Umetnička lirska poezija • Podela lirike
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Umetnička lirska poezija  « Umetnička lirska poezija • Podela lirike
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Umetnička lirska poezija • Podela lirike  (Pročitano 13544 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« poslato: Novembar 03, 2010, 04:09:46 pm »

**

LIRSKA POEZIJA


Lirska pozija je najstarija pesnička vrsta, nastala je "je u isto vreme kada i čovek" (Šeli). Kao zaseban književni rod konstruisala se u staroj Grčkoj, u jeku grčke epske tradicije. Počela je nastajati u 7. veku pre nove ere kao melos da bi kasnije dobila ime lirika po instrumentu liri uz koji se pevala. I u kasnijem razvoju nju prati sinkretičnost — sadejstvo reči, melodije, zvuka i plesa (igre). U srednjem veku trubadrusku poeziju takođe prati instrumentalna muzika. Bliskost lirike i muzike ogleda se u samoj njenoj strukturi i organizaciji, u leksici, sintaksi i zvučanju. U toj bliskosti leži jedna od njenih bitnih odlika — pevljivost. Mnogi će pesnici sami pisati muziku za svoje lirske pesme, a najčešće će to činiti kompozitori. Tako su komponovane mnoge pesme Branka Radičevića, Đure Jakšića, Alekse Šantića, Vladislava Petkovića Dis-a. Usmena lirika nastaje, živi i opstaje zahvaljujući pevanju.

U središtu lirskog interesovanja jeste čovekov intimni svet, koji je bogat, raznovrstan i protivrečan. Ali lirika ne zapostavlja ni spoljašnji svet bilo kao autonomni tematski krug, bilo kao refleks ličnog i intimnog ona ima za predmet univerzalna i svevremena pitanja, htenja, raspoloženja i osećanja. Peva o ljubavi, smrti, prolaznosti, zavičaju, pravdi, istini, lepoti, stvaranju. Usled tematskog bogatstva ali i usled vrlo dugog istorijskog razvoja, lirika se razvila u veliki broj vrsta i oblika.

Lirska pesma ima specifičnu strukturu i kompoziciju. U strukturu lirske pesme ulazi LIRSKI SUBJEKT kao nosilac doživljaja, osećanja i raspoloženja; EMOCIJE i MISLI; JEZIK i jezička sredstva; PREDMETNOSTI; PESNIČKE SLIKE; RITAM i ZVUK. U spoljašnjoj kompoziciji lirske pesme uočavaju se STROFE, STIHOVI, POLUSTIHOVI, AKCENATSKE CELINE. Svaki od ovih elemenata ima određene karakteristike i specifična svojstva (tipovi strofa i stihova, tipovi akcenatskih celina, završeci stihova, rimovanje) i od raznovrsnosti i broja tih svojstava zavise ritam, zvučanje i značenje pesme. Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura: 1. motiv — uvod, tema pesme; 2. motiv — razvijanje teme; 3. motiv — emotivni zaključak, poruka, poenta pesme.

Iako je osećajnost svojstvo književnosti uopšte, dakle svih rodova i vrsta, u lirskoj pesmi to je bitno svojstvo — ona izražava samo osećanje. Osećajnost je u suštini lirske pesme, u sadejstvu svih njenih strukturnih elemenata, u jeziku i ritmu. Lirski subjekt je okrenut sebi, svome svetu, mislima i raspoloženjima, intimnom. To ne znači da je lirici tuđa stvarnost izvan subjektiviteta ličnog. Lirika je okrenuta i svetu ali je taj svet viđen i doživljen subjektivno.

Lirska pesma, kao i poezija i književnost uopšte, ne deluje na čitaoca samo kazivanjem i opisivanjem već i sugestijom (sugestivan = koji utiče na volju, misao i osećanja) a sugestija je proizvod sadejstva ritma, zvuka i smisla, odnosno totaliteta pesme. Snaga lirike je u njenoj moći da pleni pažnju, aktivira misao, uzbuđuje.

Osećanja i raspoloženja iskazuju se u lirskoj pesmi neposredno: nema događaja ili likova kao posrednika. Osećanja i raspoloženja iskazuje lirski subjekt koji je u samoj pesmi — on je taj koji kazuje, doživljava, misli, raduje se, pati, strepi. Iskazuje se u prvom licu pa je po tome blizak naratoru iz pripovedne proze. Pesnik i lirski subjekt ne mogu se poistovećivati: poezija nije pesnikova biografija (mada dosta govori o pesniku), nego je kristalizacija pesnikovog subjektivnog duhovnog iskustva, njegove samospoznaje i njegove svesti o istinama sveta i života.

Sažetost, emocionalna kondenzacija, misaona zbijenost i kratka forma — osobenost je lirskog pevanja. Jezgrovitost ne ide na štetu sadržajnog bogatstva i smisaonog zračenja: pesma je puna smisla, krcata iskustvom i saznanjima, sažima u sebi prošlost, sadašnjost i budućnost: "Iza jedne moderne pesme stoje problemi vremena, umetnosti, unutrašnjih osnova naše egzistencije daleko zbijenije i radikalnije nego iza jednog romana ili pak pozorišnog komada" (Gotfrid Ben). Na dnu najkraće lirske pesme nalazi se čitava filozofija života, zapisao je Ipolit Ten. Uzore sažetosti dala je japanska haiku poezija.

Kratka forma i jezgrovito kazivanje zahtevaju poseban odnos prema jeziku: lirska pesma ne trpi suvišne reči, razmetanje rečima. Jezik lirike je odabran, svaka reč ima svoje jasno mesto u iskazu, reči nose pomereno (preneseno) značenje, iskaz je slikovit i simboličan. Zato lirska pesma nije otvorena za direktnu i brzu komunikaciju: ona traži pažljivo čitanje, pažljivo i strpljivo ulaženje u tajne jezika i smisao izrečenog. Njeno značenje nije na površini, nego u dubinama do kojih se dospeva emocijama i intelektom.

Lirska pesma ima bogatu ritmičku organizaciju koja je rezultat bogatstva i raznovrsnostn osećanja i raspoloženja koja su predmet lirskog pevanja. U lirskoj pesmi ostvaruje se apsolutni sklad osećanja, misli, zvuka, značenja i ritma. Lirsku pesmu karakteriše pre svega posebna zvukovna organizacija (glasovna struktura reči, red reči u rečenici, sintaksički obrti). Značenje reči direktno je uslovljeno ritmičkom organizacijom, iskazanim osećanjima i funkcijom koju imaju u celini (totalitetu) pesme. U lirskoj pesmi reči imaju naročiti raspored, nesvakidašnji i neobičan, i baš tim rasporedom dobijaju smisao i estetsku funkciju.

Osećanja i raspoloženja koja se iskazuju lirskom pesmom, životna pitanja koje lirika pokreće, odnos prema svetu i životu — opšteljudski su, svačiji i svevremeni. Zato je lirika uvek aktuelna, sveža i mlada, bliska ljudima svih vremena i svih podneblja. Ona nikada ne zastareva, nikada ne gubi na aktuelnosti i vrednosti: "Poezija je besmrtna koliko je i ljudsko srce" (Vordsvort) i "neprekidna svežina sveta" (Dušan Matić).

Lirska poezija, kao i njiževnost uopšte, imala je u toku svoga razvoja plime i oseke. Stalno se bogatila i usavršavala, dobijala je novu tematiku koja je inicirala nove lirske vrste i nove lirske oblike. U istorijskom razvoju lirske poezije uočena su tri perioda kada je ona doživljavala ekspanziju i dala vrhunska pesnička ostvarenja: antičko doba, romantizam i epoha moderne. Svaka književna epoha stvara i neguje neku vrstu ili oblik. Neke vrste se gase, nastaju nove. Moderna lirika pravi novi iskorak u sadržini i formi. Zato je vrlo teško izvršiti tematsko-sadržinsku klasifikaciju lirskog opusa ili pojedinačne pesme. U starovekovnoj književnosti nastale su ode, himne, ditirambi, elegije. Srednji vek stvara pohvalnu, religioznu liriku i specifičnu trubadursku poeziju. Renesansa će uvesti sonet, kanconu, madrigal. Romantizam će negovati ljubavnu i rodoljubivu liriku. Realizam, kada inače doalzi do oseke poezije pa i lirike, neguje deskriptivnu i misaonu pesmu. Moderna će doneti nove vrste i uskrsuti stare unevši u njih duh i dah modernog vremena 20. veka.


Staniša Veličković
Interpretacije I


REKLI SU

I za svakog čoveka, za svakog čitaoca važi zakon po kome treba reči pesme da zasluži, ako želi da te reči postanu njegove. Inače može da stoji koliko god mu je volja nad pesmom, sama mu se pesma nikad neće otvoriti. Zatvoreno kolo čine reči u pesmi. Vidi se da igraju u kolu, ali se ne vidi oko čega to one igraju. To reči u pesmi sastavljaju sliku izvora iz koga su potekle i kome teže. Reči su, kazalo bi se, okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. I čovek im može videti lice samo ako pristane da se sam, bez pratnje svojih zadnjih misli kojima se ponosi, uhvati u to kolo reči da ne pita kuda će ga odvesti i da se ne osvrće unazad. Jedino će mu se tako pesma otvoriti: otvoriće mu se iznutra. Drugih ulaza u pesmu nema.

Vasko Popa

Azbučnik srpskih pisaca

[postavljeno 23.11.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #1 poslato: Novembar 07, 2011, 03:00:26 am »

**

UMETNIČKA LIRIKA


Postanak umetničke lirike, a to jednostavno znači pesama čiji se tvorac zna, vezan je za postanak pisma; umetnička lirska pesma je nastala u onome trenutku kada su njena sadržina i oblik mogli biti jednom zauvek fiksirani grafičkim znacima. Sigurno je da se umetnička lirika nije javljala u isto vreme nego različito u raznim zemljama, jer je njen nastanak vezan za pojavu pismenosti u njima, i da prve umetničke pesme nisu bile tako raznovrsne po tematici ni savršene po obliku, niti su imale onu umetničku vrednost kao one koje su nastale docnije. Dalje, sve pesme iz najstarijeg perioda razvitka književnosti i kod raznih naroda nisu ni sačuvane, niti su, i kada su sačuvane, zabeležena imena njihovih tvoraca; nekima se njihovi tvorci tek otkrivaju — tako da se može reći da je umetnička poezija mnogo starija i bogatija no što se zna po onome što je do danas književna istorija utvrdila.

Teme, motivi i osećanja u umetničkoj lirici raznovrsni su. Umetnička poezija uopšte nastala je na višem stepenu ljudskog razvitka, i ona je, prirodno, te razne stepene razvitka i pokazivala svojim temama, svojim motivima i svojim poetskim izrazom. Ukoliko je jedan narod na višem stepenu kulturnoga razvitka, utoliko je i njegova umetnička književnost razvijenija i umetnička lirika bogatija i brojem pesnika individualnih stvaralaca i brojem pesama, pa, sasvim prirodno, raznovrsnija je i bogatija i temama i motivima, odnosno osećanjima i izrazom. Tematika umetničke lirike, njeni izvori i motivi nisu stalni; ona se menja sa promenama koje su nastajale u procesu društvenoga razvitka. Jednostavna u početku, svedena najviše na dva osećanja — religiozno i ljubavno — ona je vremenom postajala složenija, inzoseći tako sve one pojave koje su potresale društvo u njegovom razvijanju i pojedince i bile snažan inspirativni izvor za pojedine pesnike. Razvijajući svoju svest, proširujući svoja saznanja i vidike, učestvujući sve aktivnije u procesu društvenog razvitka, čovek je sve više osećao potrebu da ta saznanja, porive i emocije saopšti u jednoin umetničkom obliku koji će što snažnije da izrazi svu duhovnu složenost njegovog umetničkog bića. I sam u stalnom, neprekidnom razvijanju, čovek je stalno proširivao tematiku umetničke lirike, razvijajući je i bogateći neprekidno. Otuda je ta lirika, za razliku od ostalih književnih radova, i najbogatija brojem stvaralaca i brojem uspelih dela, i najrazvijenija.

Umetnička lirika je najbogatija i najrazvijenija i po svojoj umetničkoj formi: po umetničkim sredstvima, umetničkim slikama, pesničkom izrazu, stilu, jeziku, baš stoga što je ona uvek lični, individualni izraz i slika, reakcija pesnikovog umetničkog bića, ona je uvek i nova po njima, neponovljiva, nikad ista. Tananost i individualnost osećanja nameću uvek darovitim pesnicima i specifičan, nov, svoj izraz, svoju sliku sveta, a snaga tih osećanja svoju posebnu, raznovrsnu i različitu ritmičku organizaciju, tj. posebnu umetničku kompoziciju u užem smislu reči. I tako se kod svakog lirskog pesnika može govoriti ne samo o njegovoj individualnosti u pogledu motiva, pesničkih slika, izraza, stila, jezika u celini uzeto, nego i o toj individualnosti u svakoj umetnički uspeloj njegovoj pesmi posebno. Ta raznovrsnost i bogatstvo umetničke lirike prirodna je posledica umetnikove pesničke individualnosti i znači uvek nov doprinos razvitku lirike i razvitku pesničkog jezika i jezika uopšte. Novina umetničke forme u širokom smislu reči u umetničkoj lirici je, prema tome, uslovljena koliko stepenom kulturnog razvitka jednoga društva, to znači stepenom razvitka jedne književnosti, književne klime jednoga naroda, toliko i snagom umetničke individualnosti književnih stvaralaca i njihovog pesničkog talenta.

Izražavanje misli i osećanja u vezanom slogu, a to znači u stihu, podređeno je izvesnim zakonitostima. Pre svega, takvo izražavanje zahteva, po prirodi emocionalnog odnosa piščevog prema onome što želi iskazati, krajnju sažetost, ili, kako se to još veli, krajnju zgusnutost umetničkog izraza. Reč je ovde o lirskoj poeziji. Pošto se u lirskoj pesmi iskazuju lična osećanja u najsnažnijem i najvišem stepenu, to pesnik nalazi i najkonkretniju i najkondenzovaniju sliku da umetničkim izrazom takvo osećanje iskaže — reč, izraz, rečenicu, — podređujući te pesničke slike, tj. pesnički izraz, u posebnoj, takođe konkretnoj i kondenzovanoj ritamskoj organizaciji — stihu. On može biti različite dužine, što zavisi od prirode i snage osećanja koja se kazuju. Tako ima stihova od dva, tri, četiri, pet... deset i više slogova.

Ritam se određuje naročitom vrstom mere koja se zove stopa, i ova može biti dvosložna i trosložna — u našem stihu. Uglavnom, u našem stihu postoje ove vrste stopa: dvosložne — trohej, kod koga je prvi slog naglašen a drugi nenaglašen (— ∪), jamb, sa nenaglašenim prvim slogom a drugirn naglašenim (∪ —), i trosložne — daktil (— ∪ ∪) i amfibrah (∪ — ∪).

Stopa je, prema tome, najmanja ritamska jedinica; njome se ne iskazuje ni misao ni osećanje u celini, već se oni iskazuju nizom stopa koje čine novu, veću, ritamski i misaono, odnosno emocionalno vrlo često jasnu jedinicu, a to je stih.

Osim stiha postoji još veća ritamska emocionalna celina — strofa, koja se može sastojati iz više stihova: dva — distih, tri — tercina, četiri — katren (ili kvartina), ređe pet, šest i više.

Zatim, ritam se određuje i rimom (slikom) kojom se postiže glasovno sazvučje iskazanih misli ili osećanja, i to naročitim rasporedom glasova, samoglasnika i suglasnika, podudaranjem njihovim u rečima na kraju stihova, u jednoj strofi, i naročitim raspoređom samih rima u strofi. Evo primera:

Kad sam sinoć ovde bila
i vodice zaitila,
dođe momče crna oka
na konjicu laka skoka.

Kroz zimsku ponoć kojom očaj veje,
kroz vijor, klance, smetove i vode,
koračaš muklo dok se sudba smeje,
koračaš muklo, porobljeni rode.

Na Tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina,
sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina.


Raspored slikova u strofama može biti različit. Slik nije obavezan, i njegovo mesto u strofi često nije stalno. Ali on svakako doprinosi većoj ritamskoj izrazitosti misli i osećanja.

Osim određenoga broja slogova u stihu, odnosno određene vrste i broja stopa, a to znači određene ritmičke organizacije pesama, postoji još jedan ritamski elemenat, a to je cezura (odmor, pauza). To je predah kojim se određuje izvesna ritamska celina u stihu ili u strofi. On se uvek jasno oseća. Tako:

Kada sam sinoć| ovde bila|
i vodice| zaitila|...

Kroz zimsku ponoć| kojom očaj veje,
kroz vijor, klance,| smetove i vode|...

Na Tičarskom ravnom polju,| gde protiče hladna Drina,|
sa lisnatom svojom krunom| hrast se diže od starina.


U umetničkim pesmama mesto cezure nije stalno; u junačkom desetercu ono je uvek na istom mestu: posle četvrtoga sloga, i na kraju deseterca

Hrani majka| dva nejaka sina|
Na preslici| i desnici ruci,|
Jedno Predrag| a drugo Nenade|...


Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za II razred gimnazije | Beograd, 1974.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #2 poslato: Novembar 23, 2011, 01:55:00 am »

*

L I R I K A

Prema načinu književno-pjesničkog stvaranja umjetnička književnost se dijeli na tri roda: liriku, epiku i dramu.

Obuhvata kraća književna djela u stihovima u kojima njihovi autori — pjesnici, iznose /opisuju, izražavaju/ svoja osjećanja, vidjenja i shvatanja života i svijeta. Svoja osjećanja, misli i razmišljanja lirski pjesnici iskazuju neposredno. Lirika se dijeli na sljedeće lirske vrste pjesama:


ELEGIJA

Stare su koliko je stara i poezija. Još je starorimski pjesnik Ovidije /živio u prvom vijeku naše ere/ napisao čuvenu zbirku elegija EX PONTO — Sa Crnog mora /. Životna prolaznost, gubitak dragih bića, žal za mladošću, neostvarene ljubavi — su večite teme i nepresušna vrela elegija.
Elegije su pisali mnogi pjesnici: Branko Radičević /Kad mladijah umrijeti/, Jovan Jovanović Zmaj /Đulići uveoci/, Vladislav Petković Dis /Možda spava/ i mnogi drugi.



OPISNE PESME

Opisna ili deskriptivna pjesma je vrsta lirske pjesme u kojoj pjesnik slika prirodu u njene pojave. Subjektivnost pri opisu — slikanju prirode proističe iz pjesnikovog odnosa prema njoj. Skoro da nema pjesnika koji nije pisao ovu vrstu poezije: Branko Radičević /Putnik na uranku/, Jovan Jovanović Zmaj /Ala je lijep ovaj svijet/, Vojislav Ilić /U poznu jesen/, Desanka Maksimović /Proljećna pesma/, Stevan Raičević /Kamena uspavanka/ i mnogi, mnogi drugi.


LJUBAVNE PESME

O ljubavi su pjevali svi pjesnici svih vremena, jer je to najljepće i najplemenitije osjećanje koje živo biće prožima. O sreći i patnji, o ljepoti i mladosti, o nadi i beznadju ispjevano je bezbroj stihova.U starom Rimu o ljubavi su pjevali veliki pjesnici: Ktul, Propercije i Tibul, u srednjem vijeku Petrarka i despot Stefan Lazarević, a od tada pa do danas napisane su mnoge prelijepe pjesme o ljubavi: Desanka Maksimović /Strepnja/, Jovan Jovanović Zmaj /Kaži mi kaži/, Branko Radičević  /Pjevam danju, pjevam noću/, Aleksa Šantić /Emina/, Jovan Dučić /Ženi/ i svi naši i svjetski savremeni pjesnici.


SOCIJALNE PESME

U ovim pjesmama opjevani su brojni socijalni lmomenti: težak život ljudi, bijeda i neimaština i brojne druge socijalne nepravde. Pisali su ih Aleksa Šantić /O klasje moje/, Dobrica Cesarić /Balada iz predgradja/, Vojislav Ilić, Veljko Petrović i mnogi drugi.


RODOLJUBIVE PESME

Ljubav prema otadžbini i narodu trajna je inspiracija za svakog pravog pjesnika. Raznovrsni motivi tog nepresušnog vrela obradjeni su u bezbroj pjesama kako prethodnih generacija pjesnika naše i svjetske poezije, tako i naših savremenika. Djura Jakšić je ispjevao /Otadžibnu/, Dušan Vasiljev /Domovinu/, Desanka Maksimović /Srbija se budi/, Miloš Crnjanski /Stražilovo/, Dobrica Erić /Plači voljena zemljo/...


MISAONE /REFLEKSNE/ PESME

U misaone ili refleksivne pjesme spadaju one lirske pjesme u kojima su životne istine opjevane sa mnogo emotivnosti i poleta.Ove pjesme, svojom sadržinom i pjesničkim porukama, veoma snažno utiču na čitaoce, te zbog toga dosežu visok domet najuvjerljivijeg poetsko-pjesničkog sadržaja. Ovu vrstu poezije pisali su mnogi pjesnici i naše svjetske poezije: Milan Rakić /Dolap/, Vasko Popa /alenić/, Miodrag Pavlović /Kavge/...


SATIRIČNE PESME

Pjesme u kojima pjesnici kritikuju, ismijavaju i izvrgavaju ruglu slabosti pojedinaca i društva u cjelini /glupost, samoživost, kukavičluk, izdaju, zatucanost, isključivost, apsolutizam i neslobode/ nazivaju se satirične pjesme. Od starog Rima do danas ispjevano je mnogo satiričnih pjesama: Jovan Jovanović Zmaj /Jututanska narodna himna/, Djura Jakšić /Otac i sin/, Branislav Nušić /Dva raba/, Vojislav Ilić /Maskembal na Rudniku/...   


HUMORISTIČKE PESME

Za razliku od satiričnih, ove pjesme za cilj da nasmiju i razvesele, ali i da pouče. Naši poznati pjesnici humora i šala Branko Ćopić, Vlada Bulatović, Mile Stanković, Duško Radović i drugi, napisali su mnogo stihova posvećenih veseloj i šaljivoj strani našeg života.
Znanje
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: