Gojko Đogo (1940)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Gojko Đogo (1940)  (Pročitano 18494 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 09:02:00 pm »

*

 



GOJKO  ĐOGO
(Vlahović, 01.11.1940)


Akademik Gojko Đogo rođen je 21. septembra 1940. u Vlahovićima kod Ljubinja, u Hercegovini. Osnovnu školu pohađao je u rodnom mjestu, a gimnaziju u Stocu. Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1964. god. Oko dvije godine je radio kao novinar u reviji "Duga", potom kao urednik književne i izdavačke djelatnosti u Domu omladine Beograda. Uređivao je ediciju DOB i vodio književne tribine. Neko vrijeme bio je direktor Izdavačko-knjižarske agencije "Tačka". Bio je jedan od osnivača i urednik listova Književna reč i Demokratija.

Poslije hapšenja i sudskog procesa 1981. god. zbog knjige Vunena vremena, Okružni sud u Beogradu osudio ga je na dvije godine zatvora. Vrhovni sud Srbije smanjio mu je kaznu na godinu dana, koju je jednim dijelom izdržao. Iako je sudskom odlukom vraćen na posao, nekoliko godina nije mogao objavljivati niti javno nastupati.

Piše poeziju, eseje, književnoteorijske i kritičke tekstove.

Objavio je, u više izdanja, knjige pjesama:


  • Tuga pingvina, Vidici, Beograd. 1967;
  • Modrica, Matica srpska. Novi Sad, 1974;
  • Kukuta, Rad, Narodna knjiga. BIGZ, Beograd, 1977, 1978;
  • Vunena vremena, Prosveta. Beograd, 1981, Naša reč, London, 1981, 1982, SK39 BIGZ? Beograd, 1992, 1994;
  • Izabrane i nove pesme, Filip Višnjić, Beograd, 1986, 1987, 1990;
  • Crno runo, Prosveta, Beograd, 2002;
  • Vunena vremena sa Optužnicom i Odbranom na sudu, Beogradska knjiga, Beograd, 2005;
  • Kukutin vrt, izabrane i nove pesme, Grafo-mark, Laktaši, 2009;
  • Vunena vremena, proces i komentari, 1–2, Službeni glasnik, Beograd, 2011, i knjigu eseja
  • Poezija kao apokrif, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Istočnog Sarajeva objavio je 2006. godine Dela Gojka Đoga u četiri knjige: Pesme, Eseji, Popudbina, Odbrana poezije.   

Pesme i eseji prevedeni su mu na petnaestak jezika: engleski, francuski, njemački, ruski, španski, rumunski, poljski, češki, slovački, švedski, mađarski, turski, albanski, makedonski, slovenački...

Dobio je književne nagrade: Nagrada Udruženih izdavača (Rad, Narodna knjiga, BIGZ)  za knjigu godine (1977), Milan Rakić (2002), Branko Miljković (2002), Laza Kostić (2003), Petrovdanski vijenac (2007), Velika Bazjaška povelja (2010), Ogledalo srpsko (2010) i Žička hrisovulja (2012).

O Đogovoj poeziji objavljen je zbornik radova Gojko Đogo, pesnik — uredio Dragan Hamović — Narodna biblioteka "Stefan Provovenčani", Kraljevo, 2013, i knjiga dokumenata Slučaj Gojko Đogo, dokumenti, koju je priredio Dragan Antić, Zapis, Beograd, 1982. (knjiga je zabranjena).

Bio je član prvog Senata Republike Srpske.

Odlikovan je Ordenom Njegoša prvog reda.

Član je Srpskog PEN-a.

Živi u Beogradu. / Akademija nauke i umjetnosti Republike Srpske

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 09:02:37 pm »

**

GOJKO ĐOGO: "MODRICA"
(Matica srpska, Novi Sad, 1974.)


Daleki modri krug, u njemu tragovi zuba — tako bi, prisećajući se Crnjanskog mogli da oblikujemo jednu deskriptiivnu "opštu" sliku povodom Đogove knjige Modrica. Zavičajni krug, njegovi simboli progovaraju ovde izabranim kolopletom reči. Ali pesme Modrice nisu samo to budući da poseduju dublju, univerzalniju projekciju.

Taj krug trpkih reči svesniih svoje boje i vrednositi prožima se mitom i legendom, sluti ih i otkriva katkad i kao vid ritualnog u življenju, u protoku i obrednim smenama surovosti i blagosti što se u pejzažu "krečnih usta" objavljuju žutilom, vangogovskom bojom pomame i osame i rastaču u dim, smiruju nad crnicom i u cmici, buđene, pokadšto, "dvorogim jezikom".

Igra boja, insistiranje na njihovoj pastelnoj vrednosti i napora da grade jezički pejzaž, da ga jezikom domišljaju i pretaču, akcenti kvalitativnih epiteta pridodati sravnomernošću imenicama, objektima, kolorišu jedan izabrani svet. Ujedno sugerišu njegove materijalne vrednosti i oblike koja će naporedo, biti prozračenii emocijom, uzdignuti do simboličkih igara i neprestano umnožavani nabrajanjima, proširenom slikom koja je, već, svojevrsni slojeviti niz.

Stabilnost te lirsko-leksičke boje dočarana je spretnim ukrštajem. Naspram "crne žilavke", "plave sline" neba, "modrog liskuna", "žutog sejača" i rđe koja nemo puzi uz detinjie lice, kao "naš crv, naša žuta nada" i gore "sijeramodre", da ograničimo broj primera, stoje "ptiica vasilica" i od "zlata jabuka", odnosno ne folklor sam no njegov priziv, duh folklora sadržan u leksičkim fragmentima, s kojom Đogova poezija vodi jedan prigušeni diskurs. Ona ne veruje u glatkost, obilje i zlatozamost folklornih plodova, u njiihovu dovršenu sliku predanja i nasleđa. Stoga traga za elementima i postojanim odlikama onog što bismo nazvali etosom jednog etnosa, sluteći ispod bajkolikosti folkornog doživljaja jednu mnogo protivurečniju, oporiju, na ljudski način "krvaviju" verziju.

Pejzaž je povod za jedno takvo traganje. On obećava sudbonosnije i kontrastnije storiije Pesnik njhov trag sluti i u jeziku, u rečima čija opora emotivna "kapa" nije nastala bez povoda. Reklo bi se da je, po njemu, onaj pravi povod sačuvan upravo u jeziku, stvaran i trajan dok je tog jezika kojim iznova progovara. No, to ne isključuje ukrštaj s drugačijim jezičkim vrednostima. Takvim ukrštajem iskušava se omeđeni jezik i u njemu naslućena verzija zbivanja i oblia, mogućih oblika i mogućih zbdvanja.

Doživljaj koji asocira epsko može se dakle, i pastelizovati. Moguće je izbeći šablone evokacija i invokacija od kojih pati naše pesništvo većma tradicionalistički obojeno. Đogova poezija to izuzetno uspelo dokazuje, gradeći na temeljima razuđene-razgrađene epske vizije samim elementima rasprave o etosu jednog etnosa, kroz valersko-simboličke projekcije pejzaža i leksičkim fragmentima koji poniču iz dubina omeđenog pa obogaćenog jezika.

Pastelnost, ovde, naravno da nije jedino ni najbitnije obeležje. Diskurs o etosu svojim simboličkim vrednostima, zanimljiviji je i značajniji. On ima brojne modeme reference i, moglo ba se reći, još ne u potpunostii realizovanu projekciju koja bi da spaja i razrešava sudbinu urbanog čoveka shodno preostacima jedne folklorne ličnosti koja u njemu delimično još postoji. Ti preostali ukazuju na prisustvo tamnih nagona i strasti koje, pokadšto atavističke, imaju u sebi dosta uslovnog, nagonskog. One su svojevrsni "govor krvi", magija kojom nasleđe nameće sučeljavanje, borbu za vlasttitu kožu i u okvirima u kojima nije doslovno ugrožena, onom presnom silinom koja je, pokadšto, bila neophodna pretku da bi sačuvao svoj posni čanak.

Tokom ovog razuđenog diskursa nastaje znatan broj zanimljivih lirskih pitalica i paradoksa. Čak i onda kada se ne objajvljuju s doslovnom upitnošću, upitnost je prisutna u kontekstu sučeljenih slika, u izricanju i značenjsko-zvukovnoj elipsi kojoj je ovo lirsko govorenje sklono.

Sklonosit ka eliptici, pervazu reči, pokadšto se objavljuje s jednim gotovo baroknim zanosom. Njegov izvor je strast izricanja punog i sočnog, trpkog jezika i magija koju grade koncentrični krugovi njegovog raznošenja značenja i vrednosti. U prilog tezi o gotovom baroknom zanosu recimo da pesnik ne poredi uzalud (pesma Radimlja) talase sa baroknim katedralama. Horizontalna kitnjastost i vertiikalno stremljenje, zvalo se zanos, magija, orgijastački splet ili lirsko pregnuće jesu slika ukrštaja, susreta i sažimanja vrednosti i značenja u paradoksalnom a ujedno bliskom i dostupnom spoju. Tome teži, uspelo i osmlišljeno, pesnik Gojko Đogo svojom drugom knjigom poduhvatom od značaja.

Ukazala se modrica, trag, slika što stremi da se iz odelitosti vine u potragu za potpunijim smislom koji ne može biti apsolutni red, izmaštana harmonija sveta. Prodor je načinjen i na pesniku je da nastavi i dalje osmisli pretapanje one rude koju je otkrio i uobličao kao vlastitu lirsku materiiju, lišaj vidan jednako na spostvenom i tuđem licu, jedan od imenilaca doživljaja univerzalnog.

Srba Ignjatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 09:03:01 pm »

*
Stihovi Gojko Đo­go


STEFANU DEČANSKOM

(odlomak)

Naše su molbe i molitve,
noktom i nožem, vilama i čengelama
na koži našoj ispisane
i nikakva ih prljava ruka,
ni smrt izbrisati ne može.

Ali pisari carski
ne čitaju našu azbuku
i veru nam drže za neveru.
Nebo odavno ne prima našu poštu,
ne odgovara na suzu ni psovku.

Zato su i ova slova pomalo razroka.
Crnorisac grešni ne zna na koju će stranu,
kome će se privoleti carstvu?

Na leđa da uprti crkvena zvona
i pred ovčicama krene
put severa,
ili
na baštini da čaja
dok se i njegova glava bradata
ne osmehne sa panja ispred Dečana.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 09:03:46 pm »

**
Stihovi Gojko Đo­go


OVIDIJE U TOMIMA

Ko je živeo u svoje vreme
slavio je njegov rođendan,
ti nisi živeo u svoje vreme
— čekao si njegov kraj.

Tako je tvoje vreme zauvek prošlo.
Jer, to je bilo njegovo vreme,
i bolje bi bilo da nisi ni živeo
nego što si živeo u njegovo vreme.

Živeli su mutavci i izmećari,
telali i tunguzi, gmizavci i prelivode,
krpelji i gnjide,
živeli su svi koji su bili srećni
što žive u njegovo vreme,
samo ti nisi.

Ne živi ko provede život
čekajući da nekom odzvoni.
Onaj što broji dane
sebi broji.

Toliki su krstovi postali tantuzi,
poderane čizme i svete knjige,
krune i žezla trunu po muzejima
— jednoga će dana i njegova zvezda
pasti
i deca će je gurkati prstom
po nebeskom plišu
jastuka u vitrini.

Samo, šta ti imaš od toga?
Oni što dolaze neće ni znati
da je cezar imao
potkove na nozi.



AJA SOFIJA

Bilo je to davno, pradavno,
kad je car nad carevima
u gradu nad gradovima
zidao crkvu nad crkvama.

Sjatili se majstori i argati
iz celoga carstva
i darove doneli moćni i nemoćni.
Svak' je doprinosio koliko je mogao i znao
a ni car nije štedeo truda ni blaga.

U večnosti se ogledao veliki ktitor
gledajući kako lavra iz zemlje izrasta
i kako se carstvo oko krsta sabija.
Uzvisila se svetina i ponizila vlastela
ispod komadića nebeskog svoda
naslonjena na stubove hrama.

Samo car nije mogao da jede ni da spava.
Njegova je zadužbina bila bezimena,
a on nije znao kakvo ime da joj da.
Zalud su se molili časni oci,
mucali pesnici i mudraci,
nijedno ime nije bilo dostojno
Konstantinopolja ni vaseljenskog trona.

I jednoga dana,
kao što se sve jednom desi,
dok je gospodar prerušen u majstora
obilazio gradnju i grad,
ugleda jednu devojku
kako na golim leđima
iz udaljenog kamenoloma
vuče veliki kamen,
pa je, začuđen, upita
zašto toliki teret nosi
i da li je neko tera da to radi.

Devojka nije prepoznala cara,
niti je znala ko je i zašto pita
za njeno breme,
ali smerno reče da je sirota
i da ne može ničim drugim doprineti
zidanju nebeskog dvora,
pa prinosi ovaj kamen
u nadi da će joj Gospod oprostiti
što ne može darovati ništa više.

Ozaren snagom vere,
car je upita kako se zove.
— Sofija, tiho odgovori ona.
A iz crkve odjeknu eho:
— Sofija! Sofija! Sofija!

Car triput izgovori njeno ime
i triput se odazva isti glas
ispod ozvezdane kupole.
Bio je to gospodnji znak
da se ovaj mali dar prima kao najveći.

Nadahnut Duhom Svetim, veliki gospodar
uze kamen sa devojačkih leđa
na svoje rame
i povede je u hram
da ga zajedno ugrade u oltar
i da patrijarh krsti
Svetu Sofiju.


[postavljeno 19.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 16, 2010, 09:04:05 pm »

*
Stihovi Gojko Đo­go


TROHIL

Gospodare, otvori prljava usta
da radim svoj posao
i kljujem svoj hleb.


 
CRNI DANI

Stari mrak
crveno jaje sneo
— pas ga izeo, pas ga izeo.
 
Crven zrak izlego ptica vrana
Kob ga kobila, kob ga kobila.



ZVER NAD ZVEROVIMA

Veliki medved zver,
gospodar stadamrkih beskućnika
i samozvani zveri car,
imao je gvozdene zube
i vojsku veštih ukoljica.
 
Po zakonu svoje zverske ćudi,
klao je sve što mu na žulj stane,
davio u mraku najbolje drugare
i gutao svoju decu.
 
A sad mrtav leži....



CRNA OVCA

Evo crne ovce, majstore
Crn joj otac i majka
Pod njom crno jagnje
Crno mleko sisa.

I krv joj je puna dima
I zubi joj očnjaci
I oči joj razroke
I rogove ima
A nema zvezde na čelu.

Koga ona poljubi
Dobiće crni prišt
Kome pred kućom osvane
Smrknuće mu se u podne.

Vabio je ne vabio
Neće ti so s dlana lizati
Ni jalove njive đubriti.

Više voli vuka nego pastira
Više klanicu od tora
I slepčovođu
Od vidovita predvodnika.

— Pruži joj ruku,
Imaćeš crno na belo.



ISPIT ZRELOSTI

U četrdeset nul nul,
ne znam ko sam,
ali znam da bih s đavolom,
u kolu igrao,
samo da smem đavolu kazati
da je crn.
/ (Vunena vremena)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 16, 2010, 09:04:27 pm »

*
Stihovi Gojko Đo­go
CRNO RUNO (2002)


PALIKUĆA

Budi buktinja, budi munja,
saspi za vrat bokal ulja
i gurni žišku pod košulju,
osvetli bar svoju mrčavu
kad ne možeš vaseljenu.

Bolji je taj višak slepila
i zapaljena vlastita kuća
nego klepetuša bez jezika
i sveća zadušna
sebi i svom veku.

Kažu, trošiš uzalud
suv barut i beli papir,
koju god vatru podmetneš
neće da plane
i razvedri.

Zato su i reči tako tamne
i mutna slika pred očima.

Odavno je u prekidu
pošta s nebesima,
znamenja više ne tumače
oni što boluju od bezumlja.

Kad je san opsena,
kad je vera praznoverje,
kad je nada beznađe
a vreme nevreme
i lučeva glava gori
—  gori a ne svetli.

Dobro je ipak
kad se nađe kakva luda
da u mraku zapeva
i rastera strah.



KENTAUR

Živeo je u doba mitologije,
daleko od slova i zakona,
kad je živeti mogao samo čovek
nasloljen na svoju životinju,
na svoju rutavu divlju zver
— što bi rekao Homer.

U jednu je kožu bio umotan
nekakav demon šumski
i Dionisov sveštenik.
Živeo je od privida
koliko i od stvarnosti
ali pozorište nije voleo,
nije igrao i pevao za bakšiš.

Na turnire je išao gologlav
i usijanu glavu
u vatri rashlađivao.

Mrak bi ga mrki pojeo
da mu kičmu nisu podupirale
one dve noge više.

A malo sreće da je imao,
mogao je od njega ispasti kraljević
na krilatu konju, kao u bajoslovu.
S njim se, zbilja, našalio tvorac.

Kao da je veliki režiser,
izveo glumca, komedijanta u kostimu,
na svetsku pozornicu
— da se naruga sudbini i nebu.

Danas je ova šala pomalo sumnjiva,
liči na tlapnju ratnog invalida
ili na portre kakva jeretika
u večernjim novinama.

Možda je i kentaur,
poput onog što na ledu piše,
imao ime i prezime
koje je izbrisala cenzura.



EPISTOLA VUKU KARADŽIĆU

Poštovani gospodine Vuče,
ništa od tvoje priče:
Piši
kao što govoriš
a čitaj
kao što je napisano.

Ne mogu da pišem
kao što govorim
jer ne mogu da kažem
ono što mislim.

Umesto tvoje pouke,
obaveštavam unuke:
Ja sam pisao
kao što sam mislio
a vi nemojte čitati
kao što je napisano.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 16, 2010, 09:04:48 pm »

**
Stihovi Gojko Đo­go


JABLANOVI U ZATVORU
PADINSKA SKELA
 
Gledao sam jablanove u aprilu
kako brzo presvlače košulju,
menjaju mrku za zelenu
stojeći u stroju
desetak koraka jedan od drugoga
kao sužnji na smotri — u potiljak.
 
Kad mrak uhvati za vrat
sve što gleda i peva,
jablanovi šume,
list se listu poverava.
Uzalud stražar uši ćuli
i priteže opasač,
ne razume šta zbore
a nemušta im usta
samo sekira ućutkati može.
 
Gledao sam satima svakog dana
uzvitlane njihove krošnje
k'o zelene bogomolje za pale anđele:
na vrhu najvišeg zvonika
ljuljala se moja glava.
 

GRLICA
 
Na vrhu topole
ispred hirurške klinike,
iz zelene busije
strši suva grana.
Na njoj ceo dan čuči grlica
i kroz otvoren prozor gleda
u gvozdeno moje gnezdo.
 
Vidi
zavezanu flašu i plastične žile
kroz koje kap po kap
dotiče krv — nula plus — u moje sasude
 — da napoji rasušeno telo.

Ne zna ptica
zašto je to telo žedno,
niti u kljunu drži lekovito zrno,
ali ja celu noć Boga molim
da ne odleti,
da mi u zoru peva u prozoru.
 

VUČIJA PESMA
 
Čovek često vidi samo jednu boju
Misli jednu misao, peva istu pesmu
Nekad crnu nekad belu
Nekad se teški suncokreti
Kao žuta zvona preko neba njišu
 
Tako je ponekad
Ono sivo zavijanje u šumama
Zajednički jezik ovog sveta,
Veran boji predmeta i vetru
Što im menja položaj i oblik,
Možda je zato vučiji grkljan
Sličan grkljanu koji ovo peva.
 

POSETA
 
Između nas dve rešetke,
dva plota od gvožđa salivena
i čuvar zakona
što naše reči osoljene suzama
u vazduhu zaustavlja
i propire u svojim debelim ušima.
 
Uzalud golim rukama
čupaš trnje iz nedara
i na dlanovima ložiš vatricu
da me ogreje,
plamen do mene ne dopire.
 
U ovoj jednočinki
brzo dogorevaju mrvice reči.
Promrzli štiglić tvoga jezika
mora da šmugne iza zuba
za petnaest minuta.

Još imamo vremena za jednu cigaru
i za jednu ljubavnu igru
koju pre nas niko igrao nije:
 
— Pljuni me, šapnula si glasno,
da nemi pratilac čuje.
 
I pahulje tvoje pljuvačke
poletele su prema meni.
 
Uzvratio sam kao što dolikuje
onom što je čitav život
prozuklo piće pio
a usta oprao nije.
 
Hvatali smo bele ugruške,
sa dlanova ih lizali
i razmazivali po usnama
— ljubeći se tako.
 
Trebalo je videti tu žeđ,
i strašilo od stražara!
Takav susret još nije zabeležen
u dnevniku kazamata.
 
Ovde se romansa završava.
U arhivi je ostala zabeleška:
Zbog nedoličnog ponašanja,
zabranjuje se poseta mesec dana.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 16, 2010, 09:05:45 pm »

*
Naziv:    Crno runo
Autor:    Gojko Đogo
Izdavač: Prosveta, Beograd 2002.


 

    
SMISAO SVEDOČENJA

Pre više od dve decenije, posle objavljivanja njegove četvrte zbirke pesama Vunena vremena, Gojko Đogo je poneo teško breme: postao je obrazac. Najreprezentativniji ovdašnji primer pesnika koji plaća visoku cenu jer se drznuo da posvedoči (makar i posrednim, figurativnim jezikom) istinu o svom dobu. Plaćanje visoke cene je, pri tom, pesniku nametnulo i obavezujući oreol čije bi zračenje novi stvaralački poduhvat lako mogao da ugrozi. Vrlo je verovatno da je šesnaest godina dug razmak između Izabranih i novih pesama (sledile su Vunenim vremenima) i zbirke o kojoj je reč mogućno objasniti i mučnim prevladavanjem tog problema.

Pet ciklusa složenih u novu zbirku objedinjuje, na više načina posredovana, Đogova preokupacija smislenošću pevanja u vremenu lišenom smisla. Mada sadrži i opšta obeležja čovekovog položaja, vreme u pesnikovom vidnom polju najvećma "pokriva" specifičnosti prošlog veka. Proslaviće ga - stoji u završnici ove zbirke - "logori i tamnice/ To su naše svete zadužbine". Misli se, dakako, na doba totalitarnih ustrojstava, agresije na integritet individue. Iako već u prvom ciklusu saopštava da "nismo mi jedini narod/ Što proleće čeka pola veka", znatan deo svoje stvaralačke energije pesnik će aktivirati da nagovesti domaće okolnosti u kojima se rečeno čekanje zbiva. Okolnosti istorijske, socijalne, ideološko-političke, sve do konstatacije da su "svi izlazi zazidani", da je od nas tragično zabludelih i Tvorac digao ruke... Đogovo viđenje uloge pesničkog poslanja (koje, pored ostalog, podrazumeva misao i govor oslobođene zapreka) u zbirci prolazi kroz nekoliko mena: od poricanja bilo kakve njene efikasnosti, preko svođenja moći poezije na privatnu preokupaciju, do uviđanja da je pesnik ipak pozvan da "zabeleži". Da svedoči bez obzira na cenu. Ceo jedan ciklus razvija ideju o "pevaču" čija je sudbina (da bude oslepljen) već u legendama predviđena.

Opšta obeležja epohe su, prema pesniku, i ona trajna, od iskona zadana: basmovite Đogove pesme - komunikacija govornog subjekta sa mitskim bićima i predstavnicima životinjskog sveta - sugerišu nepromenjivost čovekovog položaja. (Istini za volju, "igre sa zverovima", što će reći ezopovski jezik, na jednom su mesto objašnjeno nemogućnošću slobodnog izjašnjavanja)... S druge strane, uzroke današnjih naših sunovrata pesnik sagledava u nesposobnosti da se koristimo istorijskim iskustvom. U polemičkom obraćanju korifejima naše političke i kulturne prošlosti mogu se naslutiti istorijski (ako ne i mitski!) koreni naše varijante savremenosti. Epizode iz života u doba Stefana Dečanskog smeraju, tako, današnju kosovsku nesreću. Problem "upotrebljivosti" lingvističkog načela Vuka Karadžića seže do nedavnih naših dana ("Ne mogu da pišem/ Kao što govorim/ jer/ ne mogu da kažem/ ono što mislim")... I, napokon, pesme koje ishode iz Đogovog ličnog iskustva (utamničenje zbog zbirke pesama), poneke sa preciznim oznakama mesta i vremena, u pesničkoj slici epohe deluju opštim značenjima.

Hoće se, dabome, reći da klimu duha i morala svog doba Gojko Đogo dočarava na više komplementarnih načina. Pored ostalog, i metaforičko-simboličkim i alegorijskim iskazom. Množina aluzija u njegovim stihovima predmet povezuje sa istorijskim iskustvom, ili ga konkretizuje u savremenosti. Đogov leksički probran, mnogoznačan ali komunikativan, ritmičan i zvučan pesnički jezik je prava mera složenosti i sugestivnosti u kojoj se ostvaruje udruženo dejstvo bitnih komponenata ove zbirke. Crno runo je, bez sumnje, rezultat stvaralačke zrelosti, vremenski raspon koji knjizi prethodi pokazao se i te kako plodonosan... A za oreol, kakav je Đogo svojevremeno poneo, u novim okolnostima valjda i neće biti prilike. Ma kako problematični, pesnikovi politički stavovi mogu biti podložni samo moralnim konsekvencama. U nadležnosti književne kritike sasvim izvesno nisu.


Bogdan A. Popović | NIN  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 16, 2010, 09:08:16 pm »

*

GOJKO ĐOGO


Gojko Đogo (Vlahović, 01.11.1940) je srpski pisac i pesnik. Tokom 80-ih godina prošlog veka se istakao kao disident i protivnik komunističkog režima, zbog čega je, između ostalog, Milorad Vučelić zahtevao da gospodin Đogo bude uhapšen. Zanimljivo da su se odnosi između Vučelića i Đoga kasnije značajno popravili, čak toliko da je Vučelić protestvovao kada je Đogo, nekoliko godina kasnije, uhapšen (čak je predlagao da se Đogu dodeli i orden).

Gojko Đogo je 1981. godine osuđen na dve godine zatvora zbog zbirke pesama "Vunena vremena" koja je "vređala lik i delo Josipa Broza Tita".

Jedan je od trinaest intelektualaca koji su 1989. godine obnovili Demokratsku stranku.

Posebno je poznat njegov govor na Osmom Kongresu srpskog ujedinjenja 1997. godine (na kome, između ostalog govorili i tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Bil Klinton, tadašnji gradonačelnik Beograda Zoran Đinđić, Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, bivši predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić, sadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović i drugi).

Potpredsednik je Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Mnogo puta optuživan da pomaže skrivanje ovog haškog begunca, a u vezi sa tim na promociji knjige "Ratna pisma" Radovana Karadžića je izjavio: "Radovan Karadžić je pregledao pisma koja smo nameravali da objavimo, ali je iz opravdanih razloga stigao da stavi izvesne beleške na samo neka od njih. U knjizi nema nikakvih tragova koji bi upućivali na veze i odnose sa Karadžićem, ali je evidentno da oni postoje. Zašto bismo to skrivali? To je jasno svakome ko uzme u ruke knjigu Ratna pisma" Ova njegova izjava je izazvala velike reakcije, kako simpatizera Radovana Karadžića, tako i političara koji su apelovali na policiju da ispita Đoga povodom ovih tvrdnji.

Na suđenju predsedniku Miloševiću u Hagu su, takođe, puštani snimci telefonskih razgovora između Radovana Karadžića i Gojka Đoga, koji je te 1991. godine (kada su razgovori načinjeni) bio predsednik Udruženja Srba iz Bosne i Hercegovine u Srbiji.

2005. godine povodom poziva Karadžićeve supruge svome mužu da se doborvoljno preda, Đogo je izjavio: "Zašto Tužilaštvo u Hagu ne objavi dokumenta koja ima i koja dobrim delom obesnažuju optužnicu protiv Karadžića, a posebno deo za Srebrenicu". Ovom izjavom Đogo je podigao pitanje da li Tužilaštvo Haškog tribunala skriva oslobađajuća dokumenta protiv optuženika. Ovim povodom sud u Hagu se nije oglasio.
Internet novine serbske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 16, 2010, 09:08:43 pm »

*

GOJKO ĐOGO


Đogo, Goli otok naše književnosti.

Premise odgovora na 17. nešto izmenjeno Bratićevo pitanje koje sada glasi:

"Bilo je dosta vrućih rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i o odlasku jednog pesnika, Gojka Đoga, u zatvor, koji je potom pušten. Šta Vi mislite o zabranama knjiga?"

Ovo pitanje u prvom redu zato što pesnici ne idu u zatvor kao što idu u Rim ili na letovanje, već ih tamo odvode, treba promeniti da glasi ovako:

"Bilo je dosta rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i suđenju jednom pesniku. Šta Vi o tome mislite?"

Slučaj pesnika Gojka Đoga je "goli otok" naše kulture.

Doći će dan kada ćemo se toga stideti, kao što se stidimo i nekih drugih svojih istorijskih omašaka, a tada ćemo, da bismo taj stid sakrili, nastojati da se o tome što manje piše, pa ćemo i knjige o tome zabranjivati. Pokušaćemo da mislimo kao da toga jednostavno nije bilo. Ponašaćemo se kao da se to nije desilo. Stvorićemo tako jednu približno orvelovsku atmosferu kada je u pitanju prošlost. Seći ćemo likove sa fotografija, pokušavaćemo da falsifikujemo stvari kako bismo izbegli da o njima, premda su već odavno mrtve, govorimo normalno.

(Ovo bi trebalo malo formulirati, prejako je i plašim se da zbog ovoga ceo intervju ne bude odbačen.)

Pretpostavljam da do zabrane dovode tri motiva.

Osećaj nesposobnosti da se jednoj knjizi na kritički i civilizovan način suprostavi, ako se drži da ona sadrži neistine.

Uverenje da, premda se takva sposobnost poseduje, mase – ono što su nekada bili ljudi – nisu kadri shvatiti gde je istina između dve koje im se nude.

I najzad nada da će odlaganje knjige na neodređeno vreme umanjiti njeno dejstvo.

To se, međutim, ne dešava, ali kako je Haksli rekao:

"Jedino što od istorije možemo naučiti jeste da nas ona ničemu nije naučila."

Nevolja je kod ovakvog razmišljanja u tome što se jedna knjiga uistinu uopšte ne može zabraniti.

Kad-tad ona se nekako uvek pojavi i upravo zbog toliko reklamiranog straha od nje postaje značajnija istina, nego što to po sebi jeste. Zabranjivanje knjiga dakle nije zločin, to je glupost.

Dabome još uvek je jeftinije od spaljivanja.


Borislav Pekić | Petak, 11. novembar 1983. godine | Borislav Pekić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 16, 2010, 09:09:05 pm »

*

SLUČAJ GOJKO ĐOGO — dokumenti


Sa sigurnošću se može tvrditi da se o jednoj zbirci pesama u po­sle­dnjih pola stoleća nije toliko pričalo, pisalo, polemisalo. Samo u jugoslovenskim dnevnim, nedeljnim i književnim novinama, na radiju i televiziji objavljeno je više od hiljadu komentara, članaka, izveštaja, informacija, osvrta, književnih kritika i polemika. I u stranoj štampi obja­v­ljen je veliki broj napisa. Tako je nastala moja knjiga Slučaj Gojko Đo­go — dokumenti štampana oktobra 1982. godine u Beogradu.

Zbirka pesama Vunena vremena Gojka Đoga objavljena je u ap­ri­lu 1981. godine u ediciji "Savremena poezija" u izdanju beogradske "Prosvete". Nepunih mesec dana pošto se pojavila u knjižarama knjiga je spaljena. Pesnik je potom prvo osuđen u beogradskom Okružnom sudu, zbog neprijateljske propagande, na dve godine zatvora. Drugom pre­sudom, Vrhovnog suda Srbije, pesnik je osuđen na godinu dana za­tvora zbog povrede ugleda SFRJ i, konačno, Savezni sud je potvrdio pre­sudu od godinu dana zatvora. Moja novinarska radoznalost nagnala me je da se prihvatim, u to vreme, veoma rizičnog i krajnje neizvesnog posla. Načinio sam knjigu od 450 stranica. U knjizi se nalaze dokumenti koji obuhvataju period od 13. maja 1981. do jula 1982. godine.

U predgovoru ove knjige napisao sam: "Živimo u vremenu u kojem se poštuje dokument, a narod smo koji ne tako retko podatke o svojoj prošlosti mora da traži po tuđim arhivama. Da ne bi i ovaj slučaj, jednog dana, tražili po tuđim arhivama, odlučio sam da objavim sve do čega sam za poslednjih godinu i po dana došao i to bez prepravki i skraćivanja…"

Razume se da nijedan državni izdavač nije bio spreman da štampa moju knjigu. Zato sam rukopis ponudio Trajnoj radnoj zajednici pi­sa­ca "ZAPIS" i njenom direktoru i uredniku Rastku Zakiću. Istine radi, i u samom "ZAPISU" bilo je onih koji su se zalagali da se moja knji­ga ne štampa. Međutim, Rastko Zakić i Radomir Smiljanić bili su za­go­vornici objavljivanja ovog obimnog rukopisa. Naravno da sam ja zbog veoma delikatne situacije i društvenih prilika u kojima smo živeli mogao da pretpostavim kakve ću sve neprijatnosti i probleme imati kako na poslu, u dnevnom listu Politici gde sam radio kao novinar, tako i sa pripadnicima tajne policije (DB) i pravosudnim organima. Odlučio sam, i pored raznih upozorenja, da knjigu objavim, a u tome su me podržali i recenzenti prof. dr Predrag Matvejević i prof. dr Nikola Milošević, koji su zajedno sa književnikom Radomirom Smiljanićem napisali poziti­vne recenzije. U to vreme knjiga se nije mogla štampati bez recenzije. Korice za knjigu izradio je Jugoslav Vlahović, tehnički urednik bio je Predrag Bojović, a fotografije je načinio Zoran Grujić.

Knjiga je trebalo da bude štampana u štampariji u Aranđelovcu, ali su posle izvesnog vremena "svesni radnici", iako je sa izdavačem po­tpisan ugovor, odbili da rade. Već tada su organi manije gonjenja počeli da prate Zakića i mene, pa smo mi ponudili da ovaj posao uradi BIGZ. Na žalost, i ovde se ponovila slična situacija. Tek treća štamparija – ŠIRO "Srbija", prihvatila je da odštampa ovu knjigu u tiražu od 5000 primeraka. Knjiga je trebalo da se pojavi u vreme Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Izdavač "ZAPIS" je imao svoj štand na sajmu, pa je u očekivanju da pristignu prvi primerci izložio maketu knjige. Reč je, zapravo o koricama koje su bile popunjene praznim stranama. Već tada mi je bilo sumnjivo zašto štampar nije ukoričio samo nekoliko pri­me­raka i poslao ih na sajam. Sećam se da je moj urednik u Politici, pokojni Vladimir Bulatović Vib, duhovito primetio da je moja knjiga proglašena za najbolju na sajmu korica.

Tih oktobarskih dana 1982. godine u štampariji "Srbija" upoznao sam veliki broj radnika, pa nisam morao svaki put da predajem ličnu kartu kad ulazim u zgradu. Tako je to bilo sve do onog dana kada sam došao da uzmem nekoliko primeraka knjige i odnesem ih na sajam. Portir ovoga puta nije bio sam, već su pored njega bila još dva čoveka u civilu. Neljubazno mi je zatražio ličnu kartu kao da me ne poznaje i potom obavestio: na spratu čekaju rukovodioci štamparije. Shvatio sam da se nešto loše sprema. Kada sam se popeo na sprat i otišao u kancelariju upravnika, zatekao sam veliki broj ljudi u civilu, koji su se legitimisali kao pripadnici Državne bezbednosti. Odbor za doček u međuvremenu je obavio veliki posao. Policajci su u štampariji zapečatili sve štampane tabake za buduću knjigu koji su se nalazili na paletama i naložili rukovodstvu štamparije da ukoriči samo deset primeraka. Moje prvo sa­slu­šanje počelo je neposredno u štampariji. Ubeđivao sam ih da oni nemaju pravo da to rade. Međutim oni su čekali da okružni tužilac donese rešenje o zabrani rasturanja knjige i zato su prethodno blokirali sve izlaze iz štamparije, da ja ili radnici ne bismo izneli neki primerak. Ubr­zo je stiglo i to famozno rešenje, ljudi iz Državne bezbednosti su bili zadovoljni. Tako je počela odiseja sa knjigom Slučaj Gojko Đogo — dokumenti.


Zbog izuzetne građanske i intelektualne hrabrosti, u ovom prilogu navodim u celini tekstove sve trojice recenzenata.


PREDRAG MATVEJEVIĆ:
Nužno je prije svega razlikovati, s jedne strane, odnos prema knji­zi Vunena vremena Gojka Đoga i slučaju koji je objavljivanje te knjige izazvalo (sudska presuda kojom je pjesnik kažnjen dvogodišnjim za­tvo­rom) i, s druge, dokumente u vezi s cijelim tim slučajem, koji su dijelom poznati javnosti (više od trećine ih je izašlo u našoj štampi), a dijelom predstavljaju interne materijale iz radne organizacije "Prosveta", izdavača knjige, ili pak sudske zapisnike i sl.

Svoje mišljenje o suđenju Gojku Đogu iznio sam prošle godine u pismu Udruženju književnika Srbije (s molbom da ga Udruženje proslijedi nadležnim tijelima), pridružujući se piscima i kulturnim radnicima iz Beograda koji su se založili da se Gojka Đoga ne osudi na zatvorsku kaznu, smatrajući da bi o takvom slučaju trebalo suditi na instanci knji­ževne i društvene kritike, a ne u sudnici. Što se pak tiče rukopisa koji je sastavio novinar Politike Dragan Antić (preko 1000 stranica), u njemu su dokumenti koji govore o sadržaju, objavljivanju i osudi Vunenih vremena, ne komentirajući ni osudu, ni način objavljivanja, ni sami sadržaj te knjige.

Autor ili bolje reći sastavljač ovog rukopisa Dragan Antić sabrao je gotovo sve što je izašlo i u našoj i u stranoj štampi o slučaju Gojka Đoga, akte sudskog procesa, iskaze svijedoka, tekstove optužbe i od­bra­ne, odbranu samog Đoga pred beogradskim Okružnim sudom 1981. (iz koje je završna reč već objavljena u Književnim novinama), presudu (objavljenu takođe u istom listu), zapisnike sa sastanaka radne organizacije "Prosveta" koji osvjetljavaju (i dijelimice objašnjavaju) cijelu pro­­ceduru objavljivanja Vunenih vremena i preinaka koje je autor unosio u rukopis, isto tako zapisnike iz radne organizacije "Dom omladine Beo­grada", gdje je optuženi zaposlen, neosnovano otpuštanje Gojka Đoga sa posla, i vraćanje na posao u toj organizaciji po odluci beogradskog Os­novnog suda udruženog rada (od 11.10.1981.) te, napokon peticije brojnih književnika i kulturnih radnika (među kojima je nekoliko aka­de­mika i pisaca kao što su: Dragoslav Mihailović, Antonije Isaković, Do­­brica Ćosić, Pavle Ivić, Danilo Kiš, Borislav Mihailović-Mihiz, Predrag Palavestra, Nikola Milošević i dr.), različite izjave u našoj štampi (među ostalim Dedijerova i Šuvarova; ne znam zašto je izostala i ona Da­vičo­va). Šteta je — to sam istaknuo i u spomenutom pismu Udruženja knji­ževnika Srbije — što se u ovakvim slučajevima ponašamo suviše partikularno ili regionalno: istupa se samo za čovijeka iz svoje sredine, ali to je drugo pitanje, koje ostavljamo za drugu priliku.

Dokumenti su sakupljeni i poredani bez neke uočljive tendencije: oni su svedočanstvo o suđenju, a ne plaidoyer za osuđenog. Neki naši pisci vrlo loše prolaze u njima, prije svega urednici koji su dali posve kontradiktorne izjave na početku istražnog postupka, u četiri oka s istražiteljem, i na kraju, na javnom procesu. U prvoj fazi, njihove optužbe sadrže riječi poput: "pogubna asocijativnost", "uvrede", "direktne asocijacije", "analogije", "aluzije", "grube pamfletske aluzije na simbole na tekovine revolucije", "ružno aludiranje na pojedine simbole naše revolucije", "nesumnjive šifre za odgonetku", "loša poezija" i sl. Sve te izjave — ili gotovo sve — mijenjaju se stubokom na samoj raspravi koja je bila otvorena. Je li to dokaz da smo navikli drukčije govoriti pred jav­no­šću nego u službenim kancelarijama, teško je reći.

I u drugim je situacijama bilo karakterističnih izjava. Prema zapisniku sa sastanka Programskog saveta Izdavačke radne organizacije "Prosveta" , jedan poznati pisac (Miodrag Bulatović) govorio je u svoj­stvu "delegata Konferencije autora" na slijedeći način: "Lično ne bih že­­lio da ga uhvate jače snage i da se preko njega i preko nas prepucavaju. Trebalo bi da ga (Gojka Đoga, op. P.M.) neko zovne i da se učini po­kušaj da se od njega dobije neka vrsta odricanja. Ako on shvati da su te njegove pesme, njih desetak, budalaština a ostale to nisu (…) to bi bilo pozdravljeno u građanstvu. Taj razgovor bi mogao u ime Saveta ili u ime kuće obaviti neko ko ume da razgovara sa nekim takvim čovekom" (str. 10. "Zapisnika sa VIII redovne sednice Programskog saveta Iz­da­va­čke radne organizacije 'Prosveta' iz Beograda, održane 28. maja 1981. godine u poslovnim prostorijama Radne organizacije u Beogradu, Čika Ljubina 1").

Ovaj je zbornik, prema tome, uza sve ostalo zanimljivo svje­do­čan­­stvo o nama i našim prilikama: o tome kakvi smo, kako izdajemo knji­ge, tko sve o tome odlučuje i na koji način, kakve zgode i nezgode obi­lježavaju naš kulturni i književni život i tome slično.

Naravno, ne može se zanemariti duhovno stanje dijela čaršije i po­jačana nacionalna (nacionalistička) osjetljivost, osobito nakon doga­đaja na Kosovu (po čemu su Srbi danas "loše prošli u Jugoslaviji" zbog Tita, kao što su jučer isto tako "loše prošli" Hrvati i dr.), sve to što raz­nim osmozama utječe na okolinu, čime okolina utječe na mnoge među nama i čemu se nije uvijek lako oduprijeti, premda sam daleko od po­mi­sli da u svim spomenutim istupima ima odraza takvoga stanja. Ne za­ne­marujem posve ni utjecaj te vrste, već prije, na samoga autora Vu­nenih vremena i njegove izraze u pojedinim "aluzijama" ili "asocijacijama". Zalažući se da se Gojka Đoga oslobodi zatvora nisam to činio zbog toga utjecaja nego zbog pjesničke vrijednosti njegovih radova.

Jedna kratka digresija u vezi sa tim: imao sam nedavno priliku da prosuđujem o djelima jednog našeg pjesnika u Zagrebu s naglašenim na­cionalističkim aluzijama iz 1969—1971: trudeći se da odjelim što je mo­guće više asocijacije koje pobuđuje njegova poezija od stanovitih vrijed­nosti same poezije, uočavao sam neprestano (nasuprot mišljenjima ne­kih semiotičkih diletanata) kako labava unutrašnja artikulacija pjesme dopušta da se izdvoje pojedini aluzivni stihovi, kao što se s glave ćelave pjevačice može lako i bezbolno skinuti vlasulja. Đogin pjesnički diskurs je, međutim, većim dijelom čvrst i homogen: to je jedan od razloga zbog kojih se ovdje može uspješnije braniti vrijednost poezije. No, to nije naš problem u ovoj prilici.

U ovakvim slučajevima držim da je dobro da se sve objavi i tako onemoguće ili obezvrijede priče i čini kuloarskih i čaršijskih krugova, ko­je sigurno nisu zainteresirala Vunena vremena zbog same poezije. Kad bi se objavilo uzastopce više knjiga kao što je ovaj zbornik dokumenata i tako otvorio javni pristup slučajevima što se dešavaju svugdje pa i u našem društvu, one bi — te knjige — prestale biti nečim iznimnim i izazivati veću pažnju nego što stvarno zaslužuju. Deset prvih takvih knjiga mogu biti dočekane kao senzacija, jedanaesta bi bila kao sasvim obična stvar.

Valja pretpostaviti da će se u razvijenom socijalizmu dopuštati ob­javljivanje i djela koja dovode u pitanje ili osporavaju određene komponente samog socijalizma. Bez toga se neće moći ići dalje: dalje od socijalizma onakvog kakav je danas.

Od nekud moramo početi, tj. nastaviti.

Predlažem bez dvosmislenosti da se knjiga Slučaj Gojko Đogo — dokumenti objavi.


NIKOLA MILOŠEVIĆ:
Prikupljajući i u jednu celinu objedinjujući sva dokumenta o sudskom procesu protiv pesnika Gojka Đoga, novinar Dragan Antić oba­vio je višestruko značajan i koristan posao. Kako god da cenimo proces o kome je reč, jedno je već sada sasvim sigurno: posredi je događaj koji nijedan budući istoričar, teoretičar književnosti, sociolog, antropolog ili prosto čovek od pera neće moći da zaobiđe u svojim analizama. Sa­vremeniku pak u čije ruke pomenuta knjiga bude dospela biće to dobar povod za razmišljanja što svojom dalekosežnošću prevazilaze konkretan istorijski trenutak, sežući mnogo dublje i dalje od tekućih i dnevnih preokupacija i problema.

Prvo i verovatno najznačajnije razmišljanje tiče se procene so­ci­jal­no-političke uloge pesničke reči i razloga što stoje iza različitih procena ove uloge. Ne jednom u novijoj kulturno-političkoj istoriji — počev­ši od suđenja Gustavu Floberu pa do zakulisnog procesa Osipu Mandelj­šta­mu — svi misaoni ljudi, a pogotovu oni koji se ovom temom profesio­nalno bave – morali su sebi postaviti dva ključna i na svoj način sudbonosna pitanja: 1) Ko je taj ko valja da ocenjuje socijalno-političku nosivost književnog izraza i 2) Da li književni izraz, sve i kada je, eventualno, korišćen u političke svrhe ima tu moć da nešto bitnije izmeni u postojećim društvenim odnosima.

Na oba ova pitanja istorija je već dala svoj nedvosmislen odgo­vor. Pokazalo se najpre da nije dobro za društvenu klimu jednog vremena ka­da se u ulozi glavnih arbitara u delikatnom i složenom poslu prosu­đivanja političkih implikacija umetničkih tvorevina pojavljuju sudije i državni tužioci umesto književnih kritičara i teoretičara. Pokazalo se, isto tako, da nigde i nikada nijedan socijalni poredak nije mogla ozbiljno ugroziti reč nekog pesnika i da zazor od pesničke reči po pravilu krije u sebi nemoć da se kako valja razlikuju stvarne društvene opasnosti od onih fiktivnih. Na stih se odgovara kritikom ili stihom. Stih nije metak.

Upravo zato ova zbirka dokumenata deluje i kao večito aktuelno upozorenje, a ako imamo u vidu da suđenje pesniku Đogu još uvek nije okončano, onda za njeno objavljivanje postoji i jedan dodatni "pedagoški" razlog. Još uvek se analiza Đogovih stihova može prepustiti oni­ma koji između optužnice i književne kritike ne stavljaju znak je­dna­kosti i kojima zbirka pesama, čak i kad možda ima izvesnih političkih implikacija, nikada nije isto što i letak u kome se poziva na pobunu protiv režima. I kad za Antićevu knjigu ne bi bilo nikakve druge preporuke osim ove bilo bi to već sasvim dovoljno da svesrdno podržimo njeno objavljivanje u najskorijem mogućem roku.


RADOMIR SMILJANIĆ:
Beogradski novinar Dragan Antić iz Politike ponudio je "ZAPI­SU" jednu nesvakidašnju knjigu. To je zbirka autentičnih dokumenata u vezi sa suđenjem pesniku Gojku Đogu. Đogova zbirka pesama Vunena vremena objavljena je u izdavačkoj kući "Prosveta", Beograd, a zatim, odlukom ovog izdavača odmah povučena i uništena. Sam pesnik, čije je delo Kukuta bilo svojevremeno nagrađeno kao najbolja pesnička knjiga godine u Jugoslaviji, podvrgnut je zbog zbirke Vunena vremena krivičnom gonjenju, a da delo nije sudskim putem čak ni zabranjeno.

Dokumenti o slučaju Gojko Đogo otkrivaju mogućnosti i šanse je­dnog društva da otvoreno, javno, konkretno proveri na delu svoje pro­­klamacije o pravu čoveka, svoje ustavne norme o apsolutnoj slobodi pesničkog stvaralaštva kao jednog duboko humanog, progresivnog, da­kle, čina. Ima mnogo uzbudljivih stranica u ovoj knjizi, počevši od bri­lja­ntne odbrane samog pesnika pred sudom u kojoj on objašnjava po­reklo, namenu, upotrebu i zloupotrebu poetskih asocijacija, do istupa poznatih pisaca ove zemlje i ovog grada koji su i kao svedoci pred sudom a i u svojim napisima izvan njega, u javnosti, zastupali mišljenje da pesnik Gojko Đogo ne bi smeo biti osuđen zbog svog pesničkog čina.

Ova knjiga će svakako ući u riznicu kulturnog blaga našeg dru­štva kao dokaz o njegovoj spremnosti da se zagleda u sopstvene provali­je kako bi ih zaobišlo.

Okružni javni tužilac Miloš Aleksić 2. novembra 1982. godine do­neo je rešenje:

"... Privremeno se u celosti zabranjuje rasturanje knjige 'Slučaj Goj­ko Đogo — dokumenti' autora Dragana Antića iz Beograda, čiji je iz­davač Trajna radna zajednica pisaca 'ZAPIS' iz Beograda, urednik Rastko Zakić, a štampar Štamparska izdavačka radna organizacija 'Sr­bi­ja' iz Beograda, zbog objavljivanja niza tekstova kojima se nanosi po­vreda ugleda SFRJ i časti i ugleda Predsednika Republike i iznose i pro­nose neistinita tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost, — čime je učinjena povreda propisa čl. 2. st. 1. tač. 5. Zakona o sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja ('Službeni list SFRJ broj 58/76') i čl. 135. st. 1. tač. 2. Zakona o javnom informisanju ('Službeni glasnik SR Srbije broj 5/78')...". U nastavku ovog dokumenta sledi obrazloženje tužioca.

Pred većem Okružnog suda u Beogradu, na dan 5. novembra 1982. godine, kojim je predsedavao sudija Tomislav Šekularac, prema predlogu Okružnog javnog tužioca u Beogradu koga je zastupao zame­nik Danilo Jovanović, održan je glavni pretres. Advokati odbrane Bra­nislav Tapušković, Rajko Danilović i Rade Mikijelj predložili su da se glavni pretres ne održi, s obzirom na to da nisu imali nijedan primerak knjige čija se zabrana traži, pa nisu mogli da izvrše uvid u nju radi ocene osnovanosti predloga tužioca. Ovom predlogu se usprotivio javni tuži­lac, smatrajući da su advokati odbrane mogli da se upoznaju sa sadr­žajem knjige pročitavši je u rukopisu. Advokat Rade Mikijelj potom izjavljuje da je izvršena i zaplena rukopisa knjige i da zbog toga traži da se izvrši uvid u taj tekst. Predsednik veća, sudija Tomica Šekularac od­bio je sve predloge.

Suđenje, koje je trajalo ceo dan, završeno je donošenjem rešenja:

"...ZABRANJUJE SE u celosti rasturanje knjige autora Dragana Antića 'Slučaj Gojko Đogo — dokumenti' koju je oktobra meseca 1982. godine izdala Trajna radna zajednica pisaca 'ZAPIS' iz Beograda, Mi­tropolita Petra 8, a štampala ŠIRO 'Srbija'.

Svi primerci knjige 'Slučaj Gojko Đogo — dokumenti' ODUZIMAJU SE i po pravosnažnosti ovog rešenja imaju se uništiti.

Po pravosnažnosti ovog rešenja izreku istog objaviti u 'Služ­be­nom listu SFRJ' i 'Službenom glasniku SR Srbije'…"

Advokati odbrane uputili su žalbe Vrhovnom sudu Srbije. Ra­zu­me se da je Vrhovni sud potvrdio rešenje Okružnog suda.

Sudija Okružnog suda u Beogradu Tomica Šekularac uputio je 26. novembra 1982. godine dopis Štamparskoj radnoj organizaciji "Sr­bija" (Mije Kovačevića 5 u Beogradu) u kojem je obaveštava: "... da smo da­nas dali nalog gradskom SUP-u Beograd, da sve primerke knjige 'Slu­čaj Gojko Đogo — dokumenti' od vas oduzmu radi uništenja, s tim što je potrebno da se jedan primerak ove knjige koji je ukoričen dostavi ovom sudu radi združenja spisima predmeta".

Prostor mi ne dozvoljava da ovom prilikom citiram sva dokumen­ta vezana za zabranu knjige "Slučaj Gojko Đogo — dokumenti". Mnogi koji danas tako zdušno insistiraju na slobodi govora, u to vreme zastupali su rigidne stavove komunističke partije. O neprijatnostima, maltretiranju mene i moje porodice takođe neću govoriti.


P. S.

U proleće 1983. godine, Skupština opštine Stari Grad pokrenula je Inicijativu za ukidanje Trajne radne zajednice pisaca 'ZAPIS' u Beo­gradu, Francuska 7. U obrazloženju te inicijative se kaže: "Upravo zbog onemogućavanja uticaja društvene zajednice i ostvarivanja posebnog društvenog interesa, u Radnoj zajednici 'ZAPIS'-a došlo je do organizovanja štampanja knjige 'Slučaj Gojko Đogo — dokumenti', čije je rasturanje, zbog svoje sadržine, pravosnažnim rešenjem Okružnog suda u Beogradu (KZ 175/82 od 5.11.1982. god.), u celosti zabranjeno.

Društveni pravobranilac samoupravljanja za Opštinu Stari Grad Slavko Stefanović …utvrdio je imajući sve ovo u vidu da u trajnoj radnoj zajednici pisaca 'ZAPIS' ne postoje uslovi za obavljanje delatnosti, te, u skladu sa Zakonom, pokreće inicijativu za njeno ukidanje…".


Hadži Dragan Antić,  publicista | Beograd | Hereticus  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 16, 2010, 09:09:34 pm »

*
DOGAĐAJI U "PROSVETI"


KUKAVIČIJE JAJE GOJKA ĐOGA

Panična psihoza povodom jedne tanke knjige pesama, povodom zbirke "Vunena vremena", Gojka Đoga, koja se kao plima neslućenom brzinom i u neslućenim razmerama počela širiti iz jedne naizgled početničke greške Beogradskog izdavačkog preduzeća "Prosveta", vraća se najzad posle desetak dana u ono ekološko-agregatno stanje kad se ispod poganog mutljaga naziru prvi trenuci bistrine.

Kratak redosled događaja govori da je uoči prvomajskih praznika, 30. aprila, ne čekajući zvanično odobrenje, urednik "Prosvete" i pesnik Branislav Petrović izneo u knjižarske izloge devet još vrućih od štampe pesničkih zbirki; i da je jedna od njih — "Vunena vremena", Gojka Đoga posle toga izazvala glavnog i odgovornog urednika Petra Džadžića, koji je svoj obavezni primerak dobio tek 12. maja, da knjigu sutradan odmah iz prodaje povuče, a samoupravnu komisiju RO "Prosveta" da se sastane i objavi da se tu radi "o zbirci u kojoj se vređaju, kako naša revolucija i naše tekovine, tako i najsvetlija ličnost naše Revolucije" (iz pijeteta izbegavajući da u toj situaciji prevale preko jezika — "drug Tito"). Odmah iza takve kvalifikacije sledi još žešća i gotovo nedvosmislena sumnja da se "to isticanje u izlozima poklapa sa godišnjicom smrti druga Tita i sa poznatom akcijom neprijateljskih snaga u našoj zemlji" (ponovo je bilo teško prevaliti preko jezika geografsko odredište tih događaja — "Kosovo"). I, na kraju "imajući u vidu navedene propuste" kontrola "Prosvete" predlaže suspenziju sa dosadašnje dužnosti: direktora OOUR "Izdavačke delatnosti", njenog glavnog i odgovornog urednika, urednika i recenzenta zbirke, tehničkog urednika i korektora (jedino je u tom zahuktalom redosledu iz nepoznatih razloga preskočen lektor kao direktni učesnik u pripremi i izdavanju Đogovih "Vunenih vremena".)

Optužbe su teške. Ali, niko ne zna šta piše u toj Đogovoj knjizi, koja je u međuvremenu posle 26 prodatih primeraka hitno povučena iz knjižara. Znaju, znači, samo tih 26 kupaca knjige, i sam autor Đogo. I, naravno — glavni i odgovorni urednik Petar Džadžić koji otvoreno kaže:

— To je nedvosmisleno neprijateljska knjiga, sa direktno pamfletskim aluzijama koje su apsolutno jasne. Ne može me niko ubediti da su višeznačne. One idu samo u jednom pravcu. Čovek sam kulture, godinama sam se bavio knji ževnom kritikom, pa šta mislite da ne bih branio poeziju. Branio bih je, ali u ovom slučaju nemam šta da branim. I zbog toga mi je teško.

Začudo, u knjižarama nam kažu da je od devet autora pesničkih zbirki, među kojima su: Vesna Krmpotić, Jevrem Brković, Joan Flora, Petar Cvetković, Milan Nenadić, Novica Tadić, Vito Marković i Ranko Jovović, kupovana samo Đogova knjiga. Znači, neka od onih čaršijskih tunelskih intriga išla je ispred "Vunenih vremena". Iskusniji knjižari koji žele da vam pomognu, jer u ovom trenutku kad javni tužilac, koji je primio svoja obavezna tri primerka, nije pokrenuo postupak, oni na to imaju pravo, predlažu nam: "Jedino možemo da vam preporučimo fragment ciklusa 'Kuća oca Crnboga', koja je objavljena i u časopisu 'Delo', datiranim sa 1980. godinom, u dvobroju septembar-oktobar". Ali, ako nas sećanje ne vara — na te Đogove pesme objavljene u "Delu", od 61. do 69. strane, niko nije reagovao, iako su štampane u duplo većem tiražu od knjige (u 2000 primeraka). Međutim, i tog broja 'Dela' više nigde nema.

Postoji mnogo način da se jedno umetničko delo ne razume, da se ishitreno osudi, da se po inerciji uključite u takvu neku hajku. Ali, zar se bezbroj puta nismo protiv toga branili našim oprobanim receptom, kako to neko samo ironično reče 'našom nacionalnom boljkom — blagim oportunizmom sa povišenom dozom tolerancije'. Evo, dakle, prilike da posle slučajnog pronalaska jednog primerka knjige "Vunena vremena", ponovo isprobamo takvu našu 'duhovnu gimnastiku'. Pogotovo, što je reč o pesniku koji je tu, pre samo četiri godine, u onoj najvećoj i uzbudljivoj plemenitoj utakmici udruženih izdavača pobedio sa pesničkom zbirkom 'Kukuta', osvojio visoku nagradu 'za dlaku' ispred svog današnjeg urednika, pesnika Branislava Petrovića, i doneo svojom poezijom onu zaista novu, ljutu, opaku i gorku leksiku svog dalekog hercegovačkog sela Vlahovića. Ali, šta je ipak ovo ispod naslova pesme 'Zlatna groznica': 'Putevi su naši pravi — Ispravili smo sve krivine — Zidani most malo hramlje — Ukopaćemo dublje levu nogu… I on će dobiti zlatnu značku…"

Zastajemo pred ovom prvom, docnije ćemo se uveriti — prilično "ne viđenom" naznakom, i pokušavamo da je ne prihvatimo. Jer, možda smo i inficirani onim prethodnim razgovorima i panikom u "Prosveti", možda…


PISMO GOJKA ĐOGA

Zašto u tom slučaju novinar NIN-a ne bi probao nešto drugo. Zašto, kad je već tu, pred njim, i to pismo pesnika Gojka Đoga, upućeno juče glavnom i od govornom uredniku Petru Džadžiću, zašto ne bi probao da posluša savet autora "Vunenih vremena".

"Obavešten sam o sudbini moje knjige 'Vunena vremena'. Čuo sa ono za šta sam verovao da nikada neću čuti. I znam da nisam čuo sve, a pretpostavljam da ću još štošta čuti. No, rodilo se, treba ga ljuljati. Budući da mi nije data prilika da kažem bilo šta, obraćam Vam se na ovaj način, sa ludom nadom da ću bar malo doprineti otklanjanju nesporazuma. Taj nesporazum je, pre svega, estetički. Mislim da su moje pesme čitane onako kao što se poezija ne sme čitati. Jer, onaj ko pristane da 'prevodi' metafore, može im pridati bilo kakvo značenje…"

Estetika… "prevođenje" metafora kao moguća zamka, kao mogućnost da se upadne u onu direktnu bukvalnu asocijaciju koju ne bez razloga svaki umetnik sa indignacijom odbacuje, ježi se, gotovo prezire… Ali, možda to sada Gojko Đogo počinje unapred da svojim čitaocima pripisuje "pokvarenu maštu", da im gotovo direktno govori da to što oni asociraju, to je njihovo tumačenje, to je "njihov greh", jer njegova metafora je višeznačna, ide u više pravac. Dakle, sve u onom smislu — ako vi tako mislite, onda ste vi krivi, a ne Đogo. Možda im, svojim čitaocima, on to unapred oduzima mogućnost bilo kakve reakcije…

Ali, pođimo dalje, čitava noć je pred nama do predavanja rukopisa. Koga to Đogo, u zaista vulgarnim, a direktnim, metaforama pominje, što umire, a ostali stoje u strahu i ne smeju ni ogledalo da mu ispod nosa prinesu, jer će možda mrtav da vaskrsne… Aluzije s one strane bilo kakvog ukusa, i kako nam je Petar Džadžić napomenuo, ma koliko se mi branili od njegovog ukusa — "jedna pamfletska aluzija iz jedne pesme nadovezuje se na drugu u sledećoj pesmi."

Nije ni čudo što svi pišu o tome, a niko ne citira. Jer, aluzije su tako direktne, na lične sklonosti, na dugovečnost, na bolest, na operaciju, na sahranu, sa "crnokrugom" mase na Trgu Republike. Ništa Gojko Đogo ne ostavlja na miru. Otrovnim krmećim očnjacima ujeda, rnja, dere, trese, komada… Nezapamćeno do sada u svetu poezije. I, sa kakvom to neutoljenom zlobom čini! Zar se umetnost uopšte ikada u svojoj istoriji osnivala na zlobi! I, zašto to Gojko Đogo čini? Zar se uzda da se tako lako, sa nekoliko pesama mogu isprljati i zamutiti poštovanja i osećanja miliona ljudi.


ZLOUPOTREBA POVERENJA

Ali, sadržaj knjige nije sve na čemu treba završiti… Jer, ono što dalje sledi u pismu Gojka Đoga otkriva o njemu još neke stvari. O njemu, ali i o ostalima koji su svojim propustima učestvovali u ovoj neprijatnoj priči:

"Osećam se duboko krivim pred pesnikom Branislavom Petrovićem, ako on sevet mene bude imao bilo kakvih neprilika, te vas molim da ga, kao glavni i odgovorni urednik, ako možete zaštitite jer njegov greh, ako greha uopšte ima, jeste u tome što mi je verovao kao pesnik pesniku, što je imao u mene poverenja (koje sam ja, eto, 'zloupotrebio'), pa moju knjigu, u poslednjoj verziji nije ni pročitao. Naime, ja sam na knjizi radio do poslednjeg časa, precrtavao, dopisivao, izbacivao, ubacivao. Smatrao sam i sad smatram da je to logičan i uobičajen postupak na koji pisac i urednik, hvala bogu, imaju pravo. Jedan jedini moj cilj bio je da knjigu učinim što boljom. A ne da 'zabadam nož u leđa', da 'podmećem kukavičja jaja'…"

Taj "veliki gest" koji sada više nikome ne treba do samom Gojku Đogu, da pokaže, valjda, kako se i iz obmane i prevare može izaći sa nekom vrstom džentlmenskog čina i moralne satisfakcije… Ali, na žalost, "kukavičje jaje" bez znakova navoda je ipak podmetnuto. Pesnik Branislav Petrović koji je i recenzirao prvu verziju zbirke i dao je Đogu da takvu odnese u štampariju, kako kaže, poverovao je svome drugu pesniku. "Verovao sam kao što sam NA REČ verovao i drugim pesnicima koji su iz redakcije uzimali VEĆ RECENZIRANE zbirke. Zašto sam verovao? Zato što je poverenje ONO NEŠTO što sam uvek po drazumevao u svom životu, što je bez POVERENJA, mislim, nemoguće živeti" — piše u svom pismu NIN-u pesnik Petrović. I, onda ta ispovest kreće svom tragičnom raspletu: ne sumnjajući da je to ona ista, a ne dopisana zbirka, koju je zajedno sa svojim drugovima iz preduzeća, Svetlanom Velmar-Janković i Milanom Komnenićem pročitao i odobrio, Branislav Petrović se žuri da kao novi revnosni urednik, a i pesnik, učini prijatnost svojim izabranicima:


KAD KULTURA GUBI

"Kako je, dakle, došlo do pojavljivanja nekoliko primeraka zbirke u izlozima triju beogradskih knjižara za vreme praznika Prvog maja" — objašnjava dalje Petrović — "Lično sam, uoči Praznika, na tome insistirao. Ne sumnjajući u mo gućnost bilo kakvih izmena u zbirkama (jer su se u izlozima pojavile i zbirke još osam pesnika koji uživaju visok književni ugled), hteo sam da zbirke u lepoj opremi Dobrila Nikolića, ulepšaju izloge knjižara… Bio sam radostan kad sam za vreme Praznika gledao zbirke u izlozima, zbirke koje sam potpisao. Dozvoljavam da mi se pripišu brzopletost, preterana revnost, nepromišljenost, nazovimo to kako hoćemo, ali svaki pokušaj da se pojavljivanje devet zbirki poezije u izlozima knjižara, na moju inicijativu, poveže sa poznatom situacijom neprijateljske delatnosti, podvlačim, svaki takav pokušaj smatram gnusnim, zlonamernim i ljudski neprihvatljivim činom…"

Kako je Đogova zbirka izgledala prvi prvom čitanju, koliko je urednik Petrović bio upoznat sa njegovim docnijim prepravkama, dopisivanjem i ubacivanjem čitavog novog ciklusa? O tome svemu doneće svoj sud "Prosvetina" specijalna komisija. Ali, ta verovatno neodrživa paralela, ta olako prilepljena politička kvalifikacija samoupravne radničke kontrole RO "Prosveta", uz petoro ljudi iz OOUR "Izdavačke delatnosti", potvrdila je staro pravilo da jedno zlo nikad ne dolazi samo. Jedna bruka započeta sa knjigom, krenula je tako da putuje u javnost sada na dva koloseka. Jedan sa onim sadržajem Đogove knjige, drugi sa neshvatljivom podeljenošću i neslogom u "Prosvetinoj" kući.

Možda smo ipak u svemu malo zaboravili na čoveka koji ipak rukovodi izdavanjem knjiga, čoveka za koga kažu "on kao glavni i odgovorni urednik nije obavezan da čita rukopise, a kako bi to i mogao da stigne na primer sa preko 300 'Prosvetinih' knjiga koje su prošle godine izašle; već je tu da odabere urednike koji će to da čine". Zaboravili smo, dakle, na čoveka, koji je, čim mu se našla Đogova knjiga u rukama, sutradan povukao iz prodaje. On svoju krivicu zna i njegov stav je jasan: "U ovom slučaju mogao bih da se osećam moralno čistim, ali i odgovornim za ono što se desilo, jer sam na mestu glavnog i odgovornog urednika. Spreman sam da sa te strane ponesem sve konsekvence. Međutim, kvalifikacija i optužba koju je izrekla naša 'Prosvetina' kontrola, svrstavajući nas u događaje na Kosovu, podstiče me da napomenem da takvo pravo na takvu kvalifikaciju može da ima samo Sud, naravno uz potrebne dokaze."

Da li treba reći da su posledice takve neopreznosti u ovom trenutku i gorke i gotovo nesagledive: beskrajni sastanci, programskih i radničkih saveta, is pi tivanja i provere raznih komisija, i tragični nesporazumi u kojima se kultura dovodi u onaj ponižavajući položaj kad gubi i saginje glavu.

NIN, 24. maj 1981. Stevan Stanić....


~

Na sudjenju iste godine Brana Petrović je branio Gojka Đoga. Branio ga je citajući njegovu poeziju pred sudom. Zbog navedenih propusta u procesu izdavanja knige izgubio je mesto urednika Prosvete. Dan nakon nakon izricanja presude Francuski "Le Monde" je objavio Braninu sliku sa suđenja pod naslovom "Pesnik brani pesnika". Brana se nije dvomiuo kako da postupi...pred porodicom je retorički zapitao "Da li je istorija čula da je pesnik napustio pesnika?" Facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 03, 2011, 04:58:37 pm »

*

UKS: SLUČAJ ĐOGO SVEDOČI O DISKRIMINACIJI SRBA U BIH   
                  
Odbor za odbranu slobode i prava Udruženja književnika Srbije (UKS), saopštio je da nedavna zabrana ulaska u BiH piscu Gojku Đogu svedoči da se od rata ništa nije promenilo u politici drugog b-h entiteta ili tzv međunarodnoj zajednici prema Srbima. Ocenivši da je u tom postupku postojala namera, u saopštenju je navedeno da  vlasti BiH i Kancelarija visokog predstavnika međunarodne zajednice Miroslava Lajčaka i ovim činom nastavljaju sa programiranom diskriminacijom i ograničavanjem ljudskih prava Srba. Slučaj Gojko Đogo je izabran da se srpskoj državi u Bosni da do znanja da se nad njenim akademicima može primenjivati demonstracija sile čak i onda kada je na mestu njenog predsednika  sadašnji predsednik Akademije nauka i umetnosti RS Rajko Kuzmanović, navedeno je u saopštenju. Redovni član Akademije nauka i umetnosti RS, Gojko Đogo, vraćen je 5. septembra sa graničnog prelaza Gradiška, kada je hteo da uđe u BiH, da bi prisustvovao sednici Skupštine Akademije u Banjaluci, uz obrazloženje da mu je zabranjen ulazak u BiH.

19. septembar 2008. | (Izvor Tanjug) | Glas Srbije


*

POLITIČKA POMRČINA OPET!?
 
Septembra prošle godine (2008) protestovali smo zbog odluke bosansko-hercegovačkih vlasti da redovni član Akademije nauka u umjetnosti Republike Srpske, pesnik Gojko Đogo, bude vraćen sa graničnog prelaza u Gradiški na osnovu "Zakona o boravku stranaca i azilu", po kojem u BiH ne mogu ući "lica koja predstavljaju pretnju bezbjednosti zemlje, ustavnom poretku i javnom redu i miru". Kako se ugledni pesnik i humanista, rođen u Vlahovićima kod Ljubinja (Hercegovina) našao na tom spisku niko ne zna, osim možda oni koji su srušili spomenik Ivi Andriću u Višegradu i pucali u spomenike Branku Ćopiću u Hašanima i Bosanskoj Krupi...
 
Verovali smo da će naš protest, ako ne može da zaustavi programiranu diskriminaciju i gaženje ljudskih prava Srba u Bosni i Hercegovini, ono bar pokrenuti otvorenu raspravu o tome, ali nas je ponovna zabrana akademiku Gojku Đogu da uđe u Bosnu i Hercegovinu (23. oktobra ove godine), uverila da se u tamnom vilajetu ništa nije promenilo — ni u politici drugog entiteta prema Srbima, ni u tzv. međunarodnoj zajednici, čiji se predstavnici čak trude da tu mračnu politiku nametnu kao politiku zajedničkih organa Bosne i Hercegovine!? Srpski pesnik Gojko Đogo nije hteo da Odbor za odbranu slobode i prava Udruženja književnika Srbije i ove godine protestuje kod bosansko-hercegovačkih vlasti, pa informaciju o ponovnoj zabrani pesniku da uđe u državu u kojoj je rođen objavljujem u izveštaju o radu u 2009. godini s tankom nadom da će je pročitati neko iz drugog b/h entiteta ili međunarodne zajednice, neko ko je častan i slobodan i kao takav dići svoj glas, glas nemirenja sa diskriminacijom, glas protesta, glas koji bi bio krik iz mraka.

 
Duško M. Petrović, portparol i sekretar Odbora | UKS za odbranu slobode i prava
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 11, 2012, 01:54:29 am »

*

POEZIJA PROVERAVA NAŠU SAMOSVEST





Poezija — od zdravice do tužbalice — kao nijedna druga umetnost, brani zaboravu i nedaćama istorije da zatru naše tragove i putokaze

Postoji nešto u čoveku što se može izraziti samo pesmom i molitvom. A tu bitne razlike  i nema. Sve su pesme molitve za dobro, samo se sve ne pevaju kao molitve. Naša najdublja osećanja, kao ljubav, vera, slutnja, strepnja, ne daju se racionalno iskazati. Takvo je i osećanje pripadnosti svom narodu. Ne može se pouzdano razjasniti kakva to socijalna i duhovna veza spaja pojedinca i pleme. Nemojte se začuditi ako neki Srbin iz Temišvara ustvrdi kako u vedroj letnjoj noći vidi osvetljen krst na Hramu Svetog Save na Vračaru. Čovek ponekad vidi ono što želi da vidi, a pamti ono što ne može da zaboravi.


DEMOKRATSKA MIMIKRIJA

Gde god da su, Srbi ne zaboravljaju svoje kosovsko ognjište. Ono se ne dâ uprtiti na ramena i preneti u novi zavičaj, ali njegov žar večno plaminja u našim nedrima i greje nas iznutra. Kad nam ga tuđini otmu, mi ga u pesmama i molitvama uzdižemo na nebesa, tako postaje vidljivije i lepše. Oni ga razaraju i prekopavaju, a mi ga obnavljamo, i pozlaćujemo u našim srcima. Naše grane i ogranci povili su se po Balkanu i po celom svetu, ali svi znamo gde je naše stablo ukorenjeno i niko ga iščupati ne može.

Poezija — od zdravice do tužbalice — kao nijedna druga umetnost, proverava našu samosvest i brani zaboravu i nedaćama istorije da zatru naše tragove i putokaze.

Nama Srbima prigovaraju da  smo preopterećeni svojim povesnim i mitološkim nasleđem, da poput hrišćanskih svetitelja, maltene, uživamo u mukama čekajući vaskrsenje. Ne kažu oni to da nam pomognu, da nas sa krsta skinu, nego zato što ne vole one što su svikli da uspravno stoje, makar i na krstu.

Demokratski imperijalizam se od onog starog, kolonijalnog, razlikuje samo u tehnici potčinjavanja. I to samo u nijansama. Prema novom globalnom projektu velikih i moćnih, mali i siromašni narodi moraju poviti kičmu i kao vazali stati u red da se poklone njihovom  zlatnom teletu kredita i kamata, menica i obveznica.

Danas Srbima pod kolane pritežu patrljke bombama polomljenih  krila, sutra će to nekom drugom neposlušnom narodu. U Srbiji nema plača ni smeha, ali nema ni molitve njihovom Milosrdnom Anđelu. Srbi se nemo suočavaju sa svojom sudbinom, komadanjem zemlje i otimanjem imovine. Pevaju nam uspavanke o svetloj budućnosti, a pretvaraju nas u parije. Uslovna sloboda i demokratska mimikrija samo zakriljuju golo nasilje kaznenih ekspedicija. Taman smo se nekako otarasili istočnih, a stigli su zapadni usrećitelji.

I čemu pesnici u takvom vremenu?


PODUPIRANJE BESKRAJA

Ako odgovorimo ničemu, ko će se oglasiti u mraku — kad su sva druga usta zavezana — ako ne slepac i pesnik. Od slepog Homera do slepog Višnjića, i do današnjeg dana, dužnost pesnika je da, na svoj način, istinito svedoči i uznemirava; da usnulog probudi, a vezanog podstakne da sanja. Nemir je prirodno stanje poezije.

I ja, uprkos vaseljenskoj hajci na Srbe, verujem u taj usamljeni glas istine. I ne mogu da odolim iskušenju da se ovde pred vama ispovedim. Iako ova ispovest više liči na krik.

Veliki rumunski vajar Brankuš napravio je onaj "Stub beskraja" što se upreden kao kičma, pršljen na pršljen, diže u visinu i, valjda, podupire beskraj. Taj nesavitljivi stub nalikuje kičmi koja, uprkos teretu na ramenima, opstojava uspravno. — Koja to sila utvrđuje kičmu srpskog naroda, ako ne metafizički Kosovski zavet, preobražen u životno načelo?!

Ja verujem u iskonsku snagu simbola i, uprkos istorijskom nihilizmu, očekujem dane srpskog preobraženja. I verujem da će Kosovo ostati srpski Jerusalim, kako na nebu tako i na zemlji. Ono što uistini poeziji niko ne može poreći.  Tu nadu u moć istine raspirujem u svojim stihovima, kao i danas ovde među vama.


Gojko Đogo | 01.09.2010. | Beseda na dodeli "Velike Bazjaške povelje", uoči Preobraženja, 18. 8. 2010. godine, u Bazjašu, Rumunija | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Novembar 28, 2014, 01:57:57 am »

*
METAFORE I POLITIČKE PORUKE: GOJKO ĐOGO


CRVENO I CRNO

Zbog zbirke pesama "Vunena vremena", koja je objavljena 1981. godine, Gojko Đogo je osuđen na zatvorsku kaznu od dve godine. U zatvoru je odležao četiri meseca. Posle ozbiljnih zdravstvenih problema, oslobođen je daljeg izdržavanja kazne. Robijao je, kako kaže Ljubica Miletić, jer je ukazao na istinu koja se, u to vreme, nije smela glasno izreći, da je ta vladavina naopaka, pogubna po srpski narod i da ne vodi ničem dobrom.

Nova pesnička knjiga Gojka Đoga "Crno runo" (izdavač beogradska "Prosveta"), koja je svojevrsni nastavak knjige "Vunena vremena", dobila je tri nagrade: "Milan Rakić", "Laza Kostić" i "Branko Miljković".

Zbog knjige "Vunena vremena" ste robijali. Kako danas, posle svega, gledate na to vreme?

Priču o "Vunenim vremenima" mogli bismo početi rečenicom: Bilo jednom... kao što počinju bajke. Taj slučaj odavno je već zamagljen u našoj kulturnoj i političkoj istoriji. Ko će se prisetiti šta je bilo 1981? Naše sećanje je zatrpano sudbonosnim zbivanjima iz devedesetih. I moje pamćenje je pomalo setno, iako je to iskustvo prilično gorko. Na tu dramu sad gledam kao na nekakvu šaljivu igru sudbine. Valjda i zato što nekolicina protagonista nisu više od ovoga sveta. Ceo taj politički igrokaz, koji je potrejao nekoliko godina, iz ove perspektive više liči na farsu. Pogotovu kad poredim ovo i ono vreme, naš komunizam i naš kapitalizam, i saberem zlo i dobro. Na šta li smo straćili čitav jedan vek, i tolike živote? U tom kontekstu, moje male muke i ne zavređuju preveliku pažnju.


STRAH JE STRAH

Na suđenju neke Vaše kolege, pesnici, nisu se baš najčasnije držali?

Čast je čast, a strah je strah. "Strah životu kalja obraz često; slabostma smo zemlji privezani...". Već prilično udaljeni, katkad zaboravljamo kakav je to bio režim i kakvi zakoni. Uz to, cenzura je bila utemeljena u ideološkom slepilu i podaničkom mentalitetu koliko i u zakonskim paragrafima. Tako je "zloupotreba" stvaralačke slobode primana i kao moralni delikt. U paranoičnoj atmosferi, medijski doveden je do usijanja, neki se pisci nisu najbolje snašli, i pridružili su se tužiocu kao svedoci. No, možda je to spoticanje i doprinelo da su neki od njih, u ovim danima, postali "radikalni" liberali i krstaši demokratije.

Da li Vam je, kad sve saberete, ta zbirka donela i neku korist?

Svaka nova knjiga veliki je dobitak za autora. "Vunena vremena" su, svakako, poseban slučaj. Tamo su metafore pročitane kao političke poruke. I više od toga, po pijacama i uličnim tezgama, ispod ruke su prodavane kopije u kojima su pesme dopisivane i "objašnjavane". Nepoznati autori su dodavali umetke i pripisivali mi ono što sami nisu smeli izustiti. Ta knjiga je postala neka vrsta narodne pesmarice. Da sam mogao, ja bih ponešto i usvojio.

Iako sam za prethodnu knjigu "Kukuta" dobio — zajedno sa Pekićem — prestižnu nagradu Udruženih izdavača, pa su moje pesme već čitane sa povećanom pažnjom, "Vunena vremena" su tu pažnju ustostručila. Svakom piscu bi to godilo, svejedno kakve je prirode ta čitalačka radoznalost. Rizikujući neskromnost, dodao bih da se posle te knjige srpska poezija drukčije čita, pa i piše. Tako da su se svi pesnici, na posredan način, pomalo okoristili. Ali, to je već druga tema i za pogodnije sagovornike.

Zbirka "Crno runo" je, na izvestan način, nastavak "Vunenih vremena". Vunena vremena nisu prošla, a mnogo je i crnog runa na sve strane?

Moglo bi se reći da je "Crno runo" jedan novi krug koji se poput beočuga drži za "Vunena vremena", što i naslov sugeriše. Isto duhovno stanje, isto osećanje i poimanje sveta, isti jezik – tako kažu kritičari. Neka im bude. Čitaoci to mogu proveriti. Nije se bogzna šta promenilo oko nas, pa ni u nama. Ako je pesniku stalo do tog duhovnog snimka jednog vremena, a meni jeste, razumljivo je da jednu istu knjigu piše sve dok se vreme ne promeni, a to, najčešće znači celog života.

I meni se, dakle, čini da "vunena" vremena nisu prošla, i neće skoro, ali se nekako neprijatno osećam kad o tom razdoblju treba nešto da kažem. Ne samo zato što su se prvoborci i proroci toliko umnožili da istinske žrtve ne mogu doći do reči – sebe među njih nikako ne ubrajam — nego zato što su memoarske povesti obično bajkovite, a slika tih "vunenih" vremena odveć uprošćena. Ja baš nisam siguran da li je teže crveno ili crno runo?

Gledali smo u Istok, sad gledamo u Zapad, ali nikako da svane. Da li je utešno što mi nismo jedini narod "što proleće čeka pola veka"?

Jeste, čoveku je lakše kad ne pati sam. Kao što sreća pojedinca, po pravilu, neposredno zavisi od sreće cele zajednice, tako se i nesreća u društvu lakše podnosi. Prosetite se onog patrijarhalnog rituala u kući pokojnika kad ožalošćene prijatelji ni časa ne ostavljaju same i besposlene. Prosto ih prinuđavaju da do iznemoglosti nešto rade, da prislužuju, da pričaju — samo da ne ostanu nasamo sa svojim bolom.

Ceo Istok je danas jedan veliki dom pokojnika i svi istočni narodi su ožalošćeni i unesrećeni na isti način. Svima je sudba navukla crno runo. Ne oplakujemo mi samo svoje izgubljene iluzije, svoje tirane, ni one što su ih tirani satrli nego, nadasve, tugujemo za zlatnim runom, za koje smo ludo verovali da je skriveno tamo negde na Zapadu i da će jednom, kao sunce na uranku, pozlatiti i ovu našu stranu globusa. Najbolji su nam ljudi stradavali u toj argonautskoj avanturi. A sad, kad se san raspršio, ništa nam ne preostaje nego da se pokrijemo svojim korotnim dronjcima. Kao polomljeni i razočarani argonauti.


OD RAJA DO PAKLA

Pojedinac, kažete u jednoj pesmi, ne može da osvetli vaseljenu, ali može i mora barem "svoju mrčavu"?

Svaki stvaralac smera da svojim delom popravi svet i čoveka učini boljim. Ta pusta želja ne da mira ni najvećim ikonoklastima i antitradicionalistima, i oni ruše da bi stvarali nešto novo. Disput o odnosu lepog i dobrog traje još od pre Platona. Možda je, zaista, čitanje Turgenjevljevih "Lovčevih zapisa" potaklo Aleksandra II da ukine kmetstvo? Debisijevi preludiji i Malarmeovi stihovi nemaju nikakvu razgovetnu poruku ni prak tičnu moć, a svet čine lepšim, možda i boljim?

Na drugoj strani su oni što misle da Vijon i De Sad, Bodler i Vagner izopačuju svet. Pouzdanih odgovora nema.

Svaki projekat raja na zemlji ostvarivan je kao pakao. Kakvih smo se samo muka nagledali u minulom veku? Dante će, posle reinkarnacije, morati da piše novu verziju "Pakla". Izgleda da su apostoli ponora i apokaliptičari u pravu, uprežemo svu snagu ljudskog uma da prosvetlimo vaseljenu, a ona sve mračnija. Krajnje je vreme da se prestanemo mešati u posao Tvorca.

Ni ove mračne slutnje, opet, nisu naše otkriće, i to je opšte mesto. Srednjovekovni biografi, još monasi, svi kažu da je njihovo vreme poslednje i da dolazi smak sveta, pa ipak pišu žitija i pohvalne pesme svetiteljima.

Nema pisca da se jednom nije zapitao: zašto piše. Ja nemam iluzija da poezija može zaustaviti bombe i lečiti umobolne. Stoga, poput pustinjaka u pustinji, nemoćan pred silama nemilosnim, sa strahopoštovanjem služim "moralnom zakonu u meni i divim se zvezdanom nebu nada mnom". Kad bi svako od nas malo pripazio na to kandilce u sebi, bilo bi manje mraka na zemlji.

Ciklus "Pisma iz azila" posvećen je Vašem robijanju. Kažete da će ovaj vek obeležiti logori i tamnice. Jesu li to (jedine) "svete zadužbine" XX veka?

Da zbrojim gradove mrtvih, od Aušvica i Jasenovca do Sibira, bila bi to jedna od najvećih evropskih država. Nikad u istoriji, čak ni posle svih pomora kuge, u srednjem veku, za tako kratko vreme, nije toliko uvećano carstvo nebesko. Svejedno da li su te duše gore otpremili novi konkvistadori ili ideolozi. Da li su njihove mošti spepeljene na lomači ili položene u leje utopijskih rajskih vrtova. "Pisma iz azila" su, valjda, eho tog tmurnog osećanja povesti i nisu nevesela zato što je meni u tom "azilu" bilo teško nego zato što nisam znao zašto sam tamo.


Zoran Radisavljević | Politika 30.12.2003. | knjiga info
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Oktobar 22, 2016, 01:44:12 am »

*

ISTORIJA INTELEKTUALNOG BEŠČAŠĆA I ZABRANA

"Službeni glasnik" objavio dvotomno delo, na više od 1.700 strana, "Vunena vremena", o sudskom procesu jednoj pesničkoj knjizi, pre tri decenije

Zbirka pesama Gojka Đoga "Vunena vremena" pojavila se krajem aprila 1981. godine, uništena je 25. maja, a autor je uhapšen 29. maja. Suđenje, pred Okružnim sudom u Beogradu, trajalo je pet dana. Đogo je osuđen na dve godine zatvora za krivično delo "neprijateljske propagande", izvršeno "celom knjigom", a posebno sa šest pesama. Vrhovni sud Srbije preinačio je presudu, i za krivično delo "povrede ugleda SFRJ", izvršeno sa četiri pesme, 16. februara 1982. godine, osudio autora na godinu dana zatvora. Savezni sud je 9. jula 1982. godine potvrdio kaznu. Na izdržavanje kazne, u Padinsku Skelu, Đogo je otišao 28. marta 1983. godine...

"Službeni glasnik", u biblioteci "Umetnost i kultura", u kolekciji "Otpori i zabrane", objavio je dvotomno delo "Vunena vremena" (Proces i komentari), na više od 1.700 strana. O knjizi, koju su priredili Branka Đogo i Gojko Đogo, govorili su Gojko Tešić, Jovica Aćin.

Ovom izdanju zbirke pesama "Vunena vremena" dodata su sudska dokumenta sa procesa koji je usledio nakon objavljivanja knjige u "Prosveti"1981, kada je pesnik osuđen prvo na dve, a potom na godinu dana zatvora, kao i izveštaji i komentari medija, kritike i polemike, zapisnici sa raznih sednica i skupova, spisi nekoliko sudskih procesa u vezi sa ovim "slučajem", odluke, rešenja, pisma, peticije...

Istorija intelektualnog beščašća i zabrana, ističe Gojko Tešić, urednik knjige, bila je u drugoj polovini dvadesetog veka integralni deo komunističkog ideološkog totalitarizma, ali i masovnog pristajanja na "najpravednije društvo na svetu" i njegov ketmanski identitet. Mnoštvo knjiga, filmova, pozorišnih predstava... sklonjeno je od očiju javnosti da ne bi padala bilo kakva senka sumnje na vođin "svetli lik". Sudbina umetnika nije se mnogo razlikovala od sudbine njihovih dela. Iako "Vunena vremena" spadaju u još jedan slučaj "neprijateljske delatnosti", ova knjiga je umnogome, po sudbini i procesu koji se povodom nje vodio, drugačija. Tvrđava jednoumlja napukla je po šavovima, a reakcija javnosti, domaće i strane, nadišla je slučaj jedne zbirke poezije u kojoj je pesnik imao hrabrosti da se naruga vođi.

Sudnice, izdavačke kuće, književni kuloari i saloni postali su intelektualni i debatni krugovi, novinari su svojim tekstovima pisali presudu, a pisci i intelektualci stavljeni su pred izbor: prokletstvo istine ili blagodeti komformizma subvencionisane književnosti.

"Vunena vremena" jedinstven su podsetnik na mentalitet i vreme koje nije u potpunosti iza nas. Ove knjige nas uče kako je osvajana sloboda, ali i kako je treba svakodnevno osvajati i čuvati od zaborava. Gojko Đogo je još jednom posvedočio svoju ličnu ali i kolektivnu sudbinu.

Ova knjiga je, naglašava Tešić, dragocena, važna i opasna, jer govori o intelektualnom beščašću urednika izdavačkih kuća, pisaca i novinara, koji su učestvovali u aferi oko zbirke "Vunena vremena". Junak knjige — Josip Broz Tito — već je bio mrtav, a srpski intelektualci plašili su se i njegove senke. Đogu nije najteže pao zatvor, već izdaja dojučerašnjih kolega i prijatelja. Uprkos tome, u knjizi nema ničeg osvetničkog, Đogo o ideološkim vremenima — svedoči dokumentima, koje ne komentariše. Ova knjiga bi mogla da bude dobra pouka i današnjim intelektualcima, kako ne bi ponovili greške svojih prethodnika, od pre tri decenije.

Jovica Aćin podsetio je na "vunena vremena" sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Govorio je o kultu J. B. Tita i iskustvima koje je imao kao urednik "Studenta" i "Književne reči". O zbirci "Vunena vremena" pisao je pozitivno, ali, priznaje, osećao je strah. Knjiga je dragocena i zato što su mnogi akteri tih burnih događaja još živi.

Gojko Đogo je rekao da se oseća kao na parastosu. Mnogi pisci više nisu živi. Knjiga govori o bivšim ljudima i bivšim vremenima. Pohvalio je, naravno ironično, analizu pesama iz zbirke "Vunena vremena", koju su napravili tužioci u optužnici i sudije u presudi. U prvom delu, u poglavlju "Presuda pre suda", objavljeni su novinski tekstovi, peticije, reagovanja, u drugom delu su sudska dokumenta, a u trećem odjeci sudske presude u zemlji i inostranstvu.

Sa ove vremenske distance, kaže Đogo, njemu se čini da su svi bili u pravu: i oni koji su ga napadali, i oni koji su ga branili. A sve je to bilo zbog nekoliko pesničkih aluzija. Nekim svojim prijateljima, koji su ga napadali, zamera što knjigu nisu čitali na pravi način i što su mu otežavali položaj dok je bio u zatvoru.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

BALADA O ĆESAREVOJ GLAVI
(odlomak)

Jedna teška glava
Izlivena u bezbroj komada,
Tvrda i svojeglava — misli na nas.
Svaka kuća, vrt i ulica
Ima svoju glavu.
Jedan rudnik olova i cinka
I jedna velika livnica u glavnom gradu
Rade samo za tu glavu...

Z. Radisavljević | 09.09.2011. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: