Avdo Karabegović (1878—1908)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Avdo Karabegović (1878—1908)  (Pročitano 15554 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 19, 2010, 02:52:22 am »

**




AVDO KARABEGOVIĆ
(Modriča, 25.08.1878 — Loznica, 05.12.1908)

Pesnik Avdo Karabegović rođen je 25. avgusta 1878. godine u Modriči, u Bosni, u uglednoj ali osiromašenoj begovskoj porodici, od oca Halim-bega i majke Fatime, rođene Mustajbegović. U rodnom mestu je pohađao mekteb i završio osnovnu školu, a potom je nekoliko godina kao šegrt usavršavao razne zanate. Istovremeno, kao samouk, i dalje vredno radi na sopstvenom obrazovanju. Nakon toga se obreo u Adapazaru, u Maloj Aziji, gde je završio dva razreda ruždije (građanske škole). Od 1896. Avdo je pitomac Carskog liceja u Carigradu koji je, krajem 1898. godine, kao đak trećeg razreda, napustio i došao u Srbiju, upisavši se u prvi razred Učiteljske škole u Aleksincu. O ferijama 1899. godine došao je kod prijatelja u Beograd, upravo u vrema kada je u Zvezdi Janka Veselinovića objavljena jedna njegova rodoljubiva pesma. Kada je jednom prilikom prešao u Zemun, zemunska policija ga je uhapsila i zatvorila, a zatim sprovela u Peštu radi odsluženja trogodišnjeg vojnog roka. Za kaznu, zbog srbovanja, u vojsci je proveo pune tri i po godine i razboleo se od tuberkuloze. Izbavio ga je, na jedvite jade, njegov veliki prijatelj Aćim Čumić, koji je samo zbog toga putovao u Peštu.

Od 1902. godine pohađao je, jednu godinu, preparandiju u Pakracu, a onda se vratio u Aleksinac i nastavio, ubrzanim tempom, po posebnom odobrenju, školovanje u Učiteljskoj školi, koju je završio 1905. godine. Odmah po maturiranju bio je postavljen za učitelja u Malom Zvorniku, gde će ostati do prerane smrti.

Bio je apostol ideje "brat je mio koje vjere bio". Sebe je smatrao potomkom Crnojevića i ljude je cenio po dobroti i delima, a ne po veri i poreklu. Bio je visok, tamne puti i pomalo rošavog lica, vatrenih i uvek nasmejanih očiju. Bio je uvek elegantno odeven, a u njegovom držanju je bilo urođene otmenosti i "nečega aristokratskog". Druželjubivost je bila jedna od njegovih glavnih karakteristika i iznad svega je cenio iskreno prijateljstvo, koje je umeo da održava i neguje. U svom kratkom životu stekao je impozanatan broj odanih prijatelja.

Počeo je da piše i objavnjuje pesme u svojoj sedamnaestoj godini. Prvu pesmu — Zec, štampao je u listu Bršljan 1895, a drugu — Srpstvu, u Bosanskoj vili 1896. godine. Od tadaje objavio preko 100 pesama, uglavnom ljubavnih i patriotskih, u sledećim listovima i povremenim publikacijama: Bosanska vila (1896—1898, 1900—1905, 1907), Srpstvo (1897), Brankovo kolo (1897—1898, 1903, 1905—1906), Srpski zavet (1897), Građanin (1897—1898, 1900), Male novine (1897), Delo (1897, 1903—1904, 1906, 1908), Ljiljan (1897—1898), Kalendar Dubrovnik (1898), Luča (1898—1899), Srbobran (1898), Kalendar Srbobran (1898), Iskra (1898), Zora (1898), Zvezda (1898—1899), Carigradski glasnik (1900, 1903, 1906), Golub (1902), Nova iskra (1902—1903), Pokret (1902), Materinski list (1903), Ženski svet (1903—1904, 1906—1907), Štampa (1903), Veliki orao (1903), Zorica (1903—1904), Pravda (1904—1906), Dnevni list (1904, 1906), Srpska domaja (1904—1905), Književna nedelja (1904—1905), Srpski narod (1905), Samouprava (1905—1906, 1908), Srpsko cveće (1905—1906), Ilustrovani glasnik (1905—1906), Dnevni list (1906), Beogradske novine (1906—1907), Starmali (1906, 1908), Nedelja (1907), Srđ (1907), Mali žurnal (1908), Narodna odbrana (1908), Đački napredak (1908) i Mala Srbadija (1908).

I posle Avdine smrti, njegove pesme su objavljivane u Bosanskoj vili (1909), Srpskom zavetu (1910—1911), Delu (1909), Ženskom svetu (1909), Malom žurnalu (1909), Đačkom napretku (1909), Maloj Srbadiji (1909), Srpskom kolu (1909), Cetinjskom glasniku (1909), Vencu (1910), Cetinjskom vjesniku (1911) i Zanatlijskom savezu (1911).

Pošto je znao svoje korene, svoje najlepše pesme posvetio je srpstvu i njegovim znamenitim predstavnicima. Mladalačkim zanosom, kao pitomac Carskog liceja u Carigradu, ispevao je pesmu Srpstvu, koja zapravo predstavlja ogledalo njegove duše i njegovih shvatanja:

A znadeš li, rode mio,
Gde je tvoja sreća, slava?...
Naša ljubav, sloga naša,
Toje tvoja sreća prava.

Pa neka nam to cvijeće
Širom Bosne cvjeta, miri,
Nek se ljubav, sloga bratska,
Međ' trovjernom braćom širi.


Znao je, isto tako, da bude nežni lirik pevajući skladne ljubavne stihove u ciklusu Sa istočnog parnasa:

Đul Bejazo, cvjete mio,
U raju sam sinoć bio,
Sve hurije Božja čeda,
Ljubeznice Muhameda,
Ljepotom su svojom sjale,
Tebi ravne bilo nije,
To Muhamed reko mi je,
U čast slatke draži tvoje,
On je prvu čašu pio...
Đul Bejazo, cvjete mio!


Sem poezije, Avdo je ostavio i nekoliko prepeva sa turskog jezika, a ogledao se i u proznim radovima.

Za života, objavio je dve zbirke pesama: Pobratimstvo (zajedno sa O. Sulejmanpašićem Skopljakom i O. Đikićem), U Beogradu 1900, i Pjesme, takođe u Beogradu, 1905. godine.

Avdino krhko zdravstveno stanje naglo se pogoršalo 1908. godine. Lečio se prvo u Beogradu, a onda je leka potražio u blagoj primorskoj klimi u Ulcinju. Nažalost, leka više nije bilo. Po savetu lekara, već posle nekoliko dana Avdo se vratio kući u Mali Zvornik, gde je pao u postelju iz koje više nije ustao.

Naslutivši da mu je kraj blizu, drhtavom rukom je ispisao svoje poslednje stihove:

Krvca se ledi, a telo se koči,
Ni misli više pribrati ne mogu,
Svečanim mirom sklapaju se oči,
Glas tajni šapće: kreći se svom Bogu.


Pošto porodice nije imao, smatrao je najsvrsishodnijim da poslednje dane provede u bolnici u Loznici, gde su ga prijatelji preneli 7. novembra 1908. godine. Umro je posle nepunih mesec dana, 5. decembra, u svojoj tridesetoj godini. "Žuta dama" je uzela još jednu žrtvu, ne dozvolivši Avdi da, koliko-toliko, zaokruži svoj stvaralački ciklus i potvrdi neosporni pesnički talenat.

Na vest o Avdinoj smrti, njegovi prijatelji u Beogradu su odmah formirali odbor za sahranu. Njegovo telo je preneto u Beograd i sahranjeno na Novom groblju, 9. decembra 1908. godine. Sa balkona Narodnog pozorišta od Avde se oprostio Branislav Nušić.


Autor teksta nepoznat
[postavljeno 26.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 19, 2010, 02:56:13 am »

*

BIOGRAFIJA AVDE KARABEGOVIĆA SRBINA
(1878 — 1908)




(In memoriam Horhe Luisu Borhesu i Mehmedu Selimoviću)
Spomenuh one riječi svete:
"Brat je mio koje vjere bio."
Netko reče: "O, naivno djete,
Ti si kanda razum izgubio."


Pesnik Avdo Karabegović rođen je 13. avgusta 1878. godine, u Modriči. Bio je pripadnik stare begovske porodice, čiji se predak u Bosnu doselio iz Budima, u toku jednog od mnogobrojnih ratova između Turske i Austrije. Otac mu se zvao Halil-beg, a majka Fatima, iz roda Mustajbegovića. Njegov stariji rođak i imenjak, verovatno brat od strica, Avdo Karabegović Hasanbegov, materijalno mu je pomagao da se obrazuje. Hasanbegov je takođe bio pesnik, pisao je ljubavne i rodoljubive pesme, sa izrazitim srpskim nacionalnim predznakom. Mlađi rođak mu je posvetio jednu svoju pesmu:

"Allah je htio da sudba izabere
Tebe, da povrćeš ruže na trnove."

Budući malozvornički učitelj jedno vreme proveo je školujući se u Istambulu. Na proleće 1898, sa nepunih 20 godina, u uniformi carigradskog licejca i sa visokim, crvenim carigradskim fesom na glavi, izašao je iz voza na aleksinačku železničku stanicu. Dok je stajao na peronu, "visoka uzrasta, u struku tanak i vitak kao bor", pored njega je, u suprotnom pravcu protutnjala, ne zaustavljajući se, kompozicija Orijent ekspresa. Mladić tada nije mogao znati da se bilo koja sudbina, bez obzira na njenu dužinu i složenost, sastoji, u stvari, od jednog jedinog trenutka: trenutka u kojem čovek jednom za sva vremena shvati ko je. Svojim iskrcavanjem iz vagona pre nego što je voz prešao savski most, Karabegović je prekršio zakone Austrijske monarhije, čiji je bio podanik, određujući time svoju buduću sudbinu.

Godinu dana, kao srpski državni pitomac, proveo je u aleksinačkoj učiteljskoj školi. Na raspustu, sledeće, 1899. godine, dok je boravio u gostima kod svojih beogradskih prijatelja, iz nekog razloga prešao je u Zemun, gde su ga uhapsile austrijske pogranične vlasti. Osman Đikić je zapisao da je Karabegović osuđen na zatvor, a zatim na trogodišnji vojni rok kao običan vojnik, iako su, po austrijskim zakonima, učenici srednjih škola služili u vojsci samo godinu dana. Pred kraj vojnog roka, kažnjen je na dodatnih šest meseci, "čime su ga vojne vlasti u Pešti kaznile radi jedne nevine molbe upravljene od strane mislimanskih vojnika na vojnu vlast u jednoj čisto verskoj stvari", piše Đikić.

Kada je najzad odslužio vojsku, Karabegović se upisao u učiteljsku školu u Pakracu, gde je proveo jednu školsku godinu. Pesnik Slavko Kocić bio mu je najbolji drug iz razreda. "Obadvojica smo bili saradnici više listova, komotni smo bili podjednako, matematiku nismo znali podjednako, izostajali iz škole podjednako – naročito sa crtanja i krasnopisa — nosili smo se jednako, pa i salonsko odelo smo imali jedno."

U Pakracu se zagledao u jednu devojku, kojoj je, dok se nisu upoznali, u svojoj imaginaciji nadenuo ime Emira. Kasnije je objavio rukovet njoj posvećenih pesama.

"Slatka usta slatko zbore
Bježi dragi, sunce moje!
Eto danka mrske zore:
Propašćemo obadvoje!"

Ona je bila "pohrvaćena Židovka", iz jedne trgovačke porodice iz Bjelovara. Čudila se što se on naziva Srbinom i što piše ćirilicom. "Zar vi ne znate da ste Hrvat?", pitala ga je. Avdo se nasmejao i odgovorio: "Zar po vašem mišljenju Bosanci nisu Srbi i zar Hrvati i Srbi nisu jedan narod, koji dvema azbukama piše?" Imali su višemesečnu mladalačku vezu, često su se viđali, a onda se posvađali i rastali. Kao malozvornički učitelj, pisao joj je duga pisma, da bi na poslednje pismo odgovorila devojčina drugarica, obaveštavajući ga da je njegova Emira preminula. Avdo je do smrti čuvao jevrejkin rubac, izrađen njenom vlastitom rukom, kao i medaljon sa njenim likom.

Iz Pakraca, Karabegović je ponovo došao u Srbiju, u Aleksinac, gde je kao državni pitomac završio učiteljsku školu. Državna stipendija mu je u jednom trenutku oduzeta, pa ponovo vraćena. "Voleo je pesmu, čašu i muziku".

Na početku školske 1905. godine, postavljen je za prvog učitelja novootvorene osnovne škole u Malom Zvorniku, sa početničkom platom od 600 dinara. U to vreme, verovatno je sebe smatrao srećnim, mada to intimno nije bio. Škola u kojoj je radio, privremeno je bila smeštena u zgradi carinarnice, a učeničke skamije bile su pozajmljene od lozničke škole.

Pisma, koja je kao malozvornički učitelj upućivao Ministarstvu prosvete, sa dugačkim rečenicama, kojima se ponekad gotovo gubio smisao, govore da je u pitanju bila nestabilna ličnost, sa izrazitom afektivnošću. Kada je, polovinom 1906. godine iz Malog Zvornika, zatražio da mu se pošalje još 10 primeraka knjiga srpskih narodnih pesama, pošto je ranije dobijene poslao u Bosnu, da se razdele među tamošnjim Srbima, tadašnji ministar je naredio da mu se pošalje duplo više primeraka nego što je tražio. Nervoznim rukopisom, tankim perom i mastilom crnim kao gar, od ministra je tražio postavljenje za stalnog učitelja, pošto je 29. marta 1907. godine stekao državljanstvo Srbije, "kada su Novine Srpske obnarodovale ukaz Njegovog Veličanstva Kralja". Čim je dobio srpsko državljanstvo, austrijske vlasti su mu zabranile prelazak granice.

Kao učitelj u Malom Zvorniku, upoznao se sa jednom srpskom učiteljicom iz Bosne i sa njom se tajno verio. Kada je o svojoj nameri da se ženi upoznao prijatelje iz beogradskih književnih krugova, izazvao je skandal i konsternaciju. Stevan Sremac je bio apsolutno protiv, govoreći da "zbog naših muhamedanaca", Avdi-beg ne sme da se oženi Srpkinjom, već muslimankom, "a ako mu je po volji, i sa dve, tri", što mu njegov zakon dozvoljava. Njegova supruga morala je da bude iz najboljih kuća bosanskih muhamedanaca i srpska država trebalo je da se potrudi oko toga. Uostalom, govorio je Sremac, za ovog nestalnog mladića, pesnika, važilo je pravilo "Nova varošica, nova devojčica". Voleo je, pa zaboravio, sada ponovo voli, pa će ga i to proći. Protiv Avdine ženidbe pravoslavkom bio je i Branislav Nušić. Ipak, Avdini prijatelji organizovali su prebacivanje te bosanske učiteljice iz Bosne u Srbiju. Dobila je učiteljsko zvanje u krajinskom okrugu, da bi se ubrzo udala za tamošnjeg policijskog pisara.

Avgusta 1906. godine, Karabegović je popio mnogo vina u beogradskom stanu Mihaila Sretenovića, govoreći da ima poseban razlog da slavi svoj 28 rođendan. "Sve je u mene pomrlo mlado, ispod dvadeset osam godina. Pomrlo je od sušice...Čim se zakašljem, ja lijepo pretrnem i pomislim: Eto je, nalećela... Sad se ne bojim više, već sam omatorio za sušicu." Te jeseni, oboleo je od progresivne tuberkuloze, prokašljao je i propljuvao krv.

Srpska država je finansirala lečenje pesnika Avdi-bega. Jedno vreme je bio na lečenju u Napulju i Palermu, mesece je provodio u srpskim banjama i u Ulcinju, gde ga je posetio knez Nikola Petrović. Septembra 1908, na nekoliko dana je odseo u beogradskom hotelu "Nacional". Sa prijateljima koji su ga obilazili, gotovo da nije mogao razgovarati, gušeći se u kašlju. Pored stolice na kojoj je sedeo, stajao je lavor pun krvavih ispljuvaka.

U novembru 1908. godine, prebačen je iz Malog Zvornika u lozničku bolnicu. Pismom je molio Slavka Kocića, svog nekadašnjeg školskog druga iz Pakraca, da mu paketom pošalje južnog voća. Na samrti je, valjda, pozivao za svedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše — da je svaki čovek uvek na gubitku. Petog decembra, Kocić je iz Loznice primio telegram doktora Jašića: "Naš dobri Avdo danas umro."

Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, na parceli predviđenoj za pokojnike muhamedanske veroispovesti. Na dženazi, hodža Mehmed Hašimić rekao je, između ostalog: "Znamo da se uzvišeni duh tvoj vinuo nebesima zato, da tamo Proroku Muhamedu i Svetom Savi kaže, da je u nas svaki brat mio koje vjere bio, i da kosovskim junacima Lazaru i Muratu kaže, kakva sloga u njihovih potomaka vlada i da su svi kao jedan gotovi da zajednički brane svoja prava." Zatim se od pesnika oprostio Branislav Nušić: "Pođi mirno pred Alahov presto, moj slatki Avdo. Dok si zadnjim pogledom svojim sagledao zlu sudbu tvoje otadžbine; dotle si smrću tvojom proglasio praznik svetoga bratstva Srba pravoslavnih i muslimana..."

Godine 1900. u Beogradu je objavljena knjiga pesama "Pobratimstvo", koju su zajednički potpisali Avdo S. Karabegović, Osman A. Đikić i Omer-beg Sulejmanpašić Skopljak. Kada ga je izvesni M. M. Petrović pitao šta znači inicijal "S.", pošto očigledno nije bio od imena oca, Avdo je odgovorio: "Srbin". 1905. objavio je, takođe u Beogradu, zbirku pesama. Svoje pesme je posvećivao Marku Kraljeviću, Vuku Karadžiću, Aleksi Šantiću i Branku Radičeviću, pesniku čiju je sudbinu ponovio.

"Ničeg više svoga nejmam
Dušu su mi otrovali;
A iz srca nesretnoga
Sve su zvjerski isčupali."

Posle smrti pesnika Avde Karabegovića, objavljena je spomenica, u kojoj su njegovi poznanici i prijatelji izneli svoja sećanja.

"Od svoje rodbine sam javno prezren, ali ne žalim, jer ideja, koju sam visoko uzdigao i zbog koje sam prezren, mora pobediti."


Dejan Pavić: "Hronika razvoja školstva"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 19, 2010, 02:59:43 am »

*

... Ej, Kosovo tužno i žalosno!
Sklanjali se za visoke gore
Jarko sunce sjetno, neveselo,
Da ne gleda đe se braća bore?

Da ne gleda mačeve krvave
Đe brat bratu kroz grudi probada,
Da ne gleda srca izdajnička
Đe paklena zloba, zavist vlada.

Da li čekaš aj, Kosovo tužno!
Nove bratske borbe i megdana?
Da li čekaš — ej sudbino kleta —
Sretnijega tude Vidov dana.

Ili čekaš da izgladi vrjeme
Crne bore sa tvojega čela,
Da na groblju praotaca svojih
Zagrle se braća prevesela.

Da li čekaš bratsko razbojište,
Opet bojna truba da zatrubi?
Ili čekaš — ah zlaćani sanci —
Da se Prizren s Avalom poljubi?!


"...Drugi veliki rodoljub među Srbima muslimanima bio je Avdo Karabegović Hasanbegov. On će, u 'Bosanskoj vili', Sarajevo, 15. juna 1898, objaviti pesmu U oči Vidova 1898. i u njoj će, pun slutnje o mogućem budućem bratoubilaštvu, preklinjati da se srpski zavičaji zagrle:

Ovakvo oduševljenje za 'grljenje braće prevesele', braće hrišćana i muslimana, nalazimo u proznim i epskim delima Srba od 15. stoleća. U njima, vidimo da su srpski državnici i vojskovođe oba ispovedanija bili razapinjani između želje da obnove carstvo Nemanjića i zaključka da su se tome, sudbonosno, isprečile osvajačke sile Azije i Evrope. Zato su se kolebali i svrstavali pod jedan, drugi ili treći barjak — verujući da je izbor vrste barjaka Božija volja, ili iznuda istorijskog trenutka - nadmoći države pod krstom ili države pod polumesecom."

Slobodan Jarčević
Deo teksta preuzet sa: Srpska politika  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2010, 03:01:05 am »

*
BIOGRAFIJA AVDE KARABEGOVIĆA SRBINA (1878—1908)


"POBRATIMSTVO"

Posle nekoliko godina objavljivanja pojedinačnih pesama po književnim časopisima, Avdo Karabegović je zajedno s pesnicima Osmanom Đikićem i Omer-begom Sulejmanpašićem objavio zajedničku zbirku pesama ''Pobratimstvo''. U izdanju štamparije D. Dimitrijevića, knjiga je štampana u Beogradu 1900. godine kada je Karabegović već bio u vojsci, u Pešti. Izdavanje knjige su pomogli Kolarčeva zadužbina i Društvo Svetog Save. Pojava knjige rodoljubivih i ljubavnih pesama trojice bosanskih muslimana koji su se nacionalno izjašnjavali kao Srbi, izazvala je dužnu pažnju u tadašnjim književnim krugovima.
 
U podugačkom prikazu u Veselinovićevoj ''Zvezdi'' u kojem se, između ostalog, naširoko raspravljalo o odnosu vere i nacije, pozdravljeno je ovo izdanje mladih pesnika u svojim dvadesetim godinama. ''Njihovi su stihovi neusiljeni, laki i imaju daha''. Međutim, pisao je anonimni kritičar, imaginacija pesnika je mogla biti punokrvnija i originalnija. Njihova osećanja su isuviše jednostavna, bez suptilnosti. Pesnici su savetovani da se oslobode očiglednih reminiscencija, klišea i banalizacija, ''od reči bezbojnih i neživopisnih, reči iz uvodnog članka a ne iz pesme...'' Najveća vrednost zbirke, po kritičaru, bila je iskrenost njenih autora, koje je inspirisala istinska ljubav prema rodu i plemenita i trezvena misao ''Brat je mio, koje vere bio''. Cela zbirka je, prema kritičaru, bila prirodan, prost i rečit izraz te ljubavi prema rodu osim ''kada nije izraz one druge ljubavi, koja je još češća u dvadesetim godinama, bar u pesmama''. Kritičar je naročito istakao Đikića i njegove ljubavne pesme.
 
Jovan Dučić je u mostarskoj ''Zori'' napisao da su u zbirci skupljeni ''najiskreniji, najbujniji i najnježniji otkucaji mladićkih srca''. Ova osećanja su dala jednu lepu zbirku, simboličkog naziva, koji odražava istinsko pobratimstvo trojice mladića. Oni pevaju patriotske pesme o slozi srpskog roda, sa nadom u njegovu bolju budućnost, uz bolno podsećanje na bratoubilačke sukobe u prošlosti. Dučić trojicu smatra pripadnicima ''srednjih pesničkih talenata'', koji ne dostižu visinu jednog Jakšića ili Igoa. Patriotske pesme podsećaju jedne na druge ali je to posledica istih nacionalnih osećanja i jednakog poimanja otadžbine i nacije. Naprotiv, njihove ljubavne pesme su bile mnogo individualnije. ''Mladi pjesnici Pobratimstva dali su nam ovim svojim prvim korakom u javnost uvjerenje o svom daru, i mi ih samo možemo da simpatično pozdravimo: Samo tako naprijed.''
 
Prikaz u ''Leopisu Matice srpske'' pozdravio je izlaženje zbirke ''Srba muslimana'', istakavši dva elementa njihove ideologije rodoljublja. Prvi je bio ideja verske koegzistencije, prema kojoj su verske razlike sporedne u odnosu na nacionalnu pripadnost. Religija je lična svetinja koja je toliko uzvišena da se ničim ne može dovoditi u pitanje. Druga ideja je nacionalno srpska. ''Srpstvo im je ideal, geslo, nada, krepost, veza, pobratimstvo...'' Pesnici se ponose time da njihova veroispovest nije bila smetnja njihovom nacionalnom osećanju.
 
Sa druge strane, u sarajevskim bošnjačkim književnim listovima, koje je finansirala Kalajeva Zemaljska vlada, zbirka je dočekana na nož. Kritički osvrt u ''Beharu'', u rubrici ''Papirnati križari'', napisao je Osman Nuri Hadžić. On je idejno-patriotsku sadržinu ''Pobratimstva'' sveo na manifestaciju svesrpske ideje. Činjenica da su zbirku potpisala trojica ''srpskih pjesnika Muhamedove vjere'' za Hadžića je bio ''podal insult i drska pogrda nas muslimana, pa i same muslimanske vjere''. Zatim je usledila otvorena pretnja: ''Neka se jedan put manu tog gadnog zanata i navala na naše svetinje, jer ćemo inače biti prisiljeni da tražimo skrajnje sredstvo da se prepriječi inportiranje takvog blata sa beogradskog Kalemegdana u našu domovinu.'' Kritičar se posebno okomio na Sulejmanpašića, koji je od trojice pesnika bio društveno najugledniji. Reagujući na njegovu pesmu ''Leti, pjesmo'', koja je slavila crnogorsko junaštvo, Hadžić je zapisao: ''Zna li Omer-beg koliko je muslimanske djece, majki i žena zaplakalo za izgubljenim babajkom, sinom i mužem, koji poginuše braneći svoj vatan, svoju grudu zemlje od razbojničkih i hajdučkih navala tih Omer-begovih ''lavova''? Zna li plemeniti beg i pjesnik da su ti njegovi ''lavovi'' prouzročili više jada i nevolja njegovoj islamskoj braći u Hercegovini nego li cio drugi svijet?'' Omer-beg Sulejmanpašić je posebno podsećan na svog pretka, Sulejman-pašu Skopljaka, koji se onoliko tukao sa Karađorđevim Srbima na Mišaru i Zasavici. Odgovarajući, kasnije, ne samo na ovu kritiku, već i uopšte na uređivačku politiku ''Behara'', Osman Đikić, koji je ranije bio saradnik i ovoga lista, zapisao je da u njemu vidi ''hrvatskog propagatora u ovoj zemlji'', odbijajući svaku dalju saradnju.
 
Umesto kritičkog osvrta, list ''Bošnjak'', slične političke orijentacije i istih finansijera, objavio je falsifikovanu izjavu Omer-bega, po kojoj se on navodno odrekao ne samo svojih pesama u ovoj zbirci već i svog srpskog nacionalnog opredeljenja. Omer-beg nije smatrao dostojnim da ovu podmetnutu izjavu javno demantuje, a njegov dalji nacionalni i književni rad je bio najbolji demant.
 
U hrvatskoj književnoj kritici nije ni na koji način komentarisana pojava zbirke pesama trojice mladih muslimanskih pesnika srpske nacionalne orijentacije.


Dejan Pavić: Biografija Avde Karabegovića Srbina (1878—1908)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Mart 20, 2012, 11:53:12 pm »

**
Stihovi Avdo Karabegović


VUKU ST. KARADŽIĆU

Neumorno, umno tvoje oko
Gledalo je duboko, visoko.
Sve kroz tamu milog roda tvoga,
Kad je dr’jemo sa neznanja svoga! ...

Kad je bio upr'o oči u te,
A ti si mu rasv’jetlio pute.
I pravoj ga doveo si meti,
Sa koje će cilju da poleti.

Danas Srpstvo s tobom se ponosi
I zahvalno pep'o ti prenosi —
U naručje tvojo domovine!

Gdje se srpski i o Srpstvu zbori,
Usklik vreo odasvud se ori:
— Slava tebi, dični srpski sine!

Stihovi preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 28
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: April 07, 2014, 08:54:39 pm »

*
Stihovi Avdo Karabegović


ĐUL MIRIŠE1

Đul miriše, mirisom uzdiše,
a sabahski zefirić ga njiše,
đul miriše, moje gondže lale,
ko i tvoje rujne usne male



NA RUŠEVINAMA

O, daj mi ruku, da te vodim tuda,
tek čuvaj mi se, da mi ne posrneš;
gle, kako bršljan obrasto je svuda!
Divota sama kud god okom svrneš;
gle, laki lahor kosicu ti gladi!
I đavolasto u njena njendra zaviri
i obraščiće tvoje vrele hladi
i opet dalje, nestaško otpiri.



JA NISAM...

Ja nisam nikad vid'o vedra neba,
tek crni oblak viš' mene se vije,
ja anđeoskog nisam vido lika —
sotona horda na mene se smije!

Ja nisam nikad klonuo ni pao,
ja pod bremenom teškim ne jauknu;
ja gledam svoje namršteno nebo
i mirno čekam gromovi da puknu!

Ja nisam nikad viđo sreće lica:
ja samo b'jedu grlim i cjelivam
i pijem vrelu krvcu srca svoga,
a mutnog oka suzom se umivam.

Ja mirno čekam smrt sa golim mačem
da mladog srca prospe krv mi vrelu, —
pa hoću l' tada biti vedra lica,
il, i tad tuga biće na mom čelu?

Sve, svedno mi je, neka dođe sada
i trgne srce, grobak moje sreće,
ja sklopit ruke na molitvu neću
jer ni tam' — znadem — gore bit mi neće!



SUDBINA LJUDI

Prohujali dugi vjeci, zaborav ih skrio tavni,
Iščezli časi sreće — žarke sreće dani slavni!
Protjecao ljudski život ko valovi burnih voda,
vasiona titrala se sa sudbinom ljudskog roda.



NA MJESEČINI

Umorni zraci blago umiru —
pošljednji pozdrav tihoj večeri
anđo mira krilom mahnuo,
i od tog jednog toplog zamaha,
ko tanko velo, večer prozračna,
na upokojenu zemlju spusti se.


______________

1 Ova pesma dugo se pevala kao narodna
.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Jun 22, 2016, 04:08:29 am »

**
Stihovi Avdo Karabegović


NEK SE STIDI RUŽA MAJSKA...

Nek se stidi ruža majska
Pred ljepotom lica tvoga,
Kad si od nje rumenija
Slatka ružo srca moga!

Nek se kloni sunce jarko,
Nek za oblak lice skrije,
Kad sa tvoga bajnog čela
Ljepša svjetlost čarno sije.

Svjetlost, koja iz mrtvila
Onemoglo srce budi,
Svjetlost, koja i u noći
Nad životom mojim rudi !

Objavljeno u listu za književnost i nauku Срђ Srđ
Дубровник, 30 априла 1907. број 8  
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: