Aleksandar Petrović / Šandor Petefi (1823—1849)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XIX veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Aleksandar Petrović / Šandor Petefi (1823—1849)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Aleksandar Petrović / Šandor Petefi (1823—1849)  (Pročitano 29639 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 12:54:44 pm »

**



ALEKSANDAR PETROVIĆ / ŠANDOR PETEFI
(1823—1849)


Šandor Petefi, vodeći pesnik mađarskog romantizma. Kršteno ime mu je Aleksandar Petrović, rođen u braku oca Srbina iz Mađarske i majke Slovakinje. Rano je napustio školsko obrazovanje, posvetio se književnom radu, novinarstvu i revolucionarnoj aktivnosti. Učesnik je revolucije 1848. godine, gine u borbi 1849. godine u dvadeset šestoj godini života. Petefi je lirski pesnik, epski pesnik, romansijer i dramski pisac. Svetsku slavu je dostigao ljubavnom, deskriptivnom i revolucionarnom lirikom. U ljubavnoj lirici je čisti romantičar koji peva o svojim intimnim osećanjima i raspoloženjima, ali u ovoj poeziji zabruje i živahni tonovi:

                                                                               Zvezda moja tamo mi je,
                                                                               zvezda, što se meni krije.
                                                                               Moja biti već ne želi,
                                                                                s drugim sada sreću deli.
                                                                                Hej, cigani, prozor tu je:
                                                                                najvedrija nek se čuje!
                                                                                Tugu moja nevernica
                                                                                nek ne čita s moga lica.

                                          
                                                                                           (Idem selom duž ulice)

Njegovo pevanje odlikuje jednostavnost i neposrednost, obogaćeno je motivima iz narodnog života.

Iako je stradao veoma mlad, ostavio je značajno književno delo: Pesma nacije (1848), Biseri ljubavi (1845), Oblak (1846); epovi Vitez Janoš (1844) i Apostol (1848); roman Dželatov konopac (1845).

Šandor Petefi je bio veoma voljen i cenjen pisac kod Srba. Jakov Ignjatović je opisao svoj susret s njim 1884. godine; Jovan Jovanović Zmaj je cenio Petefija i na srpski jezik preveo i prepevao dvadesetak pesama; o njemu piše sa oduševljnjem i tugom Đura Jakšić.


Staniša Veličković




Šandor Petefi upisan je u matičnu knjigu rođenih kao Aleksandar Petrović.


[postavljeno 08.08.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 12:55:33 pm »

*
Stihovi Aleksandar Petrović / Šandor Petefi


SLOBODA SVETA

Jedna me samo tišti misao:
Na dušeku ne skončati tek, ne,
Istiha svenuti kao cvet
Potajno kome crv podgriza srž;
Istrošiti se mirno kao luč
Što tinja tu u pustoj odaji.

Ne daj mi, bože, takvu smrt.
Ne meni, samo, takvu smrt!

Nek budem munjom ošinut, spržen bor,
Iz korena kog čupa bure bes;
Il stena koju s vrha planine
U provaliju ruši urnebes.

Kad celom ropskom svetu tom
Dojadi jaram, pa se uspropne,
Zavitla, rumen, žarkom zastavom,
A na njoj sveto, plamno slovo to:
Sloboda celog čovečanstva!
I to zagrmi od zapada na istok,
I s tiranima bukne boj, —
O, tu da padnem,
Na tom ograšju!
Mladosti moja, tu mi prospi krv;
Radosti moje tu poslednji krik
Nek trube zvuk, i mačeva zvek,
Topova rik, uguše zanavek.
U naletu ka pobedi,
Hatovi, hržući,
Prejur'te me, pregazite,
Na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

A svane l' dan velikog pogreba,
Uz glase tužne i toržestvene,
Pod teškom senkom crnih zastava,
Rasute kosti prikupite mi
U zajednički grob junaka svih
Što padoše za tvoj pobedni steg.

Prepevao Veljko Petrović


JEDNA ME SAMO TIŠTI MISAO

Jedna me samo tišti misao:
Na dušeku ne skončati!
Istiha svenuti kao cvet
Potajno kome crv podgriza srž;
Istrošiti se mirno kao luč
Što tinja tu u pustoj odaji
Tek meni ne, ne takvu smrt!

Nek budem munjom šinut, spržen bor,
Iz korena kog čupa bure bes;
Il' stena koju s vrha planine
U provaliju ruši urnebes.
Kad celom ropskom svetu tom
Dojadi jaram, pa se uspropne,
Zavitla, rumen, žarkom zastavom,
A na njoj slovo sveto, plameno:
— Sloboda Svetu, Čovečanstvu svem —
Pa grmne l' to na zapad s istoka,
I s tiranima bukne boj, —
O, tu da padnem,
Na tom ograšju:

Mladosti moja,
Tu mi prospi krv;
Radosti moje tu poslednji krik
Nek trube jek, i mačeva zvek,
Topova rik, uguše zanavek.
U jurišu ka pobedi,
Hržući vriskom, hatovi,
Prelazite me, preletite,
Na bojištu nek ostane moj krvavi leš!

A svane l' dan velikog pogreba,
Uz glase tužne i toržestvene,
Pod teškom senkom crnih zastava,
Rasute kosti prikupite mi
U zajednički grob junaka svih
Što padoše za tvoj pobedni steg,
Slobodo sveta čovečanstva sveg!...

Prepevao Veljko Petrović


SLOBODA SVETA. — ...Za ovu varijantu Veljko Petrović je koristio svoj raniji prevod. ... Razmak između prve i druge varijante prevoda kao da je Veljka Petrovića oslobodio pritiska velikog Petefija i građevine mađarskog jezika. Kada se ponovo vratio svom prevodu, jasnije je mogao da se udalji od originala i da se posveti elementima svoje građevine i svoga jezika, elementima koje je već ranije zasnovao, ali ih nije izveo do kraja. Mogli bismo čak reći, slično Petrovićevom mišljenju o Zmajevim prevodima Petefija, da je Petrović slobodno prevodio Petefijevu pesmu, ali sa svešću o vrednosti tog umetničkog dela. Nije paradoksalno ako se kaže da se Petrović, udaljavajući se od Petefijeve pesme, istovremeno približavao njenoj suštini. Gledano u celini, sledio je kompoziciju pesme i postigao savršenstvo, a pojedinostima nije robovao, već je bio stvaralac koji se udaljava od doslovnosti. Žrtvovao je pojedine značajne elemente pesme (paralelizam, rime, na primer), ali njegov je prevod izuzetne vrednosti i može poslužiti za uzor kako se jedna klasična pesma može oživeti u našem poetskom jeziku.

"Sloboda sveta" — Veljko Petrović, 1957; "Jedna me samo tišti misao" — Veljko Petrović,1958

Izvor: VELJKOVI DANI 2008. Pesničko delo Veljka Petrovića
Književni portret Miroslava Josića Višnjića
zbornik saopštenja
Sombor, 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 12:55:58 pm »

**
Aleksandar Petrović / Šandor Petefi


SLOBODA SVETA

Petefi je, u skladu sa idejama romantizma i bajronizma, bio ogorčeni protivnik društva u kome je živeo pa će sa porugom, gnevom i snažnom osudom pevati o gotovanskom i jalovom životu mađarskog plemstva:

Nerad svrha je života.
Lenčarim, da je divota.
Dost' što seljak radit zna.
Mađarski sam plemić ja.
------------------------
Za nauku da živim? Baci!
Naučnici — siromasi!
Niti čitam, niti pišem — pa?
Mađarski sam plemić ja!
Ne brinem se da li strada
domovina u sto jada;
već će proći sudba zla.
Mađarski sam plemić ja!  (Mađarski plemić)

To je oštra satira na aristrokratiju i nepravdu, na neobrazovanost i samoživost, na odsustvo rodoljublja, na zanemarivanje opštih društvenih vrednosti.

Svojom socijalno-revolucionarnom poezijom Petefi će sa prezirom i buntom ukazivati na mrtvilo i besmisao života bogatih i moćnih, na jednoj strani, i na zdrav život i duh siromaha, koji je pun energije, životnog optimizma i borbenog duha, na drugoj strani. Za razliku od lirskog subjekta pesma Mađarski plemić, koji je samozadovoljan, ogrezao u nerad i neobrazovanost, fizički i duhovno trom, lirski subjekt pesme Sloboda sveta zadojen je energijom i smelošću, ljubavlju prema čoveku i čovečanstvu, okrenut je sutrašnjici za koju će se boriti i život dati na bojištu.

Pesma Sloboda sveta je pesma o revoluciji, o vremenu "kad celom ropskom svetu tom / dojadi jaram, pa se uspropne, / zavital, rumen, žarkom zastavom". Ovo nije pesma o revoluciji jednog naroda u jednoj zemlji, nego o opštoj revoluciji "od zapada na istok", o velikom pokretu potlačenih masa, koji će dovesti do slobode celoga sveta. Ovde "jaram" podrazumeva socijalno i političko tlačenje, pa je i borba dvojaka: za socijalno oslobođenje izgrabljivanih i za nacionalno oslobođenje porobljenih. Za pesnika Petefija to je jedna borba jer nema samo jednog vida slobode — nje ima ili nema, ona podrazumeva i nacionalnu i socijalnu jednakost i pravdu.

Na početku pesme je motiv smrti: lirski subjekt je opterećen jednim strahom — da ne završi život na dušeku, da ne dočeka smrt u krevetu, "istiha svenuti kao cvet". Ta smrt je toliko besmislena da zastrašuje pesnika: "Ne daj mi, bože, takvu smrt, / ne meni, samo takvu smrt". Takva smrt nije dostojna čoveka, njemu priliči snažna smrt: ne svenuti tiho kao cvet, nego biti naglo posečen:

Nek budem munjom ošinut, opružen bor,
iz korena kog čupa bure bes;
il' stena koju s vrha planine
u provaliju ruši urnebes.

U srednjem delu pesme (treća i četvrta strofa) predočena je prilika koja omogućava smrt dostojnu čoveka — to je revolucija i revolucionarna borba:

Kad celom ropskom svetu tom
dojadi jaram, pa se uspropne,
zavitla, rumen, žarkom zastavom.
--------------------------------
I to zagrmi od zapada na istok,
i s tiranima bukne boj —
o, da tu padnem
na tom orasju!
Mladosti moja, tu mi prospi krv;

nek trube zvuk i mačeva zvek,
topova rik, uguše zanavek.
U naletu ka pobedi,
atovi, ržući,
prejur'te me, pregazite,
na bojištu nek ostane moj krvav leš!

Ovi stihovi su sasvim u duhu bajronizma: slavi se dinamika života, borba za oslobođenje potlačenih, žrtvovanje za drugog. Stihovi zrače i revolucionarnom romantikom. Romantično je obeleženo sanjalastvom, zanosom, idealizacijom i emotivnom tenzijom, a revolucionarni romantizam je obeležen idealima nacionalnog i socijalnog oslobođenja. Iz ove pesme snažno zrači revolucionarna romantika: to je idealizacija revolucionarne borbe, licne žrtve za opšte dobro i želje da se smrt doživi samo na bojištu. Ovo je snažna slika borbe i borbenog podviga...

Završni deo pesme je konačno razrešenje misli sa početka pesme: želja da se smrt dogodi na bojnom polju za opšte dobro i slobodu sveta obogaćuje se još jednim motivom — motivom sahrane. Kao što želi da se uključi u borbu za dobrobit čovečanstva, tako želi i da u smrti budu zajedno sa svima onima koji su dali svoje živote:

A svane l' dan velikog pogreba,
uz glase tužne i torzestvene,
pod teškom senkom crnih zastava,
rasute kosti prikupite mi
u zajednički grob junaka svih
što padoše za svoj pobedni steg.

I ova druga želja potpuno je u tonu revolucionarne romantike: "veliki pogreb", "crne zastave", rasute kosti". To je patetika slike, misli i tona, koja se pojačava još nekim leksičkim kvalitetima: TUŽNE, SENKE, GROB. Poseban kvalitet atmosferi ove poetske slike daje arhaizam "torzenstvene" (svečane)...

Pesma je ispevana na mađarskom jeziku a na naš jezik je preveo i prepevao pesnik i pripovedac Veljko Petrović. Prevodilac je sadržinu, misli i ideje prepevao na srpski jezik. Ali je istovremeno vodio računa da što vernije prenese ritam, intonaciju i revolucionarni zanos. Prevodilac je sve to ostavrio zahvaljujući svom pesničkom nervu i dobrom poznavanju oba jezika. Zato je jezik ove pesme u skladu sa sadržinom pesme i iskazanim osećanjima i raspoloženjima — emotivan, dinamičan, bogat, nadahnut.


Staniša Veličković
Interpretacije

[postavljeno 19.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 25, 2014, 02:46:12 am »

*
Stihovi Aleksandar Petrović / Šandor Petefi


NA KRAJ SELA ČAĐAVA MEHANA

Na kraj sela čađava mehana,
iz nje štrči kosa nećešljana.
Nećešljana od silnoga pića,
to je kuća seoskih mladića.

Iz kafane pijan ja izlazim,
čudnovate ulice nalazim.
Levo, desno, nigde moga stana,
oj, ulice ala si pijana!

Gle mjeseca što se nakrivio,
na jedno je oko zažmirio.
A drugo je sasvim zatvorio,
sram ga bilo i on se napio!

Tko to lupa na moj prozor tako,
zar vi momci ne znate polako?
Moj Milenko leg'o je da spava,
od te muke zaboli ga glava!

Prepev: Jovan Jovanović Zmaj


"Međutim, za Petefijevu popularizaciju kod nas, najviše je učinio Zmaj. Naš dragi, mudri, veliki Zmaj, kao čovek, bio je antipod čistome romantičaru i u životu, Petefiju, dalek je bio i njegovoj rapsodičnoj, raspusno fantastičnoj, revolucionarnoj poeziji, ali je bio veoma blizak njegovoj idiličnoj i satirično-realističkoj lirici. Zmaj, uopšte, nije prevodio u strogom smislu, on je prepevavao, posrbljivao, zmajovizovao. U ovom slučaju njemu je to išlo od ruke, tim lakše što između shvatanja života i osetljivosti mađarskog i srpskog naroda, i njihove i naše inteligencije, postojala je tada, a postoji i danas znatna sličnost. Zahvaljujući Zmaju, ima Petefijevih pesama koje naš svet smatra da su izvorne Zmajeve, čak naše, narodne, npr.: 'Na kraj sela čađava mehana'. Ono što je Zmaj učinio prevodeći, presađujući Petefija, i kako je, opet, naš narod prihvatio Zmajeve prevode, to je najviša mera humanosti, širokogrudosti i ljubavi koju jedan narod može moralno, duševno da posvedoči prema drugom, tuđem narodu s kojim je imao, baš u danima tih prevoda, i teških iskustava".

Iz eseja o Petefiju koji je Veljko Petrović napisao 1939. a objavio 1956. godine.

Izvor: VELJKOVI DANI 2008. Pesničko delo Veljka Petrovića
Književni portret Miroslava Josića Višnjića
zbornik saopštenja
Sombor, 2009







Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 25, 2014, 03:18:49 am »

*
Stihovi Aleksandar Petrović / Šandor Petefi


Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
večernje zvezde lepih ti očiju,
diveći se, moje gledaju oči,
kao da ih sad vide prvi put...
Te zvezde,
čiji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji teče ka moru duše moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobaciš pogled svoj,
taj pitomi golub,
čije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i čiji je dodir tako dobar!
Zato što je mekši od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviraš svojim glasom.
Te glasove da čuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleći, to je već proleće,
davno očekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se naše duše,
kao u zoru dan i noć,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blaženstva
večnost rasipa po meni —
kako da te nazovem ?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje sreće,
vilinska devojko
vizije koja se dotiče neba,
najsmelije moje nade
zastiđujes svojom stvarnošću,
moje duše jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?



KADA KROČISMO, ZNAŠ LI...

Kada kročismo, znaš li,
U ovaj jezerski hlad?
Vreme za milost ne haje,
Već dve godine je od tad.

Popodne, sećam se, riše
Smešak jesenskog dana,
Dok ćuv pitomi njiše
Zlatne odore grana.

Kao i sada, u jezeru
Nebo se kupalo vedro
Dok zaneseni čun
Njihaše voda štedro.

Još tada sve ovo milje
Ja snatrio sam većem,
Poljuba izobilje
Što mi na usne sleće.

Dve godinice... Vreme
Odnese mnogo tog,
Al ne tužim se, jer
Ja dobih od njega zalog.

Tebe sam tada upoznao,
Đerdanu mojih nada,
Za koju odmah bih dao
Sve što imah do tada.

Ostanimo još malo ovde,
Gde tako patih onomad,
Dok me ne preplavi sveg
Našeg blaženstva sklad!


Erded, 27.09.1848.


IZA ONIH MODRIH GORSKIH BILA...

Iza onih modrih gorskih bila
Od sada živećeš, moja najmilija,
Privijena uz svog srećnog muža
Kome milje tvoje srce pruža;
Upoznaćeš dragosti daleke
U rumeni nove zore neke,
Dubrave Erdelja, samotnice,
Podastreće pred nas svoje lice.
Usudu verni smo i ti i ja,
Jedini drug nam je priroda,
Vekovečno divotno jestestvo,
Zanosa i divljenja nam mesto.
Ima li druga boljeg, kaži,
Što nikad ga ne uhvatih u laži,
Što senku s duše bolne skida,
Ne nanosi rane već ih vida.
Živećemo izvan svakih muka,
I neće nas taći svetska buka,
Samo romor nalik bruju mora,
Odjek nekih dalekih razdora,
Nemoćan da rastera nam snove
Dok nas uljuljkuje u zanose nove.
Tamo te vodim, jedini moj cvete,
Samoća i pustoš gde nisu uklete,
Ne bi li reči za te izmišljene,
Ženo moja mila, grunule iz mene!


Satmar, 1-7.09.1847.

S mađarskog prevela: Draginja Ramadanski
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: