Nenad Grujičić (1954)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2 3 4 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nenad Grujičić (1954)  (Pročitano 50219 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Maj 07, 2012, 10:27:13 pm »

*
Cvast
Nenad Grujičić



O CVASTI

Zbirka pesama "Cvast" Nenada Grujičića donosi ovom pesniku novu pregršt uspelih pesama. Od zbirke "Pusta sreća" Grujičić je krenuo putem drugačijim od onog kojim je išao pre toga. Naime, od "Puste sreće", Grujičić je zapevao samosvojim glasom, osvojivši prepoznatljivost poetičke šifre. I pre toga, talenat ga je odavao.

Prelazak na sopstven put nije bio lak. Naprotiv, rezultovao je nerazumevanjem dela kritike — ali i podrškom drugog dela i čitateljstva ("Pusta sreća" zabeležila je, za naše prilike, neverovatan uspeh: tri izdanja, a potom je autoru donela i nagradu uglednog imena "Milan Rakić"). Posle "Puste sreće" usledila je potpunija, misaono gušća, sonetna knjiga "Log", i sada, evo, najnovija "Cvast".

Rekoh zbirka "Cvast" donela je pregršt uspešnih pesama. Mislim, pored ostalih, na "Košulju", "Unatražak", "Krajinu", "Posle svega", kao i na četvrtu, osmu, devetu, desetu i četrnaestu pesmu iz sonetnog venca po kojem je zbirka i dobila ime. "Košulja" je studija ženskog karaktera. Da je ćud ženska smiješna rabota, znana je stvar, a Grujičić ne samo da se sa tom ocenom slaže, već poredi žensku narav sa zmijskom košuljicom. Nenad Grujičić, a to je njegov manir i od ranije, predočava motiv ženske izdajnosti i demonske fatalnosti. Takav maiir uvek je u književnosti delotvoran. Podsetimo se: u mnogih slavnih pisaca žena, gotovo uvek, donose nesreću, sebi i drugima, ali je i nesreća bez koje se ne može.

Sonet "Unatražak" dovodi u vezu pretke i potomke. Kulminacija je u početku tercina: Pojmo u plaču, do nebesa, / evo nam deca groba traže.

Ovakvi stihovi su, zapravo, uvod u pesme socijalnopolitičke tematike koje govore o nacionalnoj tragediji Srba. "Krajina" je potresna, istinita, zavetna pesma, otkinuta iz srca ("Jer što vidim sad bolje da ne vidim... Jer što šane smrt, a zapiše ruka / samo je majka svetija od toga").

"Posle svega" je jetka satira pisana u dobroj tradiciji naše satirične poezije razvijene na epigramskim ubodima. Pomenimo ovde, primera radi, satirične pesme Vojislava Ilića i Milete Jakšića — mada je spisak naših pesnika koji su se vraćali ovom žanru, zapravo, beskonačan. Grujičićeva pesma raspolaže umnim uvidima: Sveže mekinje bučnog parlamenta / zbrčkane stručio s lažima sa letka / daju pomije retkog izuzetka / gde na kraju sve zavisi od metka.

Sonetni venac "Cvast" vraća se polju na kojem se Grujičić, do sada, najviše pokazao: ljubavi. Ali, kao i uvek, ljubavnu tematiku Grujičić drži samo kao polazište: uvek želi da kaže nešto više o stvarima koje nisu jedino "stvar ljubavi". Četvrti i osmi sonet uključuju u venac i mistični doživljaj zavičaja ("Lepo je kad se gledamo u oči"), deveti se seća Branka Radičevića i Mine Karadžić, povlačeći sudbinske paralele sa onim što se događa pesniku i njegovoj dragani, a deseti počinje ovim prelepim katrenom: Kad nam se duše vezuju u zene, / a sa kolenom dotakne se ruka, / da li se negde, kraj pučine, stene / grle sa valom duže od trenutka?

"Duže od trenutka", to je dobar ishod. Najbolje Grujičićeve pesme na to mogu računati. Što se samog umeća Grujičićevog tiče, on u gospodstvo vezanog stiha unosi svežu leksiku koja miriše na "kajmak i blato". Njegov jezik kao da je "eksplodirao". Nema više nepesničkih reči, sve ulazi u životno iskustvo pretočeno u pesmu. Kao da je sa tim iskustvom otišlo i nešto prilepljene kože.

I kada se sabere ono što je dosad ispevao, i posebno ako se ima u vidu da je pesnik sada u zrelim pesničkim godinama, da se videti da srpska poezija u Nenadu Grujičiću ima samosvojan glas.


Vladimir Jagličić, 1996.    više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Maj 07, 2012, 10:28:42 pm »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Cvast


LjUBAVNA SKASKA

Štošta sam znao, ali nisam ovo
— da će me šmizla (kočoprcno jare)
prevesti žednog preko pitke bare,
izmišljotina čije svako slovo
vrcalo mi med kroz sazvežđe novo
u pometen um i na rane stare.
 
Behu to tako neke cake stare
na koje pade čak i čudo ovo
što se pesnikom zove (ništa novo!)
pa se naivno, ko žrtveno jare,
ispeći dalo na varavo slovo
koketne male iz prigradske bare.
 
Šta je to mogla žabica iz bare
da zakrekeće iz kajdanke stare,
a da ni notu, baš ni jedno slovo,
ne prepoznah, jer (pazi sad i ovo!):
u život mi, vaj, uskočilo jare
đavolje šare — čudovište novo.
 
Prosečna cura — ništa bogzna novo,
osmeh joj cveta ko lokvanj sred bare,
dok se šepuri umilno je jare,
na trenutke iz bečke škole stare,
a kad seje laž, tad uradi ovo:
Raširi oko i proguta slovo!
 
Zalud sam držo uvodno joj slovo
da u životu uvek ima novo
iskustvo koje nije kao ovo.
Ona bi na to opet u kal bare
— do grla u bljuz lagarije stare
žitke ko nož za nedoklano jare.
 
Izvoza me skroz to bez duše jare:
Ni dlaku kike što liči na slovo
nemam da čupnem sa te lije stare,
niti da dodam svraki perce novo,
jer sam kao som u rastinju bare
progutao mam kojim pišem ovo.
 
Tako sve ovo — što zamesi jare
u mulju bare — nije mrtvo slovo,
već nešto novo iz čitanke stare.
 

KRAJINA

Propevaću, zar? A prošao je zbeg
ko u teškom snu. I Krajina tuži.
Niz brda i dolje popanuo sneg.
 
Krajiški je dan nezamisliv, duži.
Tu lunjaju vuk i ovan zajedno.
Već se topi smet, moja duša juži.
 
Zapevaću: Oj — ma i ne progledo,
jer što vidim sad bolje da ne vidim:
Kraj puste kuće manito govedo,
 
skunjen šarov pas ko da me se stidi,
ukraj mrtav đed i polomljen mu štap,
nad šumom nebo guši se, ja bridim,
 
suzno je veče progoreo uštap.
Tica Banija guknu preko svoda,
a Lika srna za oblak odluta,
 
medved Kordun bdi iz sazvežđa svoga.
O, da je srce veliko kao xin
ne bi se njime nastaniti mogla
 
tuga kojom me u zoru budi Knin
— žrtveno jagnje ljubljeno od Boga.
 
Propevao sam, da, kao pravi sin,
 
to je amanet i moja zaloga.
Jer što šane smrt, a zapiše ruka,
samo je majka svetija od toga.
 
A uz horizont — sestra Banja Luka!
 

TAJNI DAH
 
Po krovu stare kuće sipi sneg.
Sam mi se Gospod time kazuje,
jer kroza nj sam i onaj nežni breg
 
u daljini što prima pahulje.
I grančica sam, tu, na prozoru,
obeljena skroz — pa nadahnjuje.
 
O, da li ću sam čekati zoru
u belini toj što najavljuje
jedan novi san u mom obzoru
 
čiji tajni dah već uspavljuje?
 

SLUČAJ
 
Trag je na snegu doneo mi žal.
Stigao neko žurno al kasno.
O, iznad krova purpuran je val!
 
Pade na pružen jezik mi slasno
pahulja jedna: ceo slučaj s njom.
Trepavice se sklopiše glasno.
 
U nevreme — da — sevnu mali grom.
 

BELI EHO
 
O, veju snezi, predeli mirišu,
i borja tuže u noći od svile,
plaha je duša dok je vetri sišu
 
i raznose bol u tajane sile.
Srebrni brezi, mesec — kugla daha,
kurjak se glasi: još snevaju vile.
 
I ništa više tu ne daje znaka
da će se ikad izmeniti slika
ove večnosti usred belog mraka.
 
Trgnem se tako od sopstvenog lika,
a pored žbunja pod belim ćubama,
i budan zviznem — da se od ćurlika
 
stušti ka meni eho u grudvama.
 

S PRAGA

Suvomrazica i par gavranova
na vrhu hrasta bez ikakvog lista.
Tek graktaj jedan nad predelom snova!
 
Kraj bunara zvek čija kanta blista.
A iz majke dah dok izvlači vodu:
Prospe se i kap — njena suza čista.
 
Iznad kuće dim svija se u rolnu.
Pritisnuo breg s onu stranu puta.
Komšija s praga nosi dušu bonu.
 
Krajina je to učarana, pusta...
Kad li eno sad neko otud peva!?
I moja se tu otvaraju usta.
 
Prhnuo je par u sredi podneva.
 

ČVOR
 
Šta li to struji urvinama mojim
niz bele sapi progorelog jutra
iz budnoga sna što se deli, troji?
 
Da l to novi dan (takozvano sutra)
prikrada se već u časove jadne
suncem što škiljka ko goblenska mustra?
 
Ote se prizrak (ko grana da pade!)
i tresnu uz sen moju ili tvoju?
Od čudesa tog na jeziku sladne.
 
Smešane muze u prisoju poju:
čula su mi čvor Gordijev pred seču.
Sav damaram u slatkom nespokoju.
 
Tajanstven zračak ili moćni nečuj?
 

NA SVETOG ILIJU

Eno se k'o ćaća šepuri na zboru,
raspiruje vatru sa ražnjem u volu.
 
Vruće meso kida — već oran za tuču,
veseli u kolu ojkači jauču.
 
Litrenjača usta zaliva odozgo,
šljivovica pusta zacariće mozgom.
 
Pogledajder oči: uskomešan mutljag,
vilen preza kome da iseče burag.
 
U gaju, pod hrastom, je l' zastala snaša,
među noge leti ispijena flaša.
 
Ako iko išta prigovori loli:
dvojica su već se nožima izboli.
 
Ilindan zagrmi preko kolske pesme,
obrisati krvcu niko nikom ne sme.
 

PROSLOV
 
Samo koliko zaborav vlada mnom
— toliko nisi u meni, jedina,
koliko seni tuđe haraju snom
 
— toliko mira nemam ja, predivna.
Ljubavi, baš sve s tobom ću iznova,
sve bole, dane, sunca iz dubina,
 
s tobom ću mladom, opet iz osnova,
niz vale žića nositi katarku.
Ovo su reči iz Božjeg proslova
 
u kom ni jedna ne poznaje varku,
ovde se želja pretvara u sreću
što ljubim, večan, na svome zalasku.
 
Dragano, ti znaš, za tobom umreću,
i kao leptir, od cveta do cveta,
privodeći let, iz praha počeću
 
da opevam svet — ko pravi poeta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Maj 07, 2012, 10:37:47 pm »

*
Čistac
Nenad Grujičić



O ČISTACU

Daroviti, obrazovani i ostvareni pesnici izdašni su u svim oblicima simbolike, pa i u onim primerima koji mogu da budu zahvalni retorički povodi za koncizna kritička određenja. Tako, već prvim stihom u preglednom pesničkom izboru knjige Čistac (a taj stih glasi: Olovka je kao žena), Nenad Grujičić nam olakšava da izdvojimo i naglasimo osnovne motivske niti njegovih tekstova. Zaista, pesništvo i ljubav — najšire uzeti, i kao nagon za duboko ličnim iskazivanjem i kao izrazito pozitivna energija — dominantne su i prepoznatljive okosnice jednog uistinu bogatog stvaralačkog mozaika.

Grujičić je ušao u poeziju kao autor konciznog iskaza, neusiljene meditativnosti i setnog odnosa prema svetu. Već je u mladalačkim pesmama (zbirke Maternji jezik, Linije na dlanu) saopštavao o životu koji se rasuo i koji se neprekidno rasparčava u detalje i prizore, o naslućivanju (s prizvukom priželjkivanja) izgubljene celovitosti iz koje je proizašla naša anemična stvarnost. Pevao je o novim motivima i novim, često grotesknim pojmovnim katalozima, o sudaru čoveka sa sopstvenim strepnjama, o svekolikim pritiscima na intimu i na personalitet. Čak i kontrastiranje života i poezije, doživljenog i estetički oblikovanog, stvarnosti i umetnosti, pojavljuje se (knjige Vrvež i Carska namiguša) sa senkom suštinski izmenjene egzistencije, buntom čoveka koji odbija da u atomskom rovu, metaforičkoj negaciji duhovnosti i civilizacije, čita Bibliju, oličenje duhovnosti i temelj civilizacije.

Znao je Grujičić, pesnik kultivisane poetičke samodiscipline, da, umesto lamentiranja nad pojavama planetarnih ogrešenja o autentičnost i punoću života, među prizorima konkretizovane oporosti nasluti naše prostorne, istorijske i mentalne koordinate. Umesto u malograđanskom licemerju, tehničkim napravama i urbanoj razdrobljenosti, atak na humanitet nalazio je (zbirka Jadac) u ideološkim i političkim podvalama, u zamkama i zabludama, u manipulacijama i torturama.

A najnovije pesničke zbirke pokazale su visoke domašaje semantičke fleksibilnosti, uz to su se priklonile omamljivim zadatostima soneta, sonetnog venca i skupine sonetnih venaca. U Pustoj sreći, tri sonetna venca, spletena u celinu knjige, poseduju sva dobra svojstva i sve znane nam specifičnosti pređašnjeg grujičićevog pevanja: neprekidno oscilovanje između uzvišenog i svakidašnjeg, osluškivanje simboličnog i univerzalnog u banalnom i elaističnom, sklonost efektnim paradoksima, izuzetno poznavanje najdelikatnijih melodijskih i metričkih nijansi. Ljubav, poezija i život ključne su teme ove melanholične i eterične pesničke knjige. A u zbirkama Log i Cvast pesnik na originalan način artikuliše, i uspeva da nam prenese, fasciniranost prirodom, lepotom, mladošću, jezikom, zavičajem, posebno svoju fasciniranost stihom. I ovde Grujičić potvrđuje da je uvek prepoznatljiv, samosvojan i nov. On neprekidno proširuje tematske obuhvatnosti i obogaćuje pesnička sredstva.

Ovaj poetski izbor ubedljivo pokazuje da je Grujičić pesnik jezičke suptilnosti i melodijskih virtuoznosti, pesnik formiranog profila — uvek nov, a svoj.


Čedomir Mirković, 1998.   više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Maj 07, 2012, 10:39:09 pm »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Čistac


CVAST
 
I
 
Meteš me kao prašinu sa zvezda
i veješ kroz noć, u daleke snove:
budim se ubran sa grane Bogove
gde žari se cvast sonetnih sazvežđa.
 
Tu za me ima još dovoljno mesta
da rime zlatim, dahom, sasvim nove,
u pogledu tvom, a u kojem plove
lunine mene u tajni odbleska.
 
Ljubavi moja, u čar se otvaram:
Prolećno sunce u granju se mresti,
no u jesen već ja leto obaram
 
i sneg se topi, gle, od te prelesti.
Vreme je ništa, stih — brzina ultra,
ali sačuvaj zamahe za sutra.
 

II
 
Ali sačuvaj zamahe za sutra:
Banuće svetlost iza škripe noći,
i celo polje što u medu pluta
odlepiće se i od zemlje poći
 
u sunčev ćilim, nad gajem, u zeni,
u dalek napev, u vreme bez goda,
u bruju sfera kad bol ozeleni
u danu što se otkida od svoda.
 
Takvim se skladom kiti Jevanđelje,
čaroban utuk na sve što napisah,
para detinjstva u cvetu nedelje,
 
sestrinih ruku oko srca stisak.
I zato velim, plav u krošnji duda:
Rano je zavek omajati jutra.


III
 
Rano je zavek omajati jutra
i s tugom belu gaziti godinu
misleći da sve na pola je puta
u tartanj palo, u ludu nigdinu.
 
Magla u dolu, i lug sav zavijen
u čemerni klik zloslutnica tica:
Zar me je i to pohodilo diljem?
Ili mi je krv bila nesanica?
 
Ah, opšta mesta, o, liriko pusta,
u sonetu mom i vas grli kutak
u kom se rođen porađa rasnutak
 
ljubavnog peva, uz rub apsoluta,
gde pojcu vrlom, koji tobož ne zna,
ima i dana kad sve nije bezdan.
 

IV
 
Ima i dana kad sve nije bezdan,
kad se milina planinama meri:
Krajina moja — onako s večeri,
kad grune kolo ko predivna neman
 
i sevne pucanj u zavetu drevan,
a duša ječi, grlata, treperi,
pa rakijski mig što nirvanu meri,
i dečak nevin za pogibelj spreman.
 
Detinjstvo šarno u venac ti eklam,
evo i skidam kapicu sa žira
da zviznem vetru, čiju narav imam,
 
da kosu tvoju zamrsi iz hira
i pevne tiho, mazeći te, snevan:
Ja sam ti opet pristigao nezvan.
 

V
 
Ja sam ti opet pristigao nezvan
u jutro što se ko balada roni,
ljubavi cela, glavu mi nasloni
na nevidljiv slap što se vije nežan.
 
Al — trepti oko, žiga rame: gležanj,
levo pa desno uvo ničim zvoni!
Tvoje slutnje, da, iz mlečne iskoni
damaraju mnom kao snova svežanj.
 
Ništa to nije, to su mile gajde,
najlepše sile ozona u raju:
takni me, stvori, u muziku, hajde,
 
moje se strune dögom razgaraju.
Sve mi se nešto po beskraju luta,
a, kao, nisam nadahnuta mustra.
 

VI
 
A, kao, nisam nadahnuta mustra
i tobož sve je od običnog kova,
sve ovo što se porađa iznova
u glavi koja nedođijom pluta.
 
Ovo je, vidim, raskrsnica puta
na kojoj dreždi čeljade iz snova
i gleda kud bi, kraj kojih plotova,
skokom u carstvo večno da odluta.
 
Na stranu šala — neće biti tako,
sonet je pečat i isprava putna
svakome ko se uljudi, dakako,
 
i čitucne ga barem dva-tri puta,
jer, ne greši i ne varaj se, brajko,
behar je cvao duboko unutra
 

VII
 
Behar je cvao duboko unutra,
u srcu gde se pepelila tuga,
gde reči behu naplavine čuda
u akrostihu koji složi sudba.
 
Ime Marija (koju Gospod voli)
dato na kušnju u sonetnom vitlu:
ram za molitvu kada demon skoli
napuklu dušu u gresima situ.
 
Samo jurodiv mogao je jezik
razviti tajnu vidovitog dara
u Bogu što se presipao velik
 
u mene sitnog i smešnoga raba.
Marija — ime: Ojuženi nektar
aortom što se peni kao pehar.
 

VIII
 
Aortom što se peni kao pehar
niče mi bilje i leči u huju:
Promiče selen, za njim ceo ševar,
eno ga burjan obgrlio dunju.
 
Ruzmarin, nana, pa vilina kosa,
stidak i ruta, metvica i kleka,
božur sa jovom, i vinova loza,
gorun i lala, seme iz duleka.
 
Vidarski spisak: krug se njime teče,
zavičaj kunja u kobnoj mirnoći,
uz reku Sanu puže mlado veče,
 
hrašće doziva jele u samoći,
a breze bele smolom zene kreče:
Lepo je kad se gledamo u oči.
 
IX
 
Lepo je kad se gledamo u oči,
a pun se mesec u njima premešta
— pa zanemimo ćuteći koješta:
kucavica se u grlu zakoči.
 
Javlja se Dunav: baulja iz mraka,
svom se težinom stere podno Fruške,
ej, karlovačke popucuju puške
u berbi grožđa iz Đačkog rastanka.
 
Mina i Branko — leptiri bez krila,
pupoljci prvi, bez cvata i loga,
ogledala dva što su se razbila
 
ne spojivši lik jedan do drugoga.
Ova se slika sama sobom prene
kad nam se duše vezuju u zene.

 
X
 
Kad nam se duše vezuju u zene,
a sa kolenom dotakne se ruka,
da li se negde, kraj pučine, stene
grle sa valom duže od trenutka?
 
I da li talas ispod bele pene
odnosi oblik kamenog belutka
u dubine dna, sve do samog vrutka
gde izvire san, žive uspomene?
 
Pa zar je valom zaključana tajna
za smrtne oči koje darom vole,
i gde su ključi te vekovne škole
 
za koju kažu: Ah, ta osećanja!
Ko misli drukče, ostaće da blene
osmehom tihim što prikriva sene.
 

XI
 
Osmehom tihim što prikriva sene
javljaš se i ko lik Bogorodice
i promičeš kroz ljude, netremice,
što i ne slute lice svete žene.
 
Al ti još nisi razumela ljubav,
ne mogu reći hoćeš li i kako,
jedno znam: pesnik u svetu, go, gubav,
prepoznao te — sonetom dotako.
 
Od kada s tobom pesnik postah slavan,
javlja mi se glas da pesmu ne novčim,
da nikad tebi neću biti ravan,
 
jer mi ti u dar kroz Boga uskoči.
Šta je tu je — da: Sonetni karavan
valova novih čija huka toči...
 

XII
 
Valova novih (čija huka toči)
ima i biće ko dragog kamenja!
O, pesmo mila, hajde razuroči
vradžbinama od teških uspomena:
 
Sunce za goru — da otera moru,
zemljica zinu i vetar uginu,
ni moru mosta — a ni steni mozga,
u izvore huk, u hudu glavu muk.
 
Šta li su snovi? Bajke? Gatke? Čini?
U kojoj boji pesnik mirno spava?
Opet ti, pesmo, zapovedam: Čini
 
da mi se čista u svet javi glava!
Ja ću te miti, kao telo žene,
opojnim rujem iz srčane pene.
 

XIII
 
Opojnim rujem iz srčane pene
pesništvo slavim i manifest dajem:
Umetnost stiha plamti tvojim sjajem
i nema za nju granice i cene.
 
Zanat se uči pismom ruke verne,
zaliskom srca, bez trika i graje.
A šta starije: kokoš ili jaje (?)
— to neka mere bene postmoderne.
 
Venac, na primer, sonetima zidan,
zvonik je visok sa kojega puca
vidik pun čuda i volšebnih moći
 
kojima ljute rane opet vidam
gledajuć sunce sa toga vrhunca,
jedinu tebe koja Bogom kroči.
 

XIV
 
Jedinu tebe (koja Bogom kroči)
opevam silno, na prestolu čula,
sve mimo tebe — od karata kula,
samo kroz tebe ja srmom optočim
 
besmisao sav i samotne noći
kad nadahnuću pandan jeste nula
iz koje hitam u boje zumbula:
maternji jezik, a u tvoje oči.
 
Sumrak pada siv na reku, na goru,
otac stiže živ na horex-motoru,
prepukao god, pala šljiva s grane,
 
izginuo rod niz krajiške strane.
Bog sreću dao iz nebeskog bezdna:
meteš me kao prašinu sa zvezda.
 

XV
 
Meteš me kao prašinu sa zvezda,
Ali sačuvaj zamahe za sutra,
Rano je zavek omajati jutra,
Ima i dana kad sve nije bezdan.
 
Ja sam ti opet pristigao nezvan,
A, kao, nisam nadahnuta mustra:
Behar je cvao duboko, unutra,
Aortom što se peni kao pehar.
 
Lepo je kad se gledamo u oči,
Kad nam se duše vezuju u zene
Osmehom tihim što prikriva sene
 
Valova novih čija huka toči
Opojnim rujem, iz srčane pene,
Jedinu tebe koja Bogom kroči.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Maj 07, 2012, 10:49:00 pm »

*
Snovilje
Nenad Grujičić



O SNOVILJU

Dve su osnovne teme "Snovilja", zbirke pesama plodnog i sve prisutnijeg u srpskoj poeziji Nenada Grujičića: ljubav i pesma. Elementarna, snažna kao lavina, iskazana bujicom reči, koje, opet, adekvatno prate i ovaplođuju osećanje što nezadrživo buja u pesniku. Ova ljubav čini sadržinu jednog života, i obnavlja se, kako pesnik peva, "u prizvanoj muzici sveta" i učvorena je "u klinču dva radosna srca"

što plivaju u svetlosti kao zazivi
između svakog slova u ovoj pesmi.


Kao što se vidi, i u ljubavnoj ekstazi pesniku je u srcu i na jeziku — pesma; sve se životno, pa i ljubav, sliva u pesmu i pesmom iskazuje; pesma je, za ovog pesnika, ono što je jednako životu, što je široko kao život i što je iskreno i nepatvoreno kao život. Uopšte, Grujičićevo pevanje je zapravo apologija i proslava pesme, ali one pesme koja proizlazi iz pravog, iskonskog doživljaja, u čemu nema laži ni prenemaganja, što kao elementarna snaga proizlazi iz najvitalnijih izvora. U Grujičićevom sistemu vrednosti tu elementarnu vitalnu snagu ima još samo ljubav, preciznije voljena žena o kojoj u pesmi Lotos u ogledalu kaže: "ti, dragano moja ozvezdana... ti koja i kad odlaziš ostaješ...".

kad god bi nestala na tren, na dan i duže,
uvek bi ostala i zaspala
u meni koji te čeka i kad si tu.


Jaka strana Grujičićeva pevanja je ironija pa i sarkazam. Da nije ironije, njegova ponesena i egzaltirana privrženost pesmi bila bi patetična a njegova ljubavna osećanja bila bi na izvestan način demode. Ali, Grujičić je pesnik sav u savremenosti, u onim tokovima misli i modernog senzibiliteta koji za jednu od svojih primarnih osobina ima samokontrolu. On je koliko elementaran, toliko i racionalan, a u krajnjoj liniji samokritičan. On se gnuša lažipevaca, neiskrenih i naduvenih pesnika koji pevaju pevanja radi i koji, da bi bili interesantni, govore o suvišnosti poezije i predstavljaju sebe kao mislioce i mudrace; oni ne veruju u nadahnuće, u prave izvore poezije, u pesnike nepatvorene i izvorne. I zato, u završnoj pesmi naslovljenoj O stihu, ne bez ironije i izvesnog odstojanja, izbegavajući patetiku, Grujičić peva, ne bez izvesne gordosti i polemičke ustreptalosti, ali i samoironije:

Ja znam šta stih može, jedan stih, jedini,
šta sve on otvara i kako mu prići,
kakvu buku stvara u nemoj tišini,
koliko bolova u njemu se ceri,
kol'ko dugo beše pljusnut u prašini!?


Grujičić veruje u pesmu, u reč, u ljudsku akciju izraženu kroz pesmu; ona je univerzalni jezik kojim se iskazuje sve što spada u ljudski domen ali pesma nije za obožavanje već visoki cilj kome treba težiti da bi se ostvarila ljudska komunikacija.

Grujičićeva pesnička plodnost može se objasniti prostom činjenicom da je poezija za njega i izvor ljudskosti, i potvrda da se živi, i sredstvo da se iskaže ljubav prema ženi i odnos prema životu. Za Grujičića, koji punim plućima živi život, poezija je način da se čovek u potpunosti iskaže.


Nikolaj Timčenko, 1999.    više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Maj 07, 2012, 10:50:07 pm »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Snovilje


BRID

Samo ti,
beskraju moj nežni,
oduvek samo ti,
tugo u odzivima,
samo ti možeš da me rodiš
i odninaš na nuli,
užarena lednino u spasu oberučke,
na kraju duše tajno bisera,
ti lakonoga nirvano,
oproštaj si u zanosu,
ali boliš,
i nema te uvek,
kao kiša potapaš mušice
na cveću oka mog zaspalog
u moru nektara,
samo ti, pohoto,
pokazuješ plameno zubalo u sumrak,
a ništa o tome ne znaš,
i bridiš.
 
Ništa,
kraljice izbira,
ni žig što ostavljaš ne prepoznaješ,
a blediš i nestaješ u dronjcima munja,
u belim minđušama oblaka,
u muzici sa terasa,
samo ti, vrela kupino,
u purpurnom dimu nad kazanima,
u lepim zabitima gde med
ključa pod crvenim krošnjama,
ali ti o tome ništa ne znaš.
 
Ništa je sve
i tu se dodirujemo.
Ko isplače suzu ljuticu
— evo mu dan,
ko radosnicu
— evo mu noć.
Samo ti, pobuno moja,
mokra košuljo na vetru,
samo ti zriš u nevreme,
na mraznoj suvrelici,
u porezanoj noći irvasa,
u tuđim zavičajima,
samo ti,
ti i ti,
leleku moj na padinama,
zgužvano snoplje sunca
u maglama na mome licu razmračenom,
u pesmi nad gajevima.
 

VAJ
 
Opoj mi dušu, majko,
eno je na vrh koca,
oboje nas će taj što
ubi i našeg oca.
 
Opoj mi srce, sestro,
streljano povrh sela,
što se kao povesmo
rasprelo u anđela.
 
Opoj me, mrtvi oče,
tobom kojega nema,
mnome još predak joče
sve i do askurđela.
 
Deset kolena naših
opoj mi, oče mrtvi,
deset legendi strašnih
rođenih posle smrti.
 
Opoj nas, velji Bože,
vasceli narod kleti:
zar nas ni ti ne možeš
molitvom vaznijeti?
 
Gospode Bože, opoj,
nesreću opoj srpsku,
daruj nam, Bože, spokoj:
pod vodom barem trsku!
 

NENAD

Ulovljen zenom oka tvoga,
vratih se u se, u divan dan,
pesma je našla vrata Boga
u gledu što je nenadan val.
 
Vratih se u se, u divan dan:
more se peni, davi se sprud
u gledu što je nenadan val,
s tobom bez pesme ja nemam kud.
 
More se peni, davi se sprud,
ti plivaš kao molitvom čtec,
s tobom bez pesme ja nemam kud
u ovoj igri k’o ludi žrec.
 
Ti plivaš kao molitvom čtec,
puniš mi dušu muzikom sna,
u ovoj igri k’o ludi žrec
klati se mesec sa morskog dna.
 
Puniš mi dušu muzikom sna,
volim te prosto — u tri sloga,
klati se mesec sa morskog dna
ulovljen zenom oka tvoga.
 

MAĐIJA
 
Dopevati tvoju lepotu bi bilo
isto što i dugi raščiniti boje,
ali eto kušam — pa ma šta se zbilo,
da ukradem urok iz mađije tvoje.
 
Isto što i dugi raščiniti boje,
tako ću kroza te ja nedriti reči
da ukradem urok iz mađije tvoje:
da postaneš čista — melem što sve leči.
 
Tako ću kroza te ja nedriti reči,
iako daleko od mene ćeš biti,
da postaneš čista — melem što sve leči
dok se borim za te na pretankoj niti.
 
Iako daleko od mene ćeš biti,
tvoj osmeh i oči — ko kesteni vrući,
dok se borim za te na pretankoj niti,
meni tek u rimu zauvek će ući.
 

EDENSKI VRT
 
Zar zbog sitnice, ljubavi edenska,
zar zbog gluposti koja ni to nije,
zar zbog trepeta što se nevin vije,
zar zbog ludosti koja je nebeska?
 
Zar da na pragu zaigra nam mečka,
zar da sujeta svu milost popije,
zar da nam snagu tuđa nemoć rije,
zar da se život razbije ko zvečka?
 
I zar u oči puna šaka peska,
zar iza leđa: Ko se zadnji smije...
i zar otrov iz medonosnog vrêska?
 
Zar nam već dosta dosad bilo nije,
zar nam se sreća ne stvori iz bleska,
i zar zajedno nije bezbolnije?
 

DODIR
 
Otišla si na jug, sa severa, naglo,
kao ptica koju tera ledna tuča,
ostala je tvoja poruka, o, maglo,
da za našu ljubav ipak nema ključa.
 
Neka trepne Gospod u tvom milom hodu
i neka se more rastoči u boje
kada tvoje telo takne hladnu vodu:
možda ćemo tako taći se oboje.
 

GENIJE
 
Tog genija trebaće
čuvati za nedaće.
 
Ovu ludu, pobogu,
zgaziti k'o stonogu.
 
Genija ti pripazi
da tajnu ne isplazi.
 
Od budale hvataj štos:
biće trista od jutros.
 
Titraj jajca geniju,
izvućićeš premiju.
 
Očice ti ispale,
kloni se te budale.
 
S genijem pokaži se
— pa to danas traži se.
 
Udomiti kojega?
Čija slava doveka?
 
Od jednog do drugoga
samo korak, zaboga!
 

VILJE
 
Usnila me luda vila
da ispijam zlatni pehar
i u vlasti pjanih sila
prelazim iz sna u nesan,
 
u raspetu nedođiju
izmeđ' vilja i života
gde se duše u obilju
sjajakaju od grehota,
 
gde su zvuci nevid-zvona,
a mirisi svlak nebesa,
gde reč nije rana bona,
 
već kite se svud čudesa:
Dva-tri sunca i prestona
ruka Božja, netelesna.
 

GOLUB I ZMIJA
 
Ne boj se ljudskih podvala,
one će zakratko sjati,
ovde je druga obala,
odavde božansko čati.
 
Ne boj se tuđe sujete:
i ona slepilo ima,
i mržnja čak dok truje te
ostani čist u mislima.
 
Ne boj se brze promene:
ni one što izlaz nema,
jer svet se očas okrene
 
i sve bude kako treba.
Ma kako život ćarlij'o,
ne boj se, golube-zmijo!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Maj 07, 2012, 11:08:54 pm »

*
Živa duša
Nenad Grujičić



O ŽIVOJ DUŠI

"Živa duša" je nova knjiga Nenada Grujičića, pjesnika i esejiste, književnog kritičara i antologičara, vrsnog i polemičara i analitičara, sastavljena od tri sonetna vijenca: Dušo, Dušak, Poezija i ciklusa raznoobličnih pjesničkih štiva, od minijatura do poema. Na oko sto stranica ove najpjevnije knjige koja mi se u ovom zlodobu otvarala, Nenad Grujičić je opjevavao svoju dušu, vodeći razgovor sa dušom, tako i sa poezijom i zavičajem. Ovo je prava knjiga izliznica duše, da iskrenija ne postoji u srpskom jeziku, u kojoj svaka riječ pjeva i služi muzičnosti Grujičićevih parnasovsko pjevnih jedanaesteraca i dvanaesteraca, tako da izgleda da je Grujičić svaku svoju poemu, minijaturu i svaki sonet prvo otpjevao svojim milozvučnim i moćnim glasom, kojim pjeva svoje čuvene narodske ojkače, pa ih po svom pjevu tek onda zapisao. Tako je i Milan Rakić prvo melodije svojih pjesama iskušao na klaviru, za kojim je bio meštar, pričao mi je moj profesor čuveni besjednik Raško Dimitrijević, kako je u njihovoj kući u Beogradu, ulica Dva bela goluba, Milan Rakić za klavir "sedao i svoje pesme osluškivao u njinim već unapred stvorenim melodijama", pa ih onda pretakao u riječi, tek onda Kad srce zapišti, ("Kad srce zapišti, misao je kriva").

Pjesnik Nenad Grujičić je majstor sonetnog pjevanja. Objavio je dosad osam sonetnih vijenaca, samo u "Živoj duši" su tri. "Sonet je pehar", kaže Grujičić, i razvija onako svoju spiralu o sonetu: "Sonet je pehar u obliku krune, napunjen ambrozijom života i snova, a obrubljen je božanskim smaragdima muzike i jezika, uvek u novoj ulozi i snazi". Grujičić pjeva i kada govori o prozaičnim pojavama u svakidašnjici, sav je struna i spirala iz koje melodijaju raznovrsne melodije srpskog jezika.

U "Živoj duši" Grujičićevoj pored soneta, triptiha sonetnih vijenaca, imamo pjesama i poema slobodnih stihova, još i tercina, a sve su pjevne kao i njegovi ronsarski soneti. U prividno romantičnim Grujičićevim sonetima susrećemo se sa dvopjevom protivurječnih stavova, suprotnih poetičkih škola — modernizma i postmodernizma. Grujičić priznaje da pripada postmodernističkom intervalu i kaže: "Postmodernizam posmatram kao temporalnu kategoriju i hronološku fusnotu s kraja ovog milenijuma. Međutim, s kreativnog stanovišta postmodernizam vidim kao virtuelni podsticaj potreban salijerijevskim nesrećnicima čiji talenat varira oko nule. Postmodernizam je privremeni egzibicionizam demonske opsesije samim sobom. On će uskoro, definitivno i zvanično postati jedna od tri nule koje nam donosi milenijumska dvojka, simbol suprotnosti, sukoba i pada".


Momir Vojvodić, 2000.   više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Maj 07, 2012, 11:11:32 pm »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Živa duša


MAJKA
 
Sine,
izađi na terasu
i prislušaj
razgovor tica:
To naiđe!
 
Ja se izvinjavam,
ja moram slušati,
sine.


NIČICE

Uskovitlana vodo,
pod krošnjama Dunava,
dragu si mi na vetru odnela,
u ponor pala s njom.
 
Pretamna vodo rata,
kud hučiš i nosiš
usplamtelo srce srne?

Odatle, evo, stižem
u suzama — i množim
tvoj vir.
 
Vodo,
nad mostovima,
digni me na ruke moje drage,
vrati u izvor njen.
 

TEK
 
Tek toliko
tek da se nađe
tek malčice
tek da se vidi
tek slučajno
tek šta bude
tek tako
tek tek
tek
 

U NOVOSADSKOJ GORI ZVUKOVA
 
Pesmo, ti možeš
pokrenuti sve iz ničeg,
u snu zatalasati nâd,
u jeziku napraviti red.
Ratna dugo ponad Dunava,
ti kalemiš srce i strah u veru,
raščetvoruješ mrak
i svetlu daješ dah,
mesiš reč u nadahnuću
kao dete psića u travi,
grohotom ceptiš nad likom
u parčetu stakla što ima
oblik štikle smrti.
Pesmo, ti goriš i dojiš,
rađaš izvan vremena,
nausnicom rose
slavujem zalivaš bol.
Pesmo, hvalim te,
jer ratove tuliš
i promene podižeš u vreme,
vetar na rogove jelenâ,
moj dar u muziku sveta što je lud.
Pesmo mladih jagoda
u orbiti zore,
ti imenuješ duše na stratištima
kao trešnje u krošnjama.
Sluškinjo nad slugama,
među laserski osvetljenim ciljevima,
ničice te ispisujem
u novosadskoj gori zvukova.
Pesmo, ti letiš kao pelud
s trepavice na laticu,
kao dečje oko s labuda na brezu
pored jezera u parku,
kao suvo lišće
na tesnim bulevarima i trgovima,
u pomrčini demonskih tonova,
a uvek u životu i pobedi,
pesmo, zaslugo velike ljubavi.
 

OČEVI MOTORI
 
U Bosanskom Novom, onomad, carina:
otac kupi motor — zdrava olupina.
 
Iz Nemačke: Horex, crne boje sprava,
prikolica uz nju — u brzini strava!
 
Brekće k'o dva zmaja, vuče na vrh brda,
otac niz bogaze u daljinu vrda.
 
Ilovača žuta točkove ovija
dok otac Horexom zvučni zid probija.
 
Pasti sa motora — pa to nije greda,
ali tome otac ne da se i ne da.
 
Na zboru, kraj crkve, pijanih trepuša,
na motoru otac slalom kroz gaj kuša.
 
Svet u čudu gleda gde se smiče hrašće,
a taman pomisliš: udario, pašće.
 
Jednom pokraj kuće minu stara kajla,
projuri k'o metak — pukla ručna sajla!
 
Kako zaustavi, pitaj dragog Boga,
kad pred veče eto kući čitavoga!
 
Horex ode drugom, zameni ga Ilo,
marka kakve nigde u kraju ne bilo.
 
Pa slalomi opet, skokovi i čuda,
osta glava živa, vesela i luda.
 
A i ovaj točak, kako mu već dođe,
ode niz drumove, u rđano gvožđe.
 
Za kućne potrebe, sad već smiren, jao,
otac kupi Tomos — posla ga sam đavo.
 
Na tom motorčiću, kunem ti sudbinu,
zapeo ivičnjak i — otac poginu.
 

PEVANIJA

Sa pira se zorom vraćaju pevači,
pred kućom jednoga još se dugovlači.
 
Svud okolo tiho, spava Srbadija,
ali ćaća mora svoje da iskija.
 
Na kući se treskom otvaraju vrata:
Diž’ se, crna ženo, evo tebi jata!
 
Suđenica iskri probuđena s nogu:
Dobro došli jutros, hvala dragom Bogu!
 
I već krčka kava za pijana usta:
za nezvane goste mati stoput usta.
 
U umornoj pesmi zabele se zubi,
tu i mater peva ili ćaća — ubi.
 
A ako bi, bleda, zanemela, jadna,
razbi ćaća luster u trista komada.
 
I deca kroz prozor u sneg — beži, bosi,
a majci što osta, ti, Bože, pomozi!
 

O NERIMOVANOM "SONETU"

Teško lažnjaku kojem đavo ne da
da mu se sonet u rimu upreda,
kuku brbljalu što pesmu istresa
u četrnaest raštimanih versa.
 
Jao lajavcu bez stida i reda
kojem muzika u strofe ne seda,
lele rafalu mršavih uvreda
na račun forme čiji zakon ne zna.
 
Sonet je zvono izabranog reda
u kojem stisi zlate se odreda,
on je pesniku carski čukundeda
 
kojega ljube darovita čeda.
Zato — rimuj ga, ne boj se ozleda,
sonet je kruna, pesnička pobeda.
 

IHA!
 
Šta rekoh — rekoh: tako cari pesma!
Ljubav ili smrt — resile mi sestre.
Da li grešio i patio? — Jesam!
I još koješta — al' se reći ne sme.
 
Buljuk čudesa palio mi sreću,
naliven hâjem bežao u strofe.
A o tome tek ništa reći neću,
jer nisam pozvan da brboram, bome.
 
Buji mi, paji, čedo iz nigdine,
lilaj se, lilaj, u snima izbivaj,
jeziku rastu vali i hridine.
 
Spavaj mi, slovce, na početku stiha,
nek' u nirvani zaljulja se smiraj:
Biće života, biće dana, iha!
 

TRNORUŽ

Gde li sve samotan ja s ružom ne venuh?
I koliko puta pre vremena uzbrah
laticu iz snova što živeše trenut?
 
I koje li grehe u pesmu ne stumbah?
Ruža ili trnak? Tu se simbol vrti.
Žena ili zmija? (Jer jabuku ubrah.)
 
A ljubeći potom doticah se smrti
kao vita duga nad liticom sveta,
uvek jednom nogom na graničnoj crti.
 
Evo pa i sada dok tercina cveta,
ružo iz detinjstva od magle i sunca,
u novoj sam rimi opet stara meta.
 
Čak i ako bol me ne džarne s vrhunca!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Maj 07, 2012, 11:24:58 pm »

*
I otac i mati
Nenad Grujičić



O OCU I MATERI

Nenad Grujičić je danas u naponu pjesničke snage, stvaralac koji neprekidno ispisuje nove i nove pjesme, tekstove o poeziji, kako klasika tako i svojih savremenika, cijenjen kao vrstan versifikator i znalac gotovo svih klasičnih, ali i, podjednako, modernih poetskih obrazaca i slobodnog stiha, autor nekoliko zbirki koje su doživjele više ponovljenih izdanja i, ne kao posljednja riječ ovog opisa koji pokušava u jednoj rečenici reći što više, autor mnogih pjesama koje zaslužuju mjesto u najstrožim antologijskim izborima savremene srpske poezije. Ovaj pjesnik koji je život posvetio i udesio prema zahtjevima svoje najveće ljubavi, poezije, objavio je i jedan izbor iz svoje lirike, koji je ubrzo "zastario", jer su objavljene nove dvije zbirke stihova. Uz izabrane  pjesme izašao je  i relevantan izbor kritičkih tekstova o Grujičićevoj poeziji, što sve potvrđuje da je riječ o značajnom stvaraocu.

Najnoviji izbor Grujičićeve poezije, posvećen ocu i majci, potvrđuje razuđenost njegovog pjesničkog interesovanja ne više i ne samo u formalnom nego i u sadržajnom smislu. On je, koliko nam je poznato, do danas jedini pjesnik koji je u jednoj zbirci objedinio pjesme o oba roditelja, ne ističući, dakle, samo jednog, što je obično do sada bio slučaj. Za pjesnike je, uglavnom, značajnija majka. Poznato je, na primjer, da je Jaroslav Sajfert, češki nobelovac, isticao da su za njegovo pjesničko stvaralaštvo značajne tri teme: djetinjstvo, majka i smrt. Za Grujičića su značajni: djetinjstvo, roditelji, život i — jezik. Sad putujem kroz carstvo/ u kojem jezik pandan je životu — pjeva pjesnik. Djetinjstvo je simbol nevinosti, stanje koje prethodi grijehu, dakle, edensko stanje.

Stavljajući u naslov izbora svoje poezije riječi i otac i mati, Nenad Grujičić je označio i na ovakav, naizgled formalan, način, osnov svoje poetike, njenu  utemeljenost i njeno stablo, poeziju kao alfu i omegu jezika, ali i živu acosijaciju na Boga Oca i Majku Božju. Sa psihoanalitičke tačke, otac, pored ostalog, simbol je posjedovanja, dominacije i vrline, koji upućuje na osjećaj odsutnosti, nedostatka i praznine, ali i spontanog oduševljenja, organizovane, mudre i pravedne transcedentalne svjetlosti koja se može prihvatiti samo uzajamnom ljubavlju u odrasloj dobi, dakle, u potpunosti ostvariti u pjesničkom činu (djelu) kao vrsti kreativnog erosa. Otac je biće koje želimo postati ili se s njim izjednačiti. Majka je, pak, prvotni oblik koji doživljavamo kao iskustvo anime, odnosno, nesvjesnog. Ona je totalitet svih arhetipova, ali tako što konkretna ličnost majke nadjačava arhetip majke. Ona je sigurnost utočišta, nežnosti, topline i hrane. Međutim, u njoj su život i smrt u večnom saodnosu. Sa božanskog stanovišta, majka je duhovni princip izražen u ženskom obliku.

Iako bi se moglo reći da je u pitanju samo jedan dio poetskog opredjeljenja, pažljiv čitalac Grujičićeve poezije lako će uočiti da je veoma teško razgraničiti ostale pjesme od onih kojima su pečat dali temeljni porodični i ljudski pojmovi — i otac i majka. Gdjegdje se susreće i sestra, ali je više riječ o svojevrsnim motivskim vezama sa narodnim rapsodom čije pjevanje Grujičić osluškuje i koje u leksici, pa ponekad i u melodici,  zazvoni i u njegovim  stihovima, mada se i konkretna sestra može iščitati u onim pjesmama koje su prebogate detaljima svakodnevnog života i kojima pjesnik često posvećuje posebnu pažnju.

Prva zbirka označila je Grujičićev pjesnički dug — jezik koji je maternji, ali sigurno i očinji, jer je riječ o dvama jezicima, govornom i pjevanom. Prva Grujičićeva knjiga, Maternji jezik, pokazuje da je mladi pjesnik bio savršeno svjestan avanture u koju kreće, ali i nešto više od toga, potrebe da već na početku svog puta izvrši inventarisanje osnovnog pjesničkog alata. Kasnije će se pjesnik vratiti izvornom, rodnom prostoru svoje pjesme, da bi odatle pokupio antejsku snagu za visoke uzlete. Tako je i komponovao ovaj izbor iz svog bogatog opusa, kroz cikluse Krušna mrva, Zavičajni grohot, Žabar, Krajina, Udes, Uostalom, Bestidnice, Svetlica, Putanja i O, ti dani. Vidimo taj lanac prizora i pojmova, taj plot kojim ograđuje svoj zabran i, detaljima koji vrcaju životnošću, brani od ništavila ovog svijeta.

Već u prvoj pjesmi ovog izbora, Pesma iza brda, on smješta svoje junake u autentičan prostor, u krajišku avliju, u rodnu kuću, odakle će se likom izviti u svijet, odakle stižu pozivi na život. U pjesmi, majku doživljavamo kao antičku heroinu koja stoji u dvorištu kraj bunara, gdje je najlepša. Potom slijedi nekoliko stihova koji su, sami za sebe, božanski glas čiste poezije: Kapi se prospu iz vedra/ i dođu  za njom u kuću./ Nad stolom — duga./ Od jedne šare spravlja se supa./ Pokraj činije — još dve dugine boje:/ Rumeno pečenje i čokanj!/ Kao na žanrslici, u ovoj pjesmi vidimo pozornicu i protagoniste, i ne samo da sve to vidimo, nego i čujemo: Otac nedeljom čisti pištolj,/ sinoć je bio na piru./ Miriše veselje iz oprljene cevi./ Neko će lupnuti o prozor/ i brzo nestati./ Tad mi se javlja glas./ Sa zalogajem u grlu odlazim u voćnjak./ Rano cveće nadahnjuje/ na razgovor s nepoznatim.

Izdaleka, ali prisno, dopiru do nas jeka i huk života, kojima se puni lirski subjekt što odlazi u voćnjak, gdje ga cveće nadahnjuje. U stvari, tog dječaka  cvijeće zaista  nadahnjuje, ali  tek pošto su ga porodični prizori ispunili smislom. Cvijeće je, "apstrakcija", klasični prizor, ali majka u dvorištu kraj bunara, u kuhinji kraj stola, otac koji čisti pištolj — to je  iznad rečenoga cvijeća, jer, zapravo, to je istinsko cvijeće poezije same. Sa savršenim pjesničkim osjećanjem, Grujičić poseže za pravim slikama i pravim riječima. On spaja zemaljsko i nebesko, folklorno odjednom prestaje biti samo to i postaje izvorno pjesničko i moderno, univerzalno uzeto iz lektire i snova.

Grujičić na osoben način daje jednu porodičnu dramu, priču o našoj krajiškoj svijesti i ambivalentnosti, majčinoj porodičnoj snazi, temelju opstanka, očevoj violentnoj prirodi, sprezi erosa i  tanatosa, njegovoj vjernosti kućnom pragu, ali i potrebi da se izmiče porodičnim okovima, da se utekne od čamotinje proleterske palanke, da se srce pusti da luta brdima poput Odiseja. Tim se prizorima kalio dječak kroz strah i ljubav, vjeru i razočarenje, prozirnost i tamu. On nam sada, posljedično, daje taj totalitet u kome sve vidi i zna, a ni za koga se ne opredeljuje, nikoga ni za šta ne optužuje — umjetnost je, poput života, iznad svega. Nije riječ o mimesisu, nego o stvaranju iz djetinjih snova i uspomena, dakle, o srčici poezije same.

Grujičić se bavi onim mitskim slikama koje se nisu mijenjale hiljadama godina i, sve do jedne, govore o čovjekovom odnosu prema onom što ga je i učinilo čovjekom — o stvaralaštvu. A na tom planu svi se oblici kreacije izjednačavaju i moguće ih je upoređivati, i u svakom pojedinačno, vidjeti sve ostale u njihovoj ukupnosti, i obrnuto. Otac i majka, u pjesmi Neora, koji iščekuju kišu da bi, kasnije, radeći zajedno pružili svom dječaku mitski prizor porodice i kroz njega opravdali njeno postojanje, prenose se iz pjesme u pjesmu, bilo da je u pitanju individualni ili kolektivni posao: Majka cimne dvaput ašov u dubinu/ i prevrne glatku sisu zemlje./ Nije svaka kiša za sejanje./ Ako stalno pada — neora./ Ona malo gušća od rosulje — ta!/ (...) I svi pričaju da je najlepše/ kad otac i majka rade zajedno./ Tad je život jak./ A krompir brzo procveta.

Grujičićeva majka ima sve vrline tijane žene, njoj i nije dato da bude nemirna, već naprotiv — tiha i duhovna, dovitljiva ko pitoma kućna lija, u dosluhu sa prirodom kao u minijaturi Majka: Sine,/ izađi na terasu/ i prislušaj/ razgovor tica:/ To naiđe!// Ja se izvinjavam,/ ja moram slušati,/ sine. Otac se, pak, premeće iz stiha u stih u naporu da dokuči svoj smisao, da istraži prostor koji mu je Višnja milost podarila u času začeća i potom rođenja. To je razlog s kojeg Grujičićev otac govori o suštinama. Nije lako ni prihvatiti ga do kraja, ni razumjeti, ali svijet je tako udešen, pun tajni. To je dječakovo životno opterećenje i dragocjeno punjenje iz koga će, u budućnosti, nastati pjesma. Vidimo sasvim jasno tu uzročno-posljedičnu vezu o kojoj nam može samo pjesnik da svjedoči: Iza vrata pojaviće se otac./ Sada veseličast i obavljenog posla./ Mirno će oprati ruke/ i lice isprskati./ Kao da ništa nije bilo/ noć će zaposesti naša srca.

Raniji pjesnički izbor pod naslovom Čistac, Grujičić je počeo pjesmom Predskazanje, a završio Kacom. U oba slučaja riječ je o promišljenom odabiru. Prva pjesma uvodi čitaoca u pjesnikov univerzum: U devetoj godini/ pisao sam o pčeli i cvetu./ Moja majka naglas je/ čitala pesmu i plakala./ Posle sam često uzimao/ olovku i započinjao isto (...) Rađalo se nešto nalik na ljubav. Završna pesma, pak, zaključuje njegovo pjesničko iskustvo dajući suštinu poetike kroz sliku oca koji pravi kacu. Dječak mu pomaže i odmaže, smeta i koristi, čas udivljen, čas nezainteresovan za nešto što bi se moglo smatrati krajnje trivijalnim zanatskim poslom svakog tesara. Ali nije tako. Niti je svakom stolaru poznata tajna pravljenja prave kace, niti je svakom dječaku dano da o tome svjedoči — u oba slučaja radi se o sudbinskoj predodređenosti. Mora da postoji ta sprega da bi jednom u budućnosti nastala pjesma te snage, te nosive konstrukcije: Golim rukama obruč se ne drži/ dok se čekićem tuče./ Bar staru čarapu na dlan!/ O, što je lepo slušati zveku/ i gledati oca kako levom/ rukom okreće obruč,/ a desnom razmekšava mu obod!
               
Tu su svi elementi Grujičićevog svijeta — djetinjstvo, otac, majka, zvukovi, lektira. Otac pravi kacu, majka u kući radi svoj posao, svijet diše oko njih u svoj svojoj veličanstvenosti. Ali dječak mora da bude usredsređen na posao, ne smije podići glavu čuje li iznad reke jato čavki. Tek kasnije on će se osloboditi odnosa majstor — pomoćnik i pobjeći u kuću da čita: Nad  knjigom mezim šljive iz čaše/ u koju mogu stati tri./ Zaboravim oca/ dok obla kacu kao oborenu zver. Kada se vrati, vidjeće očevo umijeće, kacu koju majstor privodi kraju. Ovdje je ključni trenutak pjesme, mjesto gdje se javlja pjesnikov glas, koji, poput zakonodavca, opisuje završne radove, postavljanje kružnog dna bez koga je kaca nešto drugo. Preciznost je data kao iz majstorskog priručnika i to još više izdiže kacu u nebeski prostor pjesme: Duplom testericom veličine šake,/ čiji su zubići razmaknuti/ za debljinu malog prsta,/ klečeći dubi žleb za dno./ U kružnu brazdu stavlja/ testo pa suvi rogoz./ Dno se u komadima uglavljuje/ u malo razlabavljenu kacu./ Kad legne — pesma./ Udri po obručevima. Velika tajna stvaranja tu je redukovana na uputstvo onome koji je rođen da bude majstor — zbijaj, hoblaj, utori, budi ozbiljan u svom poslu, ne previdi ništa! Te su slike toliko moćne da bacaju svjetlost na sve što je pjesnik stvorio, na njegovu majstorsku radionicu iz koje je proizišao novi, autentični pjesnički svijet: otac, majka, kuća, dvorište, ali i žena, otadžbina... Kao i u slučaju oca, kome majka prigovoara da i ovaj posao/ pogođen je budzašto, Grujičić sigurno zna odgovor i na sličan prigovor upućen pjesnicima danas (ali i u svim vremenima u kojima su radili budzašto): Skupljam talašiku/ i znam očev odgovor. Odgovor je ustrojstvo vaseljene kojoj pripada i sámo pjesničko djelo sa svojim zakonitostima, ma koliko sve to izgledalo virtuelno — kako bi rekli kompjuteristi.
     
Kaca je temeljna Grujičićeva pjesma i jedna od najboljih pjesama savremene srpske poezije. Ona, govoreći hajdegerovski, imenuje biće umjetničkog čina kao sebe u djelo štavljenje, ili, andrićevski, tkanje u kojem se djelo jednako zbija na tkačkom razboju, na slikarskom platnu, u književnikovoj rečenici ili u kaci koju stvara ex nihilo Grujičićev otac. Kasnije, u sonetu XI iz venca Dušo, Grujičić će reći: Majstor što kacom svemir obdelava,/ ojkač iz Bosne, gospodin baraba.

U ključne pjesme ovog izbora ulazi, svakako, i Nedelja. I u njoj su dva glavna lika Grujičićeve poezije: i otac i majka, vezani čistom i jednostavnom ljubavlju. Pjesnik o tome pjeva kao o prostoru izgubljene sreće, dalekih slika djetinjstva, svijeta koga nema, možda jedinog idealnog života koji on zna. Sve ostalo su prolaznost i smeće ovog svijeta, takvog kakav jeste — jedini. Ulazeći u suptilni prostor zavičajne kuće (fantazme, jezika), pjesnik se ponovo nalazi između oca i majke, u složenom odnosu divljenja i sažaljenja, oponašanja i ljubomore: Oblači se lično otac, na svadbu će — da zapeva./ Mati skače, džep prišiva, maramicu meko svija./ Ćaća viče: Brže, brže, desna, leva, desna, leva!/  Majka končić crn udeva ko pitoma kućna lija. Praslike porodične hijerarhije kao izvora stvaralačke patnje (lijepe bolesti) tu se vraćaju u srezanom stihu kojim vlada majstor (pjesnik, onaj koji poput oca stvara promišljeno djelo — kacu koja će da traje):  Dodaj pištolj, crna ženo, za cipele gde je krema?/ Pocupkuje Ravijojla, u pokretu sva se mreška.

Način na koji Grujičić predočava oca, koji je već sam po sebi ličnost iz poezije, ne, dakle, onaj koji ulazi u poeziju, najbolje se vidi u ciklusu Žabar, gdje je otac dat u naizgled ponižavajućem poslu hvatanja žaba, on koji je pjevač nad pjevačima, majstor nad majstorima, on koji je ljubitelj motora i brzine, on koji izmiče porodici što bi htjela, sui generis, da ga zarobi i zaustavi. Takva jedna gotovo mitska figura, ovdje je spuštena u život u punoj svojoj ogoljenosti, ali i plemenitosti, uzvišenosti, u djelo koje je samo za sebe, ovdje pročitano, naprosto poezija: Na obali otac pali/ karbitušu  lampu/ i prinosi vodi./ Kružnicom plamena zahvaćen/ svemir zvučnih mehurova/ utihne naglo/ i žabe buljave blenu u nj./ Otac uzima,/ kao krofne sa tacne,/ jednu po jednu:/ travnjaču,/ vremenjaču,/ onda baburaču,/ pa jednu bez imena./ Bere u korpu/ koliko mu drago. Odjednom čitalac osjeća vrijeme, prostor i poetski subjekt kao oličenje poetičkog obrasca do kojeg se može doći samo dugim  pjesničkim  drilom  i, potom, zaboravljanjem svega naučenog. Grujičiću je to izvanredno uspjelo. Kroz njega svijet se pjeva sam, svijet djetinjstva, majke, oca, zemlje i maternjeg jezika.

U vencu Cvast, u nekolikim sonetima, pjesnik je antejski vezan za svoju Krajinu koja u njemu damara i odjekuje, zvoni i ječi, grlata, treperi, dok on detinjstvo šarno u venac ekla. To je majčinski glas, to eklanje, ali  tu su svi njegovi  glasovi, sav rod, svi zemljaci, sve što je ikada bilo čuto, viđeno ili usanjano. Pjevanje kao vidanje teške rane zvane život: Vidarski spisak: krug se njime teče,/ zavičaj kunja u kobnoj mirnoći,/ uz reku Sanu puže mlado veče,/ hrašće doziva jele u samoći,/ a breze bele smolom zene  kreče. Na te zavičajne slike dolaze nove, drugog zavičaja, istog jezika, od vremena autorove književne inauguracije, slike Vuka, Mine i Branka i Đačkog rastanka, potom Laze, da bi se u luku, vratio kući, ocu koji stiže živ na horexmotoru, u teško veče krajiške izgibije. U pjesmi Krajina, Grujičić pjeva: Tica Banija guknu  preko  svoda,/ a Lika srna za oblak odluta,/ medved Kordun bdi iz sazvežđa svoga./ O, da je srce veliko ko xin/ ne bi se njime nastaniti mogla/ tuga kojom me u zoru budi Knin/ — žrtveno jagnje ljubljeno od Boga./ Propevao sam, da, kao pravi sin,/ to je amanet i moja zaloga./ Jer što šane smrt, a zapiše ruka,/ samo je majka svetija od toga./ A uz horizont — sestra Banja Luka!

Grujičićeva leksika kreće se u širokom rasponu od zavičajnog govora (maternjeg jezika) do jezika (neo)urbanih prostora naših naglo naraslih gradova koji to još postali nisu. Tu se jezikom vrši posredovanje, transakcija, premještanje mentaliteta, tu se u jeziku sklapaju faustovske pogodbe sa boljim životom koji nikada doći neće. Pjesnik je, rekli bismo, zapisničar tih nagodbi i on o tome svjedoči do posljednjeg daha. On nije nikakav demijurg starog tipa, nikakav sibilski prorok Nostradamusovih zagonetki — već, i jedino, svjedok i advokat savremenog srpskog jezika, ali ne lingvistički ograničene spoznaje, nego u punoj njegovoj životnosti. Slijedeći jasnu misao o odgovornosti  pjesnika za izrečeno, Grujičić svoj jezik ne kastrira i time ne cenzuriše život. Jezik u Grujičićevim stihovima naprosto kipti od siline, iz svih njegovih pora izbija živi život: ničega tu nema bajatog, ni već viđenog, ma koliko forma bila "sputavajuća", kao u pjesmi Ćilim-nebo: Vreli katran, prese, valjci — zavičajna renesansa,/ pola kuće, cvrči trava: tako hoće inženjeri,/ šiba cesta, šušte pare: zaigrajmo preferansa/ — ta moraju ludovati u baraci proleteri!// Smrtni dani, apsurd raja, uštrojeni protestanti,/ ćilim-nebo nad poljupcem, stručak cveća u benzinu,/ na đubrištu sirotinja, za šalterom intriganti,/ Karenjina kuva čorbu, Petrunjela u kazinu.// Nigde moćnih vitamina, ideala ni za leka,/ suva rebra, oči drežde, trbuh kičmu oblizuje,/ Božja ruka dotiče me u molitvi izdaleka,/ ćaća pijan, mater suzi, munja tajnu ispisuje.

Tu se pjesnik priklanja konceptu umjetnosti kao disciplini kroz koju će da progovore unutrašnji naboj, zanos i jezička energija — fantazmagorično poneseni iz dječaštva (prostor stvarnog jezičkog zavičaja). Upravo se ta jezička energija ne mijenja, ona je i dalje u punoj svojoj šarolikoj ljepoti svakodnevnih riječi od kojih je taj život i satkan: Na zemljici, pred dućanom, namiguju barabnni:/ svaki cevči svoju rosu iz čokanja od pet para,/ provincijska carevina uspomene svoje slini./ O, rakijo, džigerušo, ti kojom se život čara!

Svijet koji se ovdje konstituiše  jeste onaj očev, oko koga se okreće lokalni kosmos, koji ima nečeg vergilijevski prisnog i čarobnog. Kao u večnim Georgikama, strofa pjesme Zavičajni grohot pokazuje sav svoj ljudski smisao: Sanjam plevu, šilo, jaram, zastavice, prvomajske,/ proletere na biciklu i fabričke kolutove/ koksnog dima pred oluju, ispečeni ćerpič, daske,/ skislu maglu, kartonprozor, očev pištolj i prutove. Sve je, dakle, tu, krajnje jasno i precizno, nezaboravne slike djetinjstva, građa od koje su sastavljeni snovi — poezija koja diše kao svježe ispečen hljeb.

U pjesmi Krušna mrva, koja je jedina izvan dosadašnjih knjiga, dakle, nova u ovom izboru, data je slika lirske fantastike, prizor spravljanja hljeba iz ničeg, a što je, opet po snazi doživljaja, sama esencija poezije: Kraj bunara mati/ mesi hleb iz ničeg./ Lepe ruke gnječe/ nevidljivo testo./ Tek kada nam gladna/ srca užagre,/ krušna se mrva vidi (...) Iznad gaja sevne munja/ i prevrne u ustima/ slatke zalogaje. I tako, što bi kazao pjesnik, u jedanaestercu soneta Dub: Detinjstvo pada u snovne otkose!

Elementarnom pjesniku poezija je i otac i majka, sudbina bez koje teško je govoriti o majstoru u jeziku. U ovom izboru, kao i kroz sve prethodne knjige, provijava izražena autopoetička svijest Nenada Grujičića. Još u svojoj prvoj, poznatoj i u širem kontekstu, knjizi, Maternji jezik, mlađani pjesnik će zrelo zapjevati o inspiraciji koja oplemenjuje ranim sjećanjima: Ona žestoko gori/ i oplakuje da kada sam prvi put/ uzeo olovku/ i nacrtao kosu liniju/ ali liniju što prolazi kroz srce/ i nastavlja se do porođajnog mjesta/ ili zamke za sve one/ koji razmišljaju/ o putešestviju/ kroz nejasne predjele/ i vradžbine pjesme/ što se kao u snu/ iznenada ukazuju. U svome prvencu, Grujičić, svjestan prevage talenta za lirsko u odnosu na svijet, znao je upitati: Oče/ zašto si me pravio/ kad nisi znao/ i nisi mogao/ pravilno/ da me rasporediš? Kasnije će ukrstiti disovska i miljkovićevska, a na osoben svoj način, pitanja o pesmi i smrti, o oniričkom i stvarnom: Sve što opevam ono peva mene:/ To li je zakon od kog zebe srce?/ Ključaonica žive vaseljene/ koja u oku nastanjuje mrce. Poezija, dakle, sijeva u svim pravcima, ona izbavlja i liječi pjesnički subjekt, ali ga opsjeda i traži sve. Grujičić je pravi virtuoz da sabere sve silnice divnog čuda pjesničkog govora i tako ovlada bićem pjesme koja, gotovo uvijek, ima i glavu i rep. A to je, odista, rijetkost u savremenoj srpskoj poeziji.

Knjiga I otac i mati predstavlja nam Grujičića znanog i neznanog, otvorenog i skrivenog, nudeći dio njegovog opusa osvijetljenog novom svjetlošću, jer riječ je o pjesniku duboko ukorijenjenom u jezik i duh naroda, ali, istovremeno, i o savremenom pjesniku koji snažno, iznad pomodnosti, drži i ubrzava svoj uvijek inovantni poetički korak, što povodljivi pjesnici i kritičari tek treba da nauče. Pravi pjesnik je uvijek pobjednik.


Ranko Risojević, 2003.   više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Maj 07, 2012, 11:58:45 pm »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
I otac i mati


KRUŠNA MRVA

Kraj bunara mati
mesi hleb iz ničeg.
Lepe ruke gnječe
nevidljivo testo.
Tek kada nam gladna
srca užagre,
krušna se mrva vidi.
Iza planine,
s tek pokrivene kuće,
visok u zoru dolazi
otac i peva.
Za pojasem
cev pištolja isparava.
Na grudima prekrštene
dve košulje bele.
Na ramenu slomljen ražanj
s pola pečenice.
Promukao ćaća zâri.
Mater sklanja
pun čokanj u senku,
i na svetlu,
kraj hladnog pečenja,
seče vruće šnite.
Otac zorli spava.
Iznad gaja sevne munja
i prevrne u ustima
slatke zalogaje.
 

O, TI DANI
 
Ček' još malo... da se prisetim i onog
što me, kao dete, mamilo u grehe,
da se setim vrbe — pada bosonogog,
 
pa groma u zimu ispod bele strehe
kad me šćućurenog omilova munja,
i kad mišljah da ću na vekova veke
 
sijati u licu ko s prozora dunja.
Dečaštvo u Bosni, na obali reke,
pubertetskom cvašću još se mnome šunja.
 
Ispisane tintom, a s ružom od fleke,
listam danas strofe iz sveščice masne,
tu su još i dve tri pocepane teke
 
sa krdom pesama (ne baš sasvim jasne!).
No, sad kada čitam stihove, na primer,
o hrastovoj žili pokraj pasje šape,
 
čist dvanaesterac ispisao dilber
čijem glagoljanju klanjahu se klape
što im u zubima — smrskan žilet ''silver''.
 
O, za tim danima nove pesme vape!
 

OBRNUTA
 
Još se nisam rodio.
U majčinom drobu imam vrućicu.
 
Čim se rodim
znaću šta ću.
Ne da mene majka.
 
Procvetaću kadli-tadli.
Ispiliti jednim okom.
A tek drugim:
rodiću se obrnuto!
 
Svet je uzak,
al poširok.
Taman za sve:
tamna sveza.
 

UNATRAŽAK
 
Daleki preci, njine seni,
i ono malo na trpezi
hleba i vina nalik mezi,
predeli lepi, pustošeni.
 
Ruže što gore: rat do rata,
šapa odozgo po tlu džara,
stoleće kao suknju para
tragični galop zlatnog ata.
 
Pojmo u plaču, do nebesa,
evo nam deca groba traže
i prizivaju sto čudesa
 
na kapijama mrtve straže.
Preci u magli: zvirka zračak
sunašca belog, unatražak.
 

UDES
 
Iako često
zagledan u nebo
otac nikad nije naglas
rekao šta oseća
i vidi
niti je ikad
slovce svoje nepismeno
na papir stavio.
 
Ti koji drukčije postupaš
jednom ga upita:
Otkud li tolike zvezde?
 
On te ne pogleda
već odlazeći reče
da se o takvim stvarima
pošteno može
samo uz dobru rakiju
pričati.
 

IZ STARE SVESKE
 
Nestala reka — sneg je po dnu,
jedan se život pita gde je,
predeo javljen u davnom snu
govori da propalo sve je.
 
Jedan se život pita gde je,
iz sveske stare, iz svaštare,
govori da propalo sve je:
gomjenički vir i maštanje.
 
Iz sveske stare, iz svaštare,
najednom grne Prijedor moj,
gomjenički vir i maštanje:
lile razgara ojkački poj.
 
Najednom grne Prijedor moj,
otključan prizor i dalek put,
lile razgara ojkački poj:
očeva usna i stršljen ljut.
 
Otključan prizor i dalek put,
u psovci mater, sunce i kru',
očeva usna i stršljen ljut,
nestala reka — sneg je po dnu.
 

IDILA
 
Ne svetle pendžeri
bosanskih kabarea,
ne cijuču vratanca krčmica.
 
Nestale su sestre čarapuše,
strip-curice,
ubojiti proleteri:
kauboji i tarzani.
Nisu ni u Nemačkoj.
 
Iščilila kilogramska ljubav.
 
Pršte ćorci i čokanji,
seva čakija pobratima,
stegla magla rosulja.
 
Sad niz puste drumove
babo ćaću,
ćaća babu
preslišava gde je pogrešio.
 

SLUT
 
Igra mi oko, daleko, opasno,
treperi sve do ludog nespokoja,
levo pa desno, avaj, majko moja,
oko nevidno — usnuti ga lasno.
 
Miga mi ono, i kuša, sablasno,
okce krmeljno — guja iz prisoja,
magično, suzno, i duginih boja,
treće i sedmo, okašce bezglasno.
 
Kroz oblak štreca, i ko munja svetli,
oko nezvano, na zalasku dana.
Pesmo jedina, slutnju mi ometi
 
i ne daj da se, iza paravana,
negde u noći, iznad bele svesti,
rascveta grana očinjih nirvana.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Maj 08, 2012, 01:47:52 am »

*
Mleč
Nenad Grujičić



O MLEČI

Do sada je raznim povodima, najviše u tematskom izboru, predstavljana poezije ovog pesnika, ali je "Mleč" najopširnija i najneobičnija Grujičićeva poetska biografija, jer je pesme kompoziciono uredio po Vukovoj azbuci, tako da je novi, neobičan kontekst, moćan da nam iz estetski neobičnog ugla predstavi svu raznovrsnost pesnikovog dugododišnjeg stvaranja.

Već je ljubiteljima naše savremene poezije poznato kako lirski govor Nenada Grujičića izvire iz blagoironičnog, ali počesto i satiričnog pogleda na svet, čija forma afirmiše svoje klasične obrasce. Zato je s vremena na vreme Grujičić bio meta frustriranih kritičara i lažnih postmodernista koji su se obrušavali na njegovu poeziju.

No, Grujičić je u svojim esejima, oštro i argumentovano, branio usvojeno pevanje od neobrazložnih i zluradih ocena. Već je svima jasno da je ovaj poeta osnovnoj lirskoj tradiciji našeg pesništva pridodao mnogo svežih lirskih deonica, svojim pesničkim senzibilitetom i teorijskim znanjem otkrio nove formalne i izražajne mogućnosti stražilovske žile kucavice.

Ako je u nekoliko najreprezentativnijih primera naše poezije 20. veka primećena, umetnički utemeljena, a time i najsvrsishodnija afirmacija folklorne podloge našeg pesništva, onda su stihovi Nenada Grujičića najnovija potvrda trajnosti te podloge u savremenom srpskom pesništvu.

Naš pesnik ide i danje u zahvatanju svakodnevice, ali oprezno, nesklon pretencioznim eksperimentima pomodne osrednjosti.

Snažan zamah lirske energije Grujičiću je uvek donosio spontanost i svežinu izraza. Ispoljavajući unutrašnji sklad ritma, emocije i semantike, Grujičić ispisuje skokovite, ciklične trenutke života. Razgranatom evokacijom na integritet čoveka i prirode, brani sebe i svet od zloslutnog pada, ispraznosti i besciljnosti življenja. Otuda se i može bolje razumeti i ironijski stav koji je imanentan većini Grujičićevih pesama.

Krećući se od čisto intimističkih, porodičnih, ljubavnih (počesto i erotskih), preko rodoljubivih, čisto autopoetičkih i deskriptivnih motiva, pesnik uspeva da lirsku pređu očisti od svake jezičke pleve. U retko čistoj sublimaciji jezičkog tkanja, široko se trasira lirski prostor. To je po rečima samog pesnika ples u negvama, gde se igra maestralno, bez napora i ozleda.

"Ples u negvama" podrazumeva disciplinu u građenju stiha, stvaranje klasične pesničke forme (soneta na primer), a da novostvorena stihovna tvorevina ne bude eklektična, već spontani lirski izraz, prirodno smešten u odabrani okvir.

Priznajemo da je to izuzetno težak zadatak kojeg Grujičić srećno rešava, tako da na svim nivoima pesma deluje autentično:

Kad sonet diše tad se vrlo lako/ može kroz staze i bogaze vrta/ u kojem nema više trta-mrta/ onom ko misli da stih može svako/ ko iglu bosti u jezičko platno./ Sonet je centar, i granična crta:/ To znadu pojci što su im utrta/ pravila stara u daru, naravno./ Obgrle rimu u oba katrena/ pa im četiri puta zvoni slavno./ Slično urade sa parom terceta/ i polje bude stvoreno disajno/ kroz koje, evo, uz finiš kupleta/ carski poeta šeta trijumfalno ("Natuknica", str. 144).

Grujičić ima vrednih pesama kojima iskazuje svoja poetička načela. "Mleč" se pridružuje onom lirskom govoru koji u inspiraciji oseća Božju supstancu, darovanu samo odabranim stvaraocima. Zato se s pravom Grujičić može svrstati među pesnike orfejske svesti, dakako i stvaraoce čiji se lirski preobražaji dešavaju u magnovenju stvaralačkog trenutka, ali gde se i dosežu krajnje granice harmonije u večnosti.

U karakteristično obimnom predstavljanju lirskog sveta Nenada Grujičića, primetni su, sem vertikalnih koordinata nacionalne pesničke tradicije, i pobočni, najvećma uticaji francuskih simbolista i parnasovaca. Tu se u kultu forme i pesničke slike prepoznaju artificijalnost u snažnoj estetizaciji motiva ("Labud", "Mađija", "Okajnica"...), ali i kondenzovani simbolički znakovi, moćni da lirskom apstrakcijom oblikuju esencijalno bi­će poezije. Ali to nije sve. U evropskim uticajima vidljiva je Petrarkina lirska žica (sonet, evolutivni raspon ljubavnih emocija), marinističko nasleđe, ali i neoromantičarska poetika, pogotovo u skokovitim emotivnim amplitudama. Igrivost njegovog stiha, aluzije i metafore upotrebljenog jezika, pokazuju da je Grujičić redak primer pesnika dvostrukog identiteta: Orfeja i učenog pesnika (poeta doctus), budući da mu je izraz briljantan, virtuozna forma.

Međutim u "Mleči" se Grujičić predstavlja i kao pesnik slobodnog stiha. Nenametljiv unutrašnji ritam koji se postvaruje spontanošću nadahnuća i ovde zadržava grujičićevsku melodiju, suštinu pesnikovog lirskog identiteta.

"Mleč" umetnički utemeljeno otkriva pesničku umnoženost tema i motiva, raznovrsnog kreatora lirskih formi u dinamičnom smenjivanju tradicije i modernosti. Niti anahrono tradicionalna, niti hipermoderna, poezija Nenada Grujičića se širi srednjim putem, epicentrom savremene srpske lirike.


Živko Malešević     više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: Maj 08, 2012, 01:58:29 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Mleč


ŽABAR
 
1
 
Ima reči
koje nisu samo reči.
Reći žabar mome ocu,
u kraju gde jata
riba cvetaju
kao sazvežđa na zemlji,
značilo je ubiti ga
u srcu,
naterati bruku
u nos
kao oluju s planine
u cvast.


2
 
Bolje je da
opsuješ najmilije,
pa i žive
u mrtve presvučeš:
otac će uzvratiti
triput,
psovkama doliti sunce i
— nikom ništa.
Ali
jesi li ga nazvao
žabarem
ili čuo da je neko
negde
jednom
izustio tu žalosnu reč
pa je ti preneo,
nije ti bilo stanka
na zemlji.
 

3
 
Zbog te reči,
ako bi je i u snu izgovorio,
otac bi se
i sa samim sobom
potukao:
Jednom je bubnuo brbljivog Janka
što je zavirujući ženama
pod suknju
viknuo žabar
ocu na biciklu;
drugi put ćudljivog Mehmeda
što je u ponoć,
u dnu bašte,
misleći da je otac,
pijanog Momčila,
davio;
nekoć i veselog Rajka
(Šta ono viri iz mladog meseca?):
ovaj pogledao
pa zube skupljao
u travi.
 

4
 
Od Gomjenice do Saničana
osipa se letnji sumrak
srebrom mladih šarana
što iskaču iz vode
kao živa nadahnuća
u potrazi za granicom svetova.
Preko mora i dolina
svetski žabari
dovukli od pruća korpe
s poklopcima.
Otac uzeo stotinu i
— eto stovarišta od dvorišta!
Kako koju napuni žabama,
sutradan kreket putuje u Rim.
Naša je kuća osvitala
rujem žablje pevanije.
Rugala se i luda Duda.
 

5
 
A lov na žabe — ovako:
Krene se leti
kasno noću
do bara sred šuma.
Okolo virkaju vile
i curka mesečev kljun.
Krekeće veliko količestvo žaba.
Horovi se razležu
pod zemljom do neba.
Na obali otac pali
karbitušu lampu
i prinosi vodi.
Kružnicom plamena zahvaćen
svemir zvučnih mehurova
utihne naglo
i žabe buljavo blenu.
Kao krofne sa tacne,
otac uzima
jednu po jednu:
travnjaču,
vremenjaču,
onda baburaču,
pa jednu bez imena.
Bere u korpu
koliko mu drago.
 

6
 
Očeva svetlost
veća je na vodi
kad mesec
zađe za oblak
što liči na žapca.
Večnost tukne
na dečji strah
i sve je naježeno
kao odnekud
sastavljen san
iz kojeg udišem čudo.
Kadi me takav čas.
 

7
 
Kad god izvadi
žabu iz vode
otac malo isturi
pa pomeri
levo-desno
donju vilicu.
Mokrom rukom
dotakne i nos.
Zadovoljan šmrkne.
Zaboravi sina što treperi
kao lokvanj
na malom talasu.
 

8
 
Nikad
ne dodirnuh
beli stomak žabe.
Samo sam se divio
očevoj volji.
Na ručkovima nedeljom,
uz janjetinu i rakiju,
prigledao sam mu velike šake
bez palca na levoj:
odrezala mašina u avgustu,
u dvorištu pod žalosnom vrbom,
u ritualu oko nove kace
kad se svaki pravi majstor
zanese kao pesnik u jeziku
i zaboravi da je
od krvi i mesa
sve dok se na tlu,
pored nogu,
ne zakoprca
tek odsečen prst,
u piljevini.
 

9
 
Posao sa žabama bio i prošao,
a otac se na asfaltu
u Rakelićima,
pavši s motora,
sa životom rastao.
Mnogi je komšija na sahrani
na vrhu jezika
zaustio onu opasnu reč.
Ona bi se s jabučicom u grlu
popela do rizika da ću je
i neizgovorenu
prepoznati u očima.
Tako se za sva vremena
zakočila između
glasa i vida.
 

10
 
Italija i dalje jede žabe.
A duh moga oca
koji nikad ne okusi
zeleni batak
diriguje nevidljivom horu
što se čuje
ponekad posle kiše.
Tad ribari zbacuju
vrbe s leđa,
a pesma češlja
decu u čamcu.
 

11

Neka cvataju
žabe u noćima
i neka se kreket
sa lavežom dalekih pasa
razleže po krajiškim
dolama i brdima,
u pustim snovima i dušama,
pod oblacima i zvezdama,
na ovome svetu što jeste i nije,
što dolazi i prolazi
kao peteljke na granama,
i tek ponekad,
u izabranom danu,
ukaže se
u jednoj jedinoj reči,
zaustavi u grlu,
pozlati i venča
s pesmom nad pesmama.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #32 poslato: Maj 08, 2012, 02:00:39 am »

*
Svetlost i zvuci
Nenad Grujičić



O SVETLOSTI I ZVUCIMA

Vek koji smo 2001. prebacili preko ramena bio je prepun iznenađenja prejakih i za najsnažnije duševne konstrukcije. Pesnik o čijoj je knjizi reč rođen je na samom početku druge polovine XX veka (1954). Ako uzmemo izvesna psihološko-sociološka načela kao osnove za opise decenija koje su protekle u drugoj polovini tog veka, moglo bi se i ovako opisati to vreme: Pedesete godine bejahu — prekretničke, šezdesete — vedre, sedamdesete — dramatične, osamdesete — očajne, devedesete — agonične. Prva decenija novog milenijuma prepuna je neizvesnosti, ali u prirodi je čoveka da se nada boljem i izvesnijem vremenu.

U ovako redukovanom opisu, datom oznakama proteklih decenija odvijao se i životni i pesnički luk našeg pesnika. U knjizi izabrane poezije, "Svetlost i zvuci", u pesmi Unatražak pesnik kaže: Daleki preci, njine seni,/ i ono malo na trpezi/ hleba i vina nalik mezi,/ predeli lepi, pustošeni.// Ruže što gore: rat do rata,/ šapa odozgo po tlu džara,/ stoleće kao suknju para/ tragični galop zlatnog âta// Pojmo u plaču, do nebesa,/ evo nam deca groba traže/ i prizivaju sto čudesa/ na kapijama mrtve straže.// Preci u magli: zvirka zračak/ sunašca belog, unatražak. U ciglo jednom sonetu dat je sažetak veka čiji nas kraj opominje i na zloću onog ”milosrdnog anđela” i na pretke koji iz dijahronijske dubine vremena brinu i naše sinhronične brige!

Nenada Grujičića, pesnika, pratio sam od njegove knjige Maternji jezik (1978), do ove najnovije izabranih i novih pesama, u štampanom nizu, Svetlost i zvuci, za koju je dobio prestižnu nagradu Skender Kulenović. Sudeći prema spektralnom grananju njegove imaginacije i radu ukupnog opažajnog registra za stvarnost, moglo bi se reći onako kako je Ranko Risojević u svom izvrsnom predgovoru za knjigu Iotacimati napisao: "Odjednom čitalac osjeća vrijeme, prostor i poetski subjekt kao oličenje poetičkog obrasca do kojeg se može doći samo dugim pjesničkim drilom i, potom, zaboravljanjem svega naučenog". U vidiku te poezije su majka, otac, detinjstvo, zavičaj, zemlja.

Nenad Grujičić verno i predano voli svoju Krajinu, svoj zavičaj i ima u svom pamćenju širok registar onog što zagreva dušu kad joj je potrebno grejanje. U knjizi Svetlost i zvuci ima i prekrasna pesma Krušna mrva u kojoj je slikan hleb iz imaginacije: Kraj bunara mati/ mesi hleb iz ničeg.../ Iznad gaja sevne munja/ i prevrne u ustima/ slatke zalogaje.

U takvim i srodnim slikama možemo da osetimo ono što Isidora Sekulić zove "siromaško gospodarstvo". Reči u pesmi su tako složene da iole probuđen čitalac može da oseti kako se taj željeni hleb "uspravlja" prema nebu. Drugim rečima, pesnik zna ono retko znanje da pojedinačno dovede u vidik opšteg a da se ni jednog trena ne briše značaj pojedinačnog u tom savezu pojedinačno-opšte. To jednostavno upućuje na misao da je u takvom tkanju pesme imaginacija učinila svoje, stavivši do znanja da pojedinost u poeziji nije samo na zemlji i kad se jasno vidi njeno zemno poreklo. Verizam Nenada Grujičića nije tu radi verizma već radi puta u svetlost simbola. Verizam u sonetu čak i ne može biti to što mu ime nalaže da bude. Artistička krila koja mu daju oblik ne dopuštaju samo kretanje po zemlji i u rasponu, govoreno artiljerijskim jezikom: zemlja-zemlja. Stara poslovica o ptici koja i na zemlji pokazuje da ima krila i ovde govori o duhu poezije. Potvrde radi navešćemo pesmu Tajni dah: Po krovu stare kuće sipi sneg./ Sam mi se Gospod time kazuje,/ jer kroza nj sam i onaj nežni breg// u daljini što prima pahulje./ I grančica sam, tu, na prozoru,/ obeljena skroz — pa nadahnjuje.// O, da li ću sam čekati zoru/ u belini toj što najavljuje/ jedan novi san u mom obzoru/ čiji tajni dah već uspavljuje?

Po našem osećanju tu je već nešto od bitnosti Grujičićevog artizma koji rafinovano spaja (veristički) detalj i tajanstvo koje ga obavija, ostavljajući duhu probuđenog čitaoca misao čiji je i kakav taj novi san, čiji i kakav je tajni dah koji uspavljuje nežnom tišinom snega. Živa sugestija koja ostaje od tog tajnog daha beline opire se, u duhu, svakom svođenju na žanr-sličice, ili na opojnost "belkanta". Ono učenje na iskustvu, senzacija i misli, o kojem je govorio pesnik Risojević, disciplina, dril, dali su po nama ubedljive rezultate u celini poezije Nenada Grujičića.

Recimo u ovom sažetom preletu nad osobenostima te poezije i ovo: verizam i artizam u toj poeziji nisu potisnuli u stranu osećanje za problemska težišna pitanja vremena koja je pesnik sa nama prošao poslednjih pet decenija. Njegova poezija otkriva i svojevrsnu duhovnu simpatiju za sve što čovek gradi, za dar i polet konstrukcije (ovde su dragocene pesme Kaca, Žabar, Pokrivanje kuće) koja je svojevrsna pohvala rukama koje grade stvarnu i imaginarnu kacu; tu žabar biva onaj koji prodajom žaba produžuje život i tu se, naročito u poemi Pokrivanje kuće, iskazuje svojevrsni mitski ritual činjenicom da je došlo do pokrivanja kuće; ta kuća je i delo i bedem za buduću odbranu života.

Lirski akordi pesnika, kako ih je nazvala Dušica Potić u pogovoru za ovu knjigu, primaju u sebe i satirične akcente, naročito u pesmama Svetski prepev i S kraja i s početka, koje katkad daju pesmi i sarkastičan ton, slikajući staze i bogaze jednog dosta rovašnog života koji  živimo kao svoj. Ko zna — i to je moguće — možda će nekad neko pisati studiju sa poređenjem Dis — Nenad Grujičić, satiričnih pesama Naši dani i pomenutih S kraja i s početka i Svetski prepev, u kojoj Grujičić neće mnogo uzmicati svojim Svetskim prepevom i S kraja i s početka.

Meni lično bliska su nastojanja ovog pesnika da svojim pesmama o zemlji i ljudima sa kojima smo u ovom dobu oživi, reaktualizuje u našem vremenu potrebu za etičkom kulturom, za zrelom odgovornošću pojedinaca prema imenicama otac, mati, zavičaj, rôd, misao o zemlji. Naravno, tim pre što su ti pojmovi u njegovom pesništvu lišeni didaktičkog, prožeti životnošću koja nije ni politička ni sociotvorna u dnevnom smislu reči, već dolazi sa izvora potrebe da se o svetu i njegovim iskušenjima govori srčano i autentično.


Miroslav Egerić, 2006.   više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #33 poslato: Maj 08, 2012, 02:20:34 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Svetlost i zvuci


POKRIVANJE KUĆE
 
U veseloj vrevi, iz ruke u ruku,
talasa u vis prepečeni crijep,
na očevid neba i zemlje podiže se novo šljeme,
tek odsječena ljeskova na vrhu kuće grana
okićena peškirima i košuljama zarnim,
na krovnom rogu pod oblakom raskoračen
otac-vikalo vijori sa darovima,
i rakija-majka dignuta u svod:
o, potkozarski šljivici
u litrenjačama sa komušom!
 
Kad Draže vikne — cio kraj zatiša.
 
"Oj, komšije, kumovi i prijatelji,
čujte i počujte,
evo ga Mitar Šiljeg iz Gomjeniice
pokriva svoj dom,
pomog'o mu Gospod Bog,
rodila pšenica bjelica
i sitna dječica..."
 
Topi se grlo u podnevnom suncu,
sirotinjska stižu uzdarja draga:
eno pečeno prase pentra se u nebesa,
kištra piva — i ona iskošena plovi na grede,
vezeni rupci — krila paganskih čuda,
berićet slijeće na kuću.
 
"Evo Momčilo Banjac iz Orlovače
donio peškir od sedam metara,
kraja mu nema..."
 
A ubrus — ni do lakta.
 
"Trivun Turudija iz Baltinih Bara
tri košulje zlatom izvezene
na dar komši svome..."
 
A ono — košuljica bijela.
 
Mravinja svijet oko novih duvara,
djeca se jagme sa starijima ko će veće
žuljeve na dlanovima izlinjati,
smijeh prekriva mili bol,
dupla se i troji teret iz šake u šaku,
babe se miješaju sa curama:
krezubo oko mlado zasvjetluca.
 
...Jaoj, moja šezdeset i koja,
nit' i' brojim nit' se mlađe bojim...

 
Iz Becnerovog gaja —
dva vrana gavrana nadlijeću čudeso,
sa suvog hrastovog šiljka treći
izviđa na jedno pa na drugo oko,
zrakne i kopcu kljun
u elipsi nad rajskim predjelom,
u daljini pada potok
na rasklimani mlinski točak,
gle, žabica na mokrom škrljku!
Jate se legende i skaske,
oblačići nad Kozarom prolaze kroz
zarđalu gvozdenu kariku — trag potopa
na vrhu Mačkovog kamena uz koji negda
bijaše vezano brodovlje na moru,
nečije dijete boso trči preko strnjike,
bride tabani u zuju pčela iz Hamzinog tuka,
golubi-gaćani mjerkaju događaj.
 
"Čujte i počujete,
evo Markan Bundalo
donio šporet iz daleke Njemačke..."
 
Kad tamo — a ono rešo sa dvije male ringle.
 
Kresne duga devetka,
za njom jači parabelum,
onda — nešto slabije:
ovo je pištolj-plašljivac
— prepoznaje neko —
kuc-puc, kuc-puc: eno ga prikiva dasku!
Oho-hooo, čuje se odasvud, ihi-hiii,
kupe djeca vruće ča’ure.
 
...Puška moja i u njojzi meci,
 to su moji u godini sveci...

 
Štrecaju srca, nadimlju se prsa,
ženska muškoj, ova ruci do sebe,
bez prestanka crijep za crijepom dodaje,
mućka se pletenka tomašičke šljivovice:
da li brlja, jà li prepečenica,
nije važno, nek' je ima, nek’ se dvoji,
neka raste i vaznosi na krov,
na sunce, za sreću.
 
"Evo Mileva Kecman iz Jutrogošte,
na radost svima,
donijela tri tuke pečene..."
 
Kad ono — pile iz živice.
 
...U mog dragog livada na glasu,
 sve do podne kokoši popasu...

 
I dok si trepnuo, kuća pokrivena:
miruju fijat iz Usoraca i mečka iz Berlina,
priljubili staklene njuške
fićo iz Stratinjske i pežo iz Pariza,
motorčina horeks i motorić tomos
obostrance naslonjeni na orah,
aj, s bicikla spade lanac:
neko sa nj skoči pa pravo u promaju prozora
da objesi čuturu o letvu nad glavom,
zulufe, eno, pustilo ničije kopile.
 
...Mala moja, brkovi ti crni,
de i' malo k'o baja zavrni...


Hiljade čavki prelijeće gaj
— nečiji na jesen svatovi!
Ori se slikama rujni komad postojbine,
rječica Jasenovača gudi u planini,
nalakćen na lótre
ne ispušta rakiju zbunjeni Nijemac,
namašćenih trepavica licka flašu
i germanska suđenica iz Svodne.
vikalo za malo da padne — silazi krakat,
s koljena čisti trag cigle,
gazda mu nešto na uvo šušori,
bljesnu zubi — jednog nema!
 
...Kućo moja bagremova pruća,
popiće te baja do svanuća...

 
U lijevu stranu kvasa staro kozarsko kolo:
hvataju se raširene u ukrštaj ruke,
otac prvači, kum i kuma polažu:
ona, grlata, treperi, dodaje k’o muško,
uzrio u piću, uzvraća domaćinov brat,
uza nj vikalov prijašin iz Omarske,
viđaj đeda! — proklecava momačka koljena,
gega u šeširu Šàra Štrbac
što i na sahranama za punim stolom zapjeva,
šareni zvuci stopljeni u jedno,
iz mutnog zametka kola —
sve bistriji i bistriji rojevi riječi,
uskaču Oljača i Drljača,
za njima k’o vjetar Jelača, Srnača i Suvača,
tiskaju se Puvača, Rebrača i Kuvača,
ne daju se zadihani Ujača i Garača,
teče lijek zavičaja,
raste medna pjevanija,
lizne goli život k'o poskok na jàri.

...Pala magla preko Kostajnice,
a vedrina iznad Dobrljina...

 
Kolo brzâ i pamet preuzima,
glasovi složeni k’o datumi u kalendaru,
starac-sàgrma iz Marićke otmjeno se ači,
gleda ga štucovani brčić iz Brekinje,
svi izmijenjeni u licu —
sa sudbinskim oj oko ušiju,
podignuti na vješala pjevačke nirvane:
nema smrti bez suđena dana.

...Nema kola do mene sokola,
ni igranja do moga pjevanja...

 
A pjesnik na Paležu onomad reče:
Nekoliko djevojaka sučelice kolovođama,
zapjevima sa usamljenog pletiva,
sa bistrog perila,
sa jastuka nesanice,
prožmaraju kolo mutnim ljubavnim trepetom.
 
...Tijo pjevam, tijo se uvijam,
tijo dragog u srce ubijam...

 
Ni malter u cipelama,
ni munje sa Sane,
ni paščad na japiji,
ništa ne razgoni ojkaču,
dugo se mijesi kolo,
nema sile da pjesma umine:
sjemenjača, korjenjača,
kalemača, maternjača...
 
...Pjevaj, mala, usta ti otpala
kad si meni barabi dopala...

 
Dišu stolovi puni pite i pečenja,
isparavaju ljevače, kovrtuše, savijače,
mrijeste se mekuše, gužvare i zvrkuše,
posestrime-gibanice puhću,
od kolskog bruja čokanjima rastu krilca,
zinula da pjeva iz Crne Doline
i praseća glava s jabukom u zubima,
nad njom ratnik iz Strigove bez noge se krsti,
okruglasti kolačići i kiflice s marmeladom
u inju šećera šuruju,
paprika-rόga čeka nezasita usta,
napinju se zatvorene pléte žestine:
devet jezika govori stara šljivovica,
izlizana od veselja pljòska iz Piskavice
— i ona bi da poleti!
 
...Usta moja od uva do uva,
ko će vama namjesiti kruva...


Kurúza sa tri kore — tinja,
gordi se zlaćani kajmak,
meki sirevi za ćapćanje spremni,
miriše od zimus turšija-carica u bojama dúge,
o, ženske ruke, šta li ne spremiste sve,
umršen kupus-ribánac kipi u činiji,
na srijedi stola utuljena pogača — načeta,
u malom zemljotresu pune gajbe pod stolom cvokoću,
jagnjetina ubrana sa miljakovačkih proplanaka
vrela u tanjirima lebdi,
so i sirće vrebaju slatki zalogaj,
udesno pljôšte se torte sa prelivom sirupa,
sunčevinom zalivena salata u bokoru,
bijeli luk — crni, papričica ljuta,
sve nanovo cvjeta, rađa,
sve okrilaćuje — s kolom da se u visine vine!
 
...Stani, kolo, krvavu ti nanu,
zape šešir o šljivovu granu...

 
Pljusak iz vedra neba ubacuje stolove
i graju u prazne zidine:
pazi, sejo, da žlica ne spa'ne,
pridrži, brale, kvrgušu,
ne daj, sine, da rakija line!
Svi pod dragi krov:
snajica snaši tobož kašljući s ramena sklanja
nevidljivu dlaku: ajoj, sestro mila,
sad i suva grla nazdravljaju,
cakle zenice u prostoru bez vremena,
tu pijucka Milka Rasavčanka,
prijašin iz Pejića zubima k'o klješta
otvara zelenu flašu piva
i treska pjenu između nogu:
"Evo ti, ja ga osunati" — pa do dna iskapi spas,
blento ćapi parče iz tepsije
pa ga zali tuđom mučenicom,
sit gladnom ne vjeruje,
zazubice rastu k'o šobot leda po krovu.
 
...Kupus, krompir i vruća slanina,
od to troje nema ogrizina...


Djeca nanovo rođena
(i ona iz dubičkog zbjega — kojih nema),
anđeoski ćarlijaju, prste oblizuju,
svako svakom na askurđela liči,
bijesni preci krote se u pečenici,
jelo je vóđekā najbolji eglen,
snaše vrckaju, majke tihuju,
dodajder viljušku, nema je,
eto je kraj noge, pala je!
 
...Daj rakije, popiće je brko,
makar brko od rakije crk'o...

 
Vikalo i dvojica iz Čirkin-polja
— još ispod streje,
ćulaju ledenu krupu veličine oraja,
ne da im se od pjevanije rastati.

...Moj kolega, do mene si prvi,
svoje ću ti natočiti krvi...

 
Žagri soba,
ikone na zidu bez maltera banu pa nestanu,
grešne se duše komešaju,
duvanski dim žmara po ogriscima
i kostima na stolu i uokolo,
pjesma će u tom tužna-radosna,
iz grla Dražinog promuklog:
i gorkača i medvača,
i svjetlača i mrakača,
i posnjača i masnjača,
i blatnjača i nebnjača,
i zvjezdača i krstača.
 
...Kad ja umrem i kad me ponesu,
 reci, mila, da si moja bila...

 
Puče vedrina:
nanovo kolo kadi svježi dom,
u bijelim pantalama frajlinski se ritne
viždrača Persa iz Dortmunda,
braća Jugovići iz Busnova
pjetlovski zastružu nogom
pa niz brčinu namignu guzatoj Staki iz Knežice,
ona vihorom iz suknje zanese i lijevo i desno,
svaki joj pokret bedevijski silan i lijep,
nema stida ni čekanja,
svi ponosni i važni, jedini i jedincati,
kao ljuta boljka razmota se kolo
u zmijoliki rukopis tijela.

...Oj, barabo, ko ti kuću čuva,
vjetar duva pa mi kuću čuva....

 
A pjesnik sa Paleža kaže:
Pokreti se kližu
kao na zejtinu u zglobovima,
podlaktice se traže i nalaze sa dojkama,
djevojke i mlade udovice
zaostaju lijevom nogom
pa se kao tobož s toga iskošavaju
muškarcima iza sebe —
kao da im se podmještaju.
 
...Vidi ti se po očima, mala,
da se ne bi puno otimala...

 
Pjevanija rastjeruje demone iz sela,
blâži u srcu i cvjeta dolinom u brda,
munje-svjetlice učvorene zâre
u krošnjama sa pristiglim jabukama,
odnekud povede Stojan iz Rakelića:

...Mala moja kad prokvoca tvoja,
oj, djevojko, dagaj dušo moja...

 
Posuvraćenih očiju, odlutao bogzna kud,
u gizdavom okretu uzvraća Ljuban iz Jelovca:

...Nasadi je na dva jaja moja,
oj, djevojka, dragaj dušo moja...

 
Biće nove djece,
vrele supe i života,
biće šećera i soli, proljeća i zime,
biće radosnica i ljutica suzâ,
i odlazaka u svijet biće
 i povrataka u Prijedor biće.

...Sitno pjevam, daleko se čuje,
ima l' iko da mi se raduje...

 
Kapaju zviježđa s okićenog oca,
sa ramena vise rupci i košulje,
na ražnju — glava i rep krmčeta,
jedan čarom izvezni cvijet na peškiru,
izgaravljen, skriva vrelu cijev za kaišem.
 
...Nešto čiča zgunjgur'o u gunju,
 pištoljčinu k'o božiju munju...


Pod mladim mjesecom,
bez igdje ikoga svoga,
vikalo — sad već sa onoga svijeta,
kukurikne kao oroz,
lane k'o pas
i rikne kao bàk.
Zanijemi dô, zora se spusti
i život iz kamena krene.
 
...Biće svega samo naske neće,
ko će sa mnom, neka odma' kreće...

 
Snom načeta lica ljube se i razilaze,
otac i dvojica (i jedan sa strane što uči)
suču preostalo plamenje ojkače.
Troglavo grlo u nirvani tepa.
 
...Evo dođe da zapjevam vóđe,
kod ovoga doma poštenoga,
evo sada pa opet nekada,
oj, djevojko, dragaj dušo moja!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #34 poslato: Maj 08, 2012, 02:21:04 am »

*
Šajkaški soneti
Nenad Grujičić



O ŠAJKAŠKIM SONETIMA

Impresivna je stvaralačka energija i bibliografija Nenada Grujičića. Njemu se posrećilo da posjeduje u tvoračkom saglasju i punoj funkcionalnosti sve bitne elemente, koji su neophodni književnoj umjetnosti: talenat, misaono-emocionalnu širinu, snažnu imaginaciju, jezičku raskoš, stvaralačku inventivnost, književno-teorijsko znanje, smisao za mjeru, kontinuirane stvaralačke impulse i radnu energiju.

Veliki je prostor Grujičićevih književnih interesovanja, ali, on je, prevashodno pjesnik, mag poetske riječi, majstor u umjetničkoj izvedbi pjesme. Iz pera Nenada Grujičića nastao je osoben poetski mikro-kosmos, zaronjen u stvarnosnu zbilju, zanjihan imaginacijom, obasjan jezikom, očuđen pjesnikovom ljubavlju prema stihu i osiguran njegovim povjerenjem u moć riječi.

Grujičićeva poezija je svojim živim krvotokom vezana za život kao svoje prirodno, nekrivotvoreno doživljajno izvorište. Materijal za umjetničku obradu pronalazi i u izvanjskom svijetu i u samom sebi, na onim kotama, gdje se širi vidik, zgušnjava misao, prečišćava emocija i riječ priprema za plameni prasak stiha.

I u knjizi Šajkaški soneti, kao u prethodnim Grujičićevim pjesničkim knjigama, umjetnička zbilja modeluje se po principu stvarnosne zbilje. Stvarnosne činjenice preselile su se u sjećanje. Pjesnik se spušta strmim stepenicama vremena u svoje rano djetinjstvo, u vojvođansko naselje Šajkaš, gdje su rasute njegove prve uspomene. One sjajkaju kroz gustu maglu zaborava kao komadići izlomljenih staklenih klikera.

Grujičić u poetizovane autobiografske zapise okuplja sjećanja na nekoliko prvih godina svog života. Svijest o trošnosti i prolaznosti života podstiče ga da pjesmom otme od proždrljivog vremena makar ono što još postoji u njegovoj memorijskoj kartici kao podatak o identitetu i autentični otisak djetinjstva na mapi duše.

Riječ je najvjerniji čovjekov prijatelj, najsigurniji saveznik i najpouzdaniji svjedok. Njen ključ za vrijeme ne može da zarđa ako ga umjetnik vješto provuče kroz svoje srce i razum i namijeni životu kao poeziju. Ono što je povjereno poeziji na čuvanje, produžava svoj život u novom obliku i rađa se s budućnošću. Pjesnik je toga svjestan. U sonete pakuje dragocjenosti ranog djetinjstva. Pjesmom priča i pričom pjeva, bez patetike, bez pregrejanih osjećanja, bez prenaglašene liričnosti, — tiho, kao da vraća dug djetinjoj bezbrigi, igrama, roditeljima, komšijama i vremenu, — svemu što je u njegovoj duši posijalo sjeme poezije.

Iako su predlošci pjesničkih slika, kako sam pjesnik kaže — fantazmogorična omaglica detinjstva — on je uspio da pjesničku sliku učini bistrom i izoštrenog do privida autentične faktografije. Zaveden magijom riječi, čitalac upoznaje šest godina života Grujičićevih u Pančevu i Šajkašu, Saznaje kako se živjelo u to vrijeme, kako se radilo, gradilo, bolovalo, radovalo, svadbovalo — u šta se vjerovalo, od čega se strahovalo. Upoznaje narodne običaje, navike i različite ljudske karaktere. Neprekidno je pred njim i jedan dječak što začuđeno gleda kako se ispred njega vrti šaren nesaznajan svijet.

Grujičić je u stalnom dosluhu sa svojim lirskim dvojnikom. On ne dozvoljava da istina izmigolji iz njegove pjesme čak ni onda kad mu pjesmotvorni princip zahtijeva igru riječi, metaforička presvlačenja, metarsku preciznost soneta. Opredjeljujući se za sonet kao izuzetno zahtjevnu pjesničku formu, Grujičić ulaže značajan kreativni napor kako bi postigao ono svečano pulsiranje soneta koje u epicentar duše šalje iscjeliteljsku energiju.

Knjiga Šajkaški soneti komponovana je od uvodne pjesme (Uvodna), sedam unutrašnjim tematskim srodstvom vezanih, ciklusa (Dolazak, Milošte, Prikaze,Purnjaci, Svečarske, Šajkaški krajišnici, Odlazak) i završne pjesme (Završna). Iza poezije slijede kratki zapisi i objašnjenja pjesama pod naslovom Sećanja pre vremena kao i Beleška o piscu. Ovim proznim dodatkom Grujičić omogućava svojim čitaocima jednostavniju i prisniju komunikaciju s poezijom. Šajkaški soneti zaslužuju iskrenu čitalačku pažnju. Toplina i neposrednost kojom zrače, ne trebaju posebnog tumača.


Radmila Popović, 2009.    više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #35 poslato: Maj 08, 2012, 02:30:00 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Šajkaški soneti


MOBA
 
Od ugarske cigle iz temelja starog,
Roditelji prave kuću u Šajkašu,
Ne može se drukče, za crep treba zalog,
U daljini neko peva na salašu.
 
Krajiška bratija pripomaže ćaći
Da podigne kuću za nekol'ko dana,
Za grede i vrata drvo će se naći,
Svi hukću u znoju, talasa se hrana.
 
Tu se mota dečak, a godine sitne,
U šaci mu klešta, klikeri i nitne,
Majstoriše nešto, i on bi da radi,
 
Al' zape za ciglu, pa čelom — na letvu
U kojoj bi ekser kog mati izvadi
Iz glave što nosi zavičajnu kletvu.
 

U RAVNICI
 
Dudovi šajkaški, jedno stablo krivo,
Proleterskim šorom pelene i cucle,
Topovi od blata, sve se čuje živo,
Umazana usta, u šakama sunce.

Svud okolo kuće naseljene, švapske,
Veselje iz Bosne stiglo preko Drine,
Na novom se krovu prikivaju daske,
Od životne jare duša će da pline.
 
Perica čavrlja, Pištika se smeje,
I Vojica sipa malo svog klibera,
Družinu klapaca prijateljstvo greje.
 
Prepodnevne čase razbi puc klikera:
Neko uze staklo okrnjene kugle
I stavi u usta da isproba zube.
 

PRILIKA

Ispod krošnje lipe ona je prenela
Stolicu na sunce i prelepo lice
Okrenula k nebu. Zatim preko čela
Peludnim prstima (gledah netremice!)
 
Ispisala tajnu o prisustvu svome
Na ovome svetu. U tom tamne oči
— šajkaški kesteni — krenuše da lome
Ritam moga srca što bi da iskoči
 
U njezino krilo (aoj, kakva zgoda!).
Otkad pesma mnome nadljubavno vlada,
Znam, ovaj će sonet kao grana ploda
 
Dugo da miriše u knjigama, mada
Ništa neće moći da zameni sliku
Što u nadahnuću dade mi priliku.
 

ŠURENJE
 
Tek preklano prase u koritu leži,
I na njega komšo vrelu vodu sipa,
Čekinja se crna trenutkom naježi,
Skoči kezme živo, cirkuski se đipa.
 
Ukoso dvorištem u krug bega ono,
Za njim hita otac, hvata rep i vuče,
Skiči prase trkom, krklja nedoklano,
A mirno groktalo — koliko još juče.
 
Priskoči komšija, oboriše krme,
Nanovo ga kolju, i krv lipti nova,
Dečakovim telom crna slika trne:

Zar se tako stiže do životnih snova?
U koritu — prase, smiriše se bure,
Iz vrućih lonaca opet krme šure.

 
DOBOŠAR
 
Mastan stari šešir, štucovani brčić,
Za meštane lenje stigle nove vesti:
Sutra ćemo šorom svi za sofru sesti,
Našu Ružu ženi školovani Grčić.
 
Svatovi će biti s tri harmonikaša
Iz Čuruga, Kaća i slavnog Nadalja,
Iz Deronja stiže devet tamburaša,
Mèd gostima biće i vojnih medalja.
 
Budisava, Kovilj, Lok i Gospođinci,
Đurđevo i Žabalj, Titel, Gardinovci,
Vilovo, Mošorin, tà cela Šajkaška
 
Na svadbu će doći, jer cura je naška,
Gde dudovi rastu, najlepša u kraju,
To bi svi za sutra morali da znaju!
 

JEKTIKA
 
Iz Krajine sinje pristigli junaci
Kočićevskog bunta i nabreklih pluća,
Kakva li ih sudba u ravnicu baci
Da im tuđom osta naseljena kuća.
 
Panonska košava napirila glave,
U katastar stali beskrajni atari,
Jektika se zače iz peska, iz trave,
I polako vlagom poče da krvari.
 
I mlado i staro od sušice vene,
Okruni se pola sirotoga sveta,
Pobaciše mnoge pred porođaj žene,

Ostaše najjači, oni od kamena,
Čije oko seva, i peni se vena,
Pesma gde se gnezdi, večita i kleta.
 

ŠEŠIRSKA
 
U slavnoj Šajkaškoj Krajišnika ima,
Šljivovica greje s raspevane usne,
Pevanija ruji — sve u slapovima,
U srcima zemnim množi se i gusne.
 
Nema raja, čujem, bez svog zavičaja,
Dudovim sokakom roni davorija,
S bećarcem se krsti ojkan iz mog kraja,
Oranicom crnom dvostih novi klija.
 
Svatovi se grozde, trepetljika cepti,
Vilovo i Čurug u prazničnoj cvasti,
Kolo kâsom titra, kuma kumu leti,

Beli svàt iz plòske ljutom munjom časti.
I Pelagić cupka, a s njim i Ruvarac,
U ojkaču spleten šeširski bećarac.
 

IZBEGLICE
 
          Ne znaju kuće gde odoše ljudi,
          Nit pozna jutro one koje budi.

                       (Branko Miljković)

Bačeni ravnici na burnu brežinu,
Pesmu s kućnog praga platili životom,
Dolazak ovamo imao težinu:
Sve drukčije bilo i ostalo potom.
 
Ovo malo veka što im kosti hladi
Pričini se katkad vrelinom za navek,
Čovek iz rukava zadnji adut vadi:
Zavičaj je ovde iako je dalek!
 
O, noći i dani u šajkaškoj zbilji,
Od naboja kućo u mirisu blata,
Mesečino gorka, snove uozbilji
 
Da me ne ponesu k tebi crna jata.
Smrtna željo moja, vrati me do praga
Gde se na uviru rascvetava snaga!
 

PUTOVANJE

U vozu za Bosnu — prepunog kupea:
Torbe, kofer, kese, kartonske kutije,
Tu i flaša brlje kiselog bukea,
Dudovaču otac ostavio nije.
 
Pod Kozarom piti šljivovicu vruću
Kad kolo izludi, pevanija grune...
Zbog toga je otac i prodao kuću,
Uvek tako bilo — kako njemu dune.
 
U vozu kroz noćcu drmusaju stakla,
Majka širi hranu, svetli bundevara,
Nečija pod nogom cigaréta pakla.
 
U drugom kupeu ljulja dugmetara;
To neko u vojsku ispraćao sina,
Na šinama osta sinja Vojvodina.
 

TAČKA

Na mestu gde beše u Šajkašu kuća,
Nikla čudom tuđa. Izbeglički talas
Iz Sanskoga Mosta, iz ratnog bespuća,
Tu nađe adresu, pusti koren za spas.

Nestade kapija od fržavog hrasta:
Rasklimana brava, iskrivljene daske,
U begu od smrti novi prag tu nasta,
I na uglu klinci već igraju basket.
 
O, zbrisani trazi nedeljnih ručkova,
Oppevani časi podizanja doma,
Mirisi iz bašte veselih tučkova,
 
Na ovome svetu sve ide do loma.
Ako je sve — bilo, možda će i — biti,
Opet će mi pesmu pesma naseliti.

 
SEME

Gle, tračak u dobu, uspomene stoje,
Nad Dunavom ptice ka mostu se roje.
Čovek (ao, majko), silazi u vreme,
U glavi mu naslov — lirikino seme!
 
Eno ga i Kovilj: poeta i senka,
Ni haljinu nema Lakanova Lenka.
U daljini Bosna i čudo iz rata,
I dete sa ranom: Gde li je moj tata?
 
A zvezde posvuda, i Eros se šunja:
Tu mačak i mačka s pozom pokraj žbunja.
O, nemoj me, sliko, ti za jezik vući,
 
Jer moraću opet u srce ti ući.
Život li je večno prekratak, zar, ipak,
hoće — i bez mene, al' evo mu šipak!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #36 poslato: Maj 08, 2012, 02:32:35 am »

*
Darovi
Nenad Grujičić



O DAROVIMA

U savremenom svetu, na žalost, sve je manje mesta za igru i lepotu, sve manje tišine u kojoj bi čovek mogao pažljivije oslušnuti sebe i druge — toliko propuštenih tajanstvenih pokreta i sudbinskih melodija. U takvom svetu ni poezija nema baš mnogo šansi da se istinski razmahne, nema za nju odgovarajućeg poligona ili bar skloništa. Ponekad, naravno, imamo priliku da pozdravimo i nekog njenog istinskog posvećenika, kao sada Nenada Grujičića, jednog od retkih stvaralaca i graditelja u jeziku koji na izolaciju nikako ne pristaju. Naprotiv, Grujičić svoje raskošne lirske darove već više decenija kao da troši bez obzira na svakodnevicu, rasipa ih preko nje i njenih prozaičnih peripetija, pokušavajući da dokaže smisao i funkcionalnost poezije — u svim mogućim okolnostima. Otuda, naravno, izuzetna tematska raznovrsnost njegovog lirskog registra, i priličan broj knjiga kojima nam se ovaj pesnik obraća, tako da bi se zaista moglo govoriti o jednoj vrsti promišljene popularizacije kojoj Grujičić izlazi u susret dok stvara svoje pesme, a ponekad i čitave zbirke pesama.

Pa ipak, kad ovo kažem, ne zaboravljam da je ova poezija dobrim delom namenjena sladokuscima. Ona od svog čitaoca zahteva ne samo izuzetan lirski rafinman, ne samo veoma razvijen prirodan sluh, nego i vrlo konkretna znanja o lirskoj tradiciji. U njoj se prepliću odjeci različitih čitanja, uvek je tu zapretano neko suptilno ukrštanje s lektirom, a istovremeno ne prestaje da treperi neponovljiva autobiografska struna, prenapregnuta porodičnim, zavičajnim i nacionalnim refleksima.

Visoki rang Grujičićevog pesništva potvrđen je nagradama i priznanjima kritike, i tu iz književnog ugla nema ništa sporno. Opšti problem poezije danas  je u tome što je naš javni književni ugao veoma ograničen, što je izolovan od šire društvene zajednice i njenih omiljenih vokabulara, što je neopozivo marginalan, pa onda i najkvalitetniji učinci onoga što se u tom uglu zbiva ostaju po strani i nema ih tamo gde su još i te kako potrebni, tamo gde poezija još ima posla — nema ih u našim svakodnevnim životima.

Još od svoje izvanredne prve knjige, Maternji jezik, Grujičić jeste baštinik i nastavljač naše ponajbolje lirske tradicije, sa blagim prizvukom hermetičnosti, koja ne teži površnim efektima. U njegovom slučaju, međutim, sasvim je vidljivo i čujno rafinovanje već utvrđene lirske dikcije, koja dopire iz daleka. I kao što obično biva kad se dostigne odgovarajuća tonska visina, duga stvaralačka putanja našeg pesnika sažeta je i koncentrisana u veoma osoben i prepoznatljiv lirski glas, tako da uvek možemo reći: evo Nenada Grujičića, ovde vibrira njegov jedinstveni poetski nerv!

Grujičić ima jednu ranu pesmu s naslovom Razlaganje živog bića, i ona počinje zanimljivim pitanjem: "Ne bi trebalo valjda da branim ovo što pišem?" Ova pesma je iz prve knjige, iz one delikatne ispitivačke pozicije kad se o pesništvu razmišlja otprilike kao kad se spremate na dug put, pa se osvrćete oko sebe i prikupljate ono što je neopozivo vaše, kad očigledno postoji potreba da branite integritet i suverenost, da se živo biće pesme zaštiti od razlaganja. Iako i sâm kritičar, Grujičić odavno gaji izvesnu rezervu prema kritici i kritičarima, i ona jeste opravdana. Nema sumnje da je kritička analiza poetskog stvaralaštva uvek neka vrsta naknadne pameti. A osim pameti, u njoj do izražaja dolazi po definiciji manje autentična, izvedena senzibilnost. I pri tom — uvek imate osećaj da se analizom nešto kvari i povređuje, da se nešto sporedno nameće, a nešto bitno izostaje. Međutim, taj hendikep je neizbežan, naročito kad imamo posla s lirikom koja — nešto slobodnije rečeno — ni sebe do kraja "ne poznaje". Koja jeste svesna svoje snage, ali joj ne određuje unapred pravce rasprostiranja. Koja se stalno komeša i menja, koja radosno isprobava različite intonacije i registre, ne pristaje da bude konačno imenovana. Takva je lirika Nenada Grujičića.

Njegov stih je najčešće potpuno izbrušen i uravnotežen, gotovo sve knjige poseduju izuzetnu formalnu snagu i ujednačenost. U njima se isprobavaju najrazličitija zvučna i ritmička saglasja, i tu naš pesnik zaista podseća na muzičkog klesara koji uživa u kombinacijama, vodeći računa o značenju, koje nije uvek samo po sebi izvor radosti. Naprotiv, koliko god razigran, pesnik je istovremeno svestan "uzaludnosti" svog uzvišenog posla. Ta rezignacija je manje više opšte mesto, s tim što je ovde majstorski izvedena, baš u zanatskom smislu — kad na malom prostoru stiha ili diskretne rime, identifikujemo mnoga vitalna sazvučja. 

Čovek mora da se raduje ovakvom majstorstvu, i mogao bi iz njega da izvede poneki optimistički zaključak o našoj savremenoj poeziji. Iz tih sudara, naime, rađaju se rezervni kapaciteti  hrabrosti, snage i lepote — koje su nam neophodne za svakodnevno održanje u kritičnim trenucima. Čini mi se da upravo tu vrstu dragocene vitalnosti svojom stalnom brigom o jeziku neguje i Nenad Grujičić. Naime, u današnje vreme, srpski pesnički jezik nije baš svež i čist, nema onu gipkost i prirodnost kojom su vladali naši ne tako davni preci. Dučić je, recimo, savršeno upravljao savitljivim materijalom srpskog jezika koji pada u prirodnim kapljama i slapovima, pa i kad bi podražavao strane uzore, osećalo se bogatstvo i sloboda pokreta u vlastitom jeziku. Kasnije se to menja. Reči se upotrebljavaju sa mnogo više psihološke tendencije, javlja se čak izvesno ''neprijateljstvo'' prema stihu, kao da je on smetnja ili samo uzgredan oslonac. Međutim, kod naših ponajboljih pesnika vaskrsava upravo ono što se može zvati volja za formu ili volja za stih, i to je onda celovit i prepoznatljiv jezički stav, koji ne možemo pobrkati sa okolnim korisnicima istih jezičkih mogućnosti. To je ono karakteristično "zvučno telo" po čijem podrhtavanju odmah znate: ovo je autentična lirika!

Grujičić strogo vodi računa da sačuva nasleđenu snagu i muzikalnost, da ih oslobodi i razigra u svakoj mogućoj prilici. Veoma je značajan i efektan njegov stalni dosluh sa narodnom i folklornom inspiracijom, sa njenim fatalnim ritmovima i slikovitošću koja je ponekad evocirana majstorskim odabirom jedne jedine fraze ili, čak, jedne moćne reči, dovodeći u direktan kontakt najudaljenije tonalitete, večno i trošno, uzvišeno i trivijalno, sirovo životno i transcedentno.

Povodom svog bavljenja ojkačom, vekovnom srpskom pevanijom u dinarskim prostorima, Grujičić zapisuje: "Ne može svako da peva ojkaču, detinjstvo mora biti ugrađeno u tu zvukovnu struju, u spoj zemlje i neba. Zvučni veo ojkače oživljava reči, spira sa njih ustajalu memlu negovora, ponekad poseduje i neki daleki liturgijski odjek na narodni način. U ojkači isprana reč dobija na svojoj elementarnosti."

Opet ću citirati jedan njegov mali zapis. "Možda i ne znam šta je pesma, ali me ona uči tome." Imamo, dakle, proces učenja, oslanjamo se na doživljaj i na intuiciju, jer su to pravi izvori stvaralaštva, a znanje dolazi kasnije, samo po sebi, ako je već nekome stalo da se ovaj proces dovrši. Svakom novom pesničkom knjigom Grujičić pokazuje da je taj živi stvaralački proces suštinski beskonačan, da njegova inspiracija nema čvrsto fiksirane granice, ni vremenske ni prostorne, jer pesnik krstari i luta po svom ranom sećanju kao da je ono što ga tamo čeka potpuno živo, i kao da je deo sadašnjosti. Tačnije rečeno, on ga oživljava, pesma ga vaskrsava i čini delom sadašnjosti.

Evo još jednog malog autopoetičkog uputstva: "Ima stvari i pojava/ o kojima niko nikad ne peva/ a one su takođe pesme/ jer same sebe pevaju/ ne čekajući mene i meni slične." Sad, kad su se već pojavili i Šajkaški soneti, najnovija Grujičićeva pesnička knjiga, čini mi se da bolje znamo na šta je Nenad mislio kad je to zapisao. Ne do kraja, ali bolje. Dakle: koje su to stvari i pojave o kojima niko nikad ne peva, a one su takođe pesme, jer same sebe pevaju? Ili, drukčije formulisano: šta nam se to ovde javlja iznenada, kod Nenada?

Pre odgovora, hteo bih još jednom da naglasim svežinu, vitalnost i provokativnost njegovog ukupnog književnog delovanja. Sam njegov pristup pisanju i pevanju podrazumeva skoro demonstrativnu romantičarsku notu, za koju ponekad pomislimo da je iščezla iz naše savremene poezije. Ali ovde se baš na tome insistira: ne postoji nešto što je savremeno, ako ono (svojom poetskom snagom) nije u stanju da prizove večnost. U protivnom, ono je samo pomodno, banalno, onda se izneverava poetska misija u koju Grujičić veruje i koja ga vodi. Isto tako, i zbog toga, tekst kod Grujičića nikada nije samo tekst, već globalno akustičko-egzistencijalno polazište: tekst je doživljaj i neponovljivi životni trag. Ako nemate na umu i u sluhu tu neprekidnu unutrašnju vitalnost, taj pozitivni životni ritam koji pulsira u njegovoj raskošnoj leksici, onda ste u opasnosti da vaše tumačenje sasvim promaši cilj.

Pominjana je više puta i njegova opčinjenost "trivijalnim" aspektima stvarnosti — tzv. prljavi realizam, vrlo često praćen reskim socio-političkim invektivama, ali ne da bi se ti aspekti afirmisali ili izložili poruzi, nego da bi na fonu neobuzdanog karikiranja još jednom zablistao moćni refleks iskonskog pevanja, Grujičiću toliko svojstven i drag. Naime, taj gorko-ironični impuls praćen je izrazitim jezičkim hedonizmom, očiglednim i čujnim uživanjem u konstrukciji sočnih fraza, sa efektnim poentiranjem na malom prostoru, da bi značenje i zvuk postali jedno, kao što su bili i na početku.

U Grujičićevom pevanju takozvani zavičajni registar bio je stalno aktivan, toliko da bismo mogli reći da ovaj pesnik (osim što "radi na sluh") poseduje i šesto čulo zavičaja. (U Bosanskoj Krajini, znamo, pevanje je deo života, odbrana od mukotrpnih talasa stvarnosti i istorije. Krajišnik peva i kad mu se plače, on peva i kad umire.) I uvek se tu javlja još jedna fina ambivalencija: vrlo jake emocije, čežnja, tuga i korota, a sa druge strane — precizno i surovo markiranje ovoga do čega smo došli, do ovog deprimirajućeg, sudbinskog kvara. Recimo, ni priroda ni ljudi se tu ne javljaju u nekakvoj idiličnoj čistoti i netaknutosti — nego je sve izbrazdano tzv. civilizacijom, sa izvanrednim ironijskim efektima. Semantika uzvišenog meša se sa semantikom "niskog" — do nerazlikovanja, u čitavom nizu komično-dirljivih scena. Primera ima mnogo, bezbroj prizora i evokacija za koje ne možete ustanoviti gde tačno pripadaju, a jesu očaravajući.

Sad smo u Šajkaškim sonetima konačno dobili i pregršt sećanja ("prekucanih iz tankih svesaka sa vertikalnom crvenkastom linijom") studenta iz "radničke barake kod tetke Milene, tik uz nasip Dunav-Tisa-Dunav" — jedna mala lirska biografija. U propratnom tekstu za Šajkaške sonete Grujičić kaže: "Trudim se da se prisetim prvog dana, inicijalnog trena kada sam postao svestan da postojim."

On, dakle, pokušava da pronađe samo ishodište, prvi dan, trenutak konstituisanja ličnosti, subjekta koji govori u prvom licu. I to je izvanredno težak zadatak, praktično nerešiv, ali se njegovim postavljanjem možda i nehotice pogađa sama suština budućeg pevanja. Jedan nemački filozof kaže da u ljudskom životu autobiografska nit puca čim se dovoljno namota prema njegovim počecima. Postoji, dakle, skrivenost početka, postoji jedno konstitutivno slepilo. Životnu knjigu ne možemo prelistati unazad, da vidimo odakle nadolaze reči i rečenice, nego je to lebdenje puno slutnje, magloviti osećaj koji obavija sve sa čim se graniči. "Kao što voda prati svaki oblik vaze" — sugeriše Sloterdijk, a mislim da baš istu stvar, povodom soneta, kaže i Nenad Grujičić. "Kao što pehar nikad nije naliven istim vinom, i nikad doslovno u istoj prilici, i kao što oko punog kondira uvek igraju nove slike i zvukovi, novi ljudi i događaji, tako i sadržaji, uvek sveži i iznenadni, naseljavaju prividno istu pesničku formu."

Onaj koji tako unatrag prelistava rane znake svojih početaka — taj u istinskom smislu reči uvek počinje iznova. On razmotava i dopunjava živi pergament. Naoko — nemoguća misija, ali pesnik, pravi pesnik, ne može da se zaustavi. On mora da bdi i traga za ranim znacima — da bi ponovo otvorio svet.


Želidrag Nikčević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #37 poslato: Maj 08, 2012, 02:41:08 am »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Darovi


NEDIRAK
 

Ljubičica, tis, krasuljak,
pirevina, grab, metvica,
borovnica, vid, šipurak,
mahovina, hrast, pšenica.
 
Kumanika, zob, tatula,
devesilje, kim, nedirak,
tetivika, bob, mušmula,
trandavilje, krin, kopitnjak.
 
Stravna trava, cer, češljika,
debelica, ruj, imela,
šustna trava, slez, smrdljika,
 
lazarica, dud, košćela,
omorika, nar, kovilje,
perunika, čkalj, bosilje.
 

DUŠA
 
Kako hoćeš, dušo, ionako kliker
duginih si boja što se kreće kao
munja nove pesme — vidoviti biser.
 
Kako hoćeš, dušo, možda nisam znao
da prepoznam tvoje silaske u tamu,
možda nisam hteo da priznam pakao.
 
Kako hoćeš, dušo, mogu ja i dramu
odigrati s tobom kao svetski dilber,
mogu da te prosim kao tuđu damu.
 
Kako hoćeš, dušo, ionako kliker
duginih si boja što se kreće kao
munja ove pesme — moga dara biser.
 
Kako hoćeš, dušo, da ti kažem pravo!
 

KOKETA
 
Za stih dajem sve — lupila je šmizla
i zavodnički namestila kosu
prstima čije nokte je izgrizla.
 
Onda je palcem takla me po nosu
i bistrim okom začkiljila vitka:
Koketa što se ko pirinač prosu!
 
Zatim bi nogom tankom kao pritka
ples oko mene začela u transu
glumeći sreću glavnog dobitnika.
 
I poljubac mi dade u avansu
za ono što će naposletku pasti
kao karta na kartu u pasjansu.
 
Al iznenada (može l se to kasti),
otvori siva vrata i namignu,
niz stepenice (o, moje propasti!)
 
silazeći tek porub suknje dignu.
 

KOŠULJA
 
Žena je uvek na početku lepa
kao čarapa netom obuvena.
Reči od milja na po puta tepa
 
radosna što je muški obljubljena.
Zatim se, sita, naglo iskolači
i počne kao zmija nagažena
 
sa lica pravu košulju da svlači.
 

NAPOSE
 
Ako si pesnik i bandit — kako se
busao vrli Fransoa (de) Vijon,
hoćeš li moći sa sobom, napose,
svesti račune ko kralj ili pion?
 
Ako si pesnik i bandit — kako se
dičio sušti Radojko Drainac,
hoćeš li moći ludila nanose
skriti u tami čiji si ljubimac?
 
Čuvaj se glave i svojih stihova,
ne diži larmu na svevišnje reči,
kad god uzmogneš kloni se trikova:
 
Piši ko dete što osmehom leči.
Spasavaj što se spasiti još može,
sačuvaj za grob komad zdrave kože.
 

KOMPAS
 
O, pesme moje, zlato u baštini,
novo je jutro uvek skuplje od vas
molitava što ste jedini mi spas
od grehova u svagdanjoj taštini.
 
Pesnik se bori u zemnoj prašini
da ne izgubi međ ljudima kompas
i trlja oči, i laje kao pas,
dajući prilog opštoj nemaštini.
 
Preoran hodam kroz godišnja doba
i plevim dane pišući sonete:
Kome se sviđa — neka isto proba.
 
Tu jedan savet ne bi bio štete:
Lepša je rosa na zrnevlju grozda
nego u pesmi, o, ne budi dete!
 

NATUKNICA
 
Kad sonet diše tad se vrlo lako
može kroz staze i bogaze vrta
u kojem nema više trta-mrta
onom ko misli da stih može svako
 
ko iglu bosti u jezičko platno.
Sonet je centar i — granična crta:
To znadu pojci što su im utrta
pravila stara u daru, naravno.
 
Obgrle rimu u oba katrena
pa im četiri puta zvoni slavno.
Slično urade sa parom terceta
 
i polje bude stvoreno disajno
kroz koje, evo, uz finiš kupleta
carski poeta šeta trijumfalno.
 

DEVOJAČKE NONE
 
Sve vas ja ljubim, prisojkinje mile,
jer trazi vaši moje su stanice,
bez vas ne mogu ko bez nesanice
u pesmama zvonkolike rime.
 
O, šetnje gromne (Nijagarin slive!),
ronim u vaše koketne zdelice
što lete lake ko prah s nadlanice
u oči moje klete, jurodive.
 
Splićite, trujte starog poletarca,
sveže i bele, u kiši — pečurke,
evo me robom što kevće sa lanca
 
igrajući se sa gazdama žmurke.
Neka je slava ruci što vas glanca
razgoneći smrt — Turke na buljuke.
 

ODSUTNI PROSTORI
 
Ako bih rekao bilo šta,
možda bi to ličilo
na moje prve pesme
ili njihove seni
što spiraju grlo
od izlišnih reči.
 
Ako bih prećutao bilo šta,
možda bi to podsećalo
na rane grehe
i njihovu oljuštenu iznutricu
u kojoj duša, sve manja,
skriva ogromno zlato.
 
Ako bih zapevao bez povoda,
možda bi to neko i razumeo,
kriknuo ubog,
umesto mene,
na stazi od senki vremena
što sipaju vlati neba.
 
Ako bih te zavoleo,
opet i namah,
verujući da tome je čas,
šta li bi se rasprelo
u obnovi ljubavi
koja nas pohodi
u dane kad niko ne može
da prepozna svoj lik?


NEČIST
 
Čistim se, čistim...
mnogo li treba zlata
da prekrijem puste škrge?
 
Čistim se, majko, čistim...
u visinama nezasluženim,
gorak i leden, aoj!
 
Čistim se... puten,
u slivovima reči,
zločestih paćenica krvi.
 
Čistim se... hudo,
guta me svaki zamah,
troši beli zvuk.
 
Čistim se, čistim...
o, srećo nad srećama!
 

PEPEL KRUGA
 
Smatrah da pesma sve je,
i udova reč
na svetu.

Gola se vika
razleže dolama
i deca vežu šiblje.
 
Ko ostari,
videće gavrana
na vrhu stoletnih gajeva
gde pesma zvoni
u munjama.
 
Smatrah da stih sve je,
krilo sam reči
u punini kruga.
 
Bela je tama nestala,
gorom je nikao pepel.
 
Ko se ponovo rodi,
lak će ga oluj uzeti
i okatog nebu nutkati
do sudnjeg mlaza svetlosti.
 

ŠUŠANJ DUŠE
 
Oduvek srma
u špiljama reči,
vreli udarac
po nakovnju svetla.

Šta videh,
i opipah,
čime se ogrnuh u beskraju,
dušo?
 
Gle,
dan se otvara kao orah
i zri pesma niotkud.

Nebo zbira
krivulje mozga
i lipti zapaljena rima.
 
Na rubu spojenih obala
čudo bez imena.
 
Mladi vetar razglašava suton
i blaga reč pada na šumu
niz reku iz raja.
 
To šušanj duše
vrhuni dečji bol,
star da stariji ne može biti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #38 poslato: Maj 08, 2012, 02:55:44 am »

*
Vijadukt
Nenad Grujičić



O VIJADUKTU

Vija-dukt. Čudna, neobična reč. I nije naša. Tvrda je, odsečna, latinska (via ductus = put + vođenje), neprikosonovena i — sama. U srpskom jeziku to "vija'' kao da sija, kao da se izvija, kao da je duga čivija, ali ne vijuga, nego onako pravo negde napred hoće, s vijaduktom, resko i žestoko, s naglašenom dinamikom da se zabija i — nad nečim nadvija. A onda — "dukt" tvrdo, završno, bespogovorno. Sve je zaustavljeno, nema dalje, zakopčano nekim petent-dugmetom. Pukne "kt" i ostavi prazninu za sobom. Naredna reč mora malo da se udalji od ove koja puca ili štuca tim svojim okončanjem između dva caktava praska. Oba glasa, i "k" i "t", što se dodiruju i štekću jedno kraj drugog bez pauze, kao da puckaju tim dodirom, u nespojivom spoju, i štrecaju dvema odvojenim kratkim prskalicama.

Vijadukt naoko nije poetska reč kao što to nije ni, na primer, produkt. Vijadukt jeste produkt našeg zdravorazumskog "dva i dva su četiri" plod stvarnosti, nešto logično, izračunato, visoko, čak elegantno raskriljeno preko kotline, kao kad letne galeb iz mašte i zaledi svoj trag; tu se vijadukt raskrili.

Ali ovde je reč o preduzeću, o firmi, o onoj grupi ljudi koja vijadukt pravi, koja gospodari njegovim poetskim izgledom na nepoetskoj reči koja iz nekog razloga hoće namerno da ga promoviše i imenuje. Preduzeće — i to iz Zagreba. Stiglo u krajišku, srpsku pustolinu, još dalekih, prošlovekovnih, šesdesetih godina, duktovano, da put postavi i da ga u nedođin upravi.

Pola imena vijadukt — poezija, druga polovina — njena negacija. Silnija negacija nego poetika. I, eto, tu je legla, tu se na neki svoj zagonetan način protegla, od tog izazova hoće da živi, na toj disharmoniji hoće da raskrili svoj poetski let i da tako načini rizični, izazovni prelet ova Grujičićeva najnovija knjiga.

Vijadukt je odneo i razneo narod, Grujičić ga vratio. Je li tu tajna misao autora ili samo poetska promisao. Da se zna, da se naslikano pamti. Sve je ovde veliki poetski dar (i — panađur). Kao da je u stubove vijadukta uklesan i liže ih, podmazuje, pali i kad naroda više nema i kad ga "ne mere biti".

Ovo je pezija bivanja, živovanja, viđevanja, leksičkih šarengaća, krajiških opasača i ojkača, slava i gozbi, kockanja i umiranja, ljubavi i igara, besa i vresa, i — trajanja. Sve se tu sakupilo, sve u vir pesme umetnulo, sve u blic-krig reči savilo, sve oplemenilo, od prolaznosti očistilo, u pamćenje uskopistilo i traje i laje, i u inat — ne nestaje.

Neće da kaže šta ga čupa iz nedara pamćenja, iz detinjih snova i viđenja. Bivanja ga utemeljuju, brane i hrane od vijaduktovanih presa i prtina pomoću kojih je prebačen, kako to kod nas nažalost često biva, sa praga bivanja, preko praga pamćenja — da kao svaki epos podseća da traje i — ne nestaje.

Vijadukt nije samo simbol. Simbol naznačuje, otkriva, upućuje na nešto, vezuje, povezuje stvari, predmete, pojave, ličnosti, događaje. On unosi asocijativnu slobodu među njima, spirit, mogućnost da se u nekoj tački spoje ili dodiruju ili zbližavaju. Simbol je širina, on je sve i ne mora da bude ništa. Kažeš simbol i kao da si rekao čovek. Kakav, koji, na koga liči, šta ga čini da se iz čopora razlikuje?

Vijadukt jeste simbol, ali je ovde, u ovoj knjizi, pre svega i iznad svega znak, pečat, tačka sugreba čak. Da, da, sugreba. Šta je sugreb? Mesto na koje kad stanete nailazi bolest, nevolja, nesreća, začaran neki prostor koji naš narod izbegava, obeležava, pazi na njega, obilazi ga i straši se, pravi od njega plašilo, legendu. To je sugreb.

I, sad, zašto sugreb, zašto znak, pečat, nešto što je važno, odsudno, presudno, usudno. U ovoj knjizi sem toga što je naslovljena tom rečju, ničega nema što je njegova slika i prilika. Vijadukt je tu stváran samo na koricama knjige, lep, primamljiv s mnogim lukovima i kao neka geometrijski upriličena, kamenita stonoga pruža se pravim, ravnim leđima okrenut nebu preko neke dubodoline da spoji dve strane nekog krajolika. Rekao sam, o vijaduktu u knjizi nema ni reči.

Ali, to nije baš sasvim tako. Tu se, u fusnoti, na prvoj strani, ispod naslova VIJADUKT, veli da je to firma iz Zagreba, ne most, nego firma koja je šesdesetih godina prošloga veka pravila asfaltni put u tom krajiškom kraju, pesnikovom drugom ili prvom zavičaju. Ako gledate gde je pesnik rođen, to nije prvi njegov zavičaj. Ali ako čitate ovu knjigu vidimo da jeste. Dakle firma, došla, bila i otišla. Ime ostalo, narod nestao.

Pesnik je u tri poeme ove knjige ("Vijadukt", "Pokrivanje kuće", "Žabar") naslikao taj nestali, svoj svet. Vratio se čak tamo daleko, u vremenu, da evocira detinjstvo, i baš u ta vremena kad je firma Vijadukt iz Zagreba pravila taj put, u tom njegovom kraju. I taj život, nepatvoreni, krajiški tvrd, "sirov", kao u nekoj poetskoj vršalici pesnik zagrabio i suljnuo njim u ovu poetičku svaštarnicu, kao na kakvom vašaru.

Hrupnuo čupav i začudan taj život, kao strašilo u naš današnji poetski trenutak, kad pesma sve to neće, nego susreće neke bezlične teme i ljude, zavezuje plastiku zamki oko čoveka gde zuji metafizička apstrakcija usamljenosti. Ta tzv. poezija glavinja nekakvu izgubljenost, vuče za sobom neke reči, što praznije i proznije to postmodernije, i ostavlja prazan i pust trag za sobom. Kao da se u ovom vremenu zagubila i obezličila kod nekih. Niti se čudi ičemu, niti se zabezeknula ičim. A začuditi se i zabezeknuti jeste drama, pokret, doživljaj, život. To se prosto danas zagasilo u književnosti, kao osećaj, kao ritam, kao melodika, kao poetska slika i prilika. Možda je naše vreme zaslužilo takav beživotni govor. Otuda mu se, možda, naš pesnik na svoj način, osoben, suprotstvalja i ruga.

I, eto, dve zagonetke, prve dve kad je ova knjiga u pitanju. A ima ih, iaoko je knjiga relativno obimom nevelika, koliko god umete da vidite i otkrijete. Zagrebačka firma, a onda još vijadukt u kraju u kome više toga naroda i nema. Zar vam se ne čini da je ovim razapeta golema asocijativna pređa što nas lovi u zamku istorije i stradanja? Pazite, vijadukt u krajiškim predelima je najavio uzurpatora, kao što je most na Drini utemeljio okupatora. Možda ga čak, da budemo razboriti, nije najavio, nego samo naknadnim događajima označio, obeležio kao mesto sugreba, kao sudbinu, kao okoliš, kao onu "kuću na drumu" Tanasija Mladenovića, ili ''kuću na sred druma'' Vaska Pope, kao napetost po prirodi stvari, pa time i opasnost, i neizvesnost, i dramu.

Taj svet koji se vraća, koji se traži, koji se nameće u pamćenju, zavičajnom, neće direktno, ali hoće poetskim posredstvom da kaže, i ne samo da kaže, nego da izvrši određeni zavet, žal, kako hoćete, za jednim svetom koji je nestao, proteran, uništen, pošto mi je taj vijadukt, obmanjujući ga tetošenjem, u samoj stvari utro put bez povratka.

Ali varate se ako pomislite da ova poezija hoće tu. Ona neće da se meša u istorijske i dnevno-političke poslove. Nikako i ničim. Ona je iznad toga. Nadvremena, a u vremenu. Ona slika vidljivo i nevidljivo, i to čini veoma vešto i znalački. Svejedno što taj svet nahrupljuje u gomilama i povorkama pred našim očima. Pesnik ga slika pomoću detalja, malih znakova i prizora, skraćenih odlika, osmuđenih prilika, mnogih anonimnih likova i njihovih u letu uhvaćenih tragova, kroz posao, opstanak, dokolicu, igranje, pevanje i kartanje, kroz iznuđena i "kurentna" radnička zanimanja, ženidbe, udadbe pa i smrti. Tako stigne i vest da se taj i taj ("mlinar Uroš") utopio u reci, kako to već biva, kako je suđeno u svakodnevnom bitisanju. I mnogo toga još.

Samo, tog sveta više nema. I tu se mi za sve ovo vezujemo i u svemu tome moramo, kako znamo i umemo, da se snalazimo. Tog sveta nema. A bivao je, i videćete kad knjigu pročitate kakav je slikovit i naočit i radan i poletan i pitoreskan taj svet. Sa prirodnim vekovnim pravom da takav bude i bez vijadukta i s njim. Ali je nestao. I nestaće svaki ako se oko novih vijadukata, današnjih, napadnih, drugih i drugačije nazvanih vijaduktova, ovaj narod ne opasulji i na pravi, drugačiji način od zla ne odbrani. A to, ponavljam, kazuje kontekst, a ne ova poezija, daleko od nje nezavisan kontekst u kome je ona, ta poezija, prinuđena, kažnjena čak, da živi, i biva, i traje, i peva.

A nešto, opet, utemeljuje, i ne samo što utemeljuje, nego inspiriše i sa sobom barabari ovaj Grujičićev krajiški trenutak i govor. To su u poemama na momente ugrađene krajiške pesme ojkače, doskočice, rozgače, poskočice, potresalice, ojkani i ojkalice, grohotalice, vikalice i rugalice nikle tokom vekova — da mame, pokazuju, slikaju dramu života. I ne samo one. Već i, dodajmo i to, svaka pesma u naslovnoj poemi ''Vijadukt'' nekim sevdalinskim stihom završava, označavajući i tako bosanski krajiški abijent. Poetsko se meša, ravna, jedno iz drugoga izvire, jedno drugo hrabri i, što je najvažnije, slaže i meša u beskraju vremena i sudbina.

Pesnik je knjigu ispisao jezikom slikovitim, svežim, rečitim, arhaično zvučnim i sočnim, šarenoliko bučnim, kakav nismo često sretali na našoj današnjoj pesničkoj sceni. Možda ovakav, koliko znam, nikad. Taj jezik traži posebnu priču.

Pesnik se u ovim poemama sa narodom povezuje, iz njega niče, njemu se obraća i vraća, i s njim biva i postaje — narodan. Svejedno što tog naroda ni tamo ni u našem savremenom modernom pevanju više nema (palanka, veli umni Radomir Konstantinović, previđajući da je ona pre Fema Femić, nego Ljubomir Micić), ali će ga na ovaj način, kad tad, i tamo i ovde, i svuda, ipak biti. Ova poezija pokazuje da je zapamćen taj narod i da je zbog toga, kao što je to bilo oduvek, kad ga mit uzme u naručje, neuništiv. Naš narod veli — daće Bog, svejedno što do sada, kad smo mi u pitanju, i nije bilo naročite darežljivosti. Elem, daće Bog!


Dragoljub Stojadinović, 2011.   više »»»
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #39 poslato: Maj 10, 2012, 01:09:43 pm »

*
Izbor iz poezije Nenada Grujičića
Vijadukt


VIJADUKT
 
1.

U Becnerovom gaju na prečac porezano hrašće:
Zbogom hrsak žirova iz ralja puštene kezmadi!
Preko rijeke vrane grakom maste sinji predio.
Kozara bridi u sisama oblaka iz negdanjeg mora.
Koliko je Prijedor polje dugo, široko...


2.
 
U mirisne godove Gomjenice
hrupio zagrebački Vijadukt,
preduzeće za asfalt i beton.
Veliko spremanje Potkozarja:
orê se žáge i blànje, čekić za bràdvom kliče,
ekseri do rđe gredama piju vlagu.
Brzo sklepane barake — mravinjaci za radnike.
Prvi u kraju crno-bijeli televizor.
Pristigli makedonski vozači
sa naperenom zelenkastom njuškom kamiona.
Noći su pune veselih zvijezda i zvukova.
Zahrkala silesija proletera.
Otpozdravlja mirisima dunje
ljuta mjesečina nad Krajinom.
Niz polje idu, babo, sejmeni...


3.

Palo s neba odjeljenje rudnika Ljubija.
Od Prijedora do Tomašice
gradi se asfaltni put.
Vijuga vrela cesta poput
ptice koja nisko leti.
Dani su u milosti dempera i buldožera,
mašine brste kućišta i krčevine:
površinski kop željeza vrjedniji od zlata.
Crvena prašina iz majdanskih peći
pada na ostatke raja.
Zvijeri, male i velike,
zamakle u šume Striborove.
Ni zmijâ oko ambara
— velika šapa odradila svoje.
Bosonoga djeca na asfaltu u ranama.
Aj, s boka udaren džipom krvari konj u jarku!
O, iščezla cvasti na oglodanim brdima,
o, pucketavi voćnjaci u šporetima, zimskim!
Moj zumbule što si uvenuo...


4.

Jedno dvorište i dalje u lijepim
vonjevima piljevine i talašike:
iz dana u dan zdiždućući
otac pravi bure za buretom!
Svakim udarcem čekića,
grozd varnicâ na nakovanj pada.
U burencetu boje stršljena mlada rakija zri.
Srebre se obručevi od nevidljivog zujanja.
Greškom zasađena u dvorištu,
žalosna vrba, već viša od krova,
žilom-alom podiže kuću mic po mic.
Kanta nafte na panj posječene nemani
i opušak-svitac iz usta zadimljenih, potom.
Djevojka sokolu zulum učinila...


5.

Trbuvom za kruvom Rafajlo iz Šumadije
pijucka brlju sa Lazarkinog tronošca.
Vješt u sjedenju na petama
Sveto cicija cucla izgriženu muštiklu.
A eglen — od grudnjaka i svitnjaka
do Kastra i Gagarina.
Na mršavim Dječakovim prsima Če Gevara — živ.
Alkoholni čučolozi odmahuju čokanjima
na Dječakov kasetofon iz kojeg biju Dorsi.
Na biciklu bez blatobrana pogrbljeni Mujo:
Vrbas voda nosila jablana...


6.

Svakog prvog u mjesecu
do Vijadukta domile maheri-kartaroši.
Po satovima i prstenju na šakama
sa dugačkim noktom na malom prstu
vidi se koliku paru vrte.
Lako namame radničke žuljeve
sa platama u mahunastim kesama.
Prevaranti među sobom prvo raspomame igru,
kobajagi jedan naveliko uzima im novac.
Tri prevrnute karte — nečastive munje
plaze se po marami na travi.
Izbečeni sezonci upiru ko djeca:
Ova će biti crvena, plaćam ja?!
Deder, baja, prevrni pravu, nađider herc,
ove su dvije, vidiš, crne!
Ova je, ona je, pred očima se manta,
okreneš bilo koju, nikad tvoja,
— ceri se tamni tref?!
Jozo nogom udara na kartu — ova je crvena,
i vadi iz prsluka zadnji dinar.
A bubanj beskraja u glavi
ukaza na rupcu crnu djetelinu
i okrenu ledinu ka nebu.
Sirotinjska nada u grlu zasuši jadom.
O, nepročitani bukvari,
o, nesavladane tablice množenja,
gdje li ste, gdje li sada?
Snijeg pade na behar, na voće...


7.

Makedonka Lenka, žena Vangelova,
nagna Dječaka u plač dok udivljeno
gledajući tek pupale piliće
kraj bunara zacikta:
Pilcite, pilcite!
Oh, nepoznat jezik u svili djetinjstva,
iznenadni strah od prelijepe neznanke
u bijelim štiklama,
sa češljevima u zlatnoj punđi!
A Vangel — mjesečar na rukama po tarabama,
ulazi u bunar i broji ugašena zviježđa.
Ohriđanka — odana vlat ljubavi,
bez riječi mu pridržava sjenku i šapuće.
On urlikne i vrati se u krevet.
Kao da ništa nije bilo,
jutro ga nosi na kòp.
Svjetlica smrti džarne
s trafo-stanice pokraj puta u sokaku.
Sva u srđi ljubomore,
na sred ceste Lenka začikava život:
presreće Vangelov kamion,
izvlači iz kabine zgužvane radodajke,
s jednom pa s trećom noktima se kida.
U najlon-čarapama na crtu,
napirlitana Joka s grimasom okate kuje
uzvraća nogom u sisu.
Dave se strašno i smiješno.
pred đacima u prolazu s kajdankama i tekama
u torbama na uplašenim leđima.
O, potrgane mini-suknje u ružama,
o, ženska koso počupana u vrisci
na ćuprijskim brinama i jazovima!
Oj, djevojko, đinđo moja...


8.

(Razbacane kike po travi
slutile da će na Ohridskom jezeru,
kadli-tadli u čamcu,
luda do crne džigerice,
Lenka sasuti živu sodu Vangelu u oči.
Doakala sudbini pa na robiju deset godina.
Zatvorska pisma stizala
Dječakovoj majci u Gomjenicu:
Vangel slijep na putu,
bježeći od piska auta,
otfikario nos na ćošak.
Sin supicu srče u domu za siročad.
Mòre, soko pije voda na Vardarot...)


9.

Ilija iz Tramošnje i Mejo iz Ćele
uporno kušaju sreću s kartom koje nema.
Oslabljeni do balčaka, bez pare,
kisnu jedan drugome u lice.
Kljucka ono malo snage od jutros,
a djetlić pripomaže s graba.
Smlaćeni u magnovenju odlaze praznih duša.
Na prvoj krivini, izduvanih guma,
biciklu-krntiji spade nepodmazan lanac,
psujući namjestiše,
pa ka udžericama —
do čeljadi slijepljenog stomaka uz kičmu.
Vjetrić na klempavim ušima – utjeha za sve.
Ima vode i krompjera —
nekako će do sljedeće đavolije s kartama.
Ah, meraka u večeri rane...


10.

U Ilinkinoj kući motaju se dvojica.
Pije se brlja iz fišeka novčanice.
Sjevne žensko koljeno
i lane bijesno muško.
Gdje li će je smotati koji?
Djeca nad čitankom vide sve.
U susjednom sobičku
krevetu ispadaju čivije.
Srdo moja, ne srdi se na me...


11.

Šljagu najbolje igra Đurađ.
Karte se daju ozdo iz špila,
desnom rukom sa lijevog dlana:
dvije do tri, rijetko četvrta:
ako je zbir devet, kaže se šljaga!
Tad si najjači, tebi ulog.
Na snijegu tragovi tronoge mačke.
Šljagi je sličan ajnc,
sabira se do dvadeset jedan.
Obje igre poturaju brzu oštricu promjene.
Slično hoda ubrzana Stana
koju pijani Ristan,
kako se vratio iz Austrije,
tuče svaki dan.
Uložio u karte gastarbajterske pare,
a onda — i japiju za kuću iz snova,
pa niklovani pištolj iz pojasa,
— neće li dalje? —
i srebrni lančić oko vrata,
i vjenčani prsten s Milevom,
sve do svitnjaka, do zlatnog očnjaka,
askurđele moj!
Sa visokog suvarka švraka kljunom crta
a repom sjenči događaj.
Dva godišnja doba zamakoše slikom.
Naučivši od Đure da vara,
Dječak neopaženo podvuče kartu,
u iskrici tanjoj od sekunde vidi joj broj,
loša li je — dadne je,
dobra li je — čuva za sebe i
klizne je nazad malim prstom,
Ristanovo lice — gavranovo krilo:
Tropa, izgubi sve!
Đavolja dobit planu Dječakovom utrobom
i napuči grijeh na obrazu.
Spazivši suzu u Rankovim očima,
nanovo rođen Dječak odgurnu novac i nakit.
O, katarzo u podvizima ranim,
o, istino u nemuštim čulima!
Lagan ko tica,
Ristan donese bostan iz piljarnice preko puta,
rasječe ga i zagrli Dječaka s kriškom u rukama.
Zbogom da si karto i prevaro,
zbogom srećo i nesrećo,
nikad više,
nikad više!
Aj, otkako je Banjaluka postala...


12.

Tomo ekonomista ganja tuđe runje.
A žena mu Ljeposava — špiclov,
ljubomornija od Lenke Makedonke.
Evo je u busiji na tavanu Dječakove kuće.
Prevarom Tomislav dođe s posla na kavu:
traži ga tobož neki čovjek.
Zadihan donese vijest
da se utopio mlinar Uroš,
gurnu ga rječni duh pod vodenični kamen!
(Ruka nedjeljama mahala iz šipražja na ušću.)
Ljeposava s tavana klepnu poklopcem
i skoči na Tomu, za njom nož —
od poda drškom pravo u šaku!
Ona zamahnu, on je uhvati za ruku,
privuče i poljubi ćapćavo.
Ljeposava zaplaka, opsova mu majku
i prihvati varnice s vrha usana.
Kroz prozorčić pramen podneva
obli dvoje u zmijskom zagrljaju.
Onomadne u petak u podne...


13.

U krug se vrti šaka
s kuglicom od tvrdog tijesta.
Kipi prelest u dušama sezonaca.
Joj, da vidiš mokri potkošulj!
Na ivičnjaku — tri prazne škatulje šibice.
Pod jednu, pa pod drugu i pod treću
stavlja Drago umrljanu lopticu tijesta.
Gdje li je, braćo?
Moja je! — gazi Aziz škatulju
i daje crvenu stotku.
Prevrće kutiju — prazna?!
Gdje nesta, bem joj somun?! — gužva kapu i stenje.
Evo je u ovoj, podiže varalica škatulju
podalje od Azizove cipele i krene nanovo.
Šibicarski vrtlog raspinje naivne oči,
guta i krošnje jasike pored puta.
Zadnja se parica toči.
Ima li ko duvan?
Zvuci kotline umnoženi u saz bola.
A cigar razgara jedino plućno krilo.
Demonska igra lipti.
Obrve ukoso kupe znoj i žmarce.
Kad sve uzme, lopovčina bez srca
sa još dvojicom nestane u zavijutku nirvane.
Obale podignu rječicu
i vežu u čvorove gromljavine.
Pred stradalnima otvara se more.
Žarko sunce što si zakasnilo...


14.

Sestre Vlašićke, nimfe u virovima,
najljepše u skoku sa vodenica.
Gle, luk i strijela — šofer u vrbaku s jednom.
Vijenac riba iz zamućenog ušća
odnosi veselnik Aco:
sinoć je u Zelenac zabacio
kanât za soma što noću izlazi
na obalu da pase livadu.
Djeca pritrčavaju
i pipaju velike škrge.
Aco i sin mu Milutin,
jedan za drugim u mjesec dana,
stradaše na motorima ispred svoje kuće.
Stojanka iz dvorišta
gledala brata gdje kao kometa
izlijeće iz krivine
i zabija se u kamion.
Svjetlost sa rijeke povukla se u šljunkare
među kosture iz bronzanog doba,
a sestra u suzama, na ogradi,
čekala brata i oca sa jutarnjim suncem.
Tamna noći tamna li si...


15.

I na sasušenim lokvanjima
karte traže dobre glumce.
U kreketavim jarugama
pokerska hajdučija na djelu!
Biti slab u kartama,
a ponuditi veliki novac — u tome je snaga:
da se drugi uplaši tvoje maske i odustane.
Nadimkom Naser,Sredo je najmlađi,
ali zna igru, mnoge je starmalo prevario.
Brzo pakuje karte i još brže dijeli.
Svako mustru svoga štosa njeguje.
Ljubljanski student,
Boris se žmirkavo smješka,
igra kao rendžer,
zvižducka rokenrol.
Ljuban — na pošteno pa šta bude.
Batan dugo uvlači cigaretu, još sporije
iz nosa i uveta, gle, ispušta kovrdže dima.
Topan zdipi kartu, bude gužve, ne zna drukčije.
Braća Dragić imaju kljunast tik na ustima,
uzdahnu, ne zna se koji napući stomak i dušne.
Pogledi se gužvaju i mrse.
Ko se prije otvaranja karata nakašlje — gubi.
Mnogo puta Dječak bješe dasa:
Na tvojih sto — još dvjesta.
Tišina džarnuta ćurlikom Ćire
sa austrougarskih uskih šina od Grmeča.
Petsto i još sto, dragi moj!
Evo tebi iljada, pa se pokaži!
Divlja patka zapirlita iz vodenih cvjetova.
Drhtava ruka s trilingom kečeva
grabi kamaru para,
ali je hvata treća:
Ful sam sedmica, rođo!
O, prividu sreće u šušnju novca
do sljedeće diobe masnog špila,
o zrako grča na podočnjaku gubitnika!
Vihor ružu niz polje tjeraše...


16.

Fudbalsko prvenstvo svijeta u Čileu.
Među barakama, s brkom i pô,
čuvar Špiro razgoni djecu:
marš odatle —
ne da im s večeri u Vijadukt.
A televizijski prijenos utakmice:
Jugoslavija — Urugvaj 2. juna 1962.
Naerile se želje s vratovima.
Sudija Galba iz Čehoslovačke.
U našoj reprezentaciji:
Šoškić, Durković, Jusufi,
Radaković, Marković, Popović,
Melić, Šekularac, Jerković,
Galić i Skoblar.
Sladak li je život, oče!
Podriguje napuvana menza.
Radnici glancaju stomake.
Tu su i šefovi sa ženama.
Miriše svemir očiju
na oglodane koske i kiselu papriku.
Unutra ne možeš nikako:
samo izvana, s druge strane, kroz prozor,
na vrhovima prstiju — da gledneš,
dok ne naleti brkati Špirit.
Tad dvojica-trojica magarećih godina
upadaju s vrata u buljuk izbuljenih radosnika.
Ekran snježi i zuji kao rendgen.
Jozo čačkalicom grebe krastu
iznad svrnute čarape.
Jugoslavija kreće sa centra.
Oh, šta s loptom radi Šekularac!
Vidi je, sokole, iza leđa ona za njim trči,
a onda preko kičme i glave,
kao repom dobačena — pravo ispred njega,
o, Bože jedini, veliki li si!
Lopta kroz noge sluđenom beku,
ali osta nula — nula.
Urugvajci uzvraćaju napad.
Tajac u menzi klati žarulju bez lustera.
Glasne se sova.
A onda Kabrera u devetnaestom minutu:
jedan — nula za Urugvaj!
Uuuuuuu:
ledeni kapci smrtnika
nad praznim tanjirima.
Opet naši — s centra.
Još jedan pa drugi
Šekijev dribling iz bajke,
dodaje Skoblaru, ovaj ko viti bor u trku.
Iz zvučnika unjkavo lijep spikerov glas:
jedan — jedan, dvadeset šesti minut!
Stolovi krckaju, jedan prevrnut,
srča pod nogama cvjeta,
rakija-seja muti mraz ekrana.
Ni pet minuta —
a Galić već sitnim vezom do mreže:
dva — jedan, ne vjeruje niko!
Zubima otvorene gajbe piva.
Pjeni zemlja od derneka.
Špiro čepovima gađa gomjeničku djecu
što pužu pod stolovima
između nanula i papuča,
migolje i nestaju u šipražju koljena.
Pun mjesec ušetao s drugim poluvremenom:
od Alvareza preko Sasie do Gonzalesa,
zaustavlja ga Jusufi,
dugi for do Melića,
lopta-luna od Peveza — u korner.
Nabacuje Radaković — Jerković glavom
u četredeset devetom minutu: tri — jedan!
Zijevnu lajsna s poda,
ote se žujanu mater...
I tako osta do kraja.
Aplaudira i Špirkan koji ne zna šta je penal.
Sutra će Euzebio, a — tek Pele,
sa našima iz noći u noć
čarati snove ižđikalih grgutavaca:
hiljadarkom Šekularac glanca cokule.
Ljeto nad Vijaduktom zasadilo novu mjesečinu.
Bosno moja, divna, mila, lijepa, gizdava...
Sačuvana
Stranice: « 1 2 3 4 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: