Slobodan Zubanović (1947)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Zubanović (1947)  (Pročitano 1717 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« poslato: Decembar 16, 2010, 03:45:06 pm »

*

SLOBODAN ZUBANOVIĆ
(Beograd, 16.03.1947)

Slobodan Zubanović je rođen 16. marta 1947. u Beogradu. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista "Književne novine" (1982-2001). Bio je glavni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije "Poezija" (1996-2002) i glavni urednik "Književnog magazina", mesečnika Srpskog književnog društva (od 2001. do 2010. godine), čiji je jedan od osnivača 2000. godine. Primljen je u Udruženje književnika Srbije 1976, član je Srpskog književnog društva od 2001. godine, i Srpskog PEN centra. Dobitnik je "Zmajeve nagrade" (2009), nagrade "Desanka Maksimović" za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), "Disove nagrade", za sve-ukupno pesničko delo (2005), kao i nagrada za poeziju "Vasko Popa" (1998), "Milan Rakić" (1986), "Isidora Sekulić" (1983), "Nolitove nagrade" (1995), i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevoćene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik, a o njegovoj poeziji izdato je nekoliko zbornika.

knjizara.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #1 poslato: Novembar 12, 2017, 03:53:57 am »

*

NAJ­LEP­ŠA PE­SNIČ­KA KNJI­GA O SRE­MU

Pro­či­tao sam naj­lep­šu pe­snič­ku knji­gu o Sre­mu. To je knji­ga Slo­bo­da­na Zu­ba­no­vi­ća U tri i de­set za Ru­mu.

Ni­je uobi­ča­je­no na ova­kav na­čin za­po­če­ti kri­tič­ki pri­kaz, neo­bič­no je čak i ona­ko uz­gred iz­re­ći ta­ko od­seč­nu po­hva­lu, i za­to sam spre­man da is­tr­pim pri­go­vo­re sa svih stra­na. U re­du, da ne pre­te­ru­je­mo, mo­žda bi se mo­glo na­ći pet-šest knji­ga ko­ji­ma pri­sta­ju na­pi­sa­ne re­či di­vlje­nja, ali ova je sva­ka­ko me­đu nji­ma.

Ni­je uobi­ča­je­no na ova­kav na­čin za­po­če­ti kri­tič­ki pri­kaz, neo­bič­no je čak i ona­ko uz­gred iz­re­ći ta­ko od­seč­nu po­hva­lu, i za­to sam spre­man da is­tr­pim pri­go­vo­re sa svih stra­na. U re­du, da ne pre­te­ru­je­mo, mo­žda bi se mo­glo na­ći pet-šest knji­ga ko­ji­ma pri­sta­ju na­pi­sa­ne re­či di­vlje­nja, ali ova je sva­ka­ko me­đu nji­ma.

Slo­bo­dan Zu­ba­no­vić ni­je ro­đen u Sre­mu. Ro­đen je u Be­o­gra­du (1947), gde je pro­veo ve­ći deo ži­vo­ta i gde i da­nas ži­vi. On je ugled­ni pesnik, autor dva­de­se­tak knji­ga (od ko­jih su ve­ći­na pe­snič­ke), bio je ured­nik ne­ko­li­ko ča­so­pi­sa ko­ji iz­la­ze u Be­o­gra­du, član je Srp­skog PEN cen­tra, do­bit­nik "Zma­je­ve na­gra­de" (2009), na­gra­de "De­san­ka Mak­si­mo­vić" (2007), "Di­so­ve na­gra­de" (2005), na­gra­da "Vas­ko Popa" (1998), "Mi­lan Ra­kić" (1986), "Isi­do­ra Se­ku­lić" (1983) i dru­gih pri­zna­nja, a pe­sme su mu pre­vo­đe­ne na en­gle­ski, ru­ski, fran­cu­ski, ita­li­jan­ski i dru­ge je­zi­ke.

U be­le­šci o pi­scu ne po­mi­nje se ve­za sa Sre­mom, ona se mo­že na­slu­ti­ti na osno­vu pe­sa­ma i pro­znih mi­ni­ja­tu­ra, a ne­što od­re­đe­ni­je re­če­no je u po­go­vo­ru (Vla­di­mi­ra Ko­pic­la): "U ovoj knji­zi reč je o pe­sni­ko­vom iz­bo­ru pe­sa­ma ko­je je pi­sao i ko­je je na­pi­sao dav­no, po­sle, i uma­lo sad, ima­gi­ni­ra­ju­ći ili po­ho­de­ći Srem svog de­tinj­stva i Srem zre­log do­ba kao neo­gle­dal­ski iz­o­štre­nu sli­ku pri­ro­de, mla­do­sti, bru­tal­ne pu­no­će sve­ta i sve­ga što tu sli­ku za­ma­glju­je, po­ti­re, svo­di na tro­šnu ko­nač­nost ko­ja se kroz ovo pi­sa­nje i ot­kla­nja i sve ja­sni­je po­na­vlja."

Mo­glo bi se re­ći da je ov­de reč o Sre­mu kao iza­bra­nom za­vi­ča­ju, kao kod Cr­njan­skog, ali u dru­gom vre­me­nu, druk­či­jim okol­no­sti­ma i (ve­ro­vat­no) raz­lič­noj po­e­ti­ci. Mo­že bi­ti i ne mo­ra bi­ti. A ima za­ni­mlji­vih raz­mi­šlja­nja o za­vi­čaj­no­sti, po­put ovog: "Onaj ko­ji is­pi­je gor­či­nu rod­nog kra­ja, zna to sva­ki lo­kal­ni hro­ni­čar ma­log me­sta, u nje­ga se ni­kad ne vra­ća. To je ne­pi­sa­no pra­vi­lo." Zu­ba­no­vi­ćev "iza­bra­ni" Srem je naj­pre onaj rav­ni­čar­ski, duž pru­ge od Ze­mu­na do Ši­da (či­je sve sta­ni­ce pe­dant­no ime­nu­je), sa oset­nim za­dr­ža­va­njem u Ru­mi i "iz­le­ti­ma" u oko­li­nu, po­seb­no u naj­bli­že i (slu­ti­mo) naj­dra­že se­lo Kra­ljev­ce. I to ni­je sa­mo Srem ovog vre­me­na i pe­sni­ko­vog de­tinj­stva. Vre­men­ske gra­ni­ce se če­sto gu­be, po­seb­no u pro­znim za­pi­si­ma, pa se li­ko­vi (po­zna­ti i ne­po­zna­ti), iz ži­vo­ta i li­te­ra­tu­re, iz ra­znih (uda­lje­nih) vre­me­na, su­sre­ću i ko­mu­ni­ci­ra­ju, do­vr­ša­va­ju­ći dav­no za­po­če­te pri­če i otva­ra­ju­ći no­ve.

Či­ta­nje "na mah" na­slo­va ko­ji se tri­put ja­vlja ― kao na­slov knji­ge, na­slov uvod­ne pe­sme i na­slov dru­gog de­la knji­ge (u ko­me su pro­zni za­pi­si, krat­ke pri­če), aso­ci­ra na ne­ka­da­šnji ho­li­vud­ski film "U tri i de­set za Ju­mu" (Ju­ma je za­ba­če­ni ame­rič­ki za­tvor za te­ške ro­bi­ja­še), ko­ji je ra­do gle­dan (i u srem­skim se­o­skim bi­o­sko­pi­ma) u vre­me pe­sni­ko­vog de­tinj­stva, a ko­ji je još i on­da, u ša­li, iz "Ju­me" pre­se­ljen u Ru­mu, što u ovom slu­ča­ju (slu­ča­ju knji­ge) ima ne­ka­kav set­no-no­stal­gič­ni pri­zvuk. Po­go­to­vo kad se pro­či­ta pe­sma (so­net), gde je već u pr­voj stro­fi ukrat­ko sa­op­šte­na ce­la ide­ja knji­ge:

Mo­je mo­re je zr­no pše­ni­ce.
Sto­jim sred ze­mlje
što plam­ti.
Do­bro je ne­bo ― sve pam­ti:
na­ša li­ca, sud­bi­ne, uli­ce.


U pr­vom de­lu knji­ge ima 36 pe­sa­ma (od ko­jih su ve­ći­na ― so­ne­ti), me­đu ko­ji­ma je i pe­sma "Srem­ski go­blen", po ko­joj je na­slo­vljen ci­klus. U njoj se kri­sta­li­še no­stal­gič­no se­ća­nje, što je mo­glo da se de­si i na ne­kom dru­gom me­stu, ali pe­snik bi­ra­nim mo­ti­vi­ma ("sen­ka pla­ni­ne/ pa­la na suk­nju rav­ni­ce") uspo­me­ne ve­zu­je baš za srem­sko me­sto de­tinj­stva (iako se pri­dev "srem­ski" sa­mo u na­slo­vu po­mi­nje), ali iz per­spek­ti­ve zre­log čo­ve­ka i umet­ni­ka ("Sve­tli u so­bi mi­sao či­sta"). Sem ove pe­sme, još ne­ke već u na­slo­vi­ma no­se od­red­ni­ce srem­ske ge­o­gra­fi­je: "Di­van je ki­će­ni Srem", "Pod sen­kom F. go­re", "Zi­ma, Srem", "Slan­ka­men­ska kan­ti­le­na". A i sve osta­le is­pu­nje­ne su ti­pič­nim srem­skim mo­ti­vi­ma. Oži­ve­la je u sti­ho­vi­ma srem­ska rav­ni­ca, s nje­nom plod­nom, ka­di­kad tvr­dom ze­mljom, pej­za­ži­ma ko­ji se kao na fil­mu re­đa­ju po­red spo­rog vo­za u po­kre­tu, i onim sta­tič­nim, vi­đe­nim s pro­zo­ra se­o­ske ku­će, na me­se­či­ni, u iz­ma­gli­ci, kroz ve­ja­vi­cu. Pe­snik svoj Srem vi­di u po­je­di­no­sti­ma ure­za­nim u se­ća­nje, kao što su: ašov i mo­ti­ka, da­šči­ca na bu­na­ru, put za se­o­sko gro­blje, dr­va za ogrev, maj­či­na uko­sni­ca, je­se­nje spa­lji­va­nje gra­nja i li­šća, se­o­sko igra­li­šte, dvo­ri­šte, čak i polj­ski klo­zet. Upe­ča­tlji­ve su sli­ke rav­ni­čar­ske no­ći. Opis no­ći u pe­smi "Di­van je ki­će­ni Srem" za­vr­ša­va se sti­ho­vi­ma:

Srem ― sam spa­va
― u snu du­bo­kom.
Svet nad­gle­dam
nje­go­vim okom.


A po­red usnu­lih ku­ća klo­pa­ra­ju spo­ro­vo­zni vo­zo­vi pu­ni sno­va i usa­mlje­nih du­ša. Mo­ti­vi vo­zo­va i sli­ka us­put vi­đe­nih pri­sut­ni su i u po­e­zi­ji ("Ide voz", "Put­nik dru­ge kla­se...", "Sta­ni­ca i sno­vi") i u pro­znom de­lu knji­ge ("Red vo­žnje", "Ide voz"). I vo­zo­vi ima­ju me­sto na pe­snič­koj ma­pi no­stal­gi­je. Sli­ka že­le­znič­kih ši­na, gle­da­nih una­zad, "po­ja­ča­va ose­ćaj iz­gu­blje­no­sti". Ne­ma vi­še sta­rih sta­ni­ca, ka­že pe­snik, "kao što ne­ma sta­rih na­či­na pu­to­va­nja".

Slo­bo­dan Zu­ba­no­vić pi­še za­pra­vo o ne­kom Sre­mu ko­ga vi­še ne­ma. Ne­ki su za­pi­si iz sop­stve­nog se­ća­nja, a ne­ki iz "se­ća­nja" na pro­či­ta­no u knji­ga­ma ko­je sa­mo ret­ki po­je­din­ci či­ta­ju. U pu­to­pi­su Fri­dri­ha Vil­hel­ma fon Ta­u­bea i stu­di­ja­ma isto­ri­ča­ra Slav­ka Ga­vri­lo­vi­ća i dru­gim za­ba­šu­re­nim knji­ga­ma ovaj pi­sac je sreo za­ni­mlji­ve li­ko­ve, ko­ji su ma­nje-vi­še po­zna­ti (Ni­ko­la Bi­zu­mić, iz Ne­ra­di­na, iz­u­mi­telj ma­ši­ne za ši­ša­nje; sli­kar Ja­kov Or­fe­lin i nje­gov stric Za­ha­ri­ja, pe­snik; grof Pe­ja­če­vić; Si­me­on Pi­šče­vić; La­za Ha­ram­ba­ša, iz Sa­sa; Te­o­dor Avra­mo­vić Ti­can; Do­si­tej i Mi­hiz), a ko­ji u ovim pri­ča­ma ula­ze u dru­gi ži­vot, što im je pi­sac po­da­rio (što je za­pra­vo li­te­rar­na re­in­kar­na­ci­ja!). Le­pe su sli­ke iz ži­vo­ta ne­kih slav­nih ku­ća i do­ži­vlja­ja oko njih i u nji­ma. Jed­na od naj­bo­ljih pri­ča je ona, po­no­vo is­pri­ča­na (ovo­ga pu­ta na umet­nič­ki na­čin), o Spo­me­ni­ku ku­gi na pu­tu iz­me­đu Ru­me i Iri­ga.

Ovu pro­zu je pi­sao pe­snik, i to se vi­di po iz­van­red­nim opi­si­ma de­ta­lja ko­ji či­ne sli­ku Sre­ma (onog iz se­ća­nja): nji­ve ži­ta, kro­šnje vo­ća­ka, se­o­ske ku­će i uli­ce, že­le­znič­ke sta­ni­ce, cr­kve i ka­fa­ne, ru­me­na li­ca uz bo­ka­le vi­na, rum­ski va­ša­ri, se­o­ska gro­blja...

Slo­bo­dan Zu­ba­no­vić vo­li Srem. To se ose­ća i u pe­sma­ma i u pri­ča­ma. Ali, tu lju­bav on ne­na­me­tlji­vo (bez pa­te­tič­ne re­to­ri­ke) is­ka­zu­je. Ona se is­po­lja­va po­sred­no, u umet­nič­kom po­stup­ku, u le­pom sti­lu, ple­me­ni­tim mi­sli­ma i ori­gi­nal­nim pe­snič­kim sli­ka­ma. Po­put ove: "Bo­ja sta­blji­ke ku­ku­ru­za i bo­ja nje­nog plo­da, to su bo­je ko­je pro­sla­vlja­ju rav­ni­cu Sre­ma. Od tam­no­ze­le­ne, do žu­te ko­ja pe­če. Kao sun­ce."

An­đel­ko Er­de­lja­nin Sremske novine
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: