Jovan N. Ilić (1824—1901)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan N. Ilić (1824—1901)  (Pročitano 14959 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 08:50:45 pm »

**




JOVAN ILIĆ


Pesnik Jovan Ilić rodio se u Beogradu 1824. godine. Po ocu je poreklom Niševljanin a po majci Podgoričanin. Osnovnu školu je svršio u Beogradu, gimnaziju u Kragujevcu — jer to bejaše jedina gimnazija u Srbiji — više je nauke započeo u Beogradu u Liceju, a po tom je poslat radi usavršavanja u Božun i Beč.

"Negov pesnicki duh — kazuje nam njegov sin Dragutin — vec se do toga vremena pokazao u beogradskom Liceju s nekoliko pesmica medju kojima je onda najvecu paznju obratila njegova pesma 'Slava'. Istaknuvsi se ovakvim idealima medju svojim drugovima u Beogradu, Ilic je bio vec kao licejac poznat ne sa samo svoj beogradskoj i kragujevackoj omladini nego i onoj u Novom Sadu, Pesti, Pozunu i Becu. Pod uticajem Vukovim, u Becu, njegov pesnicki i politicki duh postao je jos opredeljeniji i snazniji u oba pravca, a razgranata veza, koju je podrzavao sa revolucionarnim nacionalistickim omladinama: ceskom, slovackom i ruskom, dale su malo docnije izraza i u njegovim pesnickim umotvorinama. Po svrsetku svojih filosofskih nauka vrati se u Beograd. Ali kako u to doba nasta u austriji revoluciona oluja te se i vojvodjanski Srbi latis eoruzja, on predje u Sremske Karlovce, ucestvova u dogadjajima Sabora, a otuda kao srpski dobrovoljac stupi u prve carke. Srpska drzava posla tada u pomoc Austriji masu dobrovoljaca na celu kojih stajase vojvoda Stevan Knicanin, koji uze Ilica k sebi. Izmedju ostlih bojeva Ilic je sudelovao u borackim redovima i na Tomasevcu, Pancevu, Alibunaru i Vrscu. Po svrsetku rata vratio se u svoju otadzbinu, ozenio se i kao profesor otpuovao u Negotin na mesto svoje sluzbe". Iz Negotina je docnije bio premestan u Sabac i odatle u Beograd. Priblizavahu se dani znamenite Sveto-Andrejske Skupstine 1858. U raznim teznjama koje se tada ukrstahu Ilic bejase predstavnik najodredjenije i najcistije teznje omladinske. S tim mislima udje on i u skupstinu kao prvi sekretar njen U odsutnom trenutku njegova odlucnost spase stvar od zapleta i uputi je pravilnom toku i brzom resenju.

U novom stanju Ilic je ponudjen odmah polozajem ministarskim, ali se on ne htede toga primiti vec se zadovolji zvanjem clana u Velikom Sudu. Za vreme Namesnistva bio je neko vreme ministar pravde a posle je presao u Drzavni Savet i ostao u njemu clan sve do 1882. kada je stavljen u penziju.

Kao aktivan politicar javio se Ilic poslednji put u Narodnoj skupstini 1874., a po tom se, zbog strasnog razuverenja, povukao u samocu koju je stoicki podnosio.

U toj povucenosti docekao je i dan svoje smrti - 12. marta 1901. godine.— Kao knjizevnik Ilic je ostavio pesama po kojima poglavito i poznat, za tim satiricno-novelisticke skice pod imenom "Beogradsko Ogledalo", a kao profesor napisao je, za ucenike kratku istoriju Grka i Turaka i "Pismenicu", gramaticki ogled.

Najplodniji je kao pesnik. U tome je najbolji i u tome je — cast srpske knjizevnosti. Njegove su pesme cetiri puta stampane u posebnim knjizicama a jednom su sabrane u svesku — ali izdanja kakvo je Ilic zasluzio jos nemamo.

U poeziji je Ilic srecan liricar. O njemu kao pesniku odavno je izrekao sud srpski citalacki svet koji je svaku njegovu pesmu — kad bi se javila u kom listu — na izust ucio. Taj je sud usvojila i sredina i knjizevna kritika po kojoj saopstavamo ona obelezja Iliceve poezije. "Ono sto odlikuje J. Ilica od drugih pesnika nasih, to je cisto nacionalni karakter njegova pevanja; i ako je istina da knjizevnost svakoga naroda treba da nosi na sebi pecat njegova duha, onda medju svima novijim pesnicima nasim nema ni jednoga koji bi dostojnije nosio ime srpskoga pesnika no J. ilic. U tom pogledu on pristaje uz najvece pesnike nase: uz Njegosa, Branka i Sarajliju. J. Ilic pripada jednom vremenu koje je proslo; on pripada onome vremenu kada je nasa nacionalna individualnost bila odredjenija, kada su nam nacionalne teznje bile jace i zivlje, i mi bili vise svoji no sto smo danas... Vrlo je veliki deo svojih pesama ispevao Ilic po narodnim pesmama. Od njih je on, vrlo cesto, pozajimao motive, razmer, pojedine slike i poredjenja, pokadsto i citave stihove, tako, da mu ove pesme, u svemu izgledaju kao narodne... On od narodnih pesama nije uzimao samo spoljnu formu; on je umeo uci u duh narodne poezije, jer i sam u tome duhu oseca... No Ilic, pogadjajuci svakada motive narodne poezije, ne ostaje samo na tome da ih pozajmljuje i kopira — on iznalazi i nove, u duhu njenom."

Najveca je Iliceva pesma "Pastiri", idilski spev osobite lepote. I on je postao na osnovi narodnoga pevanja. I sam je predmet uzet iz jednoga prastaroga predanja narodnog koje ima daleko istocansko poreklo... Dva momka vole jednu devojku, koja ne zna izabrati zarucnika drukcije vec ce uzeti onoga ko joj prvi uz Kosmaj dotrci. Obojica umiru u nadmetanju a devojka se od tuge ubija. Taj je maleni dogadjaj pesnik obradio u deset odeljaka u kojimaje niz beskarajno lepih slika idilskoga zivota i bajne prirode.

Zasebnu, i najpoznatiju, vrstu cine njegove ljubavne pesme. I one su po narodnim pesmama, ali te "narodne pesme po kojima je Ilic ispevao ove svoje ljubavne pesme, to su one lepe, carobne i zanosljive sevdalijske pesme, sto ih je ispevao onaj deo nasega plemena koji je, s verom i obicajima, primio od Istoka i njegov nacin osecanja. I Iliceve ljubavne pesme su sve prave sevdalijske pesme; bilo da u njima peva cari drage svoje, bilo da u pesmi kazuje svoje strepnje i nadanje, bilo da jada svoje jade ljubavne, ili da kune dragu sa nevere — njihov je ton svakada ton onih jedinstvenih pesama bosanskih; u njima je ona ista toplina osecanja, onaj isti strasni ton i onaj isti zanosni dah Istoka sto veje kroz one jedinstvene pesme bosanske, i cini ih najlepsim cvetom nase narodne muzike... To su najlepse ljubavne pesme sto ih je mogao ispevati srpski knjizevni pesnik".

Takodjer su dobro poznate i istocnjacke pesme Iliceve. "Istocnjacke pesme njegove tako su srecno ispevane u duhu istocnom, da se mogu ne samo meriti sa glasovitim pesmama sto ih je Nemac Bodenstet ispevao pod imenom pesama Mirze Safija, no da ih i nadmasuju."

Ukupan pak sud o poeziji njegovoj moze se svesti u nekoliko reci: "Ilic je srpski pesnik; srpski po osecanju i srpski po duhu svojega pevanja. U ovome nacionalnome karakteru njegove poezije, koja je obuhvatila sve delove naseg jos neujedinjenog plemena, i snaga je i slava njegova". (Lj. Nedic, Iz novije lirike srpske.)

Takom pesniku najbolji i najtrajniji — veciti — spomenik podizu same pesme njegove!





Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.


Autor fotografije nepoznat

[postavljeno 08.09.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 08:52:06 pm »

*

JOVAN ILIĆ


Književni rad i kritički osvrt


Ilić je objavio pored zbirki lirskih pesama i romantično-idilični spev Pastiri. U rukopisu je ostavio zbirku Slijepac.

"Prva zbirka njegovih pesama ispevana je u duhu psevdoklasične, poučne i bezlične lirike četrdesetih godina. U drugoj zbirci se oslobađa ranijih uticaja, prima Vukove ideje i piše sasvim u duhu narodne pesme. On toliko podražava i ton i oblik narodne pesme, da su mnoge njegove pesme ušle u narod i teško ih je razlikovati od narodnih. Naročito je s uspehom podražavao bosanske pesme...

Jovan Ilić najbolje pretstavlja one srpske romantičarske pesnike koji su se trudili da u duhu i ruhu narodne poezije stvore umetničku poeziju. Od svih njih konačno je uspeo samo Njegoš, ali se i Ilić ipak odvaja od običnih podražavalaca. On je, sem toga, stvorio priličan broj dobrih orijentalskih pesama. Iako ne ide u red velikih pesnika, Ilić je jedan od onih koji su izgrađivali naš novi književni jezik i književnost na nacionalnim osnovama."



Bibliografija


  • Zbirke pesama:
    Pesme — Beograd 1854,
    Pesme (II) — Novi Sad 1858,
    Pastiri (ep) — Beograd 1868,
    Tapija — 1879,
    Dahire — Beograd 1891,
    Pesme (III) — Beograd 1894.


  • Stručne rasprave:
    Kratka istorija Grka i Turaka za mladež — Beograd 1853
    Pogled na sadašnje stanje naše — Beograd 1859,
    Srpska Pismenica — Novi Sad 1860.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 08:52:46 pm »

**
Stihovi Jovan Ilić


SONETI

IV

Leti, leti, pjesmo moja mila,
Glas tvoj nek se do neba izvija!
Nosi želju na ljubavna krila,
Da si dragoj slađa i milija!

Ja kakva je, žalosna ne bila!
Kad je vdjeh — sunce me ogrija!
Ta ljepša je, nego bjela vila,
Nego alem dragi kad zasija.

Ono oko — oko sokolovo,
Ono grlo — grlo labudovo,
Ona usta — ah, željice draga!

Sam anđelak da s neba zablista,
I nebesa da s' otvore ista,
Ne bi ljepšeg ja video blaga!



"Poskoči, momo, poskoči,
"Rujno mi vince natoči,
"Daću ti puce srebrno
"I vito pero zlaćano!" —
""Ne mogu, momče, ne mogu,
""Bratac mi stao na nogu!""
   Oj jagnje belo, prebelo,
   Povedi kolo veselo!

"Poskoči, momo, poskoči,
"Rujno mi vince natoči,
"Daću ti nizu dukata
"I moga konja đogata!" —
""Ne mogu, momče, ne mogu,
""Tatko mi stao na nogu!""
   Oj jagnje belo, prebelo,
   povedi kolo veselo! —

"Poskoči, momo, poskoči,
"Rujno mi vince natoči,
"Povolim tebe, neg' sebe,
"Daću ja mene za tebe!" —
Tri plota moma preskoči
Momčetu vinca natoči;
    Oj jagnje belo, prebelo,
    Povedi kolo veselo!



PEMBE — AJŠA

Protužila Pembe Ajša:
"Dertlija sam nego paša!
"Otkud neću dertli biti
"Kad na srcu jad mi gori?
"Kako neću suze liti,
"Kad me teška tuga mori ?
"„Akšam ide, noć se sprema,
"A za mene sanka nema;
"Hodža viče: Saba zora!
"A ja dremam kraj prozora.
"Jad jadujem, ne kazujem,
"Bona nisam, a bolujem;
"Koga hoću, ne daju mi,
"Koga neću, nameću mi.
"Al' tako mi sveca moga,
"Ne imala dina svoga!
"Bolovaću i umreću,
"Nametnika ljubit' neću!
"Volim s gorom drugovati,
"Neg' s nedragim živovati.
"Volim s lista vodu piti,
"Neg' nedragom ljuba biti!"
Pa od derta, teške muke,
Ode mlada u hajduke.
Malo vr'jeme dugo, ne bi,
Dobar lovak ulovila,
Baš pašina sina mila,
Mlado momče prema sebi.
Majka stara poručuje.
Ajšu kara i svjetuje:
"Vrat se amo, kud se tepaš,
"Te svileno ruho c'jepaš !"
Ajša majci odgovara:
"Ne brini se, majko stara!
"Ne cjepam ga četujući,
"Već s pašićem sevdišući!"
Paša sinu poručuje
Po svojemu vjernom agi:
"Vrat' se amo, sine dragi!
"Ko će s babom da pašuje?" —
"Dosta aga ti imadeš,
"Pašuj, babo, kako znadeš;
"Volim moje Pembe drago,
"Neg' sve tvoje silno blago!
"Milija je meni Ajša,
"Nego da sam carev paša!"



KAD JA VIĐEH OČI TVOJE

Kad ja viđeh oči tvoje,
Ja kakve su oči klete?
Mal' ne rekoh: "Zbogom, svjete!"

Kad ja viđeh oči tvoje,
Moj zumbule! Moj Cvijete!
Poda me se zemlja krete,

Kad ja viđeh oči tvoje,
S'tvog čardaka, s'tvog saraja,
Ja pomislih: eto raja!

Zlo ti minuh mimo dvore!
Od sevdaha vas izgoreh,
Zlo ti minuh mimo dvore!
Od sevdaha vas izgoreh.

Kad ja viđeh oči tvoje.
Oči tvoje.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 08:53:12 pm »

**
Stihovi Jovan Ilić


SRBIJI
(Odlomak)

Srbija je moja domovina,
Blaga, mila, lepotna i krasna,
Treptajući kano zvezda jasna
Što razgoni vijek podli tmina.

Srce moje igra od milina,
Jer' je tako divna, milostasna,
Plemenita, i prostotom časna,
Ko lik ruže il' bijela krina.

Anđeli te, divnu, okitiše,
Besmrtija venac ti je s' više,
Glas ti dade posestrima vila.

Usred onih zvezda nebrojeni',
Tvoj je prestol slavom okrunjeni:
Napred, dakle, tako sretna bila!



NA GROBU LUKE LAZAREVIĆA
Bivšeg komandanta grada Šabačkog

Krepkom mišcom, srcem viteškijem,
U najgore doba po Srbina,
Kad procvilje malo i veliko,
I Srbija zemlja ponosita,
Krvavijem suzam' proplakala,
Rodu svome posluživši vjerno.

Ovdje leži Lazarević Luka,
Štit Pocerja, c'vjet srpskih junaka,
A posinak vrla Karađorđa!
Prosta zemljo, koja ga pokrivaš,
Svojom te je otkupio krvlju.


[postavljeno 25.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 16, 2010, 08:53:40 pm »

**

JOVAN ILIĆ


Tražimo li u J. Iliću velikog srpskog pesnika XIX veka, kako se to nekad činilo, nećemo naći njegovu pravu meru. Isto tako, budemo li u njemu gledali tvorca nove romantičarske poezije koji je izrazio duh nacije i otkrio njen lirski profil, pogrešićemo; ovo mesto pripada Njegošu i B. Radičeviću. Ilić nije ni sintetičar ni pesnik koji otvara novu epohu: on uporedo s drugima ide putevima koji su već prokrčeni. Pa ipak, kao pesnik ima posebno mesto u istoriji srpske književnosti. Ilić je prvi pesnik koji je ponikao iz beogradske sredine i ostao joj veran. Njegov porodični dom bio je kut u kome je sve do kraja XIX veka vladala atmosfera starog istočnjačkog Beograda.

Odrastao u Beogradu (rođen u Resniku) u vreme kad su u ovu istočnjačku palanku počeli prodirati uticaji iz Evrope, kao robustan i neukrotiv licejac, on će se sredinom četrdesetih godina naći u srednjoj Evropi: u Požunu će slavjanstvovati; na Landštraseu u Beču neće skidati fes sa glave; u revoluciji 1848, kao vojnik narodne vojske, boriće se protiv Mađara u Vojvodini. Kažu, tada je iz zapaljene kuće spasao Šilerove pesme. Godine 1858, kao liberal, biće sekretar Svetoandrejske skupštine; potom visoki činovnik, neko vreme čak ministar, a sve do smrti — pesnik.

Stihove je počeo objavljivati 1843, a zbirke objavio 1854. i 1858. Prve pesme bile su sentimentalne, didaktične, razneženo religiozne, slavjanstvujušče. Ali i među njima ima nekih u kojima se razaznaje glas srbijanskog rodoljuba. Za mladog J. Ilića Srbija je mila kćerka slave; ona je Danica među zvezdama, u njoj žive sve divote ovoga sveta. Srbiji, lepotici vilinska stasa i zlatnih vlasi, daje pesnik na dar svoj milopev.

Pedesetih godina, zajedno sa srpskom poezijom, i Ilić se udaljuje od sentimentalizma, da bi, sve do smrti, ostao pesnik standardne romantičarske poezije: teme su mu, najčešće, ljubav i patriotizam; slika mu je subjektivna, lirska, ali osetno folklorna, često bez dovoljno individualnih boja i tonova; jezik narodni, prozodija takođe prevashodno narodna. U pojedinim rodoljubivim pesmama sreće se i romantičarski patos, ali je on lišen one vatre, one intenzivne lirske dinamike koju nalazimo u boljim pesmama Đ. Jakšića i L. Kostića.

U Njegošu i Branku imali smo pesnike na koje je snažno uticala narodna poezija, epska i lirska. Oni su asimilovali njen duh; njenu sliku i muziku; boju, ritam, ton. Kod Ilića takođe nalazimo isti uticaj, ali uglavnom bez one kreativne preobražajne moći koja folklornim elementima daje nov individualno umetnički oblik. Ilić je pre folklorni artist no moderan romantičarski pesnik evropskog tipa kakvi su bili Njegoš i B. Radičević. Kao artist, on je, doduše, dao izvrsne ljubavne sonete, koji, u ponečem, podsećaju i na dubrovačku poeziju. U njima je slika odmerena, doterana, ali uža u svom ekspresivno-emocionalnom značenju no Brankova i Njegoševa; ritam je milozvučan, ali bez tonova koji se posebno izdvajaju.

I u sonetima pesnik gotovo ne izlazi iz okvira folklorne invencije. Slike su skoro iste one koje, u drugačijem pesničkom kontekstu, srećemo u narodnoj lirici: bela vila, jarko sunce, zvezda Danica, grlo labudovo, suho zlato, bilje svakojako, itd. Metar je deseterački, kao u epskoj poeziji. Pa ipak nešto je u Ilićevim sonetima novo, preuzeto iz evropske umetničke poezije: romantičarsko osećanje za sklad. U najboljim Ilićevim sonetima nalazimo harmonično jedinstvo slike i zvuka:

Zalud vila u gori popjeva,
Kada ona glasom zažubori!
Sunce jarko ljepotom ogr'jeva,
A Bog u njoj sunce ljepše stvori!
Munja ista iz oči joj sjeva,
Oganj živi u grudima gori,
Zora joj se na licu osm'jeva,
Iz usta joj sama ljubav zbori!


Sličan izraz, ali manje artizovan, manje harmoničan, srešćemo i u drugim Ilićevim ljubavnim pesmama, kao i u idiličnom epu "Pastiri" (1868).

Kod Ilića postoji i jedna grupa pesama kojima se on razlikuje među romantičarima. To su istočnjačke pesme u zbirci "Dahire", iz 1891. One ne spadaju u onu poeziju vina i ljubavi koja se, u doba romantizma, kao literarna moda, prenosila iz nemačke literature. Detinjstvo i ranu mladost Ilić je proveo u Beogradu, u sokacima po kojima su živele preostale turske porodice. Slušajući pesme koje su se večerom razlegale iz turskih đulistana, on je još tih dana zavoleo Istok i njegovu poeziju strasti i ljubavi. "Šarkija bega bosanskoga, to je moj uzor", tako će govoriti docnije. U bosanskim begovima Jovan Ilić videće naše odžakoviće, potomke srpskog plemstva; u njihovim sevdalinkama, kako sam kaže, nalaziće "dublji izvor, nego što ga mogaše Branko naći na krajevima našega narodnoga života, našega narodnoga pesničkoga duha".

Nekad, u davnini, u XVI i XVII veku naročito, bosanski begovi i paše, derviši, muderisi i kadije pevali su lirske pesme na persijskom i turskom jeziku. Ilić, u XIX veku, kao da nastavlja njihovu poeziju na narodnom jeziku. On nas uvodi u saraje i hareme; opija nas lepotom đulistana (ružičnjaka):

Nek bulbul pjeva, nek bulbul tuži:
Đul se rumeni, đul se rumeni;


          ("Bissmillah")

omamljuje nas čarima istočnjačkih vrtova, merdžan-bašči:

Ko alem more
Kandila plamte, gore,
Šedrvan žurka, žubori,
Žubori.


Blešte u njegovim pesmama vita minareta, rumeni se vino, podrhtavaju od strasti meke i putene hanume, čuje se laki hod karavana sa Istoka:

U rosno veče
Veselo zvonca zveče.
Kamile digle graju,
Konlja sjaju!

Beduin pjeva,
Britka mu sablja sjeva,
Karavan iz Nedžide,
Ide, ide.

Zejnabi, kuzum, džanum.


          ("Karavan")

U baladama i romansama pesnik predaje potomstvu lepotu istočnjačkih legendi o ljubavi. U njima peva ludo veseli Ben Billah. Ne poštujući koran, on po svu noć pije i pesmom unosi nemir u vrela srca hanuma.

Ben Billah pjeva:
Prvi je grjeh Eva,
A drugi, džanum,
Hazreti Ejša hanum.

Ne sluša koran sveti . . .
o, Alah,
Ejša ode,
Za ibrik avdes vode,
Prestupi harem prag.

Harem?
Eh, harem, harem,
Šimšir saraj!
Harem . .. zar nije raj.


          ("Bissmillah")


Ben Billahov srodnik je plemeniti vezir Džafer Barmekid. Ovaj istočnjački ljubavnik bez straha i mane, plaća glavom ljubavnu noć provedenu s kalifovom sestrom:

A da znadeš, moj kalife,
Gde ja noćas bi'
Sto života da imadeš
Halalio b' ti!

O, Abassah, ružo rajska!
L'jep je miris tvoj!
Slađa mi je duša tvoja,
Nego život moj.


          ("Abassah")

Ilićeva istočnjačka poezija puna je živih boja. Njome su u srpsku umetničku poeziju, prvi put, ušle Kadidže, Zejnabe, Zejre, Ejše, Mejre, šedrvani, bulbuli, merdžan-bašče, šejtani, kalifi, evnusi, đulistani. Nijedan naš pesnik nije sa više smelosti unosio u stihove nepoznate turske reči ("Ni džidži midži / Ni maledžidži / Ni tatli pilah / ne gleda Billah"). Sačuvan je u Ilićevoj poeziji dah naše drevne istočnjačke poezije, njena slika, boja, reč.

Zejri Mohedn Een Billah
Bissmillah,
Ti znadeš keif što je,
Pjevnide pjesme tvoje.


Ovaj pesnički uzdah, ovo strasno predavanje sevdahu nameće pesniku i nove metričko-ritmičke oblike. Njegov stih je muzički razuđen, zvonak kao korak. Narodne metričke oblike Ilić upotrebljava u različitim kombinacijama. Nekada ove kombinacije, u koje ulaze narodni stihovi od peterca do deseterca, do te mere su slobodne da se dobije utisak da pesnik razbija i samu silabičnost stiha. (Pesma "Bissmillah", na primer.)





U pesničkom spektru J. Ilića sačuvane su sve boje njegovog grada: folklorno-patrijarhalne, evropske, istočnjačke. Istočnjačke su nesumnjivo najupadljivije i najživopisnije. Njihovo ćulistansko rumenilo ima posebnu poetsku čar baš zato što ih je pesnik hvatao u trenutku kada su zalazile, nestajale sa horizonta sredine koja je, na putu ka Evropi, naglo napuštala Istok. Ilić je bio pesnik Beograda koji odlazi, ne onog koji se rađa.

U istočnjačkom Beogradu koji nestaje Ilić je osećao ne samo čari Istoka no i bedu osirotelih Turaka. U izvrsnoj pesmi "Hasan Pepeljar" dao je portret jednog od njih. Kao poslednji izdanak nekad moćnog carstva, Hasan, mali, dobri čovek, skuplja pepeo po beogradskim ulicama. Siromaška, koji s istočnjačkim mirom filozofski prima svoju sudbinu, Ilić slika s mnogo topline i tako ga u jeku mržnje prema Turcima približava srpskoj deci. Gradeći njegov lik, Ilić simbolično podiže spomenik svim sličnim beogradskim Hasanima, te i time potvrćuje sebe kao pesnika starog, poluturskog Beograda. Varoši pod ćeramidnim krovovima, u kojoj, umesto sabalja i handžara, cvetaju zove i mirišu ruže po đulistanima, a Hasani dozivaju srpsku decu kroz uske turske sokake:

Dječice, ustajte,
Pepela mi dajte,
Brže što tko more,
Putunja izgore.


Iako je pesnik prevashodno folklorne invencije, J. Ilip nije ostao isključivo u granicama narodne poetike. U "Pastirima", poemi koja polazi od narodne priče, on je dao raspevanu sliku prirode koja prevazilazi okvire ove invencije. Kod njega, naročito u "Dahirama", ima i novih ritmova. Ilićev istočnjački pesnički kolorit takođe je nov, samosvojan, ilićevski. Turcizmi ne daju pesmama samo boje, nego često, neobičnošću svoga zvuka, sugerišu i pesničko značenje pojedinih stihova. Ima mesta na kojima se pesnički fluid više prenosi zvukom negoli smislom, to jest značenjem turskih reči:

Ni džidži, midži
Ni malebidži,
Ni tatli pilah
Ne gleda Billah.


Kod Ilića srećemo pesničke žanrove kojih nema u folkloru. U obraćanju bogu oseća se ton klasicističke ode i srednjovekovne apostrofe. U ljubavnim pesmama nalazimo sonete. Ilić ima i pesničke portrete sa humorističkom ili satiričnom žaokom ("Hasan Pepeljar", "Konja jaše", "Derviš baba"). U "Pastirima", u nerazvijenom obliku, imamo pastoralno-idilični roman u stihovima. Dok je "Abassah" tipično romantičarska poema, "Bissmillah" će biti lirska poema sa elementima dramske forme. U "Karavanu" pesnik će dalje razviti dramsku formu: istočnjački kolorit naći ćemo u scenskim prizorima i dijalozima junaka.

Sve su ovo činjenice koje govore o Iliću kao pesniku koji ne poštuje ustaljene forme folklorne poezije. Ponikao iz folklora, u najboljim svojim trenucima Ilić ga ipak prevazilazi. Ne dostižući lirskom suptilnošću, snagom invencije i dinamikom stiha vrhove srpske romantičarske poezije: Branka, Zmaja, Jakšića i Kostića, on ostaje u trajnom sećanju, pre svega, kao pesnik istočnjačke poezije. Izvorne, naše, drugačije od one koja se negovala kao evropska književna moda. Njegove "Dahire" pune su autentičnog sevdaha i neke prikrivene lirske sete, neke tuge, čežnje za vremenima onim starim, vrelim, strasnim, kada se pilo i volelo.


Miodrag Popović




Miodrag Popović
Istorija srpske
književnosti

romantizam II
Nolit • Beograd
1972


[postavljeno 26.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 16, 2010, 08:54:49 pm »

*

PET PESNIKA BEZ NASLEDNIKA

Pesnička kuća Ilića — otac Jovan i njegova četiri sina Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko — ostavili neizbrisiv trag u srpskoj kulturi. Dom Ilićevih nalazio se u Beogradu, u današnjoj Dalmatinskoj ulici. Prema zapisu Branislava Nušića, bio je to pravi književni salon kroz koji je prošlo nekoliko generacija najznačajnijih srpskih pisaca. Najurednije delo ostavio je Vojislav, unoseći u srpsku poeziju evropski duh.

OTAC i četiri sina — i svi književnici! Jeste da iver ne pada daleko od klade, ali takve umetničke porodice kakva je bila porodica Jovana Ilića, pesnika, istoričara, političara, ministra i člana Državnog saveta, veoma su retke i u svetu.

Prvih pet godina ovog veka protiče u znaku nekoliko godišnjica porodice Ilić. Početkom marta navršiće se vek od smrti Jovanove kćeri Milice. I ona je bila umetnik — lepo je pevala. Stevan Mokranjac je od nje zapisao dve narodne pesme. Prošle godine obeležena je 110. obletnica smrti Vojislava Ilića, pretprošle 140-godišnjica Žarkova rođenja i 180-godišnjica rođenja Jovana Ilića. Prva godina 21. veka bila je stogodišnjica Jovanove smrti.

Porodica Jovana Ilića (1824-1901) bila je brojna — rodilo mu se šestoro dece. Dve kćeri, Jelena i Božica umrle su već u detinjstvu. Milica je živela 41 godinu (1864—1905), a ni tri sina nisu bila dugovečna: Vojislava je odnela tuberkuloza u trideset četvrtoj, Milutin je živeo trideset šest, a Žarko četrdeset četiri godine. Dragutin je imao najduži vek — 68 godina, mada je otac Jovan, koji je umro u 77. godini, bio najdugovečniji. Majka Smiljana, rođena Nikolić, kojom se Jovan oženio 1849, dočekala je 61. godinu (1830—1891). Tako je ova znamenita porodica poživela vek i malo duže (1824—1926) i nije ostavila umetničkih naslednika.

Ilići su u srpskom književnom svetu bili veoma omiljeni, u političkom mnogo manje: kao slovenofili i liberali često su bili u sukobu s vlastima. Dragutin je, čak, bio u izgnanstvu, a Jovan, razočaran, Žarku je zabranio da o njegovoj smrti obavesti Dvor i da bude sahranjen o državnom trošku. No, njihova beogradska kuća bila je na glasu kod pisaca i drugih umetnika, pravi književni salon, poput nekih čuvenih francuskih. Nalazila se u današnjoj Dalmatinskoj ulici, blizu Botaničke bašte, s pogledom na banatsku obalu Dunava. Mnogi su je opisali, Branislav Nušić možda ponajbolje:


DEFILE KNJIŽEVNIKA

"Pesnička kuća Ilića bila je osamdesetih godina (19. veka) jedini književni klub u prestonici... Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prošlo je nekoliko generacija književnika, na pragu te kuće susretali su se stara romantičarska književnost, koja je već izumirala, i nova realistička, koja se mesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina. Počevši od Matije Bana, Ljube Nenadovića, Čede Mijatovića i Jovana Đorđevića, ja sam lično u Ilićevoj kući sretao Vladana Đorđevića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Lazu Lazarevića, Milorada Šapčanina, Zmaja..."

Česti gosti kod Ilića bili su i Milovan Glišić, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Svetolik Ranković, Stevan Sremac, Radoje Domanović, Aleksa Šantić, Jovan Skerlić, Anton Gustav Matoš, a i kompozitori Stevan Mokranjac i Josif Marinković. Marinković je Vojislavu bio kum na venčanju.

Jovan se po ocu prezivao Nikolić. Rodio se u Resniku kraj Beograda. Bez oca je ostao kad je imao samo četiri godine. Prezime Ilić uzeo je po očuhu Iliji, koji mu je omogućio izvanredno školovanje, u Kragujevcu, Beogradu, Prašovi, Požunu i Beču. Tako je Jovan već u mladosti postao pripadnik privilegovanog činovničkog gradskog sloja, ali je zadržao neke neobične navike. Nije želeo da stanuje na Terazijama, gde i najugledniji Beograđani, već je kuću našao u tadašnjem palilulskom predgrađu. Dom mu je uvek bio pun rodbine i prijatelja, pa je visoka činovnička plata jedva doticala da se preživi! Celog života nosio je narodno srpsko odelo, od fesa i čibuka se nije odvajao, iako je uvek bio na visokim državnim položajima: ministar pravde, član Velikog suda, državni savetnik...

Iako je morao biti svestan blagodeti obrazovanja nije mnogo mario za školovanje svoje dece! Nijedan od sinova nije se isticao u školi. Vojislav nije završio ni srednju školu. Ali...

"Od moje gimnazije pa kroz ceo fakultet i sve do 28. godine mogu reći da mi je on (otac) bio stalni učitelj. Vredim li sada što i nalazi li se u mojim književnim i drugim poslovima kao i u karakteru ičega, našto bi se mogla ozbiljna pažnja obratiti, to je isključivo njegova zasluga", piše Dragutin Ilić.

Dragutin je bio najsvestraniji stvaralac od braće Ilića. Završio je prava a u književnosti ga smatraju rodonačelnikom gradskog romana. Sedamdesetih godina 19. veka bio je najznačajniji dramski pisac. Uređivao je više književnih časopisa, među njima i znamenito "Brankovo kolo", čak je i pisac prve srpske biografije proroka Muhameda ("Poslednji prorok"). Proputovao je Evropu, što kao putnik, što kao izgnanik.


ŽENIDBA IZ INATA

Za kratkog života Milutin Ilić je objavio jednu zbirku stihova, nešto prevoda sa ruskog i napisao četiri komedije. Najmlađi od Ilića — Žarko bio je neobična pojava. Matoš ga je opisao kao najboljeg feljtonistu svoga vremena koji nije napisao nijedan feljton! Svoj kratki život najvećim delom je proveo po beogradskim kafanama, u kojima je u društvu Sremca, Domanovića, Nušića, Čiče Ilije Stanojevića, Milorada Mitrovića, Brane Cvetkovića bio nenadmašni kozer, kadar da na dušak izgovori i podužu satiru. Kad bi prijatelji tražili da to napiše, on je uvek obećavao, ali obećanje nikad nije ispunio. U nekrologu koji mu je napisan u "Večernjim novostima" kaže se da je priču o zubu iz Sremčevog "Pop Ćire i pop Spire" Žarko mnogo ranije ispričao.

Sva četvorica Ilića bili su prevodioci. Svi su znali ruski, koji su za vreme Srpsko-turskog rata, naučili od ruskih oficira dobrovoljaca, koji su takođe boravili u njihovoj kući. Preveli su više značajnih pesama Ljermontova, Deržavina, Puškina, Ševčenka i Romanova.

Najznačajnije književno delo ostalo je, ipak, od Vojislava Ilića. On je u srpsku poeziju uneo evropski duh. Evropa mu je, u izvesnom smislu, odgovorila. Ljiljana Banjanin-Koradi otkriva nam, recimo, da je od 1904. do 1906. na italijanski prevedeno čak šesnaest njegovih pesama, da bi se taj broj do danas gotovo udvostručio!

Koliko god su Jovanovi sinovi u književnosti bili među najboljima, u privatnom životu nisu uvek bili za uzor. Najstariji Milutin oženio se bez očevog znanja — iz inata, učiteljicom Jelenom Jočić, a Dragutin je izazvao skandal ženidbom sa bliskom rođakom! Vojislav je takođe rasrdio roditelje oženivši se bez odobrenja maloletnom ćerkom Đure Jakšića Tijanom. S njom je imao dve kćeri i sina, ali je i decu i majku za kratko odnela tadašnja najopakija bolest tuberkuloza. Posle ove tragedije Vojislav je započeo vezu sa Tijaninom mlađom sestrom Milevom. Zbog toga je morao da beži preko Save od gnevnog devojčinog brata. Ova se veza ipak nije završila brakom. Tek posle toga (1888.) veliki pesnik se "smirio" i oženio po volji rodbine i javnosti Zorkom Filipović, ćerkom uglednog lekara. U ovom braku Vojislav je dobio još jednu kćer. I najmlađi Žarko je navukao gnev najbližih, oženivši se kućnom pomoćnicom.

Ali, danas se malo ko zanima za intimni život braće Ilić; sve ovo je zaboravljeno — ostalo je samo njihovo delo, svako na svoj način značajno.

A Vojislav je za sva vremena u vrhovima srpske poezije.



SLAVNE PORODICE Institut za književnost i umetnost u Beogradu organizovao je krajem 2000. godine međunarodni naučni skup "Porodica Jovana Ilića u srpskoj književnosti i kulturi". Referati koji su tada saopšteni objavljeni su u istoimenom zborniku, koji nam je, najvećim delom, poslužio kao izvor podataka za ovaj tekst.
— Bilo je još značajnih srpskih umetničkih porodica i mi ćemo nastaviti da održavamo ovakve skupove — kaže dr Miodrag Maticki, direktor Instituta.
Ništa manje zanimljiva od porodice Ilić nije ni porodica Nastasijević, slikar Živorad, kompozitor Svetomir i književnici Momčilo i Slavomir.

LETI, LETI, PESMO MOJA MILA Koliko god je dom Ilićevih bio u znaku književnosti, toliko nije mogao da se zamisli ni bez muzike. Pevanje je za starog Jovana Ilića bilo neodvojivo od poezije. Josif Marinković i Stanislav Binički komponovali su muziku na nekoliko Dragutinovih i Vojislavljevih pesama. U Mokranjčevoj "Drugoj rukoveti" je Jovanova "Protužila Pembe Ajša", ali danas malo ko zna da su njegovi i stihovi iz pesama "Leti, leti, pesmo moja mila", ili "Podskoči, momo, podskoči". Mnoge Jovanove pesme su se ponarodile. A pesma o oslobođenju Beograda od Turaka "Knjigu piše Ašir-paša" zapisana je kasnije u nekoliko varijanti u Beogradu, istočnoj Srbiji, Hercegovini, Vojvodini i na Kosovu. Zanimljivo je da su i zapisivači verovali da su stihovi narodni!


Novo Tomić | 05. februar 2005. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 28, 2012, 01:24:01 am »

*
GNEZDO KNJIŽEVNIH ORLOVA


POD GRANJEM ČETIRI ORAHA

Pesnik Jovan Ilić okupljao je u svojoj kući najistaknutije pisce svog vremena, a njegovi sinovi — pesnici, pripovedači, romanopisci, dramatičari — zajedno s ocem upisani su u istoriju naše književnosti




Kuća Ilića u čijem komšiluku se nalazila Varoška bolnica
(velika zgrada u pozadini), levo je kafana ''Sedam Švaba''


Vidinska ulica broj 1, Beograd, kuća s velikim, lepim vrtom. U njoj jedna soba s patosom od žutih dasaka, na sredini glomazni drveni sto sa stolicama, uza zid minderluk, upotrebljiv i za sedenje i za spavanje. U produžetku doksat i klupe ispod velikog oraha, jednog od četiri u bašti. Prizor dobro poznat i romantičaru Jovanu Jovanoviću Zmaju i pesniku moderne Aleksi Šantiću. I realističkom pripovedaču Stevanu Sremcu i satiričaru Radoju Domanoviću. I književnom kritičaru Jovanu Skerliću i komediografu Branislavu Nušiću.




Vojislav Ilić sa majkom i bratom
 

"TATKANA" S FESOM

Osamdesetih godina 19. veka domaćin te kuće, u svojoj uobičajenoj pozi, sedeo bi na tremu i pušio čibuk, zamišljen. Pesnik Jovan Ilić, član Visokog suda, ministar pravde, član Državnog saveta, penzionisao se i povukao iz javnog života.

Do tada je iza sebe imao burnu političku i plodnu književnu karijeru. Kao student bio je izbačen s beogradskog Liceja zbog učešća u zaveri protiv kneza Srbije Aleksandra Karađorđevića. Školovanje je nastavio u Beču, gde je slušao predavanja iz filozofije i prava, a 1848. godine jedan je od srpskih dobrovoljaca koji su se u Vojvodini borili protiv Mađara.

Žustar je bio na Svetoandrejskoj skupštini 1859. godine, na kojoj je zbačen tadašnji vladalac, knez Aleksandar Karađorđević, a u Srbiju vraćen Miloš Obrenović. Jovan Ilić bio je u delegaciji koja je otišla u Bukurešt po kneza Miloša, ali je kasnije i Obrenovićima često bio trn u oku zbog slovenofilstva i nepomirljivih stavova. Na mesto ministra pravde dao je ostavku posle dve godine, razočaran u obrenovićevsku vladavinu.

Opisivali su ga kao neobičnu ličnost, različitu od onovremenih visokih državnih činovnika. Oblačio je staro srpsko odelo, iako je Beogradom uveliko vladala građanska moda. Na glavi je obavezno nosio fes, a frak samo kad mora, prilikom prijema kod kralja Milana. Živeo je u predgrađu, na Paliluli, okružen zanatlijama i trgovcima. Ministarsku platu nije, u poznatom maniru, trošio na raskošno opremanje doma, školovanje dece u čuvenim licejima ili mondenska putovanja, već na potrebe brojnih rođaka i prijatelja koji su živeli, kao stalni ili povremeni članovi domaćinstva, u njegovoj kući.
 
Oženio se u dvadeset petoj godini Smiljanom Nikolić. Imali su sedmoro dece, četvoricu sinova i tri kćeri, od kojih je samo Milica duže poživela, dok su Jelena i Božica umrle još kao deca. Sinovi Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko ostali su zabeleženi u istoriji srpske književnosti, pored svog oca, koga su od milošte zvali "tatkana".

GUSLE I VIOLONČELO

Ilići su se u kući u Vidinskoj ulici, između tadašnje Varoške bolnice i Botaničke bašte, nastanili šezdesetih godina 19. veka. Imali su ogromnu baštu od 5500 kvadratnih metara, s potokom koji je proticao kroz nju i četiri oraha. U hladu najvećeg divanilo je književno društvo.

Članova domaćinstva bilo je petnaestak. Osim glave porodice, Jovana, čoveka starog kova, njegove supruge Smiljane, sinova čija je zajednička crta bilo "brzo ulaženje u događaje pa kud puklo da puklo" i kćerke Milice, stanovale su tu još tri žene — Jovanova majka Stana, "živa istorija minulog doba ratovanja i robovanja", svastika Ljubica, narikača, koja se posle neuspešnog braka celog života osećala nesrećnom, i njena kći Kristina. Bile su tu i sluge. Stari Jova imao je najviše poverenja u Lalu, kome je dao i punomoć da prima njegovu penziju. Posle smrti baba-Stane i Smilje, u kuću je kao reduša došla Ljubica – Cica, vedra i raspevana žena, koja je služila Ilićeve sve dok se nije udala za najmlađeg Jovinog sina, Žarka. Povremeno su udomljavali i razne druge bliže i dalje rođake, poznanike i prijatelje. Branislav Nušić piše da je i sam nekoliko puta živeo kod Ilića.
 
Stari Jova književna poznanstva gradio je još na studijama. Tada se upoznao i zbližio s Vukom Karadžićem, Brankom Radičevićem, Ivanom Mažuranićem, Njegošem. Đura Jakšić bio mu je komšija i blizak prijatelj, a njegovi sinovi družiće se s mlađom generacijom pisaca, Nušićem, Jankom Veselinovićem, Šantićem. Ne čudi, stoga, toliki broj uglednih književnika na sedeljkama i raspravama u palilulskom salonu. Rađale su se tu nove ideje, romantizam je ustupao mesto realizmu, a realizam modernim pravcima kojima se približavaju sinovi Ilića, Vojislav parnasovačkim pesmama a Dragutin naučnoj fantastici. Kao plod tih sastanaka, nastalo je i Društvo za umetnost, čiji je cilj bio da neguje naročito srpsku i slovensku umetnost, a koje je okupilo najistaknutije predstavnike kulturnog života. U Jovin palilulski dom dolazio je i čuveni ruski general Černjajev i ruski dobrovoljci koji su 1876/77. godine boravili u Beogradu i uz Srbe borili se protiv Turaka. Slovenofili i rusofili, Ilići su ih primali kao drage goste. Vojislav je, čak, prema nekim navodima, učio Černjajeva srpski. Književna porodica otvarala je vrata ne samo za različite nacije, već i za različite veroispovesti, Jevreje i muslimane. Jovu Ilića privlačile su istočnjačke filozofije, budizam, islam, pa će pod tim njegovim uticajem sin Dragutin napisati jednu od prvih biografija proroka Muhameda kod nas.

Dom Ilića, jedan od čestih posetilaca, Branislav Nušić, naziva "jedini književni klub u prestonici" osamdesetih godina 19. veka. U njega ga je uveo Vojislav.

"U mašti šesnaestogodišnjeg mladića, ta kuća mi je izdaleka izgledala kao neki čarobni zamak, ili kao nedokučivo gnezdo gde stanuje stari orao, a orlići izleću u svet i vraćaju se svečeri na legalo", opisuje poznati komediograf.

U bašti, pod velikim orahom, čitao je Nušić tada prvi put svoju komediju "Narodni poslanik" pred Vojislavom, Milutinom, Vladimirom Jovanovićem, satiričarom, i Kostom Arsenijevićem, pesnikom. Tu je pobrao i prve aplauze. Pisce, od kojih nas većina sada ozbiljno gleda sa stranica čitanke ili korica školske lektire, Antun Gustav Matoš, velikan hrvatske proze, opisao je u domu Ilića u opuštenijoj atmosferi. Na porodičnoj slavi, Janko Veselinović, Jankula, pevao je uz gusle hajdučke balade, pripovedač Ilija Vukićević izveo je neku tužnu banatsku pesmu, Stevan Sremac "posegnuo za nekim veselim niškim doživljajem", a Matoš zasvirao na violončelu.

Vedru uspomenu hrvatski pripovedač, prijatelj beogradskih boema, beleži u Parizu, u trenutku kad mu stiže tužan telegram s vešću o smrti starog Jovana Ilića. U tom zapisu on se seća još jednog dragog pokojnika, Vojislava Ilića, koga smešta u idilični opis doma u kome je pesnik odrastao.

"Kao da mi je pred očima ona žuta u Paliluli kuća, nekadašnji dom Ilijća, u koji sam znao zaći za tragom pokojnog Vojislava, koji tu sprovede najlepše dane. Kao da vidim pjesnikov drveni vajat, zatišje za njegove sne na javi, i vrt zaklonjen pri plotu mirnim, šapatljivim jablanima, iza kojih sa desna puče vidik na pitoma brda, s lijeva na Karaburmu, mogilu hajdučku, koja se, žuta i pusta, nadnijela nad široko Dunavo, a preko sjajne pučine puzi alaska barka kao muha preko ogromnog ogledala."




Milutin i Vojislav Ilić
 

BUNTOVNICI I LOŠI ĐACI

"Orlići" poleteli iz gnezda u Vidinskoj ulici često su kljucali najviše nosioce vlasti u Srbiji, sledeći primer oca orla koji, takođe, nije pristajao na političke ustupke. Iako plahovit, kralj Milan nije uzalud izjavio da ne želi u državnoj službi nijednog Ilića.
 
Milutin piše satirične pesme o stanju u srpskom društvu, od kojih su neke poslužile kao nadahnuće Radoju Domanoviću, kraljev ustav iz 1888. godine naziva drvetom bez listova. U komediji "Novo doba" daje sliku stranačke borbe, toliko vernu i kritičnu da upravnik Narodnog pozorišta Milorad Popović Šapčanin ne sme da je stavi na scenu, plašeći se da ne uvredi vlasti. Dragutin, očev mezimac, piše bespoštednu kritiku u brošuri "Baroni u Srbiji" i pesmi "Karaveštac", posle kojih mora da beži iz Srbije i sakrije tragove, tako da duže vreme ni porodica ne zna gde je. Protiv vlade kralja Milana radi i u inostranstvu, u Rumuniji, gde pokušava da oko sebe okupi bugarske emigrante kako bi se zajedno borili protiv tiranskih režima.

Kad je kralj Milan proterao svoju ženu, kraljicu Nataliju, iz Srbije, u demonstracijama na beogradskim ulicama protiv takve odluke jedan od predvodnika bio je Dragutin. Vojislav već u prvoj objavljenoj pesmi, "Lepid", aludira na kraljevu odluku da prestane da šalje srpske dobrovoljce u pomoć hercegovačkim ustanicima koji se bore protiv Turaka. Piše i o Timočkoj buni u pesmi "Danijel", poredeći kralja Milana s vavilonskim kraljem i proriče mu propast. Posle objavljivanja pesme "Maskenbal na Rudniku", nadahnute maskenbalom koji je priredio Milan Obrenović, gde je kralj umesto s krunom prikazan s običnom kapom na glavi, a gospođe i gospođice kao gole nimfe i najade, preti mu i robija. Kazna je ublažena i Vojislav je poslat u Solun, što je protumačeno kao službeno progonstvo.

Iako društveno i politički vrlo aktivni, Ilići se nikada nisu opredelili da pristupe nekoj stranci. Bile su im bliske ideje radikala i socijalista, ali od Radikalne stranke ogradiće se ubrzo pošto oni, izmirivši se s kraljem Milanom, dođu na vlast. Ustupci Save Grujića i Nikole Pašića nailaze na žestoku osudu braće Ilić. Vojislav je po drugi put napustio Srbiju posle stihova u kojima kritikuje Pašića zbog isplaćivanja kralja Milana. Poput njihovog oca, oni nisu za određeni politički sistem, već za narodne interese, za uređenje koje će doneti istinsku korist srpskom društvu. Oni su za jačanje Srbije i oslobođenje od tuđinskih uticaja.
 
Redovi koje su pisali protiv vlasti, a koji su često bili oštri i otrovni, doneli su im podjednako oštru kaznu. Milutin je otpušten iz službe pet meseci pre sticanja prava na penziju, Vojislav je često pozivan na vojne vežbe, od kojih će ga ona iz 1893. godine koštati života, a državnu službu dobiće tek pred smrt, kad na vlast dođe Aleksandar Obrenović. Od 1888. do 1904. godine Dragutin je više u progonstvu nego u Srbiji, a Žarko, kao i Milutin, biva otpušten iz službe pre nego što je ostvario pravo na penziju.

Milorad Pavić, u jednoj od najiscrpnijih monografija o Vojislavu Iliću, podvlači očitu razliku između mladih Ilića i drugih ministarskih sinova. Dok su deca visokih državnih činovnika završavala ugledne gimnazije, pa potom studije u Parizu i Londonu, da bi zatim dolazili u otadžbinu na visoke položaje i postajali podanici odani trenutnoj vlasti, sinovi Jovana Ilića živeli su drugim životom. "Oni su bili buntovnici, loši đaci, prijatelji ljudi iz 'nižih slojeva društva', obeleženi kao protivnici dvora i sve to u jednom dobu apsolutizma i bunta".





JOVAN ILIĆ (1824—1901)
Sin mumdžije, svećara, Nikole Prokića i Stane Stanojlović. Posle očeve tragične smrti i majčine preudaje, u drugom razredu osnovne škole, po imenu očuha Ilije, promeniće prezime Nikolić u Ilić. Objavio je tri zbirke pesama i romantično-idilični spev "Pastiri". Spada u romantičarske pesnike koji su u narodnom duhu stvarali umetničku poeziju. Neke njegove pesme smatraju se prvim eksperimentom u oblasti slobodnog stiha. Pisao je sonete, a zapažena je i zbirka istočnjačkih pesama "Dahire", ispevanih po uglednu na bosanske sevdalinke. Mnogi njegovi stihovi pevali su se kao narodne pesme — "Leti, leti, pesmo moja mila", jedna od njih, i danas je omiljena.



 
MILUTIN ILIĆ (1856—1892)
"Odeven u narodno odelo, s pištoljima u silavu, on bi ličio na sliku pobeglu iz muzeja koja predstavlja orašačke ustanike", opisuje Nušić najstarijeg sina Jovana Ilića. Napisao je četiri komedije, od kojih je objavljena jedino "Novo doba", koja je dobila nagradu Matice srpske. Ni kad je iz ove komedije, na nagovor Milorada Popovića Šapčanina, isključio politički problematičnu ličnost načelnika, komad nije igran. Pisao je pesme i pripovetke, a zbirku poezije, posle Milutinove smrti, objavila je njegova udovica, učiteljica Jelena Ljočić, 1893. godine o svom trošku.



 
DRAGUTIN ILIĆ (1858—1926)
Uređivao je, kraće ili duže vreme, jedanaest časopisa i na književnom polju bio najplodniji među braćom, budući da se ogledao u gotovo svim književnim žanrovima.
Napisao je više od deset drama, među kojima se izdvaja "Posle milijon godina", jedan od prvih naučnofantastičnih tekstova kod nas. Pisao je pesme, pripovetke, romane, memoarske i istorijske spise, književnu kritiku i esejistiku. U zbirci pripovedaka "Svetle slike" obrađuje biblijske priče, u istočnjačkom romanu "Sekund večnosti" radnju smešta u Indiju, piše priče strave i užasa, pesme po ugledu na narodnu poeziju.
Za vreme Prvog svetskog rata u Rusiji i Francuskoj učestvuje u organizovanju dobrovoljačkih odreda Jugoslovena, većinom odbeglih iz austrijske vojske, koji su kasnije upućivani na Solunski front. Najdugovečniji od braće, video je propast porodične kuće, što opeva u pesmi "Poslednji put": "Teški su dani, godine/Dokle će sam Bog zna! Tek moje lepe tišine/ Ne nađoh više ja".



 
VOJISLAV ILIĆ (1860—1904)
Čitava generacija pesnika posle njega peva pod njegovim uticajem, zbog čega je taj pravac u poeziji nazvan njegovim imenom — vojislavizam. Posle velike tragedije, kad su mu jedno za drugim umrli sin Momčilo, žena Tijana i kći Zorka, odaje se boemskom životu i čest je posetilac beogradskih kafana. Toga se neće odreći ni posle druge ženidbe. Pisao je pesme nadahnute antičkom istorijom, istočnjačkim i narodnim motivima, rodoljubivu i političko-satiričnu liriku, a izdvajaju se i njegovi prelepi pesnički pejzaži. Esteta koji je negovao formu pesme, ostao je poznat po svom heksametru. Najveći broj pesma ispevao je u daktilsko-trohejskim šesnaestercima koji su nazvani "Ilićevi heksametri".

 
ŽARKO ILIĆ (1863—1907)
Ako je Vojislav bio "srpski Puškin", onda je Žarko srpski Mark Tven, smatrali su njegovi savremenici. Najmlađi sin Jovana Ilića s revera nikada nije skidao značku ruskog seminara, gde se jedno vreme školovao. Proglasili su ga za najduhovitijeg Beograđanina. Bio je omiljen u društvu kao izvrstan pripovedač, koji je prikovane za svoje pričanje držao takve pisce kao što su Branislav Nušić, Stevan Sremac ili Radoje Domanović. Savremenici beleže da su upravo ova dvojica vrsnih pripovedača kasnije u svojim delima koristili anegdote koje im je pričao Žarko ili izraze koje je on koristio. Iako su ga nagovarali da zapiše nešto od svojih priča, on to nikad nije uradio, pa su iza njega ostale samo pozorišne kritike i prevodi s ruskog. "Taj rođeni humorista", seća ga se Matoš, "rastao je i uginuo kao divljaka, a divna njegova šala najzad se otrcala na laktovima i na koljenima, uveseljavajući masne stolove mračnih, pustih, sušičavih i ludih kafanica".

Autor: Jelena Beoković | broj: 3035 | 2010 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: