Tomislav Marinković (1949)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Tomislav Marinković (1949)  (Pročitano 14893 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 06:30:30 pm »

*




TOMISLAV MARINKOVIĆ


Tomislav Marinković, pesnik, rođen je 1949. godine, u mačvanskom selu Lipolistu. U književnoj periodici, svojim prvim pesmama, javio se početkom osamdesetih godina prošlog veka.


KNJIGE PESAMA:

  • "Dvojnik" (1983)
  • "Izvesno vreme" (1986)
  • "Stihovi" (1991)
  • "Sumnja u ogledalo" (1996)
  • "Škola trajanja" (2003)
  • "Svet na koži" (2007)
  • "Običan život" (2011)
  • "Putovanja kroz blizine" izabrane pesme (2014)
  • "Nevidljiva mesta" (2015)


NAGRADE I PRIZNANJA:

  • Nagrada "Branko Miljković", za knjigu Škola trajanja, 2004. godine.
  • Nagrada za najbolje književno ostvarenje na Sajmu knjiga u Šapcu, za knjigu "Škola trajanja", 2004. godine.
  • Nagrada "Zaplanjski Orfej", za pesmu "Brojevi"
  • Nagrada "Miroslav Antić" za 2011. godinu
  • Nagrada "Vasko Popa" za 2011. godinu
  • "Disova nagrada" za 2016. godinu

Zastupljen je u antologijama savremene srpske poezije. Pesme su mu prevođene na ruski, makedonski, španski i japanski jezik.

Član je Udruženja književnika Srbije od 1985. godine i Srpskog književnog društva od 2007.

Živi u Lipolistu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 06:30:55 pm »

**
Stihovi Tomislav Marinković


P. S.

Spomenici nam obeležja.
Miris nam opor i truo.

I kad smo daleko
opet smo blizu,
ispod zemljanih streha.

Između korenja trava
sanjamo nepokošena polja
i sećamo se vremena —
kada smo bili — stari.



LINIJA JAČEG OTPORA

Najlakše mi je
da slavim branitelje,
da osporavam
već osporene
da između požutelih citata
otkrivam nove reči.

Ali ako me bilo ko spreči
u tumačenju života boljeg
prestaću da postojim.

Prašinu moju
moći će svi
da gaze.

Obećavam i
iza toga stojim.



BUĐENJE

Probudi se.
Svetlost omiriši
na rubu jastuka.

Uzmi alat.
U bašti iza kuće
zakopaj vreme usamljenosti.

Misli na proleće,
na plodove
koji će progovoriti
tvojim jezikom.

Ne zaboravi ptice.
Jednom ćeš, možda,
i ti s njima odleteti.


[postavljeno 26.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 06:31:20 pm »

*
Stihovi Tomislav Marinković
ŠKOLA TRAJANJA | "Povelja", Kraljevo | 2003


BAŠTENSKE TEZE

Neotporan na sve što je sušto
I, po mogućstvu, trajno:
Vratio sam se biljkama i bašti.

Zasade mlade sam plevio,
Neobuzdani rast sasecao u korenu.

I iznenada osetio slabost
Prema toj nedužnoj korovskoj bratiji -

Što buja sama iz sebe, bez zaštite,
Tek da se objavi značenjem i slutnjom.



SAMO TO

Samo to:
Stazicom kroz gustiš
Što ga krišom podastire vreme,
Pa onda do mesta gde se tiho služi
Nemom beskraju i prolaznosti.

I usput, ponirući u svoju trošnost,
Kao da ispod oštrice noža
Pršte vitke grančice leske,
Jednu po jednu,
Odbacivati reči.

Više ne reći ništa
O samovanju biljki u predvečernjoj magli.
O sumporastom vonju i alhemiji kiša
(Poput slika koje vide oči
Natopljene plačem).

Samo čekati da suton rodi svetljucanje
Što posreduje sa nekom nevidljivom zvezdom.
I dok prevođenje duše u čisti zrak traje,
Ići po tragovima tog svetlucanja.
/ Metafora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 06:31:45 pm »

*

TOMISLAV MARINKOVIĆ: "ŠKOLA TRAJANJA"


OSTACI DAVNE MILOSTI

Jedan od utemeljivača evropskog romantizma, engleski pesnik Vilijam Vordsvort, pisao je još pre gotovo dvesta godina da pesnički jezik mora težiti jednostavnosti i prisnosti — upravo bez patetike i povišene retorike koja je docnije često uzimana za osnovno i ozloglašeno obeležje romantičarskog pesništva. Pored ove, osobito važna je i Vordsvortova napomena da pesnik mora da peva o svakodnevnim, bliskim stvarima, o onome što ga okružuje, što čini njegov životni milje.

Daleko, dakle, od tzv. velikih i večnih tema koje su pompezno krasile klasicističko pesništvo, ali sa mnogo više afektivnosti i čulnosti nego što je zahtevao docniji modernistički pesnički program. On je svet prirode i floralnog carstva kao vazduha bez kojeg nisu mogli disati romantičari, praktično prognao iz repertoara pesničkih tema. Umesto njega na pijadestal je uzdignut svet Kulture i grada, zajedno sa distanciranim, depersonalizovanim lirskim junakom, a katkada i bez njega.


SAMOTNIJI OD DRUGIH

Ova duboka poetičko-retorička promena koja simbolizuje ne samo novu pesničku, već i duhovno-kulturnu eru ljudskog duha možda je ona žiža kroz koju se prelama i najnoviji, peti rukopis šabačkog pesnika Tomislava Marinkovića (1949), njegova jedinstvena "u jeziku prekopirana flora". Kada se tome još doda i pojam teksta, kao globalnog znaka za sve odnose, slojeve i aspekte simboličke povezanosti čoveka i svekolike kulture, posebno njenih ispisanih oblika, eto izazova za autora čije je prebivalište mnogo više u svetu prirode i ruralnog, bukoličkog i biljnog nego u (vele)gradskoj osami.

Marinkovićev postupak u tri ciklusa "Škole trajanja" ("Letnji učinci", "Jednostavnost" i "Mogući svet"), međutim, neprestano upućuje na relacije između svakodnevnih, predvidljivih i gotovo ritualnih radnji seoskog čoveka čiji je život bespovratno nagrižen crvom civilizacijske truleži, bilo da je ona indukovana njegovim neposrednim kontaktima, najčešće ispraznim i opterećujućim, bilo posredno, brojnim, često brutalnim medijskim porukama.Temelj na egzistencijalna situacija savremenog čoveka — ma gde on bio — danas je možda više nego ikada obeležena usamljenošću, svesnom ili izabranom, svejedno. Ali i u toj usamljenosti ima razlike: pesnik je onaj koji je ujedno i samotniji od drugih, udubljen u "knjige svojih reči", ali baš zahvaljujući tome utopljen u more drugih, tuđih glasova i jezika, koji svakoj stvari uvek i iznova nalaze novo ime i drugačiju zamenu.

Zbog toga lirski junak Marinkovićeve poezije neprestano osluškuje ritam života koji je tu pred njim, na dohvat ruke, vidljiv i nevidljiv u isti mah, materijalan, telesan, ali i nepoznat, neproziran. Rast i umiranje sadnica i biljaka, njihovo tajanstveno bivstvovanje evocira pesnika na detinjstvo i odrastanje, kada je "škola trajanja" za njega bila nešto posve neposredno i dato, detinje čisto i neuprljano, bez dodatnih značenja koja su stigla docnije, posle iskustva svojevrsnog "gubitka nevinosti". Tada su oni odista predstavljali ostatke davne milosti.


DO SVRŠETKA SVETA

A izgnanstvo iz raja se izvesno desilo u trenutku kada je pesnik shvatio da je njegov posao ili u "ceđenju reči u sok" ili u — ćutnji. Jer plodovi reči bujaju "kao na tepihu humusnom / Vrtovi bujni i istrajni; uporniji / I od travki, što se u grozničavom transu / razodevaju i mrznu u pukotini asfalta" ("Vrtovi, reči, kopije"). U stalnom sameravanju onoga što oličava prolaznost i večnost, a pripada i biljnom i ljudskom svetu. Ali jedino onda kada je pohranjeno u herbarijumu tekstova, u zasadima reči : "A posle: požudno listanje stranica, sakupljanje/ Sočnih plodova i poniranje u beskraj u rečima, / Kako je jedino moguće. I silaženje u sebe: zrikavo/ Čišćenje i pospremanje stvari". I to je ona slučajna, ili baš namerna, možda jedino moguća mera odveć prozračnog i odveć stilizovanog sveta, koji nam sugeriše neko zapreteno značenje i slutnju, jednostavne poput života gljiva i starostavne kao ruska aronija.

I stoga, sve je baš zbog neponovljivosti pesničke reči i njene nedovoljnosti ipak podređeno bolu, koji je neprevodiv na jezike. Tako se Vordsvortov bleštavozlatni pejzaž u Marinkovićevoj poeziji pretvara u svojevrsni vlastiti citat, u repliku pesnikovog literarnog iskustva: Tešićevog druženja sa gljivama i biljkama "kao dobrim ljudima", Nedeljkovićevog linčovskog, pomalo morbidnog ruralno-malogradskog ambijenta, ili kvaziležernog, hotimično razgovornog stila nekih pesama Borislava Radovića. U ritmu svakako više pripovedan i deskriptivan no lirski, ovaj pesnik svoj govor organizuje pre metonimijski nego metaforično. Zbog toga bi morao da izbegava odveć okolišno, posredno imenovanje poetskih pojmova i motiva (tipa "pod zaštitom izmaknuća pažnje" ili "u dozrevajućoj smušenosti"), jer to razvodnjava njegovu već labavu strukturu teksta, što ga dodatno i sasvim nepotrebno hermetizuje apstraktnim tropima. A to se može desiti baš onda kada čitanje knjiga potraje, kako Marinković kaže, do samog svršetka sveta.


Bojana S. Pantović | Politika | 11.09.2004. | Tvorac grada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 16, 2010, 06:32:41 pm »

**

PEVANJE KAO BRIŽNO  I  MUDRO OBDELAVANJE VRTA
ILI TOMISLAV MARINKOVIĆ, PESNIK GOLUBIJEG SRCA


U Marinkovićevoj zbirci pesama Škola trajanja, objavljenoj u izdanju kraljevačke Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani", a ovenčanoj Nagradom "Branko Miljković" za 2003. godinu, čujemo smeran i čedan pesnički glas, prisan i saživljen s predmetom pevanja, čist u lirskom tonu, osećajan i tiho ustreptao. Marinković, bilo da je sudeonik u sopstvenom lirskom pejzažu ili smo njegov opisivač, gotovo da iz pesme u pesmu domašuje i sferu misaonog pevanja, nenametljivog i pročišćenog, a oslobođenog knjiški oveštalih upliva: Poezija, dok grabi stvarnost, / Nikad ne kaže: Hvala (pesma "Jedno daleko snežno popodne"; ili Nebu treba taj izdvojeni titraj, / I pesmi: sažeto i Gorko poricanje mnoštva; / Ruka beležnika što mirno popisuje stvari ("Reč o jatu"); ili Bol je neprevodiv na jezike razumljive ("Iskustva poezije"); ili: Brzina, to je privid da se može / Stići do mesta Gde život / Još nije umešao svoje prste//Da se može premašiti linija / Kojom se živom okružuje ("Oni to znaju").

Iako prvenstveno peva iz neposredno orkuženja biljnog i ruralnog sveta, pesnik taj svet ne doživljava kao nešto izdvojeno i izolovano nego mu, uz egzistenicijalnu uznemirenost, pridodaje, ponekad izrazitije, ponekad tek u obrisima, i urbanu i nebesku pejzažnost. Zato iz Marinkovićeve Škole trajanja uznemirujuće dahće u pesmi "Veoma stari ukus" Autobus koji se tetura niz strminu, jer taj je autobus pesnikov pojas za spasavanje, a u daljem uobličenju pesme on je i metafora stvarnog života: Pomišljam da se i stvarnost tako naginje /Čas na jednu, čas na drugu stranu, / Kao autobus.

Iz pojedinih Marinkovićevih pesama iz ove zbirke neretko isijava nešto što bismo mogli nazvati nevino treperenje sveta, nešto iskonski toplo, nežno i blisko, nekako u isti mah i prozirno i zagonetno, nešto Poput slika koje vide oči / Natopljene plačem, kako se peva u pesmi "Samo to".

Spretno vagajući dramu pojedinca, njegovo nesnalaženje i osećaj zagubljenosti u svetu, i uopšte dramatiku postojanja, osobito izraženu u pesmama sa socijalnom nervaturom, Marinković razborito u te pevne komponente utkiva i svoja poetička načela ili ih tek ovlaš, kao iz daljine, naznačuje.

U nameri Da budem što manji sebi, /I da sam svetao kao pročišćen tekst, kako peva u pesmi "Čisteći previde u tekstu", u toj težnji ka podvižničkoj čistoti, Marinković opeva i ljudsku skromnost kao ideal. Njegovo se pevanje, dalje, doima i kao tiha pomirenost sa zbiljom, ali i kao nastojanje da se ona nadogradi i prevaziđe makar pesničkom naslutom ili nadahnutim vizionarskim treperima.

Poistovećujući se u pesmi "Tiho, na prstima" sa gugutkom, odnosno i sa golubom, lirski subjekat Marinkovićeve pesme preobražava se iz obličja u kojem je Strašilo nepoznato u dirljiv trenutak golubijeg srca, koje, u zebnji za opstankom, zastrašeno kuca: /Jer moje srce je Golub / Što odskače ispred / Nervoznih koraka prolaznika, / Dok ovaj trenutak postaje / Trošan kao mrvica. / A onda prhne u stranu, / Taj Golub, to moje srce, / I bojažljivo treperi / Između mogućeg i nedostižnog./

Tragajući tako Između mogućeg i nedostižnog, ume Marinković da se, na primer, pesnički validno pozabavi i botaničkom misijom, odnosno sudbinom biljke aronije (Aronia Melanocagra), koja se, žbunasta i durašna, a izmeštena iz svog sibirskog staništa, prilagođuje, silom i tajnom održanja, mačvansko-pocerskim klimatskim prilikama. Toj biljci (Mrkih bobica što u prezrevanju kopne, / Venu i zasušuju sok, ali odbijaju trulež) podigao je Marinković, u istoimenoj pesmi, lep i dostojanstven lirski spomenik. Ume Marinković, nadalje, da odgoneta i cvrčkovu turpijavu svirku, za koju se, u pesmi "Karika", pita nije li ta svirka Najtanji konac što me /Sa svetom spaja?, ne odražava li ona život kao puku Gomilu sekundi i ne navodi li pojedinca na pomisao da traži neki skrovitiji kutak, /Drugu otadžbinu za sebe i dane u rasejanju./

Šta zapravo predstavlja naslovno ime ove trociklusne zbirke stihova? — Škola trajanja, to je škola života, viđena okom i doživljena dušom pojedinca kao pevajuće čestice prirode, kao pitomog i osetljivog bića, koje emituje reflekse sveta tako što, ne težeći konačnom odgovoru, ukršta i prepliće lepotu postojanja s njenom neizvesnošću i tragikom.

Tomislav Marinković je u takvo delo stišanim lirskim govorom sabrao sopstveno životno iskustvo, promišljajući mudro, ozbiljno i otmeno mali svet ljudske jedinke, a dosežući, uz emotivnu uverljivost i uzbudljivost, visok nivo nagoveštajnih pesničkih poruka u okruženju izbrušenih egzistencijalnih značenja.

Učinio je sve to baštovanski marljivo.


Milosav Tešić

[postavljeno 26.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 16, 2010, 06:33:02 pm »

**

PESNIKOV IZBOR — TOMISLAV MARINKOVIĆ


POKUŠAJ SNIMANJA DUHA

Teško da se pesnik može naći pred osetljivijim zadatkom od onog koji mu nalaže sačinjavanje vlastitog izbora iz nekoliko svojih knjiga pesama. Pri tom, da bi jasnije bio osvetljen njegov pesnički rukopis, nameće se potreba da čitaocu približi i neka od svojih osnovnih pesničkih načela. Da svoj duhovni život stavi pod uveličavajuće staklo, da se približi tajni stvaranja i rastumači, naizgled jednostavnu, šifru koja pulsira ispod površine jezika.

Ukratko, reč je o pokušaju snimanja duha.

"Pesme dolaze iz drugog sveta", tvrdi Adam Zagajevski, i skoro da isključuje svaku mogućnost racionalnog uvida u tekstualno i metafizičko biće pesme.

Ipak, zamislimo da je snimak duhovnog života moguć, i da je nekim slučajem uspeo da zabeleži bar konture pesničkog profila prema kojem su modelovane moje pesme. Ovo je samo pokušaj izoštravanja izvesnih nejasnih crta tog profila. I ne samo njih. Jer davno je rečeno da pesme nadilaze granice ličnosti. Zato ne treba da čudi ako "snimak" obuhvata i širi plan od onog što mu je bio početni i prevashodni cilj.

Ako bi me neko upitao od čega polazim u građenju pesme, šta u najvećoj meri opredeljuje moj odnos prema poeziji, odgovor bi, nesumnjivo, i sasvim opravdano, bio pripisan beskrajnom nizu opštih mesta.

Jer, požurio bih da pažnju usmerim i prema lepoti i prema tragičnosti ljudskog postojanja. Ali samo ako su jedna pored druge, na istom mestu, u istoj pesmi, dodao bih posle početne žurbe i kratke zbunjenosti. Ili, čak, pomešane. Slatko i gorko u istom piću, kao vermut.

Međutim, zbog prilične nepodudarnosti te dve ne-materije, pesnik ponekad samo nemo posmatra kako poezija, iz priložene dvojnosti, uzima ono što joj je u kom času potrebno. Neretko, međutim, ton pesme ide još dalje i nalaže ukidanje tih razlika.

Potom, nastavio bih da hvalim osećanje neopisive lakoće putovanja kroz vreme. Mogućnost da se prašnjavi vekovi promešaju kao karte u špilu koji se već raspada i ljušti od duge upotrebe. I da se, pri nekoj novoj podeli, pokaže kako prošla stoleća nisu nikad ni nestajala iz naše blizine. Da se, uz brojne posledice, i sa obnovljenom strašću, još uvek mešaju u našu stvarnost.

I ne bih propustio da ukažem, mada oprezno, na privlačnost, ali i mogući privid, da je pesnik samostalan u upravljanju i usmeravanju svojih misli. Jer, ne tako retko, pokaže se da držanje upravljača nije ni bilo presudno za krajnji ishod pesme. Da od pesnika ne zavisi baš sve do čega se stiglo u nekoj pesmi. Od koga, čega? Ne znam. Plašim se da bi i odgovor na jednostavnije pitanje: šta je poezija? — bio isti.

Uprkos tome što se poezija drži na nekoj nadzemaljskoj osnovi, već odlukom da joj se priklonim, jasno je da nisam oslođen odgovornosti za njeno nastajanje.

Uranjajući u tekst i zasecajući perom u tkivo pesme, najpre moram da odgovorim na pitanje smisla sopstvenog postojanja, pa tek potom posegnem za nekom poetskom slikom, obnovljenim sećanjem, gomilom zatrpanih stvari...

A potom, kao da su svi ključevi kapija vremena izgubljeni, potrebni su časovi, pa i dani, da pesnik ulovi trenutak koji u sebi čuva memorisanu prošlost. Samo, tada se od njega očekuje još veći trud. Nisam proveravao, ali siguran sam da se i telesna temperatura pesnika menja kako njegov doživljaj počinje da se prenosi u pesmu, kako reči postaju sve življi provodnici njegovog unutrašnjeg stanja. Reči koje se utrkuju da u početnu nemost usade osećanje, smisao, glas. Reči koje, čak i kad govore o nemoći, obećavaju tako mnogo...

Moj omiljeni pesnik veli da "poezija zadovoljava sve što je prohtevno u inteligenciji i dosežno u osećajnosti". Iza tog sažetog iskaza, odjednom mi se ukaže ogromna čistina bez kraja. I čujem glas pesnika i njegovo izričito očekivanje da se to polje reči mora stalno obrađivati i pleviti, i oplemenjivati novim obrascima, novim sadržajem.

Zaključak je: pesnikova misao, potpomognuta maštom, mora bez prestanka raditi, danju i noću. Da, čak i u snu.
Različita od drugih polja ljudskog delovanja, poezija nam se ipak ukazuje i kao izraz svega što poznajemo.

Ali, ona zbog toga nije ohola niti sebična. I ne pokazuje težnju da se njeno srce razlikuje od čovekovog srca, patnja jednog čoveka, ili ljudske zajednice u celini, od njene patnje. Ne brine samo za nas, koji raspolažemo skromnim sredstvima odbrane, već pati i nad sudbinom nezaštićenog insekta. Zadivljen sam skromnošću i velikodušnošću poezije. Njena usredsređenost na neki događaj ne zavisi od udaljenosti trenutka, ili veličine predmeta pevanja.

Značaj gavrana koji nadleće opustelo polje, u jednoj pesmi — nije manji od iznošenja razloga propasti imperije, u drugoj.

Kako bih se uopšte usudio i zaletao da merim veličinu doba, ili pokušavao da obuhvatim svet oko sebe, da nas život nije obodrio saznanjem da postoje sveznajuće sitnice, mnoštvo čitljivih simbola, šifri, jedva primetnih gestova sveta... Ne znam koliko je uputno o tome govoriti, ali za poeziju je čarobni štapić sasvim prirodna stvar. Dotaknete njime nešto iz svog najbližeg okruženja, i eto čuda: ispod obične stvari ukaže se i progovori "svet u malom".

Lepo je i uzbudljivo to što još ima pesnika koji stvaraju u tišini, koji s pažnjom uočavaju mrvice na stolu, travku u pukotini asfalta, gnezdo svijeno u šupljini stoletnog stabla. Njihovi stihovi nenametljivo kazuju više o životu nego sve ozvučene govornice, i izveštaji koji se svakog časa slivaju u redakcije TV stanica širom planete.

I lepo je i korisno čuti, u jednoj pesmi, Jovana Hristića kako podseća da jednom dođe vreme kad se "Velike reči pretvore u šum praznih mahuna na podnevnom vetru".

Nasuprot velikim rečima, mahune se ne moraju pretvarati ni u šta drugo da bismo uočili njihov smisao. One svojim skrivenim i ogoljenim značenjima, svojim šumom na vetru, pogađaju pravi cilj, ili bar otvoreno kazuju da je on negde drugde.

Čudesno je to prepuštanje talasima reči. Skoro da se i ne razlikuje od istinskog uranjanja u rečne struje. Ako mi trenutak bude naklonjen, matica pesme će me povući i nositi sve dalje od obale. Možda ću se domoći i njenih ponornih slojeva, možda zaviriti i u kakvu skrivenu špilju. U svakom slučaju, posle ronjenja i praćakanja, čeka me spasonosni izlazak na drugu obalu.

I olakšanje što se sukob različitih viđenja istog događaja, razrešio stavljanjem tačke na završni stih pesme.

Pevanje sopstvene poetike veoma godi mojoj mašti. U tom procesu čovek ponešto saznaje i o samoj prirodi poezije, ali lakše dopire i do onoga što je sam napisao. Ponekad me zanima šta se sve može sagledati iz vizure koja pokriva samo pesnički tekst. Šta jezik govori i kad odbija da sledi pesnikovu misao; ili kad verno iskazuje pesnikov stav, a ipak poziva na sasvim novo tumačenje pesme.

A sada, zamislimo ovakvu životnu situaciju: kasna je noć, zima, sipi brašnasti sneg. Na peronu železničke stanice nekolicina ljudi nestrpljivo šeta ukrug. Neki tapkaju u mestu i nervozno povlače duvanski dim. Jedan od njih izvija vrat prema šinama koje se gube u mraku, odakle samo žmirka udaljeno signalno svetlo.

Voz ne dolazi. Vreme odmiče sporo, ali ipak nekako grabi prema ponoći. Uzmimo da se baš u toj noći završava drugi milenijum. Svet se sprema da uskoro zaplovi ka novoj epohi i novoj neizvesnosti.

Veliki viseći časovnik, na peronu, malo žuri i kazaljke se, brže nego što bi trebalo, preklapaju i objavljuju ponoć. Postaje očigledno da voz kasni i da se još nalazi u prošlom milenijumu. Tih nekoliko minuta između kašnjenja voza i tačnog vremena — uokviruju neki nepostojeći, avetinjski prostor. Isto se može kazati i za razliku između objektivnog i vremena koje pokazuje časovnik koji žuri.

Pošto je voz najzad ipak stigao, uverivši se da njegovog gosta nema među pristiglim putnicima, jedan sredovečni čovek se brzim koracima upućuje prema staničnom izlazu.

Sasvim slučajno, ta zamišljena osoba je pesnik.

Već je ušao u svoj stančić, skinuo kaput, zagrejao promrzle prste. Svetleća belina ekrana ga poziva da sedne za radni sto. Malo zuri u svetlu stranicu koja ga podseća na obasjano polje pod snegom, i onda počinje da piše:

"Nas nekoliko duhova — na peronu,
i noć što od stoleća se rastaje."

Zašto — duhova? Ono nepostojeće vreme, kasni sati oko kojih se prošla vremena još spore sa novom — tek dolazećim, dah studeni koji je zagospodario ukočenim telima, pesniku su nalagali obavezu da kaže koju istinitu reč o tome. Da, to da čovek u sebi, češće nego što to priznaje, zatiče stranca, i da se njegov identitet prilično bezbolno i lako pomeša sa osobinama duha, najveća je istina koju je pesnik mogao poneti sa zalećenog perona železničke stanice.

Pesme koje pišem ne nastaju na nekom izmaknutom i povlašćenom mestu, već u trenju između postojećeg i nepostojećeg. Baš tu.

Kako je svako sačinjavanje izbora pretežno stvar ukusa, kod odabira pesama sam se otvoreno opredelio za kulinarsku logiku. U izbor sam uneo samo dve rane pesme, kao neophodan začin davnih vremena. Veći deo sačinjen je od pesama čiji je životni i misaoni materijal sakupljan tokom poslednjih desetak godina.

Izbor zaključuje pesma "Lepak", koja pripada novom, još nesklopljenom rukopisu. Objavljena je, ne tako davno, na stranicama "Književnog magazina". Metaforičkim poigravanjem, njen naslov, kao i unutrašnji sastav, možda će, i pored očiglednih razlika, uspeti da približi i spoji svih šest knjiga koje su objavljene u protekle dve i po decenije.



BURA PUTUJE NA KOMADIĆU VETRA
NIKAD
VRTOVI, REČI, KOPIJE
ARONIJA
JEDNO DALEKO SNEŽNO POPODNE
TIHO, NA PRSTIMA
REČ O JATU
ČUDNO
PESNIK, NA PIJACI
SVETOVI
JUTRO I REČI
LINIJOM IZMEĐU KUĆE I POVRTNJAKA
POZIV
NEIZBEŽNO
PEGE
ZEMUN, OSTRVO, ŽALOSNA VRBA
DAN DOLAZI DA NAM...
LEPAK


[postavljeno 26.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 16, 2010, 06:33:48 pm »

**
Stihovi Tomislav Marinković
PESNIKOV IZBOR


BURA PUTUJE NA KOMADIĆU VETRA

Bura putuje na
komadiću vetra,
stene nastanjuju pesmu
zrncima peska:

ništa nije tako veliko
što ne bi moglo da stane
u trunku svoje sudbine.



NIKAD

Shvati: ožednim. Odem na izvor, napijem se.
Ne kažem ni da ni ne.
Ali kad se umirim, kad strepim pritajen i
čekam ulov — iz jezerca duše nikad se ne zna šta
ću izvući. Nikad.



VRTOVI, REČI, KOPIJE

Nisi se ti okružio samo krošnjama lipa,
Travom, rumenim laticama. Ne.

Večiti polaznik u školi trajanja,
Još jedan vrt stasali ograđuješ krišom.
Pohodiš ga i pleviš, kao da senku za senkom
Uklanjaš iz mračne pospanosti šuma.

Pa reci otvoreno: kao na tepihu humusnom,
U jeziku je verno prekopirana flora:
Vrtovi bujni i istrajni; uporniji
I od travki, što se u grozničavom transu
Razodevaju i mrznu u pukotini asfalta.

I reci još i ovo: ulična cenkanja
I ljudski bofl, ne sablažnjavaju te
Kao prodavci i kupci polovnih znanja,
Roba što preko ekrana se presipa i bazdi,
A simboli vremena uleću u oči kao pleva.

Pa dobro, pamtiš još okrajke učenih razgovora,
I to što je kroz sito, spram mesečine,
U vrtovima sablasnim izmucalo vreme,
Al sve, i da nije tako, svodi se na jedno:

Iscedi sok iz reči — sok,
Ili ćuti.



ARONIJA

U decenijskom stražarenju uz plot
I ljubopitljivost susedstva,
Zazivala je brigu motike
I plaćala je letnjim izobiljem,
Dok jednom ne dozre i žudnja
Da joj u biografiju zavirim
I odgonetnem narav žbunastu.
Na prvom mestu, maših se plodova:
Mrkih bobica što u prezrevanju kopne,
Venu i zasušuju sok, ali odbijaju trulež.
Kao nepoznato (a voleo bih da dodam:
I ponižavajuće) stanje.

Takva je to biljka: iz ruskog obilja
Prispela u naše krajeve, manje besciljne
I manje snežne, u neko svoje toplo izgnanstvo.
Postojbina joj je Sibir, beleži priručnik,
I dodaje: Ukusom opora, ali bogata vitaminima raznim,
Dok je u mineralima — nenadmašna.
Lekovitost joj je okušavana na krvnim
Sudovima i bolestima srca,

Skraćuje priču škrto naučno štivo.

Beše li na pomen Sibira odmah jasno
Zašto se u njenim plodovima ne zače trulež,
Zašto, tako skrunjena, ne sledi baštensku nemoć?

Prirodno je slutiti da se u njenom prtljagu
Našlo i to pamćenje na dane bez milosti
I naširoko opisivan surov zagrljaj zime
(Na okućnici koju možemo zamišljati
I kao nestvarni primer životarenja,
U snegu do iznad opasača... i više).

U dozrevajućoj smušenosti,
Još neobrani grozdići aronije
Ledili su se i pre nego što su stizali
Do trošnog cilja, do otiskivanja u slatku kašu,
U nemo propadanje.

Ona to pamti, i ko zna šta još sve čuva
U svojoj zaostavštini ispod kore:
Potrebna, takva, i sebi i drugima.



TIHO, NA PRSTIMA

Svikloj na neizmernu budnost,
Gugutki sam i ja
Strašilo nepoznato,
Naškrabana pretnja
U gomili telesa.

Gledam je: po utabanoj
Stazi krivuda,
Za ciljem majušnim,
Kao trun.

Tako i ja, tiho, na prstima,
Moram sebi prilaziti
Sve opreznije,
Sve bliže.

Jer moje srce je golub
Što odskače ispred
Nervoznih koraka prolaznika,
Dok ovaj trenutak postaje
Trošan kao mrvica.

A onda prhne u stranu,
Taj golub, to moje srce,
I bojažljivo treperi
Između mogućeg i nedostižnog.



REČ O JATU

Blizak meni, dalek rečima i pesmi,
Jutro nadleće trakasti hor vrana.

Jedna, zaostala iza jata,
Sred sopstvenog nemog talasanja,
Povrh krovova i mutnih sudbina lebdi.

Nebu treba taj izdvojeni titraj,
I pesmi: sažeto i gorko poricanje mnoštva;
Ruka beležnika što mirno popisuje stvari.

I narodima što se jednom otkotrljaše u zaborav,
Jedan simbol, predstavnik Celine,
Dok povest tapka i traži objašnjenje
U povorkama samo čizama i krpa.



SVETOVI

Naselja jednolična,
Puteve što kroz njih prolaze
(Kao arterije koje se račvaju,
A onda slivaju u mrežu krvotoka)
Vidimo jasno, pogled ih
Nemo upija.

Vidimo reku i deo obale
Na drugoj strani, čamce
Usmerene ka vrbama koje se njišu,
I dimnjake i smeđe nebo,
Stvari u pokretu zahvaćene vremenom.

I druge očiglednosti, tako bliske,
Svaki pokret, svaki treptaj.

Ali još mnogi svetovi ostaju nevidljivi,
A jedan od njih je naš: dok između
Obala plutamo, želeći da dotaknemo
Sopstveno postojanje, život svoj,

I prozirniji i udaljeniji od drugih.



ZEMUN, OSTRVO, ŽALOSNA VRBA

Zemun. Na glasu Plitvice i Župa!
I Venecija, ako ti je pogled žudeo
Da se, kao čamac, otisne preko reke;
Ili da prosto utone u vrtlog misli,
Dok se pivo zagrevalo a kafa hladila
Na istom suncu, istoj terasi.

Iz daljine, zbrkane godine liče
Na raštrkano stado u brdima.
Zaplašene pokušajima da se
Cilj — izmaknut i kratkovido
Sveden na žudnju i nagoveštaj —
Približi, dostigne, potom odbaci.

A danas, izbliza, sve godine
Okupljene na jednom mestu.
Strepim i osećam divljenje zbog
Besmrtnosti tih trenutaka.
Učini mi se da bih sa nekom uspomenom
Mogao proćaskati, zaigrati tango.

O, vrbo žalosna, čiji rast je zapisan
Ožiljcima urezanim u meku koru!
Tamo, na dunavskom ostrvu, još uvek
Samoći poveravaš svoje žalosne misli.
Ne tuguješ ti za danima koji su prošli,
Već za onim koji ni postojao nije.



LEPAK

Posle dvadesetogodišnje večnosti,
vratio sam se, skromna radosti srca.

Samo trenutak, koliko traje sudar talasa,
i staro poznanstvo sa morem
u celosti je obnovljeno.

Samo jedan pogled na mali trg,
i kameni pogledi besmrtnika kao da nisu
ni prestajali da zamišljeno zure u bivša carstva.

Ovde je i moje pamćenje,
koje još čeka na istom mestu,
usidreno teškim stenama uz obalu.

I konobar koji na tacni donosi poznati miris jela,
kao da porudžbina kasni
tričavu petinu veka.

Čak je i lepak uspomena počeo da spaja
moje rasute misli sa godinama
koje su se neprimetno udaljile,
i ostavile za sobom samo nepotrebne ljušture.

Dugo sam ovaj pričljivi gradić
poredio sa izbledelom razlednicom
zaturenom izmeću listova Večne knjige.
Grešio sam, dragi izglačani pločnici, grešio sam.

Nekad je to predgrađe beskraja
bilo slično apotekarskoj radnji.
U njemu se lako i brzo mogla popraviti
i najlošija ljudska sudbina.

U međuvremenu, život je vredno
skupljao dokaze prolaznosti,
i sad mi ih pokazuje kao da govori
da je trajanje starim lekovima prošlo.

Kroz razbuđeni pčelinjak glasova,
nosim u sebi tišinu kao otežali kofer.
Misli putuju svojim bešumnim stazicama,
krv teče kao bezbrižni planinski potok.

Možda će se i ovo veče, kroz višegodišnju maglu,
vratiti da bi reklo da su lutanja bila samo
neoprezna obećanja kratkih, užurbanih dana.

I ja ću, ganut njihovim potucanjem kroz beskraj,
samo uspeti da kažem:

Događaji, kakvi god da ste, ostanite
čvrsto slepljeni za moj život.


[postavljeno 26.09.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 16, 2010, 06:34:34 pm »

*
Stihovi Tomislav Marinković
UKUS KAFE


NEIZBEŽNO

Majstor u zahvatanju svetlosti,
I pretakanja svetlosti u hlad —

A iPak bilo je neizbežno:
Ugasio se sredinom leta,

U danu najveće žege.

Žilav i neobuhvatan je bio,
Lisnati, baršunasti brest,
I uvek potvrdan odgovor davao na pitanje:

Može li se još uvek imati
Poverenja u izdržljivost prirode
I ljudsku narav?

Onda su zubi testere došli po svoje.
Senka ga je napustila.
Trava je, ćutke, prekrila mesto gde je rastao.

A posle toga — mir. Strašan mir.


UKUS KAFE

U sasvim prozirnu letnju zoru,
Ustajem da pišem pesme.

Kroz vrata na terasi, pogled se
Vešto pripija uz rasanjeno zelenilo
I, malo potom, postaju jedno.

Ukus kafe je mešavina
Svih ukusa na svetu.
Neko kaže da takav ukus u ustima

Ostaje posle snevanog požara
Na poljima žitarica, ne kafe.

Tako govori pesma.
Stihovi kazuju to što kazuju.
Tiho, tiho, da ih čuti ne može

Onaj ko namotava užad i vešto
Posluje oko traktora i alatki,

Žureći da stigne u polje,
Među pšenično klasje,
Pre nego što sunce počne da prži.

Zrna, na vreme ubrana zrna,
Sa ukusom naraslih hlebova,
Dok mi jutarnja kafa peče usnu,

Mislim na vas.


FOTOGRAFIJA

Pa lepo (pomIslIh, prizivajući
Duh tišiNe koji je, pre mnogo
Godina, ispunjavao sobu).

Šum procesora tada je bio
Šum vodopada u malom planinskom mestu.
Dok slika hotela, tek okrečenog,
Naknadno prisvaja poređenje
Sa nizovima treptavih monitora,

Na kojima samo odrazi omorika
Statiraju u nemom podnevnom filmu.

Na fotografiji, žena i ja stojimo
Iznad tačke u kojoj se voda kovitla
U svojoj brbljivoj snazi, sputana
Betonom i gvožđem.

Ona levom, ja desnom rukom,
Držimo se za tanku ogradu od
Izukrštanih cevi.

Čujem njene reči, dvostruko prigušivane:
Survavanjem vode i okomitim tokom vremena.

Govori o onom, tek danas znam,
Što se neće dogoditi.
Trenuci oklevaju da nam kažu pravu istinu:

U godinama koje će prestizati jedna drugu,
Nećemo se vratiti na isto mesto.
Neće biti pokreta, osmeha, blic-zenica,
Što će, još jednom, sevnuti na isti način.

Sve naše reči što će godinama biti sabijane
U požuteli snimak, prekriće slapovi šumnih
Tačkica, rasutog, drhtavog, zaslepljujućeg sjaja.


RAJ

Zamišljam ovako mogući raj:

Šef palanačke stanice
Izlazi na peron da propusti voz
I mahne crvenom zastavicom.

Ispraća voz sa samo jednim putnikom.
Sutradan izjutra ga dočekuje.

Opet je veseo i zvižduće pesmicu bez kraja.
Opet ženi govori umilne reči, koje
Tutnjava voza proguta i ispljune u ravnicu.

Samoća nema ništa sa takvim mestom.

Ona, nečujno, kroz gradske kapije prolazi.
U višespratnicama, čija srca su liftovi
A vene svežnjevi kablova, ona stanuje.

Čiji prozori su prodorne i hladne oči jastreba,
Najusamljenije ptice na svetu.


Stihovi preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradina"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 16, 2010, 06:34:56 pm »

*

KROZ TALOG ISKUSTVA
[Tomislav Marinković: Svet na koži, Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo, 2007]


Poeziju Tomislava Marinkovića odlikuje intimna atmosfera, originalna, čak lična simbolika, odmerenost izraza i ekonomična upotreba pesničkih sredstava. Mada je pre nje napisao četiri dobre zbirke pesama, Marinković pun uspeh doživljava knjigom Škola trajanja (2003). Nova zbirka Svet na koži nastavlja se na nju i po zrelosti i po kvalitetu pesama. U odnosu na ranije Marinkovićeve zbirke u njoj se uočavaju neke nove tendencije. Nema epigramski kratkih pesma, slučajnih rima, ni drugih zvučnih ponavljanja. Pesme su napisane odmerenim i uglađenim stilom u kome nema napadno poetičnih elemenata, ali ni težnje ka proznom izrazu. Narativne pesme su sažete, a kontemplativne i deskriptivne obogaćuje veći niz detalja, tako da su svi tesktovi u zbirci približno iste dužine. U kontekstu savremene srpske knjiiževnosti, Marinkovićevoj poeziji najbliži je opus Vojislava Karanovića. Nešto manje su mu bliski i Živorad Nedeljković, Saša Radojčić, pa i intimna lirika Jovana Hristića.

Uvodna pesma, mada pripada prvom ciklusu, prološki stoji ispred cele zbirke. U njoj je trajanje lirskog subjekta opisano kao plutanje između obala dok pokušava da dotakne "Sopstveno postojanje, život svoj,// I prozirniji i udaljeniji od drugih". Prvi cikus nosi naziv "Tek blaga uzbrdica", pesnik je rečima "tek blaga uzbrdica/ na putu do jasnosti." U više pesama ove zbirke reči se predstavljaju kao da imaju svoju volju. Lirski subjekt ne izgovara reči već se one probijaju kroz njega. U drugom ciklusu postavlja se pitanje o smisaonosti toga: "Rečima treba neko ko će ih/ izgovoriti tako da i njemu/ posle toga bude lakše". Reči se pojavljuju same od sebe: "Jutro ne može bez reči,/ Budi ih". Spoljašnji svet se razume kroz reči. One, međutim, kao da ne kažu ništa o onome ko ih izgovara, ne dopiru do njegovog bića. On kaže da bi želeo "da telu dočara žar sagorelog vremena/ ili da se citatu nekom uvuče pod kožu." Zapitanost nad moćima reči da izraze autentičnu ličnost samo je aspekt zapitanosti nad celim životom. Koliko se taj život odnosi na samog čoveka koji ga živi, a koliko je on nešto slučajno i spoljašnje u odnosu na njega? Iskustvo je samo talog koji je prekrio stvarnu suštinu čoveka, a život je udaljavanje od samog sebe, kao da se sugeriše u pesmi "Telo tutnji u mraku": "Prošli život se odranja/ Od stvarnog i nevidljivog sveta// Kada bi se u jednoj sekundi naglo/ Stišala bura, lomljava, zvuci...// Telo zastalo, oslobođeno stiska;// Ispod ruševnih naslaga,/ Prvi put upoznalo sebe."

Lirski subjekt se u drugoj pesmi zbirke ("U lepoj, samotnoj noći") nalazi u mraku, njegova čula su manje usmerena ka spoljašnjem svetu nego ka unutrašnjem: "Nekoj luci se primiče moje telo/ Otkucajima srca odgurkivani brod". Čovek je posmatran kao objekt, telo koje je nošeno životom. U pesmi "Kao brod" Marinković će napisati: "Ne znati da te baš tada, kad misliš/ da si čvrsto oslonjen na tlo, poput/ Broda koji klizeći seče maglu —/ Život prevozi s jednog na drugo mesto". Čovek je prepušten da pluta između obala. To nije samo individualna sudbina: "Kada se tela pomešaju/ u jutarnjem hodu,/ Autobusi zatrube i krenu" ("Na drugoj strani"). Ljudi se kreću mehanički, njihova volja i ciljevi kao da ne igraju nikakvu ulogu: "Jesmo li, kroz zagušljivu javu,/ Krenuli svi u dobrom pravcu". Pesnik želi da iskorači iz tog ustajalog, mehaničkog života. Prekidanje utvrđenog ritma podiže se na nivo metafizičkog pitanja. Potrebno je izaći iz niza uzroka i posledica kao i iz normalnog toka vremena: "O nadi da ćemo se, umesto u neizbežnom jutru,/ Probuditi u danu koji je slučajno skliznuo/ Iz poderane vreće vremena." Lirski subjekt povremeno prolazi kroz trenutke ozarenja i epifanije kada mu se čini da je suština, neograničena slučajnostima doživljenog, koja ravnopravno sadrži sve, pa i neispunjene, mogućnosti jednog bića, odjednom vidljiva i shvatljiva: "Gle, izbrisala se linija koja je/ Spajala poslove, događaje, ljude!/ Sve je čistina, vreme bez smera." U tim trenucima život prestaje da bude automatski, stvari se povezuju po drugačijem, humanijem principu.

Drugi cikus nadovezuje se na prethodni, ali, dok je u prvom težište bilo na suštini koja se skriva iza vidljivog sveta, ovde se pesnik bavi samim tim vidljivim svetom, prepoznajući u njemu nagoveštaje nevidljivog. Na početku pesme "Dohvatanje senke", lirsko "Ja" priznaje da zna svoje slabosti, zablude, nade. Utehu mu pružaju stvari koje ne poznaje, kao što su životi ljudi koji žive u sobama od kojih on vidi samo upaljene svetiljke ili stabla kaja rastu u blizini. Kao i svest o promašajima, i to neznanje deo je njega. Na kraju pesme, on pokušava da ponovi iskustvo iz detinjstva kada je "na ivicama nameštaja,/ Detinjim prstima, pokušavao da" uhvati senku. "Priđi joj i sad s poverenjem,/ I ne žalosti se što prepoznati neće/ Tvoje gestove, usitnjen dah, koščate prste." Tražeći nove zablude i ne odustajući zbog toga što je nešto nemoguće, on svoju ličnost proširuje, uklanjajući ograničenja koja je iskustvo stvorilo. U pesmi "Poziv", ova potreba da za nesputanošću utapa se u želji za prirodom, za planinskim pejzažima. Lirsko "Ja" dušu planinskog potoka "prihvata kao svoju." "Osvrtao sam se oko sebe i nisam mogao/ Da se setim ni jednog smrtnog greha,/ Ni jedne čuvene izreke mudraca.// Niti pravila kojima behu, kao/ graničnim kamenjem, oivičeni moji dani." Pesma "Dan dolazi da nam...", iz trećeg ciklusa, počinje stravičnom vešću o čedomorki koja je svoje dete ostavila na deponiji, "nepomućena zbilja, međutim,/ Ni pomerila se nije". Prema njenom zločinu priroda ostaje ravnodušna i pesma se završava radosnim mukanjem krave koja se otelila. Civilizacija je shvaćena kao moralna degradacija, ali i kao marginalna pojava koja ne može da naruši prirodan poredak.

Treći ciklus nosi naslov "Slapovi šumnih tačkica". Iza ove metafore krije se virtuelni svet, svet monitora, na kom se prividna slika stvarnosti sastoji od bezbroj veštački nastalih svetlećih tačaka. Stvarni svet je u prethodnim ciklusima problematizovan kao svet koji ne odslikava čoveka. Virtuelni svet se nastavlja na njega. I jedan i drugi su u opoziciji prema onom nevidljivom i suštinskom. Poezija, koja je mehanički krčila svoj put kroz čoveka, poprima oblik postojanja koji odgovara njenoj virtuelnoj prirodi. Ona nastaje na računaru, pisana je kursorom, a ne olovkom. Zanimljiva je paralela koja se može povući sa Zubanovićevim zbirkom Save As, u kojoj se umetnost takođe poistovećuje sa virtuelnim svetom: "Ako je život iluzija neka traje/ to osećanje najbliže umetnosti" ("Kod internet provajdera"), a ovom tematikom, između ostalih, svojevremeno se bavio i Vojislav Karanović u svojoj prvoj zbirci Tastatura. Ipak, u pesmi "Saputnica sveta", poezija se pojavljuje kao neodvojivi deo života. Ona se ni ovde ne odnosi na nevidljivo biće pesnika, ali je vid opštenja sa svetom. Biće za svetom posustaje: "Poezija, jedina iskrena saputnica/ Sveta, njegovih svetlosti, obrisa, boja...// Jednim od dva zatravljena koloseka/ (Dokotrljavši se na točkovima noći),/ Voz stiže na malu postaju u brdima.// Poezija je tu./ Pokazuje pravac —/ Ne mašinovođi, nego danu:/ Rasejanom, sputanom jutarnjom izmaglicom.“ Poezija pesniku „na uho šapne istinu,/ I pre nego što se išta dogodi?" Istina i događaj razdvojeni su jedno od drugog. Poezija progovara iz onog stanja nevinosti, stanja u kome je svest o nevidljivoj stvarnosti moguća.

U pesmi "Pepeo i dim", lirski subjekt se na dva načina odnosi prema stvarnosti. Gledajući rušenje Kula bliznakinja na televiziji, puši cigaretu. Ta dva događaja, sasvim neuporediva po svojoj velični, dobijaju ravnopravno mesto u njegovoj svesti. Jedan događaj se odvija jako, gotovo neshvatljivo daleko i on ga vidi na televiziji, u virtuelnom svetu. Drugi doživljava kao realan, opipljiv i pripada njegovom intimnom prostoru. Taj prostor nije ograničen na sobu. Spominjanje pepeljare koju je njegov otac doneo kao suvenir otvara taj intimni prostor, ali ga zadržava u granicama, intimnog, doživljenog i mogućeg. Vesti o katastrofama koje svakoga dana prenosi televizija ne mogu se doživeti kao realnost, a zbog njihove učestalosti ni kao sasvim tragični događaji (kako bi rekao Herbert, kada se u novinama saopšti broj žrtava "nula na kraju pretvara ih u apstrakciju"). Iskustvo ovde dobija na značaju i prestaje da bude analogno veštačkom, virtuelnom svetu. To, međutim, nije bilo kakvo iskustvo, već iskustvo intimnog. Ono se doživljava u prostoru koji je stvorio pojedinac. U njemu nema automatizma. Pesnik zamišlja raj kao mesto iz koga šef stanice ispraća i dočekuje samo jenog putnika. On kaže: "Samoća nema ništa sa takvim mestima". Samoća postoji u gradovima u kojima je čovek zahvaćen mehanizmom i u kome se njegova suština ne može ispoljiti. Ono što ljude zbližava jeste "tuga koja je vlasništvo svih", a razdvajaju ih "sitne radosti, samo naše". U poslednjem ciklusu iskustvo prestaje da bude niz razbijenih, slučajnih i nepovezanih fragmenata: "Iz daljine, zbrkane godine liče/ Na raštrkano stado u brdima... A danas, izbliza, sve godine/ Okupljene na jednom mestu". Metafora svetlećih tačkica dobija drugo značenje. Kada se svi segmenti, od kojih je svaki za sebe bezobličan, pogledaju zajedno, formira se jedinstvena slika. Iz te perspektive celina života ne predstavlja više haos slučajnosti i svaki detalj dobija svoje meto na dobro ukomponovanoj slici: "drugog puta, osim onog koji/ U retrovizoru gomila prošlost,/ Uistinu, nema." Pomirivši se sa tom činjenicom, Marinkovićev poetski junak prihvata i poeziju: "život reči// Teče kao i bilo koji život". Kao što je sav život u iskustvu tako je sva poezija u rečima: "Ako je išta želeo da mi kaže,/ To je da vrata poezije mogu da otvore/ Samo reči, i reči mogu da ih zatvore."

Lirski subjekt pokušao je da nađe sebe u prirodi, nesvesnosti i dečijem svetu. Činilo mu se da se u tom stanju može voditi autentičan život. Tada je iskustvo bilo oskudno, pa se činilo nevažnim i neuklopljivim u celinu sveta. Sada, iz perspektive starijeg čoveka, to iskustvo se shvata drugačije, ono obuhvata prirodni poredak i njegov je deo, kao i lirski subjekt, koji u svom životu više ne vidi ni izneveravanje sebe, niti otuđenje.[/color]

Nikola Živanović | godina LIII | broj 451 | maj-jun 2008. | POLJA
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 16, 2010, 06:35:18 pm »

*
Stihovi Tomislav Marinković
SVET NA KOŽI | "Povelja", Kraljevo | 2007.





MREŽA

Na sve četiri strane dvorišta,
Zraci su zategli zaslepljujuću mrežu.

U nju je uhvaćena, uvek iznova,
Ista odlučnost trave, upornost
Šibljastih izdanaka, cvetova magnolije...

Mrtva ptica, koju pronađoh već
Napola rasrgnutu, jedina nalazi izlaz
Iz nerazmrsive pređe svetlosti.

Vrativši krilo na mesto obeleženo ranom,
Spuštam je u tek iskopanu jamicu.
I ostavljam da se oko nje, u miru, spore

Sloboda i ništavilo,
Trenuci dana i trenuci večnosti.


Kulturni centar Beograda
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 03, 2011, 02:47:15 pm »

**
Stihovi Tomislav Marinković


PAHULJE, DOK PADATE
 
Dok padate, pomalo tužne,
ne date mi da mislim.
 
Samo nemo stojim pred vama,
u pozi nekoga ko je ostao
pred svojom sudbinom sam.
 
Tek neodlučni miš u smetu,
ne znam do koje tačke se moj život
pretvara u snežna brdašca
s kojih se dečaci odbacuju i,
na sankama, lete prema
nekakvoj nestvarnoj sreći,
 
a od koje tačke
počinje da kopni i kaplje.
Otiče, kroz mene, ili kroz biljku
čiji je zadatak da prezimi.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Septembar 28, 2012, 11:15:06 am »

*

POEZIJA TOMISLAVA MARINKOVIĆA


ČEŽNJA ZA DRUGIM OBALAMA

Uvek otvorenih čula za svet u kome nastaje, poezija Tomislava Marinkovića u svojoj izabranoj stišanosti svedoči o svetu doživljenom intenzivno i na najdublji način, samom kožom, iskustvom koje je neponovljivo možda najviše onda kada je obično


POEZIJA U VREMENU



Danijela Fulgosi, portret (sa izložbe koja
je u toku u Galeriji grafičkog kolektiva u
Beogradu)


Među tolikim tihim i među sve ređim bučnim, Tomislav Marinković (1949) jedan je od najtiših savremenih srpskih pesnika. Pesma "Telo tutnji u mraku" počinje ovakvim stihovima: "Više od bilo čega, telu je / Potrebna tišina." Uspostavljajući tišinu kao uslov očuvane telesnosti, kao način da se ostane sabran sa sobom i u podnošljivom miru sa vlastitim svetom, pesnik sve vreme tako i govori: bez podignutog tona, ali zato sugestivno oživljavajući modernim pesničkim sredstvima slike i prizore po svom karakteru i samoj čujnosti posve suprotne bučnom i zahuktalom svetu.

Posle nekoliko nedovoljno zapaženih knjiga, Marinkovićev vidljiv uspon počinje knjigom Škola trajanja (2003). U knjizi Svet na koži ("Povelja", Kraljevo, 2007), uobličava se i stabilizuje pesnički svet u kome vidljivi prizori svakodnevice bivaju pretočeni u izraze stišane lirike, pesničkog patosa i izabrane, srećno nađene jednostavnosti.

Ta jednostavnost, počnimo od nje, jer ona i jeste osnovni početni utisak o ovoj poeziji, omogućava da pesnik u izrazu bude konkretan i da stihove ispunjava prizorima proceđenog iskustva. U Marinkovićevim stihovima prepoznajemo stvarni svet, sav sačinjen od elementarnosti: od netaknute prirode do gradske scene, od melanholičnog sećanja do evokacije koja vodi u samo središte svakodnevice. Stišani i senoviti pesnikovi stihovi kazuju o običnosti, služe se jednostavnim rečima i postepeno pripremljenim obrtima, programski odustajući od naglih gestova i velikih reči koje bi narušavale osnovni ton ove poezije.

U Svetu na koži polazi se od elementarnih stvari i osećanja, da bi se tu, među osnovnim elementima svakodnevice i čovekovog života, i završilo. Otuda ova poezija ostavlja utisak male, stišane hronike čas melanholičnih, čas epifanijskih slika iskupljenih iskustvom egzistencije. Otvorena za mnogolikost i mnogostrukost kako vidljive, tako i nevidljive stvarnosti, što je stajaće oblikotvorno dvojstvo u ovim stihovima, poezija Tomislava Marinkovića strpljivo iskušava dostupne oblike verujući da je autentično ono iskustvo koje se proživljava u egzistenciji ili u evokativnom preispitivanju njenih minulih časova.

Ali ako je stvarnost mnogolika, onda se ti njeni likovi najviše otvaraju pred pesnikovim okom kada kazuje o jedinki usred prirodnog okruženja. Mada pominju grad, nekada kao dinamični anonimni organizam modernog doba, nekada kao konkretni grad stvarnog, proživljenog iskustva, takav je, recimo, Zemun iz pesme "Zemun, ostrvo, žalosna vrba", Marinkovićevi stihovi su prevashodno okrenuti prirodi i uzglobljeni u njenim svetlostima i senkama. Pred čitaocem ovih stihova pojavljuju se — kao osnova stvarnih scena ili kao simbolički izrazi obnovljene elementarnosti — bilje i životinje, reka i šuma, godišnja doba i doba dana, prirodni ciklusi i obredi trajanja. Ali prebivajući među elementima, ovi stihovi izabrani tematski okvir prožimaju modernim iskustvom i modernističkim glasom. Ispunjene malim stvarima, Marinkovićeve pesme nenametljivo govore o punoći svedenih oblika. "Budan za vreme koje se završilo, sa svim / Stvarima od kojih najlepše behu sitnice", kaže se u pesmi "U lepoj, samotnoj noći".

U prirodi sačinjenoj od takvih sitnica odvija se jedan dinamičan i raznolik život, konkretan u smislu proverljivosti iskustva, sadržajan u smislu uvek iznova proveravanog saglasja jedinke sa svojim okruženjem, pa i sa onim što je u tom okruženju samo nagovešteno, ali nije i dostupno. Taj život je, međutim, izazovan i za promišljen susret sa stvarnim svetom u kome se od vidljivih slika pesma postepeno zaokreće u pravcu njihovih nevidljivih suština. Povezujući čistu prirodu — pomalo zanemarenu u novijoj poeziji, a ovde predstavljenu na autentičan način posredstvom govora o saživljenosti sa konkretnim svetom koji se oseća kao svoj čak i onda kada je nedovoljan — sa čistom refleksijom koja je u dobroj i u najboljoj tradiciji neosimbolističkih poetika, Tomislav Marinković je u knjizi Svet na koži sklopio pesnički svet koji iz oba svoja izvora crpe snažne podsticaje. Oni su utoliko uverljiviji kada su iz izražajnog opsega ovih stihova uklonjene predvidljive metafore koje su nastale u težnji da se iznova potvrdi iskustvo jednostavnosti.

Ali u najvećem broju stihova pesnik do te jednostavnosti dolazi intuitivno, spontano i prirodno. Ona je njegov izraz i onda kada se čezne za svetom na drugoj obali, u čemu se može pratiti dijalog sa kavafijevskim uvek istim ulicama jednog jedinog grada ljudskog života, i onda kada se poželi izlaz iz zadate egzistencije, i onda kada se obnavljaju sećanja da bi se utvrdilo iskustvo svakodnevnog života, i onda kada se u običnosti prirode prepoznaje punoća epifanije. Uvek otvorenih čula za svet u kome nastaje, poezija Tomislava Marinkovića u svojoj izabranoj stišanosti svedoči o svetu doživljenom intenzivno i na najdublji način, samom kožom, iskustvom koje je neponovljivo možda najviše onda kada je obično.


Gojko Božović | objavljeno: 08.03.2008 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 12, 2012, 04:18:45 am »

**

SVESKA PROZE — TOMISLAV MARINKOVIĆ


MALI OGLEDI O RATU

Noćas su se na udaru naših starih, ali nevidljivih znanaca našli Kraljevo sa okolinom, poslednji preostali most na Dunavu u Novom Sadu, televizijski predajnik na Iriškom vencu, zgrada bivšeg CK na Novom Beogradu... Civilne žrtve su obavezan, sastavni deo svih izveštaja. Danas će, na konferenciji za novinare, u Briselu, Džejmi Šej izraziti žaljenje zbog toga. Ali, posmatrajući njegovo lice, gledalac se ne može oteti utisku da će Šejovo srce pre osetiti impuls dalekih, neotkrivenih svetova, nego što će ga dotaći sudbina nekog nesrećnika iz Surdulice, Aleksinca, Batajnice, Gadžin Hana...

* * *

I dok vesti, na radiju, vrve od obeshrabrujućih izveštaja, priroda se budi i pulsira u ravnomernom ritmu, unoseći svu darežljivost u još jedan novi i nepredvidivi ratni dan.

Još ošamućen vestima s radija, iskoračih kroz dvorišne vratnice i prepustih da me put vodi izvan seoskog naselja. Koračao sam preko njiva koje su pogledu ostavljale na volju slobodan izbor: od širokog i površnog posmatranja prostranstva, do udubljivanja u najsitnije detalje, u kojima su bili sažeti, do nevidljivosti, i prostor i vreme, i duh i materija celog sveta.

Nebo se, prozirno i čisto, oslobođeno olovne težine noći, izdizalo iznad svog prirodnog nivoa i gubilo u udaljenim rezervoarima plavetnila. Kao kakav bogati zemljoposednik, s grane koju još nije sasvim osvojilo lišće, gavran je nadgledao svoj nedosežni posed, ne pokazavši da ga je moja pojava poremetila u razmišljanju.

Koračao sam preko izbledelih oranica, kroz suve, usečene brazde sa nevidljivim zalihama vlage ispod isušene kore po površini. Ta oranična polja, ispresecana poderanim zavesama topola i tek oživelim čestarima šuma, bila su samo privid nekadašnjih proleća, neka temeljna fatamorgana i teška uobrazilja godine koja je istrajavala u naporima vekova.

Naizgled, činilo se da su, bez obzira što ih je rat svakodnevno šibao svojim surovim, vatrenim bičevima, i šume i njive i izlokani puteljci bili čvrsto usađeni u svojim ležištima; ali je neporecivosti slike ipak nedostajao neki neopipljivi dokaz koji se samo mogao slutiti na bistrom horizontu. Sva uverljivost pejsaža visila je o koncu predrasude; tek mestimično, stidljivo, iskoračivala je izvan granica rata.

U isti mah, u vazduhu se osećala još jedna paradoksalna krajnost: neka nejasna bliskost između lepote predela i teškog bremena stvarnosti. Bez sumnje, i zemlja koju sam osećao pod svojim stopalima bila je raspeta između nepomirljivih tačaka i patila od viška istorije i ogromnog nasleđa prošlosti. Još uvek su je mučila stara sećanja i zaboravljene, srušene imperije. Pritiskale su je objave ratova, topovska fanatiranja, rovovi i rđa koja se, vekovima, hranila vojničkim medaljama i zakopanim oružjem.

Novi rat, na kraju veka, prodrmao je i razbudio sve te epohe iz teškog i ravnodušnog sna. Zamišljao sam Slovene, Rimljane, Azijate... Divlja plemena i, sa druge strane, vojske s oružjem najsavremenijih tehnologija... Ratnici s kopljima i bezimenim vojskovođama, čiji su haljeci prošarani ubodima mačeva, jurišali su prema brigadama maskiranih komandosa, ginuli i ustajali, nastavljajući davno okončani rat.

Pred mojim očima, u izmaglici maštarije, oživljavali su carevi, kraljevi, sultani... Vođe mrtvih naroda u najdoslovnijem smislu. U bunilu civilizacije pokušavali su da nadoknade izgubljeno i da, jednom za svagda, povuku i obezbede nove granice večnosti.

Sve to je moralo stvarati pometnju, pomišljao sam, ne samo u mislima, već i u zemlji, u prolećnom vazduhu, u čitankama i istorijskim knjigama, po kojima se godinama hvatala prašina na zamračenim tavanima i u zagušljivim podrumima.

***

Akcija koja se i bukvalno sprovodi nad nama, iz udobnog zaklona statosfere, protiče glatko, bez većih zastoja i kolebanja. Gađaju nas sve češće i opuštenije, s primetnim nemarom šta se cilja i koliko će projektila završiti ovde-onde: među civilima, na stočnoj farmi, u blizini porodilišta...

Kao tipični predstavnici Zapada, "milosrdni anđeli" su izmislili formulu za samooproštaj počinjenih grehova i anesteziranje savesti, nazivajući sve namerne i slučajne promašaje "koleteralna šteta". Sigurno veruju da bi im takav eufemistički izum mogao osigurati duševni mir i pripremiti teren za akciju: ulazak u raj!

Nije ni čudo. Sa onih bezbednih visina, njima ni božanske sfere ne izgledaju previše udaljene i nedostupne. Holivudska samouverenost koja isključuje grižu savesti, kojom se zapušuju sve rupe u pamćenju i sve pukotine u istoriji. Ipak, ne verujem da se pravilima filmske dramaturgije (koja se oslanja na mnogo krvi u početku i srećnim raspletom na kraju) može zavarati istorija, još manje — Svevišnji Sud.

Zato bih budućim istraživačima globalne drskosti i bezobzirnosti skrenuo pažnju na knjigu američkog autora: Uputstvo za pljačku poštanskog voza, koja je, u Čikagu, štampana početkom ovog veka. Veliki uspeh ovog priručnika je svakako u nekoj vezi sa današnjim mukom američke javnosti, pošto se, stičem utisak, čak i današnji razbojnički prepadi doživljavaju kao deo nacionalne tradicije i potvrđivanje identiteta.

***

Rat, ali nikad više pecanja. Malo koje jutro me ne zatekne pored vode čija glatka, zelenkasta površina istrajava u savršenoj mirnoći. Kao da, bez obzira na bliski dah rata, u svakom trenutku zna šta hoće i savršeno vlada situacijom. Nešto od tog neporecivog mira vode može se usvojiti već samim ušuškavanjem među sitnim rastinjem i zaklanjanjem krošnjama vrba, koje zatvaraju prilaze ka obali i čuvaju svežinu pod haljecima mladog lišća.

Zabaciti namamčenu udicu, usredsrediti se na nežni drhtaj plovka, napetost vremena razmeniti za manje opasnu i što sitniju valutu — eto načina da se od pomahnitalog zla bude na nešto sigurnijem odstojanju.

U društvu sanjivih ribolovaca, retko i površno se prepričavaju događaji koji su obeležili prethodnu noć. Kao da se time narušava tiha vedrina i estetika jutra, sa svim onim posrebrenim odsjajima u kapljicama izloženim prvim zracima sunca.

Početak pecanja se obično poklapa sa prodornim i otegnutim zavijanjem sirene, čime se najavljuje prestanak vazdušne opasnosti. Kasnije, oko podneva, sirena obnavlja najavu opasnosti po nekom ustaljenom, protokolarnom redu. Ali, šta da se radi: česti trzaji štapom, povremena ljutnja zbog izgubljene ribe i magični sjaj staklaste vode, umirujući i pun obećanja, čine da se previdi mogući rizik.

U osvit dana, povijajući se pod teretom čuvarki, štapova, stolica na rasklapanje, olovnih odlivaka, kutija nabijenih metalnim varalicama, kleštama, nožićima, hranom za primamljivanje riba, meredovima, metalnim držačima za štapove, termosom s kafom, vodom za piće i konzervama za užinu — niko i ne pomišlja na tu sitnicu da se bomba ne može nadmudriti kao riba. Svakom je na umu samo misao da li je poneo baš sve što mu je potrebno, i sve to vuče bez negodovanja i mrmljanja, podvižnički, smerno.

Još kad bi, u svom ortodoksnom ribolovačkom učenju, stigli do tačke kad je svejedno da li se peca radi ulova, ili tek onako: golim najlonom, bez udice! Kao u pesmi Pronalaženje učitelja, Vilijama Stenli Mervina. Da, ali važnije od toga bilo bi da se život najpre vrati podnošljivijem i umerenijem ritmu. Nije ni mesto niti vreme da se sanjari o savršenstvu, dok nahereni bager, ostavljen da trune na obali napuštene šljunkare, može začas postati meta opasnog projektila.

Nedavno se to i dogodilo, nedaleko od Mačvanske Mitrovice. Pilot je, valjda, pomislio od bagera da je sprava za kopanje rovova, pa je, za svaki slučaj, gvožđuriju razneo u paramparčad.

***

Nema sumnje da je, proteklih godina, sve što nas je sada zadesilo bilo najavljivano, manje-više, čitljivim i razumljivim porukama. Svuda u prirodi postoje takvi znaci koji opominju. Led u oktobru, grmljavina u decembru i januaru, sneg na procvalim voćnjacima u aprilu... Tek kad bi se sabrali svi naši košmarni snovi, pa strašne reči koje su na silu ušle u upotrebu. Uzalud su naša smrknuta lica, u kući, na ulici, u autobusu i pred šalterima pošta pozivala na uzbunu.

Sećam se i priče koju mi je, prošle godine u jesen, ispričao Duško Novaković, u redakciji Književnih novina. Čudno preplitanje mračne stvarnosti i mitološkog sadržaja. U svakom slučaju, opisivanje tog prizora učinilo je da mi se malčice naježi koža.

Prolazeći tih dana kraj Ade ciganlije, pesnik Novaković je primetio da se odnekud, u šumarku pokraj reke, namnožio poveći broj ptičurina kakve do tada nije viđao u ovim krajevima. Bez sumnje, govorio je, na obode Beograda su, mamljeni zlim slutnjama i budućim događajima, počeli da pristižu lešinari. Možda je samo neki poremećaj u prirodi, pokret ptičjeg društva izazvan hemijskim zagađenjem, nagađali smo mi kojima je priča zvučala prilično neverovatno i zastrašujuće. Da li kao slučajnost, tek ono graktanje ptičurina je prethodilo sirenama koje su se u Beogradu oglasile samo nekoliko meseci kasnije.

***

Jutros je počelo veoma rano. Kao da su oni odozgo nešto pogrešili u svojim računima; ili su, nezadovoljni učinkom, prešli na novo radno vreme. Trglo me je bučno podrhtavanje prozora i jaka detonacija koja je usledila posle toga.

Koliko sam brže mogao, navukao sam odeću i pojurio na terasu, da mi ne promakne nsšto od onoga čime je započinjao još jedan aprilski dan.

Na severnoj strani, lagano, kao da nosi miroljubivu poruku, jedna raketa je lenjo plovila nebom. Jasno sam na njoj mogao da vidim crvenu žmirkavu svetlost, činilo se na razdaljini od tri-četiri stotine metara. Verovatno je bila namenjena nekom usnulom objektu u Šapcu, jer iz tog pravca poleteše snopovi narandžastih tanadi i zakriliše nebo. Svetiljka na raketi još jednom trepnu, a onda, najverovatnije pogođena, postade buktinja i nestade iz vidnog polja.

***

Prošlo je punih osam godina od one jeseni 1991. godine, kad sam i ja, kao i ko zna koliko drugih nesrećnika, primio u ruke poziv o mobilizaciji. Koliko je strahota od tada prošlo, bilo bi već vreme da se život vrati svom pravom i punom smislu, da se sećanja na ratne dane zauvek predaju prošlosti.

Ali, ponovo je rat, sedim u mraku, pušim više nego ikad i, uz plamičak sveće, pišem redove koji će, najverovatnije, zadugo ostati nepročitani — što uzaludnosti pisanja daje još besmisleniji pečat.

— Pa zašto onda pišeš? — čujem pitanje iz dubine neke sale, u nekom vremenu koje će možda ipak doći.

— Da duši i osećanjima nađem nekog oduška...

— A zašto je to onda besmisleno?

— Zato što niko ne ume da se izrazi tako kao sam život. I što se svest o tome gomila sve više kako pisanje čoveku postaje redovan, obavezan posao.

Kad se svemu tome doda još i rat, teško da se u toj mešavini može pronaći neki smisao.

Čini mi se da u zamišljenoj sali, među malobrojnom publikom, čujem kašljucanje. Onda nastaje tišina. Sudeći po tome, nema više pitanja.

Ivice knjige Kavafijevih stihova, koju sam protekle noći ostavio pored uzglavlja, u mraku, počeo je da izoštrava slabašni zračak jutra. Probudio sam se lako, kao da je breme s kojim sam utonuo u san od mene preuzela noć, sakrivši ga u svoje tamne i nepristupačne odaje.

Naspram mlečne vedrine, što je neprimetno osvajala sobni prostor, pročitah pesmu Prozori. Još nenaviknute na javu, moje misli su se teško probijale kroz slike i smisao Kavafijeve pesme. Na metaforički nanos, što su ga na površinu jave izbacili stihovi, nisam obraćao pažnju, mamio me je samo zvuk.

Čuo sam ženu dok je koračala kroz kuhinju, u svojim mekim, platnenim papučama i, povremeno, tiho zveckanje posuđa. Prijalo mi je to što je slavina proizvodila slabašni šum vode...

Upravo sam nameravao da sklopim knjigu — kad se, kroz mirno jutro, prolomi prasak. Kuća se, kao da je i sama prodrmana iz nekog dubokog razmišljanja, strese. Začuh prestrašene glasove i dovikivanje iz komšiluka, a zatim i komentare koji su, neporecivo, određivali mesto i jačinu vazdušnog udara. Ostala je, kako sam razumeo, nejasna samo pojedinost da li je neprijateljski avion pogođen, ili je trag gustog dima posledica rada rezervnog motora, da bi se letilica brže izvukla na bezbednu udaljenost i nedostižnu visinu.

Pridigao sam se i, kroz odškrinuti prozor, ugledao komad neba, još prošaran belim prugama, zaostalim iza aviona. Zaklonjen zavesom, ostajao sam izvan pometnje koja se, u okolnim dvorištima, još nije smirivala.

Tako zaštićenog, zapljusnu me neka bezrazložna i neobjašnjiva radost. Eksplozija je prošla bez vidljivih rezultata i posledica. U komšiluku se već čula i pokoja duhovita opaska na račun pilota i njegovog zadimljenog bombardera koji se dao u bekstvo.

Čuo sam ženu kako ulazi u sobu prekoputa i, tiho, skrivajući uzbuđenje, govori sinu da se nije desilo ništa strašno.

Izvan kuće, u dvorištu, proleće je, činilo mi se, napredovalo nekom obnovljenom i razbarušenom snagom. Trava se presijavala i svetlucala svežinom nataloženom tokom noći. Javljale su se pukotine na neosetljivoj i gruboj spoljašnosti rata i život se, s vremena na vreme, uspravljao i otimao iz njegovog zagrljaja.





SVESKE
Časopis za književnost, umetnost i kulturu
broj 62—63
Glavni i odgovorni urednik: Milan Orlić
Izdavač: Zajednica književnika Pančeva
Pančevo, mart 2002


[postavljeno 10.11.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Januar 16, 2013, 09:51:24 pm »

*
TOMISLAV MARINKOVIĆ:


SRPSKA POEZIJA NA VISOKOM MESTU

Savremena srpska poezija u okvirima evropske poezije nalazi se na vrlo visokom mestu. To je činjenica koja bi možda bila šire poznata da nije takva situacija sa izdavačima, malim tiražima, ali i vrlo teškim prilazom medijima koji su zatrpani drugim, manje vrednim sadržajima. Postoji nada da će vitalna poezija prerasti vreme i da se možemo nadati dobrom prodoru srpske poezije i u druge jezike.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik Tomislav Marinković, dobitnik "Antićeve nagrade" za knjigu poezije "Običan život", koju je objavio Kulturni centar Novog Sada.

Ne samo po mom sudu, nego po opštoj ocjeni svih koji prate savremenu srpsku poeziju, poezija je najvitalniji žanr savremene srpske literature — kaže Marinković.

GLAS: Šta Vam znači nagrada koji nosi ime velikana srpske poezije?

"Antićeva nagrada" mi predstavlja veliku čast i zbog toga što se vezuje za godišnjicu rođenja Miroslava Antića. Ta činjenica nije zanemarljiva. Nagradu nisam očekivao i u prvom trenutku morao sam da pomislim na sličnost između moje poezije i poezije Miroslava Antića. Moguću sličnost našao sam u jednostavnosti i neposrednosti sa kojom je Antić pisao svoju poeziju, a pored jednostavnog izraza dotakao se dosta važnih egzistencijalnih stvari. I moja namera je da sažetim izrazom kažem neke dublje stvari. Svet malih stvari je moj svet poezije. Žiri za "Antićevu nagradu" je imao na umu i tu činjenicu.
 
GLAS: Za nagrađenu knjigu kritičari su rekli da slavi običan život, veliča i izdvaja one trenutke koji prolaze mimo nas. Koja nit Vas je vodila dok ste pisali ovu zbirku?
 
Svet i okruženje u kome živim, selo Lipolist pored Šapca, nudi izobilje naizgled malih stvari kroz koje se može mnogo toga univerzalnog iščitati. Taj svet je zatrpan novim načinom života i gotovo nevidljiv. Biljni svet je u mom okruženju najvažniji i od njega se mogu naučiti stvari koje su važne za ljude. Među tim činjenicama su kako različite biljke mogu da žive na istom prostoru, kako traju, obnavljaju se i sve što čine ima smisla. Pokušao sam da govorenjem o biljkama kažem nešto i o ljudima. Međutim, taj mali svet nije moj privatni svet, nego onaj preko koga sam mogao sagledati dublje savremeni trenutak, izdvojen iz velikih centara. U malim mestima sve važne stvari mogu se sagledati mirnije i može se mnogo toga videti i čuti, što gradski čovek ne može, zaokupljen drugim stvarima.
 
GLAS: Postoji li dovoljno mladih pjesnika u srpskoj književnosti i koga biste izdvojili među njima?
 
Mladi pesnici teško objavljuju knjige, tako da ih više čitam u periodici, književnim časopisima. Izdvajaju se neki glasovi, ne može se još pouzdano tvrditi kako će se oni razvijati. Mogu da spomenem Jasminu Topić, Čarnu Popović i niz drugih mladih ljudi koji će uskoro biti u prilici da mogu još više da pokažu nego što je sada moguće, jer se vrlo malo izdavača odluči da objavi poeziju. Ako se i odluči, onda prednost daje prepoznatljivim imenima.
 
GLAS: Kakav su podsticaj nagrade za pisca?
 
Za mene su veliki podsticaj nagrade koje sam dobio. Ranije sam dobio nagradu "Branko Miljković". Nagrade na mene deluju izuzetno podsticajno, ali sa druge strane stvaraju odgovornost da se ostvareni nivo održi, ali i poboljša. Morate biti podjednako dobri kao i pre nagrade, a ako je moguće još i bolji.

 

ZBIRKE Tomislav Marinković je objavio knjige pjesama "Dvojnik", "Izvesno vreme", "Stihovi", "Sumnja u ogledalo", "Škola trajanja" i "Svet na koži". Član je Udruženja književnika Srbije i Srpskog književnog društva od 2007. godine. Pjesme su mu prevođene na ruski, japanski i španski jezik.

Aleksandra Rajković | 19.03.2012. | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: April 17, 2013, 12:00:06 pm »

*

TOMISLAV MARINKOVIĆ: Tihi zvuci prolaznosti

Dobitnik nagrade "Vasko Popa" za knjigu "Običan život". Čovek u gradu, u mnoštvu ljudi i stalnoj buci, lako se predaje mrzovolji

Današnji čovek je nesvestan vrednosti trenutaka koji prolaze i koji se više nikada neće ponoviti. Jer, da bi uočio lepotu života, morao bi da shvati da je jureći za masovnim i bezvrednim šarenilom današnjeg sveta zanemario sebe, izgubio iz vida sopstveno biće. Čovekova stvarna mera počiva u jednostavnosti, ali svemoćne reklame su ga ubedile da se on može uzdići preko te mere — kaže za "Novosti" pesnik Tomislav Marinković, povodom ugledne nagrade "Vasko Popa", koja mu je u ponedeljak dodeljena za knjigu "Običan život", u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Darodavac nagrade je Fondacija Hemofarm, pokrovitelj Opština Vršac, a svečano uručenje nagrade biće 29. juna u Vršcu.

Ovog autentičnog liričara, koji živi i radi u Lipolistu kod Šapca, podjednako zanimaju i lepota i tragika ljudskog postojanja. U traženju pouzdanog oslonca za pesmu uvek polazi od zapitanosti nad smislom svakodnevnog života i njegove prolaznosti.

Ali, tu pored nas, u onom svakodnevnom, vidljivom svetu postoji skriven svet koji budi maštu. Sebe teško mogu da zamislim samo kao osobu koja boravi u očiglednoj stvarnosti. Ta stvarnost je, nekako, uvek preko puta mene, i uključivanje u nju predstavlja mi često napor - kaže laureat.

Pišete: "Čak ni dugo odlagane budućnosti na vidiku nema". Da li se sve više bavimo "raspremanjem prošlosti"?

Reč je o osećanju da se život nalazi u svakodnevnim malim stvarima, u punoći običnih trenutaka, a da je budućnost koju mi priželjkujemo samo san, snoviđenje koje se neće ostvariti. Da, i kao pojedinci i kao kolektiv, mi smo više okrenuti "raspremanju prošlosti", nego što smo u stanju da osetimo svakodnevnu radost življenja. Moja knjiga govori i o potrebi prisnosti sa svetom, potrebi da se čovek suoči sa otvorenim pitanjima sopstvenog života, sa prolaznošću. Poezija može da doprinese usklađivanju sadašnjosti i onoga što je postalo prošlost. Pažljivi čitaoci mogu da u dobroj pesmi otkriju i šifru za bolje razumevanje sveta i čovekovog mesta u njemu.

Često se obraćate prirodi. Mislite li da je srpska poezija izgubila interesovanje za njene zvukove, boje i mirise koji "celi život dovode u neki red"?

Nemam utisak da je savremena srpska poezija napustila svet prirode, naprotiv. Njeni najvažniji predstavnici možda ne veličaju prirodu kao što su to činili neki prethodnici, ali svakako iznose zabrinutost za njen opstanak. Moje je uverenje da priroda neprestano obnavlja sklad, popravlja ono što je čovek svojim bezobzirnim delovanjem narušio, ali je pitanje koliko će moći dugo da "celi život dovodi u neki red".

Zašto ste izabrali da živite i pišete na selu, izvan kulturnih centara?

Živeo sam u gradu, poznajem njegov ritam, znam kako se čovek može osećati izgubljen u mnoštvu ljudi, vrevi i stalnoj buci. Nepodnošljivo je to što čovek neminovno mora da bude uključen u žurbu, što se lako predaje zajedničkim osećanjima, bolje reći — mrzovolji. Sve to je suprotno težnji pesnika, koji gleda da mu ne promakne nijedna sitnica, čiji sluh mora da sačuva savršenu osetljivost i za najtiši zvuk. Presudna za povratak na selo je upravo bila moja sklonost ka tišini. U njoj je čovek neprestano upućen na dijalog sa samim sobom. Pesnik u maloj sredini ne može da izgubi ništa što ne bi mogao da izgubi i na nekom drugom mestu, pa makar to bila i najveća prestonice kulture. A, dobra pesma može nastati bilo gde i u različitim okolnostima. Zato je pesma večita tajna.



MANIFEST PRIRODE Knjigu "Običan život" pisao sam kao neku vrstu ličnog, intimnog dnevnika. Kao diskretni manifest prirode protiv neprirode, neposrednog iskustva protiv otuđenog mišljenja, jezika koji imenuje predmete i duševna pomeranja protiv nemuštog jezika politike i jalove apstrakcije — kaže Tomislav Marinković.

B. Đorđević | 18.06.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Decembar 10, 2014, 02:43:01 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Oktobar 11, 2016, 11:20:05 pm »

*
INTERVJU: TOMISLAV MARINKOVIĆ, PESNIK


ŽIVOT JE PUN FANTASTIKE

Sve krupne reči, u kojima nema čak ni senke istine, pretvoriće se jednom u "šum praznih mahuna na podnevnom vetru", kaže naš sagovornik

Tomislav Marinković (1949) dobitnik je prestižne poetske nagrade "Vasko Popa" za knjigu "Običan život", u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Pokrovitelj ovog priznanja, koje će laureatu biti uručeno 29. juna, na dan Popinog rođenja u Vršcu, jeste Kompanija "Hemofarm". Marinković je autor sedam pesničkih knjiga. Pesme su mu prevođene na ruski, japanski, i španski jezik, a dobitnik je i nagrade "Branko Miljković". Knjiga "Običan život" dobila je i priznanje "Miroslav Antić".

Vaša poezija proslavlja jednostavnost i nepomućenu radost malih stvari. Reklo bi se da naše rastrzano i šizofreno društvo ne zaslužuje ovakve pastelne zenovske slike smirenosti. Ako je poezija prevashodno "društveno utemeljena", kome se zapravo obraćate?

Bez obzira na stanje našeg društva, kako ste ga vi prilično tačno opisali, pesma se uvek, i bez pesnikove namere, obraća nekom, nekoj osobi o kojoj ne znamo ništa, samo možemo da pretpostavimo da postoji. Dokaz za to se pojavi neočekivano na nekoj književnoj večeri, na Sajmu knjiga, u slučajnom susretu na ulici. Više puta sam od nepoznate osobe čuo zanimljivu opasku o nekoj svojoj pesmi ili knjizi, nešto što me je uverilo da čovek, izražavajući svoju osećajnost, može da izrazi i osećanje nekog drugog. I ne sluteći, može da uzburka nečiju dušu, da pogodi nečije srce. Meni bi samo to bilo dovoljno. Knjigu "Običan život" pisao sam kao neku vrstu ličnog, intimnog dnevnika. Knjiga ne sledi preovlađujući glas vremena, ne povodi se za opštim tonom, svet malih stvari suprotstavlja se svetu prenaglašenih, krupnih reči koje suštinski ne izražavaju ništa. Sve te krupne reči oko nas, u kojima nema čak ni senke istine, pretvoriće se jednom, kako Hristić kaže, u "šum praznih mahuna na podnevnom vetru".

Da li je ovakav svedeni poetski izraz koji miri reči i stvarnost odraz vaše prirode ili reakcija na to naše bučno vreme?

Već sama činjenica da pesnik ne odustaje od pesničkog teksta ni kada ga uveravaju da je svrha poezije dovedena u pitanje, može se tumačiti kao reakcija na bučnu i brutalnu stvarnost. Pred besmislom bi još besmislenije bilo samo slegnuti ramenima. Pokušavam da govorim o onome što dobro poznajem, a pesma je uvek izraz mog unutrašnjeg života. Knjiga koju sam napisao bila je najviše potrebna meni. Kad je čovek dovoljno dugo i temeljno suočen sa pitanjem o smislu vlastitog života, a uz to je i pesnik, mora bar da pokuša da to pitanje razreši kroz knjigu pesama.

Imate li ponekad potrebu da iskoračite iz ovog skladnog sveta tišine i budete "neposlušni građanin", barem u sopstvenom univerzumu, slično Novici Tadiću, kome ste posvetili jednu pesmu u nagrađenoj zbirci?

Svet koji pominjete je svet koji sam oblikovao i godinama stvarao svojim pesničkim govorom. Ne bih da ga napustim, da pristanem na svet kakav nam se nudi. Čak i u trenutku sivila i mraka, kao što je ovaj, poezija ne treba da odustane od težnje da bude svetlost, da oživljava čovekov duh. Što je mrak gušći ta svetlost treba da bude jača. Zar Ahmatova nije lirske stihove ispisivala u trenucima najstrašnije represije i strogih ideoloških diktata u svojoj domovini? I ko zna koliko je duša, a možda i života, iz očaja i beznađa istorije, uspela da spase njena poezija. Samo je duh u stanju da prevazilazi izazove koji svakodnevno ugrožavaju naše živote. Voleo sam, i imao sreću što sam poznavao, možda jednog od naših najvećih pesnika uopšte, Novicu Tadića. Njegov krik pred demonskim licem sveta nije bio krik izrečen u ime nekog drugog, već samo u svoje ime, u svom sopstvenom univerzumu, kako vi kažete. I njegov vapaj je prizivao čovekovu prvobitnu potrebu za prisnošću sa svetom, pokušavao da razgrne i da odagna mrak. Mogu sa sigurnošću da posvedočim da je i njega radovala svetlost, kad bi je otkrio u stihovima nekog dragog pesnika.

Običan život i obični dani koje opisujete i u kojima je arhetipsko osvedočeno u iskustvu, s aspekta naše iščašene realnosti, u stvari, mogu da izgledaju neobično?

Mi danas živimo realnost koja se po mnogo čemu ne razlikuje od fantastike. S tog aspekta, običan život je za nas najneobičniji način življenja. Svet običnih malih stvari, jednostavni životni procesi u prirodi, kao što su smenjivanje dana i noći, rast biljke, talasanje reke... Ili lakoća koja se ogleda u letu ptice, zvuk pradavnog sveta u zuju pčele, samo to je, po mom osećanju, naš istinski život. Koliko god se čovek trudio da nađe oslonac i sreću na drugoj strani, zasnovanoj samo na sticanju i trošenju novca, biće sve nesrećniji, a njegova duša sve praznija. Nevolja današnjeg čoveka je u tome što je razapet između prirodnih ograničenja i lažne slike o sreći koja mu se nudi putem moćne medijske propagande.

U vašoj poeziji prisutno je prustovsko "traganje za izgubljenim vremenom", atmosfera hristićevske sobe "onih koji nikada nisu bili mladi", ali kako svoje stvaralaštvo vidite u odnosu na Vaska Popu?

Teško da pesnik može da nađe ispravan odgovor na pitanje koje mi postavljate. Pojavom Pope tok srpske poezije počeo je da menja pravac, postao je bistriji, snažniji. Dok su drugi još bili zagledani u modernizam između dva rata, on je poeziji obukao novo ruho, ulio joj snagu i udahnuo dugoročnu vitalnost. Možda se u težnji da u običnim životnim sitnicama otkrijem dublji smisao, nalazi tanka nit, što moju poeziju spaja sa zlatnom žicom Popine pesničke vizije. Možda je ta relacija ostvarena u jednostavnosti i svedenosti stiha, ko zna. Iz tog nezaustavljivog toka, bar neka kapljica je stigla do svakoga od nas koji danas pišemo poeziju na srpskom jeziku. Kada čitate takvog pesnika, kao što je Vasko Popa, ne padaju vam na pamet druge misli osim onih da se nalazite u zadivljujućem, novom svetu, u pretumbanoj i preuređenoj realnosti. Najveće čudo se događa kad shvatite da se pred vašim očima konkretno i apstraktno, mitsko i svakodnevno stapaju, da u novoj stvarnosti postaju jedno.


Marina Vulićević | 23.06.2012 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: