i svim čudima prvih dodira i susreta.

Prve lirske stihove, izrazite i lične do samog nerva, Milana Dedinca dočekao je rukom časti i oduševljenja Rastko Petrović. Gotovo neverovatno, ali pesnik najvećih jeza i nemira iz prvog svetskog rata prorokovao je ljudski toplu poeziju Milana Dedinca, čiji će se stihovi iz Dnevnika zarobljenika broj 60211 pojaviti kao pobeda i neutažena čežnja jednog pesnika, jednog čoveka iz strave i memle drugog svetokog rata. Svoje stihove iz zarobljeničkih dana, iz godine okupacije, iz susreta sa ljudima čiji život vene i isparava ili se snaži i nada, Milan Dedinac je objavio prvi put 1947. godine. Sada se ti stihovi pojavljuju pred nama u luksuznom izdanju i sa bakrorezima Mila Milunovića: i zvone ti stihovi ponovo i velika je njihova poruka, i potresna je njihova elegija i topla je, istančana njihova fraza i čudna je, mistično mladalačka njihova čemerna, simbolička snohvatica.

U pesmama iz dnevnika zarobljeničkog Milan Dedinac čuva ovu nevinost i čistotu svoga početka. Tu su u žicama šleskim, u gladnim danima, u leleku oluje, svi njegovi susreti i sva njegova moralna legitimacija. Ljudi su neprestano pored njega, rame uz rame: odabrao je veliko prijateljstvo zarobljenika kao realni i neizbežni univerzum. I pesnik peva između četiri zida strave, pišući reč po reč kao što su toliki anonimni po robijama i kazamatima pisali svoje ispovesti, poslednje. I sve su imenice, nasušne, tu: zvezde, sunce, žena, zemlja, domaći prag, uspavanka, osmeh. I još poneka reč čuvana snoviđenjem, zahvaćena elementarnim detinjstvom iz vrela narodne poezije. Odjednom ni iz čega, iz neophodnoeti, iz proveravanja, iz samoodbrane niču stihovi toliko sažeti, koncentrovani, očišćeni i svetli kao da su pisani vekovima:


Ah, sini, sini, Sunce,
da ogrejem ruke,
da odagnam muke i bauke!
Uzalud.

Uzalud kucam u nebeske dveri,
iz magle lupam rukama zračnim
da zlatan zrak propuste.

Kad se nad Šleskom nebesa zatvore
ni sto Sunčevih ključeva
ne mogu da ih otvore.
Neće da ih otvore.

Uzalud kucam.


Na pola puta između dnevnika i poezije, Milan Dedinac je savladao afektivna kretanja i sažeo je nekoliko pesama i poema koje se svojom prirodnom čistotom i nepresušnim izvorom telesnih, fizičkih senzacija projektuju kao dokument, kao pročišćena nadrealistička povelja bez ikakvih opasno-hermetičnih sredstava. Do pune jasnoće, do saglasnosti doživljaja i reči, do kondenzovane, zgrušane ispovesti koja po stilskoj frekventnosti može da se smatra nedosegnutom u našoj poeziji iz rata i o ratovima — dovedena je ova knjiga, koja kao da prethodi poslednjoj poemi. I liči ona, po energiji svoga bola, po čistoti svoje transpozicije na rane stihove Milana Dedinca. Ako je i jedan pesnik naših (modernih decenija, samo prividno pasivan, uspeo da ovoju ekspresiju učini ličnom, da svoja psihološka žarišta prožme jednim osećanjem ljudskosti koje je izuzetna socijalna kategorija, onda je to Milan Dedinac. Njegov dnevnik se doživljava kao kompaktna tužbalica i kao izuzetna subjektivna poruka. Međutim, u njoj ništa nije sebično i ništa nema sebičnu dekoraciju. Izvedene u noćima zarobljenika, ispisane kao etide, one su, ove pesme u prozi i stihu, prvenstveno intimne, ali sa neprestanim i neusiljenim zračenjem prema čoveku kao dvojniku.

Peva Milan Dedinac o ljudima koji tek u snovima sabiraju svoje živote, pejzaže svoga zavičaja, zenice svojih žena i devojaka, svitanja svojih drugova koji su ostali u zemlji da se bore i da zajednički sanjaju. Kroz jutarnji suton i kroz sutonski vidik odjekuje poslanica koju piše rob svojoj ženi ili čovek koji više ne zna šta mu je potrebnije: kora hleba, osmeh žene, ili jedan običan vetar prolećni iznad Goča, Mosora, Alpa. I lica bolnika, samrtnika, ispijenih i sasvim bliskih zemlji, kao na freskama, imaju jedan plamen, pesnički plamen blizine. Polako se istančuju, u tihu muziku citre pretaču stihovi Milana Dedinca pa dođe tren kada ne znamo da li je to čista narodska lirika, ona tužaljka mlađe Burđevice za bratom ili je to poema, oratorijum u kome se i sunca i snegovi metafizički uzdižu nad mnoštvom roblja, nad kolektivom u čijim slabim grudima jedno ognjeno srce razgovara sa čitavim svetom. Ni ljubavni, ni patriotaki, ni socijalni, dodiruju se ovi stihovi, dodiruju ova svačija i nečija pisma i tako sami od sebe čine jednu poeziju, neminovnu i neizbežnu, sumračnu i prozračnu, pa nije čudo što Dedinac piše i Šlesku rapsodiju, i Jedan mladić kune, i Danas je prvi put otvorila oči i Nad poginulim domom.

A možda ta poema Nad poginulim domom nije njegova, njegovim bolom izatkana, njegovim grlom oglašena? To je poema Kordunaša Pavla Gvojića koji "nije pustio glasa od sebe za mladom ženom, ni za detetom od godine i po dana, koje čestito nije video, ni za rodbinom ostalom, za drugom i susedom". Pesnik je tu da ga stignu, da ga ubede i preliju fizički bolovi bližnjih sužanja, onih sa kojima svaka reč koju objavljuje ostaje praotačka, elementarna, sudbinska. Nije tragična, ali je bolna, nije programska, ali je ljudski naglašena, nije slomljena ali je lomna i krhka sveska zarobljenika 60211. I druga, prvi put objavljena peoma Svetiljke, kao da sa nevidljivih antena narodne tužbalice skida tonove koje će, u nedrima, kriomice, u snovima ili u nesanici preneti drugima. Jednostavna, kao da ju je svaki zarobljenik u jutro šaputao ili u suton pevao, ova pesma je duboko individualna, harmonična, u složenoj aktivnosti bića koje tok zarobljeničkog dana jednači sa tokom svakog nesrećnog života: ono što je sadržano u tim etihovima nije glasno, nije dokumentarno i spomenaroko. Ono je ćutanje, ali ćutanje bez religije i sebičnosti, ćutanje koje ne napušta nadu i koje ne podleže krstu. Nebo, ono izdašno, plavo beogradsko nebo koje samo ponekad ugrozi oblak pun tuči i užarenih sutonskih boja sa strane zemunske, i nebo iz metafizičke, tanane Javne ptice neprestano je na čelima i nad sudbinama ovih ljudi.

Ostaju stihovi, ostaju golubovi. Ostaju senke ljudi koji su prolazili gradom i ljudi koji su minuli pod mračnim nebom Šlezije, iza bodljikave žice. Milana Dedinca lirska reč ne može da se doživi na zemlji, u gradu, nebo u vazduhu, u letovima, u siluetama. Svest o čoveku koji lebdi, svejedno da li ga bestežinskom stanju nosi socijalna nesreća ili neomeđena čežnja, neprestano izaziva pesničko iskušenje, obnavlja pesnikov izraz.

Jedan od retkih koji ne pravi nikakve te-škoće svojim čitaocima i svojim dvojnicima. Jedan od onih koji je povezao ukus snoviđenja naših najboljih pesnika prošlog i ovog veka. Branko Radičević može da bude savremenik, duhovni, samo izabranima. Milan Dedinac je jedan od njih.

Ponavljam svoju davnu, mladićku reč da u domenu Dedinčeve poezije sve pripada ljudima i vazduhu. Nema velikih reči, nema prividne logike, nema metropolitena, telesa i urnebesa, nema ni Paskalovih prostora koji užasavaju, nema ačenja ni malograđanekih saksija sa cvećem. Samo glas, zalutali glas laute i glas koji blagorodno rastvara, istrajno lebdi i u ovim stihovima.

Diferencirana u sebi i prema drugima, intervenišući čisto u emocionalnim elementima, neprimetna u svojim oblikovanjima, stegnuta kao pesnica — ova poezija je žudela da se završi u slogovima sjaja što pripada sutonu. Žudela je, i čini mi se da je i uspela, da se otvorila i zatvorila kao lopoč, u njegovoj poznoj, finalnoj i febrilnoj poemi Okovana vizija. Više nema problema, glasova bez porekla, mučnih zarobljeničkih noći, a ipak okićena bolom što se sudbonosno identifikuje sa bolom Branka Radičevića, tog uvek mlađanog dvojnika, ta završna, verovatno labuća poema Milana Dedinca, očuvala je sve proporcije njegove, a samo se nešto jače poslužila rimama koje su gotovo dramatski, ujevićevski, zazvonile čistotom i lebdenjem. To lebdenje, oslobođeno 1927. godine i pušteno da se vrti sa znacima i zakonima jedne ptice, sa smelošću jednog uzbuđenja, sa moralom jedne zaobljene poezije, nastavlja se danas, u potezu je naše iskrenosti, u igri je našeg duha, u dubokoj je misli našeg letovanja.

Smiluj se i nama, o, javna ptico, ti koja pretvaraš u realnost "hiljadu nemerljivih vizija".





SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 15.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 24, 2010, 02:49:25 am »

**
Stihovi Milan Dedinac


ĐURĐEVSKA PESMA

Vetar je iz oblaka na naša lomna ramena pao
pa smo se svi stresli u robijaškom krugu.
Dunuo je sa oblaka vijor
i spustio u nas mržnju, mećavu hladnu i tugu.

Odakle, odakle nam dolaziš, oblače crni
što si se nad Šlesku nadvio,
odakle si umoran stigao, i ovde pao, i savio nam glave?
Što si nam glave savio?

Da li si na uranku bio u rodnom našem kraju?
Mesto da nam venac đurđevski baciš od cveća i mlade trave
— venac što jutros rano nad zemljom mojom visi —
zašto nas u kolo splićeš, ovo snežno u maju?
O, da li si na uranku bio u našem rodnom kraju?

Od zavičaja — nisi!
Da si sa Save pošao, zar se mećava ova ne bi rascvetala u dugu,
da si sa Drave došao, spustio bi tek olistalu vrbu u ruka
svakom mom drugu,
da si se sa Tare digao ti bi mi izvorsku vodu, bistru,
nasuo da se njom rano umijem,
da si sa Šare stigao, zar bih poželeo, druže, jutros da se ubijem?


Zagan, početkom maja 1941.


ŠLESKO BDENIJE

Da nije još ove noći
da nam sećanja ugasi i mutne ove žudi,
da nije još ove noći
nikad ti, druže, ne bih mogao doći,
zalud bi čekala moj korak da te iz
samoće razbudi!

Da nije još ove noći
da nam nebo sklopi, ovo grdno, i naše oči,
da nam ove noći nije
zar bih još znao kakve su tvoje oči,
zar bih se sećao kakve sve boje krije
nebo Srbije?

Da nema još noći ove
da nam javu uspava i bistre probudi snove,
da ove noći još nema,
nikad, ah nikad Morava protekla ne bi
između ovih žica,
i zar bi ikad, u pustoj ovoj Šleskoj
zalistala lipa, do oblaka golema,
i u granju njenom zapevala ptica!

Da noći ove još nema!...
— Šta sužnju crnom ostaje?

Noć neka dovek traje!...



Milan Dedinac napisao je u fašističkom zarobljeničkom logoru u Šleskoj zbirku pesama Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. U predgovoru ove zbirke on kaže: "I zar redove ove nije napisati mogao i bilo ko drugi od nas sakupljenih ovde koje već duge dane i noći iste lupaju kiše, i vlaga ista pije, i čežnja ista slama i uvek isti dušmanin proganja?"

[postavljeno 24.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 24, 2010, 02:49:52 am »

**
Stihovi Milan Dedinac


NOĆ DUŽA OD SNOVA

OKOVANA VIZIJA

Pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja.

Tol'ko se minulog leta srušilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja.

Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al' Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje.

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen,
i ne slutih da je leto u svoju sen utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen.

Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja.
"Grana je, grana je!" — šanuh. O, našto ta iskušenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Nebeskih svetlila nema, al' pomrčinom ne bludim,
jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zorâ ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod mojim hodom zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara.

Izdignem ruku ka nebu — u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista.
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l' krošnja mog krvotoka il' srebrom maslina lista.

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il' moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost k'o u snu.
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu.

Sve što se napilo sunca — rasipa zračenja noću.
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna.
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.

Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,
al' druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete.

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Kamen li dohvatim rukom — iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još ševa
i sav sam od mesečine i sav od sunca saliven.

I vidim: gube se međe između noći i dneva,
moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al' istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju.

Ja ću ga čekati mirno da put prevali do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al' umiranje će moje i njegov mrak da obasja.

Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zračim i Sunčev dvojnik se menja

...i pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja.



OPROŠTAJ OD SUNCA KOJE ODLAZI

Ti što si gospodar od krilatih ptica i od riba posred jezera i mora
i od svih zveri i ljudi koji se po svetu krvave,
ti što ključeve držiš svih večeri i zora
i puštaš biljku i vodu na Zemlji da se pojave,
ti, dok oko tebe od iskoni kruže ognjene planete,
što mačem jutarnjim od zlata rastavljaš tminu od tmine
ti, na šamiji modroj krupni rumni cvete,
za kojim se bolnik maša da ga otkine,
ti što upravljaš danom i obzorjima zračiš,
oluje i oblake vodiš, i kišu daješ, i deliš godišnja doba,
ti što dodirom jednim sva mora i reke smlačiš,
a zagrejati ne možeš ni ruke jednog roba,
Sunce!

Zašto mi večeras krvavom maramom mašeš iz gluve neznani crne?
Ko mre od nas dvojice kada me tako pozdravljaš?
Zar se noć neće meni u srebro da prevrne?
Zašto, zašto me samog pod praznim svodom ostavljaš?
Ja vidim kako Sunce sve dublje i dublje zalazi
u senku dana i čame, u senku kašlja i kiše, u noć bez kraja,
u noć prvu koja, gle opet! s nebeskog svoda silazi,
u senku što nebo i Zemlju, i sve na Zemlji osvaja.

O, Sunce, Sunce, zašto si toliko palo,
pa ne mogu pogled da dignem od tvoje sjajnosti sumorne?
Klonule glave lutam, a kad je odignem malo,
ja ne znam da l ti trepćeš il oči moje umorne.
Ne možeš više, Sunce, da prneš iznad mene,
nego oblećeš vidikom kao ranjena ptica.
Kako me oči peku od svetlosti tvoje crvene
što lije talase mlake u tamu mojih zenica!



TRAVA U SNU I NA JAVI

Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave
Mesto Meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,
i saznadoh da sagreših sa svoje mahnite glave
što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja,

a travu poznav'o nisam. Tri dana, tri teške noći
rasla je meni kroz snove, na javi ta sita mora,
pa strepeh već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći,
ah, neće nikada više zracima umiti zora.

Tri noći, tri puna dana minuše bez sveta žarka,
i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati.
Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka:
suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.

Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,
pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.
Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava.

Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta
bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera,
od podne u mrak tog grotla sve trave ovog sveta
vraćale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera.

U snovima, do ponoći, iz zemlje sam kid'o travu,
i ne slutih da to čupah, iz nebesa, kišu crnu.
Ali kada na prag stupih da razvenčam san i javu,
mesto toga, preko mene, ponoć kišni plašt ogrnu.

Od ponoći, strasno žuđah da se spasem travnih čini,
al uzalud! Uzalud sam ja čupao svoje kose.
Od jave mi, i od snova, osvanuo trag jedini:
u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 24, 2010, 02:51:47 am »

*
TEMAT


MILAN DEDINAC — JEDAN ČOVEK NA PROZORU OSLUŠKUJE JAVNU PTICU


Temat priredila: Jelena Milinković

UVOD ILI FAKTOGRAFIJA


Milan Dedinac (1902—1966) — beogradsko dete, francuski đak, jedan od trinaestorice potpisnika manifesta, najizrazitiji lirik među nadrealistima, osnivač časopisa Svedočanstva, sledbenik Branka Radičevića, prijatelj Marka Ristića, nemački zarobljenik, dugogodišnji urednik lista Politika, osnivač Književnih novina, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pesnik, esejista, likovni i pozorišni kritičar, suprug Radmile Bunuševac.

Pedeset godina srpske kulture, počevši od dvadesetih, pa sve do šezdesetih godina XX veka, neizostavno su obeležene prisustvom, između ostalih i Milana Dedinca, i to ne samo u književnom, već i u pozorišnom i likovnom životu. Recepcija ovog autora nije onakva kakvom bismo želeli da bude i kakva bi trebalo da jeste, s obzirom na kulturni doprinos koji je iza sebe ostavio. Kada govorimo o prijemu dela Milana Dedinca u književnoj javnosti, ne možemo da ne uočimo kako postoji nekoliko faza i oblika recepcije. Tokom dvadesetih i tridesetih godina Dedinac je deo književno-umetničkog kruga ljudi koji aktivno rade na uspostavljanju novih avangardnih evropskih tokova u književnosti. Tih godina on aktivno i predano deluje u okviru relativno koherentne grupe mladih umetnika. Njihova višestruko usmerena borba, neraskidivo vezana za društvena kretanja i politiku, praćena je čestim hapšenjima i cenzurom, s jedne strane i analitičkim međusobnim čitanjem pripadnika grupe, sa druge. Nakon rata Dedinac je jedan od onih koji formiraju kulturni prostor tadašnje Jugoslavije. Tih godina njegovo obimom neveliko delo se kanonizuje i propraćeno je kako novim izdanjima ranijih zbirki i izborima iz poezije, tako i tada najznačajnijim književnim nagradama: Oktobarska nagrada grada Beograda, Zmajeva i Sedmojulska nagrada. Nakon smrti Milana Dedinca 1966. godine, pa do početka devete decenije dvadesetog veka njegova poezija se objavljuje samo u dva navrata, u razmaku od po deset godina, i to oba puta u redakciji Svete Lukića 1972. i 1981. godine. Praktično, od smrti Milana Dedinca njegovo prisustvo u našoj kulturi, kao i prisustvo mnogih drugih velikih književnika iz istog kruga, kreće se silaznom putanjom, na kojoj se sporadično uočavaju malobrojni tekstovi i publikacije vezani za njegovo ime.

Ovim tematom želimo da podsetimo na jedno od važnih imena srpske kulture i da skromno doprinesemo boljoj recepciji ovog autora. U požarevačkom časopisu Braničevo (br. 1–2/2008, glavni i odgovorni urednik Biljana Milovanović) u okviru rubrike Skica za portretobjavljen je temat posvećen Milanu Dedincu (priređivač Jelena Milinković). Temat koji ovde objavljujemo svakako se naslanja na tekstove iz Braničeva, na koje želimo i da podsetimo. Tada je objavljeno sledeće: Biografija; Dubravka Bouša, Pjesnički znak kao moralni čin; Jelena Milinković, Nekoliko pogleda na knjigu Milana Dedinca Od nemila do nedraga; Milan Dedinac, Ja sam to oko koje gleda; Milan Dedinac, Izbor iz poezije (Moć prostora, Pesme ranog ustajanja 7, Noćna vračanja 1, Đurđevska pesma, Pesma gonjenog druga I). Ovom prilikom nepromenjene objavljujemo jedino tekst zagrebačke autorke Dubravke Bouše, Pjesnički znak kao moralni čin, koji je rezultat rada na doktorskoj disertaciji posvećenoj Milanu Dedincu, i zamišljeni intervju Ja sam to oko koje gleda. Svi ostali tekstovi pretrpeli su manje ili veće izmene. Tekst Biografija je drugačije organizovan i dopunjen selektivnom bibliografijom radova Milana Dedinca i radova o njemu, a tekst Nekoliko pogleda objavljujemo pod drugim naslovom, dopunjen i izmenjen. Najveće promene je pretrpeo izbor iz poezije ovog autora koji je u potpunosti drugačiji shodno izmenjenom cilju temata — u Braničevu smo želeli da osvetlimo zasenčene strane poezije ovog pesnika i da objavimo manje poznate i drugačije pesme od onih koje se kontinuirano objavljuju u raznim izborima. Sada želimo da, što je moguće celovitije, predstavimo njegovo stvaralaštvo i u skladu sa time je, i naš izbor, i organizacija temata. Kao potpune novine u okviru temata donosimo tekst Uvod ili faktografija, Izlog Milana Dedincai esej U traganju za izgubljenim detinjstvom.

Ovom prilikom objavljujemo u celini dve poeme: Javna ptica i Jedan čovek na prozoru. Za ovakav izbor smo se odlučili jer smatramo da ova dva neobična i žanrovski nesvodiva teksta imaju neospornu umetničku vrednost i da su bez obzira na datum nastanka aktuelni današnjem čitaocu poezije i inspirativni za savremena tumačenja. Drugi razlog objavljivanja baš ovih tekstova Milana Dedinca jeste pretpostavka, od koje polazimo, da se ove dve poeme mogu posmatrati kao dva pola poezije ovog pesnika. Poema Javna ptica je nastala u ranoj fazi, fazi apsolutne lirike i predstavlja ne samo vrhunsko ostvarenje srpske nadrealističke, već i celokupne međuratne poezije. Na ovu poemu će se pedesetih i šezdesetih godina nadovezati faza intelektualne i kosmičke lirike, tj. ciklus pesama Putovanja po Crnoj Gori i poema-povest Malo vode na dlanu. Poema Jedan čovek na prozoru pripada fazi objektivne lirike koja će se dalje ostvariti u logoraškim pesmama Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. Predstavljanjem ove dve poeme otvaramo prostor za dalje tumačenje celokupne poezije ovog neobičnog i nedovoljno pročitanog pesnika.  

*

Poema Jedan čovek na prozoru je prvo objavljena 1937. godine u društveno angažovanom septembarskom dvobroju časopisa Naša stvarnost (broj je bio posvećen odbrani kulture u Španiji), a istog meseca (sa veoma preciznim datiranjem 13. 9. 1937) ovaj tekst je objavljen i kao pojedinačna publikacija. U periodu između dve poeme Dedinac se oglašava jedino u nadrealističkom almanahu Nemoguće (1930)12 sa ostvarenjem Plamen bez smisla. Zanimljiv je podatak da je pisac prve nadrealističke poeme bio književno gotovo potpuno neaktivan upravo tokom trajanja organizovanog nadrealističkog pokreta (1930–1932)13. Poema Jedan čovek na prozoru ima dozu dokumentarnosti s obzirom na to da je inspirisana konkretnim događajem — razornom beogradskom košavom — i kao takva predstavlja Dedinčev zaokret ka objektivizaciji i svojevrsno ospoljavanje pesničke imaginacije. U njoj nalazimo ostvarenje nekih ključnih dijalektičnih parova koji obeležavaju stvaralaštvo ovog pesnika kao što su: mešanje poetskog i proznog diskursa, preplitanje fikcionalnog i dokumentarnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, intimnog i javnog. Svi ovi dijalektični parovi će dalje biti razvijani u narednoj, posleratnoj zbirci Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. Takođe, ova poema postavlja veoma važna i tada aktuelna pitanja vezana za poetski angažman koja će svakako biti aktuelizovana u posleratnim godinama u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti. Komentarišući prilog Milana Dedinca u Našoj stvarnosti Dušan Matić i Koča Popović pišu: "...pitanje je koja je od tih pesničkih manifestacija stvarna sa gledišta budućnosti tj. koja je od njih vezana za one snage koje pokreću društvo napred, koja od tih poezija proizilazi iz ovih snaga, učestvuje u njihovom delanju i utiče na njih. Poezija nije samo akt inspiracije, već isto toliko i akt opredeljenja. (...) Pesnička dela, kao što je Jedan čovek na prozoru, iako svojom tematikom i svojim načinom izražavanja ne govore jezikom neposredne današnjice, govore nam ipak o današnjem čoveku, i to onom koji je, u krajnjoj liniji, i pored sveg isključivog preokupiranja sobom i pored sve svoje sublimiranosti u izražavanju, okrenut novom čoveku."14 Objavljujući poemu Jedan čovek na prozoru u Od nemila do nedraga Dedinac pored svedočenja Koče Popovića i Dušana Matića u propratnom tekstu vezanom za poemu preštampava i delove eseja U traganju za izgubljenim detinjstvom. Ovaj obiman esej je ključan za razumevanje poeme Jedan čovek na prozoru, ali i značajan kao doprinos nastajućoj polemici o socijalnoj literaturi tridesetih godina XX veka. U traganju za izgubljenim detinjstvom nastaje povodom izložbe dečijih crteža i prvi put je objavljen u Krležinom Pečatu 1939. godine. Nakon prvog objavljivanja esej je u celini objavljen jedino u izboru Noć duža od snova. Odlučili smo se da zbog nedostupnosti ovog teksta, a svesni njegovog značaja za razumevanje kako poeme Jedan čovek na prozoru i Dedinčeve poetike, tako i za pitanja književnog angažmana i prirode inspiracije, objavimo integralnu verziju eseja, koji naši čitaoci mogu pročitati ovde.
http://www.agoncasopis.com/Broj_03/o_poeziji/u_traganju.html

Poema Jedan čovek na prozoru, objavljena deset godina nakon Javne ptice, jeste gotovo nedostupan tekst. Nakon objavljivanja u Pečatu i u vidu samostalne publikacije (1937) ova poema je jedino u celosti preštampana dvadeset godina nakon prvog izdanja u knjizi Od nemila do nedraga (1957). U svakom narednom izboru Dedinčeve poezije, bilo da je sam Dedinac pravio izbor ili je to radio Sveta Lukić, nije objavljivana u celini: Milan Dedinac je skraćuje u Pozivu na putovanje, a najposvećeniji priređivač i istraživač Dedinčeve poezije Sveta Lukić u oba svoja izbora je vrlo radikalno čisti kako od proznih, tako i od dokumentarnih i manje liričnih delova.15  

*

U Objavi poezije Marko Ristić ukazuje na važnost ilustracija u Javnoj ptici i na njihovu suštinsku povezanost sa poezijom. Specifičnost ovih ilustracija tiče se njihove prirode: "Jer, Javna ptica nije kao sve tradicionalne zbirke i antologije pesama ilustrovana vinjetama i crtežima manje-više poznatih umetnika — ona prvi put donosi, to ističe i Ristić, halucinantne fotomontaže, tri slike koje potiču od istog autora i koje su nastale po istom principu kao i poetske slike."16 Ilustracije u Javnoj ptici nemaju čvrstu vezu sa tekstom u smislu da se odnose na tačno određeni deo poeme i da imaju ilustrativnu ili narativnu funkciju. One su za tekst još čvršće vezane time što su nastale po istom principu kao i poetske slike i iz istog poetskog nadahnuća; jer, kako poetske, tako i vizuelne slike u Javnoj ptici, šalju istu poruku i deo su iste poetike nastajući kao čista kreacija duha jednom izražena rečima, a drugi put slikom. U ovoj poemi Milan Dedinac započinje proces istraživanja odnosa teksta i slike koji će razvijati i u narednim zbirkama. Zaokret ka objektivizmu u poeziji praćen je i drugačijim odnosom prema ilustracijama i njihovom odabiru. U narednoj poemi Jedan čovek na prozoru Dedinac zadržava princip ilustrovanja teksta, ali ilustracije nisu više istog autora kao i poezija. Pored simboličkog crteža Petra Dobrovića — čovek uhvaćen u paukovu mrežu — koji donosi crtačku viziju položaja pesnika, Dedinac kao deo poeme štampa i dva fotoreporterska snimka, koji pored izvoda iz novinskih članaka u vidu post scriptuma, doprinose dokumentarnom sloju poeme. Smatrajući neraskidivim ova dva sloja, ilustracija — tekst, Milan Dedinac ih 1957. godine prenosi u svoj izbor Od nemila do nedraga. Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 6021117 su jedina zbirka ovog pesnika koja je imala dva izdanja. Prvo izdanje ovih zarobljeničkih pesama, nastalih tokom boravka u nemačkim logorima Zagan i Gerlic u periodu od 1941–1943, objavljeno je odmah posle rata 1947. godine. Drugo dopunjeno izdanje18 ovih pesama izlazi sedamnaest godina kasnije 1964, ilustrovano bakropisima Mila Milunovića. Ovo drugo izdanje je štampano na neobično velikom formatu i sadrži dvadeset dva bakropisa koji su nastali inspirisani pesmama. U ovom slučaju ilustracije ne nastaju uporedo sa tekstom kao u Javnoj ptici, niti su polazište za nastanak teksta kao fotoreporterski snimci u Jedan čovek na prozoru, već nastaju naknadno i potpuno nezavisno od autora pesama. Tek u Pozivu na putovanje 1965. Milan Dedinac izbacuje svaku vrstu ilustracija i pravi isključivo poetsku knjigu.
    
Neke od ovih ilustracija kao i nekoliko drugih priloga naši čitaoci mogu pogledati u okviru ovog temata, u rubrici Izlog Milana Dedinca.



Jelena Milinković  je rođena 1981. u Beogradu. Diplomirala je i masterirala srpsko-svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Tokom studija je obnovila i uređivala Znak − književni časopis studenata Filološkog fakulteta. Objavljivala je u Braničevu i Koracima. Radi, čita i piše u Zemunu.    

___________________

01 Dušan Matić, Povodom knjige Javna ptica, Savremeni pregled, br. 6, januar 1927.
02 Marko Ristić, Objava poezije, Vijenac, god. V, knjiga VII, br 5, mart 1927.
03 Dušan Matić, Otvoreno pismo, Savremeni pregled, II/8, mart, 1927.
04 Nikola Jovanović, Javna ptica G. Milana Dedinca, Ilustrovani list, VII/8, februar 1927.
05 Milan Dedinac, Od nemila do nedraga, Nolit, Beograd, 1957.
06 Milan Dedinac, Od nemila do nedraga, nav. izdanje, str 131.
07 Milanka Todić, Nemoguće, Večnost, Svedočanstva i Javna ptica, na www.serbiansurrealism.com
08 Hanifa Kapidžić Osmanagić, Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim, Svjetlost, Sarajevo, 1966, str 133.
09 Milan Dedinac, Poziv na putovanje, Prosveta, 1965.
10 Milan Dedinac, Noć duža od snova, priređivač Sveta Lukić, Matica srpska, Srpska književna zadruga, Novi Sad, Beograd, 1972. i Milan Dedinac, Sabrane pesme, priređivač Sveta Lukić, Nolit, Beograd, 1981.
11 Milan Dedinac, Malo vode na dlanu, priređivač Leon Kojen, Čigoja štampa, Beograd, 2004.
12 Celokupni sadržaj ovog almanaha, kao i časopis Nadrealizam danas i ovde čitaoci mogu pronaći na www.serbiansurrealism.com/srp.html
13 O periodizaciji srpskog nadrealizma pogledati Hanifa Kapidžić Osmanagić, nav. delo.
14 Navedeno prema Milan Dedinac, Od nemila do nedraga, nav. izdanje, str. 170-171.
15 Sveta Lukić prepoznaje značaj angažmana ove poeme ističući da Jedan čovek na prozoru obeležava stanje duha evropskog intelektualca toga doba, ali Lukić daje negativnu ocenu i definiše poemu kao najskromniji pesnički rezultat Milana Dedinca; sa ovakvom ocenom se ne možemo složiti.
16 O značaju koji ovakva vrsta  ilustracija ima za nadrealizam pogledati Milanka Todić, nav. tekst.  
17 Milan Dedinac, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211, Prosveta, Beograd, 1947.
18 Milan Dedinac i Milo Milunović, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211, Prosveta, Beograd, 1964.


Agon časopis.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 24, 2010, 02:52:21 am »

*

REKLI SU O DEDINCU


Jedan od pesnika koje ja najviše volim i koje čitam uvek, sa sve većim uživanjem i sa sve više razumevanja, jeste Milan Dedinac. Izvesne stvari koje je on napisao ušle su potpuno u moj život kao neke od narodnih pesama koje mi sačinjavaju jedan veliki deo detinjstva.(...)

On je svakako prvi kod nas koji je uspeo da dođe do jedne apsolutne čistoće izražaja, do jedne takve prostote saopštavanja, da u prvi mah liči samo na lirski ton i tek posle više čitanja počinje delovati svojim smislom.


Rastko Petrović, 1924


Javna ptica (...) je ceo jedan život, glečer i uglevlje, što ostavlja grdne rane, ali i neuporedive crteže.

Jedna anegdota, koja ima snagu dokumenta, dopustila mi je, u koliko je to mogućno, da uđem u tajnu Dedinčevog stvaranja. Naslov knjige, gde će mnogi tražiti elegantnu promućurnost, bila je došanuta pesniku jedne letnje večeri u Knez Mihailovoj, i taj glas čija je boja bila ljudska, ali čiji pravac nismo mogli da otkrijemo (ja sam bio s njim), nametnuo se pesniku svom fatalnošću, koju je on sigurno unosio u celo svoje pisanje, i to je ne mala zasluga Milana Dedinca što je pretpostavio volju slučaja svome ukusu, za koji, s druge strane, znamo da nije beznačajan.

Kakva će biti literaturna sudbina ove knjige, potpuno me ostavlja hladnim. Neka se drugi o tome staraju. Za mene i one koji će doći ova će knjiga ostati kao najduhovniji i najverniji dokument jednog pesničkog života.


Dušan Matić, 1927


Dedinac je svoje pesničko stvaralaštvo razvijao u nadrealizmu ostajući uporno u njegovim poetskim, idejnim i intelektualnim deformacijama i tada kada je napredna književnost prožeta revolucionarnim snagama iz naroda osudila sve dekadeitie pojave u literaturi. Ovaj pesnnk koji je i po svome unutrašnjem životu bio u borbenim redovima svoga naroda nije mogao u rat ući sa osećanjem da je u mrežama.

Poezija Milana Dedinca pokazuje njegovu veliku izolovanost od događaja koje je preživljavao njegov narod za vreme rata, njegovu duboku usamljenoet i tragičnost te usamljenosti u kojoj su zamračeni svi životni vidici. To je slučaj odvojenog intelektualca koga su vihori ratnih događaja surovo bacili smućenog na bespuća. Zbog toga u pesmama Milana Dedinca ne možemo naći pravu sliku zarobljeničkog logora pod stražom fašizma, ni čoveka u tom logoru.


Velibor Gligorić, 1948


Jedan od najznačajnnjnh poetskih priloga junskog broja Književnosti je pesnička ritmovana proza Milana Dedinca, prošarana stihovima, Poziv na putovanje.

Dedinac je bio zapažen još svojim prvim pesmama, naročito onim iz časopisa Svedočanstva. Njihova atmosfera bile su kiše, trave, rasuti putevi u polju, skičanje pseta u noći, obraćanje sestri i majci, i tome slično.

Na osnovu te bolećivosti prema ljudima, životinjama i stvarima Rastko Petrović ga je nazvao slovenskim pesnikom (imajući valjda u vidu samo jednu slovensku osobinu: duševnost). Kasnije, Dedinac napušta tu liniju i uzima nadrealistički pravac...


Risto Ratković, 1950


Pri svakom kritičko-istorijskom uspostavljanju nekih velikih tekovina u srpekoj literaturi Dedinac se nađe na liniji Branko Radičević — Dis — Crnjaneki — (jednim delom ulazi tu Rastko Petrović iz Otkrovenja) — Desimir Blagojević — i u naše doba Stevan Raičković, Božidar Timotijević ... Kad se — bez obaziranja na pripadnost pokretu, mladost, intencije, kolebanja — pogleda ono što je kao Dedinčeva pesma realizovano, ona konstanta... konstanta ruska, sloveneka, meka i ženska, zaista dominira. Upravo njome Dedinac se približava krugu naših takozvanih "čistih liričara", pesnicima osećanja koji ipak pripadaju zoni konkretnog života, empirijskog i zdravorazumskog, i svi od reda su zaverenici muzike našeg jezika, njegove melodije otegnute, krhke i dosta razboljene.

Sveta Lukić, 1966


Milan Dedinac je pesnik ispaštanja. On se ukazuje, u perspektivi svojih pesama Javna ptica (1926) i Jedan čovek na prozoru (1937), ali i u perspektivi osnovnog svog duševnog iskustva uopšte, kao zatočenik kosmosa trpljenja i stradanja: biti Dedinac, to znači biti apokaliptički, uvek između "kosmičkih pomračenja" i "Mesečevih libracija", u ispaštanju koje se nalazi u svemu, u duhu, u jeziku, u stihovima, u ruci što piše stihove, u sopstvenoj koži, u Suncu, moru, disanju, zvezdama, u kolopletu straha što se tu rađa i što ide, ponekada, — i onda kad mu se suprotetavlja želja za korektno napisanom rečenicom, — do samoga ruba bezumlja.

Radomir Konstantinović, 1983


Od svih pisaca nadrealista, sa kojima sam održavao kontakte dok se u nastalim književnim sporovima moji odnosi sa njima nisu sasvim razvrgli, sa Milanom Dedincem sam bio najprisniji i najviše sam ga kao sabesednika cenio. I kao pesnika, mada mi, inače, poezija nije bila najmilija grana književnosti, pa sam bio spreman da se priklonim Sartrovom shvatanju da je ređanje reči u stihove u dvadesetom veku pomalo detinjast posao. Ceo nadrealistički pokret činio mi se neozbiljnom igrom razmažene bogataške dece koja su se, pošto su se vratila iz Francuske i pariskih, velikovaroških prilika, zgadili nad primitivnim, prostačkim, beogradskim provincijskim mentalitetom, pa su želeći da zbune domaće malograđane i konzervativne, patrijarhalne umove, zaošiljala ustranu. Još pre rata imao sam prilike da upoznam tadanje njihove publikacije: Puteve, Svedočanstva, Nemoguće, Nadrealizam danas i ovde. Površno sam poznavao ranu Dedinčevu poeziju: Zorila i Noćila, Javnu pticu i Jednog čoveka na prozoru, a vrlo prisno docinije: Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 i Od nemila do nedraga. Od ovih pesama neke stihove pročitao sam još u rukopisu što je za nepoverljivog Dedinca bio izuzetan gest prijateljstva i akt poverenja, da ne kažem i počitovanja.

Erik Koš, 1990

Izvor: Katalog Biblioteke Matice srpske (priređen povodom stogodišnjice rođenja pesnika Milana Dedinca)
Autori kataloga i izložbe: Ksenija Svetličić i Slađana Subašić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 24, 2010, 02:53:19 am »

*

MILAN DEDINACBiografija


1902.
Rođen je u građanskoj porodici.

1915.
Evakuisan je sa drugom srpskom decom u Francusku posle povlačenja sa vojskom iz Srbije.

1916—1918.
Bio je gimnazijalac u Vilfransu i Kanu.

1921.
Maturirao je u Beogradu, a zatim je proveo kraće vreme u Parizu.

1922.
Sa M. Ristićem i D. Timotijevićem uređivao je časopis Putevi. Objavljivao je poeziju u Hipnosu.

19241925.
Sa R. Petrovićem, D. Matićem i M. Ristićem bio je u uredništvu časopisa Svedočanstva.

1926.
Objavio je poemu Javna ptica sa fotomontazama.

1927.
Diplomirao je francuski jezik na Filozofskom fakulteu u Beogradu.

19291930.
Bio je dopisnik lista Politika iz Pariza.

1930.
Stao je iza nadrealistickog manifesta objavljenog u almanahu, gde je objavio poemu "Plamen bez smisla" i "Otvoreno pismo".

19311941.
Radio je kao urednik, a kasnije i glavni urednik Politike.

1937.
Objavio je knjigu pesama Jedan čovek na prozoru.

19411943.
Proveo je u nemačkim logorima kao ratni vojni zarobljenik.

1947.
Izašla mu je knjiga pesama Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211

19481953.
Vodio je Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu kao umetnički direktor.

19531955.
Imenovan je za savetnika za kulturu u jugoslovenskoj ambasadi u Parizu.

19561966.
Radio je kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

1957.
Objavio je knjigu Od nemila do nedraga.

1965.
Za knjigu Poziv na putovanje M. Ristić je napisao predgovor.


Serbian surrealism
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 24, 2010, 02:55:30 am »

*
Milan Dedinac


JA SAM TO OKO KOJE GLEDA*

Priređivanje izbora poezije je ozbiljan i veoma težak posao. Na koje sve probleme nailazi pesnik kada se sreće sa sopstvenim tekstovima koji su nastajali u periodu od nekoliko decenija?

Izdavačko preduzeće Nolit izrazilo je želju da objavi izbor iz mog pesničkog rada i poverilo mi da taj izbor sam izvršim.
          
Ali sada, kada je već došlo vreme da se suočim lice u lice sa onim koji sam nekada bio, s retkim tekstovima što sam ih ostavio za sobom, pa se zagledam kroz njih, kroz njihove crne rešetke i prazne beline, u vijugave tragove koje sam vukao, dovukao dovde, do ove decembarske noći u hiljadu devetstotina pedesetpetoj, i do sobe ove uznesene nad gradom — a košava je sa stotinu strana šiba, kovitla je i kao neku otkačenu ljuljašku baca, uzdiže je i spušta, podiže i vraća — meni tek sada, u ovim časovima noćnim i vetrovitim, dok pišem postaje jasno, skoro do bola, da sam suviše lako, bez razmišljanja, primio ponudu. I prihvatajući je nisam li se obavezao ja današnji, noćašnji, ja u crnilu noći koju košava kida i cepa i ne može da razdere, pa zato i zore nema da mi svane — nisam li primio tešku obavezu da obavim ono što su u stvari drugi napisali, drugi koji su nekada bili JA, sada već davno utvare, napisali u žurbi i žestini — možda u nekim tmurnim olovnim samoćama? — ali bez ikakve želje da to što odbacuju od sebe postane ikada literatura, bez želje i nade u trajanje tih tekstova. (A ukoliko su pristajali, u razdoblju između dva rata da neke od svojih nedoteranih rukopisa objave, uvek je to bilo sa namerom da time izazovu revolt sredine u kojoj su bili prinuđeni da žive, da nešto u njoj negiraju, da njene stoletne istine nagrizu; nikako da bilo u kom vidu potvrde u jednom društvu koje im je zagorčavalo život i činilo ga nepodnošljivim.)
          
I nisam se obavezao samo na to da tu najintimniju njihovu ispovest ponovo objavim, no i da odaberem iz nje one redove koji bi još mogli da nađu žive odzive u meni, a, po mogućstvu, i kod izvesnog broja mojih savremenika.
    
Kažete da Vi današnji posmatrate sebe nekadašnjeg. Kakav je odnos između Vaših Ja i šta je zajednička crta pesničkog zanosa koja ih održava kao celinu? Da li su to, možda, poetička pitanja koja i danas ne možete da rešite?

Hteo bih da se spasem despotije skepse da se predam dražima prve hipoteze, možda obmane: da poverujem, istinski, kako neki od tih mladića koji se pomaljaju iz magle, sablasno predamnom izrastaju i opet mutno iščezavaju, da neke od njih danas izjedaju moje negdašnje sumnje, neka od mojih pitanja, i da sad i oni ranjavi kao ja nekad, traže odgovore — a bez ikakvih odgovora dalje se ne da živeti! — na mnoge osnovne probleme što im se bezdušno nameću — o odnosu subjekta i objekta, o svesti i podsvesti, o životu i smrti — i da i oni sada, u magli, kao ja davno, prebiraju u vatri zanosa nekakve slučajne reči, nagoveštaje melodija, i hvataju slike nad najtavnijim, najtajnijim kladencima saznanja i emocije, pa ih beleže užurbano da im ništa ne bi promaklo. Ali već sutradan gorko uviđaju da od njihovog stvaralačkog haosa, koji je — činilo im se — obarao sve brane što su mogle da ometu oslobođeni duh da se protegli i razmane, uviđaju očajni da, na kraju krajeva, od svega onoga što im je izgledalo još sinoć, u polusnu, da drže čvrsto u rukama kao siguran plen, plen iz dosad još netaknutih šuma i prašuma i neispitanih mora duhovnog života, da od svega toga na javi, u njihovom rukopisu ništa nije ostalo. Ništa. I da zbog toga, ali ne samo zbog toga, moraju oni neumorno da tragaju i dalje svaki za svojom alhemijom reči, koja će im možda jedared ipak omogućiti da upišu na mapi čovekove psihičke i poetske istorije ne samo novootkrivene svetove, kontinente, nova mora i okeane, nova podneblja i nebeske prilike, već i jedan sasvim drugi život na kopnu, u moru i vazduhu, druga kretanja u nebesima i na zemlji međ bićima, zračenja dotad neviđenih boja, brujanja i melodije neslušanih harmonija.

Da li možete da opišete nekog od tih mladića, kakvo je okruženje u kome stvara?

Sav je upleten u senke. Iščekuje, nespokojan, najdužu noć. I stoji odvojen i sam, i kune sa tog primorskog trga ovaj naš nemušti jezik što ne sadrži stvarnost, proklinje neverice-reči kojim je prinuđen da se još uvek služi, a one ga izneveravaju stalno. Jer "materijalno istina nisu"’, jer ne mogu, prazne i nikada neće moći (Zašto je sunce — srednjeg, a Mesec — muškog roda? Što more nije — ženskog? Pita se on) jer nikada neće moći da izraze bujnost i slinu njegovih emocija, ni sve nove i nove košmare njegovog subjekta.

Kakav je Vaš odnos prema Vašim najranijim radovima, onim koji su nastajali u doba nadrealističkog pokreta, u vreme Vaše mladosti  kada ste se borili za literaturu tako što ste bili protiv nje?

Mogu li da nazovem pesničkom našu mladost? Da li smem tako da nazovem tu mladost koja je trošila i istrošila najbolje svoje snage sa ubeđenjem da ih daruje anti-književnoj, anti-umetničkoj borbi? Kako da apostrofiram, da li imenom pesnika, one mlade ljude koji su zapisali nekada prve moje tekstove uvereni da ne stvaraju time literaturu, već daju samo prilog jednom širokom zanosnom pokretu koji treba iskreno da posluži "potpunom oslobađanju ljudskog duha"’? I smem li najzad da nazovem pesmama njihove prve rukopise, one zagonetne radove — ponekad bistre kao suza – koje su štampali u prvim našim časopisima? Ili Javnu pticu?
          
Kojim izrazom da se poslužim, kakvo ime da dam tim marginalijama ispisanim na rubu njihovih života?...
          
Pesme — nisu. Niti bi oni — onako oholi, samouvereni, ali i puni sumnje; onako prezrivi prema literaturi — ikada pristali da pod jedan tako opšti naziv pesme – kompromitovan, gotovo pogrdno-smešan — svrstaju njihovi tekstovi koje su oni ispisivali retko, vodeći stalno računa o rečima jednog njihovog velikog pesnika — prethodnika da "sve vode mora ne bi bile dovoljne da speru jednu mrlju intelektualne krvi".

Vi ovde govorite o velikom problemu stvaranja, gde se proizvod, u Vašem slučaju pesma, odvaja od namere jer, ipak, danas se Vaše nekadašnje anti-književne tvorevine smatraju književnošću. Pod kojim "uslovima" biste ih i Vi smatrali literaturom, tj. šta je ono što ih čini artefaktom?

Jedino ako bi se pojmovi pesnički, pesnik i pesma oslobodili drugih značenja i primili samo onaj smisao koji smo im mi nekad pridavali, ne bih se sigurno ustručavao da najzanosnije trenutke naše pogrebne mladosti nazovem pesničkim; one mladiće koji su takve trenutke izazivali u sebi i doživeli ih — pesnicima, a neke njihove tekstove, ma i krnje, nedorečene — pesmama. I ne samo što se ne bih usručavao, no strahujem da bi me, čim bi ih tako nazvao, počela da saletaju nova pitanja, da me more druge sumnje:

Jesu li u stanju, hoće li moći da opstanu pri tako visokom kriterijumu, na tako oštrom osvetljenju, na skoro nedostupnim visinama duha, čak i oni najsmeliji i najnadahnutiji momenti moje prošlosti, i neće li, pod tim nemilosrdnim dijamantskim podnebljem, morati da ugine živi dah retkih memorablija koje sam ostavio za sobom?

Priređujući sopstvenu poeziju našli ste se  u dvostrukoj ulozi, Vi ste pesnik i čitalac u isto vreme. Da li sa te pozicije možete da definišete idealnog čitaoca Vaše poezije i koliko je ona usmerena konkretnoj publici?

Što pevam to je zato, to je i zbog toga da bi moj glas mogao do nekoga da dopre. Često mi se činilo da su pesme, moje pesme ustvari najčešće samo puka dozivanja. I da na kraju kada zastanu, zaćute, to je jedino zato da bi oslušnule eho. A onaj ko je u stanju da prihvati tuđu pesmu, i sam je po nečemu pesnik: ako ne pesnik svojih pesama, ono poslednji bezimeni neimar tuđih. On ih nehotice menja, približava sebi da bi ih što prisnije usvojio. Aktivni čitalac, on im daje boju svoje povesti, senke svojih snova i maštanja. Unosi u melodiju svog krvotoka: on ih pokreće ritmom svog disanja.

A  položaj Vas — pesnika, Vi ste čovek na prozoru?

Ja sam to oko koje gleda.
          
Stojimo jedan prema drugom, ja i ovaj nepomični predeo predamnom. Ni ja njega da prisvojim, ni on mene da prigrli. Između nas jedino — prozorska okna koja je noćašnji mraz dodirnuo paučinom od leda.
          
Ja sam to bezbojno oko pred kojim hladni bakrorez nepomičnog pejzaža satima stoji.

Nadahnuće i priroda stvaralaštva su Vaša velika tema, ali i tema moderne misli. Koliki je udeo trenutka nadahnuća u Vašoj poetici?

Uvek me je više privlačilo ono što prethodi jednoj umetničkoj tvorevini no krajnji rezultat. Bez nade da ću time išta postići, nisam li ja najveći deo svoga rada na poeziji  proveo u pokušaju da dokučim šta mi kazuju ti nadahnuti trenuci, tuđi ili moji, koji iznenada prisile pesnika da uzme pero u ruku kako bi što spontanije, što istinitije zapisao, i zar se, ustvari, već decenijama ne upinjem da koliko-toliko prozrem zamračene oblasti stvaralačkog procesa koji nastaje pod pritiskom takvih momenata i traje do onog časa kada se delo otkine od svog tvorca i počne da živi sopstvenim, nezavisnim životom? Uvek su me više zanimala pesnikova istraživanja na koji će način "da iskaže ono što jezika nema"; više pisanje, stvaranje, manje sam plod. Koliko sam samo puta iznenađivao sebe pri takvim ispitivanjima, prilično zaludnim, a kako se opet zaticao sa štampanim delom u ruci, uvek tuđim, nikada svojim! I nije, čini mi se, nimalo slučajno — baš zbog tog skoro bezdušnog neinteresovanja za tekst koji se jednom odvojio od mene — nikad nisam znao napamet nijednu od svojih pesama i što mi se redovno dešavalo, kada bih javno čitao, da ih uvek tako neznalački sričem kao da se u tom času prvi put upoznajem sa tuđim, nepoznatim rečima.

Poema Jedan čovek na prozoru je višestruko značajna u Vašem stvaralštvu. Ona nastaje u specifičnom istorijskom trenutku, u predosećanju novog ratnog sukoba. Do koje mere je ospoljenost lirskog subjekta ove poeme uslovljena istorijskim trenutkom, tj. da li je košava, koja je, takođe, činjenica vremena, simbol za mnogo veći vihor?

U vremenu čiju je zloslutno-turobnu atmosferu svakoga dana razdirala izbezumljena i besomučna dreka jednog naduvenog, megalomanskog strašila koje je, giganskom armadom zaslepljenih kondotijera, već postrojenih u bojne redove, i basnoslovnih arsenalom svih vrsti oružja pretilo uništenjem čitavim narodima i zaricalo se da će istrebiti sa lica zemlje sve ono što ne bude htelo pred njim da se pospe pepelom, da se prikloni njegovoj moći, da se pokori njegovom carstvu mraka, sve one koji bi se još usuđivali da pretenduju na očuvanju integriteta, slobode svoje misli; u jednom takvom izopačenom, podivljalom vremenu i u jednoj zemlji, zemlji jugoslovenskoj, žalosno razvaljenoj, duhovno potlačenoj, materijalno upropašćenoj — gde svakome ko je iole oštroumnije rasuđivao moralo biti jasno da se svuda oko njega, oko njegove domovine, grozničavo i užurbano vrše poslednje pripreme za ratno klanje kakvo čovečanstvo, u svojoj ne mnogo vedroj povesti, nije do tada doživelo — ko, ko u jednom takvom vremenu i u takvoj jednoj zemlji nije bio prisiljen da se ozbiljno suoči sa likom svoje savesti, da izvrši reviziju mnogih svojih shvatanja, da proveri — ko zna po koji put — sve svoje mogućnosti, za dane koji ga očekuju? Koga ti dramatični dani na početku tragične panorame koja je svakoga časa morala da počne i koja je u Španiji već bila počela, koga u tome sutonu krvlju obojadisanu noći, koga ti događaji nisu zatekli u velikome obračunu, pre svega sa samim sobom? Zatekli su svakog, i čoveka za plugom, i ono što se i u tim danima još našao sa perom u ruci.
          
Pa i pesnik onaj na bezdušnoj stihiji košave iz poeme Jedan čovek na prozoru bičevan svim olujama sveta i svoje zemlje, razapet pod metalnim, nezajažljivim suncem — čiji su zrakovi padali na njega i "na sulude litije i ripide, a lažljive zborove i kulukom i knutom šibane provincijske povorke", koje su se stalno, u te dane vukle, grlate, a posramljene, svim ulicama grada — pa i pesnik taj na prozoru koji je disao tuđim dahom, dahom drugih ljudi, a svojim hranio i lišće i trave, davao, dao svoje ruke "drugovima u rukovanju" i gubio ih, izgubio "po njenom telu u milovanju"’, i on je, ustvari, hvatao sebe i uhvatio se u toj pesmi i na tom prozoru u jednom od takvih nepodnošljivih obračunavanja sa samim sobom, a njegova poema neminovno primila neke boje te epohe: prizvuke prigušena revolta, vreli dah nagomilane mržnje, vapaj i težinu beznadežnih tužbalica.

Sličan, snažan upliv spoljašnjih okolnosti postoji i u ciklusu logorskih pesama. Ove pesme su pisane u prvom licu i jednine i množine. Da li specifične okolnosti u kojima su nastajale diktiraju prvo lice i uopšte drugačiji ton ovog ciklusa?

Iako znam s Dostojevskim da je "u prvom licu sve to strašna sramota ispričati", ne mogu, ne umem drukčije. Možda bi i bila sramota — ne možda, nego svakako bi bila — da je u mojim stihovima iz ropstva progovorilo samo moje JA, ono moje staro ja koje je i postojalo jedino po tome da bi plamsalo onim čime se razlikuje od drugih.
          
Ali kakvo je danas moje ja, ovo prvo lice kojim govorim, kojim pevam i plačem, kojim mrzim i čeznem, kojim se bunim i kunem, kojim prkosim kroz reči što ih, u logoru, ovom sramnom, beležim? Da li se to moje ja bilo po čemu razlikuje od svih ovih drugih ja oko mene, tolikih drugih što zebu pod istim ovim tuđinskim nebom, ulovljenih u gvozdene mreže, tih drugih ja što zure u isplakane daljine, u zlu se ponište ili su do neba silni, i gladuju i prose, i mrze se i vole, i snivaju — o, kako puste, kako mahnite snove snivaju!

(... )
          
Ako li ko od drugova mojih pročita ikad stihove, ma koje moje pesme, pa red samo jedan ili reč jedna zacvili ili klikne u njemu, neka zna da je taj stih, da ta reč njegova bila i da sam je ja samo iščupao iz njegovih grudi, a sada mu je, eto, vraćam.
          
Ako ih bude bilo u kojim će i da odjeknu ove pesme u srcu da ih čuju kao njihove da su, ni ja se zastideti neću, niti će me biti sramota što sam ih u prvom licu ispevao.
          
To prvo lice, to sam i ti i ja, druže, i svi drugovi naši iz ropskih logora Šleske, a redovi ovi, ove priproste pesme, prestaju da budu moje, postaju naše. Ili ničije.

Vi ste dosta putovali: Francuska, Jadransko primorje, crnomorska obala, Prag, Dalmacija. Zašto je Vaša "putopisna" lirika odjek samo putovanja po Crnoj Gori?

Dugo, dugo, mi se ukazivala Crna Gora, pa i sada mi se javlja kao podstrek za beskrajna i veličanstvena oduševljenja, za stvaralačke tame i zračenja. A već samim svojim izgledom (toliko stvarnim i stvarno utvarnim — "zemlja ova bez zemlje"; otuđenošću svoje neuporedive i gorke lepote koja je od svega dotad viđenog odvaja — pod mrtvim sjajem uštapa njena se mineralna pustoš, sa ugašenim kraterima u mesecu ogleda) pomerala je Crna Gora i samom svojom irealnom stvarnošću granice moje zbilje čak do pojava nekih za koje dotle ni naslućivao nisam da se ikad mogu objaviti posred jave: mišljah da im je boravak samo u snovima i mašti.

razgovor vodila Jelena Milinković

 
* Ovaj tekst je zamišljeni intervju sa Milanom Dedincem iz vremena kada je radio na zbirci Od nemila do nedraga. Odgovori Milana Dedinca su delovi iz Predgovora i Uvodnih reči knjige Od nemila do nedraga. Ovaj zamišljeni intervju, u kome odgovori prethode pitanju, a ne obrnuto, samo je jedan drugačiji pogled na ovu značajnu knjigu naše literature. Želimo da pokažemo da se ova neobična i nedovoljno pročitana zbirka može čitati na još jedan način, kao stalni dijalog sa piscem koji daje odgovore na mnoga značajna i savremena poetička pitanja. (Prim. prir.)

Agon časopis
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 24, 2010, 02:56:16 am »

*



MOJI UPRAVNICI




Doajen naše glume Slavko Simić ispisao je, specijalno za NIN, portrete ličnosti koje su se nalazile na čelu pozorišta u kojem je on ostvario svoju blistavu umetničku karijeru. U ovom broju donosimo zapise o Veliboru Gligoriću i Milanu Mimi Dedincu, upravniku i direktoru Jugoslovenskog dramskog pozorišta


MILAN-MIMA DEDINAC

Pesnik, intelektualac najvišeg ranga, prevodilac, francuski đak, esteta, perfekcionista. Omalen, mršav, ali sa svetovima u očima. Po osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta upravnik je bio Velibor Gligorić, a Mima Dedinac umetnički direktor. Posle četiri godine rada u pozorištu postavljen je na mesto savetnika za kulturu u našoj ambasadi u Parizu. Posle Pariza vraća se u Beograd i tri godine provodi na svom pesničkom stvaralaštvu. Kada je Velibor Gligorić izabran za predsednika Srpske akademije nauka, Mima Dedinac je postavljen za upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Odmah treba reći da je Dedinac bio najveći autoritet i to u svim domenima pozorišnog mehanizma. Malo je vremena provodio u kancelariji. Čim bi počela proba on bi bio u gledalištu. Pomno je pratio rad glumaca i reditelja. Dedinac nije samo tražio najviše domete od glumaca i reditelja već je i sam učestvovao u tom stvaralaštvu. Njegove primedbe posle probe bile su dragocene i za glumce i za reditelje.

Kada sam rekao da je bio autoritet u svim domenima, ispričaću ovo. Za vreme jedne pauze svi smo bili u pozorišnom salonu. Dedincu prilazi Milenko Šerban, poznati slikar i scenograf Jugoslovenskog dramskog pozorišta i daje mu skice za dekor komada koji se sprema. Dedinac razgleda skice poređane po činovima. Na kraju složi crteže i predajući ih Šerbanu kaže: "Milenko, možeš ti to bolje da uradiš." I kraj priče.

Kostimska proba "Krotke" Dostojevskog. Tu sam u glavnoj ulozi. Posle probe kaže mi: "Treba da izgledate stariji, stavite kratku bradu i brkove boje vaše kose." Ne samo da je bio u pravu već mi je taj novi lik dao drugi izraz čak u psihofizičkom smislu.

Sećam se jednog gostovanja u Sremskoj Mitrovici. Ciča zima, sneg i led, jedva smo stigli. Za vreme predstave pogledam sa strane i ugledam Dedinca, on nije putovao sa nama, neko ga je dovezao. Stajao je do kraja prateći predstavu.

Jednom se desilo ovo, počela je predstava "Dr" Branislava Nušića. Milivoje Živanović u glavnoj ulozi. Milivoje je na svakoj predstavi držao visoko barjak odgovornosti i umetničke discipline i izgarao u svakoj ulozi. Svi smo to znali i visoko cenili. Valjda ne videvši Dedinca u loži, ili ko zna zbog čega, on se u jednoj sceni opustio, čak je kao u slutnji bilo i malo kabotenstva. U jednom trenutku primetim da je Dedinac u loži. Verovatno je ušao malo kasnije. Kada se predstava završila, i dok smo se mi klanjali publici, Dedinac je već bio u salonu kroz koji i mi treba da prođemo. Stajao je kraj vrata, sačekao Milivoja, i pred svima rekao: "Milivoje, ako misliš da ovako igraš ovu ulogu ja ću odmah skinuti komad sa repertoara!" Milivoje se samo secnuo, klimnuo glavom i otišao u svoju garderobu - znao je da je Dedinac u pravu.

Ceo dan i dobar deo noći provodio je u pozorištu sa malom pauzom od nekoliko sati za vreme ručka u svom domu i kratkog odmora. I bio je već u pozorištu. Treba znati da je u to vreme Jugoslovensko dramsko davalo predstave i u pozorištu "Boško Buha" i u Domu kulture "Đuro Salaj". To su bile, takozvane, male scene. Predstave su išle istovremeno. Dedinac bi na velikoj sceni odgledao predstavu do pauze, a zatim prešao na predstavu u "Buhi" ili "Salaju" i sa strane scene stojeći odgledao drugi deo predstave.

Pa još ovo: divan čovek i divan glumac Zoran Ristanović stanovao je kao podstanar u jednoj sobi. Nikako da dobije stan. Jednog dana ulazi u upravnikovu kancelariju, malo mamuran, i kaže Dedincu: "Druže upravniče, ja sam već deset godina bez stana, ako odmah ne dobijem stan ja ću se ubiti, dajem vam časnu reč da ću se ubiti, shvatite to ozbiljno, ja ću se ubiti."

A, Dedinac: "E, Zorane, nismo mi te sreće." Treba znati da su Zoran Ristanović i Cole Dečermić bili miljenici Mime Dedinca. On je voleo te inteligentne darovite glumce i savremene boeme.
     
      
Slavko Simić | 12.12.2002. | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Jul 16, 2012, 11:09:15 pm »

*






ODLAZAK
Milanu Dedincu, pesniku Javne Ptice

Zornjača celu noć među živinom sada izleće iz
kokošara;
Kad dan natopi gore pogledaću na širok drum
kroz prozore
Bičem ću isterati iz krvotoka gnusan san što me za
krajeve ove veže,
Opraću oči i dlanove.
Pa poći ću tamo gde noć uz pingvine zaljubljeno leže.

Otrešću oči komike lirske
Kad na tabanima putevi označe geografiju živu,
Uzdahom jednim iz severnih mora pozdraviću obale
irske
Požutelog lika kao afiše po stanicama,
Umesto pozdravnih reči
Izleteće iz mojih usta 200 polarnih sunaca!

Između košulja spavaće rodni pejzaž i plav
kišobran neba
Iščupaću jesenji jablan slovenske sentimentalnosti
Na ekvatoru sveta:
Pad njegov u okean otcepiće od kože moje 26
sanjalačkih leta.
Pa ipak! praznine života zasuo je san kao pesak.
Znam, pesnik sam bio:
Srce je moje bunar, namesti jedan đeram!
Slovenska naša sela siva kao stepe...


Rade Drainac
Pariz, 1926.


Jovan Bijelić: Portret književnika Milana Dedinca, 1926.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 17, 2016, 07:38:06 pm »

*

Biljana Mičić: "PESNIK OKOVANIH VIZIJA (Poezija i poetika Milana Dedinca)"...


Leskovac — Studija mr Biljane Mičić, profesorice Leskovačke gimnazije "Pesnik okovanih vizija (Poezija i poetika Milana Dedinca)" [...]

O knjizi i stvaralaštvu mr Biljane Mičić govoriće mr Jovan Pejčić, urednik izdanja i Dragan Radović, pesnik, urednik Našeg stvaranja.

Knjiga "Pesnik okovanih vizija", izdavačke kuće Altera buks, autorke Biljane Mičić, predstavlja prvu monografiju i ozbiljnu naučnu studiju koja se sveobuhvatno bavi životom i stvaralaštvom Milana Dedinca, apstraktnog, intelektualnog i kosmičkog liričara, jednog od najznačajnijih predstavnika srpske avangardne književnosti.

Milan Dedinac — pesnik, esejista i pozorišni kritičar, bio je kulturni poslenik, ne samo u periodu srpske međuratne književnosti — njegova avangardnost obeležila je i posleratni period srpskog / jugoslovenskog duhovnog prostora. Logoraš u Zaganu i Gerlicu (od 1941. do 1943) nakon Drugog svetskog rata uzima aktivno učešće u javnom i kulturnom životu tadašnje Jugoslavije. Učestvuje u obnavljanju Politike i pokretanju Književnih novina, postaje, prvo, umetnički, a potom (1959) i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Zahvaljujući svojim francuskim vezama, Dedinac uspeva da dovede Sartra u Beograd (1960) na premijeru "Zatočenika iz Altone", o čemu svedoči i Jovan Ćirilov — ističući Sartrovu posetu kao parexcellence kulturni događaj na jugoslovenskim prostorima. Tragajući za "sopstvenom alhemijom reči", Milan Dedinac i u posleratnom periodu, sve do smrti (1966) nastavlja da piše. A samo pesništvo Milana Dedinca, ističe Biljana Mičić — poziv je na putovanje, kao što su i njena razmišljanja o Dedinčevom stvaralaštvu — poziv na dijalog.

Autorka, nesumnjivo dragocene knjige za srpsku književnost i kulturu, Biljana Mičić, umešno i sistematično pristupa Dedinčevom pesničkom korpusu — odredivši mu precizno mesto u srpskom pesništvu 20. veka: "On nije najveći pesnik svoje epohe, ali je dovoljno značajan da je marginalizovanje njegovog stvaralaštva nepravedno". Knjiga otkriva Dedinčevu bliskost sa avangardnim strujanjima u srpskoj i evropskoj književnosti, Dedinčev zavodljiv flert sa nadrealizmom, kao i piščev poetički zaokret ka realizmu. Mičić progovara o Dedinčevim uzorima, njegovoj inspiraciji, o pesnikovom odnosu prema tradiciji — o Dedinčevim uzletima i sunovratima. Autorka je na krajnje zanimljiv, biću slobodan da kažem — i zavodljiv način, predstavila stvaralaštvo Milana Dedinca, uspevši da pokaže da i naučna studija može biti štivo primamljivo za čitanje. Posvećenički rad Biljane Mičić, u vremenu kada egzistencija proždire esenciju, vredan je hvale, jer pred buduće književne kritičare postavlja visoke estetske zahteve. Knjiga "Pesnik okovanih vizija", od strane književnih kritičara, bila je ove godine predložena za Nagradu Meša Selimović što nesumnjivo svedoči o vrednosti studije i intelektualnom potencijalu i hrabrosti autorke — jednostavne u svojoj mudrosti. A hrabrost nam je potrebna da bismo trajali i istrajali u ovom stešnjenom vremenu i prostoru od nemila do nedraga.

Moja srdačna preporuka!


Sunce!

zašto mi večeras krvavom maramom mašeš iz gluve neznani crne?
Ko mre od nas dvojice kada me tako pozdravljaš?
Zar se noć neće meni u srebro da prevrne?
Zašto, zašto me samog pod praznim svodom ostavljaš?



* * *

MR BILJANA MIČIĆ

Biljana Mičić (1978, Paraćin) — studije srpskog jezika i književnosti završila je na Studijskog grupi za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nišu 2001. godine. Magistarsku tezu pod naslovom "Poezima i poetika Milana Dedinca" odbranila je 2012. godine. Bavi se knjiženom kritikom i esejistikom. Od 2009. do 2011. godine bila je u uredništvu časopisa Naše stvaranje. Radove je objavljivala u stručnim i naučnim publikacijama i u časopisima i listovima...

Više na: novinardkocic
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: