Dragoljub J. Filipović (1884—1933)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragoljub J. Filipović (1884—1933)  (Pročitano 8816 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 03:22:50 pm »

*

DRAGOLJUB J. FILIPOVIĆ


Pet objavljenih zbirki pesama Dragoljuba J. Filipovića (1884—1933) "Krvave strune", "Kosovski božuri", "Srbljak", "Moravske davorije" i "Niče raja" predstavljaju značajan domet srpske poezije između dva svetska rata. Sa svojim narodom i srpskom vojskom Filipović je proživeo golgotu I svetskog rata, povlačenje preko Albanije, Krf, Bizertu i solunski front, što je ostavilo dubok trag u njegovoj duši i poeziji. U godinama nakon rata, ovaj "učitelj i narodni pesnik" je slovi za čoveka posebnog kova, pesnika, boema, borca za opšte dobro, ali istovremeno i nesrećnog pesnika zadojenog tugom i svesnog prolaznosti. Ako bih takve ljude nazvao ljudskim i moralnim gromadama, veličinama, ne bih pogrešio, jer oni kao da imaju večiti cilj da na svojoj, staroj zemlji, okriju novu zemlju i da stvore novi svet, pravedniji, svet pesme, svet vere.

Opsednutost kosovskom srednjovekovnom tematikom, a posebno atmosferom koju je pesnik mogao da namiriše u vazduhu uoči bitke koja je promenila tok istorije jednog naroda je značajan motiv u Filipovićevom stvaralaštvu. Pesnik bi sve dao da je i on sam mogao da bude među ratnicima koji su svesno krenuli u smrt da bi odbranili svoju zemlju. Pesnik piše o smrti svakog manje ili više poznatog junaka tog čuvenog boja, tumači svaku nit, od kneževe večere do kosovke devojke, svakome je darivao makar jednu pesmu. U knjizi "Sabrane pesme" su osim pesama kosovskog ciklusa objavljeni i ciklusi pesama o Kraljeviću Marku, o hajducima, te o I srpskom ustanku i herojima.

Motiv slutnje smrti, izrazit u velikih pesnika, kod Filipovića je prisutan u bezmalo svim pesmama, nebo, ptice, kamen, prirodne pojave, magla — slute smrt, bilo smrt junaka, bilo smrt čeda, bilo smrt onih već umrlih. "Sa pesmom u smrt", to je motiv od koga prosto vrvi Filipovićeva poezija. "Kobna suza iz sestrinskog oka...", kako bi to rekao pesnik. "Nije lako neljubljen umreti"… Pesnik žali sam život, nemoćan pred smrću, propašću, nepravdom i žali za jednim starim carstvom koje je smatrao plemenitim, veliča žensku lepotu, žensku patnju, bol za izgubljenim sinovima i muževima. Obraća se gradovima, crkvama, rekama, poljima na kojima se bila bitka — kao da su živa bića, jer za njega ta mesta odišu krvlju, prkosom slabijeg, ali dostojanstvenog i u porazu. Po njemu "zvezde pesmu zapevaju staru", "noć miriše; mesec snuje tajne", "stare pesme mrtve zvezde slave". Filipovićevua poeziju krase sve vrline srpskih narodnih epskih pesama, očito da je iz nje proistekla, inspirisana desetercem, tradicionalnim vrednostima, "čojstvom i junaštvom", ali i prethrišćanskom mitologijom, vilama kao sestrama ratnika koji su sinovi zmajeva.

"Sada te zdravi sloboda, kupljena krvlju mog roda." To je pesnikova poruka i opomena svima nama danas, nama koji imamo mnogo snova. Naši preci su vekovima sanjali samo jedan san — da nas, svoje potomstvo oslobode ropstva. Oni su uspeli u tome, svoj uspeh su platili krvlju svojom i krvlju svoje dece, a čini se da se to danas tako lako zaboravi. Pesme "Bulkina tuga" i "Srušeni oltari" predstavljaju pesničko osvešćenje, priznanje da mnogi potomci tih velikih ljudi — nisu zaslužili blagodeti zbog kojih su se njihovi preci žrtvovali. Sa druge strane, pak, "Krvave strune" su pesma kojom se pesnik obraća onima drugima — koji to umeju da cene. "Seljaci su skromni bili, sad su slični bogovima", stihovi su iz pesme "Večna slava, sunca naša", kojima pesnik odaje najveće moguće poštovanje svom rodu.  

"Odlazak ždralova", "Čempresi stari", "Starinski zvuci" i "Priča starine" su pesme koje bi trebalo da se nalaze u svakoj ozbiljnoj antologiji srpskog pesništva. "Prolećna tuga" je rilkeovski primer kako iz pesme veje tuga, čak i kad je radostan događaj posredi. Zanimljive su, u tematici Kosova, pesme "Snovi Hajkunini" i "Marko i Arapka devojka" u kojima se slave ljubavi srpskih ratnika i turskih devojaka.—

Knjiga "Sabrane pesme" Dragoljuba J. Filipovića je zajedničko izdanje Društva srpsko-rumunskog prijateljstva "Riznica — Lužnice", Udruženja književnika Srbije, Saveza Srba u Rumuniji, Grada Kragujevca i "Dnevnika" Novi Sad, a priredio ju je poznati novinar, književnik i publicista Svetomir Madžarević. "Sabrane pesme" su Dragoljuba J. Filipovića učinile ponovo aktuelnim među današnjim ljubiteljima poezije.


Moja Kritika: Emil Živadinović, 26.01.2010.
 


            
Moja Kritika: Emil Živadinović, 26/01/2010; Naslov knjige: Sabrane pesme; Autor: Dragoljub J. Filipović; Izdanje: Riznica — Lužnice, Udruženje književnika Srbije, Savez Srba u Rumuniji, Grad Kragujevac, Dnevnik Novi Sad, 2010; CIP — Biblioteka Matice srpske Novi Sad; ISBN 978-86-7966-027-5; COBISS.SR-ID 240754695

Deo teksta preuzet sa: Moja kritika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 03:23:19 pm »

**
Stihovi Dragoljub Filipović


MRTVI JUGOVIĆI

Devet leže posečenih krina,
Devet brata, devet dobrih sina,
Časna gori tužna voštanica,
Oblak pada večna plaštanica;
Stud se spušta mučeničkog sana.

A ko vetrom srinuti sa gora,
Polomljeni ko borje do bora,
Oko njih su skrhani alaji.
Tri jezera krvava ih dele
I tri brda - polomljene strele.
Štit do štita stravnim poljem sjaji.

A Jug mrtav usred mrtvih nada...
Seda pala po grudima brada,
Ko smet snega po jelovoj grani.
Mrtav starac mrtve ruke širi;
Još se Bogdan sa smrću ne miri
— Mrtav otac mrtvu decu brani.



NEJAKI NENADE

Mlad ko zora đurđevskih čestara,
Pod kalpakom s perom ptice sojke,
Spava... Usta ko da ljube majku,
Ili pustu detinju svirajku,
Grlo belo kao u devojke...

A krv kaplje ko suza sirote;
Cveta duša pod srcem na svili.
Plavo oko gleda u daljine;
Veče... Sunce na zapadu gine.
Pčela usnom, ko po saću, mili.

A on srećan, sred Kosova ravna
Gde od krive damaskinje pade,
Spava - nevin ko zaklano janje.
Spava, tužne Mlave milovanje
— Soko lepi Nejaki Nenade...



KOSOVKA DEVOJKA

Lepa k'o san Ravijojle Vile,
Čedna kao zvezda sa istoka.
Bleda k'o vez pokrova od svile,
Setna kao miris bosioka,
S vencem tuge ispod tri uvojka
Poljem hodi Kosovka Devojka.

Kondir nosi i preliva mrtve,
Traži mlada zaručnika svoga.
Suzom kvasi po Kosovu žrtve,
Svakog žali kao rođenoga.
Vetar duše, sahne krvi vrelo.
Crna zemlja počinje opelo...

Kleknu mlada... Plinu mesečina.
Sa Goleča čudni sjaj se osu.
Prah zaveja posmrtničkih čina.
Bledi mesec celiva joj kosu.
I te noći, na Labu kraj mosta,
Tužna vrba sveta seja posta..



GORNJAK

Mračne, divlje gore nad njim se grle
Pod njim Mlava urla valjajući kam.
A on večan stoji k'o bludeći plam
Čestitog Lazara duše neumrle.

Oko njega horde bile se i trle
Zvonio je čelik kao užas sam.
Strašnih bura čelo kitio mu pram;
Gledao je carstva gde u ponor hrle.

I bedeme moćne, koje pokri prah,
U gorama svetim ne pohodi strah,
Mrak, je gord i večan buntovnički sin.

On zna snagu Srba, zna slobode zrak:
Stoga surov stoji, kao vreme jak,
I opeva slavu naše slave džin...


[postavljeno 27.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Maj 31, 2011, 05:14:27 pm »

*
Stihovi Dragoljub Filipović


BOŠKO JUGOVIĆ

I zadrhti zemlja pod kopitom,
Teški alat kad poskoči vučki,
Ko zver ljutit sa gorskoga krša.
Carski krstaš zrakom zaleprša;
Pod njim Boško poleže hajdučki.

Poviše se pera paunova
Na kalpaku plavokosa vojna,
Ko sjaj zore nad borovom krunom.
Silan vitez rinu snagom punom;
O bedra mu zveknu sablja bojna.

A pod svilom toke zablistaše
Plamom sunca vrh oblaka tavni'.
Plave oči sinuše strahotom.
Sve zaneme pred božjom lepotom,
Oklopnici kretoše se slavni.

I sve ode… A kad i poslednji
Srpski kalpak noć sakri široka,
Na kam studen pade gospa jedna.
— I na carstvo tad se spusti ledna
Kobna suza iz sestrinskog oka…



MRTAV SRĐA

K'o breg srušen leži junačina.
Brci rane na grudima kriju.
Modri prsti crnu zemlju riju.
Iz očiju bije pomrčina...

Mrtvi Turci dršću oko njega.
Leva ruka teški topuz drži.
Mač još krvav bojnim besom prži.
Vuk prestravljen ravnim poljem bega.

A on kivan... Pala carstvu međa...
Tri je smrti oterao svaljen.
K'o džin Božjim gromom raskrvavljen
— Mrtav leži Srđa Zlopogleđa!


[postavljeno 26.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jul 31, 2012, 10:43:47 pm »

*
Stihovi Dragoljub Filipović


VASOJEVIĆI

Pokleknuše četiri tisuće,
Nabreknuše mišice od kama
I lukovi s besom zazvoniše.
K'o gledaše nikad neće više
Udar munje što nebesa slama.

A kad bojne odapeše strele,
Grom zatutnja sred Kosova ravna,
U tri lese mrki se poviše
I kretoše — k'o kad vetar briše
Truli otkos preko polja ravna.

Prva lesa crne krči pute,
Druga stope krvlju im saliva,
Treća pesmu ubojnicu peva:
"Za krst časni, deco Vasojeva!"
— S lelekom se lepa pesma sliva.

I biše se i sekoše s Turci,
Dok noževe prebiše do kora,
Tad još jednom spomenuše Boga
I padoše jedan kraj drugoga
— Mrki, nemi, kao bor do bora...



DUH BOLNOG DOJČINA

Sanjam često: u gradu Solunu
Jedan soko krstari po zraku;
Krik mu tužan, raščupano perje,
Krune mu se suze k'o biserje
I padaju na grudi junaku.

Sanjam često da mu koplje zvizne
I udara u vrata od medi;
Vrata zveknu k'o jek grmljavine,
Malo posle bojna sablja sine
I teška se u krvi zaledi.

Kroz san pitam: — "O vilo s Vardara,
Ko je junak sedoga perčina?"
Sa drhtanjem vila odgovara:
— "Mrk pevaču, to je slava stara;
Duh to hodi bolnoga Dojčina."
/ Alma / Književni pregled
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 18, 2014, 02:05:05 am »

**
Stihovi Dragoljub Filipović


DA L' PREZIREŠ FARISEJSTVO . . .

Da l' prezireš farisejstvo
I tirana ohol red
I servilnost i lakejstvo
Govori vam lik moj bled.
Govore vam pesme moje
I buntovnog gitra glas
I steg plamne svete boje
Što se vije iznad nas.

Pa pevajte sa mnom, druzi,
Proleterske pesme poj,
Ne o bolu i o tuzi
Već o borbi presvetoj.
Redovi su gusti naši
Ko planina tamnih splet
Zar se smrti onaj plaši
Kom je ropstvo ovaj svet.

Napred! Bojna pesma naša
Ko gromova daljnih zvon
Neka ledi mantijaša
I krvavi trese tron.
Smelo! Deca sunca žele
A silni im daju grob.
Napred! Tam' se sudbe dele:
Ili čovek ili rob.
— — — — — — — — — —  


* * *

Ja znam da moje pesme neće
Voleti gord estet.
On će u njima tražiti cveće
I milozvučnih stihova splet.

Ali će bednik progonjen silnim
Čitati rado njih.
Opojen ritmom besno-umilnim
Ljubiće krvav, buntovan stih.

I zoru dana sanjaće mračan,
Dana kog sanjam ja, —
Kad će se barjak krvav i zračan
Izviti nebu, da munjom sja...

Rad toga dana zatežem strune
I mahnit puštam poj,
Jer dušom vidim miliune
Pobedne . . . Vidim stari san svoj . . .

I zbirke "Krvave strune", Svilajnac, 1909.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: