Mileta Aćimović Ivkov (1966)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mileta Aćimović Ivkov (1966)  (Pročitano 8959 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 04:05:51 am »

*


MILETA AĆIMOVIĆ IVKOV
(Bogatić, 28.09.1966)


pesnik i književni kritičar

Mileta Aćimović Ivkov je rođen 28. septembra 1966. godine u Bogatiću. Diplomirao je i magistrirao srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio kao urednik u izdvačkim kućama Narodna knjiga i Nolit. Glavni je urednik Književnog magazina od 2011. godine. Piše poeziju, esejistiku, književnu kritiku i naučne članke i studije.

Objavio je zbirku poezije Dno (1995), za koju je dobio "Brankovu nagradu" kao i nagradu na I svetskom festivalu Haiku poezije u Jamagati, Japan 1989. godine, knjigu kritičko-esejističkih tekstova Svet i pesma (2010) i knjigu eseja o srpskim pesnicima Pesničke zagonetke (2011). Dobitnik je nagrade "Milan Bogdanović" za književnu kritiku 2006. godine.

Živi u Beogradu i Banovom Polju.

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 04:06:23 am »

**
Stihovi Mileta Aćimović Ivkov


NOSTALGIJA

Lepoto beskraja, gnevna, volim te;
vapim za mirisom trešnje, igrom u prašini,
bat tvojih senki zaključan je u mojim kostima
gde sto tamničara stari u tišini —
teškoj za jedno vreme sa srcem od blata
i plačem za svojim okom u daljini.

Snom sam pokidao te okove s vrata
da nožem probodem leđa pomrčini
što u noći bludi. U kiptavoj travi
traži rasturene svoje nožne prste
i belutke, sitne iskre u tišini.
Neka me u suton raspnu zaboravi.



HERAKLIT (Iz ciklusa Fosfor — Fosfor)

Stvara te početni odnos magme
s prohladnom unutrašnošću.
Ushitreli pokret živih izdanika
tvoje utrobe,
sačinjene od četiri elementa
sedih saplemenika.

To nije početak nastanka,
ukoliko se ne preobratiš
u obnovljene građevine,
posute tvojim, (ili još bolje —
zaklonjene sobom);
kao od kristala hladnim govorom.

Izlizane mučninom vetra
vilice više ne osećaju prostor
modernih heksametara.

Da si uništio deo,
možda bi kad — tad
otvorio lavirint.



Iz Antologije poezije Šapčana i Podrinaca
Sastavio Miljko Beljić

[postavljeno 27.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 04:06:44 am »

**
Stihovi Mileta Aćimović Ivkov


DELFI, OPET

Nema u mene poruge ni dokazivanja, svedočim i čekam.
                                                               Volt Vitmen

Nikakav glas nije sišao sa ovih brda.
Još jedan lavirint spaja dva razuđena brega istine.
Međ sitnim drvećem odmaraju se konji.
Reka koja protiče ispod, ista je ona koju si zamislio.
Sve što si rekao zapisao sam u kamenu,
i ništa što tamo stoji nije izmišljeno — kunem se!
Naginjao sam dugo lice nad vodu,
brojao dane i pisao uvek.
Pergamenti su čuvani pažljivo —
Spartanci ih posle ognjem spalili.
Gde god sam išao izgovarao sam ime tebe, Apolona.
Svoje sam govorio retko.
Kad su me za njega pitali, pričao sam im o zvezdama.
Premeštao sam kamenje dugo sa jednog
na drugi kraj ostrva. Strepeo od gneva mrske Pitije.
Nekim nepoznatim trgovcima s Itake sam prodao
svoje odelo. Hranio sam se bedno i živeo oskudno.
Čekao sam da tvoja božanska svetlost
spasi me mojih zemaljskih patnji.
Dugo sam noću sedeo na obali i zamišljeno
posmatrao praznu pučinu,
nikakve lađe nisu plovile njome.
Mesec je bio jasan i poigravao se na vodi.
Nikom nisam govorio proročke reči,
i one koje sam znao predao sam pohlepnom Bogu mora.
Sad, kada umesto hleba korenje jedem
i sanjam fosforne niti kako još uvek
stežu stubove našeg proročišta,
ja čekam i pišem ovo zloslutno vreme,
i više pergamenta nema i koža sva me boli.


K R A J  V E K A
Fin de siècle

1
Glasi se bezdan skriven u klici
i tamna s bregova dotiče voda.
Prazno se njiše, ko bez ploda,
misao, o zategnutoj žici.

Sa visa svet je ko na dlanu;
trepti u žaru os sakriven —
— iz mrtvog saća, mrtvu hranu.
Vek okončava taman, bezimen.

Strava procvala na vrhu oka,
zemljina tajna u senci boka,
a nakot kužan, đavolu plen.

Dok ispod krova dečak sanja,
u šetnji pauk raspinje tkanja.
Prestaje oblik — svet je sen!

(1994)

2
Dok dani spiraju zenice
i žurni dok traže pute,
primi nas pod svoje skute
prolećna, plaha senice.

Naše je pleme zaspalo,
čun naš više ne brodi.
Pošlo je, nenadno zastalo
na drumu, vazduhu, vodi...

Ugasnu iskra kremena.
Leđa pritišću bremena,
a blagog glasa niotkud.

Nad svetom mrtvi jecaji.
Naši su koraci — klecaji
i dušu okiva stud.

[1994)

3
Tupi se ralo, motika rđa
i trava otrovni sok upija;
pred mnom senta treperi tuđa,
njiva je ova pusta, ničija.

Svi su putevi u kalu, blatu.
Glasi se pevac promuklim glasom.
Drhte jasike; u nehatu
Svet izumire, skrhan užasom.

Ni svetlog dana, ni pravog puta;
vrati se sliko iz detinjstva,
upri sustalom sinu što luta

pogled u neko drugo bivstvo,
iščupaj korov, burjan i vres,
osnaži pesmu — svet je bes!

(1994)


4
Na kraju dana: treperi, sjakti,
grk zadah vlage, magla paprati.
I kane znezda, trbuščić svica,
u muk i nevid plahih latica.

Minula leta, otekli časi,
u vama iskra radosti sevne;
ni dnevi spokoja, ni srdni glasi,
ništa ne takne bistrinu zene.

Sa svetlim osmehom kao sa grčom,
ispod vidika u tamu, prah,
drhte nebesa.
Sa oštrom srčom

na teme pada Božiji dah.
Zvezdo Istoka rumen gde izgreva,
vrti se istrošen svet — niko ne peva!

(1995)


5
U zbirnu tišinu svaki damar kuca,
dok osipa se pesak i sa zvonika bije...
Taj ritam, to su svi glasovi srca:
čiste svetle ruže poezije.

Jadna jasnota i predeli sivi,
pod rukom tvorca koji dane vrti,
dotrajavaju, sve su manje živi.
I ova rima sad je napev smrti.

Dok vid zaziva omamna nigdina,
nezlobiv duh nas iz potaje mami,
krotimo haos u ime: Duha, Oca, Sina

i s nadom ždimo: goli, zbunjeni, sami.
(Gorki su zemni dani a slepa naša čula).
Kote se obla slova — Mi smo tumači rasula.

(1995)


6
Svetlo i tamno, u kretu,
zadrhti i u ribi mrest.
Nebo natkrili kobac — vest,
motreći žrtvu, u letu.

Mlečna sluz daždi iz mita,
u ovo raspusno doba.
Zalud nas Gospod proba,
duša je bluda — sita!

Vek — Tišina — Pomrčina;
tu đavo logu opleta.
U stihu na kraju Sveta

jednako zvoni praznina
i tmuša, počinak slasni.
Žiško nesmirenja — zgasni!

(1995)


NA KRAJU VEKA — KRAJU SVETA

                          a nigde krova i nigde otkrića
            samo što izvučem iz svog davnog bića.


                                              D. Kiš, "Pesma"

Svet se urušava u sebe, kao kuća. Kroz uzan grlić peščanika više ne curi kristal-vreme, to kaplju poslednji otkucaji civilizacijskog bila.

Naša je kuća — naše ogledalo. To neizbroj se atoma rasuo u prepočetnički haos koji nas u svoju memljivu tminu opet uvlači. Ta urušena kuća, sveti naš dom, pradrevni hram, iza nas ne ostaje kao spomenik, kao znak; nije to onaj Exsegi monumentum, ta razorena opšta kuća naše je u bludu ulegnuto bunjište.

Treba zidati novi hram! Temelje ugraditi unutra, a zidove izložiti pogledu i hiru sveta-rulje. Zidovi: išarani, ispljuvani, opoganjeni — padnu! Temelj u duši, u sluhu, u plemenitoj duši iščezlog ruso-ovskog divljaka, sabraće i održati ovaj svet. Svet na izdisaju, smoren i dezorijentisan, istrošen i ogoljeno sirov, svet koji ne zna za duh, jer ni za lepotu ne zna. U takvom svetu ponovo zidati hram što će nadvisiti kulu gluposti i piramidu jada.

Na kraju veka, kao na kraju sveta...


DNO/KNUTA

                           Čovek je prljava reka.
                                                    Niče

Preslišavam se i pišem ove mlake,
tihe molitve za potonuli svet,
za njegov spas i uskrsnuće što će,
(čekaću budno, pomno, biću na mestu)
što će sigurno doći, kao što
dolazi vreme da umiru konji,
da bremenita žena na svet snese život:
nov, valjuškast i drečavo mek, onaj
život iz kog će isteći prošlost,
za kojom neće imati ko da žali
i da okajava grehe što ih čine
hučni graditelji na krajnjim tačkama
našeg sveta (između toplog i hladnog pola),
a njih jedino vidim u tom svetu,
a ja jedino graditelje vidim, i čekam;
jer nema drugog da pokaže nam put,
i nema puta do večnog kruga strasti,
i jer će ti graditelji, pomamni i zli,
od naših glava podići kulu, muzejon,
splav, krletku koja u krugu ljulja
prazno, bljutavo, ižvakano vreme.


MIZERABLI

                                      Za Gagu Danilova

Osetiti svaku
pahuljicu-sekundicu
u svojoj srži, unutra,
kako kucka, kljuje,
neumitno kida: po kap,
istrajno, po delić, sjajan i sitan,
našeg života;
i ne umeti i ne želeti
drugačiji kraj...

To je istina — mi mizerabli!


GRAD

Ta lica...
Blažena praznina na
skeletu dana, sedefna
niska zanjihana u praznom,
mrkom prostoru.

Ta svetlost, radosti
moja, odeva i uznosi
zagonetku njihovog smeha,
(metafiziku grča)
jednostavnost i prostotu
sreće i bola; lagano, tužno,
lišće se slaže po našim
stazama i svaki nam korak
oprezno krati.

Ta nema lica: iskošena,
okrugla, ravna, kao
kamenčići u bistrom toku:
putuju i trepere kao
vitoper bola
koji nema ni utoke ni
obala,
no sve u krugu
mjahko, lagahno, vito
uzdiže svoj bol, svoj
gluvi damar, ludo zaražen
iskrom besmisla.


USPAVANKA, TAMNI KRUG

                                        Za Sašu Jelenkovića

Spavajte, koji ste
pokriveni: heljdom, makovima,
imelom. Spavajte usnuli u
cvasti rane na vrh oka,
što se kao kužna lepeza
širi.

Spavajte narodi
jer ste stari, jer
vaši udovi škripe od
trajanja; jer svi smo
jedno slovo: začeta
misao Boga...

Spavajmo, jer smo sami,
(pre)opevani slavno,
jer smo tanušni i
krotki, jer duša naša
na prazninu zove,
jer smo samo zrno
na ispljuvku smisla.


PUTNIK U MAČVI

                        Mačvanskom opsenaru i maštaru
                            Miliću Stankoviću, stihove ove
                             zavetno činim — "da se gordi
                                    nad svijema vjekovima".


Za dugog dana, u letnjoj zipci,
dok telo ište odmor i hlad,
nad malom šumom, u jednoj lisci
razložen, buja putnikov jad.

Ni druma pravog, ni vodiča.
Po Mačvi danas malo ko odi.
O slavnom dobu uminu priča.
Davi se kesega u plitkoj vodi.

Zvezdo spokoja, nepojamni svete,
kuda odvedoše naši puti?
Ni vidika, pesme, pa čak ni dete

ne promine. Sve naše žuti:
ljubavi, igre, sećanja, reč...
Zvezdo spokoja, iščileli svete.

Banovo Polje, 1995. g.


SIMBOL VERE

                               Kaonskom ocu Milutinu

Kako se, preobražen u drhtaj lak,
stupajuć u grobnu crkvu, među seni,
menjam: ustreptim, zderem svlak
čija se ledna žila stani u meni.

Al ona studen što znala je štedro
Da me okrepi i prene, mada trošnog,
Migoljivo izduži kičmu, takne bedro
I smori trepet jezika — veru prošlog.

Izvije kičma svoj krik nemi
U kretu ruke, slici krsta,
pogled koji visini stremi

U proplamsaju smotri tri prsta.
I tad se blagost, u jezi i dahu,
Razloži u mom telu, sutra prahu.


ŽIG

                          Ivanu V. Laliću, za trajanje

A žig je pismo, čiji trag na ploči
ne znači samo otisak trajanja.
To znak je Boga, zalog postojanja
utehe smisla što je jezik stoči.

Kretnje, opsene, rasplinuta čula
I treptaj senke na iskraju jula.
Mirisi. Glasi iz dubine jastva —
znaci od znaka, paslike tajanstva...

Sve je u kretu, u beskraju kruga.
Zametak negde bubri ispod kore,
dok glas sa mora, ili vetar s juga,

bride u svesti raspuklinom zore.
I tumor sveta porađa slovesa
u ruži duše, u vazi od mesa.


HAIKU

Što sam mu bliži
u polju, sve je bleđi —
jutarnji mesec.
*
U mreži senki
sklopio duge noge —
barski skakavac.
*
Jesenji suton.
Za sprovodom se klati
pas lutalica.
*
Seljak umire
tiho. Srp zarđao.
Kisnu strništa.
*
Brda u magli.
S dimom tamjana blede
naše molitve.
*
Veče radosti.
Kiša je sve što imam
s belih oblaka.
*
Boje na vodi.
Lagani drhtaj mora —
niotkud, nigde...
*
(S. Sedlaru)
Još samo jednom.
Lagano, bolno lagano,
lišće opada.


Mačvanska poezija — Antologija
Izbor Petar Lj. Berić ; saradnik Dragan Josipović
Bogatić, 2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Maj 11, 2012, 12:57:09 pm »

**

PESNIK I PESNIČKA TRADICIJA*


"Tako ja osećam/vreme, ovo naše, koje kaplje/u besmisao, koje nosi sve i/poništava sve: i mene, i mene!"

M. A. I.


"Mileta Aćimović Ivkov je pesnik koji zna da ima svoje prethodnike, da je tek jedan u nizu stvaralaca, od drevnih do svojih savremenika. To ga manje ispunjava skromnošću i nagoni na uzdržanost, a više podstiče i snaži njegovu duhovnu radoznalost. Zato se on mladalački hrabro i samosvesno kreće kroz čitavu evropsku i srpsku kulturu i poeziju, od antičkih mitova, Apolona, Orfeja, lavirinta, Heraklita, Diogena, Delfa, Katula, Biblije, Montenja, Helderlina, Lotreamona, Bodlera, Ničea, Dučića, Crnjanskog, Kavafija, Borhesa, Paunda, Ivana V. Lalića, Dragana Jovanovića Danilova. I to, naravno, nije sve: u podlozi njegovog glasa kao da čujemo odjeke i drugih autora, manje il više prepoznatljivih. Zatim, romantičarska pobuna i svest o opasnostima pevanja (kojoj ne izbegavaju ni pesnik ni njegovi čitaoci) prožimaju se sa stihovima o nužnosti mere i unutarnjeg smirenja, slobodni stih smenjuje se sa vezanim, soneti sa proznim zapisima. Tome treba dodati da je Aćimović ispod većeg broja pesama stavio godine nastanka (1985—1995], tako da je Dno njegova svojevrsna istorija pevanja, odnosno ispitivanje različitih mogućnosti pevanja.

Ali, ova knjiga nije ni u kom slučaju skup različitih pesama nastalih u različito vreme (mada određene neujednačenosti nisu izbegnute). Reč je o celovitoj knjizi, promišljeno komponovanoj i zasnovanoj na određenoj pesničkoj osećajnosti. Počev od Lotreamonovog iskaza iz Maldororovih pevanja do završnih stihova čitamo duhovni napor onoga koji peva, pesničkog subjekta da razabere svet i svoj položaj u njemu premeravajući svoje iskustvo iskustvima svojih značajnih prethodnika.

Knjigu čine tri ciklusa Fosfor-fosfor, Kraj veka i Dno, međusobno dopunjujuća, ali motivski jasno određena.

U prvom od njih Aćimović se okrenuo klasičnim/ /antičkim temama i ispitivanju njihovog važenja danas. Vredi pomenuti dve pesme iz ovog ciklusa. Prva je sonet bez naslova sa početnim stihom Govori Haron: smrt i jeku... Jedan svet se urušio sam u sebe, odnevši i svoje tragove sa sobom... Međutim, ono što je u sonetu nestalo bez traga, u pesmi Delfi, opet pokazuje se, trajnim i vanvremenim. Sopstvenim iskustvom možda se i može obnoviti svetlucav fosfor oronulog proročišta: Delfi, opet su programska pesma prvog ciklusa.

Drugi, najkraći ciklus (sastavljen od šest međusobno povezanih soneta i lirskog zapisa Na kraju veka — kraju sveta) najujednačeniji je i verovatno, umetnički najuspeliji u zbirci. Ne težeći formalnoj strogosti, ali ni previše daleko od nje, Aćimović je u ovim stihovima pevao snažno osećanje kraja veka kao vremena opšteg raspada..."

Aleksandar Jovanović

___________

* Deo teksta prikaza preuzet je iz časopisa Književnost, br. 7-8, iz 1997. godine.


Mačvanska poezija — Antologija
Izbor Petar Lj. Berić ; saradnik Dragan Josipović
Bogatić, 2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Septembar 23, 2014, 11:41:59 pm »

*

U KRIZI JE KRITIKA

Mileta Aćimović Ivkov, dobitnik nagrade "Milan Bogdanović": Bezrazložne pohvale izriču se po inerciji ili zbog učestvovanja u kritičarskom horu. Nekako mi se čini da me sopstvena i tuđa priznanja jednako raduju i podstiču. Pogotovo kada mi se učini da su sasvim zaslužena i da su došla u pravo vreme. A, u našem književnom životu, ima više nagrada nego dana u godini

KAKVA god da je kritika je samo prateća delatnost. Delo je važno, ono dugo živi. Kritika stvara put između dela i čitalaca. Ona pokazuje jednu mogućnost čitanja i razumevanja. Ne mnogo preko toga. Ovo, u razgovoru za "Novosti" kaže Mileta Aćimović Ivkov (1966), povodom prestižne nagrade "Milan Bogdanović", koju je ovih dana dobio za najbolji književni prikaz.

U književnosti se Aćimović Ivkov objavio kao pesnik i to veoma darovit, ali je punu afirmaciju stekao kao pouzdan tumač savremenih književnih dela.

Kako razumevate taj razvojni put?

Kao sasvim logičan, poželjan i dobar. Davno, dečačko — školsko prepoznavanje sklonosti ka stihovanju usmerilo me je na fakultativno saznavanje prirode književnosti. A studiranje, opet, ka potrebi da se književno delo analitički sagleda i razume, odnosno da se tumači. I eto, to je, da upotrebim sintagmu Isidore Sekulić, moj krug kredom.

I za poeziju ste dobili nagradu, Brankovu. Jeste li vi to pisac srećne ruke?

Ne mislim da sam. Književno stvaranje razumem i opisujem kao andrićevski „tvrd“ posao u kojem se „dram sreće dušom plaća“. Ali, i kao posao koji neuporedivo nagrađuje. Bez mistifikacije, da mogu da biram, najverovatnije bih se opet bavio sličnim ili istim. Jedina nevolja je u tome što je moje shvatanje književnosti i umetnosti pomalo renesansno. Po tom modelu stvaralac treba da bude homo universalis, majstor od svake ruke, a savremeno doba podstiče i više vrednuje specijalističke posvećenike.

Kako vi, onda, gledate na književna priznanja?

Pomalo ravnodušno, radujem se, ali nastojim da to činim bez sebeljubivosti. Nekako mi se čini da me sopstvena i tuđa priznanja jednako raduju i podstiču. Pogotovo kada mi se učini da su sasvim zaslužena i da su došla u pravo vreme. A, u našem savremenom, književnom životu, ima više nagrada nego dana u godini i, svakako, više nego relevantnih autora.

Zbog čega?

Zbog pometnje vrednosti, odnosno opadanja kriterijuma i, kao posledica inflacije vrednosti. Tu smo već u polju trajućeg paradoksa: velike produkcije knjiga i (pseudo)vrednosti i, čini se, znatno smanjene čitalačke zainteresovanosti. Ono što se vidi i čuje, o čemu se uz reklamersku buku nadaleko proširuje glas, to, po pravilu, nije u najboljoj saglasnosti sa načelima autonomne književne umetnosti. I to nije tako od juče.

Šta onda radi kritika?

Kao i ranije, opisuje dela i izdvaja vrednosti. Ali, kako je sama socijalna funkcija književnosti danas bitno izmenjena, to i kritika često ume da bude puka konverzacija sa autorom. Spisak bezrezervnih i bezraložnih pohvala, koje se katkad izriču po inerciji, ili, prosto, zarad pukog učestvovanja u kritičarskom horu. Na drugoj strani malo je individualnih glasova. Takozvana negativna kritika skoro da se danas i ne piše. Eto, u krizi je i kritika sama.

A vi, uporno, pišete kritičke tekstove?

Književnost je stara dama. Visoka zidanica kojoj se, neprestance, dodaju novi slojevi. Ti novi prilozi, pokatkad, bivaju vredni i vredniji od dela tradicije. To ne sme i ne može da se prećuti ili zaboravi. To nije samo igra sa prividima, "omama očiju", što bi rekao Crnjanski. Sa uverenjem da je kritičko čitanje i tumačenje, jedno od najpouzdanijih puteva do saznavanja značenja dela, i istovremeno, vrednosti života i sveta, bez patetike, u dobroj veri i dalje, eto, činim ono što mislim da donekle znam: pišem i govorim o knjigama i književnosti.


D. Bogutović | 09.12.2007. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Jun 11, 2016, 09:26:25 pm »

*

KAKO PISATI O UMETNIČKOM DELU

Književna kritika i dalje postoji kao potreban i važan vid kulturološke, umetničke komunikacije, kaže Mileta Aćimović Ivkov





Povodom nagrade "Milan Bogdanović", koja se dodeljuje za najbolju književnu kritiku objavljenu u novinama, na radiju ili televiziji, a koju je nedavno Kulturno-prosvetna zajednica Srbije dodelila "Politikinom" kritičaru Mileti Aćimoviću Ivkovu za kritiku objavljenu upravo na stranicama našeg lista o knjizi Dragana Velikića, danas će u Mačvi, zavičaju ovog kritičara, biti upriličen program. Pod nazivom "Mileta Aćimović Ivkov pred književnom porotom", književnu porotu činiće Dragoslav Mihailović, Milosav Tešić, Radovan Beli Marković, Goran Petrović, Miroslav Maksimović, a specijalni gost biće Tomislav Marinković.

Malo je, međutim, poznato da je Mileta Aćimović Ivkov, najpre pisao poeziju, a da se potom opredelio za kritiku i esejistiku. "Meni se taj put čini prirodnim i sasvim razumljivim. Poezija i kritika samo dva lica istog — književnosti. A književna umetnost i nauka o književnosti jesu referentna polja mog interesovanja", ističe Aćimović Ivkov.

Bez uzora u nekom od književnih kritičara, Mileta Aćimović Ivkov pre izdvaja autore čiji su mu misaoni i estetičko-kritički sistemi bliži i razumljiviji. "Postoje oni čiji mi se načini, odnosno stilovi, čine efektnijim i prijemčivijim od drugih. Počećemo od srpske moderne. Dakle, pre Bogdan Popović nego Jovan Skerlić. Potom Milan Kašanin, esejista, pa neki od ranijih tekstova Milana Bogdanovića. A, u novije vreme, lucidni i temperamentni način Borislava Mihailovića Mihiza. Pa zatim, valja tu navesti uzorne esejističke priloge: Jovana Hristića, Borislava Radovića i Ljubomira Simovića kao i, izrazito podsticajne, naučno-kritičke pristupe Ljubiše Jeremića, Novice Petkovića i Radivoja Mikića, kaže naš sagovornik.

Da li se usteže da napiše negativnu kritiku, pitamo našeg sagovornika.

Ne previše. Mada sam, za sada, skloniji da delo o kojem steknem izrazito negativan kritički sud, pogotovo ako mi se ono učini nerelevantnim, jednostavno prećutim. Ne napišem kritički tekst o njemu. I to je, kako ja razumem, jednako dobar način za posredno iskazivanje negativnog suda. Na drugoj strani, podrazumevam da se moj liberalniji književni ukus koji uvažava tradicionalne, ali izrazito izdvaja moderne vrednosti, ne osvrće strogo na mode i "izme", nekima od kolega ili od zainteresovanih i upućenijih pojedinaca, jednostavno ne dopada. Prekore i diskvalifikacije vlastitog suda i stava, otuda, prihvatam kao logičnu reakciju. Ni na polju književnosti nije svaki pojedinačni cvet podjednako lep i vredan. Ali kritički konsenzus, ipak, mora da postoji.

Mileta Aćimović Ivkov ulogu i društvenu poziciju kritike danas vidi baš u tome da opisuje i izdvaja vrednosti, da profiliše ukus.

Društvena uloga književne kritike danas, u odnosu na prethodne decenije, vidno je izmenjena. Ona više nema naročitu socijalnu funkciju. U romantizmu, primat je imala poezija. U realizmu pripovedna proza. A u vreme modernizma, kritika. Danas, u doba postmoderne potrošenosti skoro svih tradicionalnih obrazaca i matrica, odnosno u vreme vidne čitalačke oseke, književna kritika je, kao oblik javnog govora, na rubu interesovanja. Ali ona, i dalje, postoji kao potreban i važan vid kulturološke, umetničke komunikacije. Kao oblik svesti o vrednosnim razlikama bez kojih nema, i ne može biti, civilizovanog života.


M. Vulićević | 16.04.2008. | Politika
Foto: Z. Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Septembar 19, 2016, 02:47:52 am »

*

Mileta Aćimović: KRITIKA SA STRUČNIM TERMINIMA ZBUNJUJE ČITAOCA

Knjiga nema alternativu. Ne postoji zamena za bolje, sugestivnije saznavanje od čitanja knjiga. Čitanje je lepši način postojanja. Sve ono što u duši nosimo vezano je za prve utiske iz detinjstva, za ranu lektiru i za najbolje knjige koje smo u životu stigli da pročitamo.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov, koji je često na mjestu onih koji odlučuju o značajnim književnim priznanjima, ali i svojim kritikama usmjerava čitaoce kojim savremenim djelima da se okrenu.

GLAS: Bili ste u žiriju za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Čime ste se rukovodili kada ste birali najbolji roman godine?

AĆIMOVIĆ: Uvek su najvažniji književno-umetnički kriterijumi. Stepen književno-umetničke ostvarenosti i ovog puta je bio najpresudniji. Ljudi često zaboravljaju da se do nagrađene knjige dolazi glasanjem, to je ona vrsta ljudskog dogovora po kome treba da pobedi demokratska većina. To znači da onaj drugi deo članova žirija trpi teror demokratske većine ukoliko neće da prihvati odluku većine. NIN-ova nagrada je plod kompromisa kada nemamo jedinstven stav o istoj temi, a ovoga puta je bilo tako. Žiri je imao stav da je nekoliko romana u obimnoj i raznovrsnoj produkciji zaslužilo ista visoka priznanja. Što se tiče romana koji su pristigli na konkurs za NIN-ovu nagradu ova godina je godina srednjeg ili malo višeg proseka u domenu književno-umetničke ostvarenosti. Svedoci smo činjenice koja se ogleda i u drugim oblastima duhovne proizvodnje, a to je da je ogromna inflacija psuedovrednosti koje postepeno zaklanjaju i zasipaju ono što je elementarno vredno u umetnosti. Tridesetak romana koji su bili u trci za ovu nagradu su one knjige koje zaista treba da se pročitaju. Budući da je NIN-ova nagrada najznačajnija u srpskom književnom, jezičkom i duhovnom prostoru i uvek je vezana za jedan deo senzacionalističke atmosfere, polemičkih osporavanja, gde se često pomešaju razlozi i povodi, tako se desilo i ove godine.

GLAS: I sami ste nagrađeni za književnu kritiku. Da li ima dovoljno književne kritike u savremenoj srpskoj književnosti i koliko se poštuje glas kritike?

AĆIMOVIĆ: Književna kritika i danas živi, ali u okviru cjelokupne književne proizvodnje. Međutim, mnogo važnije je to koliki je uticaj književne kritike na formiranje javnog mnjenja. Danas možete da pišete šta god hoćete i o čemu god hoćete, ali mnogo veći problem je kako da to što napišete dođe do relevantnih čitalaca. To nisu oni čitaoci koji će, kako se taj stereotip dugo negovao, u moskovskom i bečkom metrou, čitati herc romane dok se voze sa posla kući. U takvom vidu koncentracije ništa osim bizarnih zapleta vodviljskog tipa ili onih kao u popularnim sapunicama ne možete da prihvatite. Do tog što je vredno i valjano u književnosti može se doći na više načina. Zbog toga književna kritika i danas ima istu funkciju. Nevolja je što ona počinje da se služi jezikom i terminima koji su svedeni i stručni, daleko od jezika svakodnevne komunikacije. Kao da smo zaboravili kako je o tome pisao Bogdan Popović. Mi danas, nabildani silnim književno-teorijskim znanjima, kao da se otimamo i takmičimo ko će nejasnije da kaže svoju kritiku. Tako zapravo činimo suprotno od onoga što želimo da postignemo. Običan čovek kome se mi obraćamo malo može da koristi naš tekst kao prečicu do potpunog zadovoljstva. Mogu da se našalim o toj temi: Kritikovati, to znači pokazati autoru kako bih ja činio kad bih znao.

GLAS: Da li izdavači i urednici smiju da se prilagođavaju ukusima većine čitalaca i da objavljuju uglavnom što je trenutno popularno?

AĆIMOVIĆ: U ozbiljnim tradicionalnim kulturama postoje nivoi. Kad odete u Ameriku shvatićete da je to najklasnija država na svetu. Tako bi trebalo da bude i kod nas, ali nije uvek i u svemu tako. Kod nas se ti nivoi snižavaju kako bi ono što je između, ni žena ni devojka, bilo zanimljivo i dobro. Međutim, nivo je još moguće održati i oni koji drže sveću iznad vode postoje. Tako je u svim tradicionalnim kulturama, a mi svesno hoćemo da nizak i visoki nivo približimo i uprosečimo. Živeli smo u socijalizmu u kome su svi bili jednaki i isti. Možemo biti ravnopravni, ali nikako ne možemo biti isti. Književnost koju pišu pisci poput Gorana Petrovića nikako nije ista sa onim knjigama koje ćete naći kod naših popularnih izdavača u izlozima knjižara. Čitaoci to treba da znaju i da u tome traže kriterijume koji će ih opredeliti šta da čitaju.

GLAS: Koje knjige biste preporučili čitaocima među novim naslovima kao kvalitetne?

AĆIMOVIĆ: Nagradu "Meša Selimović" ovih dana dobio je Vladan Matijević i obavezno treba pročitati njegov roman "Vrlo malo svetlosti". Tome treba dodati još nekoliko zanimljivih knjiga koje su nedavno objavljene. Pisci iz malih sredina ne treba da gaje kompleks da su manje važni, jer smo mi svi deo jedne kulturne i duhovne porodice. Ove godine smo povlastili romane koji jednostavno i kritički rasvetljavaju savremenost. Preporučio bih i knjigu jednog pisca, koji je veliki radnik u jeziku, a to je "Gospođa Olga" Radovana Belog Markovića. Ko ume i ima snage i intelektualne moći da to pročita, shvatiće da će biti u velikoj meri nagrađen.


PISCI I PRIZNANJA
— Velika je hrabrost i dostignuće odvojiti vreme i godine, rizikovati život, egzistenciju dece i pisati knjige u maloj književnosti. Književnosti, kako se to poslovično kaže, bez zle primisli, jednog malog naroda. I još očekivati da se od toga u Beogradu, makar pristojno živi. Više priznanja bi trebalo davati najboljim srpskim piscima — kaže Mileta Aćimović Ivkov.

Aleksandra Rajković | 19.02.2011 | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 23, 2017, 03:18:40 am »

*

INTERNET UGROŽAVA AUTORSTVO U KNJIŽEVNOSTI

Čovek se uči da živi bez pozitivnih emocija, bez svesti o vrednosti nasleđa. Ivkov: Živimo apokalipsu prosvetiteljskog koncepta. Vladušić: Informacije sa interneta često netačne

SLUČAJ tinejdžerke Helene Hegeman koja je pre nekoliko godina prvim romanom munjevito osvojila vrhove nemačkih best-seler listi, a onda još brže dospela pod udar kritike, optužena da je plagijator, pokazao je da problem korišćenja tuđih ideja i citata u književnosti još nije zastareo.

Hajci na mladu autorku priključio se tada i nobelovac Ginter Gras, a ona je, ne krijući da je za roman koristila mnoge izvore koje nije navela, uzvratila da je staru generaciju pregazilo vreme.

Još je Bertold Breht isticao fundamentalnu labavost u pitanjima intelektualne svojine, govoreći da je za njega ideja autentičnog umetničkog dela zastarela u odnosu na tehničke mogućnosti reprodukcije. Na polju autorstva u literaturi, muke danas posebno rastu u nepreglednom svetu interneta.

— Posežući za tekstovima koji su dostupni u velikoj sajber galaksiji, mi i ne pomišljamo da su oni, kao i sve drugo u ljudskom svetu, proizvod nečijeg kreativnog duha i uma. Najpre zadovoljavamo svoju glad za informacijama, a potom se možda pitamo koliko smo preuzimanjem tuđih znanja nešto rđavo učinili. Jer, čim je nešto dostupno — to valja i uzimati bez zadrške. Tako, uglavnom, rade svi, pa ćemo tako i mi — kaže za "Novosti" književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov i dodaje da ćemo na svako pitanje o tzv. grehu plagiranja, dobiti ovako sročene odgovore.

I tu, po njegovom mišljenju, nema mesta za krupne reči opomene i prekora. U nerealnom sajber svetu, za kojeg neki kažu da je paralelan našem, sve što postoji pripada onom ko do njega ume i može da dođe. A način na koji će informacije i znanja da koristi, može da bude razložno problematizovan. Ka njemu treba upinjati prst kao polju moguće saznajne pronevere i intelektualne obmane.

— Svi danas preuzimaju sa interneta sve: đaci, studenti, pa i njihovi profesori. Niko to ne može da kontroliše ni predupredi. Treba unapred kazivati da internet nudi informacije, dok se znanje nalazi među knjigama. A kako živimo u dobu u kojem se informacije umnožavaju preko mere potrebe i smisla, to kazuje da je takva trka unapred izgubljena. A šta se može. Mora se štititi integritet humanističkih vrednosti i znanja — kaže Ivkov.

Ne može se, po njegovim rečima, sve pravdati postmodernom relativizacijom svih nasleđenih stabilizovanih vrednosti. Kada sedaju za kompjuter, ljudi bi trebalo da znaju da su pre njih drugi uradili mnogo i da su dužni da, svesno i odgovorno, manipulišu rezultatima njihovog rada, a ne da njime manipulišu kao sopstvenom svojinom.

— Još je Valter Benjamin pisao kako umetničko delo u savremenosti gubi svoju auru. Danas je tu auru izgubilo sve što je dospelo na internet. Jer, samo jednim klikom na tastaturi, promeni se svaki raniji poredak. Tako se čovek uči da živi bez pozitivnih emocija, bez svesti o vrednosti nasleđa i bez potrebe za bilo čim stabilnim, vrednim, svetim. A to znači da se ulazi u krug virtuelnog varvarstva. U informatičkoj eri vrhunsko znanje ostaće u rukama onih koji kontrolišu sredstva informisanja, a za druge će se nuditi šarene slike globalne zabave. I tako će prost svet najzad biti srećan: neće znati ništa, a imaće svega. Biće konzument, a ne proizvođač znanja. Biće večito gladna usta bez svesti o vrednosti. I, konačno, bez ikakve potrerbe za njom. Mi živimo apokalipsu prosvetiteljskog koncepta. Savremeni potrošač je homo idiotus. U takvom poretku visoka umetnost će, kao na početku, biti obećana društvenim i finansijskim elitama. Demokratski, jeftin pristup umetničkim znanjima i vrednostima, preseliće se u predele bledih sećanja i konačno, u zaborav! A to je valjda i cilj velikog brata postindustrijske ere — zaključuje Ivkov.


U SVEMU TRAŽIMO PREČICE U ŽIVOTU Stasavaju generacije koje se navikavaju da čitaju knjige sa monitora, to je za mene recimo, još uvek problem. Nisam siguran da će pedeefovi zameniti knjige, ali sam siguran da će izdavači verovatno uskoro imati probleme sa tom vrstom piraterije. Lično, volim da kupujem knjige čak i onda kada bih mogao da ih imam u pedeefu i to ne samo zbog same knjige kao predmeta koji volim već i zbog ulaganja u izdavačku industriju, od koje, na neki način i živim — kaže za "Novosti" pisac Slobodan Vladušić i dodaje: — S druge strane, imaćemo problem i na fakultetima, jer se sve više susrećemo sa studentima koji se pozivaju na informacije sa interneta, koje su često poluistinite ili potpuno netačne. Ne mislim da je internet problem sam po sebi, već činjenica da neki ljudi prosto ne mogu, a da ne prave prečice u životu. Možda bi bilo dobro da se pozabavimo tim odnosom prema životu, tom potrebom da u svemu nađemo neku prečicu umesto da nešto pošteno uradimo — kaže za "Novosti" pisac Slobodan Vladušić.

B. Đorđević | 21.04.2014. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: