Vladeta Vuković (1928—2003)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladeta Vuković (1928—2003)  (Pročitano 10710 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 17, 2010, 01:19:03 am »

*

VLADETA VUKOVIĆ



srpski pesnik, književni istoričar i kritičar

(Vrnjačka Banja, 16.02.1928 — Vrnjačka Banja, 20.07.2003)

Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a onda ga otac Milan, vrnjački hotelijer, upisuje u gimnaziju "Kralj Aleksandar" u Beogradu, gde završava dva razreda do početka Drugog svetskog rata, potom školovanje nastavlja u Banji i maturira 1947. godine. Diplomirao je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1953. godine. Jedno vreme radi kao srednjoškolski profesor u vrnjačkoj Gimnaziji, potom kao predavač na Višoj pedagoškoj školi u Prištini (1959) i profesor na Filozofskom fakultetu u Prištini od njegovog osnivanja 1960. godine. Doktorsku disertaciju "Književno delo Milutina Bojića" odbranio je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Bio je redovni član Akademije nauka i umetnosti Kosova, jedno vreme i njen generalni sekretar, dugogodišnji član uređivačkog odbora Izdavačke delatnosti "Jedinstva" i časopisa "Stremljenja", a u razdoblju 1983 — 1987. i glavni i odgovorni urednik "Stremljenja". Bio je član redakcija i časopisa "Oktobar" u Kraljevu, "Zamka kulture" u Vrnjačkoj Banji, i "Bagdale" u Kruševcu. Poeziju je počeo da objavljuje od 1946. godine (list "Omladina"), a književnu kritku kao student od 1949. godine (časopis "Zora"). Prištinu je napustio 4. septembra 1999. godine, pod pretnjom, pošto je mesec dana proveo u svom poharanom i razvaljenom stanu.



KNJIGE PESAMA

  • Sa gočkih staza, 1954,
  • Zvezde izgrejale zorom, 1959,
  • Reči i ptice, 1964,
  • Utihli žubori, 1966,
  • Zvezde detinjstva, 1973,
  • Tragom zvuka, 1973,
  • Otvori sluh za tišine, 1976,
  • Memento, 1978,
  • Običan datum večeras, 1986,
  • Pesme, 1997,
  • Ostaću negde, 1997.

KNJIGE KRITIKE I OGLEDA

  • Na međi vremena, 1962,
  • Književno delo Milutina Bojića, 1969,
  • Ogledi i članci, 1970,
  • Osvrti, 1972,
  • Zapisi iz književnosti, 1974,
  • Iz našeg romantizma, 1976,
  • Eseji i kritike, 1980,
  • Prilozi književnom delu Ive Andrića (sa Vladimirom Bovanom i Zoranom Pavlovićem), 1982,
  • Književni ogledi i studije, 1983,
  • Na raskršću vremena, 1987,
  • Razmatranja, 1990,
  • Iz srpske književnosti 19. veka, 1993,
  • Iz srpske književnosti 20. veka, 1998,
  • Kritička suočavanja, 2000,
  • Iz novije srpske književnosti Kosova i Metohije, 2003,

ANTOLOGIJA

  • Srpska poezija i boj na Kosovu (sa Damnjanom Petrovićem),1989.

NAGRADE

  • Nagrada CK NO Bosne i Hercegovine, 1949,
  • Nagrada SS Beogradskog univerziteta, 1951,
  • Novembarska nagrada grada Prištine, 1970,
  • Decembarska nagrada Kosova 1973,
  • Sedmojulska nagrada Srbije, 1988,
  • Zlatno pero despota stefana Lazarevića (Vidovdansko pesničko pričešće), 1996,
  • Prsten despota Stefana Lazarevića (KK "Bagdala"), 2003
  • Plaketa Opštine Vrnjačka Banja.


LITERATURA

Danica Andrejević: Portreti kosovskih pisaca, Priština, 1988,
Golub Jašović: Savremenici o Vladeti Vukoviću, Književna omladina Priština, 1998,
Zoran Pavlović: Eksplikacija pesme, Institut za srpsku kulturu, Leposavić, 2000,
Grupa autora: Delo Vladete Vukovića, Filološki fakultet u Prištini i Institut za srpsku kulturu, Leposavić – Kosovska Mitrovica, [2001].
Boško Ruđinčanin: Književne staze Vladete Vukovića, Narodna biblioteka "Dr Dušan Radić", Vrnjačka Banja, 2004.


http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 17, 2010, 01:19:40 am »

**
BAŠTINA, Priština — Leposavić, sv. 12, 2001.
UDK 012 Vuković V.

PRILOZI ZA BIBLIOGRAFIJU VLADETE VUKOVIĆA


Bibliografija dela Vladete Vukovića, iako nedovršena, svedoči o neobično širokom horizontu rasprostranjenosti kako Vukovićeve poezije, tako i o interesovanju kritičara i književnih istoričara za nju.
 
Ključne reči: poezija, kritika, bibliografija



Početkom prošle, 1998. godine, tačnije februara meseca, navršeno je sedamdeset godina od rođenja najplodnijeg i najsvestranijeg kosovskometohijskog književnog delatnika, akademika, prof. dr Vladete Vukovića.
 
Profesor Vladeta Vuković je rođen 16. februara 1928. godine u petočlanoj porodici, od oca Milana, ugostiteljskog radnika, koji se doselio iz okoline Vršca u Vrnjačku Banju početkom ovog veka, i majke Milice, rodom od Lakovića, iz Rudnice kod Pljevalja.1
 
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnoj Vrnjačkoj Banji. Potom se upisuje na Univerzitet u Beogradu i na Katedri za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na tadašnjem Filozofskom fakultetu studira ali počinje i da objavljuje poeziju i kraće beleške iz književnosti.
 
Studije literature i jezika Vladeta Vuković završava 1953. godine, posle čega se vraća u Vrnjačku Banju, u čijoj će gimnaziji i početi sa profesorskim radom i predavati književnost i jezik. U Vrnjačkoj Banji će ostati sve do 1959. godine.

Te 1959. godine profesor Vuković je izabran za nastavnika (predavača) na tek otvorenoj Višoj pedagoškoj školi u Prištini, a naredne 1960. godine u Prištini je otpočela sa radom Katedra za srpskohrvatski jezik i književnost (Univerziteta u Beogradu), na kojoj će Vladeta Vuković biti izabran za asistenta, i tu, na Filozofskom i kasnije Filološkom fakultetu, on će provesti čitav radni vek.2
 
Književnik i naučnik, Vladeta Vuković, redovni profesor Filološkog fakulteta, član Akademije nauka i umetnosti Kosova (izabran 1979, a član je te ustanove do početka juna 1990), glavni i odgovorni urednik Zbornika Filozofskog i Zbornika Filološkog fakulteta u Prištini, glavni urednik časopisa Stremljenja i član uredništava ili redakcija više listova i časopisa štampanih u Srbiji, napisao je veliki broj radova, naučnih i stručnih (književnokritičkih i književnoistorijskih), eseja, osvrta, portreta, članaka. prikaza, beležaka, ogleda i studija, ne samo o poznatim piscima (klasicima) već i o početnicima, mladim kosovskometohijskim piscima i ne samo o njima.
 
Veliki je broj književnika i književnih ostvarenja koji pripadaju ostalim balkanskim narodima o kojima je prof. Vuković pisao, a tu pre svega mislimo na makedonske, hrvatske, slovenačke, albanske i turske pisce.

Ni ovom prilikom ne treba zanemariti činjenicu da je prošlo više od pedeset godina od objavljivanja prve pesme Vladete Vukovića, štampane u listu Omladina, novembra 1946. godine — Radost na pruzi.3 Sledećih 1948. i 1949. godine objavljuje još dvadesetak pesama u listovima i časopisima: Mladost, Narodni student, Novi srednjoškolac, Omladina, Letopis Matice srpske, Zora, Izvor i tako dalje.
 
Delimične bibliografije Vladete Vukovića objavilo je više autora u časopisima ili monografijama, počevši od prof. dr Radomira Ivanovića pa sve do radova prof. dr Vladimira Bovana.4

Međutim, prof. Vuković piše i danas, a do kraja prošle 1998. godine potpisao je oko 1700 bibliografskih jedinica, među kojima se nalazi jedanaest zbirki pesama.
 
Prvu stihozbirku pod naslovom Sa gočkih staza (autorovo izdanje) štampa u Kruševcu 1954. godine. Pet godina kasnije izlazi mu knjiga pesama Zvezde izgrejale gorom, a 1964. knjiga pesama Reči i ptice, pa Utihli žubori 1966. Dve zbirke stihova — Zvezde detinjstva i Tragom zvuka objavljuje 1973. Prištinska izdavačka kuća Jedinstvo 1976. godine štampa mu knjigu Otvori sluh za tišine. U izdanju Rilindje iz Prištine 1978. godine (na albanskom jeziku) štampana je knjiga pesama Memento, a 1986, u izdanju beogradskog Novog dela, publikovana je zbirka Običan datum večeras. I na kraju, dve poslednje knjige pesama izlaze iz štampe 1997, prva u izdanju Društva književnika Kosova — Ostaću negde, a drugu mu objavljuje beogradska Prosveta nod naslovom Pesme.
 
Za vreme svoje duge i plodne univerzitetske karijere Vuković Je objavio i 14 knjiga iz književne istorije i književne kritike.
 
Prva knjiga eseja i osvrta Na međi vremena štampana je u Prištini 1962. godine. U izdanju Naučne ustanove Kosova 1969. objavljena mu je doktorska disertacija pod naslovom Književno delo Milutina Bojića, potom 1970. Ogledi i članci i 1972. Osvrti. Izdavačka kuća Jedinstvo iz Prištine 1974. objavljuje Zapise iz književnosti, a 1976. monografiju Iz našeg romantizma, u kojoj studiozno govori o književnicima XIX veka (mišljenja smo, ovo je možda i najbolja knjiga prof. Vukovića); četiri godine kasnije (1980) u izdanju prištinskog Jedinstva štampana mu je knjiga Eseji i kritike. Knjigu Književni ogledi i studije objavljuje mu 1983. godine Akademija nauka i umetnosti Kosova, a kruševačka Bagdala 1987. štampa studiju Na raskršću vremena. Prištinsko Jedinstvo 1990. objavljuje knjigu Razmatranja, a Univerzitet u Prištini knjigu Iz srpske književnosti 19. veka. Dve, za sada, poslednje studije izašle su iz štampe prošle (1998) godine — Iz srpske književnosti XX veka, izdanje Novog sveta iz Prištine, i priručnik Iz novije srpske književnosti, koji mu je objavio beogradski Zavod za izdavanje udžbenika.
 
Na Kosovu i u Metohiji nema književnika čiji je veći broj književnih radova štampan u čitankama, antologijama i drugim zbornicima pozije i u zemlji i u inostranstvu, uglavnom na srpskom jeziku, ali i u prevodu — na beloruski, makedonski, slovenački, turski, romski i albanski.5
 
U čitanci za treći razred gimnazije (kasnije VII razred osnovne škole) koju su za štampu priredili Vido Latković, Dimitrije Vučenov i Ljubica Klajn štampana mu je pesma Video sam sela još 1949. godine.6 Osim u čitankama štampanim u Beogradu, pesama V. Vukovića ima i u udžbenicima toga tipa štampanim u Podgorici, Prištini i Novom Sadu.7
 
Budući da, za sada, nismo bili u mogućnosti da objavimo kompletnu bibliografiju radova prof. Vukovića, odlučili smo da povodom jubileja — sedamdeset godina od rođenja i pedeset godina od objavljivanja prvog književnog teksta, prinesemo unutar korica jedne knjige (iako su knjige ovoga tipa neuobičajene) bibliografiju radova u kojima se govori o našem piscu i o njegovom književnom delu.8 U knjizi su bibliografske jedinice uazbučene tako što su prvo data prezimena autora čiji se članak navodi (ukoliko je rad nepotpisan ili je potpisan inicijalima, u zaglavlju svake jedinice dati su inicijali ili je napisano da je autor nepoznat), zatim imena, naslov i podnaslov (ukoliko ga ima, obično kod novinskih tekstova) rada, naziv publikacije u kojoj je rad objavljen, broj sveske, godina štampanja i oznaka stranica na kojima se rad nalazi.
 
O kakvoj se raznolikosti tekstova radi najbolje govori podatak da je u njoj popisan veliki broj novinskih članaka (iz dnevnih novina, revija, žurnala i sl.), kraćih i dužih radova, osvrta, prikaza, intervjua, radova biografskog karaktera, koji su štampani u časopisima, zbornicima radova, zbornicima radova sa različitih naučnih skupova i sl., a u svim tim publikacijama govori se o V. Vukoviću književniku, profesoru, pesniku, književnom kritičaru, književnom istoričaru i laureatu brojnih društvenih priznanja i nagrada dobijenih u zemlji i inostranstvu.9
 
Objavljivanje svake knjige Vladete Vukovića redovno je bilo propraćeno određenim brojem članaka i informacija u različitim sredstvima masovne komunikacije.
 
Prvi članak (beleška) o V. Vukoviću pojavio se daleke 1949. godine u beogradskoj Mladosti, br. 10. Sledeće beleške o našem piscu pojaviće se posle izlaska iz štampe zbirke stihova Sa gočkih staza, 1954. godine. O štampanju knjige čitaoce obaveštava Vera Stevanović pišući u kruševačkoj Pobedi, Đorđe Radišić ima belešku o ovoj knjizi u Narodnoj armiji, a Mića Danojlić u Listu mladih. O istoj knjizi sledeće, 1955. godine pišu i Voja Čolanović u Savremeniku (Beograd) i Milo Kralj u Susretima (Cetinje), a zabeležili smo i nekolika članka čiji su se autori potpisali inicijalima.

Od 1949. do 1998. godine, između pet stotina objavljenih tekstova o prof. Vukoviću ima svega — od kratkih novinskih beležaka do čitavih knjiga. Tu, naravno, pre svega treba pomenuti studiju Zorana Pavlovića Eksplikacija pesme, u kojoj je analizovana poezija V. Vukovića, i knjigu G. Jašovića Savremenici o V. Vukoviću koja donosi bibliografiju radova o ovom piscu objavljenih od prvih posleratnih godina pa sve do kraja 1998. godine.
 
Mišljenja smo da bi trebalo pomenuti nazive nekih publikacija u kojima su pomenuti tekstovi objavljivani. U Prištini o prof. Vukoviću pisano je u glasilima koja su izlazila na srpskom, albanskom i turskom jeziku: u Zborniku Filozofskog fakulteta, Zborniku Filološkog fakulteta, Stremljenjima, Obeležjima, Jedinstvu, Rilindji, Tanu, u časopisu Jeta e re, Zeri i rinise, u studentskim listovima Novi svet i Bota e re; u Beogradu o našem piscu pišu: Politika, Politika ekspres, Večernje novosti, Borba, Duga, Narodna armija, Prosvetni pregled, Savremenik, Književnost i jezik, Književnost, Nastava i vaspitanje, Književna istorija, Zbornik radova sa Naučnog sastanka slavista u Vukove dane, Venac, Zbornik prosvetnih radnika Srbije, Književna kritika, Književna reč, Beogradsko školstvo, Zavičaj; u Zagrebu: Stvarnost, Vjesnik u srijedu (VUS), Vjesnik i Republika; u Sarajevu: Oslobođenje, Izraz, Život, Odjek; u Podgorici: Pobjeda, Ovdje, Prosvjetni rad, Stvaranje; u Skoplju: Nova Makedonija, Jehona; u Kragujevcu: Koraci, Svetlost; u Kruševcu: Pobeda, Zbornik radova nastavnika Više pedagoške škole, Bagdala; u Kraljevu: Povelja oktobra; u Novom Sadu: Dnevnik, Detinjstvo; u Trsteniku: Petoletka; na Cetinju: Susreti; u Leskovcu: Naše stvaranje. Beležaka o životu i radu profesora Vukovića ima i u osiječkoj Reviji, niškoj Gradini, tuzlanskom Pozorištu, Disovom glasniku u Čačku, nikšićkim Sponama, požarevačkom Braničevu, banjalučkim Putevima, jagodinskom Gorocvetu, pljevaljskim Mostovima, u Istri iz Pule, Vrnjačkim novinama u Vrnjačkoj Banji, u užičkim Vestima, zatim u listu Svitak koji izlazi u Požegi, u ljubljanskom Borecu i u šabačkom časopisu Ustvari.
 
Možda bi ovom prilikom trebalo pomenuti imena nekih književnih stvaralaca, publicista i uopšte delatnika na polju kulture koji su pisali o našem piscu: Vido Latković, Dimitrije Vučenov, Vuk Filipović, Mića Danojlić, Radojica Tautović, Slobodan Marković, Predrag Palavestra, Predrag Protić, Nikolaj Timčenko, Boško Novaković, Rade Vojvodić, Miloš Petrović, Lazar Vučković, Radomir Ivanović, Bogdan Popović, Vladimir Bovan, Milorad Dešić, Gojko Tešić, Petar Gudelj, Ljubica Klajn, Đorđe Radišić, Vera Stevanović, Voja Čolanović, Serafim Džinić, Branko Jovanović, Hasan Mekuli, Dragutin Mićović, Rade Zlatanović, Ramiz Keljmendi, Miodrag Drugovac, Vehbi Kikaj, Slobodan Vukanović - Vus, Lakić Aković, Nedeljko Bogdanović, Milosav Vukićević, Ratko Deletić, Vehap Šita, Slobodan Kostić, Dragoljub Milanović, Rade Nikolić, Petar Sarić, Mišo Došlić, Milovan Bogavac, Miraš Martinović, Darinka Jevrić, Damnjan Moračić, Slavoljub Obradović, Milorad Jevrić, Dragoljub Jeknić, Voja Okiljević, Sulja Fazli, Danica Andrejević, Boško Odalović, Ljubiša Rajković, Rastislava Trivunac, Nenad Novaković, Miloš Jevtić, Naum Radičeski, Damnjan Petrović, Nikola Cvetković, Vojislav Živković, Zorica Đorđević, Milutin Đuričković, Čedomir Mirković, Milica Jeftimijević, Jelena Petrović i mnogi drugi.10
 
U našoj biobibliografskoj građi o prof. Vukoviću navode se i nekoliki radovi objavljeni u inostranstvu. Tu, pre svega, mislimo na radove štampane u SAD — Đakoma Skotija, Vasa Mihailovića, Rada Pribića; u Rusiji je objavljen jedan tekst dr Damnjana Petrovića, a jednu belešku je objavio u Damasku, u Siriji, Razlih Šauli.
 
Na osnovu podataka iz prethodnog teksta lako je uočiti da je o V. Vukoviću najviše pisano u sredini u kojoj je proveo čitav radni vek — na Kosmetu, ali i u publikacijama koje su izlazile u mnogim srbijanskim gradovima, u svim republikama bivše Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije.11


__________________

01 R. Ivanović, Književno stvaralaštvo Kosova na srpskohrvatskom jeziku, Priština 1971, 71; V. Bovan, Uz tridesetu godišnjicu književnog rada Vladete Vukovića, Obeležja, br. 4, Priština 1979, 127.
02 V. Bovan, Književna istraživanja V. Vukovića, Obeležja, br. 1—3, Priština 1993, 161—163.
03 R. Ivanović, nav. delo, 245.
04 V. rad R. Ivanovića u Zborniku Filološkog fakulteta u Prištini, knj. II. Priština 1968, 284—300.
05 Pesma Borac pod smetom snega štampanaje u knjizi Poezija i proza studenata Beogradskog univerziteta 1950. godine; pesmu Zavetne godine u knjizi Dvadeset godina zavetnih objavljuje mu Klub književnih radnika Kosova; u knjizi Nebi Durakua Pisci Kosmeta 1943—1983. objavljenaje pesma Ispod zvezdanog praha, 1983; u antologiji pesama Od katedre do parnasa nalazi se naslov Ima jedna pesma, u izdanju Narodne knjige, u antologiji antiratne poezije Ljudi bez oružja štampana je pesma Memento, 1985, a u knjizi Leleču zvona dečanska (1989) u Beogradu štampane su mu dve pesme: Telegram i Zavetne godine. U Istanbulu 1987, u antologiji Barija Kakharija, izlaze mu pesme Oproštaj s detinjstvom i Prolećna radost. U knjizi Savremena srpska književnost Kosova i Metohije štampane su tri pesme V. Vukovića: Ispod zvezdanog praha, Bez osvita i Memento (Prosveta, Beograd 1971). Pesnik V. Vuković zastupljen je i u antologiji Dumi dhe rima (1976) sa četiri pesme: Dolazi pesma, Ispod zvezdanog praha, Posle oluje i Reč ljubavi umire, a u antologiji o Jasenovcu na romskom jeziku štampana je pesma Milionski višespratni grad (1998). Na beloruskom jeziku, u antologiji Srpska poezija (1989). objavljene su mu tri pesme: Memento, Reč ljubavi umire i Ispod zvezdanog praha. U izdanju Novog sveta (1997) u Antologcji kosovsko-metohijske poezije objavljene su četiri Vukovićeve pesme: Kad ne dođoh za života, Ima jedna pesma, Memento i Milionski višespratni grad. I na kraju treba pomenuti i antologiju Pere Zupca Od Rastka Petrovića do Branka Miljkovića u kojoj je štampana pesma Ostaću negde.
06 Pesma je preštampavana dvadesetak godina.
07 A objavljeno mu je u čitankama još dvadesetak pesama: S autoputa, Nemci su prošli planinom, Reči, Zavetne godine, Laste, Akcija, Sloboda, Omladinac peva svom gradu, Posle oluje, Ima jedna pesma, Prolećna pesma i druge — i to u čitankama za osnovnu školu i u čitankama za srednje škole (u udžbenicima za srpski jezik namenjenim učenicima koji srpski uče kao maternji ili kao nematernji jezik).
08 Nije nam poznato da li je knjiga ovoga tipa štampana o bilo kom književnom stvaraocu sa Kosova i Metohije, a u razgovoru sa načelnikom bibliografskog odeljenja Narodne biblioteke u Beogradu Borjankom Trajković i pesnikom i kulturnim poslenikom Ratkom Markovićem - Riđaninom saznao sam da su publikacije na ovakav način urađene retke.
09 V. rad prof. V. Bovana u Obeležjima br. 1—3, Priština 1993, i Anonim, u: Bibliografija V. Vukovića, Zbornik Filološkog fakulteta, knj. II, Priština 1993.
10 Među autorima je više od dvadeset doktora filoloških nauka.
11 Činjenica je da prilikom pisanja radova ovakve vrste ostane poneki tekst za koji nismo znali, ili nam je bio nedostupan, ali smo mišljenja da smo objavljivanjem bibliografije radova o prof. Vukoviću budućim proučavaocima njegovog književnog rada olakšali posao, a profesoru Vukoviću dugujemo zahvalnost na ustupljenoj građi koju smo koristili za proveravanje nekih podataka u vezi sa određenim bibliografskim jedinicama.

 

Golub Jašović | Srpski citatni indeks
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 17, 2010, 01:20:01 am »

**
BAŠTINA, Priština — Leposavić, sv. 12, 2001.
UDK 886. 1/.2.01-1

IMANENTNA POETIKA U PESMI
IMA JEDNA PESMA



Ovaj rad predstavlja pokušaj kritičara da očuva pesmu Vladete Vukovića od mogućih konkretizacija izazvanih procesom interpretacije. Uveren da svaka konkretizacija poetskog značenja pripada onoj istorijskoj eposi koja vrši akt estetskog usvajanja, on uzdiže na svojevrstan metodološki pijedestal tzv. mesta neodređenosti u tekstu.
 
Ključne reči: znak, mesto neodređenosti, konkretizacija



U prvoj strukturnoj celini pesme Ima jedna pesma četiri predstavljena znaka: drvo, pesma, nebo i nada, kao misaone odrednice za četiri stiha prve strofe, spajaju se u smislovnu metaforu pesme. Drvo, kao metafora života i nadljudske mudrosti i pramaterije, pesma, kao metafora duhovne topline, nebo, kao metafora veličine kosmosa u svetu svesti, i nada, kao metafora postojanja, kao da stvaraju metaforu pesme — pesnika.
 

IMA JEDNA PESMA
 
Ima jedno drvo što sa nama raste,
ima jedna pesma od našeg rođenja,
ima grana neba u pazuhu laste,
ima jedna nada do zadnjeg voljenja.

Ima pustopolja srca po kome su
golubi grivnjaši smrtno gnezdo svili,
pa nam idu dani u mrtvačkom plesu
i nestaju ko da nikad nisu bili.

Ima jedno drvo što raste sa nama,
ima pesma što nas od rođenja hrani,
koju smo upili s mlekom i suzama,
ima jedan sanduk za naš put neznani...
 
Ima tuga što nas od rođenja prati,
pa su dani naši već prebolno krti,
ima pesma što se praiskonski sjati,
ostane u nama sve do naše smrti.
 
Ima jedno drvo što sa nama raste,
ima jedna pesma od našeg rođenja,
ima grana neba u pazuhu laste,
ima jedna nada do zadnjeg voljenja.

 
Sudbinska određenja započeta su u pesmi Ima jedna pesma preko odnosa znakova nada i voljenje u stihu "ima jedna nada do zadnjeg voljenja". Smislovi, početka i kraja, ali i kraja i početka, polaska i dolaska i realnog ili, možda, nekog transcendentalnog vraćanja, postavljeni su u ovom stihu samo da bili sačuvani, da bi postali deo predstavljene svesti ove pesme. Znak nada sa smislovnim svojim dekodiranjem, kao sreća rađanja, kao početak života i ovde je vezan, kao i u stihu "ima grana neba u pazuhu laste", sa znakom majka, samo je ovde taj znak na udaljenom horizontu sveta pesme. Iz te prevelike daljine, sakrivenog značenja, otežane konkretizacije, teško naslućujućeg pesnikovog uznačenja, pojavljuje se jedva vidljiva transcendentalna slika pesme. Stih "ima jedna nada do zadnjeg voljenja" stvoren je na misaonom horizontu pesme, iz intencionalnog stanovišta pesnika da sa tog horizonta ostvari literarnu funkciju ovog stiha. Zato trajanje nade do zadnjeg voljenja, postojanje nade kao smisao trajanja života, nije bačeno odozgo u sudbinu predstavljenog čoveka, ili samo odnekuda u čovekovu svest trajanja. Ta je nada podarena i postaje i prevelika ljubav i moć života, pa zato pesnikovo naslućivanje i primaočeva konkretizacija korespondiraju sa nenapisanim grafičkim znakom u pesmi, a ipak prisutnim i objavljenim preko znaka pazuh u stihu "ima grana neba u pazuhu laste". Iz daljine pesme, iz nekog smislovnog horizonta, pojavljuje se pesnički znak majka i vezuje se, ili se primaocu pokazuje da bi on načinio vezu tog znaka sa stihom "ima jedna nada do zadnjeg voljenja".
 
Jedinstvo smislova i strukturno jedinstvo ostvareni su u pesmi znakom ima, koji je na početku četiri stiha prve strofe i na početku prvih stihova ostale četiri strofe. U prvoj strofi ponavljanjem znaka ima ostvaruje se slivna misaona funkcija sva četiri stiha. Funkcija ovog znaka povezuje znakovnu sintagmu "... drvo što sa nama raste", koja predstavlja metaforu života, sa dosuđenom pesmom, metaforom lepote smisla života, sa nebom u pazuhu laste, metaforom životne topline podarene od majke, i sa nadom do zadnjeg voljenja, metaforom ljubavi i vere u život.
 
Ova strofa, metafora pesme, ponavlja se kao zadnja, ali nije ista kao i prva strofa pesme, iako je pesnik ponovio njen grafički oblik. Isti glasovi, iste reči, isti stihovi, nisu značenjski i smislovno ostvarili istu strofu. Ova strofa u intencionalnom pesnikovom postavljanju, na kraju pesme, iza tri prethodne strofe, izmenila je svoje funkcije. U novom strukturnom položaju postaje novi početak pesme, pa zato smislovi predstavljene stvarnosti iz prethodne tri strofe ne dobijaju svoj kraj, jer se smislovno ne slivaju u poslednju strofu pesme, iako su intencionalno usmereni prema njoj. Ova stvaralačka želja pisca ostvarena je u pesničkoj korespondenciji, koja je spajanje u smislovnom odvajanju, ali i smislovno spajanje u strukturnom odvajanju. U strukturnim odnosima, a onda i u izazvanom strukturirajućem procesu, događa se da totalitet pesme, sa određenim svojim sistemom, doživljava strukturnu transformaciju. U njoj strukturni elementi teže da, i pored svoje geneze, u procesu preobražavanja ostvare veći stepen koherentnosti. U takvom kretanju strukturnih elemenata ostvaruje se "živi" tok samouređivanja pesme. Tako se unutrašnje "dovršava" započeta struktura u procesu korespondencije sa elementima iz spoljašnje strukture književne tradicije.
 
Ovakvim strukturalnim procesom ostvaruje se u ovoj pesmi predstavljena svest pesme. U unutrašnjem živom strukturnom kretanju elemenata i njihovim različitim korespondencijama: usmerenim, povratnim, ukrštavajućim, svest pesme misli i ostvaruje svoju ideju. Ponavljanjem prve strofe na kraju pesme, pesnik intencionalno ostvaruje totalitet pesme, ali elementi u njoj doživljavaju proces nove transformacije i samouređivanja. Taj se proces dogodio i u povratnoj korespondenciji poslednje strofe sa prethodne tri, i sa prvom — njenom grafičkom bliznakinjom. U toj ponovljenoj korespondenciji nisu se ponovili smislovi i estetičke funkcije prve strofe, jer je svest pesme u strukturnom sistemu, kao totalitetu, vršila strukturisane i strukturirajuće procese transformacije i samouređivanja. Tako su ostvarena dva toka svesti pesme. Na stvoreni usmeravajući tok, koji je nastao iz grafičke hronologije materijalnog umetničkog artefakta pesme, povratno je delovao njen drugi tok nastao u poslsdnjoj strofi. Ta dva toka u povratnoj korespondenciji nisu se ni spojila, ni sukobila, ni ukrstila. U predstavljenom svetu pesme, "iznad" i "ispod" govora pesme, pesnik je intencionalno uznačio ćutanje pesme. Nije "zario" stihove i strofe govora pesme u ćutanje, da bi postigao smisao pesme. Pesnik se samo opredelio za stvaranje novog toka svesti u uznačenom ćutanju, koje je vršilo dekonstrukciju stvorenog smisla u toku svesti stvorenog u hronologiji stihova i strofa pesme. Ostvareni smisao ostajao je u pesmi, ali se u drugom toku svesti pesme ostvarivao i tok svesti, uznačeno od pisca naslućivan, bez govora, samo u dekonstrukciji konstruisanog smisla. Ovako funkcionalno naslućujući uznačen tok svesti ostvaruje u pemi njenu dubinsku strukturu ili neku odsutnu strukturu, moćniju od tekstovne strukture. Ta struktura bez teksta, ali izazvana tekstom, oslobođena je njegove određenosti. U slobodi predstavljene svesti pesme ona postaje misao u njenoj transcendentalnoj širini, i kao da gubi dimenzije govora, kao da nije ni jezik, ni sekundarni metajezik.
 
U tumačenju, i vrednovanju pesme, u njenoj dihotomnoj strukturi, pojavljuje se i hermeneutička skepsa. Iznad onoga što je u ovoj pesmi tekst i iznad onoga što nije tekst, a postoji u njenom obliku ćutanja, u kome je piščevo uznačeno naslućivanje, ostvaruje se i objavljuje se i skepsa svesti primaoca izvan sveta svesti pesme. Pred mogućim izborom eliminacije istraživačke skepse, u ovom pristupu pesmi Ima jedna pesma nisu stvoreni nizovi tumačenja da bi se vršila njihova izborna eliminacija. Pokušaj ukidanja hermeneutičke skepse vršen je preko "otvaranja" strukture teksta i dubinske ili odsutne strukture ostvarene u strukturnom obliku ćutanja pesme.
 
Tekstovna struktura pesme sastavljena je od tri strukturne celine. Prvu celinu čini prva strofa, drugu tri unutrašnje strofe, a treću, poslednju, grafički ponovljena prva strofa. U korpus pesme, u jedinstvo njenog totaliteta, ove su strukturno segmentirane celine spojene trijadnim smislom. Tako je pesnik V. Vuković intencionalno uznačio u ovoj pesmi, imanentno poetici njegove poezije, jedan svet predstavljene svesti koji misli misao pesme i bipolnu strukturu pojedinačne pesme. Kao da je pesnik celovitost strukture ostvario njenom dekonstrukcijom a estetičko jedinstvo pesme, njeno čitavo teleološko jedinstvo, preko razlika. U ovakvom literarnom apsurdu pesme pesnik je ostvario njenu apstraktnu moć i duhovnu silinu. Književno delo bez ovakvog stvaralačkog smislovnog apsurda, preko kojeg se jedinstvo smislova ostvaruje preko njihovih razlika, prestaje da bude umetničko.
 
U prvoj strukturnoj celini četiri predstavljena znaka: drvo, pesma, nebo i nada, kao misaone odrednice za četiri stiha prve strofe, spajaju se u smislovnu metaforu pesme. Drvo, kao metafora života i nadljudske mudrosti i pramaterije, pesma, kao metafora duhovne topline, nebo, kao metafora veličine kosmosa u svetu predstavljene svesti, i nada, kao metafora postojanja, kao da stvaraju metaforu pesme-pesnika. A pesnik iz pesme, metafora pesnika, postaje i metafora čovek, pa ono što pesnik V. Vuković intencionalno uznačava nije samo poetika pesme, već i poetika života.
 
U transcendentalnom sloju pesme smeštena je i predstavljena realija sveta kao neka osuda i presuda i pesnika i čoveka i života i sveta. Dve predstavljene poetike, pesnikova poetika pesme i pesnikova poetika života, ostvaruju logos ove pesme i logos njegove poezije. Uznačenim korespondencijama u prvoj strofi pesme spojeni su znakovi u shematski aspekatski sistem. Svaki znak ima svoje aspekatsko stanovište unutar same pesme. Sa tog stanovišta on se smisaono razliva. Kao da su znakovi: drvo, pesma, nebo, nada, podignuti na neke visove stihova i kao da sa tih visova govore čitave smislove ove pesme. U prvoj strukturnoj celini pesme, polifonija smislova, ostvarena preko ova četiri znaka, ostvaruje odnos pesničkog subjekta ili odnos subjekata sa svetom koji može da bude pesma ili koji može da bude u pesmi. Iz takvog odnosa ostvarena je predstavljena stvarnost pesme koja je i: drvo što sa nama raste, jedna pesma od našeg rođenja, grana neba u pazuhu laste, jedna nada do zadnjeg voljenja. Takva predstavljena stvarnost postala je topla egzaltirana pesma, ali i "hladna" smislovno ostvarena imanentna poetika pesme.
 
Iza ove strukturne celine, u kojoj su se realije iz života pretvorile u skoro transcendentalne lepote pesme, pesnik je ostvario drugu strukturnu celinu sačinjenu od tri strofe, u kojoj je pesnički subjekt ponovo objavljen preko znaka ima, ali to kao da nije pesnički subjekt iz prve strukturne celine. Znak ima, kao pesnički subjekt, piše drugu pesmu u kojoj drvo života nema funkciju rasta, grana neba ne leti u pazuhu laste, nada ne ostaje do zadnjeg voljenja. U znaku ima iskovan je mrtvački sanduk, u znaku ima idu dani u mrtvačkom plesu, u znaku ima je pustopolja srca u kojoj su golubi grivnjaši smrtno gnezdo svili. Znak ima postaje opelo pesnikovom subjektu i u predstavljenom svetu.
 
U trećoj strukturnoj celini ponovljena je prva strofa pesme, ali njene estetičke funkcije nisu obnovljene. Velika moćna misaona senzacija nadvladava stvorenu pesničku senzaciju u drugoj strukturnoj celini. Ograđena druga strukturna celina, strukturnim celinama u istom grafičkom obliku, nadvladana je poslednjom strukturnom celinom. Dve pesnikove misaone senzacije dekonstruišu jedna drugu, ali one ovu pesmu sastavljaju u jedan strukturni moćni korpus.
 
Oslobađam ovu pesmu od konkretizacije. Vraćam joj njene reči, stihove i strofe. Vraćam joj njena mesta neodređenosti. Konkretizaciju ostavljam književnoj tradiciji, a pesmu vraćam knjizi da tamo ponovo postane čista i lepa, onakva kakvu je pesnik stvorio, onakva kakva je iz sveta svesti pesnika preneta u svet predstavljene svesti pesme, da ponovo bude "zarobljena" u grafičkom svom obliku, nepromenljiva u uznačenju i promenljiva u značenju i značaju, da ponovo postane slobodna u procesima strukturisanja i strukturirajućim svojim odnosima. Ali želim da ona ponovo, u novim interpretacijama i vrednovanjima, otkriva svoje smislove iz svog sveta svesti, da ponovo u procesima konkretizacije oslobodi svoja mesta neodređenosti za nova naslućivanja do određenosti predstavljenog sveta, pa da onda u književnoj tradiciji srpske nove poezije bude pravilno predstavljena na estetičkoj vrednosnoj lestvici.

Vraćam ovu pesmu, čistu i lepu, onakvu kakvu je pisac stvorio, u knjigu V. Vukovića Pesme, jer je ova eksplikacija samo začetna aproksimacija u ispitivanju pesme Ima jedna pesma. U novim interpretacijama i vrednovanjima, pojedinačne pesme kao objekta ispitivanja, ova će pesma pokazati svoje još neoslobođene krajeve.


Zoran Pavlović | Srpski citatni indeks
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 17, 2010, 01:20:29 am »

**
Stihovi Vladeta Vuković


SLOBODI

Sloboda je ko devojka bela
što u mraku pali plamen luče.
Vitica joj ko pšenica zrela,
a na ruci mlad joj golub guče.
Devojka je sinoćnicu pila
sa ograšja trunjavu i mutnu;
u tamnilu veđa suze lila
za sav čemer i brigu zloslutnu.
A majka je gora porodila,
smaragdnim je lišćem povijala
preduć svilu na vretenu sunca.
Sloboda je na junačka krila
bol krvavim perom ispisala
sa zelenog gorskoga vrhunca.



Luča — buktinja; sinoćnica — voda prethodne noći natočena, donesena; ograšje (turc.) — pesnički izraz: bojište; smaragd (grč.) — skupoceni dragi kamen sjajnozelene boje; pridev smaragdni — koji je kao smaragd, koji ima boju smaragda


VLADETA VUKOVIĆ, pesnik i esejista; u poeziji se karakteriše naglašenom povezanošću čoveka i prirode, ali i pojedinca i istorijske sudbine narodnog kolektiva.

...O ustaničkim danima pesnički nadahnuto peva u zbirci poetskih tekstova Običan datum večeras, gde je objavljena i pesma Slobodi, završni— deo lirske poeme Na stratištu čovek peva (1943). Jada se i tuguje nad stratištima kao što su Šumarice, Jasenovac, Kozara, Sutjeska, ali se i uznosi, veliča sloboda.


Živan Lukić | ČITANKA za VII razred osnovne škole | ISBN 86-17-05037-3 | Beograd, 1977.

[postavljeno 27.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 17, 2010, 01:20:54 am »

**
Stihovi Vladeta Vuković


MI SMO ZABRINUTI

Kada nas varate po sto puta dnevno,
Ganuti smo što ste do suza ganuti
"Nepristrasno" strasni kad kažete gnevno
Licemerno, hladno: "Mi smo zabrinuti".

Snagom vaše volje i ogromnog novca
Naši su životi bedno zakinuti,
Srbin je po vama k'o šugava ovca
I kad dom svoj brani: "Mi smo zabrinuti".

Kriva za zemljotres na zemaljskoj kugli
I kad je poplava i kad lišće žuti,
Krivi što stolovi nisu svud okrugli,
Srbi samo čuju: "Mi smo zabrinuti".

Nek puca po nama, samo ne po vama,
Jer spržena zemlja nove žrtve sluti,
Crna ogrlica nepreglednih jama
Vašu savest ne dira: "Mi smo zabrinuti".

Gospodari rata, nek puca po nama,
Da se niko sada više ne naljuti
Tlačitelji tlače. Bez stida i srama,
Poruka je jasna: "Mi smo zabrinuti".


Književne novine "SVITAK" | broj 11. | 1996.

[postavljeno 27.02.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 17, 2010, 01:21:15 am »

**

VUKOVIĆEV PROSJAJ ZVEZDA

Vladeta Vuković: "Pesme" Prosveta, savremena poezija, Beograd, 1997.

"Pesma je moja žedna
rose neba.
(V. Vuković)

Veliki pesnici su, kako to neko reče, alhemičari koji metal pretvaraju u zlato. Sam Vladeta Vuković kaže: "Uzalud srebrenu žicu vida(m) da savije(m) u orahovu ljusku". Vreme, taj objektivni ocenjivač i nepristrasni sudija, reći će svoju konačnu reč.

Govoriti o ovom pesniku nije težak posao, a nije teško ni doživeti ga. Jednostavan da ga i prost može razumeti i složen da bi ga učen mogao čitati. Njegova lira bliska je, pre svega, našim korenima — narodnoj poeziji, ali ima i sopstveni ton i bogatstvo i originalnost izraza velikih pesnika. I ne znamo kad nam je bliži: kad bugare žene iz Prekala kao Jugovića majke, ili kad govori o gradu mrtvih Konetri — apokaliptičnoj slici sveta koja opominje i poziva po ko zna koji put, na "razboritost da je, i mir da sviće". Tako se pesnikov glas uzdiže iznad ovog grada i ovog sveta koji natkriljuje strašni anđeo smrti.

Poezija je najpre tugovanka. Tuži pesnik nad nerođenim ili prerano umrlim detetom, nad ukletom sudbom čovekovom, nad znanim i neznanim izginulim borcima, nad mrtvom dragom, nad ljudskom glupošću, lažnim rodoljubljem, uhapšenom zemljom. Tuži, jer šta bi drugo pesnik umeo da čini.

A onda, sve sine i bude osunčano: i život ovaj, jedini i jedinstveni, bukne bojama koje pesnik, apologet ljubavi i čovekoljublja, iznedri i pokaže danu: belu ogrlicu rose na krevetu od lišća, zvezde koje se jagnje, krljuštave zvezde, zvezdana saća, zvezdane prstenove, dukate sunca, munje zanosa, mrezganje sokova, Crnu Gospu Noći, urnebesnike, srebrne prosjaje, nebosvode, vodozračno nebo, skalpirane školjke, srebrnu pesmu trava, asonance i aliteracije koje se igraju kao vrani konji na livadi, drhtaje nad okamenjenim mirom Akropolja, šumne slapove glasova, poljupce sunčanih strasti, mlado sunce iz trava, vrtoglavicu proleća, biser cvrkuta, mlade zvezde iz zelenog sna...

Dolazi pesma u ulicu cveća, šumne borove noći, pesma za Džoan Baez i pesma burlaka sa Volge Šljapina, pesma mediteranska Karuza, pesma zelenih potoka, zelenih tišina, pesma zvona Visokih Dečana, dolazi pesma što spašava od smrti — bilo života što kuca u svemu što kaplje: nebu, cvetu, suncu, pesma života koju čovek suče od neba do zemlje i zato svakog proleća i pesnik procveta.

Zato je ova poezija istovremeno i snovidna, zvukozovna, vedrozračna, srebrenorečna, žuborava, puna nebosvoda, puna uzglavlja paperjastih, puna prosjaja na talasju.

Lepota koja je u pesniku pokušava da se oglasi krikom ili šapatom i da nas opomene jer sve je sen i sve je san, jer sve je krhko i neuhvatljivo kao zanos i kao pena, jer sve je i svitanje i tama. I tako, između sunca i tame, između dobra i zla, čovečnog i nečovečnog, stoji pesnikova reč ozvezdana, jer reče Bog: "Nek bude svetlo i bi svetlo".


Svetlana Stišović, Požega

SVITAK | književne novine | Godina IV | Leto | 1997 | Broj 14 | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 17, 2010, 01:21:36 am »

**
Stihovi Vladeta Vuković


AKO VAM REČ ZATREBA

      *

MEMENTO

Ako vam pokatkad nežna reč zatreba
ako vam umornim snage ponestane,
ako vam je pesma žedna rose neba,
ako vetar kida moje vite grane,

setite se da sam i ja bio nekad
s razlistalim vetrom minulog vremena,
a kad me ponese neumitna reka
na dnu mene nesta i sen moga sena.

Sad me nema više. Blista dragi kamen.
U kamenoj senci groba tihim sjajem
Na smotri je smrti jedini živi plamen
Što iz mene zašlog kroz sarkofag dajem.

Sad me nema više. Trajnih sveća treba,
Jer ja nemam više noći i dane,
a pesma je moja žedna rose neba.
Grobni vetar kida moje vite grane.



BEZ SUNCA

Sunce — buknula zenica neba,
pa obnevide ptice ispod oblaka,
nadoblačne se nasele u predeo svetlosti.
Svaka po zrno suze u pesmu usidri,
svaka iz budnog korena pesmu iznebi.
Poneka izgubljena u
sunovratnom otkosu munje
konači ko zna gde kao zvezda izgorela.

Kao negde izgubljenu pticu,
u zasedi te očekuje dubina sna,
koja te nečujnim zvukom takne.
Po ko zna koji put
s tobom neznanim dešava se preobražaj.
Nadaj se makar da će posle prve godine
iz tebe trava smaragdom da zapožari.


1960.


REČ LJUBAVI UMIRE

Kao lampa u noći reč ljubavi umire,
zaključana u mom sluhu za nebeske zvuke.
Bila je reč dragi kamen u noći,
svitac što na krilima mu vatra,
u srcu kremen.

Umire pesma ljubavi u kojoj je
senka moje tuge
što se svakodnevno rađa i mre.

Zloočnica bolest žutom pakošću palaca:
uzalud će me vidati hajdučke trave
i zvezde što su pod mesečev grob stale,
ukopane u svom taboru kao vojnici u rovu.


Priština

Književne novine "SVITAK" | broj 15. | 1997.

[postavljeno 02.06.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Jun 09, 2011, 02:36:53 am »

**

PROZREVANJE CILJA U SVILOPLETU REČI

Uz pesme Vladete Vukovića iz knjige "Ostaću negde"

"Reč može da bude uzrok ako je dovoljno neminovna", pisao je Branko Miljković. "Reči se često urame voštanom tugom ganute mirisima smrti, isuviše bliske da se vrani predeo sna ne čini kao pauza", piše Vladeta Vuković, saopštavajući istu mudrost: tamo gde počinje reč počinje i stvaranje! Ili, još bolje — dolazi pesma".

Prvo što će zaljubljenik u Poeziju da primeti, to je jednostavni, prost stih, koji govori o svom tvorcu kao o čoveku jednog vremena i jedne zemlje — one čiste, srpske, nad kojom zru bujice široke duše. Dve su bujice u ovom pesniku: jedna lepe jednostavnosti, i druga — mudre lepote. Ali, onu širinu duše poseduju obe. Vuković se poistovećuje sa svojim slovom, sa onim što ruka piše ali duša kazuje, jer sa dolaskom pesme dolaze ukletosti i strahovi ali i jedna druga mladost. "Grana neba u pazuhu laste", i "jedna nada do zadnjeg voljenja" tu Pesmu u Vukoviću uvek podgrejavaju, čine stalno novom i večito drugačijom.

Večne teme Poezije — prolaznost i smrt i ovde su pronašle svoje mesto ali se o njima ne govori sa strahom.Ton tog govora je prikladno ravnodušje, jednostavna konstatacija bez suvišne patetike. Pesnik je često u zavadi sa životom, a uvek pomiren sa smrću i to dolazi s toga što nijedan pesnik zapravo ne umire. Uostalom, pesnik je onaj ko "uzalud srebrnu žicu vida da svije u orahovu ljusku". Duhovi Branka Radičevića, Tina Ujevića, Njegoša, krstare duhom Vladete Vukovića i potvrđuju predhodno rečeno. Svojom Rečju kroz Reč poete Vukovića oni isijavaju onaj dobrano večni sjaj istinski neprisutnog a istinski stvarnog.

Izviti rimu u jasan sviloplet reči i čist prikaz života: o tome je ovde reč. Tako se i poručuje da je veličina Čoveka iznad svih zemaljskih veličina, da je ona uslov za Pesmu ali i za sreću, ovu običnu, ljudsku, koju uvek tražimo, sreću koje neće biti sve dok bude onih koji trpe i to poetajasno govori kroz pesme "Nad nama je nebo zatvoreno", "Vi ste zabrinuti" ili "Telegram". Opravdana ironija i optužba glasje zvonkog srca koje šalje vapaj za "nežnost trenutka", a ostaje utisak da taj trenutak jeste ništa drugo do jedan život čovekov. U tom trenutku dati od sebe toplinu pa i sebe celog jer to je smisao svega — da, o tome govori „osvajač zlatnih prostora tišine": s pravom!

I vidi se kroz sve jasno poriv, onaj čisti, dečji, da svet bude utemeljen na principu dobrote i ljudskog, principu koji danas, nažalost, još samo pesnici i oni koji se tako osećaju, propovedaju. No, neka! Treba barem snom verovati u snove.

A sve zaklapa i nad svim se nadkriljuje Pokretač Svega — Ljubav! Ona, koja donosi mir i ona koja čini da se "voli vrtoglavo". Žena, data kao svojevrstan uzrok Dobra i Zla u izrazito muškom, naizgled jakom a očajnički željnom, žena, koja stalno prolazi a nikad ne ide, sinonim je života uopšte. I zemlja, i majka, i sestra, i ljubavnica, šta sve žena nije ali se njeno celo biće, ona njena srž i esencija nalazi samo u nekom dragom doživljaju Stiha.

"Ne možete u ruci da zaustavite pticu vremena i nečije želje voljene bez ostatka", kaže pesnik, Mefisto, kaže čovek koji od neuhvatljivosti te ptice gradi sve i na krhotini izgrađenog stvara Pesmu. "Voleti vrtoglavo"!

Da, gospodine Vukoviću: Vi ste prozreli Cilj!


Slađana Dikić, Požega

SVITAK | književne novine | Godina IV | Jesen — zima | 1997 | Broj 15. | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega

[postavljeno 11.11.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Oktobar 29, 2011, 06:41:58 pm »

**
BAŠTINA, Priština — Leposavić, sv. 17, 2004.
UDK 821.163.41.09-14 Vuković V.

MELODIJA I MELODIOZNOST U PESMAMA VLADETA VUKOVIĆA


U tumačenju poezije Vladete Vukovića autor otkriva koliko je pesnikova sklonost ka muzici odredila mesta melodije u njegovoj poeziji i približila ga prvom velikom melodu srpskog pesničkog govora, Branku Radičeviću. Tu brankovski istančanu melodioznost autor ističe kao najveću vrednost Vukovićevog pevanja, uprkos anahronosti u izboru motiva.

Ključne reči: Vladeta Vuković; poezija; muzika; melodija; zvuk


                                                                              "Kada bih ponovo bio u situaciji da biram svoj
                                                                               životni poziv, ponovo bih pošao istim putem,
                                                                               jer sve one oplemenjene radosti i tuge
                                                                               utkane su u tokove moje poezije."

                                                                                Vladeta Vuković


Pesnik, književni kritičar, književni istoričar, pedagog i prevodilac Vladeta Vuković (1928-2003) svoju pesničku biografiju definisao je formulom "u traganju za zvukom", čime je potvrdio vezu svoje poezije sa muzikom. Ona je istovremeno dokaz da je biće njegove poezije izraslo iz korena romantičarskog duha pevanja. Naime, Vuković je dobro poznavao poeziju i uživao u njoj. I kada je proučavao poeziju i kada je stvarao, prilazio joj je pasionirano i strasno. Govorio je da poezija ima "životnu dejstvenost i određenu težinu umetničke vrednosti onda kada plamti strasnom privrženošću za istinu i ljubav."1

Od prve objavljene pesme Radost na pruzi 16. 11. 1946. godine pa kroz jedanaest zbirki pesama: Sa gočkih staza (1954), Zvezde izgrejale gorom (1959), Reči i ptice (1964), Uthli žubori (1966), Zvezde detinjstva (1973), Tragom zvuka (1973), Otvori sluh za tišine (1976), Memento (1978), Običan datum večeras (1986), Pesme (1997) i Ostaću negde (1997), Vuković intenzivno produbljuje i proširuje sferu svog pesničkog interesovanja na nove oblasti ljudskog senzibiliteta. U centar interesovanja stavlja čoveka u raznim psihološkim nijansama i rasponima, čoveka sukobljenog sa samim sobom i svojim htenjima i neostvarenim željama.

On je, takođe, u svojim knjigama iz književne istorije i književne kritike: Na međi vremena (1962), Književno delo Milutina Bojića (1969), Ogledi i članci (1970), Osvrti (1972), Zapisi iz književnosti (1974), Iz našeg romantizma (1976), Eseji i kritike (1980), Književni ogledi i studije (1983), Na raskršću vremena (1987), Razmatranja (1990), Iz srpske književnosti XIX veka (1993), Iz srpske književnosti XX veka (1998), Iz novije srpske književnosti (1998) i Kritička sučeljavanja (2000), otkrivajući tuđ pesnički svet istovremeno otkrivao i svoj. Književna baština poslužila je kao izvor tema i motiva i podstakla niz pesama. Vuković je baštinik najboljih poetskih dostignuća iz naše književnosti i stranih. On ne krije da su na njega uticali srpski romantičari i simbolisti, posleratii jugoslovenski pesnici i naša i evropska poezija između dva rata, a naročito oni pesnici koje je duže proučavao.

Vukovićevo dobro poznavanje poezije dvojako će se odraziti na njegovo poetsko stvaranje: 1) njegova poezija biće oštećena variranjem romantičarskih motiva, ponavljanjem poznatih stihova, biće opterećeno "traženjem novih akorda u već poznatim melodijama"2 a 2) dobro poznavanje poezije pomoglo mu je da pronađe nova značenja leksike koja najvećim brojem svojih značenja ulaze u domen romantičarskog tretmana života.

Svoj pesnički senzibilitet, senzibilitet savremenog, modernog čoveka on uglavnom izražava već prevaziđenim poetskim sredstvima, ali nastoji da ih osavremeni, da im povrati izgubljeni sjaj. S vremenske distance od skoro pola veka, Vuković je i sam uočavao da je mnoge njegove pesme nagrizao duh vremena, te je razumljiva selekcija koju je vršio, prenoseći u svaku narednu zbirku pesme čiju su umetničku vrednost potvrdili kritika i vreme.

Možda je i sama priroda njegova, kao profesora romantizma, prevodioca sa francuskog3 i ruskog jezika, čoveka kome su bili bliski zvuci violine,4 uslovila put onom strujom u poeziji koja je naročito došla do izražaja u pesništvu romantizma kod nas. Na tim romantičarskim osnovama rodiće se pesma kao pokušaj izmirenja suprotnosti između sna i jave; taj san pokušava ostvariti pesmom, tačnije melodijom, ali kako je nemoguće izmiriti ove suprotnosti, dolazi do sete kao raspoloženja i otuda primetna nota elegičnosti, a svaki je prelaz od egzistencije ka apsolutnom patnja i bol.

Međutim, Vuković kao da nije bio zadovoljan mogućnostima koje mu pruža forma pesme, te je svoje zbirke obogatio nizom pesama u prozi, u kojima su osnovne pesnikove preokupacije uglavnom iste kao i u poeziji: snažna emocija prožeta sentimentalnošću u lirskom poimanju sveta i mestu mislećeg bića u njemu.

Autorova sklonost ka muzici učinila je da i u njegovoj poeziji zaživi zvuk, zaživi melodija, koja će ga približiti prvom velikom melodu srpskog pesničkog govora, pesniku Branku Radičeviću. "Poezija i muzika su dve sestre bliznakinje, rođene sestre ili posestrime" a "lirika i muzika potiču sa istog kristalnog vrela osećanja"5 eksplicitno je potvrđivao Vuković svoje poetsko načelo da nema poezije bez muzike ili je bez nje nedovršena, nepotpuna.

Kako bez muzičkog instrumenta osećanje pretvoriti u stihove a da to ne bude muzika već neka unutrašnja melodija koja sublimno izražava osećanja i misli, pitanje je koje je mučilo pesnika i navelo ga da rešenje pronađe u poeziji koja asocira na muziku, traga za zvukom. I kada ponavlja znane pesničke motive,  skoro uvek ih bogati i osmišljava svojevremenom melodioznošću, pa se može zapaziti da se u osnovi njegovih pesničkih preokupacija nalazi jedna u mnogo čemu osobena muzikalnost:

Tragom zvuka još strofa koja
Ostaće za mnom — ništa crno —
Da kaže tebi voljena moja,
Da nostalgije klija zrno,

još neka boja, sazvučje neko
zadrhti tiho u školjci sluha
k'o pokret moga nemirnog duha,
muzika koju nikom ne rekoh,

muzika bliska rašćenju trava,
šumoru zova i zovu ptica,
zelenoj pesmi sa kojom spava
kći mi jedina setnoga lica ...

Tragom zvuka

Podsećamo da je još Njegoš u pesmi Misao pozivao na muziku koja sa poezijom čini neraskidivo jediistvo.6 Početno pesničko nadahnuće traži svoju nadogradnju muzikom kao skvivalentom duševnog zadovoljstva:

Kad mi zaždiš dušu vatrom poezije
Tad u dimne slave k svome stvoritelju
Duša mi se topi i zaigra lira.7

Lirska dioptrija posmatranja sveta i poimanje stvari melodijom, zvukom, okuplja kao stožer većinu Vukovićevih pesama, naročito zbirke Tragom zvuka, Običan datum večeras, Otvori sluh za tišine, tačnije — pesme Intermeco, Ima jedna pesma, Memento, Ostaću negde8 i niz drugih, kao i pesme u prozi Tragom zvuka i Davni zvuk.

Osnovni konstruktivni princip ovih pesama jeste preplitanje lirskih raspoloženja, pri čemu se melodično nizanje pesničkih slika nameće kao dominantno. Kao prefinjene melodije, slike neprestano izviru iz dubine sećanja. Pesnik se nikad do kraja ne identifikuje s njima, ne dovodi ih u stanje mira, već se i on, u svojoj imaginaciji, kreće ka njima dajući pesmi sve nove i nove melodijske oblike raznolikim rasporedom intonacija.

Kod Vukovića slike kao da izviru iz same melodije, a ritmička linija pesama poklapa se s unutrašnjom muzikom emocije. Fabula je spojna nit koja se podređuje emociji prenesenoj u pesničku melodiju. U jezgru pesama je muzička slika rima i tonova. Povremena ponavljanja samo produbljuju lirska značenja melodioznih stihova:

Uvek kad se nebom srca zajeseni,
jedna mala pesma utihne u meni,
k'o biserna školjka u srebrnoj peni,

peva pesnik u Intermecu, pesmi koju je Radomir Ivanović nazvao najmelodioznijom.9

Melodija pesme združuje dva sasvim suprotna doživljaja, radostan i elegičan u jedinstvenu emociju. U pesmama se smenjuju svetlo i tamno, radost i seta. U sudaru boja javljaju se nove jezičke melodije, neobično se talasaju pesničke slike. Lirski treperi pesma, pa se naglo digne u visine i poleti s pesnikom tamo kuda su stremili svi romantičari u svom naporu da se vinu do apsolutne lepote.

Ta težnja ka visinama je, u stvari, pesnikovo bekstvo od osećanja prolaznosti i nepostojanja, koje se u njemu rađa prilikom intuitivnog, lirskog osećanja bića stvari. Otuda ovaj beg mislioca u prirodu nije pomodnost, nego vraćanje u ambijent koji mu omogućava potpuno prepuštanje "šumnom slapu glasova", "muzici bliskoj rašćenju trava".

Život u svojim stihovima Vuković ne oseća samo dušom, nego i svim čulima, svestan da je prolaznost nepromenljivi i pouzdani pratilac čovekovog bitisanja. Život i smrt neodvojivo idu ruku podruku, kao jedina dva stalna međaša u čijem međuprostoru priroda sebe obnavlja, ali ne i čoveka kao neponovljivu jedinku. I samo delo, odnosno pesma može da produži i ovekoveči čovekovo trajanje:

Sad me više nema. Blista alem-kamen
u kamenoj senci groba tihim sjajem.
Na smotri je jedini živ plamen
što iz sebe zašla kroz sarkofag dajem.

Memento

Ovim se implicitno nadovezao na stihove Branka Radičevića:

Al' što pevah neće propanuti,
Nakon mene hoće ostanuti.

Gojko

Svoj odios prema Radičeviću, osim u pesmi Brankova opomena, Vuković je izrekao i u eseju Lirika Branka Radičevića na raskrsnici vremena, objavljenom u knjizi Književni ogledi i studije.

Ako bismo melodiju, melodioznost izdvojili kao kvalitet Vukovićeve poezije, onda bi Brankov stih: "Nje više nema - to je bio zvuk", bio lajtmotiv koji uspostavlja kontinuitet između romantičarskog i savremenog načina pevanja.10 Pesma Brankova opomena u prvi mah nas podseća na Zmajevu Brankovu želju, ali je struktura u tim dvema pesmama sasvim različita. Zajedničko je, možda, samo ulaženje u duh Brankove lirike: Zmaj je to činio i stihom i leksikom, Vuković postiže to "saosećavanjem i dogradnjom jednog stiha". Stih: "Nje više nema — to je bio zvuk" — svojim vizuelno-akustičkim utiskom dočarava Vukovićevo traganje za melodijom u svom nastojanju da se pesmom odupre vremenu.

U Radičevićevoj interpretaciji ovaj bi stih mogao izraziti dva emotivno-egzistencijalna vrhunca u odnosu zaljubljenih: jedan koji označava vrhunac zaljubljenosti, kada ljubavna igra, sama od sebe, na najvišem stepenu svoje emocionalne zasićenosti prerasta u melodiju, u pesmu, u poj, tj. u zvuk, što je i prirodno jer se tako emocija vraća svome praizvoru — melodiji, ritmu; i drugi — kada se zvukom označava iščeznuće, egzitus voljenog bića, kada zvuk znači suprotnost od života — smrt.

Kod Vukovića, međutim, ovaj stih je prvenstveno jedna dramatična situacija, jedan tragičan odjek čovekovog nemirenja sa neumitnošću smrti. On prati tu tugovanku Brankovu, tu setnu deseteračku melodiju, satkanu iz utišanog, tamnog i potresnog zvuka. Sve izvire iz nemirenja i neprihvatanja kobi koja nosi i anđeosku lepotu, kao i dotrajalo telo. Jedan stih tako postaje puna drama ljubavi i života, poetski bruj između jave i sna. Vuković nastavlja tu melodiju ličnim doživljajem uključenim u oblast ljudskog saznanja i pesničkog viđenja:

Nje nema, al' negde na tom svetu diše,
Samo ponekad kad sunčane kiše
Padnu po tom liku, ja je vidim više
Od sebe. U njen lik se sliše
Govori voda kojih nema više:
Nje nema, al' negde na tom svetu diše.

Brankova opomena

I tu je taj lični treptaj Vladete Vukovića koji ga razdvaja od Radičevićeve Tuge i opomene.

Samosvojnost njegove poezije ogleda se i u odstupanju od jezičkih konvencija, korišćenjem kovanica kojima postiže željenu melodioznost ili zvukovnost: borja — gorja — prozorja, i izborom leksike često sugeriše prisustvo zvuka:

Zazvoni kadencom tihom,
Srebrnim zvukom rime

Zelena pesma

ali i emocionalnim stanjima koja se kristalizuju u pesmi.

Nema sumnje da poezija Vladete Vukovića odiše mirisom jednog davnog doba koje dočarava njegova romantičarska lira. Taj duh romantičarskog pevanja senči njegovu poeziju izvesnom anahronošću. Kako senzibilitetu savremenog čitaoca više odgovaraju urbaniji i sažetiji pesnički izrazi, ovakva zatrpanost ideja rečima može biti prepreka za komunikaciju i trajnije prihvatanje ove poezije.

Međutim, tonska skala Vukovićevog pevanja je utoliko bogatija, raznovrsnija, kao bruj davnih vremena za kojima je pesnik očigledno tragao. Muzikalnost njegovog stiha, smisao za prefinjenu muziku reči — predstavljaju najveću vrednost njegovog pevanja, jer se ta originalna muzikalnost sa zvuka proširila na sam smisao reči.


_____________________________

01 V. Vuković, U traganju za zvukom, Delo Vladete Vukovića, Institut za srpsku kulturu - Prištana, Filološki fakultet — Kosovska Mitrovica. Leposavić — Kosovska Mitrovica, 2001, 11.
02 R. Ivanović, Književno stvaralaštvo Kosova na srpskohrvatskom jeziku, Priština 1971, 72.
03 Vuković je dve školske godine bio lektor na Filozofskom fakultetu u Dižonu u Francuskoj. Nastavu srpskog jezika i književnosti održavao je sa malom grupom francuskih studenata od novembra 1966. do jula 1968. godine. O svom pedagoškom radu na inostranoj katedri za srpski jezik, u "Vrnjačkim novinama", 30. aprila 1970. godine objavio je zapis "Beleška o jednoj temi i jednom sećanju" u kojoj je evocirao uspomene na svoje studente Rene Diplaa, Anu Mariju Pižero, Žoela Forna i Žaklin Farei.
04 Svirao je violinu u kvartetu KUD "Abrašević". Kvartet su, pored aega, sačinjavali: profesor Ika Dimitrijević, učitelj Ljuba Araiđelović (violine) i gospođa Saša Antonijević (klavir).
05 V. Vuković, nav. delo, 12.
06 Branka Radović, Njegoš i muzika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva — Beograd, Udruženje kompozitora Crne Gore, Beograd 2001.
07 P. P. Njegoš, Pjesme, Obod — Cetinje, Prosveta — Beograd, Beograd 1974, 161.
08 Ovoj pesmi je posebno mesto dao Zoran Pavlović u tumačenju Vukovićevih pesama u studijama Eksplikacija pesme (1998) i Funkcije eksplikacije pesme (2000). Takođe, jedna zbirka izabranih pesama Vladete Vukovića nosi naslov Ostaću negde.
09 R. Ivanović, nav. delo, 87.
10 O srodnosti muzike i književnosti Dejan Despić u Teoriji muzike piše: "Srodna je i kljiževnosti - bilo da je delo prozno ili poetsko, bilo da se ono čita sebi i u sebi, ili pogotovu ako se sluša u nečijem čitanju, baš kao i muzika u nečijem izvođenju — uostalom, i muzika se može samo 'čitati', zamišljajući — uz dovoljno iskustva — zvučanje njenoga notnog teksta!"



Jeftimijević-Mihajlović Marija, 2004 | Srpski citatni indeks

[postavljeno 11.11.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 03, 2012, 06:44:04 am »

**
BAŠTINA, Priština — Leposavić, sv. 12, 2001.
UDK 82.01/.09 Vuković V.

KRITIČKE DIJAGONALE PESNIKA VLADETE VUKOVIĆA


Uprkos svome pesničkom senzibilitetu, Vladeta Vuković je zadobio znatan ugled među istoričarima i teoretičarima književnosti. On je uspeo da spoji emocionalno snažan poetski jezik sa netipičnim pogledima jednog intelektualca.

Ključne reči: pesnik; književni analitičar; sveobuhvatna analiza; originalni pogledi; pesnički jezik kritike


    
Vladeta Vuković je zakoračio u književnost kao pesnik. Oglasio se na stranicama omladinskih listova i studentskih književnih časopisa potkraj četrdesetih godina, u danima kad je započinjao studije jugoslovenske književnosti i srpskoga jezika. Mada je iza sebe imao tek prvu knjigu pesama, krajem pedesetih ušao je u đačke čitanke i našao se u grupi one plejade pesnika čije su pesme činile jezgro osnovnog književnog obrazovanja nekoliko generacija. Dosad je objavio jedanaest knjiga pesama, a poslednjom (Ostaću negde, 1997) obeležio je pola veka pesničkog stvaranja i neprekidnog prisustva na pozornici srpske pesničke scene.

Ako se samo ove elementarne faktografske realije smeste u kontekst svoga kompleksnog književnoistorijskog značenja, više je nego očigledno da je Vladeta Vuković ostavio trajan trag u istoriji tzv. poratnog, odnosno savremenog srpskog pesništva.

Iako pre svega i iznad svega lirski pesnik — kako po motivima i tematskim krugovima svojih stihova, tako i po senzibilitetu i vokaciji čak i onda kad je socijalno, društveno ili nacionalno-patriotski naglašeno angažovan - Vladeta Vuković je u minulim decenijama književnog stvaranja dostigao prestižno mesto i u redovima književnih istoričara i književnih analitičara. To uverljivo ilustruje i na najbolji način dokazuje trinaest knjiga književnih monografija, ogleda, eseja i književne kritike u izdanjima uglednih naučnih institucija i raznih izdavačkih kuća.1 S druge strane, isuviše su brojni naučni skupovi i naučni kongresi i u zemlji i u inostranstvu na kojima je učestvovao po pozivu, a još brojniji naučni zbornici, naučni i književni časopisi, periodični i dnevni listovi s kojima je sarađivao i u kojima je publikovao tekstove različitog karaktera i sadržaja. Ako bi se napravio samo izbor radova koji su zasad na stranicama pomenutih publikacija, ona biblioteka od trinaest knjiga bila bi kudikamo veća.

Istorija književnosti, esejistika i književna kritika nisu nikakva ni slučajnost ni retkost u stvaralačkom angažmanu pesnika. Naprotiv. Ali, pesnici kao književni istoričari, esejisti i književni kritičari po pravilu usredsređuju analitičku pažnju na one književne škole, književne teme i književne ideje kojima i sami pripadaju i koje su u većoj ili manjoj meri u nekoj sprezi s poetikom i estetikom same njihove poezije. Književna istorija, esejistika i književna kritika su, tako, samo drugo područje i drugi izraz jednog te istog stvaralačkog poriva. Književnoanalitičko stvaralaštvo pesnika Vladete Vukovića je, međutim, sasvim drugačiji primer. Najkraće kazano, to je delo književnog istoričara mnogostrane i raznolike istraživačke radoznalosti, analitičara širokog intelektualnog raspona i erudite čije je poznavanje kako istorije nacionalne književnosti tako i evropskih tokova u književnosti i same teorije pesništva dostojno svakog respekta. S obzirom na to da mnogi njegovi ogledi, eseji i osvrti imaju sadržajno-smisaoni naboj i jezgrovitost koji im daju karakter supstrata obimne studije, očigledno je isto tako da je reč o analitičaru sublimisane naučne akribije i profilisane naučne sinteze. Verovatno najubedljiviji primer za to je esej "Prvi u četvorolistu srpske književnosti - Sveti Sava" iz njegove poslednje knjige književne kritike.2

Vladeta Vuković je pisao o piscima svih književnih epoha, književnih pravaca i književnih škola u istoriji srpske književnosti, od njenih početaka do današnjih dana. Sveti Sava kao rodonačelnik srpske književnosti, a zatim Dositej Obradović, Sima Milutinović Sarajlija, Jovan Sterija Popović, Vuk Karadžić i Petar Petrović Njegoš čine prvi krug pisaca čije je delo istraživao i analizirao kako u kontekstu nacionalne literature i kulture, tako i u kontekstu evropskih tokova književnosti. Romantičari Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Milica Stojadinović Srpkinja i Laza Kostić prethode krugu u kojem su Jovan Dučić, Vladislav Petković Dis, Aleksa Šantić, Milutin Bojić, Miloš Crnjanski i Ivo Andrić, a niz završavaju eseji o poeziji Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića i Darinke Jevrić, piščevih savremenika i ličnih prijatelja. Međuprostor i u krugovima i između krugova i grupa pomenutih popunjavaju desetine ogleda, eseja i osvrta o delima veoma značajnih drugih imena naše književnosti a završavaju recenzije i osvrti na knjige iz stvaralaštva savremenika, vrlo često mlađih i najmlađih pesnika. I kad se čitaju pojedinačno i kad se iščitaju kao celovito delo, svi ti ogledi, eseji i književni osvrti ostavljaju jedan te isti snažan utisak i nameću nedvosmislen zaključak: kritičar Vladeta Vuković je u svemu što je pisao dosledan — i u metodologiji analize književnog dela, i u kritičkim merilima, i u zaključnim stavovima.

Metodologija istraživanja i analize zaslužuje barem nekoliko nezaobilaznih napomena.

Vladeta Vuković je bez sumnje dobar poznavalac kako klasičnih tako i modernih, uskospecijalističkih metoda i postupaka književne analize i književne valorizacije književnog dela, njihovih mogućnosti i njihovih dometa. Mada svestan nespornih rezultata koje su moderni kritički metodi doneli analizi i tumačenjima književnog dela, on se nije priklonio nijednom od njih kao jedinom i isključivom metodu, jer je još više bio svestan njihove jednostranosti, osobito onih zapostavljaju suštinu i univerzalije književnog dela kao celine zarad forme i strukture ili nekog njihovog segmenta. S druge strane, on nije ostao ni tvrdokorni sledbenik klasičnih metoda, ostrašćeni negator prodora i novih spoznaja koje je tumačenjima književnog dela donela moderna kritika. Usvajajući mogućnosti i domete metoda i klasične i moderne književne analize i primenjujući ih podjednako i naporedo kad god je bilo potrebno da se dublje prodre u piščevo delo i prošire horizonti upoznavanja s piščevim idejama, on se predstavio kao dosledan pristalica sveobuhvatne književne analize i književne kritike. Ukrštajući različite metode analize i kritičkog prosuđivanja (sociološki i jezički ili psihološki i stilistički, na primer), izgradio je neku vrstu sopstvenog sinkretičkog analitičko-kritičkog metoda u kome je uočljivo profilisan krucijalni polazni stav da je književno delo nužno posmatrati kao celinu i analizirati svestrano i sveobuhvatno. Otuda većina njegovih ogleda i eseja svojim najbitnijim obeležjima implicitno zagovara integralnu kritiku i u visokoj meri pripada njoj.

Ako se samo na trenutak i uzgredno pažnja usredsredi na sadržaje ogleda i eseja, objavljenih pretežno pod neinventivnim i pojednostavljenim naslovima, mora pasti u oči da je Vladeta Vuković uglavnom pisao o klasicima naše nacionalne književnosti i neprikosnovenim autoritetima u istoriji naše nacionalne kulture.

Vladeta Vuković očigledno pripada onom suženom krugu književnih istoričara i književnih kritičara čije poznavanje istorije naše nacionalne književnosti i književnog dela osobito pisaca prošloga veka i prvih decenija ovoga stoleća nadilazi programske zadatke i obaveze univerzitetskog profesora. Isto tako široka je i njegova obaveštenost o onome što su i o minulim književnim epohama, i o piscima koji su te epohe obeležili, i o njihovom mestu u razvojnom luku naše nacionalne književnosti izricali i izrekli književni istoričari različitih generacija, kritičari različitih književnih škola, sledbenici i zagovornici različitih estetizama. S druge strane opet, Vladeta Vuković je nepokolebljiv u svom uverenju da svako doba ima samosvojan senzibilitet i samosvojnu recepciju književne baštine, a to znači - svoje kriterijume i svoja vrednovanja književnog nasleđa. U tim nespornim činjenicama su, očevidno je, i njegovi polazni motivi da iz ugla recepcije i književno-estetskih doživljavanja savremenog književnog analitičara iščita dela klasika naše književnosti i da bez kompleksa ili bilo kog opterećenja što je o klasicima "odavno sve rečeno i zapisano" izloži svojoj valorizaciji, podjednako kako klasike, tako i ono što je i kako je o klasicima rečeno. Podjednako na distanci kako prema oveštalim šematizmima i udžbeničkim stereotipima krutih razvrstavanja, svrstavanja i podela, tako i prema jednostranostima i isključivostima modernih i najmodernijih izama, on književnost i književnu kritiku vidi kao neprekidni dijalog u vremenu, a suštinski cilj toga dijaloga je da se razluče efemerne od trajnih vrednosti i u književnosti i u književnoj kritici i dimenzionira vertikala između književne baštine i savremenog stvaranja. Otuda u njegovim ogledima i esejima o nekim klasicima naše književne baštine ne samo nekonvencionalnih već, čini se, reskih i posve novih ocena i sudova, kakvih u analitici i prosuđivanjima njegovih prethodnika nema ni u naznakama. Najbolji primer je onaj esej o Jovanu Steriji Popoviću. Pošto je zaključio da je komediograf nezasluženo zasenio pesnika, Vladeta Vuković je izričit u oceni da je Sterija "napisao dvadesetak pesama" neprolazne vrednosti i da nema valjane i meritorne antologije srpskog pesništva bez neke od tih pesama.3 Mada nešto manje reskih, ovakvih i sličnih iskoraka iz oveštalih i mnogo puta ponovljenih konstatacija ima i u ogledima o Dositeju, Sarajliji, Zmaju i drugima. U ogledu o Vladislavu Petkoviću Disu, opet, on je bez ustezanja napisao da znameniti J. Skerlić jednostavno nije imao sluha za simboliste i poetiku simbolizma i da se stoga toliko ogrešio o pesnika "Utopljenih duša",4 a u eseju o poeziji Desanke Maksimović energično je odbacio mišljenje celog niza kritičara da je "misaonost njene poezije niže vredna".5

Ovakvih i sličnih primera neoveštalog iščitavanja naše književne baštine može se u Vukovićevoj književnoj analitici naći zaista više nego dosta da bi se dokazala izrečena teza.

Ili pisao o klasicima naše književnosti, ili pisao o svojim savremenicima, ili pisao o stvaraocima najmlađeg naraštaja, Vladeta Vuković je prevashodno pisao o pesnicima. I u sabranim ogledima i esejima i u nesabranim osvrtima i književnim recenzijama imena prozaista su vrlo retka. Ta faktografija sama po sebi odveć svedoči koliko je pesnik Vladeta Vuković i u ulozi književnog kritičara okrenut poeziji i zagledan u poeziju, koliko je poezija utkana i u njegove stvaralačke impulse i u njegovo književno delo. Tome se mora odmah dodati i ova nepatvorena istina: o svakom od pesnika o kojima je napisao bilo ogled i esej bilo recenziju i belešku za ograničeni prostor u časopisu i novini pisao je perom iz koga su od prvog do poslednjeg slova isticale plemenita namera i istinska ljubav. Čini se da mu je među kritičarima po tom odnosu prema pesnicima i poeziji dosta teško naći pandan, utoliko teže što je uvek ostao na podjednakoj distanci kako od svake malicioznosti i zlobe, tako i od pristrasnosti i isprazne retorike panegirika. Svemu tome mora se dodati i ova bitna karakteristika njegovih ogleda, eseja i recenzija: sve što je napisao o pesnicima i njihovoj poeziji pisao je nadahnuto, često poneseno i strastveno, uvek jezikom pesnika. Čak i površno čitanje njegovih kritičkih tekstova dovoljno je da se otkrije da ih je ispisao izvorni, autentični pesnik.

Poštujući njegov dosledan stav da svaka teza mora biti oslonjena na ilustrativnoj činjenici, navodimo samo ovaj primer iz eseja "Lirika Milutina Bojića":

"... Po temperamentu blizak romantičarima, ali po motivima i načinu obrade daleko od romantičarskih ushita, Bojić je naš vrsni urbani pesnik ornamentne metaforike, himničnog i svečanog tonaliteta. I kada opis nije brižljivije iscizeliran, a nema ni lirskog nijansiranja i raznolikih ekstatičnih tonova, dučićevsko-rakićevskih tananih lirskih arabeski od filigranske srme, Bojić ulazi u psihu urbanizovanog sveta istančanim čulom vezujući se za plemenite naglaske savremene senzibilnosti. Draž humane simbolike njegovih pesama izaziva snažnu lirsku senzaciju, pejzaži treperavi od zlatnih zrnaca figura dočaravaju iskonsku elementarnost stiha otkrivajući neslućene stilsko-jezičke mogućnosti."6


___________________________
                                                                        
1 V. Vuković je dosad objavio ove knjige studija, ogleda i osvrta: Na međi vremena (1962), Književno delo Milutina Bojića (1969), Ogledi i članci (1970), Osvrti (1972), Zapisi iz književnosti (1974), Iz našeg romantizma (1976), Eseji i kritike (1980), Književni ogledi i studije (1983), Na raskršću vremena (1987), Razmatranja (1990), Iz srpske književnosti 19. veka (1993), Iz srpske književnosti 20. veka (1998), Iz novije srpske književnosti (1998) i Kritička suočavanja (2000).
2 Kritička suočavanja, Vrnjačka Banja 2000, 7-21.
3 Iz novije srpske književnosti, Beograd 1998, 113.
4 Isto, 258.
5 V. Vuković, Religiozne pesme Desanke Maksimović, Baština 9-10, Priština — Leposavić, 1998-1999, 93.
6Iz srpske književnosti XX veka, Priština 19998, 29.



Milenko Jevtović, 2001 | Srpski citatni indeks

[postavljeno 11.11.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Oktobar 30, 2016, 03:37:59 am »

*

SLOŽENA TVORAČKA LIČNOST  

Ove godine 21. jula, navršilo se pet godina od smrti Vladete Vukovića lirika, književnog istoričara i kritičara, profesora Prištinskog univerziteta.

Profesor Vladeta Vuković rođen je 16. februara 1928. godine u Vrnjačkoj Banji. U porodici čuvenog ugostiteljskog radnika Milana — preratnog vlasnika prestižnog pansiona "Švajcarija" (danas "Srbija").

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnoj Vrnjačkoj Banji. Potom se upisuje na Univerzitet u Beogradu i na Katedri za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na tadašnjem Filozofskom fakultetu. Studira, ali počinje i da objavljuje poeziju i kraće beleške iz književnosti.

Studije literature i jezika Vladeta Vuković završava 1953. godine, posle čega se vraća u Vrnjačku Banju, u čijoj će gimnaziji i predavati književnost i jezik. U Vrnjačkoj Banji će ostati do 1959. godine, kada je izabran za nastavnika na Višoj pedagoškoj školi u Prištini, a naredne godine 1960. u Prištini je otpočela sa radom Katedra za srpskohrvatski jezik i književnost (Univerziteta u Beogradu), na kojoj će Vladeta Vuković biti izabran za asistenta i raditi neprekidno do penzionisanja.

Autor je brojnih eseja, osvrta, portreta, članaka, prikaza, beležaka, ogleda i studija, ne samo o poznatim piscima (klasicima) već i početnicima, mladim kosovskometohijskim piscima, i ne samo njima.

Prvu stihozbirku pod naslovom Sa gočkih staza (autorovo izdanje) štampa u Kruševcu 1954. godine. Pet godina kasnije izlazi mu zbirka pesama Zvezde izgrejale zorom, a 1964. knjiga pesama Reči i ptice, pa Utihli žubori, 1996. Dve zbirke stihova — Zvezde detinjstva i Tragom zvuka objavljuje 1973. Prištinska izdavačka kuća "Jedinstvo" 1976. godine štampa mu knjigu Otvori sluh za tišine. U izdanju Rilindije iz Prištine 1978. godine (na albanskom jeziku) štampana je zbirka Običan datum večeras. I na kraju, dve poslednje zbirke pesama izlaze iz štampe 1997, prva u izdanju Društva književnika Kosova — Ostaću negde, a drugu objavljuje beogradska Prosveta pod naslovom Pesme.

Za vreme duge i plodne univerzitetske karijere Vuković je objevio i 14 knjiga iz književne istorije i književne kritike, prva knjiga eseja i osvrta štampana je u Prištini 1962. godine. U izdanju Naučne ustanove Kosova 1969. objavljena je doktorska disertacija pod naslovom Književno delo Milutina Bojića, potom 1970. Ogledi i članci i 1972. Osvrti. "Jedinstvo" iz Prištine 1974. objavljuje Zapise iz književnosti, a 1976. monografiju Iz našeg romantizma. U kojoj studiozno govori o književnicima XIX veka (što je i najbolja knjiga profesora Vukovića); četiri godine kasnije (1980) u izdanju "Jedinstva" štampana je knjiga Eseji i kritike. Knjigu Književni ogledi i studije objavljuje 1983. godine Akademija nauka i umetnosti Kosova. Kruševačka "Bagdala" 1987. štampa studiju Na raskršću vremena, a Univerzitet u Prištini knjigu Iz naše književnosti XX veka i priručnik Iz novije srpske književnosti.

Inače, svoju autobiografiju sam Vladeta Vuković je odredio formulom "u traganju za zvukom", čime je naglasio jednu svoju romantičnu karakternu i stvaralačku crtu i kao umetnik i kao pesnik. "Ja sam uvek, piše on, živeo sa svojim vremenom, pesnički ga osećao. I vreme u kojem živim i zbivanja u njemu neizbežno obeležavaju pesnika. Forma pesme, apriori, ne sme se uzimati kao njeno isključivo merilo. Polifonija života uslovljava polifoniju pesničkog izražavanja. Smatram da se u klasične pesničke oblike može utkati savremeni poetski senzibilitet, intenzivno pulsiranje našeg vremena.

Od detinjstva ne samo da volim muziku nego i sviram. Mučila me je misao kako da bez muzičkog instrumenta osećanje pretvorim u stihove, a da to ne bude muzika, da to ne bude neka unutrašnja melodija koja sublimira izražava osećanja i misli. I sami naslovi pesama pokazuju težnju da se neki unutrašnji pesnički nemiri kažu suzdržano, da bi stih bio plemenitiji, jer smatram da i poezija i muzika izviru iz istog kristalnog umetničkog vrela. Kao kad na violinu stavljate sordinu da bi zvuk bio plemenitiji". Ovim je, dakle, V. Vuković definisao svoj stvaralački karakter. O svojoj naučnoj aktivnosti i metodi kaže:

"Iako su nauka o književnosti i esejistika, s jedne strane, i poezija s druge strane, naizgled dve različite duhovne vrednosti, veoma su usko vezane. Proučavati poeziju a neimati istančan senzibilitet i široku skalu osećanja i tople duševnosti, mislim da je gotovo iluzoran posao. Poezija se ne može samo racionalno objašnjavati, jer nije samo plod cerebralno-intelektualne konstrukcije. Biografske pojedinosti o pesnicima, zatim čitav niz spoljnih okolnosti, vrlo su vezane za sveukupni lik pesnika i njegovog dela. Ali osnovni preduslov je mogućnost uranjanja u poetsku atmosferu, u određenu klimu poezije..."

Suština autorove ideje jeste da se u njegovoj ličnosti poklapaju umetnik i naučnik.


Ana Đorđević, 2008 | Vrnjačka Banja
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: