I — Riznica mudrosti
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Riznica mudrosti « I — Riznica mudrosti
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: I — Riznica mudrosti  (Pročitano 2920 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 03:14:24 pm »

**

ISIDORA SEKULIĆ (1877—1958)

"Treba voleti poeziju, a ne sebe!"

"Ko se u muziku i njeno simbolisanje useli, taj postaje skeptik prema svakom umetničkom izrazu, a naročito prema reči".

"Pesma se gradi uz stotinu protivrečnosti, i na vrhu njenu izrasta nova, bolja i istinitija pesma. Ono poslednje i pravo ne može da izađe iz čoveka, ostaje u njemu da se smeši ili plače nad onim što je objavljeno."

"Rakić je našao dobru reč za naš pesimizam, nazvao ga 'otmeni bol'. Nemamo mnogo otmenosti, ali suza nam je poezija."

"Vreme nije filozofski problem ili religiozna uteha, nego je konkretan neprijatelj koji hara."

"U jednom spevu lorda Bajrona stoji o balkanskom suncu: 'zrak ubistven, prožet finim otrovom'. Fini otrov zaustavlja čoveka na sredini između života i smrti, draži energije i lepotu, i podgriza zdravlje i veselost. Analiza fino otrovanog čoveka je teška. To su oni čudni dedovi naši, junaci-hajduci, šumski ljudi, osvetnici i pljačkaši koji nikada nisu bili bogati, i kojima su iz mržnje izrastali ideali. To su oni sveci kojima sunce u jednom trenu prožeže i očisti iznutricu, i ostanu, kao gromom poraženi, pravi, suvi, dostojanstveni, zadivljeni, sveci vizantijskog stila. Fini otrov balkanskog sunca daje čoveku osobitu imunost, jednu umetničku moć savlađivanja sebe pred svačim, pred udarcem Boga, prirode, sudbine. Zapadna nauka zove to fatalizmom, i kaže da su fatalisti jedared gotovi na sve, drugi put slabiji od svega. To je sumarna i površna nauka. Radi se stvarno o jednoj osobitoj tuzi, o fino otrovanom pesimizmu bez kojeg kod nas nema života, nema smrti, nema poezije. Duša je stalno bolesna u čoveku, od onog što zna, i od onog što je iz podsvesti pritiskuje, i što bi htela da savlada i sakrije. Ta dušina bolest rastvara se u poeziji pesnika, u pevanju i igranju prostog sveta, u ćutanju mudrih. Tvrdi se da su nam to Turci doneli. Ako su nešto doneli, nešto su i našli. Nigde se Turci nisu bolje stanili nego na Balkanu. Balkan je pun melanholičnih božanstava koja čoveku ne mogu da pomognu, ali mu od dragosti i sažaljenja daju neke svoje atribute, poeziju, i mirnu pesimističku strpljivost nad neizbežnostima. Turci su doneli pesimizam tela, strah od starosti, nemoć da zaštite dostojanstvo čovekovo pred navalom i poraza i gubitaka. A našli su duhovni pesimizam potomaka gordih vekova i tekovina; pesimizam onih koji se ne mire sa potčinjenošću koju su primili; pesimizam oštre pronikljivosti i gorkog čekanja prelaznih pokolenja."

"Moćne ličnosti su slojevite, ne egzistiraju kroz jedan dar ni kroz jedan poziv. Naročito ne mogu tako egzistirati ljudi širokih fizičkih egzistencija i širokih opštekulturnih egzistencija. Ti se ne mogu pogruziti u jednu specifičnost svoju, pa ma koje vrste i ranga ona bila. To su ljudi koji nad jedan određeni dar imaju moć metamorfoza, moć stvaranja i rastvaranja, moć prisustva i odsustva. To su ljudi koji ne vole statiku i pečat, pa ma kako slavni bili, jer to sužava život, a sužen život vodi u taštinu, a taština vodi ne samo u sistem nego u tamnicu".

"Mi smo narod nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu srca plaćamo jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava, i od sporog shvatanja onoga što je ispod pojava."

Što ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam očima šor i komšiluk. Veći su od Boga i od cara, šor i komšiluk! Što oni hoće, u čemu se slože, to bude... Ali šta vredi sad o tome govoriti. Prođe najbolja mladost. Gde je koza vezana, tu ima i da pase."

~

IVO ANDRIĆ (1892—1975)

"Jer zašto da moja misao, dobra i prava, vredi manje od iste takve misli koja se rađa u Rimu ili Parizu?"
Reči jedne Andrićeve ličnosti iz "Travničke hronike".

"Svi umiru jednom, a veliki ljudi dva puta: prvi put kada ih nestane sa zemlje, a drugi kada propadnu njihove zadužbine".

"Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti..."
Odlomak iz Andrićeve Besede prilikom primanja Nobelove nagrade, 1961. godine.".

"Dođu vremena kada pametni zašute, budale progovore, a fukare se obogate."

"Svi umiru jednom, a veliki ljudi dva puta: prvi put kada ih nestane sa zemlje, a drugi kada propadnu njihove zadužbine".

"Ja u stvari nikad nisam pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka."

"Jedanput učinjena nepravda neda se ni popraviti ni zbrisati. Pokušaji da se ona ispravi ili otkloni, samo rađaju nove nepravde. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi, ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. I da nema opraštanja i zaborava, nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao."
 
"Nesreća je u tome što tako često, kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo, ili da ne budemo ono što smo. Takvim našim prohtevima i ćudima, kojima ne možeš videti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas."
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: