Dobrica Erić (1936)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dobrica Erić (1936)  (Pročitano 112939 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #20 poslato: Decembar 17, 2010, 12:32:05 am »

*
Stihovi Dobrica Erić


VOLEO SAM DEVOJKU IZ GRADA

Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al' zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.

Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke

Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljeni u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim zacelo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada,
kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.


[Stihovi Dobrica Erić i Obren Pjevović?]


RAZBOLEH SE POD TREŠNJAMA

Svakog jutra njene reči čujem
u pesmama zaljubljenih ptica;
pamti bašta u kojoj bolujem
njenu kosu, ružu njenog lica — uzbranu.

Svako veče budan sanjam...
S neba ptica krije tajnu...
Razboleh se pod trešnjama
od lepote zavičajne.

Svakog dana sam lutam po lugu
i tražim je u krunama cveća.
Svaki slavuj već zna moju tugu
urezanu u koru drveća — zauvek.

Svake noći budan sanjam...
S neba ptica krije tajnu...
Razboleh se pod trešnjama
od lepote zavičajne.

Svako veče dok se svici viju
u krošnjama punim belog zlata
moje žedne oči kradom piju
mesečinu iz njenog vajata — uzalud.

Svake noći budan sanjam...
S neba ptica krije tajnu...
Razboleh se pod trešnjama
od lepote zavičajne.


Miroslav Ilić — Razboleh se pod trešnjama
Miroslav Ilić — Devojka iz grada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #21 poslato: Mart 31, 2012, 02:26:20 am »

**

PODNE U VINOGRADU
 
Sjaj kljuje u teme. Svet dahće. Ti dremaš
pod čokotom, žudeći da te vetrić pljusne.
Plavi grozd ti visi nad licem, ali nemaš
moći da pomeriš zapaljene usne.
 
Svi hlade oružje, a zmija se sunča.
Pauk svira na harfi s nežnim končićima.
Stavi uho uz grozd i čućeš kako ključa
vino u svojim plavim lončićima.
 
Devojče pod breskvom, omamljeno hladom
i mirisom grožđa, štriku žudnje plete.
Sunce se provlači kroz granje i kradom
ljubi je dok brbljivi vrapci ne primete.
 
A sa breskve dečak, grleć' tvrde račve
vreba tajne plodove, vrlja trave ruse.
Zemlja i nebo, dve ogromne bačve
pune vinske vatre — približavaju se.
 

SUBOTE MOG DETINJSTVA
 
Subotom je reka Gruža tekla
najbistrija ispod cvetnih grana
subotom je moja majka pekla
hleb kiseljak za nedelju dana.
 
Još od zore vatra je pevala
pod čađavim šeširićem krova
pod kojim su potom izgrevala
bela sunca pšeničnih hlebova.
 
Bilo nas je desetak u kući
i svi smo se radovali belim
subotama kad hlebovi vrući
zamirišu pod voćkama zrelim.
 
Još se plavi majčina bluzica
sašivena od parčeta neba
i rumena ruža njenog lica
nad brdašcem mirišljavog hleba.
 
Hvala njenim rukama i hvala
toj kućici s crnom kapom krova
koja nam je subotom rađala
bela sunca pšeničnih hlebova.
 
Po licu mi rominjaju kiše
i sneg kiti kao cvet od zove
moj zavičaj što mi još miriše
na rumene subotnje hlebove.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #22 poslato: Novembar 09, 2012, 02:59:30 am »

*
Iz spomenara pesnika Dobrice Erića: Četrdeset pitanja — četrdeset odgovora


GRUŽA JE NAJLEPŠI DEO ŠUMADIJE

Otadžbina je zajedničko Božje gnezdo na planeti u kome svi treba da živimo kao jedna porodica, ali zloduh i njegov nahod nam to ne daju

Lična karta?
Bivši čobanin i zemljodelac, zanatlija, amater sa petnaest neizučenih zanata, profesionalni pesnik i romanopisac za decu i odrasle i kazivanje svojih pesama.
 
Datum rođenja?
22. avgust 1936. godine — poslednji dan Lava i početak Device, pa mi se to i u životu nekako pomešalo.
 
Mesto rođenja?
Selo Donja Crnuća u Gornjoj Gruži u Šumadiji kraj reke Gruže, u blizini manastara Vraćevšnice, šumadijskog Hilandara.
 
Roditelji?
Miloš i Radmila Erić, zemljodelci i domaćini. Otac je umro u 85. godini života, a majka sada ima 98 godina.
 
O zavičaju?
Moja Gruža je lepa kao i pesme o njoj. I još lepša. Nema tog pesnika koji može da opeva lepotu Gruže, i slikara koji može da je naslika. To je najlepši deo Šumadije. Parče raja, koje je Bog namerno ili nehotice ispustio sa neba. Za Šumadiju kažu da je srce Srbije, a za Gružu da je srce Šumadije, što znači srce srca.
 
Najdraža uspomena iz detinjstva?
Celo detinjstvo je moja najdraža uspomena. I ne znam šta bih mogao posebno da istaknem. Možda praznike kojima sam se mnogo radovao, možda letnje noći kada sam sa stricem Lesom Soluncem, spavao napolju pod lipom ili meduncima, možda kupanje u reci Gruži i kupačice koje sam gledao krišom iz vrbaka... Možda noći u vinogradima i dane na vašarima... Uostalom, sve sam to opevao i opisao u mojim knjigama.
 
Prva ljubav?
Ona mi se dogodila mnogo ranije, pre osnovne škole, onda kada još nisam umeo da razlikujem leptire i devojčice, pa sam svakom dana trčao za jednim šarenim leptirom koji se uvek pretvarao u devojčicu i za jednom devojčicom koja se uvek pretvarala u leptira. To divno čudo mi se i sada događa...
 
Postoji li osoba ili događaj koji je dao neizbrisiv pečat Vašem budućem životu?
Bilo je više osoba i više događaja koji su mi raspaljivali maštu i izazivali divljenje, ali ja bih ovde spomenuo samo jedno ime iz naše narodne poezije na kojoj sam odrastao, a to je Banović Strahinja ili Strahinja Bane iz istoimene pesme.
 
Da li ste u mladosti imali uzor i ko je to bio?
U životu svi momci i devojke koji su pevali i igrali na mobama, svadbama i vašarima, a u pesništvu Sergej Jesenjin i naš Aleksa Šantić.
 
O sreći?
Sreća je biti živ i zdrav, videti ili bar čuti sve svoje, raditi vazda ono što srce voli ili se odati sanjalačkoj dokolici, zaspati uveče pored voljene osobe i videti izjutra sunce na nebu. To je sreća.
 
O ljubavi?
Već sam odgovorio... Treba sve raditi sa četiri ruke i sve gledati sa četiri oka, a pri tom imati samo jedno telo i jednu dušu. Ako nije tako, onda je bolje biti sam.
 
O životu?
Treba proživeti svaki trenutak od jutra do večeri i od večeri do jutra, od vrha do dna i obrnuto i svaki dan i svaku noć isto tako. Onda nam život neće biti baš mnogo kratak, jer koliko trenutaka - toliko dana i noći, toliko lepih malih života koji će sačiniti jedan veliki ljudski život dostojan rađanja i smrti.

O veri?
Vera je ljudska duša, drugo ime za Boga. Čovek bez vere je biće bez duše. Ljudi bez vere su kao životinje, mada ja mislim da i životinje imaju neku svoju veru. One su ostale iste kroz sve vekove i milenijume a čovek je postao mnogo krvoločniji i srebroljubiviji u civilizaciji nego što je bio u prvobitnom životu.
 
O slavi?
Postoji samo jedna slava — krsno ime pravoslavne porodice. Mi, Erići, slavimo Svetog velikomučenika Evstatija. Sve drugo je ljudska taština i samozadovoljavajuća uobrazilja, koja brzo tamni i prolazi.
 
O braku?
Brak je kamen temeljac za ceo ljudski život, koji ja nikad nisam uspeo da postavim baš kako treba. To je svetilište koje se u savremenom svetu često pretvara u čistilište, a ponekad i u gubilište. Nekad su čovek i žena provodili dane i noći zajedno i tako prirastali jedno za drugo, danas se sve ređe viđaju i noću, i otuđenje je neminovno. Ipak, bolji je i najgori brak, nego puki usamljenički život, da i ne spominjem ove buduće brakove između dva muškarca i dve žene, daleko bilo.
 
Šta je za vas porodica?
To je Božji blagoslov. Ono zbog čega je Bog stvorio čoveka i ženu i najviše i najlepše što im je mogao dati.
 
Kuća?
Božje gnezdo na zemlji, u kome žive ljudi i deca a oko kojeg i đavo krišom obilazi.
 
Otadžbina?
Zajedničko Božje gnezdo na planeti u kome svi treba da živimo kao jedna porodica, ali zloduh i njegov nahod nam to ne daju.
 
Praštanje?
Praštanje je božanski džin, a zaborav — đavolji.
 
Kajanje?
To je iskreno priznanje da si nešto ružno uradio ili rekao nepromišljeno, u srdžbi, nehaju ili obesti, pa ti to i Bog i ljudi praštaju.
 
Najveća vrednost u životu?
Otadžbina, Obraz i Porodica.
 
O deci?
Nova deca nisu onakva kakve su stari roditelji zamišljali, pa i zaslužili, ali ni svet i život u svetu nisu onakvi kakve su deca zamišljala i zaslužila.
 
O zdravlju?
Navešću samo onu narodnu poslovicu: Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolan samo jednu — da ozdravi.
 
O novcu?
"Na pesnike pare ne lete", reče majka slavnog ruskog pesnika Jesenjina. Ja sam seljačko dete i nikad nisam stekao gradski odnos prema novcu. Nije me uhvatilo srebroljublje, a nije bilo prilike i da sam hteo. Trudim se da zaradim novac i volim da ga delim mojima, a ima ih dosta, hvala Bogu. (Najviše novca trošim na izdržavanje bolesne majke, koja ima, kao što sam rekao, skoro 100 godina). Za sebe trošim samo onoliko koliko je najnužnije, pa moć i čari novca nikada nisam ni osetio. Ali osetio sam lepotu davanja i to ne bih menjao nizašta.
 
Omiljena muzička dela?
Izvorne pesme iz Gruže i Šumadije, ruske horske i narodne pesme, zlatni glasovi Divne Ljubojević i Biljane Krstić i "Homoljske motive" Bore Dugića.
 
Pesma koju često pevušite?
Nekada sam pevušio svakodnevno razne pesme, a sada mi se svakodnevno i jednolično plače.
 
Omiljena knjiga?
Moram da spomenem tri: "Dnevnik o Čarnojeviću", "Gradinar" i "Mali princ".
 
Najdraži film?
Ruski, "Ždralovi lete".
 
O pozorištu?
Retko idem u pozorište, jer se sve češće pretvara u cirkus, a cirkuse nisam voleo ni kad sam bio mali.
 
Parfem?
Livadska rosa iz moje Gruže.
 
Boja?
Žuta, boja zrele pšenice i suncokreta.
 
Osobine koje vi najviše cenite kod drugih ljudi?
Iskrenost, jednostavnost, skromnost i ljudski, patriotski odnos prema svojoj zemlji i svom narodu.
 
Koje biste svoje vrline najpre istakli?
Iste ove koje sam već naveo.
 
A koje mane?
Mnogo volim svoju zemlju i svoj napaćeni narod, a to je danas velika mana.
 
Kako se odnosite prema neprijateljima?
Isto kao i oni prema meni, ili prema nama, samo još gore.
 
Vaša najbolja odluka u životu?
Da se nikada ne bavim politikom i da nikad ne kažem ništa ružno o svom narodu.
 
Vaša najgora odluka u životu?
Da napustim rodno selo, prirodu, zavičaj, znači — raj, i da pređem u grad, u pakao.
 
Vaš najveći san?
Da Srbija vaskrsne i da se Srbima vrati sve ono što im je oteto.
 
Verujete li u onostrano i postoji li događaj u vašem životu za koji nemate objašnjenje?
Onostrano je širok pojam i ja o tome ne razmišljam, a racionalno je sve ovo što nam se sada događa.
 
Najveća radost u vašem životu?
Moja deca, moji unuci i moje pesme.
 
Najveća tuga?
Ima ih bar dve najveće. Jedna je lična, jedna opšta. Gubitak brata Dobrivoja i raspad i sunovrat zemlje Srbije, koji se slavi kao uzlet isto kao što se slavila pobeda na Kosmetu.
 
Najdraža uspomena u životu?
Sve što je prošlo, postalo je draga uspomena, možda će to najdraže tek da dođe i da prođe...


O PRIJATELJSTVU?

O prijateljstvu i prijateljima napisao sam celu knjigu pesama, a jedna od najdražih mi je pesma "Dukat na jeziku":

"Reč Prijatelj, to je dukat na jeziku
što daje sjaj i odsjaj ljudskom liku
Koliko puta je usta zapevuše
Toliko zlatnika u čemeru duše.
Blago svima nama kojima je dato
Blago prijateljstva, to srebro i zlato
Koje svetli u mraku i greje nam razum
I koje nam se vidi na obrazu"


Mila Milosavljević | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #23 poslato: Decembar 02, 2012, 12:11:06 am »

*
Dobrica Erić, dobitnik nagrade Srpska knjiga, o svojoj poeziji, porodici, životu...


NEMA VIŠE CVEĆA U POEZIJI

Jedan od naših najznamenitijih pesnika Dobrica Erić nedavno je u Rumi primio nagradu Srpska knjiga za 2006. godinu. Bila je to prilika da porazgovaramo sa poetom koji, osim što piše, i obavlja urednički posao, neumorno putuje po Srbiji i Republici Srpskoj gde obilazi škole i susreće se s najmlađima.

Iza vas je jedan ogroman poetski opus. Da li ste napisali svoju životnu pesmu?

Ne znam, to će se, možda, znati jednog dana kad ja ne budem više postojao. Inače, ja sam nisam zadovoljan, ponekad mislim da sam tek naučio da pišem. S vremena na vreme pomislim da je to ova ili ona pesma, onda napišem neku novu koja može da se ravna sa tom najboljom pre nje, tako da mislim da svoju najbolju pesmu nisam još napisao. Možda, u stvari, tu najbolju pesmu čini, recimo nekih tridesetak pesama iz mog opusa, koje će se jednom naći u jednoj knjizi. To bi bila moja životna knjiga.

Na čemu trenutno radite, kakvi su vam budući književni planovi?

Imam nameru da napišem nekoliko knjiga za decu u prozi, da ispričam svoje detinjstvo pomešano nekako uporedo sa detinjstvom današnje dece, mojih unuka, da napišem nešto o tome šta smo mi voleli, šta oni danas vole, kolika je razlika i kolike su sličnosti. Sličnosti su vrlo male, a razlike su strašno velike. Naše detinjstvo je bilo jako siromašno, ali je bilo veselo, vedro, puno nade, radoznalosti. Na početku smo mislili da je svet do brda, da nema dalje ništa, pa kad smo se popeli na brdo svet se proširivao. Deca sad imaju beskrajne prozore kroz koje mogu videti ceo svet. Nema više ni želje ni radoznalosti. Ja ne znam šta bi oni mogli da požele još, a mogu da požele da odu u prirodu da se igraju s jaganjcima, da trče za zečevima, da skakuću po potočićima, da beru cveće po livadama, da se valjaju po zemlji, da vide travu i cveće koje može da bude veće od njih, da se u njemu kriju. To je ono što deca mogu još da požele, a to im je uskraćeno. Tu počinje siromaštvo detinjstva.

Uz pesništvo, već godinama ste i urednik u Srpskoj knjizi. Ne krijete svoju nostalgiju za Jugoslavijom...

Ja sam veliki nostalgičar za Jugoslavijom, zemljom koja je bila najlepša zemlja na Balkanu, u Evropi, a možda i u svetu, a možda i šire. Nešto tako lepo ljudi ružnog duha i ružne duše nisu mogli da gledaju da opstane. Posvađali su narode i naterali ih da izginu a onda su došli da nas mire i da nam uzmu sve i jednima i drugima.

Slovite u neku ruku za narodnog pesnika. Kako nosite taj epitet?

Naravno, ali ne u duhu narodnih pevača, već naših starih guslara iz doba Višnjića, Tešana Podrugovića i ostalih. Pesma pokušava i ovoga puta da nešto učini, da pomogne, da razgali, da bude lakše da preživi ako se može preživeti. Pre moje zbirke "Deca sa zlatom lipe u kosi" ja sam pre deset godina, počevši od Republike Srpske, njihovog bombardovanja pisao pesme koje sam sakupio u knjizi "Razapeta zemlja". Sad sam dodao još neke pesme koje će se uskoro naći u njenom desetom izdanju. U podnaslovu te knjige stoji "Suze za buduće pesme". Tada sam imao nade. To su nesrećne, strašne pesme, ali to su samo suze od kojih će jednog dana da se rascvetaju vesele i vedre pesme, onakve kakve sam ja pisao i koje na mene liče. Međutim, onako kako su vremena prolazila ja sam shvatao i shvatam da su to večite, okamenjene suze, da nema više cveća u poeziji, a neće ga više biti ni na planeti zemlji ako se ovako nastavi. Posmatrajući pčele, vidim da ni one neće na svaki cvet. Ima cvetova koji ne mede. Tu nema nektara i pčela tu ne sleće. Pčela na sreću zna koji je cvet zatrovan i koji nije za nju. Kad bi čovek naučio nešto od pčela to bi bilo dobro.

M. M. | 13.12.2006. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #24 poslato: Decembar 02, 2012, 12:14:03 am »

*

DANAS JE NEČASNO BITI ČASTAN

Srbija je nekad danju živela, učila, radila, s večeri vodila ljubav i družila se, a noću spavala... Sada danju spava, a noću se provodi, dokoliči, banči do zore...

Dobrica Erić (1936), naš poznati pesnik, pisac više desetina knjiga poezije i proze za odrasle i decu, dobitnik je nagrade Zadužbinarskog društva "Prvi srpski ustanak" — "Odzivi Filipu Višnjiću" za rodoljubivo pesništvo. Reč je o pesniku za koga je Dušan Radović rekao: "Gruža je bila nevelika dok nije rodila pesnika Dobricu Erića. On je od nje stvorio kontinent, možda najveći u srpskoj poeziji". Zanimljivo je i zapažanje Nikole Koljevića: "Dobrica Erić je prvi raspevani pesnik Srbije na Istoku koji je opevao prekodrinsku Srbiju na Zapadu".

Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" objavilo je knjigu izabranih rodoljubivih pesama Dobrice Erića "Prestupne godine".

Nagrada će pesniku bitu uručena danas u Orašcu.

Podnaslov knjige "Razapeta zemlja" koja je doživela deset izdanja i dobila petnaest nagrada glasi: "Suze Za Buduće Pesme", a moto: "Moja zemlja je razapeta — na krstu od četiri strane sveta"...

Nisam tražio pomoć od suza. Oni zbog kojih plačemo raduju se našim suzama i trude se da plačemo još više. Hteo sam da kažem da su to "isplakane" a ne "ispevane" pesme, "suze-pesme", ali i da istaknem svoju ljudsku i pesničku nadu da će se te suze jednoga dana pozlatiti i pretvoriti u prave pesme. Ja sam prvo sebe ubedio da će taj dan doći, pa pesmom pokušavam da ubedim i druge.

Utešno deluju stihovi: "Moja Zemlja Srbija je sad Isus Hristos, Isus Hristos je sad moja Zemlja Srbija".
Nije najgore to što smo nabeđeni, kažnjeni i poniženi od drugih. Strašnije je što je skoro polovina Srba priznala svoju nepostojeću krivicu i počela i sama sebe da okrivljuje, kažnjava i ponižava, stideći se čak i da kaže za sebe ko je, šta je i odakle je. To je najteža nacionalna bolest koja se jednom narodu može dogoditi, to je neka nova vrsta ludila, a eto i to nam se dogodilo.

U Vašim pesmama su: pšenica, šljiva, Morava, cvet, drvo koje lista, lavež pasa, mleko, vino, seljanka storučica. Da li je to Srbija?

Jeste, to je moja Srbija, doduše, više ona iz mog detinjstva i mladosti, nego ova koja sad jeste. Sve je još tu, i Morava, i drveće, i polje puno cveća, i psi koji laju po zapuštenim voćnjacima, ali nema čobanice ni stada, sve manje je ratara u selima i na njivama, sve manje mleka i vina, ostarila nam je i umorila se seljanka storučica. Ostarila i posustala velikomučenica Srbija.

Srbija je nekada drugačije živela?

Srbija je nekad danju živela, učila, radila, s večeri vodila ljubav i družila se, a noću spavala... Sada danju spava, a noću se provodi, dokoliči, banči do zore i srlja u sunovrat. Za takav život nema opravdanja ni izgovora, besmisleni su svi razlozi. I ono malo mladih što ostane u selima, zahvaćeno je istom boleštinom i uništava se na isti način.

U jednoj pesmi kažete: "Al’ ja se ipak ponosim što sam Srbin".

Danas je nečasno biti častan. To je staromodno, nacionalno osećanje i obeležje kod nas i kod nekih drugih naroda i to se mora satanizovati. Sve se izvrće naglavce, ostaje još samo da naučimo da hodamo na rukama. I tako, hodajući naglavce, ući ćemo u Evropu.

"Udaraju međe", "prekrajaju tapije", i "pečate crvenim voskom prozore, vrata, kapije". Šta nam valja činiti?

Moramo se pribrati, sabrati i izdržati. Pribrati se od bunila u kojem smo se našli, sabrati se među sobom i izmiriti sa nama sadašnjima, bivšima i budućima, i izdržati sve što čovek pojedinac i cela nacija mora i može da izdrži, ako hoće da preživi i dočeka ozarenje. A pre svega i više od svega — Srbi se moraju voleti i rađati.

Kad Srbi pretvore Sinđelićevu glavu u bukliju, kadionicu, mastionicu, testiju, da li je to patriotizam ili kič?

Ni jedno, ni drugo. To je pesnički simbol, to je metafora. Pesmu "Zvezda nad Čegrom" napisao sam pre trideset i više godina, u vreme kad se Stevan Sinđelić i drugi srpski junaci nisu smeli ni spomenuti. Ono o čemu su pre trideset godina srpski pesnici i srpski narod smeli samo da sanjaju i spominju u simbolima, sada se ipak može glasno i jasno pevati, ili plakati, bar, iako ta pesma i plač mnogima paraju uši.

U pesmi "Molitva" kažete: "Samouk s perom, a nedouk s mačem, predodređen sam jedino da plačem".

Evropa se raduje našim suzama. Pesme naše ne voli, ali suze naše joj prijaju. Pesnik Branko Miljković reče: "Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju'. A naše molitve čuje Onaj koji sve čuje i koji će ih i uslišiti, ali tek onda kada svi budemo govorili istu molitvu.

Kosovo i Metohiju, po svoj prilici, možemo da sačuvamo jedino u pesništvu?

Sačuvali smo ih mi u pesništvu, oni su više u našim pesmama nego pod kosmetskim nebom. Skoro trećina moje knjige "Razapeta zemlja" posvećena je Kosovu i Metohiji. Napisao sam i tužnu knjigu o deci s Kosmeta, knjigu njihovih i mojih suza, "Deca sa zlatom lipe u kosi" i lirsku istoriju Srba od Starih Slovena do danas, brojanicu u stihovima sa 433 čvorića "Kosovski venac". Mnogi naši i strani pesnici pevali su i pevaju o Kosovu i Metohiji, i tako ćemo ga sačuvati u pesništvu. A ono što je toliko ušlo u pesništvo jednog naroda, ne može nikad doneti sreću ni spokojstvo nekom drugom narodu koji mu je to oteo.


Zoran Radisavljević | 15.02.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #25 poslato: Decembar 12, 2012, 11:15:25 am »

*
Razgovor sa Dobricom Erić za Dveri


DOBRICA ERIĆ:
VOLEO BIH DA KROZ DVERI UĐEMO U NOVI ŽIVOT






Povratak porodici i zdravom razumu

"Dveri su deo svake crkve, svakog pravoslavnog hrama. A crkva nas je spašavala i održavala kroz mnoge crne vekove pa će, ako Bog da i sada.

Voleo bih da kroz Dveri uđemo u novu Srbiju, u novo vreme, u novi život."

Dobrica Erić (1936), naš poznati pesnik, pisac više desetina knjiga poezije i proze za odrasle i decu, dobitnik je mnogobrojnih nagrada među kojima su i one za rodoljubivo pesništvo.
 
Svojim stihovima opevao je istoriju srpskog naroda od Starih Slovena do naših dana, sa željom da kaže istinu o nama i da zaštiti naše pamćenje, posebno dečje i mladalačko, od lažnih i izvitoperenih istorija koje se štampaju i kod nas i u svetu.
 
Erićeva želja je da srpski narod ozari svetosavskom svetlošću istine, pravde, ljubavi i ponosa na svoju zemlju, svoj narod i svoje pretke, bez čega ni potomci ne mogu biti zdravi i srećni ljudi.

Reč je o pesniku za koga je Dušan Radović rekao: "Gruža je bila nevelika dok nije rodila pesnika Dobricu Erića. On je od nje stvorio kontinent, možda najveći u srpskoj poeziji".

1. Srpske Dveri su stavile porodicu na prvo mesto u svom narodnom dogovoru. Da li Vi to podržavate, s obzirom da smo svedoci krize porodice i bele kuge?

Ne samo svedoci, nego i saučesnici. Dobro je što ste se, baš vi setili porodice, nadam se kao jedinog mogućeg vaskrsnuća našeg. Drugi spominju porodicu samo zloslutnički, lažnoproročki, kao oblik života koji više i ne postoji, a koji , izgleda, ovom novokomponovanom društvu i moralu i ne treba. Hoće đavolji proroci da nas ubede da nam nema spasa i da moramo da nestanemo. To je izgleda i glavni program ove NATO demokratske ale koja je zinula na Srbiju. Srpski domaćin, onaj na selu i ovaj u gradu, i srpska tradicionalna porodica — to su jedine dve zdrave ćelije koje mogu da izleče Srbiju i srpski narod od bede i beznađa.

2. Danas u Srbiji ima gladnih, siromaštvo je pogodilo najveći deo naroda, ugroženo je svakodnevno življenje. Kako u svesti naših ljudi razviti socijalni patriotizam?

Povratkom porodici i zdravom razumu. Onom izvornom, tradicionalnom, ljudskom i domaćinskom. Ne gledati i ne slušati degenerisane emisare i emisije na medijima i ne čitati grozne novinčine koje oni i slični njima pišu i štampaju. Ne učiti svet i život od potuđenih pomodara, već od zdravih predaka, koje sve više brukamo. Bog to ne prašta, ali nas još vidi i čeka da se prizovemo pameti.

3. Domaća ekonomija je u rasulu, rasprodata je i narodna i državna imovina, zemlja se prekomerno zadužuje, narod je pokraden. Kako obnoviti našu ekonomiju?

Povratak selu i prirodi jedini je put našeg spasenja. A to znači i povratak radu, moralu i patrijahalnoj porodici. Grad je progutao i selo i Srbiju. Zaparložena polja i napuštena sela zovu, preklinju (i proklinju) svoju povarošenu i otuđenu decu da se vrate iz urbanog pakla i života u zaboravljeni prirodni raj i tako spasu svoju otadžbinu.

4. Srpski narod je danas razbijen u pet država: Srbija, Republika Srpska, Hrvatska, Crna Gora i Makedonija. Da li Vam se čini da je vlast u Srbiji do sada malo pažnje poklanjala Srbima van matice, i da postoji opasnost od gubljenja nacionalnog identiteta?

Ne samo da postoji ta opasnost, nego se ona uveliko i događa.
 
Ponižavanje i poništavanje srpskog nacionalnog duha kao da je glavni cilj svetske i naše ideologije. Srbija je jedina zemlja na planeti u čijoj prestonici i prestoničkoj paradnoj eliti ne smeš reći da si Srbin.
 
U zemlji Srbiji (koju su naši preci u mukama i krvi stekli) svi imaju veća prava nego Srbi, pa čak i pravo da laju i rade protiv Srbije i Srba. Ovde manjine tiranišu većinu, i to se zove demokratija. Ja kažem — rasrbija.

5. Kako pomoći Srbima na Kosovu i Metohiji?

Na žalost, mi njima ne možemo ništa pomoći ovako jadni i kratkovidi. Ali oni mogu mnogo pomoći nama. Da nam pokažu ko smo, šta smo, kakvi smo nekad bili i šta sad gubimo. I eto to i čine. A mi bi bar ponekad mogli da odemo u velikom broju i da im se pridružimo na barikadama i skupovima, da svet vidi da još ima Srba sem onih koji su ostali na okupiranom Kosovu i Metohiji.

6. Živimo u izuzetno dramatičnom vremenu, ali na političkoj sceni Srbije već godinama vegetira jedna ista politička elita. Kako u svemu tome sagledavate izlazak Dveri na sledeće izbore?

Dobro ste ime izabrali.
 
Dveri su deo svake crkve, svakog pravoslavnog hrama. A crkva nas je spašavala i održavala kroz mnoge crne vekove pa će, ako Bog da i sada. Voleo bih da kroz Dveri uđemo u novu Srbiju, u novo vreme, u novi život.

8. Rado bi smo čuli Vaš savet Dverima.

Borite se za Srbiju časno, s krstom u srcu, jer nečasnih ima mnogo više i usavršili su đavolji zanat. Ako nekada budete pobednici, nemojte se prikloniti sotoni već Bogu i nemojte biti gospodari, već sluge naroda.


Za sajt Dveri razgovor vodio: Stefan Sinobad | Glas dijaspore
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #26 poslato: Februar 20, 2013, 03:28:58 am »

*
INTERVJU: DOBRICA ERIĆ


NAJDRAŽI MI JE "SAN GRUŽANSKE LETNJE NOĆI

Izvorni pesnik, koji je prodao milion knjiga, priča o svom erotskom romanu, školi koje nema, ženama i brakovima, upornosti i doslednosti, Titu koga nije opevao, ali možda ipak hoće...
 
Književnik Dobrica Erić je i prošlog četvrtka, na Sajmu knjiga u Beogradu, potpisivao nova izdanja svojih opevanih dela: "Vašar u Topoli", "Dolina prolećnih mirisa"...

Rođen je 22. avgusta 1936. u Donjoj Crnići, u Gornjoj Gruži, opština Gornji Milanovac.
 
Završio je samo četiri razreda osnovne škole i oprobao se u mnogim zanatima, ali svoj život je obeležio pisanjem.
 
On je, pre svega, kako kaže, "izvorni pesnik". Pesme su mu unete u čitanke, a jednu od njih, "Devojku iz grada" i danas peva Miroslav Ilić. Prvu zbirku objavio je 1959, a od tada više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica... Dela su mu prodata u tiražu od preko milion primeraka!
 
Zimi živi u Beogradu, a leti u Gruži.
 
Ženio se tri puta, a sada je već deset godina u slobodnoj vezi s učiteljicom Dragicom. Iz brakova ima dvojicu sinova i ćerku, a od njih sedmoro unučadi.
 
Čime Vam je obeleženo detinjstvo?
 
Kad vreme proleti sve u detinjstvu izgleda lepo. Meni sad i Drugi svetski rat izgleda lepo u odnosu na sve što se posle događalo. Ali, posebno pamtim život u porodici. Bilo nas je puno, a uvek je bilo veselo, pa čak i onda kad nas zadesi neka nesreća.
 
A šta je to bilo sa školom?
 
Moj brat pokojni Dobrivoje se školovao. Bio je prosvetni radnik. A ja sam, po očevoj želji, trebao da ostanem na imanju. Ipak, pokušavao sam da završim i nešto više od četiri razreda, ali sam mnogo više, posle poslova, voleo da čitam knjige i sanjarim, da nešto beležim i slikam. Nikako mi nije ležalo ono što se mora.
 
Kako ste "propevali"?
 
To je došlo samo. Kao kad voćka procveta. Tako je to i meni došlo. Posle sam upoznao Dragišu Vitoševića, iz susednog sela, naučnika koji je doktorirao u Parizu, na Sorboni. On mi je iz pesama nešto popravio i poslali smo to u "Maticu srpsku", a oni su mi objavili knjigu! Bilo je to u decembru 1959.
 
Kako ste to doživeli?
 
Veličanstveno. Knjiga je stigla poštom u selo. Držao sam je u rukama, išao od pošte ka kući, i gledao da li se preokreće svet. Ne može, mislio sam, od tog trenutka, da bude sve isto kao dotad. Nešto se, kad svi za ovo saznaju, mora promeniti. A posle toga, kad su mi objavljene tolike knjige, pa i sad, više se nikad neću tom događaju radovati kao onog dana kad sam se iz pošte vraćao kući.
 
A potom?
 
Knjiga knjigu je stizala. "Vašar u Topoli" je doživeo preko 30 izdanja, a prva zbirka je bila je namenjena odraslima: "Svet u suncokretu". To su lirske pesme o prirodi, bikovima, kupačicama... Ove pesme su šezdesetih godina imale dosta odjeka, jer su donele svežinu u svet književnosti i zbog svoje erotike, koju sam doživeo kao dečak.
 
Gde ste je doživeli?
 
Uz reku Gružu. To je bilo naše pozorište. Mi smo svaki dan, kad napasemo ovce i krave, odlazili do reke i sakrivali se uz peščane sprudove, gde su izrasli vrbaci i gusto žbunje. Tu smo čekali da dođu jedre devojke i blagodarne mlade žene da se rashlade i okupaju gole. One se kupaju, a mi uživamo... Po tom sećanju sam napisao najdražu knjigu proze: "San gružanske letnje noć".
 
Ko su Vam bili uzori?
 
Pre svega pesnici: Sergej Jesenjin, Đura Jakšić, Stevan Raičković, Slobodan Marković, Branko Miljković... Od proznih prvo Branko Ćopić, a knjige koje su me naterale da dublje uđem u prozu bile su "Koreni" Dobrice Ćosića i "Bihorci" Ćamila Sijarića, koji je otvorio novi prostor u književnosti. Potom "Dnevnik o Čarnojeviću" Miloša Crnjanskog, pa "Tihi Don" Mihaila Šolohova...
 
Zašto nemate Beograd u pesmama?
 
Imam, ali malo. Kasno sam ga upoznao da bi se ta ljubav razvila. On je meni bio i ostao nužno mesto za život i posao. Jer, sve to nisam mogao u Crniću. Grad je primamljiv za mlade ljude. Za mene on više ne znači ništa. Beograd je, po mnogo čemu, za mene, slika pakla. Raj je u selu, u mojoj Gruži, uz potoke, šume, voćnjake...
 
Kako organizujete život?
 
Kako padne... Ali, volim da legnem rano i da poranim izjutra. Posebno to volim u Gruži kad su sunčana jutra. Doživljavam taj dan ko božji dar. Posle toga kuvam čaj, odlazim na pijac, razgovaram s ljudima dok nešto kupujem. Izjadamo se jedni drugima. Svi isto govorimo o svemu, a niko ništa, po tom pitanju, ne radi. Imam tu i prijatelje kod kojih mogu da odem i bez najave. Ovo, bez najave, mi je vrlo važno.
 
Kako ste doživljavali brakove?
 
Nema zajedničkog života bez ljubavi. Tako je to bilo kod mene. A jedna knjiga Lava Tolstoja počinje ovako: "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a sve nesrećne su nesrećne na svoj način". E, ja sam tu nesreću izbegao, pa i sad, sa svim bivšim ženama, imam odlične odnose. Ali, od svih situacija najgori je puki usamljenički život.
 
Koja je Vaša osnovna vrlina?
 
Upornost mi popušta i toga se plašim, ali doslednost ne, i nikad neće. Nema boga da ja, zbog bilo čega, danas govorim suprotno od onoga što sam govorio juče. To ne može. I takav ću ostati. Možda je to, ponekad, pogrešno, ali je moje.
 
Šta nikad niste učinili?
 
Nikad nisam napisao pesmu o Titu! Ali, dođe mi da je sad napišem kad vidim šta se sve posle njega događa u onoj njegovoj Jugoslaviji.
 

SAMO JE STRAS ZA VLAŠĆU SVE JAČA
 
Da li imate nekoga u vlasti?
 
Imam, ali neću da kažem ko je to!
 
Ali, kazala mi je ona...
 
E, pa sad nemam gde. Slavica Đukić-Dejanović, predsednik Skupštine Srbije, mi je sestra od tetke. Ali, nije joj sve ovo trebalo. Bila bi svetski neuropsihijatar, kandidat za Nobelovu nagradu, da nije gubila vreme u politici!
 
Šta mislite o tome?
 
Pišem knjigu u stihovima o našoj časti i beščasti. Po mojem iskustvu, a i tuđim — kod čoveka se sve strasti gase sem jedne — strast za vlašću postaje sve jača!

 
Slavko Trošelj | 30.10.2011. | Politika
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: