Nenad Grujičić (1954)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 3 4 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nenad Grujičić (1954)  (Pročitano 34767 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 16, 2010, 03:32:20 pm »

*





NENAD GRUJIČIĆ

Nenad Grujičić rođen je 12. septembra 1954. godine u Pančevu. U čestim porodičnim selidbama, najranije godine proveo u Šajkašu, odakle 1960. godine odlazi u Gomjenicu i Prijedor, mesto roditeljskog zavičaja, gde pohađa osnovnu i srednju školu. Na Filozofskom fa­ku­l­tetu u Novom Sadu diplomirao je na grupi jugolovenska i opšta književnost.

Bio je glavni i odgovorni urednik studentskog književnog lista To jest (1978—1980) i urednik poezije u Glasu omladine 1980—1981. Predavao je književnost u Vojnoj gimnaziji u Beogradu 1982. godine.

Predsednik Društva književnika Vojvodine (1993—1997) i predsednik Saveta Međunarodnog salona knjiga i Dana Laze Kostića u Novom Sadu (2000—2004).

Živi u Novom Sadu i radi kao direk­tor pesničke institucije Brankovo kolo u Srem­skim Karlovcima. Objavio dvadesetak knjiga poezije, proze, eseja, kritika i polemika.

Pesme su mu prevođene na ruski, engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, jermenski, poljski, gruzijski, arapski, rumunski, švedski, češki, slovački, ukrajinski, mađarski, makedonski, rusinski i slovenački jezik.



KNJIGE POEZIJE:

  • "Maternji jezik", KOS, Beograd, 1978, 1995.
  • "Linije na dlanu", Prosveta, Beograd, 1980.
  • "Vrvež", Matica srpska, Novi Sad, 1985.
  • "Carska namiguša", BIGZ, Beograd, 1990.
  • "Jadac", Srpska književna zadruga, Beograd, 1993.
  • "Pusta sreća", Prosveta, Beograd, 1994, 1995, 1996.
  • Pesme pri ruci", KOS, Beograd, 1995.
  • "Log", Vreme knjige, Beograd, 1995.
  • "Cvast", Prosveta, Beograd, 1996, 1997.
  • "Čistač", Izabrane pesme, Prosveta, Beograd, 1997.
  • "Snovilje", Glas srpski, Banja Luka, 1998.
  • "Živa duša", Prosveta, Beograd, 1999.
  • "I otac i mati", Izabrane pesme, Matica srpska, Novi Sad, 2002.
  • "Mleč", Izabrane pesme, Glas srpske, Banja Luka, 2004.
  • "Svetlost i zvuci", Izabrane i nove pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 2005.
  • "Šajkaški soneti", Prometej, Novi Sad, 2008.
  • "Darovi", Orfeus, Novi Sad, 2009.
  • "Vijadukt", (poeme), Prometej, Novi Sad, 2011.


OSTALE KNJIGE:

  • "Prokrustova postelja" (eseji i kritike), Stražilovo, Novi Sad, 1989.
  • "Auh, što život ušima striže" (almanah), Stražilovo, Novi Sad, 1990.
  • "Branko — Pesnik mladosti" (monografija o B. Radičeviću), Književna zajednica Novog Sada, 1984, 1985, 1990. i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1992.
  • "Ojkača" (studija i antologija), Književna zajednica Novog Sada, 1988, Dnevnik, Novi Sad, 1992. i Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka ‡ Beograd, 1996.
  • "Ples u Negvama" (eseji i kritike), Prosveta, Beograd, 1998.
  • Polemike i odušci", Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.
  • "Priče iz potaje", Prometej, Novi Sad, 2007.
  • "Živi zvuci Nenada Grujičića", (Miloš Jevtić, kolekcija Odgovori), Beogradska knjiga, Beograd, 2008.
  • "Muža duša" (roman), Prometej, Novi Sad, 2009.
  • "Priče za romane", Kulturni centar Novog Sada, 2012.
  • Antologija srpske poezije (1847—2000), Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2012.


NAGRADE:

  • Brankova nagrada Matice srpske
  • Milan Rakić
  • Vukova nagrada
  • Pečat varoši sremskokarlovačke
  • Skender Kulenović
  • Stražilovo
  • Pavle Marković Adamov
  • Kondir Kosovke devojke
  • Pjesma nad pjesmama
  • Kočićevo pero
  • Grb Sremskih Karlovaca
  • Lazar Vučković
  • Šušnjar
  • Dnevnikova nagrada
  • Zlatna značka KPZ
  • Prva nagrada na Smotri jugoslovenskih radija
    u Ohridu za emisiju ''Od bećarca do ojkače''

Nenad Grujičić
Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 03:32:45 pm »

*




NENAD GRUJIČIĆ

Nenad Grujičić je po svemu izuzetna pojava u našoj književnosti i markantna ličnost našeg književnog jezika, čak u izvesnom romantičarskom smislu, tako da njegovo portretisanje mora biti veoma inspirativan posao što, priznaćete, nije baš obavezno slučaj sa većinom naših savremenika.

Pre svega pesnik, i to jedan od najistaknutijih, ali takođe i vrlo originalan, bespoštedan književni kritičar, pa onda i polemičar, jedan od najduhovitijih i najfrekventnijih koje imamo, Grujičić nije od onih autora za koje jednostavno određujemo kontekst pevanja i mišljenja, jer se krug njegovih srodnika neočekivano proširuje, i to u onom najboljem i najdubljem tradicijskom pravcu. U njegovom rukopisu treperi i stalno je delatna najfinija tradicijska rezonanca ‡ za koju često mislimo da je neponovljiva u duhu savremenog pesništva. Kroz njegove stihove kao da zaista progovaraju najdelikatniji refleksi narodne lirske poezije, varnica koju svi čuvamo negde u ličnom i kolektivnom sluhu, ali je samo retki mogu ukresati.

Po tom daru je Grujičić, inače izrazito samosvestan i poetički upućen autor, poseban među savremenicima. On suvereno vlada izvorima našeg pesništva, sve tamo do usmenog, i zato je "maternji jezik", naslov njegove prve zbirke pesama, toliko adekvatan i za sve ostale.

Podela na faze, kritičarima tako draga pri pokušaju integralnog razmatranja nekog opusa, ovde je jedva izvodljiva i mogla bi se vršiti samo po principu uočavanja manje ili veće naglašenosti poetičkih konstanti, koje se iz nekoliko pravaca slivaju u jedinstven pesnički glas. U novim knjigama koje su svojevrsni omaž sonetu ‡ prava sonetna ekvilibristika i samoanaliza ‡ nema ničeg izveštačenog, nego se promišljanje pesme unutar pesme odvija uz male svečanosti i eksplozije lirske inventivnosti po kojoj znamo punokrvnog Grujičića.

Ni ovde, naravno, iz njegovog glasa ne iščezava gorko-ironični impuls, nego se čak i pojačava, praćen ‡ što je naročito važno ‡ specifičnim jezičkim hedonizmom: očiglednim i čujnim uživanjem u konstrukciji sočnih lirskih fraza, sa efektnim poentiranjem na malom prostoru, kao da je u svaki stih ugrađen mali mehanizam koji će sve te sintagme dovesti u nezgodne a opet funkcionalne relacije ‡ da bi značenje pesme i njena zvukovnost postali jedno.

Važno je naglasiti autentičnost Grujičićeve lirike, njenu elementarnu snagu i njenu duboku ukorenjenost u bogatstvo našeg jezika. Ta elementarnost je bitna jer baš zahvaljujući njoj pesnik tako raskošno varira svoje retoričke registre, od ironičnog, sentimentalnog i erotskog ‡ do rodoljubivog, i u svim registrima biva ujednačeno kvalitetan. Pesnik priziva primordijalno stanje pesme tako što luta kroz tradiciju, nastojeći da kroz to lutanje obnovi magiju samog stvaralačkog čina. Jezik lutanja uvek je konkretan i ekspresivan, krajnje intiman i jednokratan, a istovremeno kao da dolazi iz velike udaljenosti, iz neke kolektivne memorije, pomalo se vrteći i oko razočaravajućeg inventara svakodnevice, oko svojevrsne opčinjenosti trivijalnim ‡ ne da bi se ono izložilo poruzi, nego da bi na fonu karikiranja još jednom zablistao moćni refleks iskonskog pevanja, Nenadu Grujičiću toliko svojstven i drag.


Želidrag Nikčević | Nenad Grujičić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Maj 06, 2012, 03:30:21 am »

*

NENAD GRUJIČIĆKnjige poezije




                                     


MATERNJI JEZIK
Ovo je knjiga koja je očekivana, ili tačnije, knjiga koja je bila neophodna....
[Milivoj Nenin]

LINIJE NA DLANU
Nema sumnje, Grujičić je u dosluhu s najnovijom i preovlađujućom orijentacijom moderne poezije na "novi realizam" i "poetski publicizam", koji se ne usteže ni od društvenog, pa ni političkog tumačenja čovekove situacije, s jedne strane, niti od "nepoetskog", dokumentarnog, dnevničkog i autobiografskog govora, s druge. ...
[Slavko Gordić]

VRVEŽ
U svojim najboljim pjesmama, koje pretežu u Vrvežu, Nenad Grujičić je uspio da progovori svojim glasom, svojom nutrinom...
[Ranko Risojević]

CARSKA NAMIGUŠA
U Carskoj namiguši  Grujičić ostaje veran jeziku koji je "posisao" sa Maternjim jezikom, tom zvuku i melodiji koje je tako strasno prizivao i ispitivao. Maternji jezik je, i na ovom primeru vrlo uspela metafora koja apsorbuje, fermentira, pa onda isijava niz značenja od značaja za razumevanje Carske namiguše, kao i Grujičićeve poezije uopšte...
[Zoran Đerić]



                                         


JADAC
Najpre, nova je knjiga pesnikov pogled u protekle decenije, povratak dečačkim uspomenama i zavičajnim (zapadnobosanskim) temama, otiskivanje ka prostorima izbledelih i potisnutih slika, suočavanje s korenima sudbinskih udesa i s razlozima današnje neurotičnosti...
[Čedomir Mirković]

PUSTA SREĆA
Najsloženije spojeve i najveći raspon razlike Grujičić ostvaruje u knjizi Pusta sreća u kojoj je sabrao tri sonetna venca: Žižak, Vihor i Tajac....
[Saša Radojčić]

LOG
Mistik beline i pesnik samoga sebe je Nenad Grujičić, a zbirka soneta Log ukazuje se kao srebrnast nimbus nad dosadašnjim pesnikovim ostvarenjima...
[Jelena Aleksić]

MATERNJI JEZIK I PESME PRI RUCI
U ovoj knjizi je ono najbolje od Grujičića. Ona predstavlja tačku s koje se pruža najčistiji i najdalji pogled na Grujičićev pesnički trud.
[Laslo Blašković]



                                     


CVAST
Šta je Cvast? Preliv boje, tanani slikarski akvarel? I to! Ali nešto vidljivije, što donose sazvučja Grujičićeve Krajine. A koju je pjesnik u nekom svom drugom svijetu prepoznao i doslutio. I koju je, u nekom drugom vremenu, doživio...
[Zdravko Kecman]

ČISTAC
Posle devet knjiga pesama i dve decenije prisustva na književnoj sceni, pesnik Nenad Grujičić osmelio se da istupi na čistinu i preispita sve što je do sada učinio u poeziji, objavljujući obiman izbor stihova pod efektnim naslovom "Čistac"...
[Dejan Tadić]

SNOVILJE
Dve su osnovne teme "Snovilja", zbirke pesama plodnog i sve prisutnijeg u srpskoj poeziji Nenada Grujičića: ljubav i pesma...
[Nikolaj Timčenko]

ŽIVA DUŠA
"Živa duša" je nova knjiga Nenada Grujičića, pjesnika i esejiste, književnog kritičara i antologičara, vrsnog i polemičara i analitičara, sastavljena od tri sonetna vijenca: Dušo, Dušak, Poezija i ciklusa raznoobličnih pjesničkih štiva, od minijatura do poema...
[Momir Vojvodić]



                                     


I OTAC I MATI
Najnoviji izbor Grujičićeve poezije, posvećen ocu i majci, potvrđuje razuđenost njegovog pjesničkog interesovanja ne više i ne samo u formalnom nego i u sadržajnom smislu. On je, koliko nam je poznato, do danas jedini pjesnik koji je u jednoj zbirci objedinio pjesme o oba roditelja, ne ističući, dakle, samo jednog, što je obično do sada bio slučaj...
[Ranko Risojević]

MLEČ
Čašu poetske mliječi, destilat svog višeknjižja, Nenad Grujičić podiže u slavu poezije i pjevanja, zaumnih moći jezika i pjesničkog izričaja, njegovog volšebnog obuhvata visina, dubina i širina duhovnih i životnih...
[Anđelko Anušić]

SVETLOST I ZVUCI
Uz sonet (i vijenac!), kao dominantnu impresiju nakon susreta sa Grujičićevom poezijom, nameće se odmah i bespogovorno zavičaj, kao iskon  i donji kamen ne samo ove poezije, već ukupnog Autorovog bića i bitisanja...
[Miroslav Egerić]

ŠAJKAŠKI SONET
"Šajkaški soneti" Nenada Grujičića jesu lirsko traganje za izgubljenim vremenom. Pesnik je uspeo da prizove i dočara dane ranog detinjstva u Šajkašu, ali je, takođe, svemoćnim pesničkim vidom, oživeo i dane u kojima nije učestvovao (odlazak roditelja iz Bosne u Šajkaš i početak života u novoj sredini, sa svim nedaćama i radostima), kao i jedno udaljenije, istorijsko vreme (život Srba-graničara kroz vekove, odblesci ratova, obredi koji sežu u davninu)...
[Maja Belegišanin]



         


DAROVI
...ne zaboravljam da je ova poezija dobrim delom namenjena sladokuscima. Ona od svog čitaoca zahteva ne samo izuzetan lirski rafinman, ne samo veoma razvijen prirodan sluh, nego i vrlo konkretna znanja o lirskoj tradiciji. U njoj se prepliću odjeci različitih čitanja, uvek je tu zapretano neko suptilno ukrštanje s lektirom, a istovremeno ne prestaje da treperi neponovljiva autobiografska struna, prenapregnuta porodičnim, zavičajnim i nacionalnim refleksima...
[Želidrag Nikčević]

VIJADUKT
Ova po mnogo čemu neobična knjiga sačinjena je iz tri poeme: "Vijadukt", "Pokrivanje kuće" i "Žabar". Nenad Grujičić obnavlja u savremenom srpskom pjesništvu zapostavljen oblik — poemu, u kojoj se elementi lirske poezije prepliću sa narativnim. Sa snažnim životnim izvorima, ova nesvakidašnja knjiga donosi krajiški ambijent gdje se kao toponimski epicentar javlja Gomjenica (i ne samo ona) natopljena krugovima burnih slika i prizora, koji svojim umjetničkim dometom vode ka univerzalnoj dimenziji rukopisa.
[Predrag Bjelošević]


* * *





ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE (1847—2000)
... nastoji da pokaže beskrajnu lepotu poezije u srpskom jeziku i da istakne svu njenu raskoš u periodu od jednog i pô veka — praćenjem putanje eksplozije pesničkog jezika.
... ova antologija pokazuje širinu i lepotu srpskog jezika ostvarenog u najrazličitijim pesničkim rešenjima, u slobodnom i vezanom stihu, u raznovrsnim formama i oblicima, u nepreglednom mnoštvu tematskih i motivskih polja, u dionizijskom i apolonijskom tonu, u kreativnim moćima poezije.
Sasvim je očigledno da je priređivač duboko probdeo nad pesničkim opusima i, snažno koncentrisan, birao pesme koje su ušle u Antologiju, pesme koje izazivaju visoko čitalačko uzbuđenje i snažan doživljaj.
[Marija Sloboda]

više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Maj 07, 2012, 12:02:34 am »

*

NENAD GRUJIČIĆ






Fotografija Nenada Grujičića iz vremena kada je objavio prvu i drugu knjigu pesama.

Fotografisao Andrej Tišma
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Maj 07, 2012, 12:02:44 am »

*
Maternji jezik
Nenad Grujičić



O MATERNJEM JEZIKU

Oko naslova Grujičićeve pesničke prve knjige lebdi omaglica slutnji i pitanja moderne filozofske i književne misli. Maternji jezik! Je li po sredi Kročeova ideja (inspirisana starim Herderovim i Hamanovim učenjem) da je poezija maternji jezik čovečanstva, da su jezik i pesništvo u osnovi jedno: stvaranje, pothranjivano i usmeravano silama imaginacije? Ili je, možda, u pitanju pesnička overa strukturalističke "filozofije sistema", koja daje povlašćeno mesto jezičkoj aktivnosti, pripisujući joj nezavisan totalitet? Ili je, naprotiv, reč o otporu nametljivoj filozofiji ljudskog jezika, otporu inspirisanom jednom "filozofijom čoveka", koja u jeziku vidi "prirodnu ustanovu"? Jer, kako veli Mikel Difren, "za svakog čoveka postoji njegov maternji jezik koji predstavlja podlogu i hranu njegovoj misli, i čovek u njemu obitava onako kao što zametak obitava u majčinoj utrobi: on će od majke morati da se odvoji, ali će uvek ostati okružen njenim staranjem i nežnošću".

Samo jaki razlozi dopuštaju podvrgavanje jedne pesničke knjige teorijskoj "anketi". Ovoga puta to pravo nam daju bar dva obeležja Grujičićeve knjige: jezik i poezija su njen predmet, više negoli njen subjekat ili njeno podneblje, i, potom, u njenom pismu ima toliko kategorijalnog jezika i toliko destilisane pojmovne bistrine da ove tekstove, i nehotice, pre nego sa ikakvim literarnim uzorkom, upoređujemo sa manirom i stilom definicija.

Pesnički opit Nenada Grujičića izveden je čisto i dosledno. Kako u njegovom shvatanju pesništva, tako i u njegovom pesničkom činu zadivljuje kristalna i definitivna jasnoća stava i iskustva.


Slavko Gordić, 1979.     više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Maj 07, 2012, 12:25:02 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Maternji jezik


OLOVKA
 
Olovka je kao žena.
Prestali smo se
dogovarati
o svemu što je ručak
     i potreba.
Lažemo se
     i trošimo
     pred spavanje.
 
Po nekoji put
klizim s postelje
niz papir!

 

OBIČAJ
 
Moćna je navika
koja me oplemenjuje
ranim sjećanjima.
 
Ona žestoko gori
     i oplakuje dan
     kada sam prvi put
uzeo olovku
     i nacrtao kosu liniju
ali liniju
što prolazi kroz srce
     i nastavlja se
     do porođajnog mesta
ili zamke za sve one
koji razmišljaju
o putešestviju
kroz nejasne predjele
     i vradžbine pjesme
     što se kao u snu
iznenada ukazuju!

 

TO
 
Bilo šta da se priča
     i nagađa
o svemu ovome
ništa se neće znati
jer dok pišem
izražavam duboku brigu za TO
     i samo tada
     tamo neke meni
sudbinski jasne slike
     i prilike
     jesu nesmetana šetnja
     do sna
jedine raskoši gdje nema
razlike
između mene
     i meni različitih
ljubimaca Prirode
     i Razmišljanja.

 

RAZLAGANJE ŽIVOG BIĆA

Ne bi trebalo valjda
da branim ovo što pišem?
 
Ispostaviće se da postavljam
zamku
i uvlačim Vas
u džunglu stihova.
 
Rekli ste kroz nos:
A
i ti pišeš poeziju?
Pa da vidimo?
 
Ja sam drhtao
i razlagao dugačku pjesmu
na dijelove:
 
U prvi idu ljudi
u drugi bilo šta
u trećem je opadalo lišće
kroz četvrti tekla voda
kroz peti krv
i tako dalje
do nekog beskonačnog broja
kojim se obilježava taj
posljednji komadić
moga znanja.
 
Samo uz pomoć poezije!

 

OPASNO PROTEZANJE
 
Kad jezik zazvuči
ili se sluša
ili ne sluša.
 
Ali
sad smo ovdje da ga slušamo
     i aplaudiramo
     za podvige u mnogim ratovima
što ih je učinio
za dobrobit nas mladih jezičara
koje sudbinski interesuje
     i pjesma
ali nas muči
njeno protezanje kroz vjekove
pa ipak
o pa ipak
pristajemo
njome da se služimo!

 

UNUTRAŠNJA
 
Ipak
neki Veliki zakon
izvan zemaljskog reda
uspostavlja poredak
u mojim stihovima
što crpe svu snagu
     i služe meni-žrtvi
     da poklekne
     sudbinskom teretu
iznutra.
 
Oh dušo
kako mudro
zabavljaš se tijelom!
Tvoja orgija
nebeska je strast
što kratko traje
     i ostavlja me
     u razorenom stanju.
 
Brižno ispisujem
neku vrstu sna:

Unutrašnja građa moga bića
što prije se
mora raščlaniti
     i otpočeti
     život bez smetnje.

 

PREVODILAČKI RAD

Ovo je pjesma
koju sam preveo
sa svog jezika na Vaš.
 
Nisam nimalo sumnjao
u obostrane prednosti
i mogućnosti
da se moj govor izrazi
svakodnevnim riječima.
 
Sve se ulijevalo
u već pripremljene kanale
a meni je preostalo samo
da ubrizgam život
neartikulisanoj masi
i prihvatim
Vaše uslove:
 
Ptica bez krila
ne može da leti
jer to se protivi
svim oblicima bioloških
i gravitacionih
saznanja.
 
List vode takođe
ne može presjeći ribu
jer šaran je čvršće
agregatno stanje!
 
Zatim ste me primorali
proderali ste se
kako pjesma
ne smije imati gestove
kako ona nije živo biće
koje mlatara rukama
i donjom usnom
opominje na opasnost:
Nema pjesma gestove!
 
Dobro
u redu.
Ovo je samo prevodilački rad
i zajednički dokument
o našem sučeljavanju.

 

VELIKA POMETNJA
 
Duša jednom napusti tijelo
     i ne vraća se u isto.
Slobodna istražuje
     i lovi opet nekog stvora
     da mu se usadi
da ga optereti
čitavog života.
 
Moja duša
poprilično miruje.
Ne zalazi u naše
zajedničke probleme
onoliko koliko ja to činim
     i pojedoh se živ
     što ponekad ne mogu
     pjesmu napisati
ili još gore
kad pomislim
     i uplašim se
     da nikad ništa neću napisati.
 
O velike li pometnje!
Ni traga ni glasa od stvoritelja
a ja nagađam
     i uveličavam
     ovako divno stanje
moga mesa.

 

POEZIJA

Ah:
 
To je bistri Um.
Jezik oslobođen predrasuda.
Otvorene rečenice
mojih glavnih briga.
Rasulo koje
dovodim u red.
 
Zapravo
sad se izbavljam
prije vremena!


KROZ KRV
 
Kad ulazim
u mnoge predjele
Prirode
     i Razmišljanja
širim se
     i otvaram
bez milosti izranjam
     i nastavljam trk
     preko poprskanih površina
prstima niz mokro lice
niže
naniže
da iščupam srce
unutrašnjeg dvojnika
koji uzdiše
teško diše
izdiše
poslije dugih putovanja.
 

TAJNA SE OTKRIJE NA KRAJU
 
Onaj sam
koji kopka
po utvrđenjima
što ih niko vjekovima
nije osvojio
već se pri kraju života
dao u bjekstvo
napustivši
     i svoje najdraže
     u porodici
     da bi njemu bilo najbolje
znao on to
     ili ne!
 

PUTOVANJE
 
Put kojim idem
     i ne osvrćem se
    ne obrćem oko ose
zaraza je
što zakonom vjerovatnoće
izlazi
     i prelazi
iz sveg
     i svačeg
u ovakve kao što sam ja.
 
Put se ne vraća u izvor muke
iz koje počinje
već gradi vječnu Arhimedovu spiralu
po kojoj kružim
     i udaljavam se od centra
     istine
koju slutim
     i nazirem
pa je kao takvu
ovoga puta negiram
     i ostavljam za sljedeće
     aktivno putovanje.


POSLJEDICE
 
Ne postoji ono
što se osjeća svim čulima
bez obzira na ljepotu
ugrabljene misli
što vodi u zamršene
predjele vječnosti.
 
Rad do iscrpljenosti
na ovom fenomenu
samo je užurbanost moje krvi
     i svih dosadašnjih
     vjekova poezije
     što počivaju
nad
     i pod grobovima
Homera
Dantea
Branka
     i ostalih.
 
Ali
meni ne preostaje
ništa
nego da se plodim stihovima
     i živim u zabludi
kao svi prethodnici
     i oni koji će
sutra
možda
doći.
 

MOĆ KOJA NIJE
 
Isto je pisati o ružama
prije
ili poslije kiše.
 
Pišem o svemu
ne bih li osvojio
golema prostranstva.
 
Ima stvari
     i pojava
     o kojima niko
     nikad ne pjeva
a one su takođe pjesme
jer same sebe pjevaju
ne čekajući mene
i meni slične.
 

TOBOGAN — LAVIRINT
 
Riječ se podešava
uvođenjem emotivnosti
dužinom posljednjeg sloga
naglašenim mjestima
     i sopstvenom vrpcom
     što se odmotava
     do dalekih predjela
     neslućenog sklada
što se po ko zna koji put
obnavlja
pomoću podjetinjenih
pogleda na svijet.
 
Praksa pokazuje:
Ono što liči na zamku
odskočna je daska
čiji ugib stvara energiju
čini formulu
s iznenadnim nepoznanicama.
     Ja vidim jasno
putanju
po kojoj klize riječi
     ili jezgro ove pjesme
     što mijenja boju moga lica.
 

ZBIVANJA OKO PJESME
 
Tamo gdje
počinje moje tijelo
odgoneta se pjesma.
 
Rast riječi se nastavlja
praznim pričanjem
     i objašnjenjima
     što se silovito
približavaju
     i glasno čuju
iz usta mojih sagovornika.
 
Dosta
za danas je dosta!
Uporedimo
ove dvije vrste kazivanja
u šakama procijenimo
njihove težine
     i vagajmo
     vagajmo
do sljedeće pjesme.
 

NJEGOVO VELIČANSTVO
 
Jezik je pilula
što se guta svaki dan
na opštu nesigurnost
pojedinih riječi
što nastanu u datom trenutku
bez obzira da li se čak
     i ispisuju
     u besvjesnom stanju
ili kako drukčije.
 
U pjesmi
jezik se prevrće na glavu
     i čeka
     da se krv slije u nju
pa da zapjeva kako je nebo crveno
kako se on jezik
odriče ulogâ koje ima
     i da se nepošteno koristi
     među ljudima što su
     neraspoloženi
prema glavnoj funkciji
Njegovog Veličanstva.
 
U porodici
kao u pjesmi
riječi se kače
     i uz tresak kidaju
     svaka na svoju stranu
     uz sopstvene troškove
svakako!
 

PO ROĐENJU
 
Jezik je tajna
podarena
meni — razumnoj cjelini
da barata okolinom
     i ako se ikad izgradi
     u velikog pjesnika
onda
i suštinom okoline.
 
Pjesnik se ne oslobađa jezika
ni poslije smrti
a to znači
da je prevaren u životu
     i da se uzalud
     opkladio s knjigama
     kako će sve nestati
     svršetkom njegovog organizma
najsavršenije konstrukcije
što postoji
među
pokretljivim česticama.
 

POEZIJA IMA SVOJE LJUDE
 
Nekakav naročit recept
ne mogu da dam
za spravljanje ovoga melema
kojim se vidaju
zdravi
     i bolesni dijelovi
     moga života.
 
Ah
nezgodno bi bilo
da se otkrije bilo šta
o ovome o čemu se
vjekovima govorka po školama:
Poezija je vječita!
 
Slažem se
     i dodajem:
Nema čovjeka
na kugli zemaljskoj
koji bi ušao u kraj
     i tajne
nitima ove ženske čarape
što ima svoje pristalice
     i gotovo!
 

MIRNA SAVJEST
 
Nešto se može naučiti
a nešto podariti
ako pišeš pjesme
     i sarađuješ s ljudima
     koji dobro barataju
     specijalnim slučajevima
ili životnim navikama onih
što nemaju šanse
za oproštaj
slatko spavanje
     i mirnu savjest.
 
Ko ti garantuje da si u pravu
     i da ono što tvoja
     glava opredmeti
     ima ljudski smisao?
 
Nemoj se drmusati samosvjesno!
 
Stavi palac na čelo
     i pitaj:
     Oče
zašto si me pravio
kad nisi znao
     i nisi mogao
     pravilno
     da me rasporediš?
 

TU SAM
 
Čuje se:
Ovaj piše o Velikim temama
izgara
i napušta leglo
najljepšu dogodovštinu
što je pruža mili život.
 
Za uzvrat
ukazujem se
     i s visine padam
     u najžešću sumnju.
Vrat slomio ili ne
nije važno.
Važno je da sam tu
da se branim
     i nastavljam slova
     ovoga sitniša
što se prska
     i prosipa izvan hartije
a vlaga se ne vidi.
Samo osjeća u kostima!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Maj 07, 2012, 12:25:11 am »

*
Linije na dlanu
Nenad Grujičić



O LINIJAMA NA DLANU

Grujičić se, naime, prvo javlja knjigom Maternji jezik, metapoetskim projektom koji zvuči asonantno u odnosu na ironijsko istoglasje 70-tih, i ne samo zbog toga predstavlja jednu od najboljih prvih pesničkih zbirki novije srpske poezije. Maternji jezik je sasvim definisano, celovito poetsko ostvarenje (koje pokazuje da uspela metapoezija, uprkos raznim prigovorima, ipak jeste istinska poezija), a njen autor je odmah, odjednom, "gotov pesnik"...

Već od prvog trenutka svog javljanja Grujičićeva poezija je (zasluženo) dobila svoje pažljive i ustrajne tumače. Zahvaljujući tome (za razliku od mnogih ostvarenja pesnikovih generacijskih sadruga) jasnije se vidi kontekst njenog očitavanja, njene mene (i mane), osobenosti, vrednosni uzleti, značenja, i padovi. Među dosadašnjim čitanjima Grujičićevih stihova valja najpre izdvojiti čitanje Slavka Gordića koji je, uz osobenu filozofsku aktualizaciju značenja Maternjeg jezika, skovao do sada najprecizniju sintagmu / oznaku promenama sklonog Grujičićevog pevanja. Setna skepsa. Vladimir Kopicl je, takođe, inspirativno pročitao Maternji jezik i opisao poeziju iz te knjige kao "ličan metapoetski diskurs", prisutan u površinskim tokovima, mestimično obogaćen realijama sveta i titrajima ličnosti pesnika. Ukratko, pojedini tekstovi o Grujičićevim knjigama (naročito o Maternjem jeziku), zarad svoje pronicljivosti i analitične validnosti, jednostavno obavezuju nove tumače, pa se i ovaj osvrt delimično stvara kao proširena replika ranijih čitanja. O Grujičićevim stihovima najpotpunije je pisao Ivan Negrišorac... određujući Grujičića kao pesnika razbora.

Najbolji Grujičićevi stihovi, odmerenošću i "tačnošću" ("tačnošću" na poetski način), kao i težinom da (u sopstvenoj promeni) dokuče i dočaraju neobuhvatljivost sveta, jesu od istinskog pesničkog nemira.


Mihajlo Pantić, 1988.    više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Maj 07, 2012, 12:35:21 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Linije na dlanu


KRVAVI GEST

U očima poznanikâ
vidim prljava djela
al upuštam se
u mučne noćne razgovore.
 
Teče slatka priča laskavica.
 
Kad ponestane
temâ za obmanjivanje
lisac liscu
vuk vuku
šara po očima:
pazi da ne promakne
slučajno krvavi gest.
 
U protivnom
ode glava
kad-tad!
 

PREDSKAZANJE

U devetoj godini
pisao sam o pčeli i cvetu.
Moja majka naglas je
čitala pesmu i plakala.
 
Posle sam često uzimao
olovku i započinjao isto.
Kad god bih ustupio mesto
nekoj pojavi ili predskazanju
na papiru je nicala
gomila rečenica.
 
Rađalo se nešto
nalik na ljubav.
Ljubav je preuzela sve
što se odigravalo
pred mojim očima.
 
Na drugoj strani
ostala je nemoć da bdim
nad celinom koja se zove život.
 

DARVINOVA ŠALA
 
Potičemo od paramecijuma
gliste
šarana
ptice selice
zeca
vuka
krave
     i konačno majmuna.
 
Majstorski se Darvin našalio
mi uzeli za ozbiljno
zapisali u knjige
djecu posadili u školske klupe
     i
     pukla bruka:
Ljudsko meso nije za jelo!
 

ULICE
 
Dovoljno je da se raspitaš
za Jakšićevu ili Knez-Mihailovu
     i već si na konju:
Tu ti je stari poznanik
koji se osmjehuje na ulazu
bilo koje kuće
     i otvara vrata
prije nego si pokucao.
 
Svejedno je šta ćeš popiti
     i šta ispričati
     starom znancu
kako si do sad živio
     i kuda se dao
poslije svoje desete godine.
On će se pretvarati da sluša
jer postao si svoj čovjek
i sopstvena nada.
 
Usput se žališ
na mnoge bulevare
     i bezbrojne ulice
tužiš se na imena
     čestih nobelovaca
patent-stručnjaka
     i ostalih što imaju
podočnjake.
 
Urazumiće te nadareni prijatelj
u zanosu objašnjavajući
kako su ulice
munje što raznose
duše
     i stanovnike
do najbližeg oltara
samoposluge
fabrike ili stadiona.
 
Zahvaljuješ na crnoj kavi
     i savjetima
klanjaš se do zemlje
zatim zalupiš
vrata s najlonskim prozorom
     i pred očima
     ukaže se prizor:
Jedna uličica s tvojim imenom!
 

DERIŠTE
 
Jedno derište luta.
Strijelja pogledom
skriva pogled
ćoravo je
zavodi.
 
Nikad ne znaš da l je gladno.
Niko ne zna otkud je.
 
To derište kevće povazdan.
 
Njegov glas
odzvanja u centru grada
     i kruži ponad
     tornjeva
lagano odnoseći uvis
prašinu
     i naše sjene.
 

O DRUŽENJU
 
Nema više druženja.
Nećemo da se družimo.
 
Dosta je bilo pajdašenja
glavobolje
     i nedoumicâ.
 
Dosta je bilo praznih
razgovora što filuju
mladalačku krv
     i uzdižu
     visoko
visoko.
 
Nema više bratskih veza
nema kolebanja oko koraka
nazad
     ili naprijed!
 

SUĐENIK
 
Život traje jedno vrijeme
na pripremljenim količinama
vode
hrane
vazduha
     i šetnje kroz san.
 
Usput krv se ljulja
u temelju
jer si do pedesete
karlično raspoložen
     i bereš plodove
     što pršte na sve strane
kad se ni sam ne znaš
kako-zašto
rasrdiš
na skromnom kosturčiću
mile suđenice.


UDES
 
Iako često
zagledan u nebo
otac nikad nije naglas
rekao šta osjeća
    i vidi
niti je slovce svoje nepismeno
na papir ikad stavio.
 
Ti koji drukčije postupaš
jednom ga upita:
Otkud li tolike zvijezde?
 
On te ne pogleda
već odlazeći reče
da se o takvim stvarima
samo uz dobru rakiju
pošteno može pričati.
 

ANĐELI
 
Raspakuju
predskazuju
izlajavaju se
na licu mjesta prave
spisak preživjelih predaka.
 
Sve vjerujemo
u anđele se pretvaramo
ogromne duše na sto serviramo
komadamo
bratimimo
krv jedni drugima ispijamo
dugačke prste
u usta zavlačimo
vučemo
rastežemo
smijemo se grohotom.
 

ČISTILIŠTE
 
Velika
prostranstva iznad glave
     i još veća u njoj
izvjesna su čistilišta
u kojima rasturam znanje
stečeno u školi.
 
Daj veću snagu
ogromna pustinjo!
 
Stanujem u tijelu
koje sporo nosi
     i ne dâ
     da poletim gore
gdje prostor guta sam sebe
     i mene
koji ga popunjavam
kao što je predviđeno.
 

RASPORED KOSTIJU
 
Kostur je garnitura spravica
     i dobro proračunatih
sklopova.
 
Da bi vladao njima
nemilice hodaš
     i klimaš se
u vlažnom mesu
praviš raspored.
 
Po prednjim
i zadnjim vratima
vješto su razbacane lučne kosti
uglavnom nepokretne
     i rijetko učestvuju
     u oblikovanju
svakodnevnih figura.
 
Lopta je na vrhu
zamišljena
     i vječna kost
koja gospodari svijetom.

Sve u svemu
stalnog rasporeda nema
jer još uvijek svjež omotač
u redovnim se razmacima
isparava
     i obnavlja.


VELIKO PITANJE
 
Pojedeš
popiješ
nešto oboriš
teče život
jebeš mu zeca njegovog.
 
Sutra se može
dogoditi kakva nesmotrenost
pa da nastradaš
na daj bože iščezneš.
 
Kamo?
— pitaš zabezeknut.
 
Pa...
ovaj...
TAMO!
 

SUDBINA
 
Na hladnu si zemlju
položio tijelo
     i s oblaka
     grohotom
osmatrao mapu.
 
Ruke
     i noge
što fijuču kroz vazduh
iscrtale su krivulju
posegnuvši za hranom
ogrevom
     i putovanjima.
 
Sad se lijepo vidi zakon.
 

PUTANJA
 
Lično si utvrdio
da se oko sunca obrćeš
velikom brzinom
koju ne osjećaš.
 
Putanju
ovako iscrtaj:
Prava linija
iz majčine materice
do sitne zvijezde
iznad žalosne vrbe
u dvorištu rodne kuće
     i još dalje
     tamo gdje ničem
     ne služe
oči
uši
ruke
     i ostali pribor.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Maj 07, 2012, 01:13:43 am »

*
Vrvež
Nenad Grujičić



O VRVEŽU

Grujičić je pesnik vrlo izrazite poetične konzistentnosti, no i pesnik sklon izvesnim menama u okviru početnog opredeljenja: primetno je, tako, neprestano stilsko obogaćivanje i naprezanje jezika, tematsko-motivsko pomeranje, kao i izmene akcenata stavljenih na pojedine segmente tonaliteta. Pri tome ostalo je trajno usmerenje ove poezije na socijalnim aspektima stvarnosti, te se pesnički čin sugeriše kao vrsta kritičke reči namerene da se odredi prema nekim osnovnim pitanjima društva i svakodnevice.

Jedna od osobenosti koja Grujičića izdvaja iz kruga mlađeg pesništva jeste i specifična prozirnost njegovog jezika. Ako bismo pokušavali da kontekstualizujemo te strukturne aspekte njegovog pesništva onda bismo to mogli učiniti uz pozivanje na skorija iskustva nekih pesnika, ali i uz naglašavanje izmena koje je Grujičić postepeno unosio. Prva knjiga, Maternji jezik, tako, prizivala bi jezičku neposrednost Stevana Tontića, istina lišenu žestine i izazivačke grubosti ovog pesnika, da bi se vremenom — a to biva jasno pogotovo u knjizi Vrvež — ta iskustva pomerila ka složenijim zahvatima što prizivaju u sećanje radove Raše Livade, Simona Simonovića, Miroslava Maksimovića i Duška Novakovića.

Ne treba posebno naglašavati da je pesnik, pri tom, očuvao prepoznatljivost i posebnost sopstvenog rukopisa, ali vredi istaći da će se na liniji takvog obogaćenja jezika, primetnijeg u prvom delu Vrveža (pogledajmo samo pojavu novih; ranom Grujičiću nesvojstvenih, nešto slobodnijih epiteta: "havarisane babetine", "socrealistični kamioni", "kilogramska ljubav", "javni golubarnik", "literarni kašalj" i sl.), pojaviti i tekstovi koji spadaju među najbolja ostvarenja ovog pesnika. No, u jezičkim slobodama Grujičić zaista ne ide predaleko: njegove jezičke igre, sintagme, metafore, simboli, priče i sl. poseduju vrlo čvrste ključeve za semantičko otvaranje teksta. Jezik ovog pesnika, stoga, vrlo je razborit, promišljen i jasno vođen, a tome razloge valja tražiti i u tematskim slojevima pesničke strukture.

Da je to zbilja tako svedoči i činjenica da se tematsko usmerenje Grujičićevih pesama relativno lako može odrediti. Pesnik, po pravilu, jasno zna o čemu peva. On se ne prepušta asocijativnim lomovima osnovne tematske linije, on se od te linije ne udaljuje previše, a ako udaljavanja ima onda se ono doživljava kao blago stilsko proširivanje prostora koje treba začiniti sitnim — doduše, ne i nevažnim — dodacima. Naslov je našeg pesnika najčešće vrlo precizna informacija, on je uputa čitaocu — često sasvim neposredna, ponekad ironijom zakriljena — kojim smerom krenuti.

Te upute ne zavode na pogrešan trag i gotovo bez ostatka usmeravaju ka socijalnim činiocima tematskog potencijala. Ako je u prvoj knjizi, Maternji jezik, i bilo izvesnih elemenata iz drugačijih sfera, svojom drugom i trećom zbirkom Grujičić nedvosmisleno precizira kako svoja interesovanja za određeni tip književne građe, tako i dar razboritog odnosa prema izvesnim problemima svakodnevice i društvenog života. Ono što, pak, izrazitosti kritičke percepcije onemogućuje svođenje teksta na satiričnu jednosmernost, jeste opredeljenje pesnikovo da se više poigrava jezikom nego temom, te pre možemo govoriti o satiričkim potencijama nego o celovitoj žanrovskoj određenosti.

Stoga u pesmama s lakoćom prepoznajemo pogotke u raznovrsne društvene karaktere (malograđanski hedonizam, provincijalna svest, psihologija zavičajnosti, ćiftinska sumnjičavost prema duhovnim vrednostima i sl.), no nema se utisak da je to primarni cilj poetske igre. Autor najčešće progovara sa tačke gledišta veoma približene mentalitetu koji ironizuje, a ređe govori s pozicija prosvetljenog sudije.

U okviru svog kritičko-poetskog programa Grujičić koristi tematski registar koji se ne može oceniti kao preterano širok. Angažman ovog pesnika, pri tom, počiva na ironijsko-humornoj jezičkoj akciji. Pesnik preuzima jezičke belege, uvodi ih u perspektivu poetskog subjekta (bilo da naprosto pripoveda u trećem licu, bilo da se obraća sagovorniku, bilo da se ispoveda), te takvim prirodnim izricanjem/ iskazivanjem "vlastitog" stava unosi motivsku napetost koja i sačinjava osnovni mehanizam "oživljavanja" bića pesme.

Jedan od boljih tekstova u knjizi, Obnov, a mogao bi poslužiti kao valjan primer za eksplikaciju pomenutog postupka. Već pri ovlašnoj analizi uočićemo da se prozirnost Grujičićevog pevanja iskazuje i kroz mogućnost vrlo preciznog definisanja tematskog opterećenja pojedinih strofa. (Parafraza se, tako, sama po sebi nameće kao kritični postupak sasvim letimičan, bez one oznake o njenoj "jeretičnosti".) U prvoj strofi dakle, pesnik evocira sliku prohujalog ašikovanja "pod pendžerima straćara", da bi u narednoj ocrtao savremenu deformaciju te izvorne ljubavne situacije — seksualnost više nije bezazleni plač pod prozorima, već prodaja tela na svetskoj pijaci ("Sad mamlazi / za velike pare, / daljem Evrope, / na kolenima prelamaju / havarisane babetine"); Treća strofa pak, vratiće u lirski fokus provincijske slike gde se, uz san o privrednom rastu, budi i san o dalekom, velikom svetu, svetu u kome se (a to je već četvrta strofa) brišu sećanja na rodni kraj već time što "tu ne krči sevdalinka / u tvom tranzistoru". Motivska napetost: ašikovanje — prodaja tela, provincija — veliki svet, realnost — željeni svetovi biće tenzioni kostur ove pesme, te uz neke zanimljive dodatke na mikrostrukturnom planu (vidi, na primer, stihove: "socrealistički kamioni / i dan-danas izlivaju / vreli katran / na koprive i ljubičice"), čine od pesme Obnova jednu od boljih Grujičićevih pesama obeleženih kritičkim tonom.

Rekosmo već da tematski registar poezije u knjizi "Vrvež" nije preterano širok, no ti nekoliki rukavci — intima, seksualnost, zavičaj, porodica, politika, malograđanski duh, i sl. — stiču se, bez ostatka gotovo, u motivskom prostoru svakodnevice. Tako ovaj pesnik svoje pevanje otkriva ne kao potragu za uzvišenim smislovima, već kao raskrivanje uhodanog mehanizma svakodnevice: i društvenog života koji lažne likove nude kao one prave. Uzvišeni smislovi ukazuju se tek kao čestice u jednoj prljavoj igri koju socijalna stvarnost pokreće. Ljubav nije ljubav već je to ogoljena seksualnost (Obnova) pesništvo nije uzvišena delatnost bliska bogovima već rad koji se administrativnim igrama ukazuje bez društvene osmišljenosti (Klima), čak ni "daljine više nisu daljine" (Razdaljine) a svekolika stvarnost ove poezije ukazuje se kroz izglobljenost iz osnovnog ležišta!


Ivan Negrišorac, 1985.    više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Maj 07, 2012, 01:26:03 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Vrvež


GROHOT
 
Na proleterskim mansardama,
uz penu piva
i vruću kožuricu,
kesimo se i žderemo.
 
U zavisnosti od tmurnog miga
i udarca vrhom cipele
u zglob ispod stola,
u zavisnosti od bubnja srca,
izgriženih usana
i lomnjave prstiju,
u zavisnosti od jačine vetra
i klime u rodnim vrletima
i, uopšte, u zavisnosti od brzine
izmene grimasâ
na mansardama širom sveta,
brbljamo koješta,
odoka zaključujemo,
savest nas grize.

Sa strane fotograf
mutavo klepeće spravama,
nikako da okine kako valja,
nikako da poleti ptičurina sura:
ptičica!
 
Nikako da grune dim
ispod crne krpetine,
nikako fotograf-šeprtlja
da zgrne grdnu zaradu
i u sjajnom objektivu ščepa
zlatne naše zube u janjetini,
ispeglane pantalone,
žile kucavice
i tu negde nalakćene
tankonoge mile kurve,
u krznu
i najlon čarapama na crtu,
što se kao larve
javljaju pred pogrome,
u ekonomskim krizama,
pred ratove,
da nešto ušićare i zdipe,
a potom gaće svoje
svilene,
krvave,
na miru operu grohotom.


KLIMA
 
U malim
skrpljenim sobičcima,
u memli
i mlakoj pari juhe,
u mirisu vrele masti,
iskuvanog veša
i dečjeg proliva,
u kućnoj atmosferi, dakle,
nad hartijom čučimo.
 
Vani kora drveta cveta,
steže inje,
ledi,
pršti krti sneg.
 
No mi pišemo
otadžbinsku literaturu,
ćušnuti u ćoše
delamo književnu stvar,
sanjamo daleka ostrva
i dvorce
gde vlastelin s vlastelinom
pljucka
i huška,
migom rešava probleme,
čeka priliku da virnemo iz jazbine,
da se nakašljemo
i zamolimo
pa da uzvrati kašljem:
Gde ste,
šta je s vama,
šta s pesmicama,
dajte, ma dajte,
vi ste duhovi našeg vremena!
 
Da mi jesmo to što smo,
eto,
takva je i takva stvar.
Pa opet trk
u zagušljivu sobicu,
guščijim perom da skiciramo
klimu u duhovnim barama
i provincijama,
da pišemo afirmativno,
veselo,
konstruktivno,
da već jednom zakukamo kako valja,
da se što pre rodimo u ropcu,
mi pisci,
grofovi jezika,
mi utve,
zlatni aduti svakog vremena.
 

OBNOVA
 
Zamro je plač ljubavnikâ
pod pendžerima straćara.
 
Sad mamlazi
za velike pare,
diljem Evrope,
na kolenima prelamaju
havarisane babetine.
 
Biznis je jedno,
a ljubav drugo
— mućkaju mirisnim vilicama
mutani iz blatnjavih sokaka
gde socrealistički kamioni
i dan-danas izlivaju
vreli katran
na koprive i ljubičice,
sve za dobro naroda,
za spasonosnu cestu
što će povezati rudnik
sa industrijskim gradićem
odakle — hop — lako je u Pariz,
Minhen, Amsterdam...
Tu ne krči sevdalinka
u tvom tranzistoru.
 

RAZDALJINE
 
Daljine više nisu daljine:
one su komični prelasci
iz zone u zonu,
za sat-dva,
za minut,
dok trepneš.
 
Listanje žurnala geografije,
takođe, kratko je kao detinjstvo.
 
A globus mističan
i pogodan za milovanje
nevidljivih meridijana
na pučinama
ponad kojih preleću teški bombarderi
odnoseći tovare u luke
prostitucije i politike.
 
Udaljenost među gradovima
isto je što i razdaljina među ljudima
kad se ispovedaju
o bitnim stvarima
vezanim za intimne stresove,
na granici ljubavi i smrti,
u otvorenoj igri aduta,
gde brat bratu podmeće kartu,
cereka se pod šijom
i klati na stolici od urana.
 

SNEG

Pada sneg.
Ko to vidi?
Niko ništa ne vidi,
a
i
ako vidi,
ne vidi.
Mi koji, zaista, vidimo,
ćutimo
i ne vidimo.
 
Zašto bismo videli?
 

PRAZNIK
 
Idemo da praznujemo,
da pijemo
i jedemo,
da psujemo i tuđincu
lice izgrebemo.
 
Idemo i da raskrinkamo frazu:
Čija žena pada na sitan novac?
 
Idemo, dakle,
oči u oči,
da iznesemo stvari na čistac,
jer praznik je praznik
i nama se plače.
 

O SAGOVORNIKU
 
Mazga mi došla na razgovor.
 
Raskusuraće se, veli,
s mojom prošlošću:
majčinom poparom i priglavcima.
 
Opunomoćenik Mraka,
birokratski srećnik,
ušiljen,
izrešetan,
umrljalo ga,
satrlo,
prculjko dnevne štampe,
sirovina s papcima za izvoz:
takav seo sa mnom da besedi.
 
On će da me sredi,
iz poštovanja da izljubi na odru.
 

TIHI LAMENT
 
Zalud mišice i motori
kojima rušimo zidove i rijemo zemlju,
zalud prevrtljivi um
što čereči meso i kosti,
zalud ljubav što spaja i razdvaja
a kojom nemilice obasipamo svet
da bismo ga mrzeli potom,
zalud uspomene iz detinjstva i zavičaja
na biciklu osvajajući svet,
zalud trag čudesne letelice nad Kozarom
one večeri kad šljive opadale su s grana,
zalud školsko znanje kojim sam opljačkao
siromaštvo roditelja,
zalud lavež pasa i pesma propalica u tmini,
zalud pati pesnik,
zalud otkucaji pumpe u grudima
roneći Dunavom,
zalud beskrajna suprotnost crne i bele boje
na sahranama širom sveta,
zalud sile koje nas okupljaju
u velike skupine gde vršimo
osnovne životne potrebe
i bledimo kao lepinje,
zalud krik embriona u snu majke,
zalud brzina svetlosti razmenjena
u zenicama mačke i zmije,
zalud Jejtsov stih:
"Kako da igrača raspoznamo od igre?"
zalud mentol-bomboni i topli dlanovi
kojima darujemo nestašnu decu i teramo u san,
zalud bdenje nad ovim lamentom,
zalud Gutembergove raskoši i smicalice,
zalud govorništvo i pasulj pod jezikom,
zalud filmske trake
sa kojih blešti smrt uživo,
zalud narodi što lutaju tuđim postojbinama,
zalud Ajnštajnov smeh i njegova formula
još jednom pomnožena zagonetnim brojem Pi,
zalud žubor znoja i krvi u mojoj senci,
zalud lampe i klikeri u mozgu,
zalud strah od zemljotresa dok ljubim
draganu na ledini,
zalud: ogledalce, ogledalce . . .
zalud moja čestica što zrači
mesečevom energijom
i približava božanstvima
što nas napustiše zanavek,
zalud njihov povratak.


A?
 
Da se kanimo pisanja,
a?
 
Sad se rodiš,
sad nestaneš:
nemaš snage da objasniš.
 
A oni što ne pišu i ne čitaju,
oni definisani diletanti
s osmesima širokim kao naše nesreće,
šta s njima,
šta s nama,
a?
 

SEZONCI
 
Popucale su bubne opne
fizičkih radnika:
zalud trešti internacionala!
 
U slupanim barakama
sezonci igraju ajnc:
sve vide,
sve čuju,
ništa ne znaju.
 
Kome šlager da podgreva krvcu?
 
Žuljevita braća poju:
Ima l koga da bi se pobošo,
juče pobro sa robije došo.

 

OBRNUTA
 
Još se nisam rodio.
U majčinom drobu imam vrućicu.
 
Čim se rodim
znaću šta ću.
Ne da mene majka.
 
Procvetaću kadli-tadli.
Ispiliti jednim okom.
A tek drugim:
rodiću se obrnuto!
 
Svet je uzak,
al poširok.
Taman za sve:
tamna sveza.
 

ZAJEDNO
 
U ovoj smo sobi
glodali svinjski papak.
 
U ovoj sam te sobi pitao:
Šta nas drži na okupu?
Zeleni ljubavni embrion?
Svota novca iz sna?
Sloboda stvaralaštva?
 
Rekla si:
Idem da izbacim kosti
i unesem veš
od juče što se suši
na tuđem konopcu.
 

ZAVIČAJNI LETAK
 
Suši se veš protuve
iz Sreza Blago Spuštenih Nebesa
gde oluje miluju kose devojčicâ
a svatovska veselja
imaju paganske čari kao
na obalama bosanskih rečica
što odnose splavare
s tovarima jarećih koža,
sira
i dimljenog mesa
kroz lepe klisure
do uprljanih gradova
po kojima mile dovitljivi nadničari,
loše vaspitani proleteri
i njihove žene-pregačulje,
rominjajuć sitan bunt
na zelenim pijacama,
pred izlozima,
pod hladnim vodoskocima,
u ordinacijama raširenih bedara,
goluždravih fetusa,
na sastancima mesnih družina,
blebećući o rasolu i cicvari.


PLETIVO
 
Detinjstvo mi je profijukalo
u poštovanju fabričkih radnika
i njihovih žena svađalica
što pred platu uzvrte suknjama,
peru onu stvar
i perušaju se u krevetu.
 
Milogrle tračare
i dan-danas štrikaju priglavke
i preko krivih igala
vode životne raspre
gde je i kad
abortus najjeftiniji.
 
Kad nestane pletiva,
unose se jedna drugoj u lice,
prepričavaju snove
i kikoću:
U mog ovoliki,
u tvog onoliki!
 

BESTIDNICA
 
Koji to oproštaj
sleduje negdanju devicu
što u biser-sapunici
ispira runo među nogama?
 
Davno je pukao svod u zavičaju.
 
Kroz ključaonicu
zagrcnuta
spoznala je
očev mutni gnev nad mamom
i pištala kano guja u potaji,
na tavanu,
trljajući klitoris — čitajući Bibliju,
slušajući gugut golubova
na sparušenim gredama i crepovima.
 
Sad je vreme sasvim drugo:
kucanja se oteže do zore,
usne miču na šum novčanica,
a jecaj je u službi tobožnje vernosti.
 
Kako naći način da se nežno,
bez ostatka,
pomiluje bestidnica,
kao nekad,
u desetoj njenoj,
kad je sedefastom limuzinom
dohodio čika Rudolf
iz daleke Slovenije
i davao napojnicu — zlaćane bombone
da bi pasji,
bez problema,
u susednoj sobi odjašio
podstanarku
kuvaricu Joku?
 

NATRAG
 
Obljubljene studentkinje,
u jatima,
pakuju kofere
i brišu u prosti zavičaj:
 
Natrag na svežu sisu majčinu,
na klizav vrući čvarak,
u prokleti očev zagrljaj.
 
Velegradske bivše mučenice
sad s babama,
uz razboj,
pevuše tanki folklor.
 
Elektrika glave
obasjava pokajničke priče
i puni srca
samilosne rodbine


BREHT NA BALKANU
 
Na Balkan, gle,
dođe nam Breht i upita:
Šta tu ne valja?
 
Ne čuvši odgovor,
u pratnji dve-tri verne kurve,
za sva vremena,
okrenu se Bertold
i ode u noć
preko Augsburga,
k zvezdama,
u zavičaj.
 

KNJIGA
 
Pročitao sam knjigu koja ujeda,
koju sam dobio od neznanca,
koja je pisana duboko noću,
koja činjenice lomi u laži
i obrnuto,
koja vrda levo-desno,
koja istoriji plaća ceh,
koja ispada iz šakâ,
koja ne bira čitaoca,
koja je, zapravo,
vrlo,
vrlo delikatna stvar.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Maj 07, 2012, 01:26:42 am »

*
Carska namiguša
Nenad Grujičić



O CARSKOJ NAMIGUŠI

U Carskoj namiguši se govori o batinanoj istini, o strahu na usni deteta što nosi hleb u naručju, o poraznom saznanju da po lepom danu, dok Dunav preseca park, republike gore! Zatečen pred prizorima raspada vrednosti, u zlo doba zavade naroda, pa čak i zavade među voljenima, najdražima, ovaj pesnik ne preza od kolokvijalnog govora, jezičkih lokalizama, psovki, svakovrsnog gejačkog otresanja, pa čak i klasičnog ogovaranja stvarnosti nemilih događaja.
         
Živim u vreme izviždanih političara, skoro ravnodušno beleži pesnik, veseli se što je odbacio apstraktni poetski govor, osećajući se zbog toga čak i oslobođen. Sličan prelom viđen je, ranije, u poeziji Predraga Čudića, čije kritičko pesništvo zrači i danas nepomućenim sjajem. Napuštajući ironični govor, prihvatajući se cinizma, Nenad Grujičić objavljuje novo pesničko geslo: Pisaću, kažem, lagane pesme za narod. Na licu nosiću uzbunu. Ta uzbuna na licu pesnika već je i na licima običnih ljudi.

Ja se ne radujem pojavi cinizma u našoj savremenoj poeziji. Ali, ako poeziji sleduje vajkadašnja besmrtnost, a čoveku smrtni život koji mine a da ga i nije razumeo niti živeo, nije li zakonito da, u ovakvim vremenima, padne senka ljudske patnje i na lice pesništva? Ne čudi me, stoga, pomalo jedna Oda najlon-kesi, jedna od najsnažnijih pesama u ovoj knjizi. Veliko je upozorenje izrečeno svakom onom ko ne poznaje osećanje čoveka pred praznom vrećicom, pred poslednjom mrvom u njoj, onome ko ne želi i neće da se suoči s mističnim dostojanstvom sirotinje na mraznim smetilištima gde kese trepere ko sveće.
         
Zla su vremena u kojima se stvarnost lako prepoznaje u pesmama. Tada život postaje samo bedna literatura, a literatura bleda imitacija života. Da nam se to ne bi dogodilo, pojava knjiga poput knjige Carska namiguša neizbežna je i lekovita.


Vujica Rešin Tucić, 1990.    više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Maj 07, 2012, 01:33:11 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Carska namiguša


NA KOLENIMA

Osipa li se, dragano,
tvoja samoća jutros kao moja?
 
Osluškuješ li huk tričavih naših svađa
što se umnožavaju u grudvu smrti?
 
Iz plamena motrim tvoju senku.
 
Ja ti se neću vratiti.
Ja ti se ne}u vraćati onako spokojan
kao u dane kada je košava vitlala
lišće i tanjire
iznad naših glava u studentskoj menzi.
 
Obožavaću te kao silu u daljini
što korača u neizvesno.
Održi se u sedef-jutru,
u lahoru čežnje,
održi se na kolenima, ljubavi!
 

JESEN U PROLEĆU
 
Pođimo, dragana,
u jesenju šizofreniju lišća,
u krikove anđeoskih krošanja.
Stuštimo se u komediju
turističkih obilazaka gradova
u kojima hipnoza vekova
slatko nas uzima za ruku.
Proćerdajmo ovaj uski dan.
 
Jesen je u proleću
i nešto preveliko
meškolji se u mome srcu
što podiže visoko.
Do kolena Božjeg.
 

VEZANE SENKE

Spavaj, šestougaona ženo!
Tvoje kristalne površine,
iscrtane rukom ludog majstora,
zamagljuju se u mome orkanu.
Nadlećem te iz nekoliko sfera
i u blistavom smehu neba
vešem tvoje senke.
 

LEDENA PRSA
 
Dolazi vreme Komšiluka,
sveznajućeg teleta iz podzemne Mesare
što svaki božji dan
na novom idejnom Kantaru
merka rumen moga lica.
 
Taj mesni Janjičar,
naoštrena vita Sablja,
zavejava me u prsa prazne Retorike
i traži papir na pokaz.
 
Širim ruke i pevušim:
Lep li je ovaj dan
kad šetam sasvim sam
i prijatelje-slamke opevam.
 

NEKO MI UZE REČ
 
Sto puta sam rekao:
Sto mu gromova!
Kakva žena,
kakav oproštajni stih,
kakva smrt zvezde, druže!
 
Trista puta sam uzviknuo:
Trista mu groševa!
Otkud sad,
pa nemoguće,
kako, majku mu?!
 
I taman zaustih
da kažem pravu reč
kad mi je neko izbrisa
sa usne.
 

TETKA IZVELA PESNIKA

Moji neprijatelji pišu slađane pesme
i veseli s tetkom šetaju kroz svet.
Povodom toga ovo se mora reći.
Ako je tetka već izvela pesnika u šetnju,
onda mora biti da je i tetka
obrazovana kupusara.
Tetka voda pesnika da bi ovaj
video što više sveta.
A svet nije mali.
To se po komšiluku vidi.
Da nije tete, ne bi bilo ni poete.
Tetkin pesnik od Boga je dat.
A tek tetka!
Ona je stubišna vrednost moderne lirike
i o njoj ćemo u Predgovorima.
Nego šta ćemo s pesnikom?
Vidi li i on
ono što tetka vidi?
Ko kome piše pesme?
Eno, sumrak pada nad Dunavom!
No, ne beri brigu.
O svemu brine tetka.
Loše će stihove ona makazama da odseče.
 
ODA NAJLON-KESI
 
Šta li se sve ne praćakne, Gospode,
u šuštavom raju Kese Dobrotvorke?
Zgužvana u džepu,
ta Sestra dnevne svetlosti,
upućena u budžake svakovrsnih domaćinstava,
na fini trzaj gazde,
ko padobran s nebesa,
širi srebrne sapi
i milinama troška obasjava štediše
kojima leva ruka nevina trpa robu u Jamu,
a desna očajna grabi kusur sa Trona.
 
Sačuvaj, Bože,
da ponestane najlon-haljetka
u kojem svega što himna je opevala
ima.
Jer, kad prigusti u kesu možeš:
Paštetu milosti drugara na vlasti,
ponoćne splačine ljubavnog derneka,
strah deteta pred injem ekrana.
 
O praznicima napaćene državice,
sa peškirima i staračkim rubljem,
na balkonima gde kisele tegle cvetaju
i pogled mre u panorami grada,
vijore kese ko zastave u čitankama:
oprale ih gradske seje.
 
Pravi građanin
— onaj kojeg svakodnevno viđam
na Raskršćima borbe za goli život —
nikud bez kese-svetice:
Ni na svadbenu kvrgušu od zvezdanog praha,
ni sa ovoga gubilišta ponoru u zagrljaj.
Nikad kraja čudesima kese:
Ta ne trune ko ljubljene žile!
 

E, sad, druga je pesma o Praznoj kesi,
o mrvi hleba u njoj,
o mističnom dostojanstvu sirotinje
na mraznim smetlištima
gde kese trepere ko sveće.
Drukčije peva pesnik o kesama u Stroju
pred komandu za pokret ka suncu
što topi ledenu liriku Opstanka i Nade.


PEVATI

Pevati o kandžama mačke što se umiva
u sumrak i pleše pod munjom,
pevati o mački u kavezu koji deca nose
iz kuće u kuću i zalivaju vodom
ne bi li pljusak udario na žito,
pevati o sedam života mačke što uzima
obličje žene i nožem u kandži
odseca zmaju glavu,
pevati o zlatnom obruču u rukama
nesretnog kradljivca pretvorenog
mačke u igri,
pevati o ključaru kralja našega
čije se jedno oko otvaralo na cijuk miša,
pevati o mački koju je okotila krmača
Bela starica
i odgojila kao sestru veprova u trku,
pevati o mačjem paru kojeg je, kihnuvši,
iz ralja izbacio lav dok mu je Noja
prelazio rukom preko čela,
pevati o grivi lava što riče u zoru
i razgoni demone i bolesti,
pevati o Božjim kolima koja vuku
četiri životinje slične užarenom
uglju od kojih jedna ima lice lavlje,
pevati o lavu što u trku briše svoj trag
bećeći pred čoporom lovaca,
pevati o trbušastom lavu što je plesao
na jednoj svojoj kandži,
pevati o sveštenicima ogrnutim
leopardovim kožama sa kojih vise
kandže nekad hitre i okrutne,
pevati o svetlosti okrnjenog meseca
na kojem leopard ždere svoju majku,
pevati o valovima mora što su na našu obalu
izbacili neman-leoparda sa ptičijim
krilima koja pogoni vetar sa
četiri strane sveta,
pevati o tigru mraka i mladog meseca
kojem iz čeljusti beži dete
i preobražava se u njega,
pevati o pet krasnih tigrova što čuvaju
središte i strane sveta,
pevati o ženama koje miluje šapa
medveda-otmičara što Artemidu
prati po mesečini,
pevati o isceliteljskoj moći medveda
što dodirom leži od glavobolje,
pevati o malim narodima što se zaklinju sedeći
na medvedovoj lobanji:
Nek nas proždre ako smo krivi,
pevati o pčelinjem medu kojeg, ližući
u plesu, medved vraća trutovima,
pevati o sazvežđu Veliki Medved koje se
srušilo u detinjstvu
od kada opevam opevani svet.


RAZBIJENO OGLEDALO
 
U ovome gradu sram je učarao ljude.
Pišem ti o strahu na usni deteta
što nosi hleb u naručju.
Ovde se tuga prodaje na kante,
radost švercuje pod pazuhom.
 
Šaljem ti razbijeno ogledalo
čiji komad u obliku svrake
najviše govori o tebi.
U pismu su i slike mojih neprijatelja
što mlitavo stežu ruku:
To mi otvara put!
 

OREOL NA PRAGU
 
Na horizontu je tvoj prag
do kojeg su me dopratili oblaci.
Skidam oreol i sedâm.
Ta mironosna pažnja,
ti grešni prsti,
to savršeno vrenje damarâ
što svetlucaju u kajanju:
To me prekraja u dečaka
što u noćnu svesku
upisuje zadaću o proleću.
Čisti se moja ljutnja kao zver.
Dotičem te i odlazim zanavek.
 

GUŽVA U OČIMA
 
Danima ispitujem
gužvu u tvojim očima.
Nešto golemo batrga u njima.
 
O, kako su prosti zakoni
što te ukivaju u moje meso!
 

RASPEVANA SILA
 
O, blaženo povečerje,
ti koje sazivaš uspomene na okup
i raznosiš do bola
polen nesretnih ljubavi!
Dunav teče svom težinom
i riče kroz noć.
 
O, gusta mrežo poljubaca Gospoda jedinoga!
Čija pisma nosi reka
pored napujdanih šetača
što krekeću o parama i prevari?
 
O, životno dangubljenje nad knjigama,
pored otvorenog prozora,
u raspevanoj sili mirisnoga cveća!


MALI RAZGOVOR S APSOLUTOM
 
Sećaš li se tanke lepojke
što je lelujala kroz cvetne šljivike
 i mekim prstima razmeštala oblačke?
 
U dućanu vraća kusur.
Oči — spisak propalih ljubavi.
Ruke — kvočke praznog zadovoljstva.

 
Pamtiš li onu mladu ženu
na biciklu što je vijorila
poput maramice u ruci kralja?
 
Triput se udavala.
Dečurliju uči da kradu.
Karnevalsku svoju tugu ispoveda vojsci.

 
Jesi li zaboravio nepoznatu curu
što je nožicama zapljuskivala
luksuzna mesta i Ništavilu pokazivala grudi.
 
Propoveda kursnu listu.
Iznad njenog jastuka piše:
Šuplje su velike ljubavi!

 

O DOBROM
 
Dobro je kad ti se dogodi čudo.
Na primer: Bio jednom lepi moj brat
     koji nije stigao da se rodi.
     Sinoć sam ga sreo kod mosta
     kako paučinom spaja abortus i život.
Dobro je kad se gorko ispovedaš.
Na primer: Razapeo sam nebesa.
     Nedostaje mi ćošak da se skrijem,
     nedostaje mi san da se preobrazim,
     nedostaje mi svedočanstvo
     o igrama posle smrti.
Dobro je što ne znaš zašto si na svetu.
Na primer: Napaćen sam čovek
     čiji snovi-propeleri prosecaju
     granice detinjstva i noću krče
     u tranzistorskim igračkama.
Dobro je što nisi hermetičan pesnik.
Na primer: Lepe su oči ove žene
     još lepših usana,
     još lepših nedara,
     još lepših pokreta.
Ili: Ova žena topuz-očiju, jok,
     ova žena biljur-očiju, jok,
     ova žena never-očiju, jok,
     ova žena, ova, ova:
     Istrgla je iz bukvara slovo O
     i navukla mi Omču.
 

TRI SLIKE ZA USPOMENU
 
1.
 
Sveže pečena kajgana, kiseli kupus,
     topla lepinja, beli stolnjak,
     na stolici dečko iz Bosne,
     turski tepih, pada sneg:
Nedeljom uz reku čitam dnevnu štampu.
Dunav preseca park, ali dan je lep, vidi:
Republike gore!
Poljubi geografsku kartu i reci:
Nek tutnje vozovi kroz noć
i lepo mirišu voćnjaci u vetru.
Mahni svetlu u daljini:
Nikad nisam jeo sneg na Antarktiku,
nikad se tukao s crnjama u Americi,
nikad pravio kaučuk u afričkoj džungli,
nikad fotografisao kengura u Australiji.
 
2.
 
Sveže pečena kajgana, kiseli kupus,
topla lepinja, beli stolnjak,
na stolici domaći proleter,
turski tepih, pada sneg:
Ko sprečava ljubav prema otadžbini?
Neću da čitam Bibliju u atomskom rovu.
Neću da vešam štene i labuda.
Pišem elegije.
Sećam se: Kornelije Gal!
(69—26. pre nove ere).
Zbirka posvećena dragani Likoridi.
Ništa očuvano.
U Oktavijanovoj nemilosti ubio se.
 
3.
 
Sveže pečena kajgana, kiseli kupus,
topla lepinja, beli stolnjak,
na stolici nikog,
turski tepih, pada sneg:
Čim iznikne prva ljubičica,
čim izđiha prva visibaba,
čim bukne prva jaglika,
čim prsne prvi zlatoglav,
čim se razbokori božićna ruža
nabraću ti buket, ljubavi.
Zaljubiće se heroj opet, života mi!
 

CARSKE NAMIGUŠE
 
Takva su vremena:
Ni ljubav nije što je.
Ne sustiče srećnika u zagrljaju.
 
Evo poznatog slučaja:
Rasan pesnik — konjovodac lirike,
u oproštajnim čekaonicama života
porubljuje ženske suknje
i opeva polupana kolena
carskih namiguša
što niz proletnja gubilišta
pod giljotinama najlepšeg cveća
ridaju.
 
Biti osećajan i čemeran
— šta mu to dođe?
 
Ja dobro vidim brlog
u koritu ženskog lica
pljusnutog na postelju od plača.
 

S MOSTA
 
Nekoć vedar poput dece na ringišpilu,
     jutros poput soldata na frontu,
s mosta skače prijašin:
     U Dunav na glavu,
na nebo!
     Objašnjava réci zašto:
Zbog pasjeg detinjstva,
     zbog mlitavog stiska ruke,
zbog raskrečene ljubavi u noći cveća.
     U vodu, u hram!
Piti iz pehara bogova.
     Padati, padati.
Sabirati sličice pred smrt.
     O, šta kazuju oči-durbini?
U Dunav, u Dunav!
 
     Ali,
tik
     ponad reke,
na anđeoskom dlanu,
     zaustaviće se spomenik,
ničice!
 

SOKOLANA
 
Unutra ne možeš bez crvenog pečata,
bez veselog ćaće,
bez pocepane ličnosti:
Ovde je carska sokolana,
ovde se trljaju događaji,
ovde su mužjaci bez kite,
ovde su dame što ne rađaju,
ovde je smešno uzdati se u se,
ovde je barutana trača,
ovde majmun najlepše namiguje,
ovde se praćaka atentat.
 

ASTROLOŠKI KOMPJUTER
 
Čim fotografišemo teroristu
     u kukuruzištu
poslaćemo vam snimak,
     a vi odmah šaljite direktivu
agresivnom pacovu,
     on će blagonaklonom bivolu,
ovaj dobrodušnom zecu,
     zec duhovitoj aždaji,
ona lukavoj zmiji,
     zmija nestrpljivom konju,
on učtivoj kozi,
     koza vatrenom tigru,
on snalažljivom majmunu,
     ovaj ponosnom petlu,
petao vernom psu,
     a pas poštenoj svinji.
Naš snimak i vaša direktiva
     skuvaće se u astrološkom kompjuteru
gde priviđenja krckaju
     kao bomboni u dečjim ustima.
Na sažvakanoj hartiji pisaće:
     Reforma horoskopa, reforma bioskopa,
reforma cveća, reforma smeća,
     reforma plača, reforma trača,
reforma hajke, reforma majke.


OBLAČNI DANI
 
Živim u vreme izviždanih političara.
Njihove žene velike i nijeme
trte se na visokim puškarnicama
i budzašto prodaju muževljeve govore.
Prepirao sam se s tim alapačama
što su mi objašnjavale
tajne porazâ i tamu
u rukavima znojavih pidžama
njihovih očerupanih mužekanja
nabijenih na kolje narodne volje.
 
Ali ni one ne bi bile one
kad ne bi kazale i ovo:
Mi se ritamo
kad nam dune
i rušimo svoje kongresne bekrije
niz litice
u zaborav.
 
Smučile su mi se te kolosalne ženke
i njihove salataste priče.
One narod dižu do nebesa
i s treskom spuštaju na zemlju
 
gde se račun za struju uvećava
i uvećava,
raste kao klip iz Božje ruke
što oblačna miluje
i spira ovo malo obraza
posle jauka spašene otadžbine.
 

STARAČKE GODINE, MLADIĆU
 
Ovo je blaži način
da te doteramo na meru pravoga čoveka.
Ostrvio si se na nas
i valja te zabašuriti.
 
Napiši Odu Generalu.
 
Privešćemo te
i ostaviti na pola životnog puta.
 
Ovo su tvoje staračke godine, mladiću.
Iskoristi blizinu pendreka
i brizni.
Doteturaj do nas.
 

KAŠALJ
 
Bio sam u prilici da se nakašljem
pred vrlo značajnim skupom.
 
Držao sam govor o spaljivanju
žilâ svakodnevnog sveta,
tumačio značaj stiha
država bola u meni gori.
 
Starije su osobe tražile da ponovim
kašalj
što sam jarosno i učinio.
One su potvrdno klimale glavom
i zgledale se u velikoj istini.
 
Rizična je bila ta repriza.
Secalo me srce
i barut se slevao u cevi rečenicâ.
Trtljao sam kao univerzitetski profesor.
Tražio reč koja će me razapeti.
Koja će mi kašalj rasprodati.
 

VEČERA
 
Bio sam kod Njihovih na večeri.
Na času opasnog prigledanja
preko kašike
između dva zalogaja.
Duša je pljuskala kao jare preko potoka.
Padala u plavičaste kušnje.
 
Daj nam povoda da te smaknemo
— ćeretali su.
Ne pričaj nikome.
Uprti naše grehe.
Beži pa se vrati.
 
Večerao sam kod neprijateljâ
koji su triput sipali vrelu supu
i triput knjižili moju smrt.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #12 poslato: Maj 07, 2012, 01:33:41 am »

*
Jadac
Nenad Grujičić



O JADCU

Prva knjiga Nenada Grujičića, Maternji jezik (1979), otvorila je poetički procep u kontekstu verizma sedamdesetih i, tematizujući poeziju, nagovestila nadolazeći postmodernizam. Grujičićeva druga zbirka, Linije na dlanu (1980), međutim, oglasila je pesnikov povratak verističkom poetičkom konceptu, usmeravajući se ne samo na stvarnosni svet već i na socijalni milje. Dalji Grujičićev stvaralački napor, zato, Mihajlo Pantić nastoji da objasni težnjom za promenom kao konstantom njegovog pevanja. Tome se može dodati da su prve dve Grujičićeve zbirke označila i dva obrasca njegovih stvaralačkih interesovanja — postmodernistički i veristički. Potonja zbirka, Jadac, može se čitati kao njihova sinteza i odrediti terminom postverizam.

Dva pola stvaralaštva Nenada Grujičića u ovoj knjizi mogu se razlučiti kao njen poetičko-formalni i tematsko-motivski plan. Postmodernističkom polu pripada ovaj prvi. Implicitna poetika Nenada Grujičića ogleda se u izboru formalnih postupaka transpozicije. Izbor upućuje na svest pesnika o postojanju poezije u vremenu, o identitetu njenog autonomnog bića. Reč je o reaktualizaciji tradicionalnih sredstava oblikovanja, modelovanju prema već postojećim obrascima. Podražavanje koje ima za cilj i isticanje jedne osobene stvarnosti — stvarnosti književnosti. Osobenost Nenada Grujičića, u kontekstu ove tendencije moderne umetnosti, ogleda se ne samo u podražavanju formalnih obrazaca već i medijuma, ne samo zakona oblikovanja unutar zadatih oblika već i mimesisa unutrašnje logike jezika, baštinjenih zakonitosti po kojima od jezika nastaje poezija.

Nenad Grujičić implicitno priziva narodnu poeziju i, sa istančanim osećajem za jezik, usmenu književnost postavlja kao legitiman vid književne tradicije, a njenu reaktualizaciju, njeno kreativno usvajanje i nadgrađivanje kao legitiman vid modernog pisanja. Takva implikacija nije bez značaja naročito kada se ima u vidu koliko mlado srpsko pesništvo, neophodno okrenuto savremenim književnim kretanjima u svetu, prećutkuje poziciju sopstvenog jezika, ili samu svoju bit. Ističući samostalnost i vrednost Grujičićevog pesničkog jezika, ovaj se postupak, najzad, dovodi i u neposrednu vezu sa postmodernističkom strašću za imenovanjem.

I drugi pol sintetičke poetike zbirke, veristički, odlikuje se nesvakidašnjom vezom. Za poeziju Nenada Grujičića može se kazati da predstavlja "sirovu" poeziju. Ovaj izraz ne treba shvatiti kao vrednosni, već više u duhu antropološke opozicije Klod Levi Strosa, opozicije između presnog i pečenog, iskonskog, nepatvorenog života i civilizacijskog pomaka. Paradoks spoja Nenada Grujičića ogleda se u tome što on tu "sirovost" transponuje visokocivilizacijskim postupcima, sve do najvišeg lirskog oblika — soneta. Paradoks ovog spoja, takođe, bitno određuje Grujičićevu lirsku fizionomiju. On unosi raznovrsnost u naše pesništvo. Jer mnogo smo češće za čvrste oblike i vezani stih naučili da vezujemo teme i motive koji potiču iz estetizovanije sfere, sliku sveta koja se više usmerava na patos i povišenu temperaturu dučićevskog tipa, ili rakićevsku otmenu uzdržanost. Kombinovanje "sirovosti" na planu tema i motiva sa tehnički složenim zahvatima tradicionalne lirike ne bi trebalo zanemariti pri ukupnom vrednovanju stvaralaštva Nenada Grujičića i definisanju njegove pozicije u kontekstu naše savremene poezije.

Ovaj nesvakidaši spoj Nenada Grujičića ukazuje na svu elastičnost modernističke lirike, na njenu težnju ka pervertiranju usvojenih pesničkih modela, ali i na implicitnu kritiku postmodernističke poetičke hermetičnosti. Verizam za koji se Nenad Grujičić opredeljuje nije usmeren samo na stvarnosni svet već se bliži onom vidu pisanja koji je Predrag Palavestra imenovao kao kritička književnost. Usvajajući postupke "visoke" i lartpurlartističke poezije, Nenad Grujičić lirski progovara o našoj stvarnosti, promišljajući je i dovodeći u pitanje.

Dušica Protić, 1994.    više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #13 poslato: Maj 07, 2012, 01:49:38 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Jadac


NEDELJA

Oblači se lično otac, na svadbu će — da zapeva.
Mati skače, džep prišiva, maramicu meko svija.
Ćaća viče: Brže, brže, desna, leva, desna, leva!
Majka končić crn udeva ko pitoma kućna lija.
 
Sve treperi, kuća diše: Oj, otac se na pir sprema!
Greda šapće, dimnjak žmirka, u avliji pas se češka.
— Dodaj pištolj, crna ženo, za cipele gde je krema?
Pocupkuje Ravijojla, u pokretu sva se mreška.
 
Kad se snabde svim što treba, otac zasja sav u licu.
U komadu špigla gleda da l se dlaka brka digla.
Ako jeste: Daj makaze da mandrknem izdajnicu!
 
Sve u redu. Trk na svadbu. Čeka plećka, piva krigla.
Mati stoji, ko stožina, nasred kuće u smiraju,
s poda diže sitnu dlaku i steže u zagrljaju.
 

BOŽJI BANKET
 
Bilo leto, bio život: niza groce klizi šljiva,
čarapuši u prolazu ispod suknje nešto svira:
sirotan se na bostanu namestio pa priziva,
biciklista stiže otac, sklanjajte se da parkira!
 
Na nebu se slike slažu, dušu ljube Božja usta,
anđeoska pljušti milost na koščice, na telesa,
raspolućen oblak diše: vaznosi me sila pusta,
zraka sunca poput konca prišiva me uz nebesa.
 
Na zemljici, pred dućanom, namiguju barabini:
svaki cevči svoju rosu iz čokanja od pet para,
provincijska carevina uspomene svoje slini.
 
O, rakijo, džigerušo, ti kojom se život čara,
ne daj da se Božji banket ispretura u vrtače,
ne daj svodu da se spusti i prignječi posmatrače.
 

ĆILIM-NEBO
 
Vreli katran, prese, valjci — zavičajna renesansa,
pola kuće, cvrči trava: tako hoće inženjeri,
šiba cesta, šušte pare: zaigrajmo preferansa
— ta moraju ludovati u baraci proleteri!
 
Smrtni dani, apsurd raja, uštrojeni protestanti,
ćilim-nebo nad poljupcem, stručak cveća u benzinu,
na đubrištu sirotinja, za šalterom intriganti,
Karenjina kuva čorbu, Petrunjela u kazinu.
 
Nigde moćnih vitamina, ideala ni za leka,
suva rebra, oči drežde, trbuh kičmu oblizuje,
Božja ruka dotiče me u molitvi izdaleka,
ćaća pijan, mater suzi, munja tajnu ispisuje.
 

DŽILIT-SLIKE
 
Grom spaljuje, pašče jurca: od trnjine zebu zubi,
pekmez krčka, svraka piskâ: od detinjstva navek učim,
jauk-nebo, kaca puna: živičicu otac rubi,
rujna psovka, cvet kraj britve: na basamku debo Turčin.
 
Pa popara i cicvara, đuvegija štono puca,
lupa noge uz ojkaču, strip-škatulja, par kuglica,
slavni eglen đed-komite uz rakiju kad zamuca,
frk anđela, amblem firme i u suzi šest zvezdica.
 
Sve merkalo jedno dete upišano i vrljavo
na obali uz brzake koje dirka mlinsko kolo:
klen do klena na površi — spram te slike sve prljavo,
na glavu je strašno derle — preplivalo život golo!
 

ŽIV
 
Da li znadeš empiriju javne slike današnjice?
Sijaju li jošte negde iz detinjstva baterije?
Zašto tamo onog cara preskočismo godišnjice?
Rođen? Umro? Živ? Bolestan? Koje kašlješ bakterije?
 
U orbiti pesme čovek iz Biblije proklet kulja,
gradiš čardak, rušiš stenu, u radu si strašan tukmez,
ortodoksna zaveštanja propagiraš kao hulja,
gutaš knedlu, doprinosiš, zadovoljno ližeš pekmez.
 
Ipak, ipak stvari idu, menjaju se sijalice,
svaka svetlost na svoj način obasjava obrazine:
Iz pećine kad izađeš i pomoliš tavno lice
sasuće se graditelji pustošene postojbine.
 

TI, ALARMNI UREĐAJU
 
O, reprize svakodnevne niz kaldrme kad mandrljam
i nabijam kondiciju za sutrašnje opet ništa,
kad iz glave isparava đavo mašte i kad srljam
u tugu i lavirinte opevanog čistilišta.
 
Cvrči danak, tiganj skače: kuvari se uzmuvali,
vetar brašno razvejava, suzne oči mese testo,
u balkanskome kazanu šefovi su uskuvali
mućak-jaja stara, oče, godinica punih petsto.
 
O, dangube i mamlazi, o, vlasnici pomrčina,
ti, alarmni uređaju što na dodir pevaš himnu,
o, ledene predstavice izumrlih jezičina,
ja, gospodar pismenosti, razvejavam masku dimnu.
 

PRIBOR ZA NESREĆU
 
Masne pare, crni nokti, burgijaši i brabonjci,
bele ljube, zlatne kjove, mirnodopsko jedno: Aman!
Pasje meso i surutka, bakar-zvona i praporci,
smrtovnice i skalpeli — za nesreću pribor taman.
 
Koje vreme slikam, baja? Kakvu činim kerefeku?
Šta ti misliš, krvopijo, da l i mene žmarci jedu
kada spravljam leden-pesmu za intimnu apoteku?
Između nas vučem crtu: Hitro dodaj školsku kredu!
 
Njuška mi je sasvim čista, evo, vidiš kako peva.
Vreme krči, gong udara, sa katanca kaplje rđa,
lice bledo kao vime, u utrobi Gospod seva:
Pogledaj me, okadi se, ne plaši se svetogrđa!
 

U DRŽAVI GIZDAV RASKOL
 
Noćni pazar, lažna roba, lopuže i karnevali,
potop vesti, kič, makljaža, kurve, teror, soldateska,
kikot raje, zelenaši, narodi se uzmuvali,
koncert-svirke, paraziti i čestitke iz Uneska.
 
Opružam se u nehaju, golotrbu milkim decu,
šljapajući ulicama na život se obrušavam,
babice i porodilje marširaju ka mesecu,
no, ne marim, dobro mi je — na jastuku jave knjavam.
 
Crkle svetle uzdanice, izgoreli kalendari,
ćumur kisne pred šupama — vazduh suši radijator,
u državi gizdav raskol — tumače ga opsenari,
a ja zarad mira svoga postah čisti provokator.
 

POD ČADOROM
 
Eno orla, evo puške! Eno brata, evo dima!
O, majčice, stvoriteljko sladoleda i baruta,
reci, mama, ko to brlja, pod čadorom šta ne štima?
Evo vina, redenika! Eno čizme i pršuta!
 
Janjičarsko vižle ciči, preplivava duplu Savu.
Konjička se mornarica utrpava u tenkove.
Marmelada prokuvala — malteriše brat mi glavu:
iz šinjela krade tugu, vatru, farsu i lekove.
 
Neki trabant — pljunut ćaća — obeznanjen glas svoj diže:
Poharo sam pola sreza, nema sile da me šutne!
On će himnu da otplače, brljotine da poliže,
ordenje će da pretopi, pod džigeru nož da tutne.
 

TIKA-TAKA IGLA PEVA
 
Dolij benzin, parališi, zarij draču u slabinu,
lizni oganj, pljuni otrov, očerupaj istinicu,
ljusni meko, pridigni se, sipaj snove u glavinu,
vintaj šiju, veži pupak, dodaj bratu ispisnicu.
 
Uzbibana domovina, pretučene oči cakle,
jedan jaran izjavio da će jesti i olovo,
tika-taka igla peva, Božje su me ruke takle:
Zbog ovakvih ujdurmina i njegov je sin bolovo.
 
Ciči himna, narod brekće, uzjahuje tama sunce,
sto topuza na jednoga, na ognjištu peva tuga:
Daj kandžije i sindžire, nanišani u vrhunce!
Laži rolja tatamata i sluginog sluge sluga.
 

PESMA STARA
 
Kotrlja se čovečuljak — eno će u krilo Boga.
Zub se klima u vilici: opominje pesma stara.
Buraz bije pô rodbine. Konj na kravi pokraj stoga.
Uperena puška dimi, život se ko suknja para.
 
Strava, tajna, ciganija, zazubice, sjaj skalpela,
uz klisuru bežanija, presečene kucavice,
lapsus vođe, drob na štranjgi, odapeta leti strela,
propagandne premetaljke, političke mucavice.
 
Ko pas dahće državica, na Balkanu ništa novo,
nosić češka novi ćesar — akrepi mu ližu mudo,
noć, blamaža, kolo bede, ustav skraja mrtav čovo:
Spravljaj, majko, kolevčicu i odninaj divno čudo!
 

RAČUN
 
Draga moja postojbino, uplašeno koprc-jare,
za spas tvoje labrnjice ja spiskaću silne pare,
voždov svitnjak i brabonjke, krštenicu i magare,
osnovaću i institut Političke igre stare.
 
Svetsku štampu okitiću jorgovanom i uštipkom,
počastiti mrskog vraga komovicom sa urlikom:
Nek se slade državljani, nek likuju jezik-braća,
o računu brinu Savez, Štab, Sekcija, lično Ćaća.
 

TMA I TUŠTA
 
     Lazi Kostiću
 
Izdrndan se Lazar spušta
niz sunčeve biljur-lotre,
razmiču se tma i tušta
da ih Lakan sve ne potre.
 
Ovom svetu baš na volju
nije Lazo bio mio,
med sladio vučjom solju
a pred cara go stupio.
 
O, da mu je Lenka danas
na rođendan da je ljubi,
da rasturi celi Parnas
 
na kom piše: Ti me ubi!
Istina je, dragi žbiri,
iz Lakana Bogo viri.
 

ISPOVEST
 
U mramornoj zavetrini komandant se ispoveda:
Ljubio sam i streljao, angažovan bio vrlo,
nabacivo uniforme na medvede i goveda,
ne daj bože da sagledaš poda mnome šta je mrlo.
 
Ubeđivo tuđu majku da za sina raku sprema,
čačko janjad u zubima, skrivo se u uvalama,
u narodu kad sam lago nisam znao šta je trema,
svagda bio i ostao čauš, dijak, vrdalama.
 
Sto vagona ordenja sam ostavio svom narodu
da pretapa u đinđuve, himne, zajam i trikove,
da čim prije spomenike poispravlja svom izrodu:
 
Ja na licu nosim tajnu, ogrešenja i plikove.
Što sam reko i činio, što gradio i palio,
ne uzmite za ozbiljno, genije se i šalio.
 
Pričala mi dva ujaka da o njemu malo znadem:
nikad nije bio ono u narodu što za nj kažu,
taj je menjo lične karte kao svoje lične garde:
pogledaj mu zečje usne – čim zatrepte, namah slažu!
 
Baš o njemu, evo, riljam udvoričku sonetčinu,
o krvavu petokraku gledam da se ne ogrešim:
sve me rumen zaskakuje, stid izbija na perčinu.
 
Sklanjam oči, dišem brzo: strašnu ličnost, jao, drešim.
Ova ruka što isplače i o caru sada kaže
neće moći da izbrišu ni njegove večne straže.
 

ZAVIČAJNI GROHOT
 
Sanjam plevu, šilo, jaram, zastavice prvomajske,
proletere na biciklu i fabričke kolutove
koksnog dima pred oluju, ispečeni ćerpič, daske,
skislu maglu, karton-prozor, očev pištolj i prutove.
 
Ringlovane prizemljuše pune vrlih kartaroša,
u vrbaku kurvetine s provincijskim agentima,
tanak šajtov ispresecan žiletima džeparoša,
bapske priče rodoljuba o planinskim avetima.
 
Vidim brašno u cementu, go uštipak i poparu,
flaše brlje, kuku, bunar, bezdan-žabu nasred stola,
grohot gazde preko pruge i senku mu ko utvaru,
sirotinjske tuče noću i apsurdni ubod vola.
 

SREMSKI KARLOVCI
 
S Afrodite pao malter, kerče kunja iza krsta,
ni Apolon nema glavu, bogu fale četri prsta.
 
Podlokana čuči crkva, iza škole viri flaša,
razbijeno sto prozora, nakresana tri birtaša.
 
Mesni bećar plazi jezik, opštinari kriju platu,
na otpadu sirotinja: ima lajsni na otplatu!
 
Liturgijska leti grudva iz onoga zlatnog veka.
Miči oko: Opomena! Može glavu da ucmeka.
 
Koje li je ovo mesto? Bog ga spusti sa nebesa!
Što ga nisu okrečili posle ratnog urnebesa?
 
Objašnjenja neka stoje: Ko će kome da veruje?
U Mušickom kuca Branko, a vekovi huje, huje...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #14 poslato: Maj 07, 2012, 01:55:55 am »

*
Pusta sreća
Nenad Grujičić



O PUSTOJ SREĆI

Grujičićeva Pusta sreća, sazdana od najtananijeg poetskog materijala, aktivira i kod čitaoca njegov najtananiji duhovni nerv. Ona se zato može čitati i kao ljubavna poezija kojom autor podiže spomenik "trajniji od bronze i kamena" jednoj novoj Juliji Primicovoj; kao vrsta metafizičkog brevijara o onoj magnetnoj, gravitacionoj, mikro- i makrokosmičkoj sili koja drži atome i galaksije na okupu, manifestaciji iste te ljubavi; kao rasprava o smislu logosa u svim nijansama njegovog značenja, o svrsi pevanja, o svemoći i nemoći reči; kao sanovnik; kao rimarijum; kao lirski časlovac u kome se Gospod izričito pominje u prvih pet soneta, ali čija završna kadenca poseduje karakterističan kontrapunktski predah, molitveni ustuk i priklanjanje božanskoj sili; kao inventar neobičnih i upečatljivih poetskih slika, metafora s duplim dnom, tamnih simbola; kao udžbenik iz umeća versifikacije; kao bedeker kroz jednu neobičnu građevinu-čardak u jednom nestvarnom svetu kuda se stiže preko "praga od rđe i žeženog zlata", i koji je pun lavirintskih prolaza, hermetički zatvorenih prostranstava, lažnih pregrada, nadzidanih svodova, unutrašnjih spiralnih stepenica, vrtložnih dimnjaka, uzidanih voltova, slučajnih niša, prozora koji gledaju unutra, vrata koja nikuda ne vode ili koja se odjednom jedna za drugima otvaraju, ključaonica kroz koje se nazire ozvezdano nebo ili plavetnilo koje gori, pokretnih zidova, dvostrukih podova i ogledala pred kojima se vodi noćni razgovor sa senkama i opsenama; kao laboratorijski priručnik o metamorfozama uz pomoć  onog drevnog, staroegipatskog "crnog" umeća za preobražavanje materije; kao istovremeno poniranje u mitsku dubinu i — sledstveno ključnom stihu ove zbirke "let je formula za zakon padanja" — pronicanje u astralnu budućnost; kao poetski ogled o pojavama koje prate zgušnjavanje i rastezanje vremena; kao intelektualna "Rubikova kocka", neobavezna igra duha, matematička skrivalica po meri duhovne radoznalosti čitaoca i zbirka odgovarajućih šifri, kodova, računskih operacija; kao knjiga od samo tri pesme, trojstvo međusobno povezanih magistralnih soneta od kojih svaki stih, u vidu dodatnog objašnjenja, poseduje ceo sonet, poput posebne fusnote...

Da li je ova knjiga, upitajmo se na kraju, inače diskretno obogaćena i iskustvom najnovijih poetskih istraživanja, možda najava izvesne Nove Sinteze u našem pevanju, sinteze metafizičkog i angažovanog, post-postmodernog i  neoklasičnog, i svega do sad nespojivog što iz tih antinomija proizlazi? Uostalom, ono što celoj zbirci Pusta sreća daje životnu snagu jeste splet upravo takvih contradictio in adjecto-a, nerazmrsivih suprotnosti u kojima se i krije pokretačka energija.


Zlatko Krasni, 1994.    više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #15 poslato: Maj 07, 2012, 01:56:51 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Pusta sreća


ŽIŽAK

I

Meni svaka reč je nevina prvina
poput omaglice detinjega daha
čiji rajski gugut s nebeskih utrina
raznose soneti leptirovog praha.
 
Ljubav — kakva rečca! — večno uznesenje
u velu života gde nesreća sniva,
ljubav — cvetni otrov što krvlju se penje
u krunicu srca koju Bog dariva.
 
Kad se prava ljubav sa tajnama spetlja
koje niko nikad slovom nije reko
pa se onda crna ko đavolja petlja
 
ukaže u pesmi koju peva neko,
tada ona jeste, o, kaži to smelo,
anđeo u paklu i nebo vascelo.
 

II
 
Anđeo u paklu i nebo vascelo
ko potop me nose k tebi pustimice,
a sunce te živu do Boga propelo
pa sve sija jasno od az do ižice.
 
Nema pesme, draga, dok nam ne zarudi
poljubac u sreći što ko munja mine,
niti moje glave dok je ne odrubi
u srcu reč Višnjeg kad sa suzom line.
 
Taj glagol: Voleti! Šta on seje, draga?
Jesu li se silna zatvorila vrata
onog trena kad si prešla preko praga
 
skovanog od rđe i žeženog zlata?
Reci kad već ništa ne kazujem, ina,
reči su mi ruže raspukle od vina.

 
III
 
Reči su mi ruže raspukle od vina
što tonu u sonet kobajagi večno,
one Božji šapat primaju s visina
dok se k tebi šunjam uzduž i poprečno.
 
Gde sam ono bio? U kojoj udoli?
Ili sam se visom ukazao sebi?
Ko se ono s tobom ništavilu moli?
Na uvo mi šapćeš da o tome ne bi.
 
Ravnoteža sunca i meseca, draga,
ljubav je na zemlji, na stazi od bola,
a njihove jare i mine, do vraga,
 
kolaju u nama ko večita škola.
O, mnogo se strasti u nama začelo
i rana ljubavnih u srcu, zacelo.
 

IV
 
I rana ljubavnih u srcu, zacelo,
imao sam vazda misleći da ništa
i nikada neće načeti mi telo
žeravicom bola novog čistilišta.
 
Ali sretoh tebe — dugu posle kiše.
Koračaš po uskoj stazi neiskustva.
Zatomljena u te moja sudba diše.
Šta da činim Gospod daje mi uputstva.
 
Jedna zemna trica ko paperje laži
kruži oko glave i pogled ti tuži:
Uspomena teška (!) — ne poreci, kaži
 
‡ satire ti sreću i Mefistu služi.
Ne plaši se više, pucaj od smelosti,
ja i kada hulim volim do večnosti.

 
V
 
Ja i kada hulim volim do večnosti,
jer let je formula za zakon padanja:
Lepih sam se, dušo, nasrko gluposti,
oproštajnih muka, tračeva, jadanja.
 
Taman kad se zdenem u živu varnicu
i kratkovek prhnem u tvoje zenice,
mig dragog Gospoda sevne na tvom licu
i utrne žižak na vrh trepavice.
 
Koliko sam puta ko strvena raga
batrgao gradom kroz rulju u noći
da te vidim samo, da me šutneš, draga,
 
kad već nisi htela na moj jauk doći.
Go na mesečini sa zvezdom se sprdam,
isturam brkove i svašta laprdam.
 

VI
 
Isturam brkove i svašta laprdam:
Bio jedan svetac — oreol mu žena
koja kukovima i ušima mrda,
na vrh glave — oči! — dupla vaseljena.
 
U ovom sonetu nešto jako škripi
na planu ljubavi o kojoj je slovo,
pesnik ne sme reći ko mu temu zdipi
zbog koje je dosad uspešno bolovo.
 
Al život je takav, i on je praznina,
zašto onda ne bi i pesnik predahno
kada ljubav ima trista obrazina
 
zbog kojih je svetac dvatriput izdahno.
O ljubavi pišem bez imalo zlosti,
boli me kad moram tobož iz pakosti.

 
VII
 
Boli me kad moram tobož iz pakosti
upirati prstom gde ti leži sreća,
zatim saletati bez trunke milosti
golo neiskustvo od kojeg si veća.
 
Jedan mali prizor iz tvoje prošlosti
došanuću svetu na sva svoja zvona
kako si se mlada, o, draga, oprosti,
s mosta htela u vir baciti zbog konja.
 
Ti bi sada gnjila u mutnom vrbaku
i strašno bi zverle tvoju dušu jelo.
Da li bi se psalmi začuli u mraku
 
da ti se u sunce pretvaralo telo?
Ja ne mogu više očišćen i grdan
apsolutnu ljubav pred tobom da vrdam.
 

VIII
 
Apsolutnu ljubav pred tobom da vrdam
neću i ne mogu kao nekad, draga,
ja sam sada drugi, odvaljen od brda,
jači od Orfeja što je gledo straga.
 
Eno dve-tri senke rade protiv mene,
zajašuju moju i sa njom se trve:
Daj džarni im rukom užagrene zene
i oduvaj snažno te plesnive mrve!
 
Al me strah i dalje kroz kosti pohodi
kad pomislim da si i ti možda senka
čiji nemi govor u nesreću vodi
 
gde će tuđi grohot poput hladnog tenka
satrti nam ljubav, o, zapamti, mila:
Lažne reči hrle iz sotonskog krila.

 
IX
 
Lažne reči hrle iz sotonskog krila
i glave se same smenjuju na panju,
došlo doba smrti i nečistih sila,
opet bratac brata ubi na spavanju.
 
Otkud onda sreća, ljubav do ušiju,
i zar takvo čudo može da se zbude
u nevreme ludo kad zlo krivi šiju
i omraza pada ko plesan na ljude.
 
Ti, međutim, rasteš stisnuta uz mene,
ko milošta s neba padaš mi na skute,
zvon smeha me kao prepelica prene
 
dok u pesmu stavljam i ...della salute.
Ja ne vidim više meseca ni sunca
ko dete u vatri kad zarazno bunca.
 

X
 
Ko dete u vatri kad zarazno bunca
i nestvarne reči u groznicu plete,
tako moja ljubav svetom se potuca
ličeći na tvoju od glave do pete.
 
Nađoh te u reči jedne priče šture
gde oluja život u čvorove veže,
razmenismo svoje provalije sure
iz kojih inače i đavoli beže.
 
Šta nam sada osta? Talambasi gde su?
Bele halje ko će smočiti u blatu?
Čukni me pitanjem o novom udesu!
 
Ljubi bližnjeg svoga, podaj mleka bratu:
Mene je dojila prisojkinja vila,
o, zar je i tebe neka druga sila?
 

XI

O, zar je i tebe neka druga sila
prinela na odar ljubavne krletke
pa si kao žrtva užasnuta bila
da istina ima i u zlu zametke.
 
I ja sam sa zmijom na uzglavlju spavo
i na hladnom repu večerao snove,
ne hajući ništa danima sam knjavo
misleći da snovi ka divoti plove.
 
Ali to je prošlost — naježena ruka,
ugašeno carstvo bez žezla i krune,
sad se kuje nebo od pređašnjih muka
 
koje ni u memli ne može da strune.
Šarka me je guja ko naivnog junca
vinula u zabit krvavog vrhunca.
 

XII
 
Vinula u zabit krvavog vrhunca
jednom jedna vila svog ljubljenog vešca
a on sa visine gde crn pogled puca
merkao je batak novog ženskog ješca.
 
Sve bi ovo bilo šaljivo i lepo
da nije posredi izgubljena sreća
koje veštac jednom bio se dočepo
u vrbopuc rujni ranoga proleća.
 
Sad melemi pljušte po ranjenom srcu
i plavuša noćna čizmice izuva
u predvorju smrti što peva minorcu
 
da se neverstava i uroka čuva.
Opomena pala — još i ta sitnica:
Ostaj prolivena posred moga lica!

 
XIII
 
Ostaj prolivena posred moga lica
kao mraz po cvetu nerođenog ploda
što se s ovog sveta punog ledenica
bacio u zagrlj nebeskoga svoda.
 
Vilen sklapam venac, a reč mi se mrzne:
Vidim angel-dete kako na svet stupa!
Da li će se iko ikada da drzne
pesmu iz tvog tela opet da iščupa?
 
Pada malo veče i viju se zvuci.
Gospod spušta na nas velike darove.
Kroz mećavu prte iz detinjstva vuci.
 
San se sa snom veže u zlatne parove:
Daj mi čitav lanac, o, ne budi zlica,
ja ću sa belegom leteti ko tica.

 
XIV
 
Ja ću sa belegom leteti ko tica:
Beleg — ljubav koju i hoću i neću
da skrijem u čardak kučina i trica
za nezvane goste što pazare sreću.
 
Ako li me prodaš znajući šta košta
ovaj venac što se rasplesti ne može,
i taj pazar bude poslednja mi pošta,
snaći će te kusur — kaiš moje kože.
 
Pir poruge grozne jeknuće iz pakla
i besna će usta peniti nesreću.
Koga nije takva životinja takla
 
taj ne pozna zakon i sudbu kereću.
Ne daj me budzašto, čuvaj od strvina,
meni svaka reč je nevina prvina.
 

XV
 
Meni svaka reč je nevina prvina,
Anđeo u paklu i nebo vascelo,
Reči su mi ruže raspukle od vina
I rana ljubavnih u srcu, zacelo.
 
Ja i kada hulim volim do večnosti,
Isturam brkove i svašta laprdam,
Boli me kad moram tobož iz pakosti
Apsolutnu ljubav pred tobom da vrdam.
 
Lažne reči hrle iz sotonskog krila
Ko dete u vatri kad zarazno bunca,
O, zar je i tebe neka druga sila
 
Vinula u zabit krvavog vrhunca?
Ostaj prolivena posred moga lica,
Ja ću sa belegom leteti ko tica.



"U knjizi 'Pusta sreća' nalaze se tri sonetna venca posvećena Mariji Balkovoj čije se ime nalazi u akroistihovima završnih,
 majstorskih soneta. Postoji i četvrti sonetni venac posvećen Mariji Balkovoj, nalazi se u istoimenoj knjizi 'Cvast'."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #16 poslato: Maj 07, 2012, 02:02:40 am »

*
Log
Nenad Grujičić



O LOGU

Splevši u jednu arhitektonski skladnu, a smisaono razuđenu lirsku celinu tri (ljubavna) sonetna venca, Nenad Grujičić je Pustom srećom nagovestio svoje izvanredne versifikacijske sposobnosti, koje su tako samouvereno i konzistentno potvrđene i novom sonet-zbirkom Log. U devet samostalnih lirskih ciklusa zvučnih i simboličkih naziva Nenad Grujičić je zbirkom Log dao svoje do sada najcelovitije i najuspelije pesničko ostvarenje, koje je istovremeno i jedna od najuspelijih ovogodišnjih pesničkih knjiga.

Motivi koje Log razlistava su iz kataloga opštih lirskih: ljubav, slutnja, smrt...  Nekada su oni ispevani diskretno, a nekada naznačeni aluzivno i metaforično. Ali uglavnom se svaki od lirskih ciklusa može legitimisati osobenom tematsko-motivskom i semantičko-simboličkom usmerenošću. U ciklus Gar, jednom od najuspelijih, smešteni su "soneti nesreće": Slika života nije vrt, groza je, dok ciklus Sen varira temu smrti (mrtve drage), a ciklusi Gle i Utuk su didaktičko-poetski.

Pored motiva klasična je i sama sonetna forma. Grujičić ovoga puta dosledno istrajava u artificijelnom opredeljenju za petrarkistički jedanaesterac. U pojedinim pesmama iz poslednjeg ciklusa pesnik iznosi direktne "savete mladom pesniku", a pored njih i kroz njih i vlastito "vjeruju" sa argumentacijom za smislenost i celishodnost svoga pesničkog nastojanja. Ima u većini njegovih pesama, izuzmu li se svi formalno neizbežni uzusi ona ne uvek potrebna spisateljsko-zanatska mimikrija, stihova izuzetnih lirsko-refleksivnih usijanja.  Pored tipično parnasovske kristalne jasnoće, preciznosti i savršenosti, ima u ovim pesmama simbolističkih sugestivnih lirsko-metafizičkih otajstava i tajanstvene mitske snage.

Jesu ovo pesme i vapaj potuljenog i pometenog bića koje svoje breme teško podnosi, ali su one i molitveno tonirana lirska uznošenja i zagrnute ispovesti "ludog nespokoja". Slikovite, zvučne, biranog jezika, koji (takav) može svojim izletima u kolokvijalno i bizarno iritirati sluh kakvoga puriste, ove se pesme čitaju naiskap i dugo nose i pamte kroz lične zapitanosti i smutnje, kroz lične strepnje i nadanja.


Mileta Aćimov Ivkov, 1996.    više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #17 poslato: Maj 07, 2012, 02:09:51 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Log


PEHAR

Sonet je pehar naliven vinima:
ne možeš usnu na rub mu tek tako,
on se ispija gospodski, polako;
dodir soneta vrsna je intima.
 
Ko sonet dira igra se činima,
jer neće uvek baš sve ići lako,
sonet ko tuđa žena, i te kako,
nudi i mami telom, trikovima.
 
Pijan od rime u sonetu svako
ničice pada dok ga hvata plima
vrtložnih reči što uznose jako.
 
A to je, opet, vekovna istina
koju pesnici na zemlji, jednako,
poznaju kao i na nebesima.
 

PASJI ŽIVOT
 
Pasjem životu pravila su čudna
il, bolje reći, gotovo ih nema,
mnoga će priča biti uzaludna
ako tvoj život neko drugi sprema.
 
Ti uvek reci da nikada nisi
živeo pasji za svoga života
mada ti ovaj baš na njega kisi
kao koštica u plesni kompota.
 
Živeti pasji usred svetske graje,
šta mu to dođe u ova vremena?
Ko za tvoj život petoparac daje
 
što ti u glavi čuči vaseljena?
Upregni život u nove kajase,
odživi pasji, ne daj nikom na se.
 

KOB

Groma hromog zvuk.      .
Cepa oka sev.
Zloslut pevne ćuk.
Oca mrtvog pev.

Tišina i kob.
Bije srca ruj.
Krči mladi drob.
Predelima huj.

Iz sna hrli lik.
Na uzglavlju sen.
Nedostaje krik.

Ko je kome plen?
Virovi i čun.
Ti si krvav trun.
List se gorom njiše.
Oprljen je pejzaž.
Liju crne kiše.
Sam od sebe prezaš.

Pusto dete spava.
Lude rane peku.
Još ti stoji glava.
Vetar jaše reku.

Spasioci gde su?
Ćutnju mrve sati.
Udes u udesu.

Suze lije mati.
Zemlja il nebesa?
Bog se tobom stresa.


LABUD

Na vodi labud, u noći, u parku,
spava sa kljunom ćušnutim pod krilo,
mirna je površ i meseca kilo
ispod bezglavog što liči na barku.
 
Ni bore vala da pomeri varku,
ni mehura s dna da plopne — ko bilo,
u krošnji breze miruje belilo
čarobnog perja što svetli u mraku.
 
Prolazim tiho, ko senka, bezmerno,
da laki vetrić ne stvorim u hodu
od čijeg daška prenuće se pero
 
na vrhu repa što dotiče vodu.
Pred kućom spazih sretan neizmerno:
Labud i luna i maze se na svodu.
 

GOLUB
 
Na prozor pao jedan golub tamni.
Podseća na te i na prve tvoje
nežnosti od milja. Gugut mu davni
iz dubina glas razliven u boje.
 
Sam se mazi on: perje kljunom bište,
nejasna svetlost u oku mu živi,
ritav i mokar — donele ga kiše,
golub ljubavi u čistoj naivi.
 
Blažen je stigo, na srce mi kano,
i daleki žal prostruji kroza me
jer sam ga u snu (to sam sad već znao)
 
u ruci držo pristiglog iz tame.
I taman htedoh da protumačim san:
golub se prenu i odleti u dan.
 

DUB
 
Ljubavi moja, opet ne znam gde si.
Daleko biva i od srca bliže.
Račvasto vreme uspomene striže.
Ljubavi, suza za tobom se resi.
 
Ceo se život u sekundi desi:
Tvoj lik u dubu beskraja se diže
i bolna radost u susretu diše.
Ljubavi, ja znam — jesi na nebesi.
 
Ovaj dan je rana, ja krvarim s njim.
Detinjstvo pada u snovne otkose.
Majka peva psalm, na kriocetu spim.
 
Putuje tajna, velovi je nose.
Umesto svoga u tvom životu bdim.
Penu vremena bolovi raznose.
 

KÂD
 
Ako te odsvud skoli veliki bol
i skršen padneš u čamu do srži
pa te i britka munja patnje sprži,
ne boj se kraja, i tad te čuva Bog.
 
Ako na zidu rastu sen i njen rog
i priviđenje u strahu te drži
da od grehova nećeš biti brži,
ne kloni spram tog, u Bogu je tvoj log.
 
Dani donose i pronose svuda
ljude i reči bez reda i broja.
Umrljan njima, ko mastilom duda,
 
zapevaj pesmu — bulku sa prisoja:
Dušu selicu što vapije čuda
okadi dok još grli ruka Božja.
 

SVETLICA
 
Majčica mrva — neko u snu reče
leti ka nebu. To beše stih spisa
u kojem Bog mi venama poteče
i pesmu svoju na trenut ispisa.
 
Kao Dis što je uzalud kušao
iz sna na javu strofe da iznese,
tajnu sam sveta udivljen slušao
žudeći da smrt živog me uznese.
 
Majčica mrva — to od pesme osta?
Poruka? Zavet? Šta li? Opomena?
Ili svetlica? Vaj, o tome dosta!
 
Leti ka nebu, vidim, sveta žena,
čista u srcu i u molitvama,
rođena mati moja u suzama.
 

PRIČUJ
 
S vetrom i kišom kao da ćeš doći.
Noć je vrč tinte ispušten na patos.
Od živih mrlja sastavljam parastos
za mrtvu ljubav natprirodne moći.
 
Grimasa munje kroz prozor u noći
minu i ceo osvetli mi atmos
ne bi li tako uskovitlan pâtos
oživeo te u gluvoj samoći.
 
Ali te nema. A ni onog daha.
Pljusak dosipa staru tugovanku.
Pričulo mi se u dva u tri maha
 
da crna štikla lupi u dovratku.
Od pričuja tog osta samo: ha-ha,
i dalek mrmor groma u odlasku.
 

BROJANICA
 
An, ban, trolija, čevole, parapin,
klin, klan, dvolija, ovole, čakupin,
jad, šaćin, lenjga, jednole, divinja,
glad, daćin, šenjga, dovole, dušinja.
 
Aber, engete, žeripan, praskele,
švaber, pengete, pelivan, tut kele,
Turčin, savi nos, tekutan, ondola,
burčin, te pod nos, palatan, dondola.
 
Apa, šipilo, detičak, šiškala,
upa, pipilo, jabučak, piškala,
ops, pops, povrlus, testemir, cukuran.
 
Rak, čegrk, bravus, namastir, rogovan,
tikva, karaguš, jedinar, koza vrec,
dikva, parapuš, dvodinar, beži zec.
 

BELO
 
Sonet je beo — samo to ću reći,
ostalo dajem na bajno maštanje.
Na primer: galeb ili zimsko granje,
prvi dečji zub od osmeha veći.
 
Sonet — rani sneg pokorice tanje
po kojoj mogu nežno, ne prteći,
između snova bestežinski preći
u beli dašak svetlosti jutarnje.
 
Belo je sada i ovo sonetče
što samo sebe povlači za uši
i širi rime u praznično veče
 
dok se olovka zapaljena puši
kao tandžara iz koje opet će
hitac beline pesmu da zagluši.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #18 poslato: Maj 07, 2012, 02:32:14 am »

*
Maternji jezik i pesme pri ruci
Nenad Grujičić



O MATERNJEM JEZIKU I PESMAMA PRI RUCI

Nenad Grujičić je imao takvu sreću da njegova pesnička delatnost izazove kontroverzne reakcije — od Maternjeg jezika napisanog u znaku lirske metatekstualnosti (a u dosluhu sa pesničkom praksom jednog Stevana Tontića, na primer), preko Vrveža i Carske namiguše, u kojima se oksimoronski spajaju nebeske teme i neorealističko svakodnevlje, do knjiga (Jadac, Log, Cvast), pisanih nanovo otkrivenim vezanim stihom, u kojima se provociraju zadate pesničke forme (sonet, venac, sestina lirica, tercina i druge vežbe oblikovanja), koje pesnik pokušava da naseli svetom u kojem caruje novi ljubavni nered, ironija, paradoksi punog, putenog života.

Najvećma rečenog stalo je u Čistac (Prosveta, 1997), knjigu izabranih pesama; šeherezadinska kritičarska priča u trideset nastavaka, sa pažljivim i pipavim pogovorom Saše Radojčića, kao i sve strane kocke Grujičićevog hazarderskog peva, dali su nam celovitu sliku jedne autentične i bizarne pojave u našem savremenom pesništvu.

Ipak, za ovog mušičavog čitaoca, naš pesnik je izabrane pesme obelodanio dve godine ranije u knjizi Maternji jezik i pesme iri ruci (KOS, 1995), dodajući svojoj prvoj, punokrvnoj, mladalačkoj zbirci pregršt pesama u istom duhu, koje je, međutim, pisala sigurna, zrela ruka. U ovoj knjizi je ono najbolje od Grujičića. Ona predstavlja tačku s koje se pruža najčistiji i najdalji pogled na Grujičićev pesnički trud.

Postoji jedno zaboravljeno indijansko pleme u Južnoj Americi, čiji pripadnici svaki čas menjaju lično ime. Ono može da zavisi od doba dana, vremenskih prilika, ili trenutnog raspoloženja čoveka koji ga nosi. Komplikovan ali moćan izum, zar ne? (Naročito ako je reč o, za ovakve prilike spravljenoj, kuvarskoj izmišljotini). Ali, pošto se umetnost meša sa onom drugom duhovnom avanturom, u kojoj moć verovanja prevazilazi tzv. istinu, gde je današnje ime Grujičićeve poezije, kada ona govori sa svih strana, iz svih stvari?

Sve ovo bi trebalo da posluži i kao odmičući dekor, bežeća pozadina metaliterarnom diskursu prvog izdanja Maternjeg jezika, kao i svih mena Grujičićevog pesničkog bića, koje je on pohitao da proslavi.

Upravo se u jednoj od uvodnih pesama u drugosti, Život i san, naš pesnik predstavlja kao ironični autopsihoanalitičar, dajući sebi ulogu tumača konkretnih snova, autopoetičke gatare. Tu je i početak Grujičićeve autopoetičke varke, odnosno poetskog tkiva koje se gradi od ličnog blistavog interpretativnog promašaja. Zaokupljenom, pesnikovim savršeno ličnim razjasnicama, čitaocu se neuhvatljivi osnovni tekst čini kao slika zaboravljepog pretka, a sve ove, jedino vidljive stihovane fusnote — kao način da se ponovi borhesovska jednačina, u kojoj su pisac i čitalac promenljive, a pesnički tekst — tetovirano iks, oko koje sve vidi.

Tu negde dolazimo do druge značajke Grujičićevog novog Maternjeg jezika. Naime, knjizi je pridodat i drugi pol, nove pesme što behu pri ruci, to jest ona je nastavila sa značenjem koje u sebi nosi umnoženi pravopispi znak tri tačke... Odatle, iz tog dodatog ciklusa, odjekuje plotski Grujičić, koga nema u prvom izdanju. Ti novi lirski subjekti, suprotstavljajući se životu viđenom kao kič? suvenir sa nekog zaboravljenog putovanja, dopuštaju da ih zavede opsesivna priča nametljivog domaćina ove knjige. Nasuprot otrcanoj postmodernističkoj tezi o smrti autora, o njegovom izlasku iz teksta, ovde je na delu lažljivi sveznajući pripovedač koji prvo uvlači sve te umnožene lirske subjekte u svoju priču, a zatim ih uništava, kao da cepa ispisane stranice, žureći tako uvek tragičnom kraju.

Elem, tako ispada da je Nenad Grujičić pesnik rascepljenog jezika. To pre svega, nije metafora Grujičićevog opasnog, zmijskog, polemičkog pisma. Prva vidljiva šizofrenija Grujičićevog pesništva, krštenog i okrunjenog Maternjim jezikom, ogleda se u konfliktu ijekavice (kojom je pesnik ispisao rane radove) i ekavice, u kojoj peva sada. Naoko tehnička pojedinost, objašnjena detaljima iz beleške o piscu, nije nikako bezazlena: obeležiti njegovo pesništvo ijekavskom ekavicom nije samo meteorski oksimoron, sklopljen percepcijske impresije radi, nego i ključna figura Grujičićeve poetike. Ona nas, u jednoj ravni, odvodi njenom nevidljivom, melodijski–samom–sebi–dovoljnom zjapu, a odmah za tim, tvrdoj, nepristrasnoj ekavici koja kida sa sebe zvučne đinđuve. Prolazak kroz Grujičićev Maternji jezik tako se čini kao dogovoreni meč. No bilo bi suviše prosto da stvar ostane samo jezička.

Naime, drugi vidljivi poetički rascep ogleda se u sledećem: u Grujičićevom pesništvu su jedno na drugo ustremljeni i čudno pomereni tradicijski neosvetljeni puteljak i kvarno svedočanstvo istinskog lirskog savremenika, kao i slikovna, kusturičinska sklonost pomenutoj neorealističkoj maski kroz koju se provide note — pisana muzika naturalističke metafizike. Ili, metafizika svakodnevice, što će biti žig njegovih potonjih knjiga.

Kakav je još naš pesnik? Ponekad se čini da mu jezik ne može ništa. U toj sadržajno autsajderskoj situaciji, Grujičić je čas razbaškaren, čas uglačan, rastrojen i uniformisan, sveznajuće infantilan, potpuno opsednut sobom kao razlikom. Bez obzira koliko zalutao u život, on traži svoju rugalačku, mrtvačku sliku kroz ironično, samoubilačko lirsko ja, koje se stalno vidi kao neodoljivi Predmet, raspet u mazohističkoj ličnoj Istoriji. Verovatno bi mu se svidelo da čuje da je njegovo pesništvo — izrugivanje visokoj vernosti prolaznog zvuka.

Dotaknimo se ovde jedne konkretne stvari. Pridodajući Pesme pri ruci mladalačkoj poeziji, Grujičić, naizgled, nije nastavio da peva o pesničkom činu, ali je opredeljujući se da peva o zavičaju, zavičaj identifikovao sa jezikom, aludirajući u konačnom značenju na onaj presvetli književni topos u kom se veli da je jezik — jedina pesnička domovina.

I tako, sklapajući korice ove prve i najnovije zbirke, nakon svih ovih godina, mereći dubinu vidljivog pesničkog iskustva, u kojem je pesnik prešao put od provincijskog rokenrola do autentične ojkače, od slobodnolebdeće setne skepse do sitne metričke stipse (da upotrebimo aluziju i igru reči kao hladno oružje), od ironije forme do patosa metra, od individualnog talenta do tradicije, i nazad, možemo, na kraju, reći da je Nenad Grujičić — Pevač. Ili kako se to nekada govorilo: Majstor pevač.


Laslo Blašković, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #19 poslato: Maj 07, 2012, 02:34:01 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Maternji jezik i pesme pri ruci


PESMA IZA BRDA

Majka je najlepša
u dvorištu kraj bunara.
Kapi se prospu iz vedra
i dođu za njom u kuću.
 
Nad stolom — duga.
Od jedne šare spravlja se supa.
Pokraj činije — još dve dugine boje:
Rumeno pečenje i čokanj!
 
Otac nedeljom čisti pištolj,
sinoć je bio na piru.
Miriše veseqe iz oprljene cevi.
Neko će lupnuti u prozor
i brzo nestati.
Tad mi se javlja glas.
 
Sa zalogajem u grlu odlazim u voćnjak.
Rano me cveće nadahnjuje
na razgovor s nepoznatim.
Sve traje dok ne utihne pesma iza brda.
Tad celu kuću obore snovi,
a kroz mali vek
liznu pozivi na život.
 

ZNACI
 
O ljubavi dugo nisam pevao.
Doticale su me koještarije,
islužene gluposti sveta.
Jednom sam hramao kroz žito
i razumeo ljubav.
Vetar savijao daljinu,
a pšenica strizala.
Drugi sam put voleo ženu
koju je izdao drugi.
Namučio sam se da progovori.
Kad se ispovedila — nestala.
Sad znam da negde tuguje.
Bio sam čas u njoj,
čas u sebi.
Ti prelasci su me zamorili
i otresli kao kišu sa rukava.
 

NEORA
 
Ni kiša, ni sunce.
Ta svetlost me opija.
Sve je pred očima, a daleko.
Zato je rad u bašti najbolji.
Majka cimne dvaput ašov u dubinu
i prevrne glatku sisu zemlje.
Nije svaka kiša za sejanje.
Ako stalno pada — neora.
Ona malo gušća od rosulje — ta!
Čim se sušne dvorište propeva.
I svi pričaju da je najlepše
kad otac i majka rade zajedno.
Tad je život jak.
A krompir brzo procveta.
Ja skupljam zlatice
i najveću stavljam na vrh prsta
— da poleti.
 

KACA

To je trebalo gledati:
Kad otac pravi kacu
pod žalosnom vrbom u Gomjenici!
Prvo se duga, s ekserom sa strane,
zabije u zemlju.
Zatim se veže kanap uz u koji se polažu druge.
Ja sam u carstvu
koje opasuje suva hrastovina.
Svet se leluja,
a moje je da dugu, ako klizne,
vratim hitro uz špagu.
Čujem li iznad reke jato čavki
— ne smem podići glavu.
Čim se spoji kula od karata,
otac odoka spusti obruč
— pa gde se zaustavi.
Spram te mere prave se novi.
Trbuh nitne položi se
u jamicu nakovnja,
a probušeni krajevi obruča
spojeni nataknu na nju.
Golim rukama obruč se ne drži
dok se čekićem tuče.
Bar staru čarapu na dlan!
O, što je lepo slušati zveku
i gledati oca kako levom
rukom okreće obruč,
a desnom razmekšava mu obod!
Tad ne otpozdravlja komšiji na konju.
Ulovim mu zaneseno lice
i klisnem u kuću da čitam.
Nad knjigom mezim šqive iz čaše
u koju mogu stati tri.
Zaboravim oca
dok obla kacu kao oborenu zver.
Ali se vratim,
zavirim u nju i — viknem.
Glas se raspe na sever i jug.
Tako ocu dam volju da utori.
Pesnik kaže ovako:
Duplom testericom veličine šake,
čiji su zubići razmaknuti
za debljinu malog prsta,
klečeći dubi žleb za dno.
U kružnu brazdu stavlja
testo pa suvi rogoz.
Dno se u komadima uglavljuje
u malo razlabavljenu kacu.
Kad legne — pesma.
Udri po obručevima!
U otvorenu flašu piva,
gle, uvlači se stršljen.
Jednom je palcem oca u usta
baš kad je navio bocu
pa usna buknula triput.
Vetar iz krošnje hladio usnu,
a lišće padalo na dno.
Sad otac kacu pomera do bunara
i tapše sa strane.
Ja sipam vodu do vrha
da lepotica nabrekne do jutra.
I ni jedna kap
za ceo život ne iscuri.
Sa prozora majka opet
prigovara da i ovaj posao
pogođen je budzašto.
Skupljam talašiku
i znam očev odgovor.
 

TIŠINA
 
Ubijaju me
razgovori o količinama.
Na nuli sam sazidao sve.
Sad putujem kroz carstvo
u kojem jezik pandan je životu.
Nalazim se u tački
gde vršak pera dotiče beskraj.
Tu se odmara vuk
i pretvara u rosu,
a jezero pada s planine.
Dečak je to video maternjim očima
i zato mu veruju svi.
 

ČERGAR
 
Nastanio se u meni pa pesme mirišu.
U krošnjama vetrić i sirovo nebo.
Daljina od koje se pati.
To oseća i vranac vezan uz moju senku.
Ostavljam ga kad odlazim po vodu.
Dugo se ogledam u jezeru kao vila.
Neopažen vratim se pred noć.
Moj prelepi konj jedva čujno frkne.
Suvarke bacim pod kotlić.
Plavkasta vatra mazi kao bivša ljubav.
Na njoj krčka tanki paprikaš.
Okusiću ga čim utihnu žabe.
Ta muzika uspavljuje kao dim.
Sa zalogajem na rubu ću šume da spavam.
Zemlja je najbliži majčin dlan.
Ovako ću pa onako nameštati lice.
Sve dok se ne ušuškam u lahor.
I dok me tama ne prekrije srebrom.
Kao da me i nije bilo.
Niti će ikad igde više biti.
 

KAO DA NIŠTA NIJE BILO
 
Koliko god da sam u snu
život me ponese.
Tad napišem stih.
Otac nosi vrč i govori o suštinama.
To zna u krošnji šljive
moje ogrebano lice.
A sumrak je pun tajni
dok prepirka u kući traje.
Niko ne zna zašto je tako.
Majka će plakati,
a sestra pod prozorom drhtati.
Iza vrata pojaviće se otac.
Sada veseličast i obavljenog posla.
Mirno će oprati ruke
i lice isprskati.
Kao da ništa nije bilo
noć će zaposesti naša srca.
 

SVETLOST I ZVUCI
 
U prolećna podneva
svetlost je najčistija
na jajetu koje kokoš
snese kraj bunara.
Možeš na njemu da se ogledaš,
a nos nekako veliki.
Sliku popraviš nad vodom u čatrnji.
Preko su vrbak i planina u suncu.
Treba mi bar brzina zvuka
da sve što vidim i opipam.
U julu reka puna kupača.
Cika me naježi kao stara muzika.
I daje snagu da plivam.
Levom pa desnom — mršav preko vode.
Iz vira noću izađe som
i popase livadu.
 

DAN

Dan se prosuo kao riža.
Ulica lepa
i ljudi namiguju.
To je život.
Šta će mi san u kojem se
ne zna ko pije, a ko plaća.
Idem kao čovek na svoj posao.
Tamo teče reka,
a ovde srce.
Poslednji sam koji će dići
ruku na sebe.
Eno — i curica zvižducka.
Pa ovo je raj!
Nisam ni znao čime sam darivan.
Ako se lišće
prospe pred noge
— to ja prebrzo starim.
Kuse grane naseliće graja
i opet će biti zeleno.
Dan što se jednom u životu javlja.
Dan podeljen na godine.
Sačuvana
Stranice: 1 2 3 4 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: