|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 03:36:36 pm » |
|
**
ARSEN DIKLIĆ O SEBI...
Rođen sam 14. novembra 1922. godine u Starom Selu, u Gackoj dolini između Kapele i Velebita, u Lici.
Slušao sam da ime mog sela potiče otuda što je ono najstarije u dolini i da su još stari Rimljani imali naselje u njemu. Kao dečak uzalud sam pokušavao da pronađem i iskopam kakve tragove tih starih naselja u mom selu. Ništa. Iskopine su pronađene u drugim selima doline, bilo mi je krivo zbog toga, ali se ja još i danas nadam da će neko u mom selu naići na rimsku cestu ili tvrđavu. Onda ću i ja otići da se pridružim iskopavanjima. Selo je inače maleno: šezdeset kuća rasturenih na prilično velikom prostoru tako da se deca iz raznih krajeva sela i ne poznaju međusobno sve dok ne pođu u školu.
Škola — osnovna i nižerazredna gimnazija — bila nam je u Otočcu, udaljena četiri i po, ili pet i po, ili šest i po kilometara. Nijedna razdaljina nije sigurna kad je selo tako rastureno da nema ni svog pravog centra. Sem toga, razdaljina je merena po džombavom seoskom putu koji krivuda i uvija se na sve strane pokušavajući nekako da se provuče kroz celo razbacano selo.
Đaci nikad nisu išli tim putem.
Preko plotova, preko njiva, kroz gajeve i šumarke, preko malih pešačkih mostova, uvek prečicama, generacije mojih Staroseljana ugazile su stazu nazvanu đačkom stazom. Tu stazu niko nije izmerio kilometrima, a đaci su stizali do škole za sat i po, za dva sata... Zavisilo je to od sunci, od kiše, od snegova i poledice.
Staza je uzana, pa smo hodali u guščijem poretku, jedno iza drugog, veći na čelu, a manji na kraju kolone. Ko istupi iz kolone zagaziće zimi u sneg celac, a u proleće u nečiju pšenicu.
U jesen smo napuštali stazu i širili se u neredu preko njiva, ali o tome ću kasnije.
A kako nam se dešavalo da na toj uzanoj, s proleća pšenicom zelenom, a u zimu snegom belim ograđenoj, stazi sretnemo nekog ko nam ide u susret, — đačka kolona se zaustavljala, svrstavala kao na smotri i puštala namernika da prođe.
Tri takva "namernika" su najčešće pešačila iz grada u selo i već smo se navikli na njih. Bile su to značajne ličnosti, pa smo ih morali pozdravljati.
Prvi u koloni skine kapu i kaže "dobar dan", a zatim redom — koliko đaka toliko "dobar dana". To nam je čak izgledalo i zabavno. Značajne ličnosti bile su: pismonoša, šinter i pandur. Svaki je išao svojim poslom pa ih nikad nismo sreli zajedno, a i svaki nam je otpozdravljao na svoj način.
Pismonoša Bobinac bio je dvometarski krakonja i polumetarski brkonja. Raznosio je poštu po svim selima rasutim oko Otočca, prelazio svakodnevno po desetine kilometara, i uvek stizao na vreme. I danas kad ga se setim, ja pomislim na priču o čizmama od sedam milja. Nikada više u životu nisam sreo takvog i tolikog pismonošu, a ja pažljivo zagledam i volim sve pismonoše. Oni u svojim torbama donose radosti i tugu.
Našeg čiča-Bobinca smo uvek izdaleka zapažali: kao da se uspravna bandera kreće između zelenih žita. Odmah se postrojavamo duž staze, a to mora biti brzo gotovo jer za pismonošine krake je čas posla stići do nas. Prvi pozdravlja sa "Dobar dan, čiča-Bobinče", a ostali samo sa "dobar dan". Pismonoša dodiruje obod svoje kape i odgovara vrlo ozbiljno: "Dobar dan, a čiji si ti?" I tako redom: jedno tridesetak pozdrava, isto toliko otpozdrava i pitanja: čiji si. Traje to i podseća nas na neku malu predstavu u stazi među žitima. Pozdravljamo i čekamo kad će dugonja uperiti prst u nekoga od nas i graknuti:
— Aha! Čiji veliš da si? Baš tebe tražim! Piše ti brat iz vojske!
Zažagorimo veselo i unapred znamo šta će sad uraditi naš pismonoša. Izvadiće pismo iz torbe, pokazaće ga sretniku i reći:
— Da ga predam tebi? Mogu, ali šta te znam kakav si, izgubićeš ga. 'Ajd', reci sam i pošteno: je li bolje da ovo pismo predam tebi, ili da produžim pa s tvojim ćaćom popijem rakiju zbog dobre vesti?
Srećnik kome brat piše obično se zbuni pa ćuti, ali zato dreknu ostali, naročito stariji i iskusniji đaci:
— Na rakiju, čiča Bobinče!
Đak je (bar u moje vreme je tako bilo!) stvorenje oprezno i sujeverno: ne valja na nogu levu ustati, zlo je ako ti mačka stazu pređe, izbegavaj popa od kuće do škole... A znali smo: ako smo tog jutra sreli pismonošu, onda može sto i jedna mačka i dva puta toliko popova preko staze da nam prelazi, mogli smo svi na noge leve ustati — tog će dana u školi sve u redu biti. Pismonoša sreću donosi.
I pandur je nosio torbu, a u torbi pismo i cedulje. Samo njegova pisma nisu nikog radovala, to je i pandur znao, to smo i mi znali. Nosio je nekome opomenu za neplaćeni porez, išao da uruči kaznu za posečeno drvo u šumi, pozivao nekoga na besplatni rad, zvani kuluk... Pandur je bio mrk i ozbiljan zbog mrkih vesti u svojoj torbi, mrko i ozbiljno nam je otpozdravljao, zapravo salutirao prinoseći ruku šapki i ne gledajući nas.
Šinter nam je bio smešan.
Malen i krivonog, sa puškom preko ramena, a ta je puška bila veća od njega. Pri susretu nam je namigivao, smejao se i prolazio kraj nas paradirajući svojom puškom.
Meni je dugo, vrlo dugo bilo nejasno: u čemu se sastoji taj šinterski poziv?
Znao sam da je on nekakva vlast nad psima, ali ga se ni psi ni ljudi u mom selu nisu bojali. Dođe on pred kuću, pa zavreči još sa kapije:
— Dobar dan, domaćine, kako zdravlje, kako čeljad, kako šarov?
A šarov kidiše na njega, hoće tur da mu raznese, pa je domaćinova prva briga da otera šarova od njegove vlasti. Za to vreme domaćica odlazi u sušnicu da odseče komad slanine. Šinter strpa slaninu u torbu i produži put, a svi šarovi u selu najavljuju njegovo prisustvo. Kod sledeće kuće isto. Ako se desi da šarov ipak pocepa pantalone šinterove, onda komad slanine mora biti znatno veći.
Ispadalo je nekako da je za držanje psa (a koja je seljačka kuća bez psa?) najvažnije spremiti nekoliko komada slanine za povremene šinterske posete, i sve je u redu.
Samo mi je još ostalo nejasno šta će šinteru puška kad se od šarova lakše braniti batinom. Bio sam već gimnazijalac kad sam o tome razgovarao sa našim šinterom.
— Puška je državna — rekao mi je — i ja bih, ako bih državu slušao, morao ubiti svakog džukca koji bez odobrenja i kontrole luta, skita, skomuče i laje po sokacima, a izvan svog dvorišta koje je zadužen da čuva. A pitam te koji se seoski lajavko pridržava tih propisa kad su oni rođeni skitnice i nevaspitana stvorenja? Kad bih se zakona pridržavao, sve bih ih već pobio i šta bih onda radio? Raspitaj se u opštini kolika mi je plata i da mi nije onog komada slanine po psećoj glavi, — čeljad bi mi od gladi pomrla. Ako baš za pušku pitaš, ona već petnaest godina ne puca, jer nemam para da je popravim. I da mi se, ne daj bože, dogodi da baš m o r a m ubiti nekog šarova, morao bih ga vijati po sokacima da ga mlatnem kundakom. Eto, tako!
I još mi namignu šinter.
U stvari, u mom selu je postojala uzrečica: siromah ko šinter. Za mene je to bilo jedno novo saznanje. Sve dotle delio sam svet na dva dela: selo — sirotinja i blato, a grad — pločnici, pekarski hleb, izlozi i bogatstvo. Zaboravljao sam, upravo nisam još ni znao, da u gradu žive šinteri i šinterima slični, sirotinja crnja i teža od najveće seoske sirotinje. Onda mi je postalo jasno zašto naš šinter dobije ponekad komad slanine i u kući — koja nema psa. Desi se to: ugine pas, ili ga kurjaci rastrgnu, ali šinter ipak kuću poseti pa pita: kakvo štene da vam donesem? Iz tog šteneta kasnije izraste psina koja besno kidiše na šintera.
U selo su još dolazili: sudski izvršitelj, pop, sasvim retko sreski načelnik, a još ređe narodni poslanik.
Njih nismo pozdravljali.
Nije bilo prilike pošto ih nikad nismo sretali na našoj uzanoj i pešačkoj, đačkoj stazi. Oni su u selo dolazili fijakerom, po džombavom drumu.
U selu je postojao jedan, čini mi se najviše dva sata-budilnika, ali kakva korist od njih kad je selo tako razbacano? Vreme smo merili po suncu, zvezdama i petlovima, ali nikad nismo zakašnjavali u školu. Gotovo nikad. Za vreme kratkih zimskih dana uz sveću smo ustajali i po mraku kretali, po mraku prtinu probijali, po mraku se kućama vraćali. Nismo zakašnjavali.
U proleće smo dospevali da obiđemo prve ojužene proplanke, da uzberemo visibabu i jagorčevinu i da ne zakasnimo na časove.
Zakašnjavali smo jedino u jesen.
U jesen smo na putu do škole susretali pusta strnjišta, na njivama je slobodno lutala stoka, a čobančići ložili vatre, pekli krompire, i pečurke...
U jesen su dozrevale mušmule i kruške-divljake, koje smo slobodno mogli da beremo, kao i kruške pitome, domaćinske, do kojih se, sa malo veštine i sreće, moglo dopreti a da domaćin ne primeti...
U jesen se zimnica sprema, u jesen se rakija peče, u jesen su nam roditelji bili obuzeti prečim brigama, pa su zaboravljali da nas na vreme bude i požuruju u školu...
U jesen još ni škola ne deluje tako strogo; dok se privikneš na novi razred, dok sklopiš pazar kupujući udžbenike od prethodnika, dok padnu prve slabe ocene...
U jesen smo napuštali našu utrvenu đačku stazu i rasturali se u grupama po njivama, za kruškama, za čobanima, išli kao rasturena vojska od sela do škole.
U jesen smo zakašnjavali. Zbog jeseni.
A već prvi sneg nas je vraćao na utrvenu stazu. Pa opet: jedan iza drugog kao guske na vodu. Najstariji i najiskusniji probija prtiiu, ne zadržava se i ne okreće. Sa prvim snegom su prestajala naša zakašnjavanja. I tako do kraja školske godine, do leta.
Preko leta je na našoj stazi, opusteloj, izbijala retka trava i nicali mravinjaci.
Posle osnovne škole nastavio sam gimnaziju u Otočcu. Bila je to samo četvorogodišnja, nižerazredna gimnazija. Nastavljala se posle četvrtoga osnovne i nije bila obavezna kao što je danas obavezno osmogodišnje školovanje.
A čim nije bila obavezna, nije bilo ni gimnazista iz mog sela. Neki su polazili, ali su uskoro odustajali, pa sam ja ostao sam i jedini gimnazista iz Starog Sela.
Postao sam onaj najstariji i najiskusniji đak, onaj što predvodi kolonu osnovaca na đačkoj stazi, brine o njima, pomaže najmanjima da prelaze plotove i jaruge, izvlači im zaostali opanak iz blata, miri ih i deli im pravdu kad se pobiju.
Nije mi to bila prijatna dužnost jer sam ja, u stvari, ostao bez svojih pravih vršnjaka. Vušnjaci iz gimnazijskih klupa i grada rasturili su se posle časova, hitali na igru i učenje, a ja sam žurio do svoje daleke kuće u selu. Vršnjaci iz sela su polako zaboravljali školu, pomagali su starijima i radili na njivi ili kod kuće. Nisu imali vremena za mene. Ostao sam bez društva, usamljen.
Onda sam se okrenuo knjigama. Knjiga, na žalost, nije bilo, bar ne onakvih kakve sam želeo i kakve su mi trebale.
Moj najstariji brat je već odavno završio škole, bio je u svetu sa službom. A kako je jedno godinu-dve bio ostao bez te službe, on je to vreme proveo kod kuće u selu, sačekao novu službu, otišao i ostavio — biblioteku. Jedno pedesetak knjiga, koje je mati čuvala u starom sanduku za brašno.
Evo prvih knjiga koje sam pročitao iz tog sanduka: "Švedska gimnastika", "Mačevanje floretom i sabljom", "Sletske vežbe", "Vežbe na vratilu i karikama".
Brat je bio član gimnastičkog društva pa su mu trebale i ovakve knjige. Meni nisu, ali izbora nije bilo.
Zatim sam u sanduku pronalazio: "Prva pomoć pri nesrećnim slučajevima", "Nastava računanja", "Osnove krasnopisa".
Brat je završio učiteljsku školu, pa su mu trebale i ovakve knjige. Meni nisu, ali sam ih čitao.
Pa još: "Slinavka i šap kod goveda", "Kalemljenje i obrezivanje voćaka" i "Napredno gospodarstvo, napisao Franjo Turk, upravnik grofovskog imanja". Od korica do korica sam čitao. Naročito knjigu tog Franje Turka, a to je bila pozamašna knjižurina, sa više od hiljadu strana. Puna crteža. Na crtežima: konji, goveda, ovce, plugovi, vršalice, pčelarnici, vinogradi, voćnjaci ... Iz te knjige sam precrtavao ilustracije, pa mi je i danas lakše nacrtati konja negoli čoveka.
Na kraju, prisećam se i knjiga koje sam uzalud prevrtao u rukama i nisam ih pročitao. "Opća pedagogija", "Logaritamske tablice", "Rečnik nemačko-srpskohrvatskog jezika", u kome su nemačke reči ispisane — goticom!
Nijednog romana, nijedne pesme, nijedne pripovetke ili bajke u toj bratovoj biblioteci! Kasnije, mnogo kasnije, zamerio sam to bratu, a on se iznenadi:
— Pa bilo je, — reče mi — bilo je u mojoj bi blioteci i takvih knjiga, ali sam ih poneo sa sobom. Čovek se nikad ne rastaje od lepe knjige.
Prvi sam roman pročitao tek kada mi ga je, iz oskudne i siromašne školske biblioteke, doneo nastavnik maternjeg jezika. Bilo je to "Zlatarevo zlato" Augusta Šenoe. Za tri dana knjigu sam dva puta pročitao. Konačno sam u rukama imao knjigu nad čijim sam se stranicama mogao i radovati i plakati, što mi se nikada nije dogodilo sa "Švedskom gimnastikom" ili "Gospodarstvom Franje Turka".
Posle te knjige postao sam najredovniji i najuporniji posetilac školske biblioteke. Nastavnik nije mogao da me snabde knjigama. Žalio mi se kako je biblioteka vrlo siromašna, kako on zna šta meni treba, ali, na žalost, nema knjiga koje bi odgovarale mom uzrastu. A ja sam grabio sve! Samo neka je p r a v a knjiga (takvom sam smatrao roman, pripovetku ili pesmu za razliku od knjiga iz bratovog sanduka), a za uzrast ćemo lako!
Šta sve nisam pročitao u to vreme! Koliko knjiga za koje sam mislio da ih r a z u m e m, a u stvari sam ih razumevao čitajući ih docnije, po drugi put, kao odrastao.
Imao je pravo moj nastavnik: za sve u životu mora postojati nekakav red i vreme, pa i u čitanju knjiga! Bio sam već mladić, učenik viših razreda gimnazije u Sarajevu, velikom gradu, gde je bilo puno biblioteka pa sam mogao da biram knjige. I na čuđenje mojih vršnjaka ja sam u tim godinama uzimao i s najvećim zadovoljstvom čitao Tvenovog "Hak Fina" i "Tom Sojera", kao maturant sam prvi put pročitao "Vinetua", a da ne govorim o tome kako sam "gutao" romane Žila Verna. I redovno sam pratio dečje strane u novinama, gotovo napamet znao priloge Brane Cvetkovića, oduševljavao se Ćopićevim medvedima i leptirovima.
Imao sam spreman odgovor za svoje vršnjake:
— Ovakve knjige nisu ništa nove za vas i odavno ste ih pročitali. A ja sam u to vreme prelistavao "Švedsku gimnastiku".
Naučnici tvrde: ako se nekome u mladim godinama uskrate neke dečje radosti, igre, na primer, on će kad-tad, možda kao sasvim odrastao i zreo čovek, nastojati da to nadoknadi. Igraće se kao dete.
Nešto je slično bilo sa mnom i knjigama.
Znam da sličnih slučajeva ima i danas; prođe tako nekome detinjstvo a da ne upozna čarobni svet lepih i uzbudljivih knjiga. Poneko će to nadoknaditi, a neko neće nikada; proći će mu život osiromašen za jedno bogatstvo koje svet knjiga pruža. Tužno je to.
Posle se ispostavilo da mi je onaj bratov sanduk sa "dosadnim" knjigama nije naneo nikakvu štetu. Valjda sam, zahvaljujući tom sanduku i prvim knjigama iz njega, stekao naviku da sastavljam raznovrsnu biblioteku. Kod mene na polici ravnopravno stoje roman i putopisi, pripovetke pored knjige o teoriji relativiteta, u jednoj sam antikvarnici ponovo našao poznanika iz detinjstva Franju Turka i njegovo "Gospodarstvo"; jednako se radujem najnovijoj zbirci pesama i staroj "kupusari" u kojoj istorijske događaje opisuje glavom Bata Laka, savremenik prvog i drugog srpskog ustanka.
Volim kad su knjige raznovrsne.
Nisam imao nameru da postanem pisac.
Ali sam za vreme prošlog rata, zajedno sa književnikom Vojom Carićem, uređivao jedan list, u kome smo nas dvojica bili i urednici i saradnici, i štampari i ilustratori. Ono što nismo dospeli sami da napišemo prepisivali smo iz sličnih partizanskih listova koji su svojim zapletenim putevima stizali preko slobodne i preko okupirane teritorije čak u severni Banat.
Tako je jednoga dana u nečijoj kurirskoj torbi dolutala do nas i Ćopićeva pesma "Patroldžije" i to je bila prekretnica kako za naš list tako i za njegove urednike. Najpre smo tom pesmom otvorili u listu dečju, pionirsku stranu, a kako Ćopićeve pesme više nisu stizale, — morali smo sami da pišemo.
Dalje je sve išlo brzo: Carić je otišao u oslobođeni Novi Sad, tamo je u jednom pravom i velikom listu uređivao pionirsku stranu, a ja sam mu ostao veran saradnik. Objavljivao sam pesme i priče.
A Ćopić je već bio u oslobođenom Beogradu. Uređivao "Pionire" i tražio nove saradnike. Pronašao je naše pesme, kao što smo i mi svojevremeno "pronašli" njegove "Patroldžije". Doveo nas je u Beograd, u redakciju. A u redakcijama se piše, bilo kao novinar, bilo kao književnik.
Ćopić me je uverio da treba nastaviti sa pisanjem, pa to činim i danas.
Postupno sam, uz redovne novinarske poslove, išao od lakšeg ka težem: pesma, priča, velika priča, zbirka... Imao sam već šest štampanih knjiga kad sam se odlučio da pišem svoj prvi roman.
Pa i taj roman, taj "Salaš u Malom Ritu", zamišljao sam najpre kao film, napisao scenario, sa kojim nisam bio zadovoljan, pa sam ga pisao ponovo, ali kao — roman.
Nikako nisam mogao zaboraviti sećanja iz ratnih dana kada je u širokoj banatskoj ravnici, buknuo jedan velik požar žita praćen eksplozijama benzinske buradi. Sutradan posle tog požara došlo je do pomalo smešne situacije: omladinci — skojevci iz sela došli u partizanski odred da čestitaju odredu na uspešnoj akciji paljezine žita i da im prenesu šta se sve u selu priča i prepričava povodom te akcije. A odred se spremio da čestita omladincima i da ih pohvali za tu istu akciju! Posle prve zabune i prvog smeha moralo se ozbiljno raspraviti: pa ko je onda zapalio to žito?
Po selima su već kružile priče o čitave dve brigade koje te noći prođoše kroz Mali Rit, a "uzgred" zapališe i žito, Nemci su znali da nije tako bilo, pa su u samom selu vodili istragu i tamo tražili krivca.
A sličan zadatak dobiše i omladinci: ko to za "svoj račun", bez znanja komande i rukovodstva, pali i uništava? Omladinci su uspeli, saznali su. "Vinovnici" su dobili pohvale i grdnju istovremeno.
Kasnije sam se i ja upoznao s Milanom Maljevićem. Ne znam ni sam koliko sam ga puta nagonio da mi pripoveda o toj paljevini. Ne zbog same paljevine (i sličnih i većih i uzbudljivijih sabotaža je bilo u našem ratu) koliko zbog n a č i n a na koji je on to meni opisivao. Obično i jednostavno, kao da se radi o pecanju ribe ili nekoj sličnoj bezazlenoj dečačkoj igri ... A istovremeno ozbiljno, svaki put zanimljivo ...
Zato sam tu knjigu i napisao u prvom licu, kao da je on, Milan Maljević, piše. Nešto malo sam izmenio. Sasvim malo. Pored ostalog i ime glavnog junaka.
Drukčija, a opet donekle slična, "predigra" drugog romana "Ne okreći se, sine". I to je zamišljeno kao film, sa tom razlikom što ovog puta nisam uništavao scenario. Scenario sam pisao zajedno sa mojim prijateljem filmskim režiserom Brankom Baurom, a kad je taj posao dovršen, onda smo krenuli svaki u svoju "struku": on da po tom rukopisu snimi film, a ja da po tom istom rukopisu napišem roman. Temu smo zajednički našli pretresajući sudbine zatvorenika iz koncentracionih logora i sudbine njihove dece.
Štampao sam još knjiga. Ove dve su mi najdraže, zato sam i govorio o njima.
Pišem i dalje. Živim u Beogradu. Urednik sam časopisa "Zmaj".
Iz lektire za osnovnu školu
Dječiji pisci o sebi
Mlado pokoljenje
Beograd, 1966.
[postavljeno 18.09.2010]
|
