Radomir Andrić (1944)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radomir Andrić (1944)  (Pročitano 23507 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 12:17:31 pm »

*




RADOMIR ANDRIĆ
(Ljubanje, 03.03.1944)

Radomir Andrić je rođen u Ljubanjama kod Užica 1944. Objavio je knjige pesama: "Sunce u vodenici", "Večernji krčag", "Šumska crkva", "Pohvala smehu", "Vučica na prtini" i mnogo drugih. Živi u Beogradu i radi kao urednik Drugog programa radio Beograda.

U prvim zbirkama Andrić peva o detinjstvu i dečaštvu provedenom na selu. Narodnoj umetnosti i izvornom stvaralaštvu narodnog graditeljstva posvetio je zbirku pesama "Bunari Radoša Modričanina". U zbirkama "Pohvala smehu", "Svane li" i "Neustuknica" pesnik otkriva veze između savremenih reflekaija i narodnih izreka, zapisa i bajalica. To su spone između sadašnjosti i prošlosti.

Zbirku "Nepokorje" posvetio je ratnoj tematici. Andrić peva o ustanku 1941. godine i revoluciji i povezuje ih sa slobodarskom tradicijom našeg naroda. I 1941. godine narod se, kao i na Kosovu 1389, opredelio:

"Između srama
i smrti
izabrali smo:
smrt nam je preča."

Andrićeve pesme su prevodene na: italijanski, španski, francuski, engleski, ruski, rumunski, makedonski i slovenački jezik. Dobitnik je većeg broja književnih nagrada: "Rade Drainac", "Isidora Sekulić", "Neven", nagrade grada Kruševca i udruženja književnika Srbije, Oktobarske nagrade grada Beograda, "Belovodske rozete" i nagrade "Milan Rakić".
Grad Užice


Andrić je književnik bogatog i raznovrsnog opusa, a pored poezije, piše prozu, književnu kritiku i esejistiku.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 12:17:51 pm »

**

ANDRIĆEVA AUTOBIOGRAFIJA


Da bih imao dovoljno pravih podataka o sebi, morao sam prvo da budem rođen. To se desilo u zoru 3. marta 1944. godine u zlatiborskom selu Ljubanje. U čast mira dobio sam jedno ime, a drugo, tajno koje se daje protiv čini i zla svekolikog, kažem li kako glasi, ne bi bilo više magično.
 
U školu sam išao da bih imao školske drugove i dugove mladosti — zato i žalim što nisam još kruševački gimnazista, makar i sa nerazumnim krilima... Učim nemušti jezik da bih, na primer, razumeo guštera kad kaže gušterici: Da nam je zimus ovo avgustovsko sunce! Značenje poezije u dobroj meri sam shvatio iz narodne pesme o vodi koja izvire na livadi pod jasenom. Ta pesma se često pevala u mom zavičaju. Zaista, livada i jasen su postojali, ali voda je bila daleko, zapravo — izvor je bio samo u pesmi. Ljubanje je bezvodno selo i prirodno je da su moji zemljaci najlepše pevali o onome čega nikad dovoljno nisu imali.
 
Otac mi je bio stari ratnik. Solunac. Umro je pre nekoliko godina od samog života. Majka je ostala sama i sanja da ćemo jednom opet svi biti zajedno. Ostale biografske podatke, osim u desetak knjiga pesama, rasuo sam nepoštedno na bezbrojnim književnim večerima, u listu "Zadruga", ispod glibavih nogu, u novinarskim beležnicama, po autobusima, iznad i pored kafanskih stolova, na svadbi pod čuburskim orahom, u cvetanju bagremova na Bagdali, u karpatskom umiljeniju, na dnu rasinskih bunara, na Petlovom Brdu gde sam nedavno u cirkusu video čoveka ozarenog u pitonovom zagrljaju, na stepeništu Radio Beograda, u traganju za novim pesmama — istinitim i nadrealnim, u savlađivanju nemogućeg života.


Tekst preuzet sa zadnjih korica zbirke "Kakva počast"
Portret Radomira Andrića preuzet iz knjige Blagoja Rogača: "Pesnička čitanka", Izdavačka kuća "Draganić", Beograd, 1997. Autor: Predrag Bajo Luković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 12:18:11 pm »

**

RADOMIR ANDRIĆ — KLASIK SRPSKOGA PESNIŠTVA

I
Inicijalna teza našeg osvrta na celokupni pesnički opus Radomira Andrića: pred nama je neosporni klasik naše lirike. Zadatak bi nam bio pokazati zbog čega on to, po našem mišljenju, nesumnjivo jeste. Pesnik je dosada objavio dvadeset devet pesničkih knjiga (osam naslova namenjeno je deci). Evo njihovog potpunog "kataloga": "Sunce u vodenici" (1967); "Večernji krčag" (1969); "Šumska crkva" (1971); "Karpatsko umiljenije" (1971; sa Vesnom Parun); "Bunari Radoša Modričanina" (1973); "Često rušena kućo" (1977); "Pohvala smehu" (1977); "Čavke postoje zbog slova Č" (1977); "Svane li" (1978); "Neustuknica" (1980); "Krila za visinu" (1981); "Nepokorje" (1981); "Kakva počast" (1986); "Pitalica sa Zvezdare" (1987); "Pod zlatnom leskom" (1988), "Ispod snega" (1989); "Vrata užičke realke" (1989); "Kozje grozje" (1990); "Zgon" (1991); "Noćni plivač" (1992); "Vučica na prtini" (1993); "Rujno" (1993); "Čarno dleto" (1996); "Gledalice" (1997); "Ptičje mleko" (1997); "Rumunska ikona" (1997); "Isto i obrnuto" (1998); "Izmišljotine" (1998; sa Goranom Babićem) i "Večera na savskoj lađi" (2000). Ne mislimo kako kvantitet nužno prelazi u kvalitet. No, kada je o našem pesniku reč, to se zbilo. Andrić je od samog početka svoga pesnikovanja pesmama disao, nešto kasnije pesmama je i mislio. U njemu imamo pesnika čiji je život pesma i onoga čija je pesma život. Njegova pesnička summa nalik je na drvo duboko ukorenjeno, uvis poletelo, na sve strane sveta razgranato. Drvo koje neprestano raste, ne samo u svim pravcima i ka nebu, već i, naglavačke i naopačke, uranja i u samu zemlju tražeći (i nalazeći) njeno srce. Ma koliko to patetično zvučalo (ne treba se uvek kloniti patetike), Andrić je PRAVI i BOGOMDANI pesnik.
 
Njegova pozicija u savremenoj srpskoj poeziji pomalo je neobična. Svrstavajući ga olako i površno u tradicionaliste, ne čitajući pažljivo i predano knjige kojima nas obdaruje, ne uočavajući — nekad u nijansama — fluidne mene u stvaralačkom postupku proučavanog pesnika, držeći se čvrsto ustanovljenog pesničkog kanona ili prihvatajući samo one pesnike koji ga stubokom premeću i negiraju — naša književna kritika se nije u dovoljnoj meri i na pravi način odredila prema njegovim pesmama. I one, i on sam, ostali su pomalo skrajnuti, gurnuti na sporedni poetski kolosek. Ako, na prvi pogled, ne izgleda da je tako, razlog tome je često pesnikovo oglašavanje novim zbirkama koje izazivaju nužan kritički odziv. Ovaj je često pogrešan, češće površan, a najčešće je u pitanju ponavljanje ranije izrečenih sudova, onih o prethodno objavljenim zbirkama, iako se nove od njih razlikuju ponekad i poprilično. Uvrežen je kritički sud o Andriću kao pesniku koji se ne menja ili, barem, ne menja bitno. Ima, izvesno, nečeg konstantnog u njegovu pesništvu (to je slučaj sa poezijom svih značajnih pesnika, dakle — pesnička univerzalija), ali to nije ono što je ovde presudno. Kritičari se moraju "otvoriti" pred očiglednim treperenjima, mreškanjima, podrhtavanjem ove pesničke magme. Svaki je pravi pesnik nalik na jasiku koju, nimalo slučajno, naš narod upravo trepetljikom naziva. Isto, kada je o pesništvu reč, nikada nije isto. Menjanje pesničkog registra na različitim nivoima odlika je Andrićeve lirike. Krenuo je, kako je to odavno primetio Čedomir Mirković, od "paganskog panteizma" kojim su bile prožete njegove prve zbirke, ali nije ostao (desilo se to nekolikim pripadnicima njegove pesničke generacije) njegov zarobljenik. Praelementi (voda; zemlja; vazduh; vatra) jesu zaigrali svoje (i demonsko) kolo, i nastavili su da ga igraju, besomučnije i zagrcnutije, i kasnije. Reka, šuma, glog, zlatne leske, sunce, bunar, zmijski car, dvoglavi kurjak, zmaj, crkva, slovo, majstor, vezilja... bile su, i ostale, opsesivne, simbolikom "pokrivene", reči ovog pesništva. Njihova arhetipnost je nesumnjiva. One su premrežile većinu antologijskih pesama Andrićevog poetskog opusa; predstavljaju poetska jezgra koja se dozivaju i "kaleme" pesme jednu uz drugu, jednu na drugoj. Pred nama je lirika koja pulsira, plazmatično se pomera, vibrira, osvrće se, hita — preusmerava. Mirno se pretvara u razigrano, poznato u tajanstveno. Ako se izostavi neka od ovih, i njima sličnih, "ključnih" reči, to shvatamo kao horizont izneverenog očekivanja, ubeđeni da nas iza nekog pesničkog ugla (već u sledećoj zbirci?) ona čeka, sama ili "sparena" s nekom drugom koja je grana, krnji, ništi, oneobičava. Reči se ulančavaju u opsesivne metafore/pesničke slike, one o kojima su mudro zborili Gaston Bašlar i Šarl Moron. Simbolika ih čini višeznačnim, neuhvatljivim gotovo po njima imanentnim mogućnostima semantičkih metamorfoziranja. U gotovo svakoj pesmi kao da postoje dva plana: bukvalni i onaj drugi — metaforički, toliko međusobno sljubljeni da je nemoguće njihovo "razlistavanje". Zaustavljanje samo na jednom od njih (bilo na kojem) vodi ne samo nužnom siromašenju tumačenja, već i promašaju: sve pesmom "pokriveno" je i takvo i nije takvo. Lebdeće je, pulsirajuće, akrobatski pokretno. Srce ove simbolike, i ovog pesništva, je BUNAR (ali ne samo onaj iz kojeg se voda crpi, već i metafizički kojim pokušavamo unutrašnju, samoga bića, žeđ da utažimo). On je stožer zbirke "Bunari Radoša Modričanina", najpoznatije svakako pesničke knjige Radomira Andrića. Andrić ima, kao i kada je o simbolima i pesničkim slikama reč, nekolike knjige koje su centralne, nezaobilazne kada je o njegovim pesničkim zbirkama govor (one su antologijske unutar svekolikog srpskog pesništva). Po našem sudu, uz pomenutu, to su i "Čarno dleto", "Isto i obrnuto" i "Večera na savskoj lađi". Ove knjige su podvlačile crtu, sažimale dotad ostvareno, kretale ka novim poetskim prostorima, uz namerno naslanjanje na dosegnuto. Andrić, koji je u jezgru neostražilovske linije savremene srpske poezije (društvo mu prave, npr, Petar Pajić, Vladimir Predić, Krstivoje Ilić, Pero Zubac, Rajko Petrov Nogo, Manojle Gavrilović, Dragomir Brajković i drugi), nije pesnik koji u žurbi, uspaničeno, preskače stepenike. Jesu lestvice njegovog pesništva naslonjene na nebo, ali on se penje korak po korak, spuštajući nogu na svaku prečagu. Nema lomova, ima — ponekad — spiralnog kretanja. Zbirke često, posebno one najvažnije, za njegovu liriku "prevratničke", sadrže i osvrt unazad, donose — po pesnikovom izboru — najznačajnije pesme iz ranijih zbirki. Majstor overava svoje pesničko pismo, proverava starije pesme u novom poetskom kontekstu, zida novu pesničku kuću. Autor koji još nema pravu knjigu (odavno zasluženu; pesnik ima toliko antologijskih pesama da je zapravo bilo već potrebno napraviti nekolike izbore iz njegovog opusa) izabranih pesama, veoma često NOVE knjige pomalo takvima čini. Kao zmija koja skida košuljicu njegova poezija se mladi; no, telo ostaje — nekolike pesme sam pesnik izdvaja kao najviše kote, markere onoga što je do tog trenutka dopevao. Na kritičarima je da to prihvate, ili sačine svoj izbor.
 
Radomir Andrić se ne libi narativnog; njegove pesme imaju "priču" /to može biti, u ono vreme kada je to bio trend u našoj poeziji — nacionalna istorija, ali i — kao u pesništvu nekolikih naših pesnika (npr. Srbe Ignjatovića, Adama Puslojića, Bratislava Milanovića, Miljurka Vukadinovića...) okupljenih već u čitavo jato oko velikog Nikite Staneskua i drugih rumunskih pesničkih magova — Rumunija, Radoš Modričanin i njegovo bunarsko umeće, Užička realna gimnazija itd/, no ona se asocijativno razleće u svim pravcima. Važnija, kudikamo važnija od narativne potke, su upravo ta asocijativna trčanja, rasprskavanja. "Priča" se ovde javila na tragu usmenog stvaralaštva koje je i poslužilo kao veoma plodotvoran podsticaj pesniku na samim njegovim počecima. No, i tada, sasvim mlad, pesnik nije dopustio da ga usmeno/tradicionalno podredi sebi, "proguta". Nagnao ga je da se bratimi sa modernim. Zapodenuo je lirska ČARANJA koja još traju i haraju njegovom poezijom. Zaumno je obgrlilo narativno i "odlepilo" ga od bukvalnog. Stihovi su se potpuno razigrali (i oni kratki: peterci i šesterci, i oni mnogo duži), gotovo sve strofe su prizvane u pomoć, mnoge tradicionalne forme su — i maestralno — oživele (posebno sonet; navodimo naslove antologijskih; "Šumska crkva", "Ponoćnica", "Zlatna leska"); zvučna ravan postala je ravnopravna semantičkoj i počela je, u izvesnom smislu, i da je "guši". Pesnik se tada odlučio da "iskorači" iz atara vezanog stiha (kojem je prethodno, najpre sporadično i po rubovima, razmicao granice, čineći ih labavijim) u prostor slobodnog stiha. Slobodan stih za Andrića nije neobavezujući slobodan. Naš pesnik deli mišljenje onih pesnika koji tvrde kako je njegova "sloboda" samo prividna. Ona pruža lažni signal da je sve dozvoljeno i sve — pesma. I slobodan stih ima svoja pravila. Ona su duboko zapretena u pesmi i upravo pesme Radomira Andrića mogle bi nam pomoći pri njihovom otkrivanju i opisivanju.
 
Andrić pesnički reaguje, seizmografski, poetski istančano i nijansirano, na sve što ga okružuje. Zna da isturi pesnički subjekat u prvi plan, ume da izrazi kolektivno (i u mitsko uobličeno) osećanje, spreman je da "navuče" poetsku masku (Radoš Modričanin je maestralan, ali ne i jedini primer). Elegičan je pesnik, vešt da se posluži i alegorijom i ironijom (i samoironijom). Poseduje, dragoceni, dar pesničkog humora (ovaj se proteže ponekad i do crnog humora, ipak mnogo ređe nego kod Adama Puslojića, na primer). Dopušta podsvesnom da kola njegovim stihovima i da ponekad iz njih brizne. "Noćni" je pesnik po davnoj, metaforičkoj, klasifikaciji Marka Ristića. Njegovo pesništvo, puno lajtmotiva, prepoznatljivo po jezičkoj čistoti i lepoti retkoj u svekolikom našem pesništvu, smeštano je u neoromantizam i, ređe, u neosimbolizam (za Aleksandra Jovanovića "rezervisan" za velike pesnike tipa Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Aleka Vukadinovića, Milosava Tešića). Po nama, ono bi bilo posebna vrsta našeg neoimažinizma. Polazna tačka ovog "pravca" bili bi ruski imažinisti i njihova "slikovitost" i, posebno, onaj ko se od početka, unutar ove stilske formacije, odvajao i stvarao po strani kolorističke i začudne slike — Sergej Jesenjin.

Alber Tibode je tvrdio kako gotovo svaki veliki pisac ima jednu knjigu koja bi bila delo matica (sabiralo kao takvo sve najvažnije što njen autor želi, zna i ume da "poruči" drugima). Do skora se mislilo da su za Radomira Andrića "Bunari Radoša Modričanina" takva knjiga. Po nama, to mišljenje moraće da se promeni. Najbolja i najdublja knjiga Andrićeva je "Večera na savskoj lađi". Ovakvu poemu srpska poezija gotovo i da nije imala. Retke su knjige takve "gustine" i duhovne koncentracije i u evropskim razmerama. Sav Andrić "stao" je u nju. Tu je najvećma bunario u jeziku, žedneo — i metafizički. Objavljena 2000, uveren smo —obeležiće vek u koji tek što smo stupili.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 19, 2011, 12:19:30 am »

**
nastavak


II
Pesnici nastupaju u talasima. Osvajaju prostor — generacijski. O literarnim generacijama pisao je Giljermo de Tore u svojoj znamenitoj "Istoriji avangardnih književnosti" (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci —Novi Sad, 2001, v. str. 30—38), citirajući relevantna mišljenja svojih prethodnika. Navodimo pregršt stavova preuzetih iz Toreove knjige.
 
U studiji o Novalisu iz 1885. godine, "Život i poezija", Diltaj piše: "Filozofsko i književno delo jednog čoveka, po svom sadržaju i stilu, delimično je uslovljeno generacijom kojoj on pripada. (...) Generacija predstavlja kompromis između samovolje stvaralačke prirode i istorijskih uslova koji imaju glavnu reč u duhovnom preobražaju ljudi. (...) Uzan krug ljudi koji, zbog svoje zavisnosti od istih velikih događaja i promena koji su nastali u EPOHI NJIHOVE RECEPCIJE, čine homogenu celinu, uprkos raznolikosti drugih faktora."
 
Ortega i Gaset, u tekstovima "Tema našeg vremena" i "Oko Galileja", beleži kako postoji "jedan stvarni svet koji nam se nameće, hteli mi to ili ne, koji ima glavnu ulogu u izgradnji određenog trenutka. (...) Generacija, dinamični kompromis između mase i pojedinca najvažniji je pojam u istoriji i, da tako kažemo, osa po kojoj se ova kreće. (...) ... svaka generacija ima svoj sopstveni put, svoju istorijsku misiju. Nad njima lebdi sveti, strogi zadatak da neguju svoje unutrašnje korene, da obznane svoje postojanje u skladu sa svojim urođenim sposobnostima. (...) Svi smo savremenici, živimo u isto vreme i u istom okruženju, ali naš doprinos njegovoj izgradnji je različit. Podudaramo se samo sa vršnjacima, savremenici nisu vršnjaci."
 
Henkis, u "Književnosti i životu", precizira: "... svaka nova generacija, koja u potpunosti zaslužuje to ime, istovremeno predstavlja i raskid i inauguraciju. Raskid, odvajanje od prošlosti, naročito od neposredne prošlosti, koja, inače, predstavlja najveći teret, od kojeg vredi pobeći; uvođenje novog, želju da se izgrade putevi ka neodređenoj, ali — istovremeno je protivrečno — i sigurnoj budućnosti."
 
Za Fransoa Mantrea: "... ono što razlikuje jednu generaciju od prethodne i od sledeće je njena psihologija, to jest, skup njenih uverenja i želja."
 
Za Eduarda Vekslera: "... datum rođenja nije odlučujući, ono što je zaista važno jeste trenutak pojavljivanja u istoriji."
 
Giljermo de Tore zaključuje: "Generacija se ne rađa, ona se stvara. To je duhovni proces, a ne biološka činjenica. Odgovara jedinstvu duha, sazreva u jedinstvu stila."
 
Andrićevu generaciju čine pesnici rođeni u intervalu od 1940. do 1949. Evo njihovih imena:
 
1940. su rođeni: Ivan Rastegorac; Slobodan Rakitić; Milan Komnenić; Boško Bogetić; Zoran Milić; Gojko Đogo; Dragoljub Jeknić; Miroljub Todorović; Žarko Rošulj; Jasna Melvinger;
 
1941 — Miodrag Stanisavljević; Milan Milišić; Milutin Petrović; Judita Šalgo; Ranko Jovović; Kolja Mićević; Vujica Rešin Tucić; Dragan Dragojlović; Branislav Prelević; Olga Stevanović-Sjekloča;

1942 — Slobodan Pavićević; Vidosav Stevanović; Katalin Ladik; Boško Ivkov;
 
1943 — Ranko Risojević; Adam Puslojić; Srba Đorđević; Predrag Čudić;
 
1944 — RADOMIR ANDRIĆ; Predrag Bogdanović Ci; Ibrahim Hadžić; Tomislav Obradović; Moma Dimić;
 
1945 — Manojle Gavrilović; Pero Zubac; Rajko Petrov Nogo; Marko Vešović; Radovan V. Karadžić;
 
1946 — Simon Simonović; Miroslav Maksimović; Srba Ignjatović; Stanoje Makragić; Ljiljana Đurđić; Tanja Kragujević; Radomir Putnik; Mirko Magarašević;
 
1947 — Boško Tomašević; Zoran Vučić; Darinka Jevrić; Jovan Zivlak; Milan Nenadić; Milosav Tešić; Dragomir Brajković; Slobodan Zubanović; Marija Šimoković; Rajko Đurić; Stevan Tontić; Milan Lalić; Mladen Srđan Volarević; Momčilo Popadić;

1948 — Ljubica Miletić; Duško Novaković; Branislav Veljković; Slobodan Stojadinović; Dušan Vukajlović; Raša Livada; Slavko Matković; Tatjana Cvejin; Branko Čučak; Nada Šerban; Zoran Kostić;
 
1949 — Draginja Urošević; Novica Tadić; Vladimir Kopicl; Radmila Lazić; Miroslav Mandić; Milorad Grujić.
 
U periodu od 1965. do 1975. godine punu afiraciju steki su nekoliki pesnici; Đogo; Rastegorac; M. Petrović; Stanisavljević; Milišić; Čudić; Puslojić; Andrić; Hadžić; Simonović; Rakitić; Maksimović; Zubac; Nogo; Komnenić; Magarašević; Brajković; Urošević.
 
Navedimo nazive prvih zbirki (i godinu njihova izdanja) Andrićevih generacijskih vršnjaka: S. Rakitić: "Svetlosti rukopisa"(1967); M. Komnenić: "Noć pisana noću"(1965); I. Rastegorac: "Pesme"(1965); Z. Milić: "Zemlja"(1967); M. Todorović: "Planeta"(1965); G. Đogo: "Tuga pingvina"(1967); M. Stanisavljević: "Pesme, pisma Aleksandra Roša"(1965); M. Milišić: "Volele su me dve sestre, skupa" (1970); M. Petrović: "Tako ona hoće"(1968); J. Šalgo: "Obalom"(1962); V. Rešin Tucić: "Jaje u čeličnoj ljusci"(1970); A. Puslojić: "Postoji zemlja"(1967); P. Čudić: "Posle drame"(1970); P. Bogdanović Ci: "Dole, dole gde rakovi žive"(1970); I. Hadžić: "Harfa vasiona"(1970); M. Dimić: "Ciganski krevet"(1968); R. Petrov Nogo: "Zimomora"(1967); M. Gavrilović: "Sunce i kočije"(1973); P. Zubac: "Nevermore"(1967); S. Simonović: "Priboj"(1971); M. Maksimović: "Spavač pod upijačem"(1971); S. Ignjatović: "Koji nemaju duše"(1971); T. Kragujević: "Vratio se Voleđa"(1966); S. Makragić: "Pevači donjih svetova"(1973); M. Magarašević: "Pogoci za vučje i druge oči"(1969); J. Zivlak: "Brodar"(1969); D. Brajković: "Veliko putovanje" (1970); D. Jevrić: "Prevarena tišinom" (1973); B. Tomašević: "Kartezijanski prolaz"(1989); M. Tešić: "Kupinovo"(1986); M. Nenadić: "Stefanos"(1971); S. Zubanović: "Kupatilo"(1973); S. Tontić: "Nauka o duši i druge vesele priče"(1970); Lj. Miletić: "Ecce nature" (1974); S. Stojadinović: "Vremenik" (1973); D. Vukajlović: "Gestemanski vrt" (1972); D. Novaković: "Znalac ogledala" (1976); R. Livada: "Poprskan znojem kazaljki"(1969); D. Urošević: "Zglasje"(1972); N. Tadić: "Prisustva" (1974); R. Lazić: "To je To"(1974), V. Kopicl: "Aer"(1978).

Andrić je poetski startovao, sa dvadeset tri godine, 1967. Tada se pojavilo "SUNCE U VODENICI". U dvadeset prvoj godini objavili su svoje prvence J. Šalgo i R. Livada; po dvadeset dve godine u trenutku pesničke objave imali su R. P. Nogo, P. Zubac i J. Zivlak, a po dvadeset tri M. Magarašević, D. Brajković, D. Jevrić, S. Tontić i D. Urošević. Kada je objavila pesničku zbirku "Vratio se Volođa" T. Kragujević je imala samo dvadeset godina.
 
1967. godine pojavljuju se prve knjige nekolikih pesnika koji će se kasnije afirmisati kao značajna imena svekolike srpske lirike (G. Đogo; A. Puslojić; R. P. Nogo; S. Rakitić). Tu godinu će, poetski, obeležiti izabrane pesme D. Blagojevića "Zemaljska trpeza", "Knjiga rituala" D. Matića, "Prolazi rekom lađa" S. Raičkovića, "Šlemovi" Lj. Simovića, "Opasnosti glave" V. Markovića, "Bratstvo po nesanici" B. Radovića, "Pesme" P. Pajića, "Na čelu vode" V. Predića, "Madrigali i druge pesme" V. Lukića, "Proleće na Terazijama" M. Stefanović i dvoknjižje S. Mitića "Ljudske reči" i "Ozarenje Sizifa". Zakasnelo, ali maestralno, će se oglasiti prvom pesničkom knjigom — "Palimpsesti" — M. Pavić, a Vidosav Stevanović će objaviti svoju jedinu, nepravedno zaboravljenu, zbirku — "Trublje".
 
Milan Komnenić je 1972. objavio izuzetno značajnu antologiju — "Novije srpsko pesništvo" (prethodila joj je časopisna verzija koja je svetlost dana ugledala 1970. u "Delu"). Ona je podvukla crtu i izdvojila nekolike mlade pesnike, otvoreno se kladeći u njihovu budućnost. Promašaja gotovo da nije bilo. Od Andrićevih vršnjaka u njoj su našli svoje mesto: S. Rakitić (3 pesme), B. Bogetić (2), I. Rastegorac (2), 3. Milić (1), G. Đogo (1), M. Petrović (5), M. Milišić (2), M. Stanisavljević (2), A. Puslojić (3), M. Magarašević (2), M. Maksimović (2), D. Brajković (2), S. Tontić (2), R. Livada (2); sam Andrić ima dve pesme: "Ponoćnica" i "Vrata pretesna".
 
1970, za zagrebački časopis za poeziju, kritiku i esejistiku o poeziji — "Poezija", Slobodan Rakitić će sačiniti "Panoramu novog srpskog pesništva". Opredeliće se za 37 autora: Radomir Andrić, Svetozar Baltić, Vera Blagojević, Boško Bogetić, Dragomir Brajković, Petar Cvetković, Predrag Čudić, Moma Dimić, Dragiša Drašković, Gojko Đogo, Ibrahim Hadžić, Srba Ignjatović, Milan Komnenić, Zvonimir Kostić, Tanja Kragujević, Raša Livada, Mirko Magarašević, Zoran Milić, Božidar Milidragović, Milan Milišić, Rajko Petrov Nogo, Milutin Petrović, Adam Puslojić, Radomir Putnik, Elvira Rajković, Radomir Rajković, Slobodan Rakitić, Ivan Rastegorac, Aleksandar Sekulić, Miodrag Stanisavljević, Vidosav Stevanović, Nada Šerban, Miroljub Todorović, Marko Vešović, Nikola Višnjić, Alek Vukadinović, Pero Zubac. Svaki zastupljeni autor predstavljen je sa po jednom pesmom. Radomira Andrića "zastupa" "Šumska crkva". Kao i Komnenić, S. Rakitić "pogađa u sridu": promašaja gotovo da ni ovaj put nema. U obema antologijama nisu samo markirani antologijski pesnici; tipovane su antologijske pesme.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 19, 2011, 12:43:42 am »

**
nastavak


Andrić se obreo u ovim dvema reprezentativnim antologijama u trenutku kada je imao već četiri objavljene knjige. Za "SUNCEM U VODENICI" (1967) slede: "Večernji krčag"(1969), "Šumska crkva"(1971), "Karpatsko umiljenije"(1971) i — kao kruna prve faze Andrićeva pesnikovanja, epiloška knjiga ovog petoknjižja — "Bunari Radoša Modričanina"(1973). Zbirke su bile zapažene i ovenčane prestižnim nagradama — druga (pesnik ju je zapravo dobio za ciklus pesama kasnije objavljen u knjizi) — "Drainčevom" (1969), treća i četvrta onom koja nosi ime Isidore Sekulić (1971), a peta — nagradom grada Kruševca (1973).
 Ni kasnije, kada je o priznanjima reč, Andrić neće biti zaobilažen. Dobiće nagradu Udruženja književnika Srbije za zbirku pesama u rukopisu "Svane li", "Neven" za "Kozje grozje", Oktobarsku nagradu grada Beograda za "Vučicu na prtini", "Milan Rakić" za "Rujno", "Belovodsku rozetu" (1995) za ukupno stvaralaštvo, "Trajanov most" u Uzdinu, kao i dve rumunske nagrade koje nose imena po velikim rumunskim pesnicima: "Lučijan Blaga" i "Nikita Stanesku".

Prve tri Andrićeve knjige imaju metaforičke naslove. Kada je o drugoj i trećoj reč, u pitanju je metaforički upotrebljen epitet. Naslov prve sušta je metafora. On "pokriva" dva arhetipska pojma koji su tada zaigrali, i nastavili to da čine, bitnu ulogu u sveukupnom Andrićevom pesništvu. Njihova simbolička vrednost je neosporna. Posegnućemo (i, ubuduće, tokom tumačenja Andrićeva pesništva, ćemo to činiti) za "tumačenjima" J. Chevaliera i A. Gheerbranta iz njihove čuvene knjige "Rječnik simbola. Mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi" (Nakladni zavod MH, Zagreb, 1983). Simbolizam sunca je ambivalentan. Ono je IZVOR svetlosti, toplote i života, ali i "UNIŠTAVATELJ, princip suše — kojoj je opreka plodonosna kiša. (...)... sunčevo zračenje čini STVARI VIDLJIVIMA, i to ne samo time što omogućuje da budu zamijećene, već i time što ono predstavlja PROŠIRENJE ishodišne točke, jer PROMJERUJE svemir." Simbol je USKRSNUĆA i BESMRTNOSTI. "Sunce je u SREDUŠTU NEBA, kao što je srce u SREDIŠTU bića. No tu je riječ o DUHOVNOM SUNCU..." Ono je "KOZMIČKI RAZUM", "AKTIVNI PRINCIP" (mesec je — pasivni). Bog sunca je Apolon; ono je znamen Bude i Višne, ali i Hrista (dvanaest zrakova odnose se na apostole). "Prema tumačenju Paula Diela, sunce koje daje svjetlo i nebo koje je osvijetljeno simboliziraju INTELEKT i nadsvjesno; po riječima toga autora intelekt odgovara SVIJESTI a duh nadsvijesti."
 
Vodenica se ne pojavljuje kao zasebna odrednica u "Rječniku simbola". Tu je zato voda koja je jedan od opsesivnih simbola Radomira Andrića (pored vodenice, dovoljno je setiti se bunara, Morave, Save, žeći i žednika...). Njena simbolička značenja mogu se svesti na tri dominantne teme: izvor života, sredstvo očišćenja i središte obnavljanja. "Vode, neidiferencirana masa, predočuju BESKONAČNOST MOGUĆNOSTI i sadrže sve što je virtualno, bezoblično, klicu klica, sva obećanja razvoja, ali i sve prijetnje resopcije. Uroniti u vode da bi se iz njih izišlo, ne rastvorivši se sasvim u njima, osim simboličkom smrću, znači vratiti se izvorima, NAPOJITI se u golemom spremištu potencijala i crpsti otud novu snagu. (...) Voda je simbol nesvesnih energija, bezobličnih sila duše, tajnovitih i nepoznatih motivacija."
 
Naslov prve zbirke metaforičkim čini predlog "u". Njime se sunce — nesvesno, verovatno, "obraslo" najrazličitijim, i divergentnim, simboličkim značenjima — "useljava" u vodenicu: svetlost i voda se prožimaju, dinamički uskomešavaju. Zbirka, objavljena u "Bagdali", sadrži 30 pesama podeljenih u tri ciklusa": "Suša i muža", "Šivaće srce" i "Kosač slaže snagu u otkose" (prva dva imaju za moto Andrićeve stihove). Knjiga je "otkrila" autentičnog pesnika, "pokrila" ono što će i kasnije biti u samom srcu njegova pesništva, njegov prepoznatljiv lirski žig. Njena, imanentna, poetika na tragu je ruskog imažinizma. Za pesnike ovog pravca, i našeg pesnika u ovoj fazi, slika, metafora i poređenje su dominantan poetski postupak. Ruski imažinisti će sve potčiniti kultu pesničke slike. Šeršenjevič će, na primer, zapisati: "Pesma nije organizam već slika..." On piše o trodimenzionalnoj reči: zvuk i smisao zahtevaju i sliku; pesme naziva "katalozima slika". Pesničke slike su koloritne. Sam Jesenjin (onaj koga, posebno u ovoj zbirci, Andrić neprestano drži pred očima, a koji će, kasnije, odbaciti i poetiku imažinizma; naš pesnik će je bitno korigovati), u eseju "Svakidašnjica i umetnost", govori o pet tipova pesničkih slika: usmena (koja označava predmete), mitska (ornamentalna, komparacija dve pojave), tipična (zbirna), brodska (slika dvostrukog gledišta, dinamička) i anđeoska (slikarska, u kojoj su ovaplođeni fenomeni invencije). Imažinisti, nasuprot futuristima, zagovaraju statičnost i pesme gotovo lišavaju glagolskih oblika (naš pesnik ih u tome ne sledi), često se služe montažom i šokantnost pesničkih slika realizuju upotrebom alogizama i paradoksa. Programski se opredeljuju za slobodni stih. Srž njihove teorije počiva na postavci A. Peškovskog po kojoj je svaka reč — pesnička slika.
 
Navodimo, ilustracije radi, nekolike pesničke slike ne bismo li potvrdili tezu o imažinističkom izvorištu Andrićeve lirike:
 
kosa je posuta "belim vremenom" ("Zapis o dedi");

"nebo je u radost uhvaćena kobila
koja je ždrebe dobila" ("Nebeska kobila opet je ždrebe dobila");

"Oh kako samo miriše izgorela kamilica
i trava kroz koju zračni psi gone
poslednje kosti starih prepelica" ("Bije bubanj");
 
"Jabuka je nepomično sunce
od koga ne mogu nikako
da pobegnem" ("Jabuka");
 
"Disao sam. Moje telo
ličilo je na vrelu ranu
otvorenu vazduhom" ("Rođenje");
 
"šiblje zvezda splelo mu se u telu" ("Zajedničko čelo").

Pesme su krcate simbolikom natopljenim leksemama: žito; konoplja; loza; klasje; žitonos; trava; kukuruz; suncokret; grm; šljiva; bilje; pšenica; raž; jabuka; brazda; oranica; seme; ruža; kobila; ždrebe; kljuse; konji; trava; muža; pas; svitac; cvrčak; ševa; svirač; svirala; frula; sebar; zvono.

Zvučna ravan je povlašćena. Aliteracije i asonance dominiraju /npr. "nad uSnulim talaSom StaSalog bilja / Svitac je kula Svetilja" ( "Svitac" — cela pesma; pesnik će je, kasnije, "prebaciti" među pesme za decu; uradiće to i sa još nekolikim pesmama: antologijskom — "Posle suše", npr, kao i sa, takođe antologijskim, "Šivaćim srcem"; njegove zbirke, i tako, međusobno se "dozivaju", korespondiraju; u pitanju je, nesumnjivo, celoviti OPUS koji pulsira, iznutra se — poput kristala — oformljuje, OTVORENO pesničko delo). Rima nije odbačena: ona je "treperava". Česte su i unutrašnje rime (npr. "promenio se svET u terET"; "crn oblak spava u sELU u čELU"). Prisutan je i specifičan slobodni stih.

Pesnik zadržava poneki interpunkcijski znak. Antipodno, na tematskoj ravni, sukobljava leto i sneg. Uvodi narativnu potku (lomi je, fragmentizuje, kolažno "kadrira" — v, npr, pesmu "Otac odlazi u šumu"), "junake" ( majka i otac kao LIKOVI; kasnije, Stanoje Makragić zagovara "mitologiju" oca; "opevana" je kuća, bašlarovski shvaćena; iskrenost i nežnost su osnovno emotivno vrelo). Česta su apostrofiranja; čak — klicanja. To pesmama pribavlja "uzvičnu" /dinamičku potku, potcrtanu ekspresivnim glagolima. Navodimo nekolike primere za potonje:
 
"zrelina se valja" ("Noć koju ne mogu da nadživim");
 
"u dnu neBa Bije BuBanj" ("Bije bubanj"; naglašena je aliteracija);

"... svaki novi dan / u mojim tesnim grudima kuva se i vri" ("Suša i muža");
 
"samo se danas pod usijanim nebom /žeđ do smrti otkopčava" (Isto);

"ruši se vitka munja i lomi kukuruze" ("Nadničenje").
 
Pesnički neprevrelo otkrivamo u gotovo čitavom trećem ciklusu. Kao i poslednja pesma prvog — "Posle suše" (navodimo je celu:
 
"Odneo sam sunce u vodenicu
vatru da meljem
kad nemam pšenicu";
 
ona je SRCE čitave zbirke, njen tematski i simbolistički stožer), one su HAIKU (nađe se pokoja TANKA). Andrić ne poštuje formalni "okov" haiku pesme (broj stihova po slogovima: 5:7:5), služi se krokijem, pesme su mu nalik na zareze, blage udarce, odjek skromnog zvona. I poslednja pesma zbirke — "Epitaf" — je kripto haiku:
 
"Koplje pobodeno u moj grob
kazuje li vam nešto
sem da sam ga nosio"

Čitava zbirka nije samo objava srpskog neoimažinizma. Užlebljuje se u tradiciju stražilovske linije srpskoga pesništva (Crnjanski; Drainac; D. Blagojević; Dedinac; S. Mandić; S. Raičković; D. Brajković...). Ima u sebi nešto od naivnog slikarstva. U dosluhu je s poezijom koju stvaraju, takođe na metaforičkoj i koloritnoj potki, naši pesnici sa sela, antologizirani knjigama "Orfej među šljivama" (1963) Dragiše Vitoševića i "Cvetnik srpskih seljaka pesnika" (1967) Vladete R. Košutića.
 
1967. zbirka će, u prevodu na makedonski jezik Georgija Najdevskog, biti štampana u skopskoj "Misli".

Druga Andrićeva poetska zbirka, "VEČERNJI KRČAG", objavljena takođe kod "Bagdale" 1969. godine, bila je veliki kvalitativni pomak u odnosu na prvu. Sastoji se od 36 pesama: uvodne — "Večernji krčag" i ostalih podeljenih u tri ciklusa: "Tajanstvo trnove ruže", "Čarnog točka okretanje" i "Zvonila si još odzvanjaš". "Naslanja" se na prethodnu knjigu. Pesnički zrelija, donosi nekolike pesme — markere celokupnog Andrićevog poetskog opusa: "Večernji krčag" (uspešan pesnički "odaziv" na Miljkovićevo pevanje, pun skrivenih citata i prigušenih žaoka uperenih ka Miljkovićevoj poeziji koja je, posle pesnikove tragične smrti, bukvalno harala našim pesništvom); "Ni za trenutak ni za vek" (vešto skladana duža pesma, mini-poema, kojom se — kao i pesmom "Led dolazi" — odaje omaž znamenitom mađarskom liriku Jožefu Atili; pored njega — ova zbirka otkriva karte — kao pesnički preci imenuju se Puškin, Galčinjski i Crnjanski; Miljković je — napisali smo već — prikriveno prisutan, ali se Andrić sa njegovom poetikom i hvata u koštac); "Crna braća" (prva, antologijska već i ona, pesma-čaranje, magijskog zvuka, ishodište mnogih kasnijih poetskih vračanja o kojima kada je reč Andrić gotovo da nema premca u svekolikoj modernoj srpskoj poeziji); "Vrata pretesna" (iznutra uznemirena pesma, na dalekom popinskom tragu, bliska istovremenim zvučnim čaranjima Vita Markovića); minijatura "Vesela trava" ("odaziv" na "Vesele grobove" Ljubomira Simovića); prkosna, oporim katrenima uobručena, "Molitva". Sve ove pesme, "potrčale" u različitim pravcima, pokazuju da je pesnik spreman da, kao golemo pesničko srce, urnebesno zakuca, otvoren na sve četiri strane sveta, vibrantan. Nema koncentracije, ima bubrenja, prelivanja. Mane su marginalizovane (ima pesama koje deluju kao fragmenti većih celina, mestimična nedorađenost, povremena nasilna alogičnost, delimice neprevladani odsjaji miljkovićevskog). Poetski mlazevi su jarki i pamtljivi. Druga zbirka je pokazala/dokazala da srpska poezija dobija autentičnog, moglo se kladiti — i velikog pesnika.


Mr Dušan Stojković

Radomir Andrić
JEZNI ŽEDNIK
Izabrana poezija Radomira Andrića
Šumadijske metafore
Specijalno izdanje — knjiga 3
Mladenovac, oktobar 2001.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 19, 2011, 01:54:18 am »

*
Stihovi Radomir Andrić


PREKO DEVET MEĐA

Čezneš li il to u snu skupljaš rosu
Da se spaljen jezik napitkom osnaži
Od jutra stečeno uveče ti prosu
Taj ukletnik zbog kog uvek si na straži

Novi dan dok beži nema gospodara
U nadi što teži dugo da se vidi
Usta gladnog vuka prepuna su žara
Preko devet međa crni brate idi

Vreme zlatne šume više neće nići
Samo strepnja raste u mračnoj ogradi
Ista će nas javom u njoj prevazići

I zrak mladog sunca tu će da se hladi
Al dnom sluha tiho brujaće čekići
Da se tajno greješ negde na livadi



KOSOVO U PRASKOZORJE
(odlomak)

Koji ostaju koji odlaze
koji su žrtve koji goniči
koji svetkuju svoje poraze
naknadno srećni u zimskoj priči
koji sećanje sa drevnog stuba
vuku kroz magle kosovskim poljem
da se bar za tren izmeni sudba
u prilog drugom životu boljem

Koji pokorno primaju kaznu
u seobama mrtvi pre smrti
koji ne mogu zenicu praznu
dati svetlosti za govor škrti
koji ostaju koji odlaze
u dimu gde se legenda stvara
carstvo nebesko nema bogaze
ni za sluge niti za cara.


Pesma Preko devet međa preuzeta iz lista za književnost, kulturu i društvena pitanja "Panonsko jedro"
Ruma, februar/mart 1972.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 19, 2011, 02:31:45 am »

*
Poezija Radomir Andrić


JONESKO NIJE BIO JAHAČ

Dokazuje mi glumac odavno sišao
sa scene da je Jonesko zaista
apsurdan i da zato ima dosta
primera iz sopstvenog života

Jednoga dana jahao je konja
od Pančeva do Starčeva a nikada pre
nije bio jahač niti je jahanju
poklanjao posebnu pažnju uz to
ljubav ne pomenu a jahanje
ne bi imalo smisla da konj
ne pozva jahača na piće
u široku seosku kavanu

Popiše jedno drugo treće
popiše svu sluđenu stvarnost
iz pozorišne čitanke
i prvi put se saglasiše
da konjski život nije onakav
kakvim je predstavljen u nauci
o čovekovim najboljim prijateljima

Zamisli kaže mi glumac tužno
ja sada s tobom pijem i pričam
šta mi se desilo a konj je
galopom odjurio pravo
u Akademiju da napiše
potresnu knjigu o glumcima
na putevima prašnjavim
i neizvesnim a naslov je
Jonesko bez konja ne bi
nikada otkrio nebo pod zemljom
oslobođenom straha od jahanja
straha od kopita utisnutih
u glumčeve grudi bez oklopa
ja sada s tobom pijem i pričam
a naslov sam već zaboravio


KONJ

Na rodnom bregu,
vrletnom snežnom,
konja bez sedla
sanjam u trku
i beznadežno
kao da ganjam
vihor obučen
u kožu mrku.

Nešto čudesno
u njemu živi
i neprestano
iznutra plamti:
da li to pritajen
moj san u grivi
mene vijornog
u munji pamti!?


SMRT KONJA USRED DANA

Tamo napolju
crn ispod crne rude
crkava konj
sedimo na dnu jeseni
u radničkom restoranu
posipamo hleb solju
govorimo
          tako je moralo
          da bude
zar se ništa bolje nije moglo
da dogodi u ovom danu
crkava konj
na svetlom kosturu p
odrhtava koža
uznemiren gost
iza susednog stola
vrhom noža
ispisuje u vazduhu
          dođavola

U ratu se događaju
kobnije stvari
jači kolju slabije
na kraju
i jedne i druge
slave lešinari
          slavna smrt
          strašna smrt
zapevaše njeni gosti u horu
jedemo svoj hleb i so
sanjarimo
da bolujemo
od morske bolesti
          a gde je more
          mi nikad nismo
          bili na moru


NEBESKA KOBILA OPET JE ŽDREBE DOBILA

Hajde vetre da se otvorimo
hajde vetre
hajde poljski anđele
hajde otvorene reči
da izgovaramo

Nebo je u radost uhvaćena kobila
koja je još jedno ždrebe dobila

Hajde vetre da jurimo kobilu
hajde vetre njenoj radosti
da se damo

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: April 13, 2012, 12:03:24 am »

*
Poezija za decu Radomir Andrić


DVE STVARI U JEDNOJ

Sve na ovom svetu
pesnik opevati može.
Najlepša je pesma
dve stvari u jednoj
kad se slože.

Sjaj i oči, zrak i trava,
u času kad dan počne
da odjutrava.
Leptir i cvet, trn i noga,
ne mogu jedno bez drugoga.

Pile ide uz kokos,
ćure uz ćurku,
plovče uz plovku,
reči o njima kitnjaste
uz zvonko grlo
i olovku.

Mama ide uz tatu,
visoko glavu drži,
ispred trče dečaci,
hteli bi od oca i majke
bar malo biti brži.

Tata ide uz mamu,
gologlav i s kačketom.
Pesma raste iz srca
i živi
s celim svetom.


JULSKA PESMA

Crn lonac u polju vri,
okolo njega
raž zri.

Tu su još lončića tri
i sve ključa
i sve vri.

Malo dalje cveta mak
dok mu sunce
šije frak.

Za najlepši sunčev zrak
umoran mrav
veže džak.


LOPTA — PTICA

Jedno momče dosta važno
šutnulo je loptu snažno,
baš u vis,
baš u vis,
zato tako u visinu
i nos diže,
ali lopta još ne stiže,
još ne stiže,
sva družina u vis zinu
na sred svoga igrališta,
ali ništa,
ali ništa...

Prolaze mnogi sati,
nema lopte
da se vrati,
kao da je bila ptica,
u travu je momče selo,
oznojeno
briše čelo,
propala je utakmica
i sad pati,
strašno pati...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: April 13, 2012, 12:21:31 am »

*
RADOMIR ANDRIĆ





UMETNIČKI PORTRET VELIKOG PESNIKA

Pesnik Radomir Andrić, predsednik Udruženja književnika Srbije, govorio je u Kulturnom centru Kruševca, 22. februara 2011. godine, o svom stvaralaštvu, kruševačkim danima svoje mladosti i nepovoljnom položaju pisaca i pisane reči u Srbiji, kao i o narednim aktivnostima UKS. Govorio je i svoje stihove (odlične stihove — veoma uspešno).
 
Na inicijativu Živomira Milenkovića, novinara i publiciste, u Kulturnom centru Kruševca, prošlog utorka, održana je tribina "Književni portret Radomira Andrića". U ime domaćina tribinu je otvorila Jelena Protić Petronijević, urednica književnog programa, a istu je vodio autor programa.
 
O stvaralaštvu jednog od najvećih savremenih srpskih pesnika govorili su Miloš Petrović, književni kritičar, Gordana Vlahović, književnik i dr Branko Ristić, profesor Učiteljskog fakulteta u Leposaviću.
 
— Počeci su mu bili u "Bagdali", pre četrdesetak godina, a došao je kod nas tu, sada, kao klasik srpske poezije, posle 40 objavljenih knjiga. Prve njegove knjige su najavile knjigu "Bunari Radoša Modričanina", koja je 1971. godine odjeknula kao književna bomba u Beogradu (i ostala antologijska). Za bunare ga je zainteresovao slikar Jugoslav Radojičić, a onda je on po liniji svoga talenta, krenuo sa Jugoslavom i Sašom Popivodom, majstorom fotografije, u Rasinska sela da obilazi bunare, na kojima je jedan daroviti klesar, Radoš iz Modrice, vajao čudne slike. To je Andrića opsednulo i posle nekog vremena, objavio je knjigu "Bunari Radoša Modričanina". Dotle takve knjige, u Beogradu, nije bilo. Narodne ljude iz svakodnevnog života on uspeva da "opesmi", da ubaci u pesmu, to je ta Andrićeva uronjenost u život, rekao je Miloš Petrović, na početku svoje besede.
 
Petrović je detaljno govorio o Andrićevoj poeziji, kao o lirskim spevovima, a zatim o simbolici i motivima Andrićevih pesama. Posebnu pažnju ovaj književni kritičar posvetio je zbirkama, poemama, "Večera na Savskoj lađi" i "Ključne kosti". On je istakao da je etičko čitanje poezije Roka Andrića vrlo bitno, jer njegove pesme nose nadu i duboke poruke.
 
Obraćajući se brojnoj publici, Andrić je priznao da je Kruševljanin i da je to postao zbog vode i vina i devojaka koje voze bicikl, jer toga nije bilo u njegovom Užičkom kraju, pre 40 godina, ali i zbog "Bagdale", gde je objavio svoje radove. Govoreći o položaju pisaca u Srbiji, Andrić je naglasio da je nužno vratiti dostojanstvo pisaca i knjige i obećao je maksimalni angažman u tom pravcu, Udruženja književnika Srbije, čiji je predsednik postao krajem prošle godine.
 
Pesme Radomira Andrića, pored samog autora, govorili su i učenici Nikola Ristić i Aleksandar Grašić, članovi Dramskog studija KCK, a za muziku je bio zadužen Mića Živanović, multimedijalni umetnik.

Kruševačkoj publici obratio se i pesnik Viktor Šećerovski, urednik časopisa na makedonskom jeziku "Videlo" iz Pančeva.

 
Živomir Milenković | 23.02.2011. | KC Kruševac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 29, 2012, 04:16:04 pm »

*
RADOMIR ANDRIĆ


ČEŽNJA ZA SAGOVORNIKOM

Predsednik "Udruženja književnika Srbije" Radomir Andrić — učesnicima "Četrdeset osmih Beogradskih međunarodnih susreta pisaca"


Poštovani prijatelji,
 
Оvo vreme je podređeno čežnji za sagovornikom, za razgovorom radi obnavljanja temeljnih ljudskih vrednosti na kojima postojeći svet istrajava u suprotstavljanju pritajenim destruktivnim silama. Zapravo, može se reći da je paradoksalno koliko je smetnji u međuljudskim vezama, i to u vremenu uvećanih tehničkih mogućnosti i visokih tehnoloških dostignuća. Između ostalog, književnost, kao i svaka druga umetnost, svojim ostvarenjima ukazuje na tu neusklađenost sa svekolikim civilizacijskim nastojanjima da se više čujemo i razumemo bolje — samim tim da komuniciramo i uzajamno gradimo mostove, koji su, kako zapisa  svojevremeno Ivo Andrić, "u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kojem je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema njegovom shvatanju, ukusu i prilikama kojima je bio okružen"…

Otuda se nameće potreba za književnim razgovorima i susretima sličnim ovim našim — da prinavljamo humanističke ideje i snažimo u prvom redu mir — osnovni preduslov svekolikog stvaranja. Književna reč, danas, zahteva više delatne energije i duhovne lepote saobrazne osvajanju slobode bez koje nema poetičkih promena i plemenitog zasada u knjigama do sada napisanim ili u onim tek započetim u samotnosti pred bezmernim ogledalom imaginacije.

Svakako, nije trenutak da prizivam mnoge od definicija poezije i, uopšte, funkcije pesničkog jezika; sve su tačne i svaka za sebe kazuje nešto drugo. Navešću samo misao V. H. Odna, lucidnog engleskog pesnika koji kaže da "poezija" nadasve u svojoj svrsishodnosti "čisti i otrežnjuje od otrova svakodnevice". U ime tog pročišćenja, pozvali smo Vas u goste, verujući da ste baš Vi istinski zahvalni sagovornici o temama aktuelnim i neophodnim danas i ovde, u ovom našem balkanskom prostoru, koji je, po mnogim civilizacijskim datostima, kolevka evropske kulture.
 
Hvala Vam što ste nas počastvovali dolaskom i druželjubljem!
 
Istina, još se ne oslobađamo dovoljno raznih opterećenja iz prošlosti i teško pronalazimo puteve do međusobnog pomirenja. Umesto da zaceljujemo rane i pogledamo se u oči bez zazora, mi se uzaludno nadmećemo sa senkama mitskim iznad netačno pročitane istorije. Takođe, nametnute rampe na granicama između ljudi i novoformiranih država moramo što pre podizati i uklanjati pogubne barijere, koje uglavnom štite posesivne nacionalističke interese i politiku zatvorenosti u iracionalne međe.
 
Poštovani gosti, oprostite ako nije sve kako bi trebalo da bude. I nama i vama su znane teškoće, posebno ekonomske, u današnjem svetu, pa i ovde, gde se oseća nepoštedan udar tranzicije. Ali, moguće nedostatke nadoknadićemo srdačnošću i predusretljivošću: nastojaćemo da doživite što više lepih trenutaka i razloga za ponovna susretanja, ovde u Beogradu i diljem Srbije, po mestima koja ćete posetiti.
 
Recimo još, ova godina je u znaku obeležavanja nekoliko jubileja važnih za kulturu Srbije, kao što su: dva veka od smrti Dositeja Obradovića, velikog prosvetitelja, književnika i Evropejca, pola veka od dodele Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću, i pedeset godina od smrti jednog od najvećih srpskih pesnika — Branka Miljkovića. Pominjemo samo ove godišnjice, iako ima još književnih imena čije je umetničko delo zasijalo blagodatno i u nama, da kažemo malo patetično, obasjava neomeđeno imanje ljubavi. Od svih tih poduhvatnika i njihovih značajnih književnih ostvarenja, koja su se nizala najviše u proteklom veku i početkom ovog (napominjemo s ponosom da književnička organizacija u Srbiji, odnosno "Udruženje književnika Srbije", postoji više od sto godina), mogli smo mnogo toga da naučimo, prevashodno da uvažimo različitosti, drugog i drugost (nacionalnu i versku) i da tako stičemo pravo na samopoštovanje.
 
Svima želim dobro zdravlje i dosta novih književnih dela!

 
U Beogradu, 09.09.2011. godine / Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Avgust 28, 2013, 01:27:21 pm »

**

SEDAM DECENIJA ŽIVOTA I POLA VEKA JEDNOG PESNIKA

Puni zenit pesničkog peva Radomira Andrića


Usudno veli nam pesnik: "Dovoljno jasno ostavljam trag / Ni noć ne može da ga skrije / Divan je večernji krčag / Iz koga pijem i koji me pije". A kazao nam je to na samom početku svog pesničkog dela i poduhvata, u sedmoj deceniji minulog veka. Sudbinski je zaželeo i naslutio taj svoj jasno ostavljeni trag, u našem srpskom pesništvu.

Osvedočeno i impresivno ostavio nam je svoje knjige, oko trideset na broju: od zbirki "Sunce u vodenici" (1967) i "Večernji krčag" (1969) sve do onih nedavno objavljenih, kao što su "Ključne kosti", "Sanopis vode" ili "U palati pravde / samo pramen", iz 2013.

U ovom pesničkom vencu i svojevrsnom punom zenitu pesničkog peva Radomira Andrića, blistaju i one antologijske knjige, biseri naše savremene i moderne lirike, kao što su: "Bunari Radoša Modričanina", "Ne ustuknica", "Noćni plivač", "Vučica na prtini", "Rumunska ikona", "Večera na savskoj lađi", "Beli izvor", "Poleteše ptice lastavice", "Ka drugosti"... sedam knjiga poezije za decu, četiri tematske antologije iz savremenog srpskog pesništva: "Manasiji ljubav prevashodi", "Dečanska zvona", "Zlatiborski pesmopleti", "Vinopev".

Usuđujem se slobodno da iskažem: Radomir Andrić je bogomdano i neponovljivo pesničko čudo, ushitni oganja obnovitelj, "jezni žednik" našeg novog pesničkog jezika (kako ga naziva Dušan Stojković) koji je, ovoga marta, evo — srećom, upravo zakoračio u osmu deceniju svog životnog puta i slavodobitno zaokružio pet decenija svog pesničkog opusa!

Čestitajmo mu to, na ovom časnom i sabratskom mestu — u dvorani našeg beogradskog Ruskog doma — šta ćemo lepše, i kako bi to mogao i sam Radomir Andrić — "i za trenutak, i za vek!"— kazati sebi, i nama.

Kada je objavljena zbirka "Večera na savskoj lađi" (2000), zapisao sam: "Pred nama je poetsko delo najvišeg reda, prinčevska knjiga! Najnoviji pesnički rukopis Radomira Andrića, naslovljen tek prividno bezazleno, jednostavno i gotovo opisno — Večera na savskon lađi, a izatkan u vidu 210 poetskih celina-decima, bez pojedinačnih naslova, mi čitalački prihvatamo iz jednog daha, kao sudbinski spis, grčevito i ustreptalo srican i izrican, kao svojevrstan direktni prenos iz tela i bića, iz dubinskih slojeva uma i pamćenja, iz trusne prostorije i vremenskog toka poslednje decenije u veku koji vrhuni čitav jedan Milenijum. Još tačnije i konkretnije — drugi Hristov milenijum. Radomir Andrić nesumnjivo je jedan od vodećih pesnika svoje generacije, živo prisutan i delatan, sa obiljem knjiga sa sobom, ali je i primer sudbinskog i bitnog pesnika, otvorenog i raspetog na točku vremena i duhovnog prostora kojem pripada i u koji uliva svaki otkucaj svog srca i jezika, strast i plodotvornost, prvu i poslednju mrvicu svoga uma i zaumlja. Sve znane i neznane Andrićeve teme su tu: čudo rođenja i nastanka sveta, blistava i tragična putovanja čovekovog bića, ljubav i smrt, zemaljske čari i kosmičke tajne, tvoračka misterija Sazdanca svega znanog i nesaznajnog, majka i domovina, divota i ushit putovanja, nezaustavni tokovi reka i vremena, neizustivi krik pred žrtvom i krvnikom, beskrajni prostori čiji opisi uviru u oči i kuljaju na usta, obilate količine pesničkih slika, misli i doživljaja, hiruški precizno datih i proročkim patosom prožetih. Ovo je poezija jednostavno datih, ali i neočekivanih dubinskih misli, gotovo filozofskih maksima i iskustvenih sažetosti, pred kojima se svaka čitalačka nonšalancija i ravnodušje mora neizostavno predavati i spontano preobraziti u najdirektnije "saučesništvo" ili "zadovoljstvo u tekstu" (izraz Rolana Barta) jer nam Radomir upravo zbori o temama i stvarima koje "nisu tako shvatljive i recive", kao što nas to upozorava Rajner Marija Rilke. Nije li to još jedan pokazatelj Andrićeve pesničke maštovitosti i artističkog umeća, osvedočeno prisutnog upravo u rukopisu Večera na savskoj lađi? Htedoh kazati... Tajna večera na svetosavskoj lađi!"

Na ovaj moj zapis, a govoreći o zbirci "U palati pravde / samo pramen", savršeno prirodno se nadomestio zaključak: "Ovo je Andrićev pev na Strašnom sudu! Ovo je svojevrsni lirski ep, skaz-iskaz i bajka-basna, kratak roman u stihu, večnost u tercinama epigrama i haikua, a iskusni pesnik Radomir Andrić iza desetina poetskih zbirki — ZNA! Zna i — ume. Kaže a da i ne trepne, svoje male munje uma. Njegovi su stihovi — munjogrami, tačkaste linije, zrnaste slike-hologrami duha i duše."

Tu počinje, a ne prestaje Andrićeva ars poetika, pesnička tajna i sva usudna pesnička veština i veličina!

Veliki i dragi naš Radomire — na mnogaja ljeta!

Već je uveliko vreme i tren sa neku novu tvoju pesmu.


Tvoj martovski sabrat, Adam Puslojić
Beograd, u Ruskom domu 13. marta 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Mart 20, 2014, 03:12:40 am »

*
RADOMIR ANDRIĆ


AUTENTIČNA POEZIJA UVEK NAĐE ČITAOCA

Pesnik mora da se bori za autentičnu pesničku reč — reči su Radomira Roka Andrića, ovogodišnjeg laureata Zlatnog prstena Bagdale "Despot Stefan Lazarević"
 
Književni klub "Bagdala" svake godine dodeljuje priznanje "Despot Stefan Lazarević" autoru u oblasti književnog stvaralaštva za jačanje kvaliteta književne i kulturne delatnosti na kulturnom prostoru srpskog naroda, i za uspešnu stvaralačku saradnju sa kruševačkim književnim klubom, časopisom "Bagdala" i gradom.

Na svečanosti u dvorištu Kulturno prosvetne zajendice pre nego što je poznatom pesniku uručila priznanje "Prsten despota Stefana Lazarevića" Gordana Vlahović, predsednica književnog kluba "Bagdala", podsetila je da je pesnik svoje biografske podatke, osim u zbirkama pesama, rasuo "nepoštedno na bezbrojnim književnim večerima, u novinarskim beležnicama, iznad i pored kafanskih stolova, na svadbi pod čuburskim orahom, u cvetanju bagremova na Bagdali, u karpatskom umiljeniju, na dnu rasinskih bunara, na stepeništu radio Beograda, u traganju za novim pesmama — istinitim i nadrealnim, u savladavanju nemogućeg života. O značaju stvaralaštva Radomira Andrića govorili su i Miloš Petrović, književni kritičar, Srba Ignjatović, predsednik udruženja Književnika Srbije i dr Mićo Cvijetić, urednik "Književnih novina", dok je Viktor Šećerovski poklonio prisutnima svoje stihove.

NERASKIDIVE BAGDALSKE SPONE
 
Početak Vaše pesničke karijere vezuje se za anegdotu. Profesor, kome ste pokazali svoje prve pesme, nije verovao da ste ih sami napisali. Kako to prepričavate danas?
 
Kada sam došao iz užičke u kruševačku gimnaziju, već sam objavio desetak pesama u beogradskoj književnoj reviji "Vidici", koju je uređivao Ljubomir Simović. Zapravo, ovaj pesnik, čiju sam poeziju voleo, posebno u knjizi "Slovenske elegije", objavljenu u Užicu, 1958. godine, izabrao je rukovet mojih pesama iz đačkih beležnica. Tu reviju sam ponosno nosio i čitao školskim drugovima. Pokazao sam je i mom profesoru Milošu Petroviću, koji nije u prvom trenutku poverovao da sam autor tih pesama. Kako je kazao kasnije na jednoj književnoj večeri: "Cele noći sam listao razne književne listove i pesničke knjige da otkrijem od koga je prepisao — ujutru vidim, uzaludno sam tragao, njegove su..." A ja sam opovrgao tu tvrdnju rečima: "Istina je ipak drugačija, pesme prepisujem uglavnom od jednog pesnika, poznatog kao Radomir Andrić — slučajno, tako se zovem i ja".
 
Objavili ste više od dvadeset knjiga. Da li ste nešto prenosili iz jedne zbirke u drugu?
 
Kako da kažem, najteže je bilo objaviti, prvu knjigu. Ona je na neki način onaj visoki prag, koji nije jednostavno prekoračiti. Kasnije su se nizale ostale. Od prve — "Sunce u vodenici", objavljene u "Bagdali" pre četrdeset godina do najnovije "Zarno vitlo", put je bio dosta dug i uzbudljiv, ali mi se čini da je putovanje kratko trajalo, verovatno i zbog manjih predaha i poetičkih prinavljanja. Otuda, imam utisak nedorečenosti i nastojanja da prevaziđem nešto već kazano. Nekad sam stvari opevao spolja, u slikama krojenim po merama trenutnog raspoloženja, a sada iz samog jezgra poetske magme, koja se rasprskava u više pravaca odjednom, u lovu drugosti osvajajući složenije jezičke forme i sazvučja oslobođena metričkih lanaca. Takođe, neprestano, proširujem tematsko — motivsko područje ukrštanjem zapitanosti o vanvremenom i odblescima iz intimnog ogledala u trenucima intime i samotnosti. Otuda, u većini mojih pesničkih knjiga čitalac može otkriti nešto zajedničko: nepredvidivost čistog stanja poezije i samog života osenčenog paradoksizmima.
 
BAGDALA JE RODNA KUĆA MOJE POEZIJE
 
Dobitnik ste prstena despota Stefana Lazarevića, a pre toga, Nagrade grada Kruševca i Belovodske rozete. Miloš Petrović vas smatra najkruševačkijim pesnikom. Šta Vi kažete na to?
 
"Bagdala" je rodna kuća moje poezije, a Kruševac je grad moje mladosti i prvih ljubavnih šapata. Tu sam odgonetao prve zagonetke, iskusio dosta radosti, ali i nekih gorkih iskustava. Tu, u mnogim ulicama, tesnim samačkim sobicama, slikarskim ateljeima, romantičnim kafanicama, kojih nažalost više nema, ostalo je mnogo moje nesanice, ali i snenosti, mladićke grcavosti, ali i nečujnog kričanja. Nadasve, u bagdalskom pesničkom jatu, bez obzira na izvesne egzistencijalne teškoće, nalazio sam potporu i snagu za krilaćenja. Odrastao sam uz divne ljude i izuzetne umetnike, pesnike i slikare ali sam prijateljovao i sa običnim ljudima, gradskim i seoskim, zanatlijama, vinogradarima, kalemarima, bunarxijama, kamenorescima, pored Rasine i Morave... Svi oni, našli su put do mojih pesama, postajali su lirski junaci i posednici mog duševnog blagodarja.
 
S obzirom na Vaše iskustvo, šta biste savetovali mladim pesnicima i kako se treba boriti za poeziju?
 
Svakako, na ova pitanja, koliko god da su jasna, nemam prave odgovore. O tome su pisali mnogi pesnici, umniji i iskusniji od mene, putokazi su različiti i svaki je, pre svega, podređen estetičkim zahtevima vremena, poetičkim promenama, načinima čitanja i tumačenja poezije. Svaki pesnik stvara svoj svet i otkriva nešto do tada neoplođeno pesničkim jezikom. Uostalom, znamo da poezija, posebno moderna, ne pristaje na logične matrice i previše korišćene metafore. Pesnik mora da se bori za autentičnu pesničku reč, samim tim se bori za slobodu, koja je suštastvenost pesničkog jezika. Mislim, da mladi savremeni pesnici imaju veće mogućnosti za afirmaciju. Mnogima su danas dostupnije knjige pesama značajnih svetskih pesnika nego ranije, zahvaljujući kreativnim prevodilačkim i izdavačkim radionicama, internetu i globalnim sredstvima komunikacije. Istina, u mnoštvu objavljenih knjiga nije se lako snaći, ali prava, autentična poezija uvek pronađe zahvalnog čitaoca. U mojoj najnovijoj objavljenoj knjizi "Zarno vitlo", negde na početku, nalazi se pesma "Saveti mladom bokseru" — istovremeno, može se čitati i kao saveti mladom pesniku kako da istraje u borbi sa stvarnošću i osvoji prepoznatljive znake svoga identiteta. Završni stihovi te pesme o tome najbolje govore:
 
I kad si na podu
ustani na šest
ostaneš li duže
i nije neka vest...

 
D. Debeljaković | Kruševac grad
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Oktobar 17, 2016, 03:48:04 am »

*
INTERVJU: RADOMIR ANDRIĆ, pesnik


U POGUBNIM RALJAMA TRANZICIJE

Udruženje književnika Srbije godinama je u pojedinim medijima izloženo ružnom etiketiranju i govoru mržnje bez ikakve suštinske argumentacije
 
Radomir Andrić (1944), naš poznati pesnik, autor tridesetak zbirki pesama, predsednik Udruženja književnika Srbije, ovogodišnji je dobitnik nagrade "Jefimijin vez", koja mu je nedavno uručena u manastiru Ljubostinja. Nagradu je dobio za pesničku knjigu "U palati pravde samo pramen", koju je objavila beogradska "Prosveta". Ovo je godina u kojoj Radomir Andrić slavi pedeset godina književnog rada, jer je prvi zapaženi ciklus pesama, pod nazivom "Preslišavanje na glas", objavio 1963. godine u književnoj reviji "Vidici".

Kakav je vaš odnos prema religiji?

Ako je Bog ljubav, a jeste, onda sam večiti tragač za tim sveprožimajućim osećanjem i nestišanim molitvenim glasom u srcu odakle potiče istinsko "ushođenje k Višem Bogoviđenju", kako zapisa Domentijan u jednom svom tekstu. Pošto sam rođen u starovlaškom kraju, u porodici zasnovanoj na svetosavskoj duhovnosti i svetovnoj narodnoj kulturi, poneo sam u sebi mnogo toga saobraznog životodajnom Logosu i nadasve podređenog poštovanju dobrote u drugome. Na krštenju sam dobio ime u slavu mira, a moja krsna slava je Sveti Jovan Krstitelj. Napisao sam dosta pesama u molitvenoj intonaciji i nastojanju da ublažim svakidašnje tišnje i zebnje pred svim onim bolnim značenjima svojstvenim čoveku koji se brani od pustoši, stvarajući jezikom pesmotvornim čvršće i smislenije temelje svoga postojanja.

Nova zbirka se zove "U palati pravde — samo pramen". Da li je došlo vreme za polaganje računa?

Svakako. Strasti se stišavaju, misao sve dublje svrdla i dotiče neizrečje i nespokoje posle mladalačkih nesporazuma prvenstveno sa sobom samim, a onda i sa svetom uglavnom nesvodivim na racionalne odrednice. Bilo je do sada dosta veselih časova, ali i nečeg iznuđenog tragičnim zamkama u koje sam neoprezno ulazio. Ipak sam opstajao, mogu reći, u prvom redu, zahvaljujući svojoj posvećenosti književnosti i nemirenju sa stvarnošću. Kad god sam bio suočen sa izazovima drugačijim od mojih uverenja, pisao bih novu knjigu i tako sam pravio neku vrstu duševnog štita od svega onog za čim sam od rođenja čeznuo. U nekoliko novijih knjiga započeo sam svođenje računa u ličnom imeniku... I u ovoj novoj knjizi sam nastavio još jasnije i produbljenije samoogledanje bez ostatka u sve bližem onostranom ogledalu.

Postoje, kažete, reči zaumnice i reči bogomoljke, koje su za pesmu korisnije?

Teško je reći koje nude više izražajnosti na pesničkom jeziku — i jedne i druge opravdaju svoju poetičku funkciju, ako isijavaju nešto drugo u odnosu na znane iskaze i lirske akardiograme. Zaumnice razrastaju zagonetku, a bogomoljke svedoče o veličini — duševnog odrona.

U knjizi je i nekoliko ljubavnih pesama. Mogu li toplina porodičnog doma i ljubav da — spasu svet?

Ljubavne pesme su večna tema, najvidljivija na emotivnoj skali u trenucima kada pesnički jezik zahvata samu suštinu iz nedovršive — gramatike osećanja. Takođe, mnogobrojne stihove sam splitao okolo rodne kuće i iskonskog tajnopisa u zavičajnom selu Ljubanje, gde sam uzalud mislio da negde drugde slađe voće rađa. A da li ljubav može spasiti svet jeste zapitanost sveprisutna i predstavlja nepresušivo izvorište lirizma i, konačno, samog života. Dostojevski je isticao da "smisao ljudskog bića nije samo u življenju već u onom zašto se živi". A neporecivo da je ljubav deo te najviše smislenosti.

Ništa nije zauvek izgubljeno, kažete u jednoj pesmi. Znači li to da ima nade i za Kosovo i Metohiju?

Odmah moram istaći da su Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije. Upravni odbor UKS i većina članstva poštuju druge narode i nacionalnosti — samim tim poštuje i svoje nacionalne interese, koji su iznad svega drugog. Istovremeno, zalažemo se sa svim dobronamernim ljudima da se vrati mir u našu južnu pokrajinu i da se omogući mnogobrojnim izgnanicima i stradalnicima da iznova ožive zapustele kuće i žitišta, da budu svoji na svome, bez straha od sutrašnjice. Verujemo da će naše državno rukovodstvo i predstavnici drugih stranaka pronaći zajednički jezik i da će kada je u pitanju opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, imati snage da se slože i osnaže nadu,bez obzira na kontroverzne datosti uslovljene politikom svetskih moćnika.

Predsednik ste UKS. Koji su najveći problemi ovog udruženja?

UKS, kao i ostala umetnička udruženja, nalazi se u pogubnim raljama tranzicije i uvećane ekonomske krize. Uz to, više posesivnih interesnih grupa bacilo je oko na zgradu u Francuskoj 7 — koja ima status nacionalnog kulturnog dobra. Godinama je u pojedinim medijima ovo udruženje izloženo ružnom etiketiranju i govoru mržnje bez ikakve suštinske argumentacije. Sva ta galama, vreme je pokazalo, uglavnom je bila u funkciji oduzimanja zgrade. Još jednom ističemo da UKS nije ni stranačko, ni partijsko i da odoleva dominaciji bilo koje interesne grupe. Članstvo je višenacionalno i svaki pisac za sebe, nezavisno od političkih uverenja, reprezentuje našu kulturu svojim književnim delima. Mi nismo suprotstavljeni radu Srpskog književnog društva, u čijim redovima ima značajnih pisaca. Različiti poetički pogledi i raznovrsnije stvaralaštvo idu samo u prilog većem ugledu naše književnosti.

Prethodna vlast vas nije baš mazila?

UKS nikad nije bilo mezimče dosadašnje vlasti. Naprotiv, i to što smo dobijali nije moglo da pokrije ni osnovne troškove: redovnog izlaženja lista "Književne novine", Tribine i Beogradskih međunarodnih književnih susreta, koji ove godine obeležavaju pedesetogodišnjicu. Mi, ponavljam: isključujemo isključivost! Favorizovanje jednih na račun drugih je iznudica trenutka i nemaštine. Značajnije je da smo više usredsređeni na rešavanje mnogobrojnih problema, kao što su: položaj knjige, predozirana komercijalizacija izdavaštva, redovnije izlaženje književne periodike i svakako popravljanje socijalne slike pisaca, među kojima je manje onih koji žive od knjige, a sve više onih koji žive za knjigu.


Zoran Radisavljević | 29.06.2013. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: