Selimir Radulović (1953)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Selimir Radulović (1953)  (Pročitano 5239 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6355



« poslato: Mart 23, 2012, 12:48:08 am »

*




SELIMIR RADULOVIĆ

Selimir Radulović je rođen 1953. godine.

Objavio je pjesničke knjige: "Poslednji dani" (Gradska biblioteka Žarko Zrenjanin, 1986), "San o praznini" (Književna zajednica Novog Sada, 1993), "U sjenku ulazim, oče" (Vreme knjige, Beograd 1995), "O tajni rizničara svih suza" (Narodna biblioteka, Beograd 2005), knjige izabranih pjesama: "Po licu noći" (Prosveta, Beograd 1996 i 1997), "Knjiga očeva" (Prometej, Orfejus, Novi Sad 2004), "Gde Bogu se nadah" (Narodna knjiga, Beograd 2006) i knjige izabranih i novih pjesama: "S visa sunčanog, strašnog" (Rad,Beograd 1999) i "Kao mirni i svetli vesnik" (Prometej, Novi Sad 2008).
 
Autor je triju antologija/hrestomatija: "Panorama savremenog pesništva u Vojvodini" (1985), "Smetnje na vezama" (1988), "Antologija savremenog pesništva u Vojvodini" (1990) i knjige književno-kritičkih tekstova "Povoj i članci" (1987).
 
Za svoj književni rad dobio je "Novembarsku povelju" Novog Sada, "Iskru kulture", "Pečat varoši sremskokarlovačke", "Kočićevo pero", nagradu "Proljetnjog sajma" u Banja Luci 2008.
 
Živi u Novom Sadu.


Srpske novine | 21.07.2009.
Fotografija preuzeta iz zbirke pesama "Svetlo iz očeve kolibe" Selimira Radulovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6355



« Odgovor #1 poslato: Mart 23, 2012, 12:56:56 am »

**
Stihovi Selimir Radulović
O TAJNI RIZNIČARA SVIH SUZA


(TAD I OKRAJCI SVETA BEJAHU KRUPNE SENKE)
 
Tebi, Skitaču moj, što ispunjuješ vek naš
pohlepni, nek' zasja ovo sunce nade,
radosno slovo
o Jagnjetu Božjem, što iščupah iz večnog
slova,
Iz Knjige očeve, i smestih u srce svoje, uz
pakleni kret četa idumejskih,
Da znaš — da trčah za senkom, da držah vatru u
rukama, da kićah predele puste i kružih, bez
ključa, jadom zemljanim,
Da usniš — to Dete u zrelosti svojoj, Izvor
s kojega svi pismo vode i beše uz kamenje što oči
imaše a ne viđaše,
Da naseliš postelju Njegovu, carstvo
mira i
radosti večne i da, kao plamen sveće, što
preseca
trošnu i mračnu odaju, zasjaš u pustoši
našoj!
O, dane večiti, galilejski, što izrodi
Blizanca
smrti i ispuni srca naša, grabeći k sutonu
večernjem, ka Gori, k poljupcu svesrdnom,
k trenu
kad i okrajci sveta bejahu krupne senke!



(ŽALOSNA JE DUŠA MOJA DO SMRTI!)
 
A predveče, kad diže se vetar vihorni,
I povi se rašće, a mesec smanji na
Nebesima. Kad darove rasu i odloži,
Na tren, smrt svoju — pozna da svetli li,
Sve tavniji su puti naši!
 
I dok još beše greh plesnivi,
Pre nego okrilati. Jer se kamenje
Njegovo sirovo, neuglačano, surva
U san od pene, u dubinu bez sna,
Kad krišom, ulazaše Bog,
A dolazaše Klonuli.
 
I drhtaše kao dete malo!
I plakaše kao dete malo!
 
O, zar su vam oči tako otežale
Da spavate kad približi se
Izdajnik moj! I svi drugi što spavaju.
Spavaju, što smestiše se u tesnu
Kutiju smrti. Zar od šume ljudske
Ne poznaste Boga svoga!
 
Jer noću gledah i videh!
Jer nođu slušah i čuh!
 
O, ostanite ovde i bdite sa mnom!
Da odu senke noći. Da ne govore
Nema usta iskariotska! Sad kad po
Zemlji noć tavnu razastire prostirku —
 
Žalosna je duša moja
Do smrti!



PROLOŠKA

Jer na zemlji se, dušo moja, o, dušo
Duše moje, kao lišće na drveću, kao tela
Nesustala, smenjuju sinovi ljudski!

I

Kao što ratar vredni, radosna duša zemaljska,
Dok vuče brazdu i baca seme zlatno,
Usred zime, po mrazu, u susret ide
Plodnoj žetvi i plodu zrelom što sjaji
Na gumnu zamišljenom, noseć' ga kući svojoj.
I kao što kormilar, neustrašivi,
Sad smiren, u vrhu talasa koji preti,
Bez straha pred snagom mora pobešnjelog
I vetra kojeg se klone sva srca nezasita,
Na kraju puta teškog vidi blago nebrojano.
Kao što vojnik stasiti, hrleć' ka kiši
Strela, i ne oseća i ne vidi rane svoje,
Već hita k vencu pobednom, božanstvenom,
 
Tako se i mi što, puzeć', pristupamo k Njemu,
I ne uzmičemo ni samom smrću,
I držimo se puta tesnog što vodi
U život, ne predajemo lako.
 
Jer, kao što se prvi, gdekad, podnevši truda,
Vraća kući šaka praznih, bez roda zasluženog,
A drugi, neretko, iako predan jedru svome,
U susret ide steni, il' hridi nekoj, pod vodom,
Tako i treći život izgubi i kad svlada
I kad pobedi sve protivnike slavne!
 
Pa se i mi, sad utešeni dobrom večnim,
Što rastemo, sve hvaleći se, u nevoljama
Našim, sećamo lanaca teških, rana
Neiscelivih i leka tajanstvenog,
Al' ne od bilja zemaljskog, nego od reči
Poteklih s nebesa, jer ga ne drži ruka
Lekara prostog, već večnost što kaplje
S usne Prorokove —
Jer je sve ovo što oko vidi znamenja lažnih
Trag. A ono što ne vidi sad biva delanje Večno,
dobro što vodi spasenju večnom!



EPILOŠKA

Sad znam —
Vreme ide, a ploda nema, brate moj,
Najvoljeniji, ni dara zemaljskog nema.
 
A disah tiho, još tiše. I o tome
Pevahu anđeli nebeski i duša se
Hranjaše vazduhom tajanstvenim.
 
Sad znam —
Na putu tesnom, malo je putnika,
Brate moj, najvoljeniji.
 
Jer, kao što lađu, bez kormilara,
Talasi besni ljuljaju tamo-amo,
Tako se i izgnanik slabi gubi u
Nemiru života, kao sluga istinski,
Niži od tvari svake.
 
A šta je čovek, ako ne travka neuzrasla,
Ne telo, ne duša, nego i telo i duša,
Umiveni, kad vrhu samome streme,

Kao i Svesveti, u Knjizi neprolaznoj,
Kad se, krilima dignu svojim, sve
Po tragu oca, tamu raspršiv, u nebeskoj
Stani utvrdi. Pa smiren, bez gneva, sve
Praštajući, iz malog u veliki pređe
Oblik i uze što mu srce želi
I ukrasi se zelenog lovora lišćem.
 
Sad znam —
Došljak sam i prolaznik, kao i otac
Moj. I otac njegov. I svi u molbi.
Jer, ni na zemlji, ni na nebesima,
Nema jačeg oružja od imena Njegovog.
A u snu malom, u vrhovima drveća,
Još ima svetlosti koja ne zalazi i reči
Iza kojih suze teku!





Selimir Radulović
Svetlo iz očeve kolibe
Izdavač Gramatik
Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6355



« Odgovor #2 poslato: Februar 24, 2013, 07:40:05 pm »

*

SELIMIR RADULOVIĆ


Selimir Radulović Kao Mirni i Svetli Vesnik; Prometej, Novi Sad 2008. — poezija

Ima zaista mnogo razloga da se surferu preporuči čitanje ove knjige, a internet tekst teži ka tome da bude što kraći, informativniji i zanimljiviji.

Retko kada imamo priliku da se suočimo sa knjigom u kojoj se tako vidljivo i produktivno smenjuju dva doba, dve epohe: moderna i postmoderna. Ja naravno želim više da vam skrenem pažnju na postmoderno pevanje Selimira Radulovića, jer on svoj izuzetno zreo i samosvesan put gradi baš u okvirima postmodernog izraza.

Ako za svoja mladalačka pevanja Radulović iskreno priziva Rilkea, Helderlina i Trakla kao nemačku braću, u njegovom zrelijem pevanju duh pesnika se susreće sa daleko raznorodnijem izborom. Kada upotrebljavam reč izbor, tada ne mislim da Radulović svesno oponaša ili sledi nekog pesnika. Na protiv, Radulović je dosledan unutrašnjem sebi i to u onoj meri u kojoj pesnik može da bude. Pesničkom duhu njegove najnovije poezije sabraća su duhovi nekih velikih pesnika poput Tagore, Klodela, Persa i Igoa.

Pesnik bez ostatka uranja u dubinu hrišćanske svesti, u onu suštinu koja se istinski oslanja na Hrista, u svest koja ne kalkuliše sa ličnom koristi, ili sa bilo čime profaim, već se uzdiže himničkim duhom posvećenja i duboke vere. Takvu vrstu posvećenosti, ali u drugom religijskom kodu i različitoj epohi, nosila je i još uvek nosi sa sobom poezija koju je pisao jedan Indus, Tagora (Rambindra Nath Thakur). Doduše, mogao bih da kažem da je i Pol Klodel (Paul Claudel), francuski pesnik, takodje uranjao u svet hrišćanske misli, ali je to činio daleko sputanije i bez većih estetskih uzleta (bar kada govorimo o religioznoj poeziji Pola Klodela).

Po načinu kako je uvezao svoje ranije i novije stihove u novu organsku celinu, duh Radolovićeve poezije blizak je dakako duhu Morekaza Persovih (Saint-John Perse).

Ima nečega što je lakše naslutiti negoli objasniti, kada je reč o poeziji Selimira Radulovića. Naime, njegova pesma je dopevana do tih granica, da je te granice čine na neki način autonomnim bićem po sebi, i to bićem koje želi da kazuje; njegova poezija ne želi da ostane nema u nama, već želi da nas natera da je glasno kažemo (recitujemo, šapućemo...). Takvu potrebu pesme da bude kazana (ovde ne mislim na estradnu poeziju) nalazim još jedino u duhu poezije Viktora Igoa (Victor Hugo). To je ontološka potreba, koja traži od vas da kažete istinu, a kada to kazujete onda kazujete i sebi i drugima. Drugim rečima kazano, ova poezija je po sebi dobra vest.

U kratkom tekstu, teško je izneti sve razloge koje je knjiga proizvela u kritičaru i podstakla ga da napiše nekoliko redaka o tome. Svejedno, zadovoljstvo mi je i privilegija da vam preporučim ovu knjigu Selimira Radulovića. Uveren sam da ćete u njoj naći mnoge odgovore na vaša unutrašanja pitanja, ili će ta knjiga otvoriti neka posve nova pitanja unutar vas samih.


Nikola Kitanović | Novo slovo
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: