Dobrica Erić (1936)

[Angelina]

*




DOBRICA ERIĆ (Donja Crnuća, 22.08.1936)

Dobrica Erić  je rođen 1936. godine u selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži (kod Gornjeg Milanovca). Roditelji — šumadijski seljaci Miloš i Radmila.

Završio četiri razreda osnovne skole u Vraćevšnici i oprobao sreću — kako sam kaže — u mnogim zanatima... Svojim bogatim stvaralaštvom na svojevrstan način obeležava življenje na šumadijskom i srpskom prostoru. On je pesnik, prozni i dramski pisac, lirski zdravičar Gruže, slikar prirode, sela, detinjstva i ljubavi. Nezaobilazan je u antologijama i udžbenicima. Piše poeziju i prozu, sarađuje u brojnim listovima i časopisima i često govori svoje pesme u raznim pilikama.

Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine a do danas više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica... Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku. U javnim nastupima — na TV, na večerima poezije i drugim priredbama on svoje pesme ne čita, on ih govori, jer ih gotovo sve zna napamet. Sa D. Vitoševićem pripremio je antologiju — "Orfej među šljivama" (1963), a samostalno priredio antologiju —  "Da sabljama zemlju dijelimo" (1994).

Dobitnik je niza značajnih nagrada i priznanja: Mlado pokoljenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Vukova Nagrada.

Živi i radi u Beogradu i u Gruži.


Izdavačka kuća Draganić je u periodu od 2000. godine do 2005. godine izdala tri kompleta knjiga Dobrice Erića:

• Kolo prvo
  Vašar u Topoli, Dolina suncokreta, Slavuj i sunce i sunce i ogrlica, Reka sa ružom rimovana, Moj drug, Milivojčićev lug, Torta sa pet spratova, Bozična priča, Tako žubori reka, Pesme o cveću i o svicima, Jezero, Jezeva bara
• Kolo drugo
  Buklija, Beli anđeo, Pesma o rataru, Sricanje, Žene, Čardak između četiri jabuke, Venac sonetnih venaca, Puževa srma, San gružanske letnje noći, Fenjer Stojadina Anđelkovića, Prsten u izvoru, Lutam i pevam, Razapeta zemlja
• Kolo treće
  Venac od baštenskog cveća, Venac od poljskog cveća, Zlatna krunica, Pesma o nosu i mirisima, Nedelja, Dobricin kalendar, Nije jeste, Velika pesma o jednom malom jagnjetu

Izdavačka kuća "Prosveta":

• Moje najlepše pesme (za odrasle) 2007.

Carstvo lokvanja

Pevani pesnici — Dobrica Erić

[Angelina]

**

POZIV NA LJUBAV

Kad vas vidim tako lepe i rumene
čini mi se da gledam nekadašnjeg mene

[postavljeno 11.09.2008]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić
BAL VAMPIRA | Poziv na ljubav


TORTA SA SEDAM SVEĆICA

Dobila su dečica
tortu sa sedam svećica!

To je dar od bake
za đake prvake
za ovih sedam godina —
sedam prvih petica.

Potrčite, dečice
da palimo svećice!
Prva je svećica Ljubav
druga — Drugarstvo
naše najveće carstvo
treća svećica Sreća
četvrta je Dobrota
bez koje nema života
peta je svećica Poštenje
šesta svećica Učenje
a sedma je Igranje —
najdraže zanimanje!


SVIĆU OPET RUMENA SVANUĆA

Sviću opet rumena svanuća
škola mi je najmilija kuća!

Prođe leto, dođe jesen ran
a škola mi je na početku dana.

Bila bela, plava ili žuta
škola mi je na početku puta.

Duva vetar, šumore topole
šta bi čovek da mu nije škole?

Mrak bi bio i noću i danju
živeo bi ko majmun u granju.

Kukuriče petao sa plota
škola ti je svitanje života!


POZIV NA LJUBAV

Ja i moji drugovi iz škole
pozivamo decu da se vole
a molimo i odrasle isto —
da nam mržnjom ne kvare detinjstvo

Ne mari što nisam međ onima
koji leže na milionima
samo nek mi Sunce stalno sija
i nek se svi vole ko ti i ja!

Ne slušajte Vavu i Orvela
ovaj svet se neće ugasiti
Ljubav nas je na zemlju dovela i
Ljubav nas može i spasiti!


ZAMOLITE SVOJE RODITELJE

Zamolite svoje roditelje
da vam kažu gde se žito melje.

Saletite svog velikog strica
da vam kaže gde raste pšenica.

Dovedite dedu iz predgrađa
da vam kaže kako se hleb rađa.

Da li vam je bar u školi neko
objasnio gde izvire mleko?

Sutra ćete biti moreplovci
a ne znate šta raste na ovci.

Sutra ćete biti vojskovođe
a nećete znati gde zri grožđe.

Stasaćete bistri i veseli
ne znajući šta ste dužni pčeli.

Stasaćete lepi, jaki, zdravi
ne shvativši šta ste dužni kravi!


JEDNA LIJA

Jedna lija, kći zelenog gaja
pristalica lepih zalogaja
svakog dana sanjari o grani
na kojoj se sunčaju fazani.

Svaka lija, kaže istorija
koju pišu lovci odabrani
počne s grane skidati fazane
a završi viseći na grani.

Teta lija može žmurke stići
do kućice gde žive pilići
i pronaći isto tako žmurke
svako drvo gde spavaju ćurke.

Svaka lija koja mnogo luta
po baštama kad pilići pospe
završava na kragni kaputa
oko vrata neke mlade gospe.


DOŠLO VREME DA BEREMO VOĆE

Sve bliže su magle i hladnoće
došlo vreme da beremo voće.

Pozobasmo trešnje i dudinje
smazali smo one žute dinje.

Prođoše i lubenice sočne
sad će berba breska da počne!

Dok ne pljusnu kišetine plahe
slistićemo kruške i orahe.

Karamanke cvrkuću na grani
lepe kao prvi školski dani.

Još se nismo s jabukama sreli
a već zovu vinogradi zreli.

Sve se bojim izgubiću glavu
kad poljubim tamnjaniku plavu!

Uneo bih u svaku čitanku
smederevku i kameničanku.

Pogledajte one grane tanke
na kojima vise jonatanke.

Deca rastu, odrasli ne stare
kada jedu sočne kolačare.

Svitac tuli žižak na mušmuli
dunja žuti, pevaju regruti:

Mala moja okani se šminke
pa navali na zrele budimke!

Voćnjaci su najlepša nebesa
sa zvezdama zlatnog delišesa!

[postavljeno 08.06.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić
BAL VAMPIRA | Kalipoljske slike


MRAZ ME ŠTIPA I UJEDA

Mraz me štipa i ujeda
ja se sankam a on ne da.

Pobegle su od te zlice
mnoge ptice pevačice

Osim naši stari znanci
svrake, senice i vrapci.

Mraz sve bleđi, ledeniji
a ja sam sve rumeniji!


POTERALA SVAKA BILJKA

Poterala svaka biljka
leptiriće iz potiljka.

Pčele lete bez predaha
s korpicama cvetnog praha.

Kvočka šeta kraj putića
s đerdanom svojih pilića.

Zeleni se leja s lukom
zasejana mojom rukom!


BLAGO TEBI, BLAGO MENI

Blago tebi, blago meni
sve se oko nas zeleni.

Jaganjci i bele rade
već nam krase sve livade.

Ptice grade nova gnezda
ponekad je puno zvezda.

Povetarac kad god pirne
iz zelene deteline

Što se malo naroguši —
proviruju zečje uši.

[postavljeno 08.06.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić
BAL VAMPIRA | Bal vampira


NIJE ONA JEDINA NA SVETU

Ja tugujem i šta je tu smešno
zaljubih se, prvo, pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta onda hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu
nije ona jedina na svetu!


NIJE NI ON JEDINI NA SVETU

Ja se smejem, a nije mi smešno
zaljubih se, na žalost, pogrešno.

Nije meni što mi srce pati
već što niko neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke
a on drugu vuče za kovrčke.

Ja ga gaćkam cvećem, belom radom
a on kljuka Vesnu čokoladom.

Ja mu pišem ceduljice kratke
a on piše Zorici zadatke.

Ja mu šaljem pozdrav po pticama
on se jurca sa devojčicama.

Ja mu vezem pesme rimovane
a on čita strip i šund-romane.

Ja ga zovem da beremo cveće
a on neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta onda hoće?

Pre sam rekla brezi i topoli
da mi je on najlepši u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu
Nije on baš jedini na svetu!




Dobrica Erić
BAL VAMPIRA
Izdavačka kuća
Laković
Saraoci, 1990.

[postavljeno 08.06.2010]

[Angelina]

**

DOBRICA ERIĆ

Dobrica Erić je, dakle, plavi sanjar. To jest — pesnik. Odavno. Još od detinjstva.

Rođen je u Donjoj Crnući, malom mestu u Srbiji, u čuvenoj Gruži. Ljubav prema zavičaju u njegovim pesmama izvire iz uspomena na detinjstvo. Zato nije čudno što u njegovim pesmama vidimo često selo i sve ono što je u selu i okolini lepo i prijatno. Kuće, livade, cveće, i, naravno, ljudi. Mali i veliki. I sve što čini život — od svitaca u noći do delije što krade šeftelije... od ljutića do neba u svanuća...

Uostalom, ti ćeš ove pesme čitati i sigurno osetiti sve lepote prirode i običaja koje je pesnik sačuvao od zaborava i za koje se zalaže da budu vraćeni čoveku. Onako kako on najbolje ume — u pesmama.

Lepo ti bilo druženje sa Dobricom Erićem!




Dobrica Erić
PLAVA MESEČINA
izbor poezije za decu
Treće, izmenjeno izdanje
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Beograd, 1997.

[postavljeno 01.07.2010]

[Angelina]

**

. . .

PLAVI SANJAR

Onaj ko je sreo ili video Dobricu Erića, zna da on nije plav. Nema ni plavu kosu, ni plave oči. A opet, kad pročitamo njegovu pesmu Plavi sanjar, jasno nam je otkud ova boja krasi pesnika:

"Dozvolite da vam predstavim
sanjara sa snovima plavim..."

Jeste: sanjar i plavi snovi. Otkrio si tajnu pesnika! Kasnije ćemo saznati da su to još i: čuđenje, patnja, sreća, traganje, radost, i još mnogo, mnogo slika i osećanja koje samo pesnik ume da pronađe, naravno, u predelima mašte. I zato, veruj, svaki sanjar, maštar, svako od nas ko ume da prepozna neko osećanje u onome što vidi oko sebe, mirne duše može da se smatra pesnikom. Čak i onda ako ne ume to da napiše u obliku pesme. Prema tome —  ne budi tužan ako ne uspeš da napišeš ono što se zove pesma. Mnogo je važnije da umeš da je pročitaš. A to nije teško. Potrebna je samo želja, i volja.

I ova knjiga pruža mogućnost da otkriješ poeziju. Uzmi je kad si raspoložen za čitanje i čitaj, čitaj, sve dok ne pronađeš pesmu koja odgovara tvom raspoloženju u tom trenutku. Kasnije ćeš otkriti da u knjizi ima više pesama koje su ti drage. Neke ćeš čak i napamet naučiti. Zato što su ispunjene nečim što je i deo tebe: osećaš se baš tako, vidiš baš tako kako je pesnik zapisao.

Dobrica Erić
PLAVA MESEČINA


* * *     * * *    * * *

O knjizi PLAVA MESEČINA — "Ova knjiga pruža mogućnost da otkriješ poeziju. Uzmi je kad si raspoložen za čitanje i čitaj, sve dok ne pronađeš pesmu koja odgovara tvom raspoloženju u tom trenutku. Dobrica Erić je, dakle, plavi sanjar. To jest — pesnik. Ljubav prema zavičaju u njegovim pesmama izvire iz uspomena na detinjstvo. Zato nije čudno što u njegovim pesmama često vidimo selo i sve ono što je u selu i okolini lepo i prijatno: kuće, livade, cveće i naravno, ljudi. U pesmama srećemo i čuđenje, patnju, traganje, radost i još mnogo slika i osećanja koje samo pesnik ume da pronađe, naravno, u
predelima mašte".

[postavljeno 01.07.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić
PLAVA MESEČINA | Od klikera do dilbera


ZAVIČAJU

Cvete, lepši
od ruže i bulke
Cvetale ti
trpeze i ljuljke!

Pesma ti se
do neba orila
Svaka česma
ljubav žuborila!

Igle vezle
a vretena prela
Kombajn žeo
vodenica mlela!

Hlebovi ti narasli
ko brda
Reka mleka
poplavila krda!

Pesnici ti
cvetne vence vili
A vojnici
voće kalemili!


DELIJE

Sastale se delije
u krošnji šeftelije*
Penju se sve smelije
guču sve veselije
i beru najzrelije.

Al otud se primiče
neka krpa od čiče
Brkovima ne miče
na berače ne viče
samo motku giliče
i samo se primiče.

Poleteše delije
sa one šeftelije
kao vrapci, ko svrake
pravo čiči u šake.

Podiže se prašina
oko tri prikašina
a kad presta prašina
zašumori šašina.

Trepću vrapci u čudu
trepće lišće na dudu
Nigde jednog delije
nema kraj šeftelije
na kojoj se sad miče
ona krpa od čiče:

Penje se sve smelije
gleda sve veselije
kako beže delije
i bira — najzrelije!


OD KLIKERA DO DILBERA*

Briše vetar preko njiva
pokisoše suncokreti.

Šta se ovo sa mnom zbiva
kuda ovo vreme leti?

Do juče sam jeo med i
džambasio** svoga ata

A danas mi jedan bledi
nevaljalko kaže — tata!

Posmatram to lice, slično
mom licu, i pege brojim

Pa mi nešto neobično
ko da sam pred sobom stojim.

Rekoše mi: Rasti, rasti
od klikera do dilbera!

A ko je sad taj vižljasti klinac
što me gleda s cera?

Do juče sam skako s panja
u rečicu brzotoku

A danas već moj Sin sanja
vodenicu na potoku.

Družimo se mi već dugo
prikrivamo svoje tajne

I krademo jedan drugom
snove nežne i beskrajne.

Rekoše mi: Rasti, rasti
da dohvatiš divna čuda!

Ko je sad taj vragolasti
dečak što me gleda s duda?

Do juče sam igro uje
i bio lak kao lasta

Danas moj Sin zadirkuje
devojčurke oko plasta.

Jedan drugog pogledamo
zavidljivi oba malo

Kao da se ogledamo
nad vilinskim ogledalom.

Rekoše mi: Rasti, rasti
dočepaj se snage muške!

Ko je sad taj crnpurasti momčić
što me gleda s kruške?

Do juče sam bio momak
dizo kule u oblaku.

Danas moj Sin diže oblak
prašinčine po sokaku.

Zar porastoh ovoliki
strah me već pred sobom hvata

Da bi me taj bledoliki
deran drsko zvao — tata!

Koškamo se, mada znamo
reči nežne kao trave

I potajno potkradamo
jedan drugom snove plave.

*   dilber — momak, delija
** džambasiti — razigravati konja

* šeftelija — vinogradarska breskva

[postavljeno 01.07.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić
PLAVA MESEČINA | Zdravice


KOLOVOĐI

Kako ti se
kolo talasalo

Tako žito
u polju klasalo!


ZECU

Tebi, zeko
dobričino kusa

Želim brdo
najslađeg kupusa

I da te bar
na prazničkom piru

Lovci i psi
ostave na miru


PČELAMA

Prespavajte
ove noći posne

A kad granu
zore medonosne

Napunite
sve kućice redom

Bagremovim
i livadskim medom!


PTICAMA

Zapevajte
zlatokrili gosti

Zimzelene
grančice radosti

Zapevajte
kao u proleće

Da se i led
istopi od sreće!


PAHULJICAMA

Lepršajte
leptirice bele

Dok se deca
sunca ne zažele

Dok vas južni
vetar ne premetne

U pupoljke
i krunice cvetne!

[postavljeno 01.07.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić
PLAVA MESEČINA | Plavi sanjar


BAJKA O SENICAMA

Bile dve male sestre senice
pa našle jedno zrnce pšenice.

Skakutale su i cvrkutale
i taman htele da ga podele
kad su ih zgrabile dve strašne kanđe
i odnele...

Na mestu gde su bile senice
ostalo samo zrnce pšenice.


CVEĆKA-NEĆKA

Šta trepćete
iz zapećka
Ja nisam dete
već Cvećka-nećka.

Neću da jedem
neću da spavam
Brojim zvezde
i zabušavam
Živim na voću
vodi i cveću
Neću da hoću
hoću da neću!

Srce mi je čigra
želi da se igra!

Šta gledate
zar ne znate
ja nisam srećka
već Cvećka-nećka.

Neću da učim
neću da rastem
Što da se mučim
zbog glupe plate

Živim na voću
vodi i cveću
Neću da hoću
hoću da neću!

Srce mi je čigra
želi da se igra!


PLAVI SANJAR

Dozvolite da vam predstavim
sanjara sa snovima plavim.

Pesnik se nikad sasvim ne budi
On uvek nešto prede i plete
Pesnik je spolja ko i svi ljudi
a iznutra pravo pravcato dete.

I to dete koje se čudi
mnogo čemu što rade ljudi.

Pesnik gleda u svet kroz perce
pauna i kroz frulu od zove
Njemu je kap rose — jezerce
po kome najlepše lađice plove.

Roj svitaca i buket cveća —
to je prava zemaljska sreća!

Pesnik je srećan i kada pati
i opet — tužan u bašti sreće
Pesniku svaka pesma povrati
po jedno detinjstvo, kao proleće.

Kad slavuj klikne jutru u glavi
prvo se bratu pesniku javi.

Pokaže mu putić do dvorca
gde zvecka bezbroj zlatnih pehara
pa nagovori svog razvigorca
da ga zaveje snegom behara.

Pesnik se napije sunčevog vina
uz svirku livadskih violina.

Pa onda luta kroz polja raži
kao da se u bulke zaljubio
i sve tako kao da traži
nešto što nije izgubio...

Svake večeri i svake zore
on traži rime i metafore.

Kad ih ne nađe, pesnik je tužan
i ceo svet mu postane ružan
A kada nađe — sunce obasja
brežuljke pune grožđa i klasja.

Posle siđe u neku bajnu
dolju da pesmi otkrije tajnu.

Jer, pesnik voli, to nisam reko
jednu princezu, kćer divne bašte
koja boravi negde daleko —
u predelima njegove m a š t e ...


ZBOG NJE ON, DECO, SVAKOG
DANA OSEDLA BELOG KRILATOG ATA,
I ZBOG NJE JE TAJ SIN ROSNIH POLJANA
IZUČIO BEZBROJ ZANATA!

[postavljeno 01.07.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić
PLAVA MESEČINA | Plavi sanjar


NOĆI KAD NAM JE ŽAO DA ZASPIMO

Postoje neke letnje noći kad nam je žao da zaspimo.

Naši roditelji su davno večerali i polegali, a mi još lebdimo u avliji kao da su nam porasla krila.

Nebo se rascvetalo nad našom kućom kao stoletna trešnja na kojoj stoji mesec.

Bašta nam miriše na sve bilje koje cveta na zemlji.

Popci zvrje pod lipama kao skriveni satovi tišine, koji rade po zvezdama i pokazuju koliko će nam dugo roditelji živeti.

Potok žubori u blizini, tiho, kao da razgovara s kamičcima, lepo osećamo kako nam zapljuskuje dušu.

Hteli bismo u polje, u reku, na brdo, hteli bismo nekuda, ni sami ne znamo kuda, ali ne možemo da prekinemo končiće bojažljivosti kojima smo privezani za stabla jabuka.

Svici nas prosto čikaju da izađemo iz avlije i mi ih hvatamo i mažemo njihovim zlatom lica.

Po jedna zvezdica nam stoji u grlu, kao koštica od šljive koju ne možemo da progutamo.

Više niko nije budan sem cvrčci, svici i mi, lišće treperi samo od našeg disanja, mesečina je tako plava i gusta da bi se po njoj moglo plivati.


KADA UCVETA DREN

U šumarku na bregu proplamsavaju žuti plamičci.

To cveta dren, najvredniji prolećni ranoranilac.

Nestrpljive pčele već uleću u nežne vatrice drenovog cveta i izleću iz njih pijane od mednog praha.

Po ugledu na dren, uskoro će procvetati i drugo drveće.

Prvo breskva i trešnja, pa jabuka i šljiva, i tako redom, sve do bagrema i lipe.

Vazduh će biti preslađen raznim mirisima i trošićemo ga mnogo više nego u toku zime.

. . .

Ko bude jeo med od drenovog cveta, biće zdrav kao dren.

Ko bude jeo med od breskvinog cveta, biće nežan kao breskva.

Ko bude jeo med od trešnjevog cveta, biće sladak kao trešnja.

Ko bude jeo med od jabukovog cveta, biće rumen kao jabuka.

Ko bude jeo med od bagremovog cveta, biće visok i stasit kao bagrem.

Ko bude jeo med od lipovog cveta, biće mirišljav kao lipa.

Ko bude jeo livadski med, biće lep i treperav kao ucvetala livada.

[postavljeno 01.07.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić
PLAVA MESEČINA | Belo zvonce peva u travi


BELA RADA

Malo sunce
s venčićem na glavi

Progrejalo
u zelenoj travi

Zbog njega se
nebo lepše plavi.


BOSIOK

Miriše mu lišće
na rosne putiće

Miriše mu cvet
na leptirov let

Miriše mu duša
na praznička jutra

Sunčana i čista
u crkvi detinjstva.


VISIBABA

Belo zvonce
peva u travi

Oko njega
igraju mravi

Radost se širi
po dubravi.


MASLAČAK

Žute oči
krupne i vesele

Gledale me
pa su zažmurele

Ostadoše
trepavice bele

Koje plavi
povetarac kradom

Razvejava
zelenom livadom.


ZEVAK

Niti priča
niti peva
niti plače

Samo zeva.

Da l' je žedan
gladan, bolan
Što ne pusti
suzu sjajnu

Da l' bi hteo
(a ne može)
da nam kaže
neku tajnu?


SMILJE

Brižne majke
često svuda meću

Žuto cveće
što donosi sreću:

Broš od smilja
na kragni kaputa

Stručak smilja
upleten u kike

Lančić smilja
od kuće do puta

Venčić smilja
oko drage slike.

Svake noći
u dugom ćutanju

Tebe tvoja
majka blagosilja

I kiti ti
sutrašnju putanju

Dukatima
smilja i bosilja.


SPOMENAK

Kad god vidim
cvet spomenka,
moje srce tiše kuca.

Na lice mi
padne senka
ili blagi
zračak sunca.

Po spomenku
šapnem tvoje ime:
Spomeni me,
ne zaboravi me!

[postavljeno 01.07.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić
PLAVA MESEČINA | Ekološka azbuka


ЕКОЛОШКА АЗБУКА

Ако   
Будете   
Више   
Гајили   
Дрвеће   
Ћаци   
Еколози   
Живећете   
Здрави   
И   
Јаки   
Као   
Лавови   
Људи   
Морају   
Незагађене
Њиве
Орати
Пшеницу
Радости
Сејати
Тако
Ће
Увек
Фино
Хранити
Цело
Човечанство
Џакови
Шумадијски


PESMA NA SLOVO A

Automobili i avioni
što arlauču sa svih strana
potroše više vazduha za dan
nego sva deca za godinu dana.

Apelujemo na mame i tate
i na sve druge automate
da ne uključuju stalno mašine
za proizvodnju buke, prašine
dima, smrada i raznog smeća
neprijatelja dece i cveća —

Da bar nedeljom u svanuće
uđe čist vazduh u naše kuće
a radnim danom, od dva do pet
da nam miriše bagremov cvet
bela rada i ljubičica
da nam se vrate leptir i ptica
zeleni travnjaci, beli jaganjci
plavi zvončići i potočići
avenije i avlije
i voda koja sme da se pije!


OGRISCI, OPUŠCI, OTPACI

Ogrisci, opušci, otpaci
na šta sve ovo liči
Bele se ovce i oblaci
samo još u bakinoj priči.

Ovo mi stanje
na dobro ne miriše
Ozona je sve manje
a otrova sve više.

Biju nam srca kao zvona
Ozona Ozona Ozona!

Onoga koji odseče drvo
oteraćemo iz naše okoline
Onoga koji posadi drvo
odlikovaćemo Ordenom Otadžbine.

Više olova ima
u našim malim plućima
nego u rudnicima
Otežali smo od olova.

Molimo mame i tate i sve teče i čike
da nas ne pretvaraju u olovne vojnike!

[postavljeno 01.07.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Dobrica Erić


MAK U ŽITU¹

      U kosi žita
      rujni mak cvet'o.
Sunce mu ljubi prašnik pun žara.
Svud oko njega treperi leto
     K'o žarki leptir
     sa bezbroj šara.

     Čovek i dečak
     Što za njim kasa
zastadoše u zlatnom runu:
dečak baci strelicu klasa,
     a čovek pogleda
     rumenu krunu.

     Nebo blista
     k'o plavo oko
u kome srebrne ptice trepere
— Tata — kliknu dečačić zvonko.
     — Gle, što je lep cvet!
     Da ga uberem?

     — Ne... reče čovek
     i izvi vrat,
kao da prati lastin let:
— Kad je moj otac poš'o u rat,
     beše mu na bluzi
     baš takav cvet.

     Dečak vide
     dve krupne suze
i ne hte više ništa da pita.
Samo ga nežno za ruku uze
     i pođe s njim kroz
     jezerce žita.

     U zlatnoj kosi
     rujni mak cveta.
U krunici mu ruča pčela.
Bruji šarena košnica leta
     S bogatim saćem
     polja i sela.

¹ ČITANKA sa pisankom za I, II i III razred osnovne škole

[Angelina]

**

ERIĆEVA GRUŽA


Gruža! — U srpsku poeziju danas, naporedo sa njenim značajnijim imenima i pravcima, uključuje se i ta brdovita oblast sa one strane Rudnika, taj zeleni trougao između Kragujevca, Milanovca i Kraljeva, i stoji kao vrelo čudesnih ritmova, kao zavičaj nevinih slika i metafora, kao jedno od plodnijih iskustava posleratnog srpskog pesništva. Milutin Beljaković, Petar Beljaković, Aleksandar Đorđević, Milena Jovović, i, najzad, zavodljivi Dobrica Erić (1936) dali su, u poslednjih desetak godina, pesme koje se ni u jednom pregledu naše novije književnosti ne mogu zaobići. (Gle, još jedan propust Svete Lukića u nedavno objavljenoj Istoriji!) Van svih škola, a u svojevrsnom, "seljačkom" dosluhu sa svim školama, melodija Gruže se izdvaja kao kliktaj iz svetle dubine jutra, kao govor koji van sebe ne traži povoda ni razloga. Čim se odvoji od surove egzistencijalne nužde, poezija postaje plen svakojakih nepromišljenosti, unesrećuje se. Održavajući svoje izabranike u dobrom zdravlju, Gruža nas podseća na najdalje, na prvobitne razloge pevanja.

Gruža je sinonim za zavičaj; to je muza koja nadahnjuje, dariva, podstiče; ona daje i polet, i materijal Nova Erićeva zbirka, Slavuj i sunce, sačinjena je od samih dokaza ljubavi prema tom nadahnjujućem kutku Šumadije.

Zadrhtao sam čitajući nove Erićeve stihove.

Poezija za decu? Bez sumnje. Za odrasle? Svakako. Vlasnik pravog bogatstva iskonski svežih, mirisnih i zvučnih slika, Erić vešto iskiva medaljone čija je jedina svrha: da budu lepi, da svetle, da nas taknu u sam živac ludog prepoznavanja, da nas ushite. Reklo bi se da Erić prepisuje prirodu:

Pčele predu medene žice
između voćnjaka i košnice.

Jasno je: naše uzbuđenje dolazi od prepoznavanja. Ali, u prepoznavanju atmosfere, njenih karakterističnih i zauvek zapamćenih detalja, mi se vraćamo daleko, u detinjstvo, ili, ko zna, još dalje, u svetlu i čistu večnost. Tako nam lirika, pre ikakvog argumenta, pre saznanja, pruža mogućnost izlečenja; ona je čist vazduh koji se diše, vazduh sa samog početka disanja.

Erić se u nekim od svojih "ozbiljnih" pesama upinjao da izgleda umnije no što je potrebno, pa se dešavalo da se jarke pesničke slike nađu u sumnjivom kontekstu, propraćene kakvim trenutnim, slučajnim komentarom. Jer svaka opsesija ne dolazi iz dubine bića, i tu je izvor mnogih nesporazuma između pesme i pesnika. U ovoj zbirčici takvih iskušenja nema. Uprošćeni kanoni dečje pesme oslobodili su Erića prisile da zloupotrebljava svoj dar: svoj na svome, prirodan kao zemlja i kao voda, on nudi čistu, golu, oslobođenu sliku. Valjda je pomislio: da deci "više" ne treba. Bogme ni nama, odraslima, najčešće više od toga ne treba! Bar ponekad, bar onda kad se čula užele neposrednih podataka, jasnih sazvučja, čistih imena, koji će nas podsetiti da smo se rodili na zemlji, i da nam je na zemlji najbolje. Erić oseća prvi preduslov izvorne dečje pesme: mora se biti bezobzirno jednostavan, da bi se, najprečim i najsigurnijim putem, obelodanilo to što je toliko duboko u nama da zapravo i nije više naše. To je jedina estetika tzv. dečje, tj. elementarne poezije.

Ona je jednako bliska i deci i odraslima zato što je osnovna mera svekolike čulnosti i osećajnosti. Dečji pesnik u Slavuju i suncu ima ulogu supersenzibilnog instrumenta postavljenog u srce prirode; na nivou predlogičke spoznaje, taj instrument registruje pomeranje cvetova, zuj insekata, protok godišnjih doba, a u tom izveštaju dete, i čovek, i dete u čoveku, radosno prepoznaju svoja najranija čulna iskustva.

Gruža, pesnički i ljudski zavičaj Erićev, puna krotkih uvala, blagih zaravni, gradina, livada, i malih, ledenih bašta uz potoke, struji kroz krvotok ovog pesnika kao alkohol od koga samo stihovi mogu da otrezne, traje u njemu kao ukus samoga života, kao praosnova gledanja, nadanja i radovanja. Ushićen onim čudom kojim nas priroda prožme kad god zaboravimo na sebe i široko otvorimo oči, Erić nezasito kuša slast burnih, munjevito uhvaćenih slika, završavajući svoje kratke pesme tačno tamo gde ta slast prestaje. Kao da su samo lopovlukom neke od tih slika mogle biti uhvaćene:

Svaki cvet
ima u glavi
pčelicu, koja ljupko svira
leptiru dok mu
stoji na nosu
i zaneseno srkuće rosu (...)

Sve se ovo odnosi na prvu polovinu knjige (petnaestak pesama). Drugi deo knjige, neodgovorno raspričan, vrlo je slab, rutinerski, pa i dosadan. Tu Erić nije pravi dečji pesnik, već oponaša nešto što je tome vrlo slično, po opšte usvojenom receptu profesionalaca koji se, pišući za decu, prenemažu. Nategnutost i diletantski humor tu se prepliću sa nitima jednog nesumnjivog dara, dara koji se trenutno uspavao. Blistavi deveterac, gibak, tečan, drhtav, sa uzletima i posrnućima narodnog kola, tako srećno ozvučen celom dužinom fraze, u drugom delu knjige najednom stane da šepa. Da ne duljim. Dobri pesnici Erićeva kova odlikuju se, između ostalog, i nekritičnošću prema sebi. Treba ih voleti tamo gde dostižu svoju punu meru; na promašajima njihovim ne vredi se zadržavati; novo, srećnije nadahnuće potire njihova povremena klonuća.

Uvek sam podozrivo slušao to što se kod nas, ponekad, govori o modernoj dečjoj pesmi i modernom detinjstvu uopšte; čini mi se da u modernoj poeziji moderan duh može biti angažovan samo na liniji lucidnog i sve lucidnijeg otkrivanja najprimarnijih doživljaja, senzacija, slika, sazvučja. Dobrica Erić učvršćuje me u tom uverenju; njegova "seljačka" poezija bez sumnje je moderna. Radost neposrednog, čulnog opštenja sa prirodom nikada i ničim neće biti prevaziđena. Kao i put u kosmos, i putovanje u prirodu još je na početku.

Isto je obići svet, i cvet:

I kanu kap vina u cvet
i pijan bumbar oblete svet.

Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti

[Angelina]

**

GRUŽA, PLANETA ZAVIČAJNA


Moje ime izgreva iz rime
ko rosno lice jutra od pšenice.

Pesma bez rime pati i boluje
ko stog za zvezdom što spa na kremenu.
Što bi bio letnji pljusak bez oluje?
Grmljavina je rima nevremenu.

Pesmo, obuci se u prazničnu rimu
pa da izdržiš i leto i zimu.
                              
Dobrica Erić

Oglašavana, šezdesetih godina, i od zvanih i od nezvanih kao svojevrsno kultno čudo, popularisana kroz medije i kroz svakojake estradne forme, takozvana poezija seljaka-pesnika izlazila je, postepeno, iz vidokruga javnosti, mimoilazeći se sa ozbiljnijim književnim zbalcima, hroničarima i antologičarima, i bivajući, tokom vremena sve više, prepuštena sama sebi. Zbrisana je trenutnim rezultatom naše žestoke i krajnostima sklone rastrzanosti između narodnjaštva i kosmopolitizma. Faktički je, doduše, nastavila da traje uz podršku pojedinih poklonika, ljubitelja sela, narodnog duha i etnografije.
    
Dobrica Erić je, kao najznačajniji predstavnik i najsrećnije otkriće ove poezije, podelio i sudbinu jednog stvaralačko-duhovno-društvenog talasa i sudbinu praktičnog razilaženja s tim talasom. Jer, za proteklih tridesetak godina (prva Erićeva knjiga Svet u suncokretu, objavljena je 1959) mnogo se šta promenilo: splasnula je, iz brojnih razloga, poetska tendencija "seoske umetnosti": iščilela je podrška nekadašnjeg javnog interesovanja; gradirali su se, razišli i "izdiferencirali" najuspešniji protagonisti. Nekad mladi i atraktivni seljak-pesnik i medijsko čudo iz Gruže Dobrica Erić prestao je da bude ono što je nekad bio: nije više ni mlad, ni medijsko čudo, ni seljak-pesnik, a ni zemljoradnik. Otisnuo se, ozbiljno, u poeziju.

PEVATI I ŽIVETI

Ako je za Branka Miljkovića "pevati isto što i umirati", onda je za Dobricu Erića pevati isto što i živeti. Poetika je Erićeva paganska, rustikalna, razdragana, vesela, zakovitlana, razbarušena, ali "sa otmenošću duše" i delikatnim saznanjem gde je "onaj život gde sam pao i ja" slučajna vinjeta iz Tadeuša Ruževiča kojom se otvara ovaj poetski cvetnik. "Iskrivili su poeziju jureći za originalnošću, i neponovljivošću, stvorili su od nje igračku za decu, izmajstorisali tele sa dve glave. Treba to sve sahraniti i ugaziti u zemlju. Neće pomoći veštačko disanje, neće pomoći intervencija vračeva i recenzenata. Da bi vaskrsnula, poezija je morala da umre. Bio sam i ja vinovnik i svedok te smrti."

Dobrica Erić je, međutim, bio i vinovnik i vinopija na ovoj figurativnoj sahrani; on je sa hiljadu izdanaka gurnuo iz granja, ugara kako se kaže, koja se spaljuje u duboku jesen. A pevajući dosledno poetično o godišnjim dobima, o prastaroj ratarskoj, natejskoj, slovenskoj lipi nad Gružom, kao naseobinom svekolikog žita, grožđa, cveća, flore, faune, dedova i unuka, snaša i seljančica, moba, žetvi, svinjokolja, dečačkog kupanja po bezimenim potocima, on je pevao kantilenu praznične svakodnevnice i karnevalske ponoći. Vesna njegove poezije ima ukus zimske dobrote, kao što žarko leto zajedno sija sa njegovom jeseni.

Ciklus Kalendar Dobrice Erića čitav je magnetna mapa folklornog i filozofskog buđenja reči, sintakse, metafore, prozodije i kao što čovek svojim paganskim instrumentom ne saznaje koji je mesec od kojeg humaniji, plodniji, svetliji, tako i mi ne želimo da tražimo "džoker mesec" u ovoj kantileni.
    
Dobrica Erić se obraća svetu koji svoju izuzetnost vidi u tome što nije izuzetan, što nije izmajstorisan, iscizeliran i što je uzet iz prve ruke, iz prvog jutarnjeg glasa, sa najbližeg izvora, kao "konac vode". To je glas koji ratar čuje u krošnjama drveća pri povratku sa oranja. To je ratarov krepki san u noći posle žetve. To je ljubav ratara i njegove žene. Kao da čitate juniorske ratarske letopise, ili profane seljačke životopise; niko i ne pomišlja da bude junak, heroj, ali bismo zamutili vodu ove bistre poezije ako bismo njenog kolektivnog i personalnog pevača nazvali antiherojem.
    
Pesnička knjiga Dobrice Erića ima magiju plođenja, cvetanja i sazrevanja. Tajne prirode ovde se odgonetaju tajnom reči, pesnički oplođene, metaforom rascvetane, baladom uzrevane. A tu je i etičko jezgro i estetički plod Erićeve kantilene, osobene u bujicama i vodoskocima savremene srpske poezije.

EPSKI LAMENT I IMAŽINISTIČKI FAROVI

Odstupajući od jezičkih normi, paganski lautar ne odstupa od pesničkih oblika. Napuštajući poeziju sa maglom u glavi, Dobrica Erić ne izbegava prolećno ludilo srca. Za njega je govorni jezik samo suština, svekolika građa pevanog i mišljenog. Ali, jednostavnost njegovog izraza takođe je prividna: ona je, u suštini, po zamisli, plod promišljenog i zanatski usavršenog postupka. Posebno vredne pažnje su pesme eliptične jezgrovitosti koje se mogu porediti sa majstorskim pesmama Vaska Pope. Ciklus Suncokret između sunca i srca, međutim, pridobija svojim epskim lamentima, dijastolom svojih imažinističkih farova:

Noć puna mene i mladog meseca
noć što mi preba zvezde ispod rebra.
Utva zlatokrila prnu sa Ješevca
U san mladog sebra u kap čistog srebra.

Ni cvet ni oko ne mogu da sklopim
zbog rane što mi na nebu zarasta.
Noćas bih čaire mogo da potopim
tolika voda u meni narasta.

Noćas bi mogo okretati mlinski
točak oko srca i pšeničnog klasa,
samo ne mogu da utnem vilinski
končić nesanice u iglu tvog glasa.

Obilje metafora, sinestezija, sinegdoha, pesnika koji od "homo fabera" do "homo ludensa" prelazi, najkraćim putem. Gruža u njima nije himera, nije prag patosa, nego je Zemlja, planeta, himnični zavičaj u kome "miriše noć puna mene i mladog meseca", i u kome je, rustikalnom hrvalištu, pesnik mogao "povrljati vatre svih žita i trava". Erićev socijalni senzibilitet se dečurlijski nesvesno, senovito, preliva u svečanu alijenaciju koja je pesmi neophodna, koja je za pesmu samorodna. U prozodiji, u poetici neposustaloj, ali sve prozirnijoj, kristalnijoj pesnik Krunisanja, kao paganske pozicije bez kraja, Gruža kao praratarskoj, paganskoj Srbiji obezbeđuje centar metaforizacije. Menjajući upotrebnu vrednost metafore, pesnik će sve više koristiti preverbalnu, skoro onomatopejsku melodiju nedosanjane, nedopevane narodne lirike.

Gledajući kroz prozor beskraja i slušajući riku paganskih stada, lautar Dobrica Erić vraćajući nas osnovnoj srži jezika, čuva kroz njega duhovno i fizičko ognjište. On piše brodski dnevnik zelenog gružanskog mora, i modro oko jezero gružanskog neba. Jer pesnici, ne smanjuju svoju začuđenost pred svetom i u svetu, koračaju pored nas u megapolisu i idu maratonski dišući ispred nas do badža i bačija, avlija i štala, senokosa i berbi, uskršnjeg posta i kumovskog bardaka. Ili, kako je to, jednostavno napisao Dušan Radović.
    
"Kad smo se zaputili u gradove, i još dalje — tragajući za početkom ili krajem, Dobrica Erić je ostao da čuva zavičajno ognjište, za slučaj da ne nađemo odgovora i de se moramo vraćati. Ovaj Robinson iz Gruže je kao priroda čiji je vernik — strpljiv i postojan. On ima vremena i ne žuri da se čudi veličini sveta pre nego što otkrije tajnu cveta. U svakom zametku nalazi se tajna poruka predaka, sudbina svakog novog života. Svakome je, nevidljivom šifrom, poručeno i određeno šta će biti, kako će izgledati i koliko će živeti. I niko živi nema drugih mogućnosti već da ostvaruje svoju sudbinu i prenosi potomcima amanete i zakletve predaka. Dobrica Erić peva tom velikom i lepom moranju da se živi."

BIRANJE VLASTITOG SNA

U poetskoj mapi Razapeta zemlja, u ovoj kantileni gde "zatvoreno skriveno biće pravi burne talase, sve je konkretno, reljefno, ali ništa nije bukvalno, doslovno na prvu loptu". To je, najvećma, snovidni simbolizam u kojem čovek bira svoj san da bi kasnije bio suočen sa suprotnim otkrovenjem: da je san izabrao njega i da snovi nisu samo naličje stvarnosti, nego da i oni, preoblikovani, preosnevani, imaju svoje naličje koje liči na stvarnost, i bezdano je i bezglavo daleko od nje.
    
Bilo da peva o zvezdama u granama šljiva, ili o sekiri nad plodovima, o virovima gde se kupaju gružanske devojke, ili kristalnim kuglama u dalekim varošima, ili đurđevdanskim prestolima, ili izgrevima nad seoskim kućama i pustim crkvama " Dobrica Erić se prepušta poetskoj pustolovini stvaranja orfejskog reda, pa se njegove snovidije preobrću u obrise, ljubičaste, onoga sveta koji postoji kao prostor za sebe, kao metarealnost, sa kojom se doskora nismo sretali ni navozili u pesničkim delima autora Kuće za moga brata, Ogrlice od grlica, Leta u Kalipolju, Prsten u izvoru, Plave mesečine, Tri sonetna venca i sijaset svakovrsnih i svakojakih pesničkih albuma i knjiga.

U ovoj sinusoidi lirske energije i epske lakokrilosti Dobrica Erić je uspeo da izgravira jedno novo lice prirode, stigao je na visini jednog morala i jedne, presudne, izvesnosti; pastoralni dekor je dijalektički neumitno zamenjen etičkim stavom pevača i pesnika, u onom obostranom značenju koje nam je interpretirao Boško Petrović u svom romanu Pevač sa bojama epohe prošlog i našeg stoleća. Jedina čovekova izvesnost jeste da ga "prah vremena zavejava", pa iz toga izlazi da je i "od roda leleke", da je od onog toka što teče sve mutnije i žubori sve tiše. Pokadšto patetičan, u kadencama zavičajne metafore, i ponajčešće igrajući na "sudbinu povratnika" pesnika koji "mora da peva o Moravi", kao da izgovara stihove sa margine psaltira i trebnika, pesnik uspeva da bude hipnotičan, moderan, aluzivan, i da, sažimajući veliki istorijski raspon, zaopeva sudbinske "ciljeve istorije" kao pesnik-humanist a nedovoljnost međuljudske komunikacije kao pesnik-moralist.
    
Erićeve pesme su od plemenitog metala i upevanog jezika prevalile staze i bogaze od jarkih projektora pesničkog stava, uspravnog, ushitnog barda čija je Gruža prepuna mirisa Odese i finskih šuma, savana i tropike, ciklične celovite asocijacije, celoviti duhovni pejzaži. Detalji tog celovitog stzvarnog sveta razrastaju se u viziju "junoše na vodama", sa paganskim motivima koji nas tako neodoljivo zaokupljaju na kraju veka. Godinama zagledan u krošnje svoga sveta, svoje Srbije, Dobrica Erić se, ne povijajući faunsku svoju glavu, vraća korenima čiji su prividi i pojave pejzaži i mikrokosmosi pesnikov najizdržljiviji ego!

PRKOSNA PESMA

Ja
rab Božji
Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

PATINA LEGENDE MITA I ISTORIJE

Između georgike i poetike Dobrice Erića struji onaj mlaz svetlosti koji ga je budio u detinjstvu, i svetli ona srča krčaga koji je prvi put razbijen u dečaštvu. Iz postojbine korena, cveta i ploda, iz buđenja domaće flore i faune, iz hidronima i toponima, koji Gružu čine hipotičkom pesničkom i pevačkom zemljom, iz noći prospavanih u vodenici, iz damara koji vuku volove ili zaoravaju sve dublju i raskošniju crnicu, iz magle jesenjih vrbaka, iz glorioznog smeha i kupačica u bezimenim potocima, iz najezde vilin-konjica i svitaca, iz čeza i kolesara, kao u paganskoj mitologiji koja se presipa, kipi i klokoće, poetsko motovilo i pletivo erićeskne georgike preliva se u palestru, u igralište i maštalište, čiji poetički kapacitet ne zastaje, ne ukotvljuje se, ne privezuje za "mlade Parke građanski apsolvirane sene i opomene”.
    
Vreme je, neodložno ali izrecivo, da se kaže kako poetsko pismo Dobrice Erića ima i svoju ljubičastu patinu legende, mita i istorije, i pored povremene prigodnosti, ostrašćenosti vanpoetske retorike, ukupno pesničko delo, čak čitava ova rustikalna rapsodija, oseća i prihvata Duh koji, kao da najteže prihvata bivanje u sadašnjosti, to jest: žarište, izbište, selište, kao konkretno ljudsko postojanje. Dobrica Erić, srećom, domišlja, razaznaje da je trenutak (koji je večnost) teže otelotvoriti nego večnost (koja je trenutak). Ili kako je to blistavo zapisao Karel Kosik: "Čovek stvara istoriju i živi u istoriji daleko pre nego što upozna samog sebe kao istorijsko biće. Ali, istorijska svest, koja je otkrila istoriju u dimenzijama stvarnosti, ne govori sama po sebi istinu o tome šta je istorija".

Pesnik nesebičnog, nepodmitljivog lirizma Dobrica Erić je paganski opevao godišnja doba, bašte, gružanske lugove, šljivake, livade, sokake, varošice, gostionice, jablanove, daljine i visine, koračanje i lebdenje. Kao grnčar iz Jevanđelja, kao Per Gint iz Ibzenove drame, kao čovek na dnu tame svoga srca, pesnik Trolistog lica otišao je s onu stranu sveta čista lica i čista srca. Lirika Dobrice Erića počinje svoj novi život! Lebdeći, bez privilegije da bude van senke orlove, naš pesnik peva sipervijelovski "kad sunca spavaju ispod skromnih naših plašteva, u mračnom svemiru od koga su nam sačinjena tela. Najsurovije i najnežnije doline zajednički rastu u pesnikovoj mitologiji, "na dnu tame moga srca" (Dušan Matić) i "nad sudbinama koje su ustalasale najskrivenije vode" (Marko Ristić). Mašta kao energija i čuđenje pred svetom, kao eholalija iz detinjstva, ukrštaju i plovnu i neplovnu sudbinu čoveka, otkupljenog tajnim plamenom dečaštva.

MOJE SELO

To ti je moje selo,
ko još takav vrt ima?
To nije selo, već belo
stado sa voćnjacima!

Sred sela: dom i škola.
Nad krovom ruža plovi.
Novi put, šarena kola.
U dolji — jablanovi.

Kroz selo reka hrli
i nosi sličice kuća.
Mostić joj drveni grli
obale pune pruća.

Milosav Buca Mirković

[Angelina]

*
Stihovi Dobrica Erić


PRKOSNA PESMA

Ja Rab Božji
Srbin sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
silom, mukom i nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i što se krstim ovako
s tri prsta!

Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
kriv sam što pevam, smejem se i psujem
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam
Kriv sam, i da zavrsim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenem od smeha)

Kriv sam tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!
Kriv sam i grešan dakle što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam da sacuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše
Rulje bivših ljudi lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju tresnje, jabuke i sljive.

Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja vise ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste.

A ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!
Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
to ste vi — iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulku u raži.
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš čemer
rasprodajući moju đedovinu.

Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.

Šta će ovde dzihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama najfinijem staklu
Što teže živim, lakše ću umreti.
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava međ nama Srbima
kao što su proleće, leto, jesen, zima.
I nije strašnije
pogotovu danju
od suse, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza.

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!

1993.


* * *

PJESNIČKA SLIKA "MALOG SVETSKOG RATA" PROTIV SRBA  

Dobrica Erić PRKOSNA PESMA, 1993. (analiza)
 

Ova poema izražava ugroženost i moral srpskog naroda, njegovo gnušanje protiv zapadnih sila koje su se udružile oko izmišljene fame o progonu kosovskih Albanaca. Oni su se pokrivali tom lažnom koprenom koju su sami stvorili i poveli "mali svetski rat" (izraz D. Ćosića) protiv srpskog naroda, tobože da bi zaštitili Albance.
 
Pjesnik Erić je nadahnuto izrazio svoje i narodno ogorčenje protiv grube svjetske sile i nepravde koja je zasnovana na lažima, a laž je, ne samo nemoralna nego i providna i kad-tad će se otkriti.
 
Poema je struktuirana u različitim strofama i zasnovana na suprotnostima između bjelosvjetskih napadača i otimača i srpskog naroda i njegove države. Njena pjesnička sredstva su kontrast, ironija, sarkazam, aluzija i dr.

Glavno lice je žena Srpkinja koja govori o sebi, o svom narodu, zemlji i državi, u prvom licu. Ne daje nikakve podatke o sebi, čak ne kazuje ni svoje ime. Glasnogovornik je naše zemlje i naroda, tradicije i istorije, pravoslavne vjere i kulture.
 
Prvo određenje ženskog lika je da je "sluškinja božja", koja pripada pravoslavnoj vjeri i Srpskoj Crkvi. U pjesmi je naglašena veza između vjere i naroda, ukazuje se na značaj pravoslavlja za srpski narod jer se narod bez crkve ne može održati. Nije mogao ni u prošlosti kada se nalazio pod udarom velikih religija i naroda.
 
Ironično kaže da priznaje krivicu koju tuđinci bacaju na našu zemlju: "Izjavljujem dragovoljno/ kroz lance i žicu". To je ironija na postupke zapadnih sila protiv našeg naroda, Srbije i Crne Gore. Lanci i žica asociraju na nečovječne sankcije koje su ugrozile našu zemlju.

Srpkinja se poziva na "svedoke" koji su "sila, muka i nepravda" i pred njima kazuje da je kriva što pripada narodu koji se prepoznaje među drugim narodima. Ona je kriva što je neko, a ne niko, znači osobena pojava. "Što u doba opšteg srboborstva" ide u crkvu i krsti se sa tri prsta (a ne sa četiri).

Žena četiri puta ponavlja "kriva sam što jesam, a treba da nisam..." i "što stojim uspravno i gledam u nebo..., što se drznuh protiv krivde..., što opet slavim svoju krsnu slavu". Srbi su se pobunili, ustali protiv "krivde", agresora, zavojevača i otimača, iako su neprijatelji mnogo jači, brojniji, bogatiji. Agresori su tu pobunu smatrali prestupom, jer je njima, kao jakima, moćnima i bogatima, sve dozvoljeno.

Žena spominje ćirilicu kao određenje našega naroda. A najveća joj je krivica što je uporna ("tvrdoglavka"), "Dragoslavka i Svetosavka", što ne vjeruje u "sveti zločin i oproštaj greha", što je aluzija na neke norme Katoličke crkve.
 
Krivica njena (srpskog naroda) je što postoji i drsko stoji, što se prema agresoru odnosi kao da je mali i savladiv. U tim uslovima, kaže žena, sačuvaće glavu, ali izgubiće svoju tradiciju, slobodarski ponos, vjeru i krsnu slavu.
 
Ako ne prihvati tuđinske ucjene, udruženi agresori će da kidišu na Srbiju "rulja bivših ljudi, lopova i golja" svim sredstvima, kao što su u stvarnosti i učinili — bombardovali gradove i sela, rušili mostove. Skupna slika napadača izgleda ovako:

"Rulje bivših ljudi
lopova i golja,
čopori robota i drugih monstruma..."

Prema njima izgrađena je "mekana" slika nasilja u prirodi:

"Kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kulu pored druma
oko koje, kao najlepše odive,
cvetaju trešnje, jabuke i šljive."

Žena priznaje "za spas roda" da više ne postoji, ona je samo "vazduh, svetlost i voda", nju su izobličili neprijatelji u njihovoj slici koju prikazuju javnosti u sredstvima informisanja. Ona je data "ozarena lika". Ali to nije ona,

"To je slika vaše svesti i podsvesti,
to nisam ja spolja,
to ste vi iznutra."

Srpkinja baca pogled na budućnost. Njeni mnogobrojni dušmani koji se služe lažima, kao opravdanju nasilja, gomilaju novac od prodate srpske zemlje, što je aluzija na otimanje Kosova i Metohije. Žena se nada da će ih stići Božja kazna. U suprotnom će "planeta od sramote pući/ i sve nas u isti ambis sahraniti". Ali stid je moralna kategorija, a agresori nemaju morala.

Žena se obraća svojoj zemlji, sa njom povezuje istinu i pravdu, kaže da je naša zemlja mnogo važna kad se na nju "digla ovolika sila... da se krivda i nepravda... digla protiv istine i pravde". Srpkinja se pita:

"Šta će ovde džihadlije,
krstaši, farmeri
koji ti čereče sinove i kćeri?
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi."

Srpsko srce se bori bez straha protiv udruženih napadača, i ne drhti od njihove sile i tehnike, pa mu se dive "belosvetske bande", koje ne teže ljudskosti, humanosti jer nijesu moralne ličnosti, oni traže plijen i korist za svoj ovozemaljski život.
 
Junakinja poeme se obraća tužiocima, sudijama i dželatima i kaže im da će "uzalud linčovati najgostoljubiviji narod na planeti" jer srpsko srce "čudo nad čudima/ neće da se primi u vašim grudima".

Odnos Srba prema smrti je herojski:

"Mi se ne plašimo smrti...
već ropskog života i bolesti duge".

Smrt spada među prirodne pojave kao što su:

"Suša, poplava, zemljotres, mraz".

Žena se obraća neprijateljima prijekorom i opomenom da su joj sve zabranili u rođenoj kući, ali joj ne mogu zabraniti da pjeva umirući! Srpkinja bira smrt raspeća na "vrhu planine", i tu se u pjesmi javlja grandiozna figura kontrasta na moralnom planu:

"Ja ću da gledam
a vi zažmurite,
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica..."

Ivana Žigon se srodila sa ovom pjesmom koju je kazivala širom svijeta i izazivala suze na brojnim skupovima. Recitovala ju je na ugroženim mostovima u vrijeme bombardovanja i na sahrani Slobodana Miloševića. Pjesma je uzdigla Ivanu u pjesničke visine, Ivana pjesmu u zemaljske širine.

Jovan Čađenović
Tekst objavljen u časopisu za srpski jezik, književnost i kulturu "Slovo", broj 10, decembar, 2006.

YouTube: Stihove kazuje Jelena Žigon

[Angelina]

**
Stihovi Dobrica Erić


SELJACI¹

Leđa im hrastova uvek povijena
Pod teškim vrećama žita i briga.

Dok uzoru proleće i požnju leto
crveni krtičnjaci izriju ledine dlanova.

Pod usijanim nebom ožedne kako zemlja
pod modrim oblakom ručaju zebnje klasja.

Kad se porodi jesen podetinje od sreće
pa sisaju mleko iz dojki lampeka.

Tek tada se sete ljubavi i žena
pa ih opet vole umesto njiva sve do proleća.


SVI MOJI PRECI²

Svi moji Preci, koje često sanjam
bili su Srbi i ja im se klanjam.
 
Polupismeni težaci, gorštaci
i goroseče, ali Pravoslavci.
 
Hvala im što nam kroz ljute godine
sačuvaše ova brda i doline
 
Po kojima se još razleže jeka  
od Njine pesme, psovke i leleka
 
I rađaju voćke, koje posadiše
Ti stari voćari, Te bivše radiše!
 
Sad su Prah, pomešan sa zemljom i peskom
Mir Dušama Njinim u Carstvu Nebeskom!
 
I ja, Njin potomak i dužnik, od glave
do pete, zemljoljubac i đak Svetog Save
 
Želim da proživim, ostarim i umrem
u Zemlji Srbiji i da budem Grumen
 
Ove Zemlje o kojoj pevam bez predaha
i u kojoj svetli Prah mojih Predaka!
 
I moji potomci, đaci, zemljodelci
i vojnici, Srbi su ko i moji Preci.
 
Blagoliki, mekodušni tvrdoglavci
i gruborečići, ali Svetosavci.
 
Ako ovu drugu zimu zla prezime
sačuvaće svoje ime i prezime.
 
Hvala im što brane grobove od trave
a kućni prag i slavski kolač od troglave.
 
Blagosiljam im sofre i kolevke
zahvalan što smem izaći pred Pretke.
 
Nek im se dimnjaci na kućama dime
sve dok ukućani slave krsno ime!
 
A ja, njin predak, sluga bez ajluka
i bez gazde, pesmoljubac i đak Hromog Vuka

Želim da proživim, ostarim i umrem
u Zemlji Srbiji i da budem Grumen
 
Ove Zemlje, koju kao jevanđelje
čuvaju najhrabriji gorolomci
među kojima su i moji potomci!
 
1993.


PROKLETO PROLEĆE³

Kiša. Još pljušti.
O još pljušti kiša.
Luda reko! Munjo sa zapetim lukom!
Majski dan lebdi
poput slepog miša
nad napuštenom nevestom jabukom.
 
Gacam po vodi oko gnjilih međa.
U testu blata trunu zlatne klice.
Gliste mi gmižu udoljicom leđa.
U krošnjama se raspadaju ptice.
Kučko olujo a što sad ne laneš.
Razvedri čela mladom dugom želja.
Kišo kad te kumim ni za lek da kaneš,
kad te proklinjem točiš pet nedelja.
 
Biće gorka pita.
Neće sneg iz sita
da zaveje kićene torbe i palice.
Bulko na dalekom vašarištu žita
da l ću još kad čuti
svirku vršalice?
 
Dudnji sa severa. Provedrava s juga.
Visi razvraćena bačva nad vidikom.

Grom je poljubio gredelj bivšeg pluga
i rastopio se sa sve raonikom.
Deca kade košnice. Žene predu sveće.
Brkata odojčad sisaju buriće.
Vračare vešaju mačke o drveće.
Devojke u bunilu siluju mladiće.
 
U paklu šora
koncert žabljeg hora:
Kreket u kućama u hlebu u grudima.
Bog mirno posmatra kroz prozor svog dvora
šta se dole u ponoru događa s ljudima.
 
Mršave krave šire po selima
zadah zle slutnje i zarazu svraba.
I bašte sna čim se zažnu pod čelima
već su pune pijavica, mrtvih riba, žaba.
Čuma muze nebo
sve žešće i žešće.
Ljudi zure u polja mračni i gubavi.
U memljivim podrumima žubori pričešće.
Tela se razvališe
od grešne ljubavi.
Daj i čudotvorcu srž šljivine kore
da pusti svetlost i začne plodove.
Prestani kišo, ebem ti izvore
pretvorićeš nam kuće u brodove!
 
Javi se, o sunce
svome tužnom rabu
koji ti pokorno žarka stada šišo.
Zemlja se sve brže pretvara u žabu.
Dosta, bože. Već si nas
do kože popišo!


STROFE SNOVIĐENJA
(odlomci)
 
Gori iza brda
glava žednog bika.
Precvetali poljupci venu po luzima.
Koliko smo žetelaca
prelja i vojnika
prosuli po voćnjacima i kukuruzima?
Gori iza planina
glava večnog bika.

*

San kida rezu.
Dan penuša brezu.
Svi smo mi ovde samo u gostima.
Zemljo zemljice
priberi trpezu
i pobrini se o našim kostima.
Strah kida rezu
dah penuša brezu.
 
*

Seti se za tren
jedne pamuklije
s čijeg neba kaplje plod i krv na cestu.
Slavuji praporaca
i pričest iz buklije
i pogled ispaljen kroz cvet na nevestu.
Seti se još jednom
neke pamuklije.

*

Mrak je sve svoje
zapalio zublje.
Cvetaju predaleki kalemari sveća.
Ni smrt nas ne može
proterati dublje
no što doseže korenje drveća.
Noć je zapalivši svoje večne zublje
zaključala bravu . . .
. . . Gore u vešplavu
prolećno nebo sunča belo rublje!

¹ Pesma je objavljena u "Zadruzi" početkom šezdesetih godina.
² Čekajući povratak Dučićev Dučićeve večeri poezije Trebinje, 1994 i 1995. | Tebinje • Pale 1996
³ Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970

[Angelina]

*
Stihovi Dobrica Erić


MOJE SELO

To ti je moje selo,
ko još takav vrt ima?
To nije selo, već belo
stado sa voćnjacima!

Sred sela: dom i škola.
Nad krovom ruža plovi.
Novi put, šarena kola.
U dolji — jablanovi.

Kroz selo reka hrli
i nosi sličice kuća.
Mostić joj drveni grli
obale pune pruća.

Kad jutro rumena lica
oči prozora otvori —
u selu umesto frulica
zabruje tranzistori.

U sumrak moje selo
zapali zlatne svice.
Selo je stado belo
a deca — ljubičice!


PESNIK I MESEC

Dan kad sjaše
sa žarkog ata
i noć zanjiše
zvezdanu ljuljku,
pesnik i mesec,
dva nežna brata,
sretnu se negde
na brežuljku.

Oko njih svici žiže nose
i popci raž tišine kose.
Bleda lica
i bujne krune
kose, i plavi leptiri snova.
To su čobani
što nose pune
torbice zvezda i cvetova.

Travke snene očice brišu
i trepće cveće; i uzdišu
zaljubljene princeze breze.

Pesnik ubere
bulku iz trave,
a mesec zvezdu
s nežnim zracima,
tada se kucnu
i nazdrave
polju i reci i šumarcima!

Pa dugo jedan drugom
u voću
recituju svoju samoću...

[Angelina]

 *
 Stihovi Dobrica Erić


LUTAM I PEVAM

 Lutam po Srbiji kao i nekada
 Od sela do sela, od grada do grada
 Po Srbiji naših potamnelih nada
 Potuđenih čobana i sluđenih stada
 Lutam i pevam, tužan kô nikada.

 Gradovi proždiru gradine i njive
 Voćnjake i vinograde — svoja živa pluća
 Po pustim selima još cvetaju šljive
 I jabuke oko gluvonemih kuća.

 Suše se hrastovi stoletnjaci, suše
 Brestovi, kajsije, dunje, oskoruše
 A kupina, glog i razno rastinje bez duše
 Štrlja oko starih kuća što se ruše.

 Kad god se neka stara kuća sruši
 U zaboravljeno ime i prezime
 Ona se sruši i u mojoj duši
 Gde su sve kraća leta, a duže zime.

 Presušuju izvori, stubline, bunari
 Gavran dreždi na plugu a sova na saču
 I kad mraz steže i kad sunce žari
 Ista je studen u pesmi i plaču.

 Nigde da vidiš mlađeg ženskog stvora
 Od pedeset leta, sem gošće poneke
 Ni da čuješ bistri žubor razgovora
 Pa čak ni žubor zagađene reke.

 Beli momci prežaju crne udovice
 Zaparložena im polja nevesela
 Onemele škole kô mrtve košnice
 Zarđalo i nebo iznad pustog sela.

 Starice naležu kvočke u kolevke
 Žute kao jesenje dunje kraj pušnice
 Samo groblja živnu uz neme leleke
 Na letnje i na zimske Zadušnice.

 Il kad neka grešna stara duša prne
 Iz voštanog kostura u plavo bezmerje
 Pa se cela bezuba okolina zgrne
 Da ždere do u tamno predvečerje.

 A starci što liče na tužne monahe
 Beru kukuruz, jabuke i grožđe
 I mlate prezrele šljive i orahe
 Ni u crkvu više nema ko da dođe.

 Rasrbljeni sinovi čereče i krčme
 Prapostojbinu — kosti i znamenje
 Svojih predaka, amajlije srpske
 Našim dušmanima, i to u bescenje.

 A obezbožene kćeri, verenice
 Zmijskog cara što ih mazi iz daleka
 Bljuju po materi svojoj, bescvetnice
 Zmijski otrov mesto materinskog mleka.
 
 Na svakom koraku blješti latinica
 Mini market, Gril, Franš, Cazino, Sinema
 Tek ponegde stidno svetli ćirilica
 Pekara, Sud, Pečenjara, Pogrebna oprema.

 Pokrštavaju nam i jezik, razbraća
 A mi se ponovo bratimimo s njima
 Bezglavi kô pčele bez matice i saća
 Pričamo i svađamo se tuđim jezicima.

 Branioce svete zemlje i ordenja
 Novi vlasnici kockarnica vlasti
 Daju dželatima a kraljeve podzemlja
 Dočekuju i ispraćaju uz carske počasti.

 Svakog dana svetu pokazuju mrtve
 Koje stiže srpska Suza i osveta
 Jame bezbojnice gde su srpske žrtve
 Kriju i od Srba i od celog sveta.

 Moja zemlja liči na pijanu lađu
 Usred mrtvog mora u koje i tone
 Samo nam još krčme svetle u beznađu
 Što veje ko crni sneg iz vasione.

 Lutam po Srbiji, posrebrena čela
 Od grada do grada, od sela do sela
 Sa zlotokrugom leptira i pčela
 I obućom punom blata i pepela.

 Gradovi rastu, sela urastaju
 Sve ređi su oni dimnjaci što puše
 Stoka ne riče, ničiji psi laju
 Po parlozima, a kuće se ruše.

 Kad god se neka stara kuća sruši
 U grob domaćina, u oca bez sina
 Ona se sruši i u mojoj duši
 Koja je već puna takih ruševina.
 
 Danju, žedno sunce, lutalica stara
 Po ruinama seoskim tumara
 A noću mlad mesec, s divljim kučićima
 Zavija kô mršav pas nad kućištima
 Pa se nad Srbijom, na koju iz tmine
 Grakću crne belosvetske tičurine
 I nad jezerom biblijske tišine
 Razleže vaseljenski lavež mesečine!


 BALADA O MOSTU I LJUBAVI

 Plavi Dunav pamti crna jata
 I beli most i dva mlada gosta
 Koji su se na početku rata
 Sastajali na sredini mosta.
 
 Oboje su živeli kraj reke
 Ona s desne, on sa leve strane
 A s proleća devedeset neke
 Na mostu su provodile dane.

 A most je bio nalik na dugu
 I oni na mostu kô galebovi
 Lepršali su po vidokrugu
 Mahali svakoj lađi što plovi
 Niz plavu vodu i smru pene
 U daljine tajanstvene...

 To su bili Milan i Ivana
 Ona s plave Une, on sa Drimna
 On odskora đak osmak s Limana
 Ona sedmak s Petrovaradina.

 Ona pošla u grad, on iz grada
 I sa mosta gledali su dugo
 Belu lađu što prođe baš tada
 I videli potom jedno drugo.

 On zapazi da su njene oči
 Ljubičice sa Bistrice pune
 A ona ču u njegovoj kosi
 Razvigorac s Grmeča i Une.

 Tako taj most njin zavičaj posta
 Bašta za dve duše ljubičaste
 Gradili su gnezdo na sred mosta
 I živeli u njemu kô laste.

 A most je bio nalik na dugu
 I oni na mostu kô galebovi
 Lepršali su po vidokrugu
 Mahali svakoj laži što plovi
 Uz plavu vodu i srmu pene
 U daljine tajanstvene...
 
Srbiju su napadale zveri
 Devetnaest silnih probisveta
 A oni su bili tinejdžeri
 Tek trinaest-četrnaest leta.
 Nisu čuli svetski svemoćnici
 Što su na njih pokrenuli trupe
 Kako dečak šapće devojčici
 Mala moja iz Bosanske Krupe...

 Jedne noći dok su milioni
 Zaljubljenih sanjali proleće
 Srušili su Nato-avioni
 Njin beli most — dugu njine sreće.

 A most je bio nalik na dugu
 I oni na mostu ko galebovi
 Lepršali su po vidokrugu
 Mahali svakoj lađi što plovi
 Niz plavu vodu i srmu pene
 U daljine tajanstvene...

 A sutradan i jedno i drugo
 Slušali su sirena leleke
 I gledali srušeni most s tugom
 Sa dve strane naružene reke.
 
 Ivana je videla u rosi
 Svojih suza Milanovo lice
 A Milan u svemu njene oči
 Plave kao šumske ljubičice.
 Dozivali su se u maglini
 Preko reke, al se nisu čuli
 Možda su se bar glasovi njini
 Ponekad nad vodom dodirnuli.

 Ivana je lutala ko sena
 I mahala s Petrovaradina
 A Milan je uz zvuke sirena
 Pio svoje prve čaše vina.

 Uveče je u Dunavskom parku
 Tumarao od klupe do klupe
 I šaptao brezama u mraku
 Mala moja iz Bosanske Krupe...

 Nema više onog belog mosta
 Ni njih dvoje na krilima duge
 Od mosta i njine sreće osta
 Samo hrpa betona i tuge.

 A most je bio nalik na dugu
 I oni na mostu ko galebovi
 Lepršali su po vidokrugu
 Mahali svakoj lađi što plovi
 Uz plavu vodu i srmu pene
 U daljine tajanstvene...

 Ovu priču još pričaju vali
 Dunav-reke što pamti dva gosta
 Koji su se nekad sastajali
 Na sred belog novosadskog mosta.

 Nova Zora časopis za književnost i kulturu