Milutin Petrović (1941)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milutin Petrović (1941)  (Pročitano 11878 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 03:40:28 pm »

*




MILUTIN PETROVIĆ
(Kraljevo, 01.05.1941)


Rođen 1941. u Kraljevu. Školovao se u Nišu i Beogradu. Dobitnik je književnih nagrada Branko Miljković za knjigu Glava na panju i Milan Rakić za Knjigu promena. Pesme Milutina Petrovića uvrštene su u mnoge antologije i prevedene na više stranih jezika. Bio je urednik Književne reči, časopisa Relations i Književnih novina. Uređuje jedan od najboljih književnih časopisa današnjice — Poezija.


OBJAVLJENE KNJIGE PESAMA:

  • Tako ona hoće, Matica srpska, Novi Sad, 1968.
  • Drznoveno roždestvo, Prosveta, Beograd, 1969.
  • Glava na panju, Prosveta, Beograd, 1971.
  • Promena, SKZ, Beograd, 1974, Gradska biblioteka, Časopis Gradac, Čačak, 1994.
  • Svrab, Prosveta, Beograd, 1977.
  • Stihija, izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1983.
  • "O", Prosveta, Beograd, 1990.
  • Knjiga ("O" i Naopako), Svjetlost, Sarajevo, 1991.
  • Rasprava s Mesecom / Poezija snova, Vreme knjige, Beograd, 1993.
  • Nešto imam, Umetničko društvo Gradac, Čačak, 1996.
  • Naopako, Umetničko društvo Gradac, Čačak, 1997.
  • Protiv Poezije, Rad, Beograd, 2007.
  • Izbor, Rad, Beograd, 2007.

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 03:40:56 pm »

*
Stihovi Milutin Petrović


ŽENE NA UMORU
UZIMAO SAM ZA DRUŽBENICE

Pritajen najčešće u mračnim
i toplim kutovima Pokraj ognjišta
Opraštajući se najpre nadugačko
u kafani S kelnerima I sa
lopovima brkatih lica Gledao sam
sebe Kako mirno prelazim ulicu
Govorio smišljeno Predvidevši sve
prepreke bežao sam od stakla
Škripavog nameštaja Dolazeći
do cilja nisam narušavao tišinu
Iako su uvek to bile žene na
umoru Te moje družbenice



KAD SAM POŠAO U INSTITUT
DA PRODAM TELO

Mislio sam Neophodno je
Tako sam preduzeo odlučujući
korak Seo za sto
I počeo da pravim skicu
svog tela Crtao sam detalje
Oslobađajući misli
Nagnut nad stolom Pri svetlosti
noćne lampe Svodio sam račune
krišom Da onaj drugi
ne čuje Neki prijatelji
Koji su me posetili
u toku noći Nagovarali su me
da odustanem Odustajao sam
u njihovom prisustvu Ali
sam kasnije nastavljao
s radom Nisam
ništa izmišljao Čekao sam da
dođe jutro Okupaću se
Izmasirati telo pred
velikim ogledalom
Ljubavnički gledajući
torzo


Balkan writers
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 03:41:16 pm »

*
Stihovi Milutin Petrović


LABUD GLEDA,
GLAVU NE POMERA

Posmatrao sam labuda
dok je svitalo U daljini
Beleo se Prošlo je
njegovo
Ali ja imam lek
Prikucaću ga na daske
Krila polomiti Crneo se
On zna Ne mogu to
da mu učinim
On grdno se vara Kad
Pačjim kljunom
pokazuje svoju saglasnost
Lagao sam te Labude
Labude Labude
Kad sam pomiwao daske
Imam ja nešto drugo
za poslednje dane takvih
ptičurina
Oblak ti nad glavom
stoji Ne pomerajućom



POSLEDNJA PESMA

Umesto vas ja
zatvaram ovu knjigu
Sklapam njene korice
U nekom drugom svetu
Tako što u istom
času bukne  Svi
nestajemo     Ujedinjeni
Poslednji pokušaj
bio nam je   Život
na domaku

Iz zbirke Glava na panju, Prosveta, Beograd, 1971.


KAD DOĐU KIŠE

Kad dođu kiše
ne mogu
a da ne upadam
u tuđe domove

Da tražim
toplu postelju
Praznu
Ili punu mesa
osoljenog
Da šapućem
Katkad
krvave sluzi
teku
Niz bele čaršave


KRIK

Na zemljici bestidni konopčić
S druge strane skuplja se ološ Tako znaš
gola ludo da mi spremiš
podvijena u suknjici ono korito
bazen bola što postoji pa ga nema
čorbu s otrovima pa da bežim
Tako znaš pouzdano.


KO JE OVO

Jedva čekam da dođem i da
te vidim. Kad bih znao
odakle si ti došao.
Ovo je taj sneni prostor?
Ali nije goropadan.
Ma koliko da postoji.
Obnovljen i repat.
Šta je sad ovo? I dalje ista napetost.
Zato te još nema. A
to? Vidim noga je već tu;
usamljeni pokušaj.

A to mu je rana s kojom se nosi.
Nije mu išlo drukčije. A
bolje da je sliku ostavio, i
otišao. Čestito mu bilo?


APOTEKA, KOD "LONDONA"

U osvit, oslonjen o zid: tu je bila zgrada,
apoteka:
sanduk, s bočicama.
Tu si mirisala pečurku, pila: kozje mleko,
tražila, po rafovima,
pod klupom,
u kučini: ptića,
i vezla čaršav, svadbeni,
i crtala,
kolevku, na prsima.
I, oslonjen o zid, pitao sam:
gde je, zgrada, s krstom,
mrtvačnica,
sa zatvorenim kapcima: dubok rudnik,
gejzir.


Iz knjige Svrab, Prosveta, Beograd, 1977. | Pesma na dan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 03:41:37 pm »

*
Stihovi Milutin Petrović


NA TAJNOJ VEČERI

Ostavio si nož.
Na raskršću.
Postavio zamku.
Ispraznio džepove.
Drangulije.
Hitao dublje.
U predeo ključne kosti.
Cepaš šavove.
Gde sam udvostručio snagu.
Položen
u povojnice.
Pružio dan. Ali ga nisi
okusio. Nisi poznavao običaj.
Trovanja iz ljubavi.
Na tajnoj
večeri.


STIHIJA

Rekao sam ti, uvce moje, žudeo sam.
"Umesto vas ja
zatvaram ovu knjigu
Sklapam njene korice
U nekom drugom svetu
Što u istom
času bukne Svi
nestajemo Ujedinjeni
Poslednji pokušaj
bio nam je Život
na domaku"
Stihija. Naduvana.


ŽRTVA, U ŠETNJI

Nema više bulki, u polju,
prošlo je vreme bulki, lisnatih.
Pipkam stabalca,
gola:
hiljadugodišnja: rupa: spremna,
semena:
rasla je, požuda, ćilim,
iz glave,
nicala je grana,
glatka.
Hiljadugodišnjeg, vlažnog,
digao me vetar,
okrenuo,
nad ravnicom:
ima ih, ima ih, video sam polje bulki.

Opalo lišće
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 01, 2012, 02:01:01 am »

**
Stihovi Milutin Petrović


BAJALICA

Mlivo pod prstima. Tmuran je danas dan. Po zidovima
prostirke mladih vezilja. Odumiru boje, slikarko.
Na rubu stola. Grana višnje pred kućom lebdi. Stigao
je paket sa srebrnjacima, slikarko.
Lenim se. Zapada sunce, a misli se tvoje kovitlaju.
Otvaram prozor da prhneš, slikarko.
Lađari dolaze. Na zidovima otisci tvojih dugih prstiju.
Na peščanom dnu reke pretražuj, slikarko.
Crn obraz. Provetri sobu, izgnaj pacove i leptire. Kad
otvor postane većma širok prođi i ti, slikarko.
Niče kamen. Na red kuća pada senka. Iskre niotkuda.
Obazri se pažljivo. Razmesti stolove, slikarko.
Košnice iza kuće. Prošetaj naga šumom. Sve same tačke na
rukama. U lov, u lov, slikarko.
I stoletni hrast. Rupe na podu popuni crnom zemljom sa
susednih njiva. Spali zavese sa prozora, slikarko.
Ložište spremno. Prigotovi i vrelu vodu, da noge parimo.
Kolo da se igra, zidni časovnik da se čuje, slikarko.
Grozničava pređa. Od slame krevet pokraj ognjišta. Krilaj
kroz prozor, vrati se, pretraži sobu, slikarko.
Mlivo pod prstima. Tmuran je dan, slikarko.
 

SRCE MOJE
 
Ispalo si iz okova.
Okov je u oblaku.
Prapriroda je na zidu.
Gusta, što se zna.
I vodi neznano kud.
Da ti nije dosta sveta.
I to ne u knjizi.
Već u lj. pokliču.
Stalno mi se vraćaš.
Srce moje, neko kuca.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 10, 2012, 10:39:41 pm »

*

NADMUDRIVANJE  S HERMELINOM
(fragmenti o pesničkim knjigama Milutina Petrovića: Naopako i Protiv Poezije)


1.

Poezija Milutina Petrovića odenuta je svojevrsnim ravnodušjem spram književno-kritičkog diskursa. Već preko četrdeset godina nastaje u prostoru koji se ne bi mogao imenovati marginalizovanim, ali ni sastavnim delom kakve dominantne struje srpskog pesništva — nikada kao deo preovlađujućih tokova, ali ni potisnuta na rubove književnih dešavanja, Petrovićeva poezija je u dijaloškom odnosu sa nizom pesnika srpske književnosti, različitih generacija, pri čemu, trebalo bi naglasiti, sama nije "insistirala" na bilo kakvoj "komunikaciji". Ravnodušan, dakle, pred književno-kritičkim eksplikacijama, unutrašnje geneze koja ne zavisi od poetičko-epohalnih promena, dovoljno intrigantan da ne bude istisnut na obode književnog života, ali i uočljivo samosvojan i autoreferencijalan da uticaj koji vrši najmanje zavisi od njega samog, a više od obrazaca tumačenja kojim mu se pristupa, opus Milutina Petrovića egzistira kao posebna vrednost srpskog pesništva koja je, čini se, češće podrazumevajuća nego interpretacijom potkrepljena.

2.

Personifikovana predstava Petrovićevog stvaralaštva, u prethodnom fragmentu, ne bi trebalo da čudi — time se sugeriše opiranje analitičkom pristupu, otpor koji se ne može opravdati olakim pripisivanjem (rabljenog) predznaka o "hermetičnom" pevanju; već pomenuta indiferentnost pred književno-kritičkim uvidom zapravo je samo jedna strana osobenog uzvratnog dejstva Petrovićevog pesničkog govora na sam proces tumačenja. Autor Promene piše pesničke knjige koje uslovljavaju neretko transformisanje, "pregrupisavanje", preispitivanje, preuređenje interpretativnih polazišta i uvida. Drugim rečima, poezija Milutina Petrovića učestvuje u pisanju (opet personifikovani govor!) samih analiza, razgrađujući unapred zadate, monolitne hermeneutičke pristupe. Uzme li se u obzir i to da je dijalog/polemika sa samim činom kreiranja pesme jedno od značenja koje je često konkretizovano iz Petrovićevih stihova, može se, još uvek bez analitičkih pretenzija, na tragu već pomenutih personifikovanih određenja, imaginirati slika Poezije koja u mnogim Petrovićevim knjigama, poput sablasti, nadilazi i natkriljuje i autorsku i kritičarsku poziciju.

3.

Od čega se onda može krenuti, ne bi li se izdvojile neke važne osobenosti Petrovićevog pesništva? Često se zbirka pesama Promena (1974) prepoznaje kao delo koje ne bi trebalo zaobilaziti ukoliko postoji namera isticanja samosvojnosti Petrovićeve poetike; neretko se tome pridodaje i knjiga Glava na panju (1971) kao važna "stanica" u zadobijanju prepoznatljivog izraza. Međutim, čini se da posebno mesto u Petrovićevom opusu zauzima zbirka Naopako, štampana najpre 1991. godine, kao deo svojevrsnog diptiha Knjiga (zajedno sa već ranije objavljenom knjigom pesama "O", iz 1990. godine); knjizi Naopako će, između ostalog, ovde biti posvećenja posebna pažnja. Ponovo publikovana 1997, kao zasebna zbirka pesama, nakon Poezije snova/Rasprava sa Mesecom (1993) i Nešto imam (1996), Naopako prethodi za sada poslednjoj Petrovićevoj knjizi Protiv Poezije (2007) (izuzimajući izbor pesama iz iste godine). I bez većih interpretativnih ambicija, ne mogu se prenebregnuti, bar na prvi pogled, sporadične strukturalne srodnosti pesama koje nalazimo u Naopako i Protiv Poezije, iza čega se daje naslutiti i važnija, smisaona povezanost tih rukopisa. Trebalo bi uzeti u obzir i to da naslov poslednje Petrovićeve knjige stihova, iako se u prvi mah čini nedvosmislenim, u sebi ipak pothranjuje, osim uočljive negatorske snage spram dometa pesničkog govora, i zavodljivo manipulisanje čitaočevim iščekivanjem da se, usled decidiranog naslova, među koricama knjige može naći nezamagljen odgovor o odnosu pesničkog glasa i same Poezije. Još jedan aspekt koji iz naslova proishodi — isticanje elementarnosti, "ogoljenosti" odnosa Pesnik/Poezija, relacije koja je sugerisana antropomorfizacijom samog Pesništva i koja se naslućivala i prepoznavala kao smisaona osnova u nekim prethodnim Petrovićevim knjigama — navodi na misao da je upravo u zbirci Protiv Poezije autor osvetlio taj odnos na važan, možda i presudan način za svoju poetiku, na način koji nadsvodnjava ranije tematizacije izdvojene relacije. Otud se Naopako i Protiv Poezije nameću kao dela kojima bi valjalo posvetiti posebnu pažnju pri pristupu stvaralaštvu Milutina Petrovića.

4.

Okrenimo se najpre zbirci Naopako. Šta je to postavljeno "naopako" u pesmama koje u njoj nalazimo? Već je u kritici primećivano da Petrovićev umetnički postupak, načelno kazano, proističe iz opsežnog iskustva (neo)avangarde; ipak, u slučaju knjige Naopako, bilo bi suviše pojednostavljeno naslov zbirke prepoznati kao odraz još jedne reaktuelizacije subverzivnih (neo)avangardnih pristupa umetničkom oblikovanju i samom razumevanju literature. Takođe bi simplifikovalo tumačenje i oslanjanje na trope bazirane na metaforičnim vrednostima vertikale (uzleta ili pada), koji se mogu pronaći u pomenutoj knjizi ("Itekako je u vratolomnom letenju // bilo smutnje; // zato se naglavce prihvatim // ovozemnog posla", u pesmi "Uticajni obred"). U Naopako bi takva metaforična rešenja (inače dobro poznata u tradiciji), ako bismo sledili logiku značenja nekih ranijih Petrovićevih knjiga, npr. Promene, mogla manifestovati sudar stvarnosnog i kreiranog, vantekstualnog i diskurzivnog, te sunovrat autorskih snaga pred prevlašću fikcionalizovanog, tj. njegovog osobenog osamostaljenja od volje pesnika. Lirski subjekt (koji je, naravno, najmanje subjekt, sopstvo, već tekstualni konstrukt) uzvratno utiče na samog autora (i tekst "oblikuje" subjekt), i ta vrsta ukrštanja i sukoba uticaja može se posmatrati kao jedan vid konkretizacije značenja mnogih pesama Promene (egzistencijalistički aspekt, slobodnije kazano, ostvaren posredstvom toposa dvojništva/podvojenosti Ja, takođe nije zanemarljiv). Međutim, izokrenutost, inverzija, naopaka perspektiva, u ovde apostrofiranoj zbirci deo su postupka koji predstavlja izvestan pomak od vidova pesničkog oblikovanja kakve srećemo u Promeni. U Naopako naslov zbirke teško da možemo razumevati u jednom od tradicionalnih funkcija (prisutnim vrlo često i u pesmama mnogih autora neoavangardne provenijencije), po kom naslov, u manje ili više vidljivijoj meri, ocrtava obrise konteksta u okviru kog možemo tražiti semantičke rezultate. Ipak, samo prividno u protivrečnosti sa poslednjim rečima, postupak naslovljavanja je u slučaju koji analiziramo upravo u vezi sa pitanjem kontekstualizacije, od čega svakako zavisi poimanje zbirke Naopako.

5.

Petrović, naime, zadržava dijalogičnost, kao važan konstruktivni faktor pesama; čak i kada je evidentno reč o retoričkom pitanju u pesmama zbirke Naopako, daje se naslutiti napeto iščekivanje kakvog-takvog odgovora, često samog pesničkog subjekta. Ipak, evidentna su i izvesna inovativna oblikotvorna rešenja. Ovoga puta, u ravni komunikacije pesničkog Ja i (nikada dovoljno konkretizovanog) sagovornika (često oponenta), donekle je prigušena polemička komponenta, dok se pojačava dojam konverzacije iz koje je često uklonjen patos tema koje bi se lako mogle dovesti u vezu sa problemima stvaralaštva. Zadržavajući podrazumevajući ton između dijalogiziranih instanci kada je tema dijaloga u pitanju, ali uklanjajući informacije koje bi samu temu komunikacije mogle da preciziraju, Petrović oblikuje pesme koje se sa formalne strane mogu opisati kao integrisani fragmenti (katkad raspoređeni u strofoidne oblike) razmenâ stavova, mišljenja, pitanja i odgovora o sadržajima neretko posredovanim idiomom koji pre asocira na govor podoban kakvoj organizaciono-operativnoj sferi, nego što upućuje na tematizaciju pesničkog čina (npr. u pesmi "Zaštitnik skupa": "Ipak ne teče svuda po planu;/ (...) / Naprosto projektanti / su pogrešno razumeli nameru; / nisu pratili samarićanski / signal. (...) / Da li dolaze iz hladnih šuma? / A više ih nema. Ah / dalje? Vidi se kako / lete, bez njega; rašire / grudobran. Zar pristaju?"). Čak i kada se pojave elementi koji bi uputili tumača na, npr. motive i probleme stvaralačkih napora, pesme ostaju koncipirane na način koji daje tek odjeke glasova (ili jednog, autorefleksivnog glasa) nedovoljno konkretizovanog polja relacija, odnosa, uticaja, generisanog sa više instanci komunikacije, ili pak, kao što je sugerisano, u okviru samodovoljnog, "unutrašnjeg" sveta izdvojenog subjekta. Nije nužno očekivati da je moguće u potpunosti rekonstruisati na šta referiraju takvi odlomci nikada celovitog diskursa, jer referirajući aspekt zapravo gubi na snazi i značaju kada se uzme u obzir da za pesme knjige Naopako postaje važno šta se zapravo događa pri ukrštaju preostalih niti jedne fragmentizovane diskurzivne mreže i polja pesničkog govora. Može se reći i da Petrović ostvaruje prostor za nove saodnose delova tekstova/pesama, kada se iz njih istisnu svi oni elementi koji bi konkretnijom kontekstualizacijom pojačali referirajuće impulse, pružili više informacionih jedinica za koje se može vezati pažnja interpretatora, i homogenizovali semantička polja do značenja koja se (o)lako mogu opisati. Pesme zbirke Naopako zapravo belodano manifestuju poznatu stavku dekonstrukcijskog pristupa tumačenju, po kojoj značenje teksta zavisi od konteksta, ali je kontekst neograničen. Drugim rečima, prepustiti se Petrovićevoj poeziji u Naopako podrazumeva prihvatanje igre kontekstualizacije koja u mnogome zavisi od čitaočeve spremnosti da stalno odlaže konačnu semantizaciju, da iznova se prepušta intrigantnim odnosima "arhipelaga" iskaza, slika, konstatacija, pitanja, eksklamacija, figura... Pesma "Ko je ovo" (sugerišemo — antologijske vrednosti), oformljena je upravo mnogim ovde predočenim postupcima: "Jedva čekam da dođem i da/ te vidim. Kad bih znao/ odakle si ti došao./ Ovo je taj sneni prostor?/ Ali nije goropadan./ Ma koliko da postoji./ Obnovljen i repat./ Šta je sad ovo? I dalje ista napetost./ Zar te još nema. A/ to? Vidim noga je već tu;/ usamljeni pokušaj.// A to mu je rana s kojom se nosi./ Nije mu išlo drukčije. A/ bolje da je sliku ostavio, i/ otišao. Čestito mu bilo?" Kontekstualni okviri koji se mogu nametnuti pri čitanju citiranih redova zapravo su prividi koji ubrzo (osim ukoliko tumač sebi ne pridaje nenarušivu autoritativnu poziciju) bivaju smenjeni novim kontekstualnim varijantama, čija projekcija i naknadno izneveravanje dinamiziraju i deautomatizuju percepciju čitaoca. Da se tek delimično takav vid pristupa Petrovićevom pesničkom tekstu može poistovetiti sa fenomenološkim teorijama o čitalačkim konkretizacijama takozvanih "mesta neodređenosti", pokazuje to da, iako percepcija pesama zbirke Naopako iziskuje neuobičajeno aktiviranje imaginativnih snaga samog čitaoca, uočljivo je da se pažnja sa uobličenja značenjskih slojeva lako premešta na protok semantičkih mogućnosti i kontekstualnih (prividnih) razrešenja; autor konstruiše decentralizovane tekstualne "svetove", u kojim tek "levitiraju" ostaci diskurzivnog mozaika čija se celovitost ne daje naslutiti. Umesto zadovoljstva primirenja, homogenizacije i konkretizacije značenja, animira se strast kombinatorike, rekontekstualizacije, konstrukcije, permanentne igre tekstualnim "zakonitostima" pesama koje navode na nova i nova čitanja. Otud se i naslov — Naopako — poima u skladu sa prethodnim: on nije element koji generiše značenja unutar zbirke, nije pokazatelj kakvog dominirajućeg konteksta, makar on bio i neoavangardno-ludistički; reč je zapravo o još jednom ravnopravnom činiocu rasute slike signala, tvrdnji, imaginativa, pitanja, tek delimično integrisanih tonom koji podrazumeva celinu iza svega iskazanog, pri čemu je i sam taj glas "odlomak" sveta koji se opire konačnoj kontekstualizaciji.

6.

Vredi obratiti pažnju na još jedan aspekt analizirane zbirke, koji svakako može da usmeri čitaočevu pažnju ka suženijem rasponu semantičkih rezultata. Pri tome bi trebalo imati u vidu da, značenja koja se naslućuju u slučaju koji ćemo izdvojiti, osim što donekle zaustavljaju igru smene kontekstualnih/semantičkih mogućnosti, mogu da učine uočljivijim jednu osobenost Petrovićeve poetike, koja u sebi taji nešto tradicionalniji pogled na stvaralački čin nego što je to možda u književnoj kritici priznavano. Naime, ako se još jednom na kratko okrenemo Promeni, možemo da se prisetimo uvodne pesme "Ugovor", u kojoj se daje prepoznati (ovde već pomenuta) metaforika bazirana delimično na organizaciono-operativnim relacijama, što, naravno, iziskuje leksiku koja se ne sreće često u pesničkim tekstovima ("(...) Na osnovu člana drugog. Novog zakona./ Oštricom noža./ Imenujem te dužnikom svojim./ Vlasnikom gradskog vodovoda i kanalizacije./ Parnog kupatila./ Protagonistom smišljenih akcija u pravnom uverenju./ Medicinskom./ Upravnikom vidnog polja."). U Naopako je ta vrsta tropa svakako znatno prisutnija; međutim, imajući u vidu kompozicionu organizaciju Promene, u kojoj nije zanemarljiva uloga upravo uvodne pesme, može se konstatovati da je u "Ugovoru" metaforično naznačen izvestan odnos koji će se dodatno dinamizirati u nastavku zbirke (već su pominjane instance koje generišu taj odnos — neke od mogućnosti: vantekstualno/tekstualno, autor/pesničko Ja, subjekt/objekt, egzistencijalno dramatična unutarnja podvojenost). Budući da, u Naopako, metaforika srodna izdvojenoj u "Ugovoru" prerasta u svojevrsni manir, može se, u pomenutoj zbirci, prepoznati njeno preplitanje sa iskazima, tvrdnjama, pitanjima, koji gotovo eksplicitno upućuju na stvaralački čin, čak i na situacije koje asociraju na recepciju iste u javnosti (npr. u pesmi "Tako se zbit'ja nastaviše": "(...) Nešto nedostaje?/ Kuda da pođem?/ U ideologiju, u mit?/ Prema čemu bi se kritika/ najpre odredila? Dokle šta važi?/ Prekidam. Još jednom/ odstupam. Produžio sam boravak u vazduhu;/ u pograničnom štabu?"). Nezavisno od toga kako se tumači završna metafora, teško se može zaobići činjenica da aluzije na odnos autor/okruženje predstavljaju važnu komponentu Petrovićeve poetike, i da, u vezi sa tim, semantički prostor osvojen jezikom prava, tehnike, vojno-organizacione sfere, često reflektuje napetost između pesnika i konteksta u kom stvara. Drugim rečima, ma koliko poezija Milutina Petrovića na našoj književnoj sceni bila sinonim za stvaralaštvo koje se tek prividno podređuje kritičarskim generalizacijama i selekcijama, i koje najčešće izrasta na postupcima uočljivo nekonvencionalne oblikotvorne logike, ona jednim delom "živi" i od dinamičnog odnosa koji je dobro poznat u tradiciji pesništva, i koji je kontekstualizovao mnoge (neo)romantičarske i avangardne poetike. Naravno, nije teško uočiti da u slučaju autora Promene nije reč o reverzibilnom preslikavanju poetike i odnosa autor/okruženje, što se neretko odražavalo u stvaralaštvu/životima romantičarskih pesnika; ali, svakako da u zbirci Naopako biva problematizovana pozicija pesnika ne samo spram teksta (koji "preuzima kontrolu"), već i spram vanliterarnog sveta. Nehotimično, čini se, Petrović animira i patos koji prati makar i sporadično tematizovanu nelagodnost pesnika u kontekstu/svetu u kom stvara.

7.
 
Zbirka Protiv Poezije delimično nastavlja takav senzibilitet, uz izvesne varijacije koje toj knjizi obezbeđuju vrlo važno mesto u dosadašnjem opusu Milutina Petrovića. Naime, evidentno je da se dodatno ogoljuju instance između kojih postoji napetost, pri čemu se čak pribegava alegorijskim mehanizmima pri apostrofiranju zavodljivog oponenta — same Poezije (npr. u pesmi "Prva iluzija": "(...) U pretvaranju nedostižna// U purpuru sva si i u dijademama// Iznosiš ribu na žutu trpezu"). Takve alegorijski postupci, iako su vrlo često praćeni "senkom" ironije, zapravo iznova aktuelizuju zavodljivost pesničkog teksta, iznova ga pozicioniraju u odnosu na recipijenta i autora, ostvaruju dvogubi proces svrgavanja mita o nepatvorenosti pesničkog čina (koliko je to samo puta urađeno u XX veku), i reaktuelizovanja svesti o Poeziji kao iznova otkrivanog izvora tekstualne "naslade", zadovoljstva koje "vređa i očarava", kako bi to rekao Bart za sam jezik. Oscilirajući između prizvuka patosa ("Tad usnih neodređeno nešto/ i hitah slep i slab k njoj", u pesmi "Mračna vila"), i sintagmi koje bi mogle pripadati i zbirci Naopako (npr. "tehnička mreža", u pesmi "Suočenje"), nadovezujući se delimično i na postupke iz iste zbirke (stihovi pesama Protiv Poezije često su, naime, ukrštani sa iskazima "omeđenim" znacima navoda, čime se, poput postupaka u Naopako, uvode nove istance govora čije poreklo ostaje nepotpuno odgonetnuto), ostavljajući prostora i za ironijsko čitanje različitih nivoa dela (čak i samog naslova zbirke), Petrović ostvaruje pesnički rukopis koji, po inovativnim dometima sigurno ne iznenađuje kao neke prethodne knjige istog pesnika, ali na planu upotpunjavanja njegove poetike ima, u okviru dosadašnjeg opusa, gotovo poentirajuću funkciju. Protiv Poezije je zapravo knjiga pesama u kojoj se kao moguće značenje može uočiti (donekle) anahrona apoteoza Poezije, što (estetski opravdano) biva adekvatno propraćeno figurama i iskazima koji stišavaju sjaj njenog oreola "nedodirljivosti". Predočena na način koji se, po slobodnoj analogiji, može povezati sa predstavom hermelina sa naslovne strane zbirke (reč je o detalju slike Leonarda da Vinčija, Dama s hermelinom) — kao figura koju prate ambivalentne asocijacije (jednim delom generisane simbolikom poznatom u tradiciji, npr. čistota, nevinost, obilje, a, sa druge strane, podstaknute i nijansom pretnje pri izdizanju hermelinovog tela) — Poezija, ne samo u ovde apostrofiranoj zbirci, zapravo je "glavni junak" Petrovićevog pesništva, nepredvidiva "lakorečiva vinovnica" ("Poslednja iluzija"), "nedosegnuta i nakrenuta utvara" ("Tkačica") sa kojom je na eksplicitan ili prikriven način vrlo često u dijalogu ili polemici. Takvo "nadmudrivanje" sa Poezijom, posredovano postupcima koji ne napuštaju tle izrazite modernosti, dovelo je do stvaranja jednog od najuzbudljivijih pesničkih opusa u srpskoj poeziji druge polovine XX veka.


Goran Korunović

Goran Korunović (1978, Jagodina). Radi kao saradnik u nastavi na predmetu Južnoslovenska komparatistika, na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje u periodici oglede, eseje i književnu kritiku.

O poeziji Milutina Petrovića više na: Agon
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 10, 2012, 11:05:07 pm »

*
MILUTIN PETROVIĆ: "PROTIV POEZIJE"


[NE] POVERENJE U POEZIJU




Milutin Petrović: "Protiv poezije",
"Rad", Beograd, 2007.


Uz veoma sažet i specifično komponovan pesnički izbor ("Izbor", "Rad", 2007), Milutin Petrović je kod istog izdavača objavio posle jedanaest godina novu pesničku zbirku, apartniju i radikalniju nego neke prethodne, pod naslovom "Protiv poezije". I ovde je težište na naglašenoj formalno-jezičkoj dimenziji koja se artikuliše u fraktalima, dinamičnim promenama kroz koje komuniciraju svest i podsvest, sećanje i neposredni doživljaj, predočeni kroz maglovite, hermetičke slike i iskaze. Stoga nije slučajno što je povodom Petrovićevog poetičkog koncepta kritika svojevremeno isticala upadljivu tehničku stranu kao "najcelovitiji projekat u savremenom srpskom pesništvu".

Kod Milutina Petrovića, međutim, uprkos mešavini različitih neoavangardnih iskustava, dominira jedan postupak nasleđen još od starog srpskog pesništva, a razvijen u modernom luku od Momčila Nastasijevića do Novice Tadića, na primer. To su postupci elizije, redukcije, formalizacije i elipse, pri čemu se eliptirani deo i sama stilska figura doživljavaju kao nešto posve mutno i aluzivno. Pesnik postiže očuđavanje svog poetskog teksta ne samo zato što ga na bitno različit način formalizuje. U ovoj zbirci autor često koristi auto i metacitate, pseudodijalošku i dijalošku formu, aforizme, kvazimonološku formu koja funkcioniše kroz transgresiju, dakle prevazilaženje roda pesničkog subjekta. Time se postiže polemička dimenzija sugerisana naslovom ove zbirke: "Protiv poezije", u kojoj iskazni subjekti neprestano menjaju svoje govorne pozicije. A oni su čas u približavanju, čas u apsolutnom udaljavanju, ali kroz stalno dvojno prisustvo, čak i onda kada je ono samo zamišljeno i asocirano. I u ovoj zbirci pokazuje se da Milutin Petrović ne računa mnogo sa redundantnim elementima koji bi čitaocu mogli olakšati čitanje, već njihovo odsustvo i zamagljivanje teško dozvoljava bilo kakvo čvršće, izvesnije interpretativno uporište.

Ako ipak Petrovićevu najnoviju zbirku shvatimo kao otvoreni poziv na preispitivanje uslova pod kojima se uopšte može pisati (osobito u tradicionalnom smislu reči), ali i čitati, odnosno tumačiti, tada poezija simbolizuje i ženski princip, antagonistički, neprijateljski u svakom pogledu. Pesnik je naziva "tiraninom", "kitnjastom otrovnicom", predmetom "dueta laži", "hladnom i raspusnom opsenarkom". Između pesnika i poezije ne samo da postoje drugačiji ontološki nivoi, već nešto što ih večito odvaja i spaja, što omogućava i samu materijalizaciju pesničkog iskustva. To je sam jezik, i, u Petrovićevom slučaju, on se ukazuje upravo kao ona tiranska poluga, kočnica "rasporenog tkanja".

Da li poezija kroz jezički medijum blokira i onemogućava pesnika da artikuliše svoj pesnički pogled? Da li ga svodi samo na isceđene, racionalizovane jezičke otpatke? Poverenje u reči nije isto što i poverenje u poeziju, ali se ne može imati poverenja ni u neizrecivo, jer i ne slutimo šta je ono, zapravo. Čini se kao da se drama (ne) razumevanja između pesnika i poezije upravo odigrava u tom međuprostoru između izgovorenog i neizrečenog, između onoga kao da i onoga što jeste, ali se može različito tumačiti. Rečima se nešto priziva, nešto začarava, ili pak odbija: "Ne umem da se zaštitim / Nastoj da me zaštitiš / Mogu da te obgrlim U isti mah / Pa da te bacim / Kotrljaj se u čulnim povojima / Uhvaćena na delu pri povratku / Udaraj što jače možeš" ("Novi tiranin").

I ovde ljubavni zagrljaj između subjekta i poezije dobija katkada zastrašujuće dimenzije uzajamnog egzorcizma. Poezija Milutina Petrovića, što se pokazuje i u ovoj zbirci, simbolizuje postojan i skeptičan prezir prema svetu jasnih obrisa i empirijske izvesnosti, čije pak slike pesnik često koristi, katkada i usiljeno. Pišući u nekoj vrsti otpora prema čitaocu, Petrović markira svojevrsna samopretvaranja, trenutne metamorfoze, halucinantne probleske svesti na granici čulnog opažaja. A zatim od poezije traži odmazdu. Od njene bodljikave ruke, što joj se čas skrušeno pokorava, čas drži na "uzici u blizini".


Bojana Stojanović-Pantović | 01.03.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 22, 2016, 04:33:34 am »

*

JASNA POEZIJA
(Milutin Petrović, Protiv poezije, Rad, 2007.])


O poeziji Milutina Petrovića najčešće se govori kao o hermetičnoj i zatvorenoj u sebe. Za takav stav, međutim, teško se može naći opravdanje. Ovim pesmama čitalac se može naknadno vraćati i nalaziti nove slojeve značenja. Za elementarno razumevanje Petrovićeve poezije dovoljno je, međutim, i jedno, ne posebno pažljivo, čitanje.
 
Sam naslov zbirke Protiv poezije navodi tumača da ovu knjigu interpretira sa poetičkog stanovišta. Ona za osnovnu temu, međutim, nema poeziju i pesnika, nego ljubav. Naslov knjige pre svega treba tumačiti kao određenje postupka kojim se pesnik služi. Reč poezija ovde ne označava umetnost reči, već ideju o poeziji koja se uvrežila kod prosečnog čitaoca. Petrović, zapravo, izbegava sve ono što se obično naziva poetičnim: kitnjastu metaforičnost, zvučnost, zaokruženost slika i misli, sentimentalnost. Za temu kojom se u ovoj knjizi bavi to je čak neophodno, pošto je tema ljubavi skolna da sa sobom povuče klišetirane postupke i osećanja. Petrovićeva knjiga je od toga očišćena. Vizuelno, ove kratke pesme kao da su ostaci dužih kojima su brisani neki stihovi. Otuda utisak fragmentarnosti. Tu, međutim, nikakve fragmentarnosti nema pošto iskusan čitalac lako može da zaokruži sliku. To što je Petrović ostavlja samo nagoveštenu izneverava čitaočevo očekivanje i unosi svežinu.
 
Rekao sam da se Petović bavi temom ljubavi. To je tema pozne ljubavi, ljubavi ljudi koji očekuju da ih smrt rastavi ("Dugo se rastajemo vinovnice// Neće valjda naš rastanak/ smrt da prekine", Truljenje). Iz navedenih stihova može se primetiti da se Petrović, i pored odbacivanja većine uobičajnih tehnika, služi poigravanjem rečima: rastanak je prekid, a u kontekstu njegove pesme on zaista može biti prekinut, pleonazmu se daje smisao. Pesnik sebi daje slobodu da naruši gramatička i stilska pravila: "Nemam sto kila i više od sto kila" (Obrazac). Ta sloboda kod njega uvek je oprevdana nužnošću pesme (da ne ponavljam prežvakavanu Jakobsonovu frazu da je poezija nasilje nad jezikom).
 
Moguće je da tumači ove pesme nazivaju hermetičnim, da se, iz akademskih i puritanskih razloga, ne bi uhvatili u koštac sa motivima koji u njoj postoje. Ti motivi potiču iz oblasti vulgarnog. "Jedini" koji se često spominje u ovim pesmama je očigledno muški polni organ ("Nisi mi ni pogledala jajastu krastu// Očekuješ uspon legende o mladom jedinom", Obla dragocenost). Petrovićev pristup je brutalan, ali time poezija uspeva da se održi iznad trivijalnosti. "Vinovnica" je ona koja izaziva reakciju "jedinog", dakle njegov par, supruga. Važno je to što se njenim imenovanjem ukazuje na njenu krivicu, odnosno na nju kao uzročnika. Na taj način se sve druge njene osobine apstrahuju. Ovaj postupak je karakterističan za Petrovića. Radnja koju neko vrši definiše ga i pojednostavljuje. Ovde ima izvesnog parodiranja običaja da se ljudi nazivaju po svojim zanimanjima, da se ne vide kao celovita ljudska bića. To je posebno apsurdno kada se neko naziva pesnikom, pošto bi poezija trebalo da je izraz cele, složene ličnosti, a onaj koji je stvara svodi se samo na stvaraoca. Ironičan odnos prema poeziji i pesniku važan je element ove zbirke. Navedeni postupak još jedan je primer lomljenja strukture samog jezika i poigravanja njim.
 
Svaka pesma u knjizi bavi se konkretnom slikom i događajem, njihova međusobna povezanost je kao povezanost epizoda u romanu, simboličke veze su na drugom mestu. Na neki način, bavljenje ljubavlju koja više u sebi nema erotike, potseća na Montaleove pozne pesme — Ksenije, u kojima, po uzoru na Petrarkin kanconijer, piše o svojoj umrloj dragoj, koju su zvali Muva jer je bila mršava sa naočarima ogromne dioptrije. I Montale spada u hermetične pesnike.
 
Pesma Kobna spona, jedna od najboljih, glasi.

(1)

Ne odbeže od grehova nego
Slabašna pade u krevet

Nadvisila si prvog i poslednjeg
Još u san da se stropoštaš
Kad već nisi u vazduh uspela
Kad nisi hleb na žaru
Zahvaćena cviljenjem mrtvog jedinog

(2)

Tad preko nemih usana U osvit
Saopšti mi da bi me prenerazila
Sklona sam približavanju

I spustila se još niže da bi me ujela
Pa se još i prejela
Pisnula pet šest puta dozivajući pomoćnike
Lakši su oni a jeza me progoni

U prvom delu pesme žena se predaje mužu (prvom i poslednjem — aluzija na Adama, seksualni čin je uvek iskonski — povratak u rajsko stanje; on je i jedinstven, kao smrt). Ljubavni vrhunac poredi se sa naporom duše da se izdigne iz tela (mala smrt). To je uspela metafora koja se može vizuelizovati, pošto iz ranijih stihova saznajemo o položaju u kom se ljubavnici nalaze. Već sam objasnio šta je mrtvi jedini. U drugom delu pesme, jutro je, žena od muža traži još jedan ljubavni odnos (sklona sam približavanju).  To muža iznenadi, pošto je to retkost u njihovim godinama. Sledeću sliku nije potrebno posebno komentarisati. Pomoćnici, mada asociraju na mitska stvorenja, su ruke, pomoću kojih "vinovica" dovodi "jedinog" do vrhunca. To se eksplicitnije vidi u pesmama Junakova tradicija ("Dovedena do kraja Pređe/ u pustog zaraženog pomoćnika) i Strahotno poglavlje ("..dala pomoćnicima seme vrline"). Pesma govori o podmlađivanju, vraćanju seksualne moći. Kraj potvrđuje ono što je kroz celu pesmu opisivano i što je jedna od osnovnih ideja zbirke — ljubav naliči na smrt, ona je i vrsta smrti. To je naročito očigledno kada je reč o poznoj ljubavi. Zato je veza kobna. Jeza koji lirsko ja oseća na kraju pesme jeza je smrti. Podmlađivanje i povraćanje snage čine smrt opipljivijom — nemoćno telo, u kome nema dovoljno života, smrt ne oseća tako intenzivno. Tu je i jedna od večnih tema izgaranja na egzistencijalnom vrhuncu, naročito popularna u antici i kod romantičara.
 
Drugi slojevi značenja dolaze tek naknadno posle ovog osnovnog razumevanja. Posebno su bitne biblijske paralele. Očigledna je hristolokost mladog jedinog (dovoljno je setiti se Helderlinove pesme Jedini). Seksualni zanos spojen je sa zanosom smrti, a time prožet i religioznim osećanjem. Ako se napravi paralela sa Dionisom i drugim mladim bogovima koji vaskrsavaju, jasno je da Petrović o povrećaju mladalačke snage govori kao o vrsti uskrsnuća, vraćanja u život. To uskrsnuće je povezano sa žrtvom i smrću. Dionisova smrt je naglašeno erotočna. Ljubavni čin se pretvara u religiozni. Posebno treba istaći duhovnu crtu koja preovladava i seksualnim činom u ovim pesmama, pošto telesno gubi svoj glavni adut — erotsku privlačnost, fizičku lepotu.
   
Moguće je da se cela zbirka, ovako shvaćena, protumači i sa stanovišta refleksije o poeziji. Tako bi odnos "jedinog" i "vinovnice" mogao biti odnos pesnika i pesme. Isticanje erotske dimenzije tog odosa već je poznato iz pesničke tradicije. Ako se prihvati ovakvo shvatanje neophodno je istaći da nije samo pesnik star već i poezija ("Podešena i napuderisana", Ukočena prilika). Značenje naslova u tom slučaju dobija konkretniji vid. Takođe, neki stihovi se, u takvom kontekstu, moraju drugačije tumačiti. U pesmi Podsticaj, na primer, "vinovnica" leži pod rukom "slavne prošlosti". Atribut "slavne" je u svakom slučaju ironičan. Ipak, ova sintagma se može tumačiti kao metafora za samog pesnika ili za pesničku tradiciju. U prvom slučaju reč je o autoironiji, u drugom ironiziran je i sam izraz koji je preuzet iz te tradicije. Neke pesme, kao što je Kukurek, čak traže od čitaca da ih prvo shvati kao priču o poeziji, a tek onda u njima pozna i ljubavni odnos. Takve pesme obično su slabije jer se pesnik trudi da pomogne čitaocu i navede ga na druga značenja, što deluje malo nametljivo.
 
Traženje alegorijskih značenja, koja zbirka kao da nameće, poreklom je iz srednjovekovnog shvatanja poezije kao nečega što upućuje upućuje na viši svet (recimo Danteove četiri vrste značenja). Potreba za drugim slojem, koji se tiče religijskih ili poetičkih pitanja (što se danas često poistovećuje), ima poreklo u želji da se izađe iz neprikladnosti koju ima osnovno značenje. Ipak, čitanje tih drugih slojeva, ometano je stalnom ironijom. Na početku pesme Pre spasioca, lirsko ja se pita "Šta da počenem s tom suviše opasnom figurom?". Ovde je ironizirana situacija stvaranja. Kao što Bog na početku stvaranja odlučuje šta će da stvori, i potvrđuje da je to što je stvorio dobro, tako se pesnik odlučuje šta da radi sa figurom Spasioca. Božije stvaranje čoveka je našlo ironijski pandan u pesnikovom "smeštanju" Sina Božijeg. Odgovor na postavljeno pitanje, šta će sa figurom Spasioca, glasi: "Neka sudeluje nevidljiva/ pretežno neshvatljiva/ koja obuhvata sva obličja". Ako figura Spasioca "obuhvata sva obličja", ona može obuhvatiti i ona koja se obično smatraju vulgarnim. Ovom pesmom (koja stoji pri početku zbirke), Petrović opravdava svoje smele analogije i polako u njih uvodi čitaoca. Ipak, samo opravdanje može se shvatiti i ironično. Pesnička tradicija, koja je Spasioca poistovećivala sa svim i svačin, dovedena je do ekstrema.
 
O alegoričnosti lirski subjekt se izjašnjava u pesmi Staro gvožđe: "Nije mi bilo dano da unakazim tvoju punoću/ da te privolim i pridignem/ u više područje". Priznanje da poezija zahteva "punoću", da ju je nemoguće redukovati na apstrakciju, upućuje na onaj prvi sloj, koji se ne može prevideti u čitanju Petrovićeve poezije, a da to čitanje ostane relavantno. Naravo, i pomenuti stihovi, imaju taj prvi sloj značenja i govore o nemogućnosti da ljubav ikada prestane da bude fizička.
 
Petrovićeva poezija stalno varira izmađu raznih slojeva značenja ali i više različitih registara. U njoj ima vulgarnih, brutalnih, ružnih, ironičnih i uzvišenih trenutaka, koji se najčešće prepliću, tako da ih nije moguće jasno razdvojiti. Ono čega nema je ljupkost, sentimentalnost, patetičnost. Petrović formira mnoge pojmaove koji se moraju dešifrovati tokom čitanja zbirke (neke, kao što su "jedini", "vinovnica", "pomagači", rastumačio sam). Za to nije dovoljna jedna pesma. Ove reči su otrgnute od svog osnovnog značenja i da bi se utvrdilo na šta se odnose moraju se pročitati u različitim kontekstima. Takođe ni drugostepena značenja koja sam naveo nisu jedina moguća. Iz tih razloga poezija Milutina Petrovića može se čitati uvek iznova, sa nesmanjenom intelektualnom aktivnošću. Međutim, ukoliko se ne krene od prvog, konkretnog i jasnog sloja svako naredno čitanje je pogrešno.
                                                                         
Koraci
avgust 2008.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: