*
Pesnički karavan "Lazar Vučković" na Kosovu i MetohijiSTIHOVI OHRABRILI SRBEKulturna manifestacija sa četrdesetogodišnjom tradicijom u kojoj je učestvovalo dvadesetak pesnika i pisaca iz Srbije, Crne Gore i dijasporeKrajem prošle nedelje na Kosovu i Metohiji su održani pesnički susreti "Lazar Vučković" u organizaciji NIJP "Panorama" iz Prištine. Na ovoj kulturnoj manifestaciji, sa skoro četrdesetogodišnjom tradicijom, učestvovalo je oko dvadesetak pesnika i pisaca iz Srbije i Crne Gore i dijaspore, koji su za dva dana boravka u južnoj srpskoj pokrajini podarili deo pesničke reči i mašte kosovskim Srbima. Pesnički karavan je u Leposaviću, Gračanici i Štrpcu dočekivan u ne baš prepunim salama, ali oni koji su došli da pozdrave pesnike bili su otvorena srca i usplahirene duše.
Pesnički susreti "Lazar Vučković" imaju dugu tradiciju, koja nije prekidana ni 1999. godine kada su kolone Srba i drugog nealbanskog stanovništva napuštale Kosovo i Metohiju. A kako je to nekad bilo pitali smo pesnika Radeta Zlatanovića, koji je bio učesnik svih pesničkih susreta tokom 37 godina postojanja.
― Lazar Vučković i ja smo bili najbolji prijatelji, radili smo u redakciji lista "Jedinstvo" kao novinari. Ali, 26. avgusta 1966. godine Lazar je nastradao u Ohridu, gde je boravio kao pesnik Struških večeri poezije. Sledeće godine, okupljeni na njegovom grobu, spontano smo se dogovorili, a kasnije to i ozvaničili, da se ova pesnička manifestacija, koju je na svojim plećima nosilo "Jedinstvo", a sada "Panorama", dobije ime Lazara Vučkovića.
On je poginuo vrlo mlad i nije dosegao veličinu koju je obećavao kao pesnik, ali su okolnosti bile takve da je postao simbol i nužnost ostajanja i postojanja Srba na Kosovu i Metohiji. Od prvih skromnih Susreta, u čijem su osnivanju učestvovali Vuk Filipović, Vladeta Vuković, Milivoje Lučić, Veselin Simić, Bogoljub Stojadinović i ja, prerasli su u jednu od prestižnih jugoslovenskih kulturnih manifestacija.
Sećamo se mi koji smo bili deo toga kada je bilo i po stotinak pesnika, književnika i književnih kritičara iz čitave bivše Jugoslavije, koji su rado išli i u najzabačenija kosmetska sela, gde su dočekivani sa najvećim poštovanjem i ljubavlju. Naša poznata pesnikinja Desanka Maksimović dolazila je sa Mirom Alečković dok god je snaga i zdravlje služilo. Odlazila je među decu, omladinu, stare i hrabrila ih svojim stihovima da istraju i ostanu tu, na svojim ognjištima, na svetoj srpskoj zemlji ― kaže Radoslav Zlatanović.
Desanke i još nekih danas nema među živima, ali su ostali oni koji su, bez obzira na tešku bezbednosnu situaciju, došli iz Beograda, sa Cetinja, iz Pariza da bar na trenutak zaokupe pažnju i donesu malo promena u sumorni život onih koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji.
U Domu kulture u Leposaviću bilo je svečano i pesnički nadahnuto, jer su gotovo svi učesnici kazivali stihove većinom posvećene Kosovu. Ponekad je među publikom, a bogami i među pesnicima zablistala suza u oku, ali i vera da se ovde mora opstati i ostati.
Sa poetama je uvek lepo biti, naročito posle oficijelnog dela programa, koji često to i nije, kada započne druženje. Ljudi su to koji se međusobno poznaju, koji su skloni da raspravljaju na njima svojstven način često kroz stih, kroz raspravu, kroz šalu. Atmosfera opuštenosti nastavlja se i sutradan u autobusu, koji uz pratnju policije Unmika (čekali smo je više od dva sata) kreće ka Gračanici i Štrpcu.
Mnogi su inače prvi put na Kosovu i Metohiji i prosto začuđeni i zbunjeni, zatečeni. Duge kolone automobila, pomalo razrovanim i preuskim putem od Kosovske Mitrovice preko Prištine do Gračanice i dalje do Štrpca. Emocije se prepliću sa realnošću. Ima nas koji smo nekada tu živeli, a sada možemo samo izdaleka da vidimo svoju nekadašnju kuću, zgradu, ulicu, imanje... Vozač autobusa ubrzano grabi napred da što pre stigne na odredište. Ako uspori mogu nas kamenovati, u "boljoj" varijanti. Samo setno posmatramo usput neku drugu vojsku, neke druge ljude, neke druge zastave, neke druge spomenike, koji su preko noći podignuti.
Stižemo u Gračanicu. Kao da je prošla večnost, kao da su prohujale decenije. Ali, tuga zamenjuje srdačan pozdrav sa starim prijateljima, koji su ostali tu da žive. Pesnički čas se nastavlja u Domu kulture, a jedan broj pesnika odlazi u Štrpce. Poverovali smo na trenutak da će se deo prošlosti vratiti, da će kao pre sale biti prepune posetilaca. Ali ovde je ostalo malo Srba, a njih pritiskaju velike brige, muke, i pitanje šta će biti.
Guljšen Reufi - Prlinčević |
Glas javnosti | 2003.
