sledeća tema »

[Angelina]

*




KRSTIVOJE ILIĆ

Pesnik Krstivoje Ilić rođen je u Brdarici, u zaseoku Vila-Leska, 8. marta 1938. godine, kao poslednje, sedmo dete roditelja Zagorke i Milovana. Mada je majci bio posebno naklonjen, pesnički dar nasledio je od oca.

Kao dečak, bio je nemirnog duha, sklon maštarijama i sanjarenju.

Osnovnu školu je završio u obližnjem Draginju. Kao izraziti talenat za fudbal, bio je kapiten školske selekcije. Fudbal će i kasnije igrati, sa puno majstorstva, na čuvenoj šabačkoj Dudari i u amaterskim klubovima.

Počeo je da piše pesme u VII razredu osnovne škole. Prve pesme su mu objavljene u popularnom dečjem listu Pionir.

Želeo je da se upiše u učiteljsku školu, ali je to, za njegove roditelje, bio prevelik teret. Tražili su za njega školu koja se brže završava i dovodi do zaposlenja, pa se tako našao u Trgovačkoj školi u Šapcu.

Po završetku srednje škole i odsluženja vojnog roka, postao je student Više pedagoške škole u Šapcu, gde će i diplomirati. Kasnije, studije književnosti je nastavio na Filološkom fakultetu u Beogradu. Tih godina, upoznao je Slavku Đaković, potonju profesorku biologije, svoju veliku njubav, buduću suprugu i stalni izvor poetskih nadahnuća. Ta ljubav i danas traje.

Krstivoje je veoma plodan pisac. Objavio je sledeće knjige, uglavnom kod najpoznatijih izdavača: Razdor u sluhu ruže (1973), Labudovi nad Vila-Leskom (1977), Jastreb na nišanu (1980), Elegije iz predgrađa (1982), Kolaste azdije (1985), Prigovor orfeju (1987), Elegije iz kazamata (1989), Male ljubavne pesme (1989), Jesenji predeli (1990), Katreni o vinu (1992), Proleće u Draginju (1994), Mišarske elegije (1995), Sazvežđe ariljskog anđela (1996), Izabrane i nove pesme za odrasle (1996), Proleće u Draginju - izabrane pesme za decu (1997), Pelen i Melema (1998), Sabor besmrtnika (1996), drama Mišarska bitka (2000), U sudnji čas (2001), Dečak iz Vila-Leske - izabrane ljubavne pesme za decu (2002), Elegije nad gorama i vodama (2003), Poreklo soneta (2006)...

Skoro sve Ilićeve knjige doživele su po nekoliko izdanja.

Prepevao je sa nemačkog Hederlinga, sa ruskog Bloka, i sa makedonskog Pavlovskog.

Često je prevođen i nagrađivan. Od nagrada izdvajamo Krunu Despota Stefana, za životno delo, a on sam s ponosom ističe i Nagradu za kulturu "Žika Popović", u Šapcu.

Od 1993, posle 30 godina provedenih u Beogradu, iznova živi i stvara u Šapcu, kao profesionalni pisac.
  
Kao pesnik, ušao je u najznačajnije antologije, za odrasle i decu, u čitanke i školsku lektiru. Svrstao se u red najboljih savremenih srpskih elegičara.

Dugogodišlji je član Udruženja književnika Srbije.

Još nije rekao svoju poslednju reč. Šabac
Fotografija: Glas javnosti

[Angelina]

**

        KRSTIVOJE ILIĆ





KRSTIVOJE ILIĆ, pesnik, esejista, pripovedač. "Po svojoj vokaciji prevashodno pesnik.— Osobeni je pesnički lik i glas, van pesničkih grupa i horova. Jedan je od ređih pesnika koji su svoj život potpuno poistovetili sa bićem poezije. Mek, liričan, neobično je omiljen kod mladih čitalaca — Male ljubavne pesme, lepršave, lakog ritma (objavljene u nekoliko izdanja) oduševljavaju mlade. Zbirka Proleće u Draginju, inspirisana zavičajnim motivima, četvrta je pesnička knjiga za mlade. U njoj je objavljena i pesma Orah u Vila-Lesci".


ORAH U VILA-LESCI

Iskopan je orah, sklonjeno korenje,
ničeg više nema, ni senke, ni ploda,
ali se u noći još na njega penje,
onaj plavi dečak, starom stablu odan!

Još oseća ukus jezgra koje tope
usta što su večno ispunjena glađu,
i sluša u krošnji kad prilaze stope,
oca, koje žele u snu da ga nađu.

Gde je danas orah, i otac, i pretnje,
da će dugim prutom s vrha da ga skine,
danas, kad dolazi, u časove letnje,
pustom zavičaju, nadomak planine!

Ko se to sa nama stalno poigrava,
sa detinjstvom što je ostalo u svemu
odgovora nema — tiho niče trava,
gde je bio orah, i možda — u njemu!


"Lirsku poeziju čine sažeta dela u kojima pesnik neposredno iskazuje svoja osećanja i misli, svoj lični doživljaj. Lirika se, prema tematsko-motivskom sadržaju, deli na lirske vrste: rodoljubive, socijalne, ljubavne, opisne, misaone itd."

Ilićeva pesma Orah u Vila-Lesci je izrazito lična, tužaljka, žalovanje nad životom. Lirska pesma u kojoj se izražava tuga naziva se elegija. "Elegičnim osećanjima i raspoloženjima uzroci mogu biti različiti: izgubljeno detinjstvo ili mladost, izgubljena ljubav ili neko drago biće i slično".  

"Prema starom narodnom verovanju, orah je u vezi sa donjim, zagrobnim svetom. U raznim našim krajevima veruje se da je orah nesrećno drvo: ko pod njim zaspi, mora da se onesvesti; u snu orah predskazuje suze, prevaru, siromaštvo; opasno je ako njegova senka pada na kuću itd. U nekim krajevima veruju da na orahu ima vila".

Živan Lukić | ČITANKA za VII razred osnovne škole | ISBN 86-17-05037-3 | Beograd, 1977.

[postavljeno 27.02.2010]

[Angelina]

*
KRSTIVOJE ILIĆ


TAKTILNI DAH PESME

Jednom je Rilke rekao da sumnja u funkciju umetnosti u društvu i da je pesnik, pri tom, veliki usamljenik u javnosti koja ceni luksuz, jer su joj umetnička dela objekat sitog uživanja. Krstivoje Ilić je primer pesnika koji svojom sudbinom i poetikom podupire izjavu velikog nemačkog pesnika. Ilić je pesnik visoke osame, udaljen od tzv. centara književne i svake druge moći, posvećen svojoj liri, udubljen u panteistički doživljaj života i, pre svega, pesnik kojeg volšebno zaobilaze nagrade i priznanja kao izraz podrške ambijenta koji mu se, istina, otvara na izdavačkom planu povremeno i pruža šansu za afirmaciju. S druge strane, ni književna kritika se nije bogzna kako i koliko slamala oko njegovih knjiga. Ako i jeste, onda je to činila iz griže savesti što nikad nije, eto, imala vremena za pesnika izmaknutog iz književne vreve. Ili bi se, katkad, iz kakvog provincijskog pera, pregrejano i nekompetentno, prenula i divila, penušajući se u patetičnoj oceni i doživljaju.

Ovakva pozicija pesnika, koji za sobom ima vidljiv trag od deset knjiga, nagoni nas da kažemo ponešto i o književnoj kritici. Ne, dakle, o njenim dnevnim mehanizmima koji učestvuju u katapultiranju knjige, već o njenom jeziku, o ontološkoj supstanci i smislu. Jezik kritike spram jezika poezije uvek je u hendikepu, jer bukvalno živi od sokova poezije. Za razliku od pesničkog, koji je stalno živ i u pokretu, jezik kritike je čas živ, čas mrtav. Jezik kritike je prečesto posan, izduvan. On leden baulja oko pesme. Njemu uvek sudi jezik poezije. Jezik kritike se, dakle, u najboljem slučaju, umiljava, šeni, kameleonski udešava, udvorički propinje ne bi li dohvatio bar jedan nivo pesme. Kritičar i kad dopre do džigerice pesme, iznad skalpela, u ogledalu, vidi sopstveno lice što uzvikuje: Ti si zločinac!

Kakve su naše šanse spram ozonski čiste i žive poezije Krstivoja Ilića? Spram pesnika koji dubokom stvaralačkom koncentracijom (osećajem i sluhom) jezičkoj materiji otima nepatvorenu poeziju i u tom višku jezika prenosi poruku o neizrecivim titrajima ljudskog doživljaja. Krstivoje Ilić je pesnik lakih (čitaj: moćnih) zamaha duha, uvek u harmoniji jezika i opevanog sveta. Njegova poezija je sva u znaku taktilne raskoši stvaralačkog duha, u bruju milenih slika životne svetlosti, ali i u molitvenoj skrušenosti spram crne gospe koju naš pesnik slavi ništa manje no život. Ilićeve pesme su jarki šapat velikog samotnika upućen Eustahijevoj trubi prolaznosti koja nemilosno, a radosno, ovenčava dar pevanja. Slaviti život i smrt, istovremeno, a biti sitan i velik, zemlja i nebo, leptir i Bog!

Krstivoje Ilić poneseno opeva drveće, biljke, zveri, ptice, reke, planine, vazduh, beskraj, jesen... On je orfički pesnik. Prisetimo se: Orfej je svojom lirom hipnotisao i zaustavljao svet. Na njegove slatke zvuke pristizala su jata ptica, krda zveri, ribe iskakale iz okeana, drveće se primicalo i štitilo od sunca čarobnog svirača. U podzemnom svetu, pak, uspavljivao je demonske sile: Kerber se umiljavao, Sizif prestajao da gura kamen... Orfej može da uspava zlo, da ga na tren zaustavi, ali nikad da uništi. Taj trenutak kad je svet hipnotisan i smiren u blagozvučju lire, kad zlo nema dejstvo, kad sve diše i žmirka u moćnoj harmoniji sveta, taj tren (čin) opeva Krstivoje Ilić. U panteističkoj ravni njegove poezije pronalazimo originalan stvaralački pečat. I taman kad nam se učini da prepoznamo ukletog Branka Miljkovića, lirski ranjenog Stevana Raičkovića ili monaški mudrog Ivana V. Lalića, sve se otme i poleti u svoju sopstvenost, u onaj odraz bića koji nam kazuje da pred sobom imamo pesnika duboko ličnog stvaralačkog pečata i dometa.

U Ilićevoj poeziji uznesen je redak oblik svesti o procesu pevanja koji sam po sebi jeste pastoralna himna, ali sa strujama iz dubine srpskog jezika oplemenjenog klasicističkom ornamentikom. Njegovi stihovi prožeti su bogatom zvukovnošću koja nikad nije površno efektna, već je uvek jednako intenzivan deo lirskog volumena pesme. Njemu je strana svaka ironija, persiflaža ili pastiš, ishitrena igra jezikom i stihovima, a time i svet urbanog i tehnološkog. On smirenom pažnjom i radošću progovara (propevava) o hrastu, labudu, predelu, ženi, vinu, godišnjem dobu... Ovde dolazimo do slike kada je Orfej svojoj liri sa sedam žica (koju je dobio od Apolona) dodao još svoje dve da bi ih bilo koliko i muza. To je, zapravo, postizanje one sveukupne zapremine pesme, koja, u ovom slučaju, obuhvata dve komplementarne riznice vezanog i slobodnog stiha. Nova knjiga Krstivoja Ilića sadrži pedeset sedam pesama: 29 su rimovanog, a 28 slobodnog stiha. Ovaj pesnik podjednako uspešno peva na obema strunama. On pokazuje da su mu oba ključa poznata i — podrazumeva ih. On zna da među njima, zapravo, nema velike razlike i da slobodan stih, takođe, pevan je kao i vezan, jer ga tvori iskustvo, nadahnuće i dar za dar.

Iz panteističkog obola, koji obujmljuje Ilićevu poeziju, ishodi (račva se) i pesnikov odnos prema Bogu u ravni hrišćanskog poimanja. Jedan, ateističkim užetom pridavljen, kritičar zapisao je pre koju godinu o Iliću i ovo: Bog je čest njegov adresant, a pišući njemu pesnik bez ikakve distance i mrve ironije, godine 1990. priziva anđele i muze. Ova rečenica, našikana demonskim otrovom, eklatantan je primer improvizovanog i nekultivisanog odnosa i prema delu, a time i prema temi o kojoj je reč. Ta nedovoljno pismena rečenica isključuje postojanje Boga o kojem se može, navodno, samo ironično i sa distance pisati. Isključen je svaki drugi aspekt, jer, pobogu, ovo je kraj dvadesetog veka! Tu nema, niti može biti, po ćopavom rezonu kritičara, ni anđela, ni muze, ni Boga, a što znači ni čoveka, ni pesnika, niti pesme i jezika. Krstivoje Ilić — da — slavi Boga, katkad jovovski zaziva, preispituje i moli, ali nikad ne huli. Hula nije znak njegove poezije ni u senkine senke senci. On huljenje prepušta drugima, opraštajući im, jer ne znaju šta čine.

Izdvajamo jedan ugao iz kojeg Ilić posmatra svet: Ono što gledate kao zagonetku, videćete kao stvarnost (Hrist). Ilić hrli ka samoj sušti zagonetke, imajući, pri tom, svest da pripada bićima što postoje, a kojima je nepoznat jedan od članova odnosa po kojem postoje. Samuje Bog — uzvikuje pesnik i dodaje: Vrhuncem promine Bog.// Prate ga mladi cvetovi. Opsenarski, i čovekoliki, status poezije potvrđuje slikom: Stihovi — te varke Bogu nepoznate. Ovim se na diskretan način pesništvo imenuje ljudskom (grešnom) delatnošću. Navedeni splet stihova iznedrava i pesnikov odnos prema duši: Dušo moja!/ Eh, da se uzvisimo. Ilić neprestano obogotvoruje svoju misiju ka apsolutnom, dovodeći katkad, na takvoj stazi, i samog Boga pred stara ljudska pitanja i iskušenja: Ima li uopšte/ razlike za tebe, dole, među/ onima koje si stvorio, misleći na/ svoj lik!/ Ili je nadanje uzaludno! Ne stavljajući upitnik na kraju stiha, pesnik potvrđuje svoju sumnju.

Idemo li dalje istim tragom, nametnuće se ideja da je Ilić pesnik platonovskog (i stoičkog) tretiranja duše i tela. Telo umrtvljuje dušu, zatvara je u okove. Otuda duša traži Boga, hoće iz čovečjeg testa. Telo (čovek) bez duše, više nema svoju senku, odnosno, nema ni svoju svetlost. Ilić to zna i zato opeva taj čvor. Tako u knjizi zatičemo niz divnih pesničkih slika: Smiri se, materijo// To se tvoj luk oteo u praznini. Dakle, sve je privremeno, u telu, u tvari koju nakratko pomera duša. Zatim: Smrt, sa izvijenim glasovima/ kao iz belih violina, neograničena i laka. Ovo peva usamljenik zaspao na horizontu koji, rilkeovski, sam sebi kazuje: Opet si zaspao na lišću/ pun dobrote i nade. Ilić je, dakle, i Orfej koji sam sebe uspavljuje i pri tom, biva kao grad/ kojeg su slavuji pronašli ispod zemlje. Veliki snevač (spavač) postaje i još veći budnik: U podne, čuje se tiho buđenje cvasti! / Kao da kaplju mala,/ rastopljena sunca od ruže i praznine. Dionizijski mig života prene nas i iz slike: Da iznova kreneš ka počecima stvari,/ lejama godišnjih doba,/ iz kojih se vinograd penje u naše grlo.

Krenuti, a ne osvrtati se, ne napraviti Orfejevu grešku. Biti jak i tih, po legendama, kao orač što za oranja prve brazde ćuti; kao što žene snuju bez reči tkalački stan; kao što zanemeli ljudi kopaju grob; kao što se pogrebna povorka ne okreće. Ali, pesma je — varka Bogu nepoznata. Ćutnja ne slavi život, ona je neaktivna za pesnikovu misiju: Sad mi je ćutanje više nemoguće;/ ne krotim reči koje će se sliti,/ u izvor pesme: tek spojene niti,/ već se prepliću kao mlado pruće,// koje se, tkanjem, u ruci pletača,/ nežnije veže od svih naših vena: / za mene je pesma ona divna žena/ koja nas rađa — i dojenjem jača. Evo vrhunske svesti o pesmi i pesničkom Ja koje je neprikosnoveno, duboko lično, izmaknuto iz mnoštva poetika i prilika. Pesnik je, sad, i veliki pletač, majstor koji zna šta tka. Njegovo pletivo je podliveno žrtvom i darom. Njegov ulog je vratolomno bitan i golem. Rizičan — nije, jer, nadilazi vreme u kojem nastaje. To potvrđuje antologijska pesma Sve je u tebi: Sve je u tebi: rasadi šuma i vetra,/ staze sa mekim člancima životinja;/ orač zastao pod bregom, nevidljiv/ od semena i magle; konji i psi, kao/ božanstva polegli u preletu prostora,/ u kasu tek ovlaš uhvaćenom unutar oka,/ munjevitom; grobovi, sa decom i vencima/ na uzglavlju, njihove iz tame otete/ površine, sa svežim zamahom oružja/ i bolova; stada, ćudljivo i nemušto/ odmeravanje planine, sred žeđi,/ kad bronza javlja prilazak groma/ i urlika; kuća, verige samo, sa suncem/ na ognjištu, pred kojim sede svi oni/ kojih nema, bliski jedino po mirisu/ haljina okačenih na mačeve psovki/ što rasecaju krov; loza, njeni već/ napušteni čokoti,/ pod kojim si, tek stasao, pun vina/ i krvi, vrisnuo preplašeno u sebi,/ spazivši negde prvo nago telo rodbinske/ žene; sve to, kažem ti, i vreme kojim/ sad hodaš, ovde, i koje još nije/ za sećanje, nestaće sa tvojim telom,/ kad jednom siđeš u noć, a gore,/ ostaće život, kao lišće na vodi,/ da se lagano njiše, za druge!/

Ilićev poetski vez je od vekovne pređe, prepoznatljiv, a nov. On je pesnik od kojeg se može naučiti šta poezija jeste, a šta nije. On nam svakom niti sugeriše da poeziji ni u jednom vremenu nema šta dodati, niti oduzeti. To osećanje mere u dodavanju i oduzimanju čini Krstivoja Ilića značajnim i retkim pesnikom. Čini ga srećnikom čija se rukotvorina odavno osamostalila i sad, napokon, pronalazi svoje visoko mesto na burnoj mapi savremene srpske poezije.

Nenad Grujičić: "Ples u negvama" (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998. | Nenad Grujičić

[Angelina]

*
U SRPSKOJ KNJIŽEVNOJ ZADRUZI PREDSTAVLJENE "IZABRANE ELEGIJE" KRSTIVOJA ILIĆA


PESNIČKA SVEČANOST

Beogradska promocija knjige šabačkog pesnika, prošlog četvrtka, odškrinula vrata u pesnički svet ispunjen posvećenošću i ljubavlju prema "lirskom istraživanju metafizičkih i filozofskih trepeta i zakutaka bića"

Čuveni Zadrugin četvrtak, kad ova najznačajnija srpska izdavačka kuća predstavlja svoja nova izdanja, protekao je u znaku medijske najave "Izabranih elegija" Krstivoja Ilića, najvećeg savremenog elegičara u srpskoj književnosti, i našeg sugrađanina. Knjiga je nedavno izašla iz štampe u finom, tvrdom povezu, sa koricama boje zlata, što je i sam pesnik odmah naglasio.

Poznati književni kritičar i univerzitetski profesor Jovan Pejčić, govoreći o Ilićevoj poeziji, naglasio je da se radi o jednoj od najboljih knjiga izabranih stihova u novijoj srpskoj poeziji, donekle iznenađen što pesnik to nije još ranije uradio.

— Kao prefinjeni liričar, i veliki majstor svake pesničke forme, Krstivoje Ilić duboko je uronjen u tradiciju i svetske i srpske elegije, i kada peva o junacima sa socijalne margine, i kad svežim, i novim jezičko-poetskim slikama i metaforama govori o onom najtežem i najbolnijem: metafizici stvaranja, postojanja i umiranja! Njegovi distisi i katreni nastavljaju onu najlepšu liniju elegičnog pevanja u srpskom pesništvu, pridružujući se Branku, Vojislavu, Dučiću, Crnjanskom i Raičkoviću. Važno je napomenuti da je Krstivoje Ilić, manirom živog klasika ispevao nekoliko najlepših soneta u srpskom pesništvu, i da se sa radošću očekuje izlazak i jednog takvog izbora njegove poezije. To će se verovatno dogoditi, u određeno vreme, u Srpskoj književnoj zadruzi, kojoj je Krstivoje Ilić skoro monaški posvećen i odan — rekao je Pejčić.

Uz Dragana Lakićevića, glavnog urednika Srpske književne zadruge, svečanost su započeli i završili glumci Šabačkog pozorišta Zoran Karajić, Petar Lazić i Siniša Maksimović govoreći neponovljivim majstorstvom Ilićeve stihove, kao da drže lekciju glumcima koji se zaklanjaju za neki prestonički "oreol". A pod tim oreolom i sam pesnik, vidno uzbuđen, bio je, što je i sam naglasio, kao preporođen.

— Na početku svečanosti, u meni se dogodilo pravo biološko čudo: osetio sam se potpuno zdravim! Ja, koji poslednjih godina ne mogu nikako da dovedem u sklad svežinu, i nemerljivu moć duha, sa ovom ruševinom tela! Neka to bude tajni čin stvaranja, i Stvoritelja! Video sam koliko su posetioci, različitih uzrasta, bili srećni uz moje stihove. Sa koliko su pobožnosti pratili moje tihe komentare o besmrtnosti poezije. Naravno, uvod u svu ovu duhovnu blistavost učinili su glumci Šabačkog pozorišta, govoreći, kao i dosad, maestralno moje stihove. Zoran Karajić, Petar Lazić i Siniša Maksimović. I onda, za kraj ove ispovesti, još jedno čudo. U mnoštvu uglednih i dragih lica, pojavljuje se jedan veliki gospodin, i intelektualac, i pravi potomak Nemanjića — Aleksa Buha! Reče mi da petnaest godina traga i za mnom i za mojim elegijama. Nismo se videli od jednog davnog Sajma knjiga u Banjaluci. Prozborili smo nekoliko sudbinskih reči, u četiri oka, a, u stvari, bilo nas je trojica. A sama knjiga "Izabranih elegija", koliko je lepa i elegantna. Neka se moje bivše ljubavi ne ljute, ali, u životu nisam imao lepšu ženu — uz osmeh poverio nam se pesnik.

"Izabrane elegije", na sto pedeset šest strana, donose pesme iz četiri najznačajnije zbirke Ilićevih elegija — "Elegije iz predgrađa", "Jesenje elegije", "Pobožne elegije" i "Elegije nad gorama i vodama". Kako je i sam pesnik priznao, u životu nikad nije objavio obimniju knjigu poezije.

Krstivoje Ilić je pesnik lirskog istraživanja metafizičkih i filozofskih trepeta i zakutaka bića. To biće — ljudsko i pesničko, sastavljeno od tela, osećanja i jezika — pesnik je poistovetio sa pesmom, čijem "biću" (izrazu, značenju) pribavlja posvećene nijanse, sa udelom božanskog.

Dragan Lakićević, iz pogovora "Elegije nad bogom i ljudima"

Autor: O. Gavrilović | 13.10.2016. | Glas Podrinja

[Angelina]

**
Stihovi Krstivoje Ilić


JEDNOM SAM USNIO TEБE

Jednom sаm usnio tebe, usnio delić zime
Nаjmаnje što se moglo od one dаvne boli;
Bilo je kаo vrisаk, kаo dа grumen soli
Prinose mi nа rаnu; nije ti čаk ni ime

Zаstаlo u mom sluhu, sišlа si niz sutone,
Kаo srušeni vetаr, postаlа senkа lešа;
Dа krenem i jа zа tobom, kаo vuk kojeg gone,
I budem iznovа sаm, i budem iznovа grešаn.

Uzаlud tаmnim putem mаmi me u krv slаpа,
Rаzišle su se reči koje sаm zа tebe skrivo;
Ostаde sаmo sаn dа jedem meso živo,

U noći kojа pritiskа kаo sаmrtnа šаpа;
Od tаdа te nije bilo u mome hlebu i vinu,
Kаo zаzidаn odjek sišlа si u prаzninu.


SONET SKLADA

Raspored dati svakoj stvari,
poreklo svakoj ptici, pčeli,
i noći, koja snom krvari,
i patnji, koju nismo hteli!

I dati ljubav, miris, negu,
obliku svakom što nas štiti
od smrti — gde se zmije legu,
kad siđe demon plahoviti!

A zatim kada se sve utiša,
skloniti strelca, cilj i nišan,
i naći sebi smer i stazu;

tamo, gde niko nije hteo,
da krene na put: teški veo,
pripada zemlji, a krv mrazu!


DAVNA PTICA

Privikavaj se polako na prizor i boje
koji su slični noći, bez osmeha i sjaja;
budi nalik na zemlju, od koje demon vaja
sva buduća lica: među njima — i tvoje!

Bolje je preći u snove, u bole koje znače
praštanje od svetlosti, od katrena i rima:
jednom je bila ptica koja je pevala svima,
ali se njena tužaljka večnosti ne dotače.


OKAMENJENA ELEGIJA
Kamenorescu Teofilu

Jednog proleća, u predgrađu, Teofile,
rodila te crna Marija, bio si kopile.
Bila je subota, na dan Svetog Lazara,
kad su se Cigani vraćali sa pazara.

Tvoja mati, i sama dete, porođaj ne izdrža,
ti si bio brži od smrti, ali smrt od nje brža.
Tako si, pre nego što ti život poče,
postao odjednom i kopile, i siroče.

Za takvu decu na nebu postoje posebni znaci,
mnogi su postali vojskovođe, junaci.
Na tebi se nije ispunilo veliko znamenje,
ti si čitavog života morao tucati kamenje.

Bio si veći mučenik od celog ljudskog roda,
sramota je da ti sad u grob slazi voda.
Zar ti da spavaš u večnoj kući od blata,
a izrezao si kamena da se podigne palata.

Ostavio si ženu i decu, njih siročadi troje,
ne ljuti se na nas ako se nađe još koje.
Znaš kakav je život u ovom predgrađu, na obali,
malo smo ti rakiju, malo ženu probali.

Sad je proleće, spavamo ispod drveća, na travi,
iznad nas putuju zvezde, ispod nas putuju mravi.
Nedostaješ nam u piću, u kartanju, u svađi,
daj, već jednom, ispod crne zemlje izađi!

[postavljeno 27.02.2010]

[Angelina]

 *
 Stihovi Krstivoje Ilić


 ISPOVEST

 Tvorče, ja znam, da je vreme
 puno tmine,
 i da neće još da mine,
 zmija kleta;
 da se klasje duše
 slama,
 na brukama:
 ali, ja bih, ovog časa,
 jedne dojke iz Vrbasa,
 da zadržim u rukama,
 i ponesem preko sveta!
 
 Ali ja bih, jedne usne,
 sasud mleči,
 kad se patnja u žeđ zgusne,
 u krik reči,
 da ispijem ispred šanka,
 što ih nudi poludela,
 nemoguća Vrbašanka!
 Eh, kada bih smrti znao,
 da odolim,
 nekim slogom,
 nekim darom,
 priznao bih pred oltarom,
 i pred Bogom,
 da je volim!
 
 I poveo, tako divnu,
 niz drumove,
 a pesnike sve uzeo,
 za kumove!
 Ja znam, Tvorče, za snajpere,
 crne puške,
 za uvele trešnje rane,
 ali ja bih,
 u zle dane,
 da je ljubim, u Vrbasu:
 jer i to su stvari
 muške,
 i na glasu!
 
 O, gospode,
 iže jesi,
 iznad gore, iznad vode:
 čemu gresi!
 Pa i to je slavan način,
 da se stigne,
 do Vrbasa,
 i Slobode!


 NA MESTU USPOMENA
 
 Još tamo cvetaju bagremi i zove,
 i niski vetrovi talasaju žita —
 a Bog ljubavi naše psalme čita,
 da stare molitve pretvori u nove!
 
 Još se pesma zvezda u tišinu sliva,
 u noćima vedrim, iznad naših tela:
 tvoja koža svetli, kao svila bela,
 i hrani zemlju vrelom cvašću tkiva!
 
 Ni snovi se nisu sklonili u tamu —
 gde mrtve ljubavi u srušenom hramu,
 poslednje reči šalju u sluh sveta!
 
 Mada za njih niko i ne mari —
 ni mi, čije su ruke postali oltari,
 a radost odavno — na krst razapeta!

[Angelina]

*
Stihovi Krstivoje Ilić


OPET ME ISPUNJAVA
TVOJ DUH BOŽE JESENI

1.
Opet me ispunjava tvoj duh, Bože
jeseni, i još sam u početku.
Preda mnom, kao ogromna postelja
ispod sveta, leži Brodarica, zemlja
Oca i Majke. Osećam, sve što nas
okružuje, silazi nam u čula.. Iznad predela,
koji se odaziva na pokret tvoje
ruke, razdvajaju se plodovi : Život
i Smrt, u deobi, poslednji put
utoljuje svoju glad. Jer, uskoro
će snegovi : biće noć dublja od
vremena koje te označava. Ko zna
da li će posle da nas iznova bude
među stvarima i biljem. Pa ipak,
u senci vetra i zmije, jedno
stablo otvara nam krikom san nebesa!
Ja stojim sam pred tobom, davno
izveden iz tela, u osudi koju mi
zveri vlažne od kiša :
uokolo pada noć, umire lišće svelo.

2.
Jesen je ovde jednostavna, nalik
dobima koja pamti jedino zemlja.
U oktobru, kad sunce zasnuje
svoje pijanstvo, spuštaju se sa
nebesa među nas starost i
zavetrina. U spremištima, žito
i vino, tajnim previranjem
dosežu klicu začeća : to izaziva
žene da pokazuju u noći svoja
naga tela Mesecu. Ljudi su
sami, i ljubavnici njiva : u
svakoj brazdi njihova misao
svlači buduće vlati. Na grobljima
ispred spomenika, sede mrtvaci,
provetravaju svoj prazni predeo.
Danima, nigde vuka ni ptice.
Sve stoji zaustavljeno u snu
zlata i vetra, kao da nikad
neće iščeznuti taj mir u kojem
dozreva krv u svakoj stabljici
rane. Uveče, pri zalasku sjajnog
tvorca za breg, tamo prema Vlašiću
i Medvedniku, pri svakom pokretu
zavese od zapaljenog srebra, na
pozornici vekova, još se mogu
videti krupna lica ratnika sa
Velbužda i Suvobora. Ja tad
napuštam dom, a moj veliki pas,
svoju vernost prinosi na nebesa,
dugim i strašnim urlikom, koji
posle živi u meni, kao besmrtna
reč, dok se smanjujem po velikim
gradovima, odvojen od tebe Bože
jeseni, kao od jela i pića,
presvučen u čudovišnu odeždu, bez
radosti i vere, ustreljen nekom
boljkom bez porekla.

3.
Slušam : na njivama pune se zaprege;
u pokretu se odmaraju životinje i
mladići. U njima, kao iskradena iz
jata, rumena ptica peva blagost i
san. Gle, još jednom, tvoja jesen.
Lađe nebesa otisnute u svetlost,
govore kako je nad ovim krajem tvoja
ruka sejača već otvorila zrnevlje
za svaki poljubac raonika. Koliko
samo vekova taj pokret kao munja
prenosi građu bića u san materije!
Kao da se iz nas oktida cvet žile
što onako neobjašnjivo prima u
svoju dušu vetar : to se možda tako
jedino i može zanjihati odjek nemih
stvari nad površinom tvoje Zemlje,
nad korom koja nas toliko priziva
na pokretanje usta. O, zar može
jedna tamna čvrstina biti toliko
slična hlebu! Ali ja vidim : već
počinje vatra na vrhovima jasenova.
Šume mojih stričeva: Novaka i
Dragutina, i Milana, i Luke, i moje,
sve više prerastaju u senku moga
Oca Milovana. Izgleda, mrtvima ova
jesen samo je čudni proplanak nad
kojim ponekad mogu spaziti oblike
dece i planina, u nestvarnom hodu.

Zlatni Rasudenac

[Angelina]

**
Stihovi Krstivoje Ilić


SVE JE U TEBI
 
Sve je u tebi: rasadi šuma i vetra,
staze sa mekim člancima životinja;
orač zastao pod bregom, nevidljiv
od semena i magle; konji i psi, kao
božanstva polegli u preletu prostora,
u kasu tek ovlaš uhvaćenom unutar oka,
munjevitom; grobovi, sa decom i vencima
na uzglavlju, njihove iz tame otete
površine, sa svežim zamahom oružja
i bolova; stada, ćudljivo i nemušto
odmeravanje planine, sred žeđi,
kad bronza javlja prilazak groma
i urlika; kuća, verige samo, sa suncem
na ognjištu, pred kojim sede svi oni
kojih nema, bliski jedino po mirisu
haljina okačenih na mačeve psovki
što rasecaju krov; loza, njeni već napušteni
čokoti, pod kojim si, tek stasao, pun vina
i krvi, vrisnuo preplašeno u sebi,
spazivši negde prvo nago telo rodbinske
žene; sve to, kažem ti, i vreme kojim
sad hodiš, ovde, i koje još nije
za sećanje, nestaće sa tvojim telom,
kad jednom siđeš u noć; a gore,
ostaće život, kao lišće na vodi,
da se lagano njiše, za druge!


NA OBALAMA STIKSA
 
Požuri: još se mnogo mračnih
dolina nalazi ispred nas! Ti
i ne slutiš kako se vreme
poništava; ono što smo do
nedavno dodirivali rukama,
sad je prah; nema milosti za
naša zemaljska tela; mrak je
prozreo sve što smo toliko
godina smišljali kao odbranu
ljubavi! Ubrzaj hod: evo,
ističe čas, i sve je gnevniji vozar
na obalama Stiksa;
uhvati me za ruku, sad će
predeli straha, gde iz nas
izvode dušu! Kasno je za tvoj
osmeh kojim si nekad
zaustavljala noć! O, sad je
ćutanje naša jedina naslada
koju nismo dovoljno
ostvarili u vremenu života!
 

SAN
 
Opet si zaspao na lišću,
pun dobrote,
i nade,
utekao od sveta koji te
uporno vređa, i kojeg,
izgleda, uzaludno
uvažavaš; nad tobom,
smireno nebo, koje te
povremeno napušta, mada se,
i jutrom, i večerom,
najpre njemu obraćaš; pod
tobom zemlja, složena i
gusta u svojoj tamnoj
tišini, puna nekog
podozrenja, iako si, još
na početku puta prineo
zakletvu u njeno mračno
uho: da ćeš, pre
dosuđenog
vremena sići u njenu noć!
 

GROBLJE LABUDOVA
 
Nemojte ih uznemiravati!
Tiho je i modro groblje
labudova, već uokruženo
dubinom. Oh, to gorko
pevanje svoje poslednje
noći! Smrt, sa izvijenim
glasovima, kao iz belih
violina, neograničena i
laka! Gore je mir voda:
svoje vlažno krilo gradi
na vetru zvuk! Jedan
akord
za drugim, po mekim
dirkama površine koja se
giba. Gle, plovi cvet —
plava duša labuda, zaostala
iz jedne davne pesme sa
Islanda! Neka ih,
neka borave u večnosti,
rastvoreni na kapljice i
alge u svom mutnom jezeru,
pod zemljom!


SONET LJUBAVI
 
Slavki
 
Jutros ti vetar šalje sonete o ravnici:
nadleću mlade reči, i slogovi, i slova;
soneti — to su tela: kucaju damari, živci,
umorni od lutanja, od progonstva i lova!
 
Za njima žude ptice, i bogovi, i cveće,
nema ni jednog stabla koje ih ne pomene;
u sonetima je sunce od samog neba veće,
i zato u srcu sveta dolazi do promene!
 
A tebi, tako tihoj, šta li soneti znače:
da li ti krv i duša zašume mnogo jače,
kad ih iz mojih usta, iz patnje, iz beskraja,
 
prinesu tvome uhu daleke, strašne sile;
izreci, i prekrij me sa pokrovom od svile,
pa onda moli zemlju da nas u smrti spaja!


ORFEJSKA ELEGIJA
 
Večna tužaljko vetra, uzvišena i laka,
Jedino tvoje zvuke želimo u dnu mraka!
 
Neka siđu pod zemlju, do utišanih strasti,
možda će, iza svega, tanka frula izrasti!
 
I to je nalog mrtvih: da govor ne istrune,
kad im zaćute usta — pevaće mlake urne!
 
Sve ima svoju ljubav: tvar se dopada tvari,
u iste sviraju strune — anđeli i varvari!
 
I sve je davno prošlo: mrtva je Euridika,
još tuži samo Orfej — ta građevina stiha!
 
Sremski Karlovci, 19. 9. 1997.
 

ELEGIJA NAD GORAMA I VODAMA
 
Sve ovde večno ćuti, i ćuti Bog u svemu,
tišina prima u sluh prastaru anatemu!
 
Nekud je utekla reč, kletva umrlog roda,
za kojom anđeo tuži iznad gora i voda!
 
Pogledaj strašni zapis, gipka orlova krila,
i zmiju što je sunce otrovom zadojila!
 
I zovi: ne iz tela, čiji je razlog niži;
prizivaj kao stablo, pa večnu noć približi!
 
Bilo je jednostano, pre ovih mutnih mena
ti si voleo beskraj, a tebe — divna žena!
 
Sad ti izmiče vreme, nazireš dno sasuda,
i žudiš drugom svetu — ali kako, i kuda!
 
I tamo, sve je isto: gladna su usta lavlja,
iz napornog satvorstva, isti se Bog obnavlja!
 
Na Ceru, 15. 5. 1997.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*
KRSTIVOJE ILIĆ


POEZIJA JE MOLITVA

Poznati elegičar iz Šapca Krstivoje Ilić dobio je protekle jeseni tri vredna pesnička priznanja. Najpre je u Sremskim Karlovcima nagrađen "Pečatom varoši sremskokarlovačke", a zatim mu je u Šidu za izuzetan doprinos negovanju kulturne tradicije i poetskog osvetljenja lika i vremena Filipa Višnjića pripala "Višnjićeva povelja". U Despotovcu na Međunarodnom festivalu poezije dobio je i "Krunu despota Stefana Lazarevića", za celokupno pesničko stvaralaštvo. Izdavačko preduzeće "Prosveta" nedavno je štampalo i drugo izdanje njegove knjige "Elegije nad gorama i vodama".

Vi ste, možda, jedan od poslednjih pesnika romantičara koji je odavno sav svoj život poistovetio sa poezijom. Da li su književna priznanja promenila nešto u takvom načinu doživljavanja sveta?

• Od trenutka kada sam u svom biću prepoznao pesnika, moj život više i nije postojao izvan poezije i to nikakav čin ne može da izmeni. Radost stvaranja koja podrazumeva oblikovanje pesničke reči uspostavila je u meni, i oko mene, celo jedno zvezdano carstvo iz kojeg ne izlazim. Takvo poštovanje stiha prenelo se i na moje odnose prema životu i ljudima. Pesnici su puni ljubavi i poštovanja, a poezija vrhunska molitva koja je izgovorena još na početku stvaranja sveta, kad su se reč i Bog uzajamno prožimali.

Za visoka priznanja "Brankovog kola" i "Pečat varoši sremskokarlovačke" kažete da predstavljaju ispunjenje vaše najlepše želje.

• U stvari, sve je počelo od Branka, koji je tvorac velikog srpskog lirskog pesništva, a Karlovci i Stražilovo simbolizuju u sebi nastanak srpskog parnasa i jednog doba poetske zanesenosti, koje je preraslo u sveopšte vreme, izvan iščeznuća. Sa "Brankovim kolom" promenila se i istorija srpskog pesništva. Poštujem sve pesničke različitosti, ali za pesnike koji bi želeli da traju u duhovnim prostorima "među javom i med snom", sve je uzaludno ako u srcu ne nose Stražilovo.

Vaš povratak u Podrinje kao da je stvorio novu legendu o pesniku i zavičaju?

• Knjige koje sam posvetio zavičaju, najbolji su moji rukopisi koji pripadaju, uslovno, novom epskom stvaralaštvu. Moje "Mišarske elegije" doživele su tri izdanja, uz još jedno, sa podnaslovom "Stihovi i note", gde su i muzičke kompozicije Budimira Gajića, koje izvode horovi širom srpstva već nekoliko godina. Zar mi je bilo potrebno veće priznanje. Onda je, eto, došla i "Višnjićeva povelja".

Još niste ni predahnuli, a stigla je "Kruna despota Stefana Lazarevića", vrhunac priznanja za bogat pesnički život. Može li se reći da je ova nagrada ispravila neke nepravde u životu?

• Ponekad izgovorim tiho u sebi ime despota Stefana, i to me lagano vrati u daleke vekove raskoši i sjaja, kad je nastajalo kraljevstvo srpske kulture i poezije, sa "Slovom ljubve", kao krunom na čelu. O tome ću još razmišljati. A nepravdi je bilo, i mnogo više od toga, ali u prirodi pesnika je da prašta. Kratak je zemaljski život i ne bi trebalo da ima mesta za mržnju.

U ovom razgovoru nismo stigli ni da dotaknemo bogato pesničko stvaralaštvo za decu, čiji je Krstivoje Ilić omiljeni pesnik. Njegove pesme nalaze se i u čitankama, antologijama i izborima lektire.

A. Delić | Večernje novosti | 18.01.2004.

[Angelina]

*
PROGLAŠEN 41. DOBITNIK PRESTIŽNE PESNIČKE NAGRADE


KRSTIVOJE ILIĆ DOBIO DRAINČEVU NAGRADU

Književni skupovi su zapali u veliku krizu. Nekada smo na Drainčevim danima čitali pesme pred više hiljada ljudi, dok danas ima više onih koji čitaju svoja dela, nego onih koji ih slušaju, kaže pisac Ivan Ivanović

BEOGRAD — Pesnik Krstivoje Ilić je 41. dobitnik pesničke nagrade "Rade Drainac" za pesničku knjigu "Poreklo soneta", proglašeno je juče u svečanom salonu Udruženja književnika Srbije.

• Ova knjiga je vrhunac i duhovni siže svega onoga što je nagrađeni pesnik stvarao proteklih decenija. Ilić je jedan od najreprezentativnijih sonetista dvadesetog veka. To je dokazao svaki put kada je uspeo da sonet sačuva u njegovom izvornom obliku, a da ga pritom odene u moderno i savremenom čoveku razumljivo ruho — rekao je Jovan Pejčić, predsednik tročlanog žirija, koji je Iliću jednoglasno dodelio nagradu.

Autor "Porekla soneta" je na svečanom skupu pročitao "Sonet ljubavi", koji je, kako kaže, posvećen osobi koja je prstenom zaključana na njegovoj ruci.

• Ova knjiga je nastala u vreme kada sam se, možda, i previše osamio i udaljio od ovog sveta. Ipak, kada danas čitam svoje delo, zadovoljan sam i kao autor i kao čitalac — rekao Krstivoje Ilić u Udruženju književnika.

Ivan Ivanović, jedan od najpriznatijih savremenih književnika i član žirija, rekao je da se ni sam Rade Drainac ne bi postideo "Porekla soneta".

On se osvrnuo i na "Drainčeve dane" koji se održavaju u Prokuplju, rodnom gradu poznatog pesnika, gde će u njegovoj kući, za mesec dana laureatu biti svečano uručena nagrada.

• Književni skupovi su zapali u veliku krizu. Nekada smo na Drainčevim danima u centru Prokuplja čitali pesme na velikoj bini pred više hiljada ljudi. Nažalost, danas ima više onih koji svoja dela čitaju, nego onih koji ih slušaju. Ipak, meni je drago da je nagradu dobio Ilić, iako ju on odavno zaslužio, jer je originalan pisac — rekao je Ivanović.

Osim Pejčića i Ivanovića, u žiriju je bio i Dragan Barjaktarević, koji je istakao da niko nežnije i iskrenije svoj život nije posvetio poeziji do ovogodišnjeg laureata.

Nagrada "Rade Drainac", kako je rekao žiri, ima za svrhu da afirmiše savremenu srpsku poeziju, a pre Krstivoja Ilića, nagradu su dobili i neka od najvećih imena domaće književne baštine, među kojima su pesnici Slobodan Rakitić, Mija Aleksić i Matija Bećković.

"Poreklo soneta" izdala je 2006. godine Srpska književna zadruga, koja je dosada dala najveći broj dobitnika ove nagrade.

Autor: G. J. | Glas javnosti

[Angelina]

*
NOVE KNJIGE


ILIĆ I ĆORILOVIĆ NA RUSKOM

Na nedavno održanom Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu predstavljeno kapitalno delo srpske i ruske književnosti — dvojezična antologija pesama za decu i mlade u kojoj srpsko pesništvo reprezentuju i pesnici iz Podrinja Krstivoje Ilić i Ljubomir Ćorilić

Nekoliko dana pred Beogradski međunarodni sajam knjiga, iz štampe je izašlo kapitalno delo za srpsku i rusku književnu istoriju — antologija srpske poezije za decu "Knjiga radosti", koju je priredio jedan od najvećih savremenih ruskih pesnika, prevodilac i antologičar, doktor filoloških nauka Andrej Borisovič Bazilevski. Kako piše u recenziji "počastio je srpsku i rusku kulturnu javnost velikom dvojezičnom panoramom srpske poezije namenjene deci, od njenih početaka do danas. Ovaj istraživačko-priređivački poduhvat bismo mirne duše mogli nazvati i pravim-pravcatim podvigom".

Reč je o podvigu u izdavaštvu koji se retko dešava u evropskim razmerama. Na prevođenju sa srpskog na ruski jezik radilo je šezdeset pet ruskih prevodilaca i pesnika. Izdavači su svetski poznate idavačke kuće "Vahazar" iz Moskve, "Istočnik" iz Toronta i "Prosveta" iz Beograda.
 
Oko 1.300 strana kapitalnog dela obuhvata period od dva i po veka, koliko traje srpsko pesništvo za decu, tako da se iz antologije može sagledati njegovo nastajanje, razvoj, poetički programi i savremena kretanja u programskom i autorskom smislu.

Značajno mesto u antologiji zauzimaju i poznati srpski pesnici Krstivoje Ilić i Ljubomir Ćorilić, koji više od tri decenije proslavljaju zavičajno Podrinje nebrojenim pesničkim uspesima. Tako nešto se i moglo očekivati, imajući u vidu da je i njihova poezija za decu i mlade postala nezaobilazni deo srpske književnosti. Oni su stalno prisutni na književnoj sceni stvaralaštva za decu. Dobitnici su uglednih nagrada i priznanja.
 
Krstivoje Ilić, dobitnik jedne od najvećih nagrada koja se dodeljuje u Srbiji, "Zlatni ključić Smedereva" odavno je u čitankama i izborima lektire. U antologiji je zastupljen sa pet pesama: "Bršljan", "Fontane", "Đačka staza", "Sad više nismo deca", "Kad kiša pada", "Prolećno pismo".

Ljubomir Ćorilić se dokazao u srpskoj književnosti za decu kao pesnik i antologičar. Za knjigu "Blago Božije" dobitnik je najpopularnije nagrade među pesnicima "Gordana Brajović" Kompanije "Novosti" — za knjigu godine 2009. I on je zastupljen u đačkoj lektiri i čitankama. Bazilevski je uvrstio četiri Ćorilićeve pesme: "Zna li iko od Tamošnjih", "Ne ljutim se", "Kako da se objasni", "Kasne radio i televizija".

Glas Podrinja | 15.11.2012.

[Angelina]

*

U SRBIJI SAMO DESET PESNIKA

Napisati sonet da bude veliki, lep i savremen i da sačuva vrednosti forme, najveća je moguća umetnost. Pesnici, ako ne osećate da ste sposobni za potpuno posvećenje poeziji, ne zalazite u sonetnu formu — kaže pesnik Krstivoje Ilić, dobitnik nagrade "Rade Drainac"

SVE se duboko povezalo sa životom i stvaralaštvom pesnika Krstivoja Ilića: upravo je dobio uglednu nagradu "Rade Drainac" za knjigu "Poreklo soneta", a prošlo je dva i po veka od nastanka prvog srpskog soneta koji je sačinio Zaharije Orfelin.

Sve je u visinama i spaja se u veličanstvenom krugu, govori Ilić.

• Tu je i moja radost zbog ove nagrade. Zašto? Toliko volim pesme Visokog Stevana (Stevana Raičkovića), Stevan je isto tako voleo Drainčevu poeziju, a voleo je i moju — kaže pesnik za "Novosti".

Za Ilića tvrde da određuje svoj život prema poeziji. Doslovce. Originalan pesnik, koji uspeva da ostane moderan i u duhu svog vremena, uprkos zahtevnom modelu pevanja, kakav je sonet.

On je strašni sudija, reći će Ilić, i ne mogu da ga pišu oni stvaraoci koji nisu dobro zašli u božanski predeo poezije. Jer, dovoljno je da samo jedan stih, u jednoj od tercina, ne bude dostojan čitavog teksta, pa se cela "građevina" sruši.

• Napisati sonet da bude veliki, lep i savremen i da sačuva vrednosti forme, najveća je moguća umetnost. Poručiću: pesnici, ako ne osećate da ste sposobni za potpuno posvećenje poeziji, a to znači da imate u sebi i sluh čoveka i sluh Boga, ne zalazite u sonetnu formu — kaže Ilić, kojem je nagrađena knjiga prva objavljena zbirka soneta. Ilić priznaje da nije baš tako strog i da su mu draži i najgori pesnici od najvećih careva i kraljeva! Dodaje, ipak, da je Tvorac malom broju ljudi dopustio da budu pesnici i da ne može u jednoj zemlji biti mnogo pesnika.

• U Srbiji ima deset pesnika koji su uspeli da spoje sve ono što poeziju čini vrhunskom i besmrtnom umetnošću. Rusija ima tridesetoro, svet ima stotinu! Više nema.


ZA DECU Krstivoje Ilić dobitnik je nekoliko uglednih književnih priznanja, među kojima je i "Kruna despota Stefana", za celokupno pesničko stvaralaštvo. Takođe je uspešan i u stvaranju poezije za decu, a zastupljen je u najznačajnijim antologijama, čitankama i izborima lektire.

B. Đorđević | 04.08.2007 | Večernje novosti

[Angelina]

*
KRSTIVOJE ILIĆ, PESNIK


BESKONAČNA ELEGIJA O ŽIVOTU

Soneti su moja večna ljubav, kaže poznati pesnik koji ovih dana obeležava 45 godina stvaralaštva

Krstivoje Ilić (1938), autor je zbirki pesama: "Razdor u sluhu ruže", "Labudovi nad Vila-Leskom", "Elegije iz predgrađa", "Prigovor Orfeju", "Jesenji predeli", "Katreni o vinu", "Mišarske elegije", "U sudnji čas", "Soneti za kurtizane", "Elegije nad gorama i vodama". Izdavačka kuća Nolit, povodom 45 godina književnog stvaralaštva i sedamdeset godina života pesnika, objavila je njegovu novu zbirku soneta "Kad sve ovo mine". Iz ovih soneta, kaže Dragan Lakićević, vidi se da je Ilić pesnik koji u formi soneta ume da iskaže sve i da se obrati svakome. Takvi su bili i klasični pesnici soneta.

• Već pola veka ispisujete beskonačne elegije o ljudima i njihovim sudbinama. Kako je sve počelo?

Kod mene se, od najranijih stihova izdvojila jedna tamna, prigušena melodija patnje nad svim pojavnostima koje nas okružuju. A takvo stanje duha moglo se izraziti jedino elegičnim tonovima. Ta atmosfera prepoznatljiva je i u mojoj prvoj knjizi, "Razdor u sluhu ruže", u izdanju beogradske "Prosvete". Moj prvi urednik i recenzent, naš najveći liričar Stevan Raičković, Visoki Stevan, predvideo mi je neslućeni uzlet, ali i još veći bol među nemilosrdnim savremenicima. Tako se i dogodilo.

• Prva knjiga je pesnički čin koji uzbuđuje, ona umnogome određuje sudbinu pesnika, ali je tek druga zbirka pravi ulazak u svet literature?

Iz dalekih vekova, kao senke letećih tužbalica, pojavili su se naglo "Labudovi nad Vila-Leskom". Ovaj rukopis bio je plod jedinstvenog nadmetanja pesnika i poezije, najvećeg u istoriji jugoslovenske književnosti. Sa njim, bio sam jedan od pobednika na Konkursu udruženih izdavača. Učinilo mi se — sve dveri slave su otvorene.

• A nije bilo tako?

Ma, kakvi. Otvorili su se samo ponori zavisti i mržnje. Čak su mi i nagradu "Branko Miljković" oteli. Svedoci su mnogobrojni, sa akademikom Matejom Matevskim na čelu, tadašnjim predsednikom žirija.

• U Nolitu, gde je bio urednik Ivan V. Lalić, objavili su vašu zbirku "Prigovor Orfeju"?

To mi je druga, i poslednja zbirka u slobodnom stihu. Po Lalićevim rečima iz objavljene recenzije, ona me je povezivala sa evropskim pesništvom, posebno sa Helderlinom. Knjigu sam napisao na Staroj planini, stalno zagledan u daleko plavetnilo iznad Trakije, osećajući duh i dah, i zvučni treptaj Orfejeve rapsodije iznad rodnih planina, koje su i odgajile tog plavokosog, božanskog Pevača, i mladog kraljevića.

• "Mišarska elegija" doživela je više izdanja?

Posle mnogo godina vratio sam se u zavičaj, sećajući se Raičkovićevih reči. I, opet su se obistinile. Objavio sam četiri svečana izdanja "Mišarskih elegija", kao i jedno posebno, sa podnaslovom "Stihovi i note", gde su date partiture muzike za horove i orkestre, našeg uglednog kompozitora Budimira Gajića. Neke od tih kompozicija postale su prave himne širom srpstva. Izvođene su onda, najpre sa čuvenim horom "66 devojaka", i dirigentom Brankom Đurkovićem, a izvode se i danas.

• Zbirku ste pretočili u dramu "Mišarska bitka"?

U toj ponesenosti, napisao sam je munjevito, a izvedena je premijerno u avgustu 2006. povodom dva veka od besmrtne ustaničke pobede na Mišarskom polju, što je i bio uvod u stvaranje moderne srpske države.

• A onda ste se vratili elegiji?

Da, tako je nastala jedna od mojih najboljih knjiga — "Elegije nad gorama i vodama", koju je objavila beogradska "Prosveta". Elegije, kao najstariji pesnički rod, koji datira još od pre dve hiljade godina, nastale u Joniji, nalažu tešku formu distiha, i prožimanje sadašnjeg i mitološkog vremena. Pisao sam ih u obogaćenom heksametru.

• Sonetu, vašoj pesničkoj strasti, vratili ste se i u najnovijoj knjizi "Kad sve ovo mine"?

Soneti su moja večna ljubav. Još u prvoj knjizi, završni ciklus nosi naslov "Soneti pomračenja". Ja sam ih povremeno pisao i objavljivao. Rukopis "Porekla soneta" dovršen je početkom novog milenijuma. Srpska književna zadruga objavila ga je 2006. Bio je to vrhunac moga dosadašnjeg pevanja.

• Šta trenutno pišete?

Završio sam novu dramu "Grob na vodi", o nastanku dinastije Nemanjića, i predao sam je Šabačkom pozorištu. Očekujem izlazak knjige izabranih soneta. Pišem, lagano, i knjigu lirske proze, o sudbini sopstvenih uspomena.

• Kako gledate na uništavanje starih, uglednih izdavačkih kuća, čiji ste autor bili godinama?

Kao na groblje duhovnih kraljeva. Može nešto fizički biti uništeno danas, ali će se pamtiti večno. Ima i izuzetaka. Zoran Živković, urednik Nolita, poštujući našu višegodišnju saradnju, moje pesničko delo i dva jubileja, objavio je knjigu soneta "Kad sve ovo mine". Nažalost, redak čin prefinjenog saradničkog gospodstva.

Zoran Radisavljević | objavljeno: 04.10.2009. | Politika

[Angelina]

*

MOLITVA ZA ZEMLJU NEMANJIĆA

Knjiga pesama "Kraljevski epitafi" Krstivoja Ilića u izdanju SKZ

Pesnik Krstivoje Ilić za koga ugledni kritičari već tri decenije tvrde da je naš najpoznatiji elegičar, nedavno je u Srpskoj književnoj zadruzi objavio knjigu "Kraljevski epitafi".

Ova jedinstvena zbirka predstavlja ogrlicu lirskih pesama o vladarima: kraljevima, svetiteljima, ktitorima — prve srpske dinastije Nemanjića.

• Ako postoje kraljevski darovi u životu pesnika, onda se to dogodilo meni, ovoga leta! Na tematskoj celini ispovesti vladara dinastije Nemanjića, sa druge strane života, radio sam pet godina, sklonjen iz patnje ovoga sveta u raskoš i slavu zadužbina, na čijim su kupolama krstovi od zlata dodirivali i prestolje samog Tvorca, a u dubokoj intimi bili ne samo simboli vere i moći, nego i etimološko izvorište moga imena, sa kojim sam se uvek ponosio, među savremenicima — kaže za "Novosti" Ilić.

U zbirci se prožimaju istorija i poezija. Na pitanje da li je u stihovima preovladala realnost ili imaginacija, pesnik kaže da je presudna bila njegova "apsolutna pripadnost Nemanjićima".

• Sa njima sve je, u stvari, poetska istorija! Taj duh, toliko blizak elegičnoj tužbalici, bio je prisutan od prvih stihova, do danas. Zbog toga sam, kao što je znano, ispaštao u građanskom životu. Ali, zar je mogao pesnik sa ovakvim imenom i toliko odan tradiciji, očekivati počasti u veku bezbožništva! Naravno da je bilo i trijumfa: postigao sam duhovnu prisnost sa Bogom Poezije — kaže pesnik.

Poznat kao veliki posvećenik poeziji Ilić priznaje da je pogođen poremećenim sistemom vrednosti u kulturi i stvaralaštvu i bez dlake na jeziku kaže:

• Strašno je kako vreme, samo po sebi, žudi da bude nesrećno! I taj se tragični čin kod Srba, izgleda, nikad neće prevazići! Ne bih želeo da banalizujem, ali nije časno ni prećutati: pa, molim vas, ako danas nekoliko javnih bludnica (prostakuša), koje propagiraju najniži oblik zabave (kulture) imaju materijalna primanja sto puta veća od srpskih pesnika iz čitanki, koji bi trebalo u svim kulturama da budu vrhunci na lestvici vrednovanja, onda to više i nije poremećeni sistem vrednosti, nego moralni ambis! I to u jednom narodu koji je još u srednjem veku posedovao pravo gospodstvo i otmenost, u odnosu na preostalu Evropu, sa varvarskim manirima! Ja se ipak nadam, kao pesnik i humanista, da će mladi, umni ljudi, u ovoj mladoj demokratiji, ubrzo uspostaviti pravu meru stvari, polazeći baš od kraljevskog i carskog nasleđa, prema budućim modernim vremenima!


MONAŠKI DIJALOZI — Prilikom ispisivanja ispovesti svakog od vladara, ja sam u noćima, u zorama, vodio skoro monaške dijaloge sa Svetim Savom, i tek posle njegovih osmeha, dovršavao rukopis! Ta iskustva, i uspomene, ostaće u meni sa obe strane života! I ta povezanost vere i prosvetiteljstva, onda, i danas, i u budućim vekovima! A Kosovo! Kosovo je bilo najbolnije ćutanje i velikog Prosvetitelja, i već skoro usnulog pesnika, na samoj granici ovoga sveta — kaže Ilić

B. Đorđević | 13.08.2010. | Večernje novosti

[Angelina]

**
JOŠ JEDNO PRIZNANJE ZA ŽIVOTNO DELO KRSTIVOJU ILIĆU


VITEŠTVO POEZIJE

Povodom dodele Vitezove nagrade za životno delo 11. maja ove godine razgovarali smo sa pesnikom, više o sećanju i prisećanju nego o aktuelnom trenutku stvaranja. A takav pristup inicirao je sam pesnik! Kao da se mnogo komotnije oseća u uspomenama nego u, po njemu, surovoj stvarnosti!

Da li se pribojavate nagrada koje se dodeljuju za životno delo, mada ste u najzrelijim godinama stvaranja?

• Pribojavati se, bilo bi isuviše jednostavno! To mogu svi! Jer bi to bila kategorija telesnog iščeznuća! Kod mene je to duhovna strepnja da će ostati neiskazane sve one tužbalice zbog kojih me je Stvoritelj poezije, u ovom obliku, i uputio u strane predele zemaljskog života, mada smo se, pri poslednjem pozdravu, dobro razumeli! Kao da je želeo reći: "IDI, OSTVARI DELO, sve ostalo je, ionako, praznina! I evo, kao što Vam je poznato, svoju orfejsku propoved lagano privodim kraju!

Za Vas se, i u poeziji, i u životu, govori da ste monaški posvećeni umetnosti! Zar to nije neka vrsta stalne molitve za dug život?

• A, ne! To je samo prelivanje dva sasuda, jednog u drugi! Fizička supstanca, kao hraniteljica metafizičkom uzletu, dok se ne odvoji od prepoznatljivog, i tužnog predela, koji je osuđen na večnu tminu, dublju i gušću od sebe same! Nalik na beskonačnu noć! Međutim, u samoj definiciji životnog dela, kod mene se pojavilo jedno sudbinsko ozarenje, kao neka mala ruža sunca, koja je brinula o mojoj poeziji, izvan mene! Najpre, u prvom diptihu, nagrade za životno delo za odrasle: Kruna despota Stefana i Statueta Branka Radičevića: zatim, u drugom diptihu, nagrade za Životno delo za decu: Zlatni ključić Smedereva i, evo, ovih dana, Vitezova nagrada! Skoro savršeni poredak stvari!

Koliko Vam baš ova nagrada znači, i da li danas uopšte postoji viteštvo, u bilo kojoj oblasti života?

• I ranije sam govorio: nisam željan nagrada! Bilo ih je dovoljno! Mada cela književna Srbija zna kakve su se sve nepravde događale, kad sam ja u pitanju! One se i danas događaju: jedna grupa, jedan klan (nedoklan) zaista nesrećnih, propalih pesnika, koji su se brzo proglasili književnim kritičarima, puni animoziteta, posebno, prema svojim uzorima koji su ostali nedostižni, sa izuzetnom "darovitošću" proglašava piskarala značajnim pesnicima! Očajni zbog sopstvsnog saznanja da mene u savremenom srpskom pesništvu niko nije nadpevao, priklonili su se metodi prećutkivanja! I naivno, i smešno! Pa, nema pesnika u Srbiji, a ni ranije, u Jugoslaviji, koji ne zna napamet po nekoliko mojih elegija. A o Malim ljubavnim pesmama, među decom, da i ne govorim! Ali, da Vam odgovorim konkretno o viteštvu i modernim vitezovima: u srpskoj umetničkoj književnosti, pre nego kod drugih evropskih naroda, prvi veliki pesnik, despot Stefan Lazarević, najstariji sin Svetog kneza Lazara, bio je i jedan od najslavnijih vitezova svoga vremena! Kao što je besmrtna loza Nemanjića, tako je besmrtno i viteštvo u srpskoj poeziji!

Naravno, mislim na veliku poeziju. Samo da dodam, iako ne bih želeo bilo koga da rastužim: zamislite očajnu sudbinu pesnika, čiji ni jedan stih niko, i nikad, nije naučio napamet!

Da li je knjiga izabranih stihova za decu i mlade Kolaste azdije, presudno uticala kod dobijanja ove nagrade?

• Moguće. Jer u njoj je sabrano sve ono najlepše što sam napisao za te uzraste. Znalački ukomponovana, u izboru Živana Lukića, istaknutog lingviste i književnog teoretičara, koji je napisao i jedan recenzentski, sažeti tekst, bila je predodređena da bude voljena, čitana, pa, eto, i nagrađena. Posebnu draž ovom izboru daju muzičke kompozicije za horove i orkestre, našeg istaknutog kompozitora Budimira Gajića, koje idu uz neke od pesama. Sa uzbuđenjem gajim nadu da će i one biti pevane širom srpstva, kao Mišarske elegije! Još da dodam da je deset pesama iz ovog izbora već ranije komponovano, i da se pevaju i pamte. Ali, da ostavim ponešto nepoznato i za "književne kritičare"!

Zvanična promocija knjige Kolaste azdije, sa bogato osmišljenim sadržajem, biće najavljena kasnije.

Na kraju, radi potpunog duhovnog uživanja. (A ne užitka pobogu!), donosimo jednu nežnu ljubavnu pesmu, kao uspomenu na naše davne zaljubljenosti:

 
DAVNE REČI

Još i danas davne reči —
izgovaram svakog trena:
usamljena duša kleči,
van života i vremena!

A ti, gde si ovog časa —
u treptaju letnjih boja:
čim se klasje zatalasa,
ja pomislim: kosa tvoja!


Kao što je već poznato, štampanje ove knige finansirao je Grad Šabac, u okviru svog izvanrednog programa podrške odabranim projektima iz kulture i stvaralaštva.

*
"Napisana briljantnim pesničkim jezikom, bogate leksike i misaonosti, knjiga izabranih stihova za decu Kolaste azdije, pravo je malo remek delo mladalačke poezije u savremenom srpskom pesništvu."
Živan Lukić

Priredila: Jasmina Prstojević
Glas Podrinja, 16.05.2013.

[Angelina]

*

LIČNOST GODINE GRADA ŠAPCA

Pesnik, Krstivoje Ilić, proglašen je za ličnost godine u Šapcu. Ilić, koji je i dvostruki dobitnik nagrade za životno delo i stvaralaštvo za decu i odrasle, ovoga puta dobio je povelju "Jevrem Obrenović" za doprinos ugledu grada.

Ličnost godine grada Šapca je pesnik Krstivoje Ilić, koji je i dvostruki dobitnik nagrade  za životno delo i stvaralaštvo za decu i odrasle.

Ovoga puta dobio je povelju "Jevrem Obrenović" za doprinos ugledu grada.

Kada u potrazi za dobrom knjigom sretnete omiljenog pesnika, onda je to poseban doživljaj, ispričali su poštovaoci Krstivoja Ilića, kome je Biblioteka šabačka drugi dom. U zavičajnom odeljenju čuvaju se ne samo njegovi rukopisi, već i nagrade i drugi predmeti, jer kad ne stvara, vreme provodi sa čitaocima.

"Zaista je na neki način obeležio moje detinjstvo, jer zaista, čitajući njegovu poeziju ja sam stvarala neke misli o svetu, kao dete kada sam maštala, čitajući njegove pesme, zamišljajući te divne prizore", kaže Verica Đapanović, učenica iz Šapca.

Vest da je proglašen za ličnost godine, pesnik je ocenio kao senzacionalnu, jer, kako navodi, živimo u vreme drugih moćnika.

"U jednom divnom gradu, da jedan sanjar, jedan pesnik potpuno posvećen monah poezije da bude ličnost godine, kad bi se to događalo i drugim gradovima, da bude ličnost godine pesnik, naučnik, to bi nas odvelo u blistavost vremena i života", kaže Krstivoje Ilić.

Novo priznanje Iliću dodeljeno je za zbirku "Kolaste azdije" ovenčanu i Vitezovom nagradom. Tu su i pesme zastupljene u čitankama, omiljene za recitovanje.

"Zadovoljstvo je da je jedan od najvećih srpsih pesnika Šapčanin, Krstivoje Ilić, a još je veće zadovoljstvo da je on zaista čitan u Biblioteci šabačkoj i da su naši najmlađi čitaoci prepoznali vrednost stvaralaštva njegovog umetnika", kaže Jelena Podgorac Jovanović, Biblioteka šabačka.

I kada je na trenutak pomislio da je zaokružio pesnički vek, kaže da je osetio potrebu da novim rukopisom "Cerski epitafi" oda počast besmrtnim junacima.

"Tim bogolikim junacima Stepine Druge armije na Ceru, gde je cela jedna armija pod zemljom. Ta planina koja daje moć čim se dotakne. To je nešto što je posebno u našem zavičaju uz Mišarsku bitku i retko što drugi nemaju", kaže Krstivoje.

Knjiga briljantnog pesničkog jezika i duboke misaonosti, svetlost dana, kako se očekuje, ugledaće uoči stogodišnjece bitke.

rts.sabac | 05.02.2014.