Božidar Timotijević (1932—2001)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Božidar Timotijević (1932—2001)  (Pročitano 17487 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« poslato: Decembar 16, 2010, 01:02:38 pm »

*




BOŽIDAR TIMOTIJEVIĆ
(Beograd, 30.10.1932 — Beograd, 06.05.2000)

Božidar Timotijević, književnik, pesnik, novinar, urednik... rođen i odrastao u Beogradu, u radničkoj Rakovici.


BIOGRAFIJA

Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Rakovici kojoj je celog života srcem i dušom pripadao. Prve stihove je napisao još u gimnaziji (1950—1951), a prvu knjigu "Kvartet" je objavio sa još tri prijatelja (Branko Jovanović, Tomislav Mijović, Prvoljub Pejatović).

U Udruženje književnika je primljen već 1955.

Apsolvirao je Filološki fakultet u Beogradu, grupa za svetsku i jugoslovensku književnost.

Iste godine (1958) objavljuje svoju prvu knjigu "Veliki spavač".

Tokom studija, zajedno sa Brankom Miljkovićem i Žikom Lazićem osniva neosimbolističku grupu.

Potom je bio urednik i novinar listova i časopisa "Mlada kultura" (1954—1956), "Savremenik" (1961—1964), "Poletarac" (starija serija), (1966—1969) i "Književne novine" sedamdesetih godina.

U izdavačkoj kući "Mlado pokolenje" bio je urednik (1964—1969).

Radio je kao novinar u većem broju jugoslovenskih listova i na Radio Beogradu (1971—1980). Tu, na radiju, je pokrenuo akciju "Knjiga solidarnosti". Donatori su davali knjige koje su potom usmeravane ka školama u zabitima gde je knjiga bila retkost. Na taj način je prikupljeno 2.000.000 knjiga.

Po svojoj želji sahranjen je na planini Tari, na planini na kojoj je mnogo vremna provodio baveći s svojim hobijem — stolarstvom.



PESNIČKE ZBIRKE

  • Kvartet (1954)
  • Veliki spavač (1958)
  • Slovo ljubve (1960)
  • Srebrno brdo (1960)
  • Dan se rađa (1963)
  • Večernje (1966)
  • Vasilisk (1974)
  • Čarna ptica (1977)
  • Bezdanica (1977)
  • Kuka i motika (1984)
  • Minuše ptice svetom (1986)
  • Nož i rana (1966)
  • Pesme (1998)


KNJIGE POSVEĆENE NAJMLAĐIMA

  • tri zbirke pesama
  • devet dramskih komada
  • mnoštvo slikovnica
  • nekoliko bukvara
  • čitanke
  • zbornici
  • antologije

skoro 25 godina njegovi su bukvari i čitanke bili zvanični udžbenici u Srbiji


TEKSTOVI ZA MUZIKU

  • "Devojko mala" je bio svetski mega-hit
  • "Kada vojnik svoju pušku ljubi"
  • "Mornarski marš"
  • "Na vez"
  • "Bravo škola, ura za igranje"


SCENARIJA

  • Scenario za film "Vihor zove Anđeliju"


PREVODI

  • Prevodio je sa više jezika. Sa engleskog "Porodični skup" T. S. Eliota, sa slovenačkog "Sonetni venac" Franca Prešerna, i sa ruskog "Konjić grbonjić" P. P. Jeršova

Prevođen je 25 svetskih jezika


NAGRADE

  • Nagrada za mlade pesnike — srednjoškolce
  • Prva nagrada lista "Mlada kultura"
  • Prva nagrada na međunarodnom konkursu za poeziju u Italiji
  • Nolitovu nagradu (u konkurenciji 138 kandidata)
  • Nagrada vojvođanske sekcije Udruženja književnika Srbije
  • Zmajeva nagrada Matice srpske
  • Plaketa srpskog Kraljevskog Književnog Kluba "Karađorđević"
  • Palketa za dugogodišnju saradnju sa Kolarčevim narodnim univerzitetom
  • Plaketa Disovo proleće za celokupno pesničko delo

http://sr.wikipedia.org/sr


Dopuna

Božidar Timotijević je objavio više knjiga za decu:

1974. "Gustav i Avgustina"
1977. "Nebeska svirala"
1980. "Baš je bukvar knjiga fina, od davnina, od davnina"
1982. "Zdravica učitelju"
1984. "Kljucala kljuca, štucala štuca"

1984. 12 slikovnica za decu

Dramska dela:

1966. "Prinčevi i princeze za klince i klinceze"
1971. "Čarobna violina"
1976. "Vilingora puna razgovora"
1976. "Najveća kazna na svetu"
1978. "Deda mraz i njegov blablavizor"

Angelina
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 01:03:12 pm »

**
Poezija za decu Božidar Timotijević


STIDIM SE OD MALIH NOGU

Beše prošla crna ponoć,
baš nekako oko jedan,
kad sam na svet ovaj došo
uplakan i neugledan.

Oko mene neki ljudi,
na svakome kapa bela,
svi ozbiljni, obučeni,
ja jedini — bez odela!

Gledali me svi odreda
ozgo, ozdo, nazad, spreda,
kao da je mala beba
zato da se gola gleda!

Uprli u mene oči
pa žmirkaju, pa me mere,
šta sam mogo tog trenutka
nego da se muški derem.

Plakao sam kao kiša:
što da tako na svet dođem
i prvi put pred strancima
stanem ko od majke rođen?!.





Dušan Radović
Antologija
srpske poezije
za decu

Srpska književna zadruga
Beograd, 1984.


[postavljeno 22.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 01:03:34 pm »

**
Poezija za decu Božidar Timotijević


MOJ TATA

Sve odavde pa do mora,
nigde nema takvog stvora,
nigde nema takvog zlata
kao što je moj tata.

On je zora i svanuće,
on je moje nebo plavo,
on je prvak naše kuće,
on je uvek ono pravo.

Kad se smeje — nebo bruji,
kad govori — cveće cveta,
a kad peva — to slavuji
lete preko celog sveta.

Zašto ćemo kriti
kad i vi to znate,
baš je lepo biti
dete moga tate.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #3 poslato: Jun 05, 2011, 11:12:54 pm »

**
Božidar Timotijević  


KAD PROLEĆE DOĐE — SVE NABOLJE POĐE

Kad proleće dođe, Sunce svima nešto lepo pokloni. Šumi i livadi nove zelene haljine. Pticama vedro nebo i radosni cvrkut. Leptirima cvetne livade i nova krila. Životinjama — široka polja i šume i mnogo hrane. A čoveku pokloni sve to i mnogo, mnogo radosti.

Zašto?

Zato što onda sve živo na zemlji počne da: guguče, zuji, kvoca, klikće, kukuriče, kokodače, laje, pijuče, pišti, ćućori, cvrči, čavrlja, cvrkuće, šišti, peva, šapuće i tepa...

Sunce tada, kao učitelj, svakome zada neki zadatak.

— Ko spava, da se probudi.
— Što je tmurno, da se razvedri.
— Ko je zimovao u rupi, da proviri.
— Ko je gladovao, da se najede.
— Što je posađeno, da proklija.
— Što je na drvetu, da prolista.
— Što je u jajetu, da prokljuvi.

Kad proleće dođe, sve nabolje pođe.


Iz Čitanke

[postavljeno 22.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #4 poslato: Jun 05, 2011, 11:29:04 pm »

**
Božidar Timotijević (Beograd)
STARE, IZNENADA PRONAĐENE PESME


ČEŠALJ

Preko puta je ogledalo u plavoj sobi,
tamo se češlja jedna devojka.

A ovo ovde smo ja i tišina
i oboje osluškujemo kako peva češalj.
1955.-1997.


MARSELA

Ono štoje sada
liči na ljubav male Marsele.

Kasnije ću uvideti zabludu:
to je bilo samo bagremovo drvo
što ćuti i miriše.
1955.


JABUKE

Gori, gori dan,
gore tvoje zrele jabuke —
i ništa više nema da se kaže.
1955.


KRAVA

Iz očiju joj livada raste,
niz kopita mleko curi,
nemušta travo!
1955.


POSLEDNJI POZDRAV

Kada umrem,
pokopajte me u smiraj Sunca
da mi ne vidite osmeh.

Kada umrem,
recite senicama nek pevaju
jer sam prestao govoriti.
1954.

SVITAK | književne novine | Godina IV | Jesen — Zima | 1997 | Broj 15 | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #5 poslato: Novembar 03, 2011, 03:49:18 am »

**
Stihovi Božidar Timotijević  


POVRATAK IZ RATA
 
Kad smo u tu ravnu vraćali se zemlju,
daleku od zvezda i nebeskog mleka,
pevali smo tada neku pesmu memlju,
lečeći se žitom ukraj gromih reka.
 
Naše žene čarne u vrbama vlažnim
čekahu nas dugo i već vrlo slepe,
u večernje neko, kad poče da daždi,
zaspaše u mutnim potocima lepe.
 
Ni usne im modre ne stigosmo taći,
niti kose rosne, niti lrste tanke.
Rekoše: na nebu sve ćemo ih naći
gde pevaju pesme iz ratne čitanke.



TAJNA VEČERA UDVOJE

I
GRAD

Tamo je grad kao buket koš vene,
ispušta isparenja i poslednju žar,
zvezde gore i do nas doleće njihova čađ,
pada na postelju, na stolnjak i po ramenu.
 
Naša lica po sobama su bledela
zagledana u slike koje će doći s večeri;
krunilo se srce i ptice preletale grad
u jatima, u ćutnji i u bolesti.
 
Bez vazduha i bez ljubavi. Dolazi noć
sa rđom u očima i lažnom pozlatom.
Tvoja ruka se otvarala i u njoj videh
malu svetlost sličnu maloj aveti.
 
II
VEČERA
 
Večerali smo ćuteći, pili vino,
još uvek u daljini padao je gar,
onda smo se digli od stola, pospani,
bez laku noć, bez dobro jutro, bez dobar dan.

Legli smo u hladnu postelju a mesec
nije izgrevao još. Na istoku možda je svitalo,
ali u našoj sobi još uvek bube večernje
sletale su na vazu, na plahtu i u našu lobanju.
 
Taj truli mir kao podnevni spavač
u travi. Bez misli i bez kostura.
Samo tišinom, samo umorom ogrnuto telo
i duša što se poput magle rastura.



RUKA

Mrtvi su prozori one kuće
s jezerom što čini davnu daljinu,
zaćutala su vrata i sad jedino
suvi vetar leta unutra noćiva.

I tajno uvodi jednu belu ruku,
tu ruku koja se ne otima,
i šta li radi sa njom onamo,
šta u to doba nesvesnog mraka?
 
Kako se ponaša njena nežnost
u dnu praznih soba, s paučinom samo,
zar nije našla način da izađe
i da se opet jezerom okupa?


Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #6 poslato: Novembar 09, 2012, 02:03:42 am »

**
Stihovi Božidar Timotijević


VUKOVA ŠTULA

Kuda god hodiš ti štulu vodiš
a ona odzvanja sve pred tobom
i zove jezik da oslobodiš
i pred ljudima i pred Bogom.

Za tobom vetrovi i psi laju,
nemušti krmci na štulu grokću,
bisere — reči u nem muljaju
mutavi suci što drzno cokću.

Hteli bi štulu da ti izgore
i na čengele jezik ti suše,
međ' svinjski groktaj uobore
govor naroda, lepotu duše.

Al' kuda hodiš ti štulu vodiš
a ona odzvanja sve pred tobom:
u neko sunčano vreme brodiš
više jezikom a manje nogom.


Stihovi preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 28
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #7 poslato: Jun 24, 2013, 10:46:14 pm »

**
Božidar Timotijević  


MINUŠE PTICE SVETOM

Lepe to ptice minuše ovim svetom, nebom minuše
ljubljenog mog Balkana. Niz jug se spustiše zlatne,
spustiše srebrnog perja, i samo, spomen od
vetra, od samog vazduha nujnog niz oko im lagano, još lakše
niz glatko njihovo telo nekud u prostor skliznu. O,
božanstvene tajne, nebo se od vašeg lakog, od vašeg
vazdušnog hoda na dva razlomi smisla, na dva nemila
dela. Na jednom osta oblak, i dažd, i nešto bola i
dosta srca moga. A s druge strane — prosto mu uvek
bilo — sunce se žuto sredi i dve lepotice zvezde kojima
ništa neću, kojima i ne mogu.

U kući su mi stanovale, zob su zobale zlatni lepe
te ptice što ovim minuše svetom, što nebom ovim
minuše ljubljenog mog Balkana. U kući su mi stanovale,
zob su zobale zlatni i ruke moje mlade, pa sad, dok
sivo nebo pod oknom mi romori, ka uspomeni leta oči bih
da okrenem. Al' nigde takvog smisla, nigde da snage
smognem bar perje da spomenem, bar žitne ptičje oči.

Sad bos u noći stojim i puštam krikove lude:
hoće li ptice čuti? Otvaram rebro bledo: nije li
ptica tamo? Gde sunce, gde zvezde one plamte? O,
lud li kamen to srce moje soči, il' možda pesak truli
gde behu nekad mi oči? . . .

Lepe to ptice minuše ovim svetom, nebom minuše
ljubljenog mog Balkana. Niz jug se spustiše zlatne,
spustiše srebrnog perja i samo spomen od vetra, od
samog vazduha nujnog niz oko im lagano, još lakše
niz glatko njihovo telo nekud u prostor skliznu . . .



DVE KRISTALNE ČAŠE

Ja sam video (i nisam video) sve stvari
govorile su svojim jezikom lutalica.
Ali: dve divne kristalne čaše stajale su
jednog popodneva na ivici stola i posmatrale
taj svet što se zbivao pred njima i pred
samim sobom. To je bio trenutak. I te
dve divne itd čaše na leđima jednog grubog stola
nikom nisu smetale, nit bole oči, čak su
postojano bile dobre i ćutljive, koliko noću,
toliko danju, i služile svojim nemuštim bićem
ljudskoj strasti, kao sve što je izmišljeno.

Ali: dve divne itd čaše koje su stajale
jednog popodneva na ivici već znate kakvog stola,
dohvatio je svojom vrednom proleterskom rukom jedan čovek,
koji je metale poznavao kao svoju ženu, i
u njih svoju dušu pretakao svom snagom
svoga radničkog i ratničkog srca, — dohvatio je
dve divne kristalne čaše i potezom koji
obećava uništenu ličnu sreću, tresnuo te dve
nemušte čaše o betonski pod, potom najslužbenije
isplatio njihovu kristalnu vrednost u novcu
i otišao kao mrav čiste savesti svome domu.

Dve kristalne čaše iz jednog popodneva leže sada
na čuvenom đubrištu pokraj reke i ne govore više
jezikom lutalica, a ja, koji sam sve to video
samo jedno znam — i to mi je rekao onaj čovek,
Čovek što im je tako lako oduzeo kristalnost i pamet —
rekao je. "Njihova postojbina je utroba zemlje, isto kao i paklu"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #8 poslato: April 07, 2014, 09:25:36 pm »

 *
 Stihovi Božidar Timotijević  


 AŽDAJINO ČEDO ZVANO ALČE

 A kad se dete rodilo, onako slepo, ljigavo,
 tek što se ispod majčice oždajkilo,
 namah je htelo da ždere i, mada još balavo,
 hitro je sisu našlo i oko nje se pripilo.

 Halapljivo čedo grizlo je majčicu zmajski
 dok se hranljivi otrov slivao niz sekutiće;
 mala usrana ala uživala je rajski,
 zabivši u telo majke svoje oštre noktiće.

 Jao radosti njene! Joj lednog materinstva!
 Ko sam Aždajkin da se stara o njenom čedu:
 nadimalo se alče i raslo od detinjstva
 u izobilju kalskom, u blatu, mulju i ledu.


 
  GROKOTANKA

 Spavaj moje čedo drago, o spavaj mi nemo,
 živo, klano, nedoklano, ugoj mi se majci,
 moj rošavko, otrovanko, mi sad gremo, putujemo
 da nađemo ljudsku decu, slatku ko okrajci.

 Tebi, čedo, krče creva, aždajačka ladna creva,
 ona đubrad, oni ljudi, ostaviše tebe gadno,
 spavaj moja mala alo, uhvatiće tebi keva
 nekoliko slatkih ljudi, nećeš biti majci gladno.

 Pa ćeš rasti i porasti, moj ponosu, moja hrano,
 aždajatu do stremena, Aždajkinu do ramena.
 Zalogaju moj smrdljivi, meso moje neoprano,
 kad ogladni tvoja majka poješće te pre vremena!


 
 POST SCRIPTUM: DAŽDEVNJAVKA

 Duša koja u bogatom neredu spava,
 u kojoj se odmara đavo sa decom,
 duša u kalu Zemlje, u kljunu vasiliska,
 ona koja je nekad pevala pod mesecom;

 nju je našao jedan stari daždevnjak
 i čuvao je ispod hladnog žutog stomaka,
 nije se micao od nje iz pećine i memle,
 ljubio je ljigavim jezikom kao jedinca majka.

 Pazio je da joj se šta ne desi,
 da je ne ukradu neki bezdušni ljudi,
 da ne dođu hijene i odnesu je deci
 i pevao joj je daždevnjavke da se ne probudi.
/ Opalo lišće
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #9 poslato: Oktobar 05, 2014, 07:57:43 pm »

**
Stihovi Božidar Timotijević


O KONJU IZ II RATA

O stari nemarni vetru s dušom lutalice,
u tebi još živi svetlo oko onog konja
što ubili su ga u II ratu. O, lutalico,
zašto podsećaš potomka crnog srca na
strašnog detinjstva mračni pir?
Zar nema utehe za tvoga roba što često
čuje ga kroz tešku noć?

O, mali konju iz mrzlog rata, iz tvoje
senke već su izrasli drugi grčevi što
podsećaju one žive na staru kob, a
moje srce na jednu reč koja bi bogove
ubijala. O, beli, konjiću, iz tvoje vene
pod ovim svodom izraslo mnogo je
gustog plača, dok ti u oku kruži bajka
o dugom spavanju nalik na cvet...
A oko senke tvoje grive, što si je dao
trnu i glogu, svet se diže, vode dišu,
polja lete i neka daleka svirka sunca
nad tvojim prostim imenom travnim,
imenom ratnim.

O, mali konju, što ubili su te u II ratu,
neka mi tvoje kopito lako oprosti
što vezah čuvenu istoriju za tvoje prazne,
za tvoje gladne drvene jasle...


1956.

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #10 poslato: Decembar 02, 2014, 02:19:45 am »

**
Božidar Timotijević  


KAO DA SAM TE SANJAO

Kao da sam te sanjao ili pevao, kao da sam te
voleo iznenadnu, kao da sam te prizivao pa zaboravio,
zaboravio da se setim, iz lupeštva svoga da se
povratim. Zamoran ovaj dan je, nije ljubav, nije
ni umiranje, zamoran, kažem i zato slučajnu
vatru oprosti mi i zameni, ako uspeš, za zlato neko
koje ti godi. Jer tako malo je stvari u mojoj sobi
s kojima prijatelj mogu da budem, tako malo, a ipak,
sumrak se dana u mom predgrađu sve gušće ovog trena
hvata, k'o tajna hoće da me sledi, da trulna sada
svetlost mi bude. Na stolu tvoje ruke ćute, korak se
tvoj sad preozbiljno na pragu ružnom predomišlja.
Ja nikog ne smem ništa da pitam, a ništa ne umem
ni da slutim, tek jedne male sa zida oči, što noću
dolaze da me bude, u košmar leta da stavljaju me,
želim da pamtim, sudijom svojim sada da zovem. O,
kao da sam te sanjao ili pevao, kao da sam te dugo
voleo iznenadnu, kao da sam te prizivao pa zaboravio,
zaboravio da se setim, zaboravio iz lupeštva
nežnog da se povratim...


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #11 poslato: Novembar 04, 2016, 03:06:33 am »

**

b o j


Opet smo seli na obalu reke što zapljuskuje naš ostareli grad. Ogledaju se u njoj sivi i memljivi zidovi, više dragi no lepi. Ogledaju se i vlažne šume s one druge strane, i naši mladi i tanki prsti što vremenu se i reci umiljavaju.

Ptica proleti više glava i pismo odnese u Tvrđavu. Onda nastane tajac i mi prste svoje izvadimo iz reke. Šaku svoju potom obrazu njenom priljubim.

Mir je u vazduhu i među vrbama slepim. Bronzani vojnik na kapiji nahrani pticu zrnevljem i u vazduh je pusti sveleteću.

Nemnogo vreme zatim konjica kroz grad protutnji. Ubojne strele i sekire, kalpak i čuturica. Ovnujsko meso iz vojnikove torbe cvili. Zastava i krst srebrni u ruci Boška mladog. Prašina gusta plamti i nebo već se ne vidi.

A mi i dalje na obali smo reke, odani nežnom dobu što kroz žile nam struji. Ljubim joj uvojke cele, a ona meni reči najtiše, najbelje sluti. U sluhu mi se bleda, kneginja što samo ljubav za obed sebi priprema, u sluhu mi se nujna za ovaj trenutak dara već sedam dana sprema.

Što plačeš, što plačeš ljubavi moja tužna? Što suze svoje carske u krilo svoje nižeš.

Iz dna onog nebeskog golub opet doleće na rame bronzane straže. Za pticom krvava strela na bedem grada pade.

Vojnik i ovog puta zrnevljem pticu ponudi pa u nebo je pusti nebeska da opet bude.

Resko se slomiše vrata zlatnog dvora našeg. Pade u reku kula. Sebar se pred crkvom moli. Harač pred zemljom stade, i masne podboči ruke. Lelek u srcu žene, a sneg na glavi starca. Ni oko da otvorim, ni u sluh da zavirim.

Kneginja moja bleda u krilo nežna mi pade, a reka tecijaše reka našega roda ...


Objavljeno u časopisu za književnost i teoriju "Polja"
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: