Jovan Pačić (1771—1849)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Pačić (1771—1849)  (Pročitano 5597 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 17, 2010, 02:52:06 am »

*

J O V A N  P A Č I Ć
(Baja, Ugarska, 6.10.1771 — Budim, 04.12.1849)


BIOGRAFIJA

Posle osnovne škole u bačkom mestu rođenja, učio je i gimnaziju, možda i u Kaloči i Budimu. Da bi se oslobodio siromaštva, stupio je, 1792. ili 1793. u vojsku, i kao austrijski konjanik vojevao je u francuskim ratovima. Kod Vagrama je 1812. zadobio ranu sabljom preko usana, a 1813. je otišao u penziju, jedno zbog promrzlih nogu u Rusiji, a drugo, što će biti glavni razlog, zbog nekih nesuglasica sa pretpostavljenima. Kao umirovljeni konjički kapetan (Rittmeister), Jovan Pačić je živeo u Novom Sadu dugo godina, zatim se preselio na kraće vreme u Đur, i naposletku (1838.) u Budim. Umro je u poznatoj gostionici Kod zlatnog jelena Sime Ignjatovića, strica Jakova Ignjatovića, u Tabanu, gde je stanovao neko vreme zajedno sa Simom Milutinovićem i Milovanom Vidakovićem, za vreme bombardovanja i juriša Košutovih trupa na budimsku tvrđavu 1849.

Pačić je objavio veoma mnogo stihova u Serbskom letopisu, Peštansko budimskom skoroteči, u Srpskom narodnom listu i Magazinu za hudožestvo i modu do 1842. Godine 1827. je štampao u Budimu tri sveske Sočinenija pjesnoslovska. Osim toga, ostavio je iza sebe dosta rukopisa, koji su posle nestali. Pesme Jovana Pačića su ljubavne, vinske, vojničke, ode, elegije i epigrami. Spoljašnji oblik im je po uzoru savremenih nemačkih romantičara. Pačićeva poezija je kabinetska, do izvesne mere preciozna, ali joj se ne može odreći izvesno osećanje nežnosti i gracioznosti. Jezik mu je polunarodni, afektirano učeni jezik tadašnjih obrazovanih Srba građana. Oseća se uticaj slavenoserbskog jezika. Godine 1828. Pačić je, u saradnji sa Janom Kolarom izdao Imenoslov ili rečnik lični imena razni naroda slovenski. Jovan Pačić je govorio i čitao desetak jezika (između ostalog, latinski, starogrčki, hebrejski i arapski), i smatran je za retko obrazovanog Srbina, naprednog nacionalistu, koji je gajio simpatije prema Ilirskom pokretu, premda Vukovoj reformi nije hteo da priđe. Početkom 19. veka Budim i Pešta su bili središte srpske književnosti, pošto su Jovan Pačić, Sima Milutinović i Milovan Vidaković, kao merodavni književni trijumvirat, ovde u zajednici razvijali svoju aktivnost. Pačić je prvi južnoslovenski književnik, koji je počeo da prevodi Getea.

Mladen Leskovac je u "Antologiju starije srpske poezije" (Beograd, 1953) uvrstio i sedam Pačićevih pesama.



SLIKARSTVO

Jovan Pačić se bavio i slikarstvom. Mahom je slikao akvarelske pejzaže, koje su savremenici hvalili, a veli se, da je inženjerske nacrte i planove izrađivao stručno. Veoma su bitni njegovi akvareli o stanovncima njegove rodne Bačke. Veoma precizno, sa mnogo detalja slikao je narodnu i građansku nošnju bačkih Srba, Bunjevaca, Nemaca, Mađara i Francuza. Ovi akavreli se danas čuvaju u Sečenjijevoj biblioteci u Budimpešti. Ove Pačićeve slike je u pomenutoj biblioteci otkrio uvaženi srpski književnik iz Budimpešte Stojan D. Vujičić. Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 17, 2010, 02:52:54 am »

*

J O V A N  P A Č I Ć


Zanimljiva i nedovoljno proučena ličnost srpske književnosti prve polovine 19. veka, jedan od najznačajnijih pesnika predromantizma je Jovan Pačić. Rodio se u Baji 1771. godini, u pitomom gradu na obali Dunava, koji je srpskoj kulturi osim njega dao još nekoliko znatnijih ličnosti, kao što su dramski pisac Joakim Vujić, pripovedač i romanopisac Bogoboj Atanacković, pesnik Mita Popović, slikar Pavle Đurković i vajar Dimitrije Popović.

Pačić je u rodnom mestu učio u srpskoj osnovnoj školi pa je stupio u gimnaziju, odakle se — budući da je bio siromašan — javio u vojsku. U redovima austrijske vojske učestvovao je u ratovima protiv Napoleona. U bici kod Wagrama bio je 1809. ranjen, a u Rusiji su mu 1812. promrzle noge, te je uskoro posle povratka u domovinu bio penzionisan. U vojsci je napravio lepu karijeru: od redova doterao je do čina konjičkog kapetana. Kao oficir u penziji živeo je u Novom Sadu, kratko vreme u Dunafoldvaru, pa u Đuru, a od tridesetih godina do smrti u Budimu gde je preminuo 1849. godine.

U Budimu je stanovao u do danas sačuvanoj kući "Zlatni jelen". Neko vreme je u istom domu prebivao u ono doba čuveni pesnik Sima Milutinović Sarajlija i mladi Jakov Ignjatović. Zahvaljujući toj okolnosti nastao je 1860. Ignjatovićev članak Tri srpska spisatelja (u kojem poznati romanopisac, osim o Pačiću i Simi Milutinoviću, govori još i o Milovanu Vidakoviću). Da nema toga napisa jedva bismo nešto znali a životu Jovana Pačića, naši sadašnji oskudni podaci većinom potiču baš iz Ignjatovićeva pera.

Pačić je bio obrazovan, kulturan čovek. On se zanimao istorijom i zemljopisom, a voleo je i matematiku. Govorio je nekih deset jezika, a na srpskom, nemačkom, mađarskom i francuskom pisao je čak i pesme. On nije značajan samo kao pesnik, nego ima svoju važnost i kao slikar. Više od trideset njegovih akvarela o narodnim nošnjama u Bačkoj pronašao je u Zemaljskoj biblioteci Szechenyi i objavio u slavističkom zborniku Mađarske akademije nauka Studia Slavica (1961. VII, 59—95.) poznati književnik i naučni radnik Stojan D. Vujičić. Autor ove publikacije ustanovio je i to da je članak o stanovnicima Bačke u peštanskom časopisu Regelo iz 1837. godine ilustrovan Pačićevim akvarelima. Vujičić je osim toga uverljivo dokazao i to da je autor ovog rada na mađarskom jeziku naš pesnik.

Nekoliko godina kasnije slične sreće je bila Ivanka Udovički, poznata beogradska pesnikinja i zapaženi naučni radnik na polju istorije književnosti. Ona je takođe u biblioteci Szechenyi naišla na Pačićeve neotkrivene slikarske radove, koje je objavila u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik (1967. XV, 243—254.) pod naslovom Nepoznati akvareli Jovana Pačića. To su slike narodnih nošnji u tadašnjoj zapadnoj Mađarskoj. Akvareli našeg pesnika sa tematikom iz Bačke su vedriji od ovih koji su većinom zahvatani u sumornom tonu. Sve te slike svedoče o finoj paleti umetnika, o njegovom istančanom osećanju za boje i nijanse i dokazuju da je Jovan Pačić bio jedan od prvih akvarelista kod Srba i da on time ima i svoje zaslužno mesto u srpskoj istoriji umetnosti.

Pačić je u svojoj mladosti — sudeći po njegovim pesmama — bio čovek vesele ćudi. Mio mu je bio vojnički život, rado se veselio u društvu kraj čaše pevajući vinske i ljubavne pesme. Voleo je, naravno, žene i pre svega poeziju. Njegove pesme su se pojavile od kraja dvadesetih do sredine četrdesetih godina prošloga veka u srpskim časopisima i listovima: Serbskij letopis (današnji Letopis Matice srpske), Peštansko budimskij skoroteča, Serbskij narodnij list i Magazin za hudožestvo i modu. Svi su ovi srpski listovi izdavani tada u Budimu, odnosno u Pešti. Godine 1827. pojavila se Pačićeva obimna knjiga pesama Sočinjenjija pesnoslovska... štampana u štampariji Peštanskog univerziteta u Budimu.

Književno stvaralaštvo Jovana Pačića spada uglavnom u mirne decenije posle Napoleonova poraza, u period Metternichove reakcije kada je u krugovima nemačkog, austrijskog pa i mađarskog građanstva u velikoj meri zavladao bidermajerski stil u umetnosti i književnosti. Tada se razvijala melanholično-sentimentalna poezija koja se negovala u spomenarima i pesničkim ciklusima. To je doba kalendara, almanaha i antologija u kojima je građanin i malograđanin nalazio ono što je njegovom ukusu najbolje odgovaralo: dnevnike, memoare, autobiografije, romane u pismima i lirske pesme. Osećajnost, jednostavnost, umerenost, skromnost, ali uz želju za ugodnim, bezbrižnim, mirnim životom bili su ideali građanina i sve ovo je on tražio, a i nalazio u pesmama, pripovetkama i novelama raznih almanaha. Bidermajer nema svojih izrazitijih stilskih karakteristika, to je neki prelaz između mirnog klasicizma i prefinjenog rokokoa koji do izvesne mere daje mesta i realističkom prikazivanju i elementima narodne književnosti. Odjeke rokokoa: ljupkost i gracioznost, tečne, lake stihove u kojima se slavi ljubav nalazimo i u pesništvu Jovana Pačića.

Pačić je u duhu svoga vremena i srednjoevropskog, odnosno istočnoevropskog podneblja, gde se u to doba još negovala prigodna poezija, upućivao ode različitim ličnostima, a pisao je i epigrame.

Srpski književni istoričari su dugo godina zanemarivali poetska ostvarenja Jovana Pačića. U naše vreme pak istaknuti istraživači književne prošlosti sve više obraćaju pažnju na njegovo pesništvo. Tako je npr. akademik Mladen Leskovac uvrstio sedam Pačićevih pesama u svoju već spomenutu i vrlo značajnu Antologiju starije srpske poezije iz 1953. godine. U seriji Srpska književnost u sto knjiga također je Mladen Leskovac sastavio Antologiju starije srpske poezije. Ova se zbirka pojavila 1972. godine kao 8. knjiga spomenute eminentne serije koja predstavlja najznačajniji puduhvat srpskih izdavača u prošloj deceniji. U Antologiju je ugledni sastavljač uvrstio dvanaest pesama našega pesnika i u studiozno napisanom uvodu rekao između ostaloga ovo: "... Pačić nije makar ko u našoj staroj poeziji ... njegovih dvanaest pesama u ovoj Antologiji teško bi se odrekla i književnost bogatija i na višem stepenu razvoja no što je bila naša u godinama 1816—25, kada su te pesme uglavnom pisane ... A meni se čini: i danas, bili bismo siromašniji bez tih dvanaest Pačićevih pesama."  

U tečnim, lakim simetričnim osmercima (posle 4. sloga imamo cezuru), sa parnim, većinom ženskim rimama pesnik u šaljivom tonu govori o svome iskustvu sa ženskim očima. Svaka strofa ima 8 stihova i posle 4. i 8. stiha nalazi se uvek četvorosložni pripev. Tri zadnja sloga u pripevu rimuju se međusobno zaokružeći, zatvarajući tako pojedine strofe u čvrsto jedinstvo. Sam motiv o ženskim očima je, kao što dobro znamo, vrlo čest u ljubavnoj poeziji svih naroda.

Miodrag Pavlović, pesnik velike erudicije, čija je pojava, zajedno sa pojavom Vaska Pope označavala novu etapu u moderriizaciji srpskog i hrvatskog pesničkog izraza, sastavio je Antologiju srpskog pesništva. Ova reprezentativna zbirka srpske poezije pojavila se 1964. godine u izdanju ugledne Srpske književne zadruge. U ovoj svojoj knjizi Pavlović — naglasio bih još jednom: jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika — piše pohvalne reči o Pačićevom pesništvu i u nju unosi jednu pesmu našega pesnika. U ovoj antologiji nalaze se najbolje i najlepše srpske pesme od XIII veka do naših dana i među njima je i pesma Snu Jovana Pačića:

Sne! o, mirne, vlažne, tavnomračne noći,
Bolnim snagodavni, blažajši sine!
Tvoja slast nam čini sve da zlo nas mine,
Hoćeš li mi kadgod jadnom ti pomoći?

Život opor bez tebe je u tesnoći;
Srce ne mož' tužno ni da odumine
Slovom jednim: nadežda mu ne prosine;
Bez tebe sam jadan, skorban u besnoći.

Sleti, rastri tavna sverhu mene krila;
Daj mi pokoj, snit od drage mi pokloni:
Snoviđenja teb' u ruku slatka jesu.
Tek u snu mi ljuba naklonjena bila.

Sne! Protivno tebi, molim, sve ukloni,
Da na san mi tvoje sile Nju donesu.


Jovan Pačić je pevao celoga života, no posle svoje zbirke iz 1827. godine nije izdao nijednu knjigu. Neke pesme objavio je u listovima, časopisima, a mnogo toga ostalo je u rukopisu. Po rečima Jakova Ignjatovića: "Ostavio je poslije sebe mnoge lijepe stvari; krasnu biblioteku, razne rukopise svojih neizdanih djela raznog sadržaja, koje nije htio izdavati zbog slabog učešća prema njegovom štampanom djelu. Nažalost, veliki dio njegovih zaostalih rukopisa, oko kojih se on dugo vremena bavio, došao je sudbom u bakalnice da se sir u njih zavija ..." (Jakov Ignjatović: Članci Novi Sad 1951. 247.)

Srećom nije sve propalo. U Univerzitetskoj biblioteci u Budimpešti nalazi se Pačićeva debela sveska od nekih šest stotina stranica od kojih je skoro polovina ispisana pesnikovom rukom. Na naslovnoj strani stoji na nemačkom jeziku Lieder Sammlung (Zbirka pesama). U rukopisu ima 100 pesama na nemačkom, 32 pesme na srpskom, 16 na mađarskom, 7 na francuskom, 3 na latinskom i 1 na talijanskom jeziku. To su velikim delom Pačićevi sopstveni stihovi, ali tu nailazimo i na njegove različite prevode i na tuđe pesme koje je prepisao, sigurno zato, jer su mu se dopadale. Spomenuli smo već da jc Pačić bio obrazovan čovek. On je čitao lepu književnost, poeziju i prozu, ali i naučnu literaturu. Razume se da je poznavao i srpsko umetničko pesništvo. Na to upućuju i neki njegovi stihovi. U pesmi Lepoj dragoj peva npr. ovako:

"...Kakva svojstva još imade,
Kto bi to vam izjasnio?
Da Mušicki za nju znade,
Lepše bi nju proslavio:
Vitković bi pesnu bolju
Njoj na slavu sočinio ..."


Posle pojave Vukovih zbirki srpskih narodnih pesama evropska kulturna i književna javnost se sve više zanimala za to neizmerno blago srpskog i hrvatskog naroda. Mnogi listovi različitih jezika pisali su o folkloru južnoslovenskih naroda i mnoge su se pesme, osobito junačke, prevodile na svetske jezike, na nemački, ruski, engleski i francuski. Takvi velikani svetske književnosti kao Goethe i Puškin su takođe prevodili srpske narodne pesme. Pačić, uvek dobro obavešten, znao je sve to vrlo dobro. Jednoj od poznatijih nemačkih prevodilaca Tereziji od Jacob [pseudonim: Talvj] uputio je jednu odu. Na nekim Pačićevim originalnim stihovima može se osećati uticaj narodnog pesništva. Prva strofa njegove pesme Ljubičici (koja je 1842. g. štampana u Letopisu) glasi:

Ljubičice! cvetaj mala,
Ja ću tebe negovati;
Kada budeš docvetala,
Dragoj ću te darovati:
To sam cvetu smislio,
Kad sam ja te žalio.


Sam motiv, kao i način pevanja — uprkos pravilnim ukrštenim rimama — podseća na ženske, lirske narodne pesme.

Znajući mnogo jezika, Pačić je u originalu mogao da čita, i čitao je, poeziju raznih naroda. To se pokazuje i u stihovima njegove pesme Moja Ljubica:

Svi Petrarhe, Šulci, Čokonaji
Pjen'jam svoje ljube slaviše,
Spominjaju jošt ji svoji kraji,
Pamjatnike gdi njim staviše.
Ceciliju Šulce vsuje milu,
Vzajmnu Petrarh Lauru Ijubio,
Bezvzajmnostno k'o čto vitez Lillu
Dragu ljubit sam se trudio...


Prema tome je Pačić znao pesništvo velikog talijanskog pesnika Francesca Petrarce (1304—1374), danas već zaboravljenog nemačkog pesnika Ernst Konrad Friedrich Schulzea (1789—1817) i Csokonai Vitez Mihalya (1773—1895). Ovi pesnici su mu bili pomalo uzori i u ljubavi, ali nijedan od njihovih ženskih ideala, ni Laura, ni Cecilia, ni Lilla nisu se mogle takmičiti sa lepotom i čarima njegove Ljubice. Okolnost da je Pačić poznavao sve te pesnike, ukazuje na njegovo široko interesovanje za poeziju, istovremeno i na njegovu kulturu i obrazovanost. O njegovom poznavanju mađarske književnosti — osim navođenja imena Csokonaija i njegove Lille — govori još jedan zanimljiv podatak.

Naveli smo da se u njegovom obimnom rukopisu nalaze više pesama na mađarskom jeziku. Na 178. stranici debele sveske piše Pačić sledeće: "Mido'n Berzsenyi verseit olvastam, ezeket hozza adtam, ugymint" — pa slede pesnikovih devet pesama na mađarskom kojima je očevidan poticaj Daniela Berzsenyija: svaka se nadovezuje uz po jednu pesmu poznatog mađarskog pesnika....

lako Pačićeve pesme na mađarskom jeziku nisu od veće umetničke vrednosti nisu ni besprekorne iz jezičkog aspekta, one su za nas dragocene kao očigledni dokazi o zanimljivoj književnoj vezi Srba i Mađara u prvoj polovini prošloga veka.

Iz životopisa našega pesnika znamo da je — osim ratnih godina — stalno živeo u Ugarskoj. Neke od njegovih pesama pokazuju kako je tesno bio vezan uz svoju domovinu. U jednoj od svojih prvih pesama Suzni rastanak on, polazeći u rat protiv Francuza, oprašta se od roditelja i prijatelja, od rodnog kraja i rodnog grada ovako:

Veseli slavni Raj!
Prekrasni Bački Kraj!
Baja delikatna budi nam prijatna
Život provesti Dragu dovesti,
U tebi ja želim Serdcem mojim celim.
S'Bogom Roditelju! Velij Prijatelju!
S'Bogom Braćo! i vi da ostanite Svi. ...


Sam pesnik, izgleda, nije bio zadovoljan tim svojim prvencem, jer ga nije uvrstio u svoju štampanu zbirku. Nama su ovi stihovi ipak važni i mili, budući da pokazuju pesnikovu emotivnu povezanost sa Bačkom i Bajom gde je proveo lepe dane mladosti.

Pomen domaćeg, rodnog predela češće sretamo u Pačićevim stihovima. Tako npr. refren u njegovoj (ne baš značajnoj) pesmi Boginje moje obitelj [Obitelj moje boginje] glasi:

"Boginja ta ubava Pokraj reke Dunava".

On je pevao i pesmu Mostu, pontonskom mostu između Pešte i Budima. (Tada, kao što znamo, nije još bilo stalnih mostova između ova dva grada.) Početni stihovi su:

Moste! Pešte, i Budima
Teh gradova Carskih slavnij
Ne vidi te ledna zima Moste! Dičnij, lep' opravnij;
Baš kao feniks novorodno
Ponoviš se zime svake,
Da sa vesnom svim ugodno Dunava
Ti volne lake Prekoračiš vešč'udesno,
I sojuziš oba grada: ...


Jovan Pačić, vojnik, oficir, konjanik u svojim mladim godinama, sigurno je proveo dosta prijatnih časova u veselom muškom društvu kraj čaše pevajući i pijući. Da je bio dobar poznavalac dobre kapljice, pokazuju njegove vinske pesme. Evo, radi primera, nekoliko stihova iz pesme Čtenjije pijanca:

Vinonosne kod planine
Moje želje oslaju; Tokaj, Mineš skupoplatnij,
Vilanj, Budim, Karlovac Blaga su mi Nesmil zlatnij,
Vruškogorac, segsardac ...


[Mineš = mađ. Menes mesto nedaleko od Arada (Rumunija) u svoje vreme poznato po proizvodnji dobrog vina. Nesmil = mađ. Neszmely nedaleko od Ostrogona, bio je poznat po odličnom belom vinu.]

Pačićeva najzrelija pesnička ostvarenja nastala su u kasnijim godinama njegova života. Te pesme — u kojima govori o svojoj napuštenosti, o tegobama u starijim godinama, o smrti koja se polako i mučno približava — iskrenije su, istinitije su od njegovih ranijih, mladićkih ljubavnih izliva i od njegovih u tadašnje vreme uobičajenih oda i poslanica uglednim Ijudima i prijateljima. U ovim pesmama, koje je Pačić objavio u časopisima i listovima četrdesetih godina prošloga stoleća, oseća se pokoji treptaj dubokog, pravog ljudskog osećanja sustalog čoveka i njegova bojazan od staračke usamljenosti. Primera radi navodimo nekoliko stihova iz pesme Buna ljubovi koja je 1842. izišla u listu Peštansko-budimskij skoroteča. Prvi stih glasi: "Umret' ja ne mogu, živit merzim" ...

U trećoj strofi pak pesnik kaže sledeće:

Svim razumnij sovet umem dati,
Seb' al' polzu iz njeg ne znam brati;
Smert ja čekam ot života moga,
Gorim usred mora ledenoga.


Značaj Jovana Pačića i njegove poezije u istoriji srpske književnosti nije mali. On je prvi koji je krčio puteve intimnoj umetničkoj lirici kod Srba, izražavajući u tečnim stihovima i lepim pesmama ljubavna osećanja mladog čoveka, veselje vojnika kraj dobrog vina, a pri kraju života teške misli i duboko očajanje usamljenog starca. Svojim pesmama na mađarskom jeziku, svojim prevodima iz mađarskog pesništva on je važan kao posrednik i živa veza između srpske i mađarske književnosti i kulture.
Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 17, 2010, 02:53:30 am »

*
Stihovi Jovan Pačić


TUGA ZA LJUBICOM

Ja na nebo previsoko
Slezno moje dižem oko;
Mesec, zvezde molim sjajne
Da uslišu želje tajne,
Skorb, i tugu vozopitu,
A zataju slezu lijtu
Za Ljubicom.

Potok bistri, čuvstvujuvšči
Mom u serdcu bol vrijušti,
Tiho beži pod ternjište;
Da obide pozorište
Beskonačnog plača moga,
Ljubovnika preskorbnoga
Za Ljubicom.

Obraz moj da skorb'ju bledi
Lug zeleni ne ugledi,
Sav u maglu seb' uvija,
Kao i šuma zelenija,
Da ne sluša uzdisanje,
Gorko serdca mog jecanje
Za Ljubicom.

Pokrila je zemlju tama
Nemi pusta nrav, i sama;
Otziv tokmo vesma smutnji
Molčanije to protutnji,
Jek, uzdanke natrag daje
Znajušt: Tuga kolika je
Za Ljubicom.

O! vozdusi, druzi moji,
Znate gdi mi Ljuba stoji,
Njoj odnes'te moje želje:
Ti, Zefire, prijatelje!
Glas izvoli njoj odneti
Da ću jadan ja umreti
Za Ljubicom.



PONUD

Ljubo! da se milujemo,
Ljubimo i radujemo
Lepom, cvetnom ljubve dobu
Čas kog niko ne dostiže,
Svaki dan nas vodi bliže
Neizbežimomu grobu.

Vedro nam dok nebo plavi,
Cvet nevene i na glavi,
Hajde! da se mi gerlimo;
Jer kad vesna ljubve projde,
Doba jesen, zima dojde:
Svaku radost izgubimo.

Izgubit ćeš ružičicu,
Preseći će parka žicu,
Pasti ćemo u zabvenje;
Ne polzovat život naši,
Od čeg zloba nas tek plaši:
Bilo b' krajno zabluždenje.

Zlobu, zavist koji vozbudi,
Tog za srećom alču ljudi,
Nju slađe taj uživa;
Čto nenavist viče bolje
To mi s' bolje ljub'mo volje:
Kao čto mudrost iziskiva.


Vojvodina cafe
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jul 16, 2012, 08:58:11 pm »

*
Stihovi Jovan Pačić


SNU


Sne, o mirne, vlažne, tavno-mračne noći,
Bolnim snagodavni, blažajši sin!
Tvoja slast nam čini sve da zlo nas mine,
Hoćeš li mi kadgod jadnom ti pomoći?
 
Život opor bez tebe j u tesnoći;
Serdce ne mož' tužno ni da odumine,
Slovom jednim: nadežda mu ne prosine;
Bez tebe sam jadan, skorban u besnoći.

Sleti, rastri tavna sverhu mene krila;
Daj mi pokoj, snit ot drage mi pokloni:
Snoviđenja teb' u ruku sladka jesu.

Tek u snu mi ljuba naklonjena bila,
Sne, protivno tebi, molim, sve ukloni,
Da na san mi tvoje sile nju donesu.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: