|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: Novembar 07, 2011, 03:00:26 am » |
|
**
UMETNIČKA LIRIKA
Postanak umetničke lirike, a to jednostavno znači pesama čiji se tvorac zna, vezan je za postanak pisma; umetnička lirska pesma je nastala u onome trenutku kada su njena sadržina i oblik mogli biti jednom zauvek fiksirani grafičkim znacima. Sigurno je da se umetnička lirika nije javljala u isto vreme nego različito u raznim zemljama, jer je njen nastanak vezan za pojavu pismenosti u njima, i da prve umetničke pesme nisu bile tako raznovrsne po tematici ni savršene po obliku, niti su imale onu umetničku vrednost kao one koje su nastale docnije. Dalje, sve pesme iz najstarijeg perioda razvitka književnosti i kod raznih naroda nisu ni sačuvane, niti su, i kada su sačuvane, zabeležena imena njihovih tvoraca; nekima se njihovi tvorci tek otkrivaju — tako da se može reći da je umetnička poezija mnogo starija i bogatija no što se zna po onome što je do danas književna istorija utvrdila.
Teme, motivi i osećanja u umetničkoj lirici raznovrsni su. Umetnička poezija uopšte nastala je na višem stepenu ljudskog razvitka, i ona je, prirodno, te razne stepene razvitka i pokazivala svojim temama, svojim motivima i svojim poetskim izrazom. Ukoliko je jedan narod na višem stepenu kulturnoga razvitka, utoliko je i njegova umetnička književnost razvijenija i umetnička lirika bogatija i brojem pesnika individualnih stvaralaca i brojem pesama, pa, sasvim prirodno, raznovrsnija je i bogatija i temama i motivima, odnosno osećanjima i izrazom. Tematika umetničke lirike, njeni izvori i motivi nisu stalni; ona se menja sa promenama koje su nastajale u procesu društvenoga razvitka. Jednostavna u početku, svedena najviše na dva osećanja — religiozno i ljubavno — ona je vremenom postajala složenija, inzoseći tako sve one pojave koje su potresale društvo u njegovom razvijanju i pojedince i bile snažan inspirativni izvor za pojedine pesnike. Razvijajući svoju svest, proširujući svoja saznanja i vidike, učestvujući sve aktivnije u procesu društvenog razvitka, čovek je sve više osećao potrebu da ta saznanja, porive i emocije saopšti u jednoin umetničkom obliku koji će što snažnije da izrazi svu duhovnu složenost njegovog umetničkog bića. I sam u stalnom, neprekidnom razvijanju, čovek je stalno proširivao tematiku umetničke lirike, razvijajući je i bogateći neprekidno. Otuda je ta lirika, za razliku od ostalih književnih radova, i najbogatija brojem stvaralaca i brojem uspelih dela, i najrazvijenija.
Umetnička lirika je najbogatija i najrazvijenija i po svojoj umetničkoj formi: po umetničkim sredstvima, umetničkim slikama, pesničkom izrazu, stilu, jeziku, baš stoga što je ona uvek lični, individualni izraz i slika, reakcija pesnikovog umetničkog bića, ona je uvek i nova po njima, neponovljiva, nikad ista. Tananost i individualnost osećanja nameću uvek darovitim pesnicima i specifičan, nov, svoj izraz, svoju sliku sveta, a snaga tih osećanja svoju posebnu, raznovrsnu i različitu ritmičku organizaciju, tj. posebnu umetničku kompoziciju u užem smislu reči. I tako se kod svakog lirskog pesnika može govoriti ne samo o njegovoj individualnosti u pogledu motiva, pesničkih slika, izraza, stila, jezika u celini uzeto, nego i o toj individualnosti u svakoj umetnički uspeloj njegovoj pesmi posebno. Ta raznovrsnost i bogatstvo umetničke lirike prirodna je posledica umetnikove pesničke individualnosti i znači uvek nov doprinos razvitku lirike i razvitku pesničkog jezika i jezika uopšte. Novina umetničke forme u širokom smislu reči u umetničkoj lirici je, prema tome, uslovljena koliko stepenom kulturnog razvitka jednoga društva, to znači stepenom razvitka jedne književnosti, književne klime jednoga naroda, toliko i snagom umetničke individualnosti književnih stvaralaca i njihovog pesničkog talenta.
Izražavanje misli i osećanja u vezanom slogu, a to znači u stihu, podređeno je izvesnim zakonitostima. Pre svega, takvo izražavanje zahteva, po prirodi emocionalnog odnosa piščevog prema onome što želi iskazati, krajnju sažetost, ili, kako se to još veli, krajnju zgusnutost umetničkog izraza. Reč je ovde o lirskoj poeziji. Pošto se u lirskoj pesmi iskazuju lična osećanja u najsnažnijem i najvišem stepenu, to pesnik nalazi i najkonkretniju i najkondenzovaniju sliku da umetničkim izrazom takvo osećanje iskaže — reč, izraz, rečenicu, — podređujući te pesničke slike, tj. pesnički izraz, u posebnoj, takođe konkretnoj i kondenzovanoj ritamskoj organizaciji — stihu. On može biti različite dužine, što zavisi od prirode i snage osećanja koja se kazuju. Tako ima stihova od dva, tri, četiri, pet... deset i više slogova.
Ritam se određuje naročitom vrstom mere koja se zove stopa, i ova može biti dvosložna i trosložna — u našem stihu. Uglavnom, u našem stihu postoje ove vrste stopa: dvosložne — trohej, kod koga je prvi slog naglašen a drugi nenaglašen (— ∪), jamb, sa nenaglašenim prvim slogom a drugirn naglašenim (∪ —), i trosložne — daktil (— ∪ ∪) i amfibrah (∪ — ∪).
Stopa je, prema tome, najmanja ritamska jedinica; njome se ne iskazuje ni misao ni osećanje u celini, već se oni iskazuju nizom stopa koje čine novu, veću, ritamski i misaono, odnosno emocionalno vrlo često jasnu jedinicu, a to je stih.
Osim stiha postoji još veća ritamska emocionalna celina — strofa, koja se može sastojati iz više stihova: dva — distih, tri — tercina, četiri — katren (ili kvartina), ređe pet, šest i više.
Zatim, ritam se određuje i rimom (slikom) kojom se postiže glasovno sazvučje iskazanih misli ili osećanja, i to naročitim rasporedom glasova, samoglasnika i suglasnika, podudaranjem njihovim u rečima na kraju stihova, u jednoj strofi, i naročitim raspoređom samih rima u strofi. Evo primera:
Kad sam sinoć ovde bila
i vodice zaitila,
dođe momče crna oka
na konjicu laka skoka.
Kroz zimsku ponoć kojom očaj veje,
kroz vijor, klance, smetove i vode,
koračaš muklo dok se sudba smeje,
koračaš muklo, porobljeni rode.
Na Tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina,
sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina.
Raspored slikova u strofama može biti različit. Slik nije obavezan, i njegovo mesto u strofi često nije stalno. Ali on svakako doprinosi većoj ritamskoj izrazitosti misli i osećanja.
Osim određenoga broja slogova u stihu, odnosno određene vrste i broja stopa, a to znači određene ritmičke organizacije pesama, postoji još jedan ritamski elemenat, a to je cezura (odmor, pauza). To je predah kojim se određuje izvesna ritamska celina u stihu ili u strofi. On se uvek jasno oseća. Tako:
Kada sam sinoć| ovde bila|
i vodice| zaitila|...
Kroz zimsku ponoć| kojom očaj veje,
kroz vijor, klance,| smetove i vode|...
Na Tičarskom ravnom polju,| gde protiče hladna Drina,|
sa lisnatom svojom krunom| hrast se diže od starina.
U umetničkim pesmama mesto cezure nije stalno; u junačkom desetercu ono je uvek na istom mestu: posle četvrtoga sloga, i na kraju deseterca
Hrani majka| dva nejaka sina|
Na preslici| i desnici ruci,|
Jedno Predrag| a drugo Nenade|...
Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za II razred gimnazije | Beograd, 1974.
|
