Dušan Petrović (1931)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Petrović (1931)  (Pročitano 2758 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Oktobar 23, 2016, 09:39:58 pm »

**

DUŠAN PETROVIĆ
(Beograd, 29.12.1931)


Dušan Petrović je rođen u Beogradu 29. decembra, 1931. godine od oca Ivana i majke Stane, rođene Dejanović. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu da bi kasnije, kao mlad izgnanik, nastavio školovanje u Italiji i u Nemačkoj. S jeseni 1950. godine emigrira za Australiju, gde i sada živi sa svojom suprugom Slobodankom i sinom Aleksandrom.

Petrović uzima vidnog učešća u životu australijskih Srba, naročito na planu organizovanja pozorišnih trupa, koje su rado viđene među Srbima tog dalekog kontinenta. Još od prve mladosti, on je osećao posebnu sklonost prema poeziji da bi tu davnašnju ljubav realizovao pod tuđim podnebljem na svome melanholičnom Parnasu.

Dragan Rajković
Гласник српског историјско-културног друштва "Његош"
свеска шездесет четврта ― децембар 1990.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 23, 2016, 09:49:38 pm »

**
Stihovi Dušan Petrović


KOSOVO

Škripe stare kosti skrhanog ti tela,
Sa odore tvoje krv još nije sprana,
Ne čuju se zvona, ni kâd sa opela,
Samo plač i lelek s tvojih svežih rana.

Iznad tebe kobno crni vrani kruže;
Iz tmurnih nebesa gromovi s nemirom
Munjama i jekom tužnu misu služe ―
I pričešće dele s krvavim putirom.

Tvoj jezivi udes skršio je veru
U sve ― zbog čega se borilo i klalo,
Jer ni sva stoleća ne mogu da speru
Sve što se do danas u žrtvama dalo.

Sad niko ne čuje tvoj vapaj i jade ―
Sa ranjenom dušom, kraj smrvljenog mača,
U noćima ovim gde slomljene nade
Ne nude ti ništa sem suza i plača.

Tvoje sveže humke smrtnom tajom ćute;
Jauci i boli do neba ne stižu;
Zlotvori likuju i krvave skute
Sa urlikom smrti halapljivo ližu.

Krvavi su puti što te k zori vode,
Dok novi Car mačem božur ne uzbere,
I vaskrsne nade plodom ne urode
Na kamenu tvoje neslomljive vere.



USTANI MAJKO

Ustani majko! ― Plamom svoje moći
Sažeži igo ropstva i sramote!
Posle grobne tame vaskrs mora doći,
Osviće jasno kraj tvoje Golgote!

Krše se lanci mrkle noći ove:
To vitezi stari pred vratima stoje,
I duh pradedova kroz krv našu zove
Sadašnjost i prošlost vaskrsom da spoje.

Nek iskonske snage što u tebi struje
Buknu novim plamom u zanosnom sjaju,
I sa drevnih lavri nek zvona zabruje
A zvuke slobode gusle zaguslaju.

Javi se svetu vaskrsla i živa,
U otsevu gneva i jeci gromova,
Obasjana slavom slavnih pradedova
I ponosom gordim vernih ti sinova.

Trgni se i preni, i okove zbaci!
Vodiće te seni Nemanje i Save,
Velmoža i sebra ― kosovski junaci ―
Seni mučenika, strašne i krvave!

Verna deca tvoja u tvom zagrljaju
Svojom će krvlju sprati bol i tugu,
Budućnost i sreću stvoriće ti drugu ―
Beskrajno slavnu i beskrajno dugu...

Zora sviće majko! Zora zlatne jave:
Zora tvoje nove neprolazne slave!






Nadežda Petrović, Kosovski božuri ― Gračanica, 1913.
ulje na kartonu, 36,3 x 46,5 cm Narodni muzej u Beogradu


Stihovi: Гласник српског историјско-културног друштва "Његош"
свеска шездесет четврта ― децембар 1990.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 26, 2016, 05:02:27 am »

**

BELA GROBNICA

ZBIRKE PESAMA DUŠANA PETROVIĆA, 91 STRLNICA U MEKOM POVEZU,
IZDANJE SRPSKOG PREPORODL, SAUT-PORT, AUSTRALIJA...


PRIKAZ

Već dugi niz godina pratim po našim emigrantskim listovima pesme potpisane samo inicijalima D. P. Taj anonimni autor privukao je moju pažnju svojom tematikom, što je prirodno obzirom da su nam sudbine slične; svojom doteranom frazom, što je retkost u jeku ispremetane sintakse nazovi-pesnika, naročito onih sa otadžbinskog tla; iznad svega, svojom gotovo nepoštednom iskrenošću, što me i iznenadilo i obradovalo. Često sam sekao iz novina njegove stihove da bih se na njih vraćao u svojoj dokolici. Ovih dana, na moju radost, došla mi je do ruku "Bela Grobnica", zbirka izabranih pesama Dušana Petrovića, pesnika velikog talenta, zavidne erudicije i vaspitanog tona. Konačno, odgonetnula se enigma iza inicijala i obelodanile neke, iako oskudne, pojedinosti iz života ovog anonimnog pisca. [...]

Petrović je pre svega pesnik naše nimalo zavidne stvarnosti. On je svedok narodnog raspadanja, ali za razliku od mnogih pera u zemlji ili dijaspori, on se ne ustručava da o tome piše sa zadivljujućom iskrenošću. Uzroke našeg duhovnog pada traži i nalazi u nama samima. Kao ni Milan Ćurčin, on nema ilizija o svome rodu. Ćurčinovo pleme puno je sitnih i krupnih mana, a Petrovićevo, naše današnje pleme, obiluje neoprostivim grehovima. Ono je moralno unakaženo, duhovno opustošeno, nacionalno izvitopereno. "Pleme Moje" jeste jedna od onih neveselih pesama koje se nerado čitaju, ali nikad ne zaboravljaju. Petrović peva s revoltom. Njegovi stihovi deluju i kao vapaji i kao teški prekori. Implicitno, oni ukazuju na jednu gorku istinu daje za 45 godina komunističke strahovlade naše moralno i nacionalno tkivo postradalo neuporedivo više nego za pola milenijuma robovanja pod Turcima.

Petrović je angažovan pesnik. U njegovim stihovima ima puno nostalgičnih tonova, ali to nije nostalgija iseljenika koji je napustio kućni prag "trbuhom za kruhom" i koga od domaćeg ognjišta razdvaja samo cena avionske karte. Petrovićeva nostalgija je Danteovska, izgnanička, nostalgija puna revolta zbog izgubljene otadžbine u koju povratka nema, jer postoji još samo u uspomenama. Ta bezizglednost srpskog Prometeja, prikovanog na steni okamenjenih nada, provejava kroz skoro celu zbirku. Hoće li se ikad pojaviti neki novi Herkul da ga oslobodi muka? Na to pitanje odgovara Petrović jednim neuzdržanim krikom u pesmi "Izdajničkom Rodu", kojoj po intenzitetu valjda nema ravne u našoj poeziji. U sličnoj poetskoj veni napisana je i pesma "Što ćutiš Rode". Ima nečega i vizionarskog u ovim neobičnim pesmama. Obe su ispevane pre komunističkog rasula u istočno-evropskim zemljama i obe su i te kako aktuelne za našu političku scenu. Dok se srećni narodi oslobađaju svirepe komunističke besmislice, mi i dalje kličemo Slobi i njegovim lakejima sa preživelih marksističkih pozicija. Hoćemo da oslobodimo Kosovo, a Beograd nam je još uvek u komunističkom ropstvu.

Petrovićeve pesme često deluju kao ispovesti namenjene sapatnicima koji razumeju njegove revolte i koji dele njegovu tugu. U njima nema ničega panagiričnog ni deklamatorskog. Ko bi se usudio, na primer, da deklamuje pesme "Izdajničkom Rodu" ili "Milet" na nekom od naših skupova. Njegova poezija se doživljava intimno, neposredno kao sopstveno iskustvo. Lepu Rakićevu pesmu "Dolap" doživeo sam apstraktno, ali Petrovićevog "Ptića", sa sličnim motivom, osetio sam celim svojim bićem. I ta Petrovićeva sposobnost da nas angažuje neposredno i intenzivno otklanja narativu ― monotoniju, kojoj često podležu i najveći pesnički talenti.

Za mene su irelevantni poetski okviri i forme ili čak otsustvo forme, ako su pesme nadahnute i sadržajne, ako me privlače toplinom emocija i originalnošću misli, ako se izdvajaju lepotom fraze i svežinom atributa, ako mogu da me oduševe ili razneže, jednom rečju ako su potekle iz jednog talentovanog pera. Pitanje jasnoće se ne postavlja, jer to je problem pravilne sintakse, "geometrije misli", što bi rekao Dučić, bez koje nema ni pristojnog razgovora, a kamoli poetskog stvaralaštava. Zato pesnici "trendisti", eksperimentišući sa jezikom, redovno tonu u zaborav, ostavljajući na sceni samo jednolične gomile jezičkih besmislica. Petrović doseže i premaša postavljena estetska merila. On bi, ipak, morao da izbegava ponavljanje izvesnih stilskih figura, koje (ponavljanje) postaje uočljivo čitanjem zbirke na dušak. Još nešto. Kao i u svim zbirkama i u ovoj ima pesama koje nisu doprinele njenoj neospornoj lepoti. To su "Šiptari" i "Lab I Sitnica". Ne zbog svoje poruke, već zbog svoje obrade sa već poznatim prizvucima.

Petrovićeva zbirka podeljena je na tri poglavlja: Između Života i Smrti, Otadžbini i Dolina Plača. Ako bih u jednoj reči mogao da sažmem sve svoje utiske o ovom delu, ta reč bi bila ― melanholija. Skoro kroz celu knjigu melanholija se provlači kao crna, sveprisutna nit. Ali to nije melanholija dokoličara koji vapije nad fiktivnim nesrećama. To je tuga izgnanika koja ima dubokog korena u našoj narodnoj, a za angažovanog pesnika, i ličnoj tragediji. Ali naš pesnik se ne iživljava u bolu, niti raduje smrti kao sažeti Momčilo Nastasijević u svome "Radosnom Opelu". Petrović traži i nalazi oduška u svojoj poeziji, a pravu utehu će naći tek sa konačnim oslobođenjem obespravljenog Srpstva.

U Petrovićevoj zbirci ima dosta pesama od antološke vrednosti. Takve su i skoro sve njegove ljubavne pesme u kojima je progovorio glasom najčistijeg liričara. Pesma "Tebi", jedan od tih lirskih dragulja, dirnuće nežnošću mnoga ljudska srca, a svojom jednostavnom lepotom ukrasiti naše nove antologije.

Pošto sam, po ne znam koji put, otvorio zbirku Petrovićevih pesama, znao sam da ću je prikazati, a njenog autora uvrstiti u red svojih književnih simpatija.

D. Rajković
Гласник српског историјско-културног друштва "Његош"
свеска шездесет четврта ― децембар 1990.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 01, 2016, 02:33:21 am »

**
Stihovi Dušan Petrović


NEMA TE VIŠE

Ti postojiš samo u uspomenama,
Nosimo te sobom u svojim dušama,
Pominjemo s bolom sa bledim usnama,
Jer živiš još samo u našim snovima...

Kad smo odlazili ― ti si nas pratila,
Svu smo tvoju prošlost poneli sa nama;
U duši si svojoj sa nama patila.
I kad smo otišli ― ostala si sama.

Poneli smo sobom tvoj krst u samoći,
U sudbini našoj sva tvoja raspeća,
Da tvoj udes nose u krvavoj noći
Naše bolne duše i ranjena pleća.

Al' mi ipak ćutke, k'o na kakvom piru,
Ispijamo čaše gorčine i žuči,
I stojimo nemi, u svetačkom miru,
Dok nas gorka stvarnost samrtnički muči.

I tako lutamo ― s tobom u samoći,
Sećanja nas bolna još vežu za tebe ―
Tvoje stare slave i negdašnje moći ―
Sve dok i nas udes grubo ne pogrebe.

Tebe nema više tamo gde si bila,
Gde su oči naše ugledale dana,
Zgasnuše ognjišta što su nekad bila
Utočišta tuzi i lek naših rana.

Tebe nema više ― nas je nebo mrakom
Zasulo k'o more rikom strašnih vala,
Da nam život slije sa samrtnom rakom
I duše zatruje prokletstvom svih zala.

Svaka naša suza pre nego što kane
Blista tvojim bolom odano i žudno,
I ranjeno srce ― čak i kada stane ―
Biće večno s tobom, i večito budno.

I kad najzad primi prepunjena čaša
I naš zadnji uzdah na samrtnoj stazi,
Doći ćemo tebi, dobra majko naša,
Tamo ―
Gde sva tvoja slava nikad ne zalazi!


SAN

Zašto je sumorno na umoru borje?
Da l vrhovi njini što zvezdama brode
Vide nove zore, novo praskozorje,
Il puteve tame što u ponor vode?

Vetar tromo njiše vrhove u borja,
Teški šum zajeca, kao jauk roba;
Glas nemani hara bez sna i obzorja,
Avet smrti truje ovo gluho doba...

Borje, borje tromo, gde su snage tvoje?
Gde vidici svetli, horizonti plavi?
Gde zakoni pravde što sudbinu kroje,
I luča slobode sužnju da se javi?

Greh guši, ubija, sablazan caruje;
Krici, jauk, vapaj ― sve uzalud, avaj!
Glad bezbroju ljudi kosturnicu kuje,
Bič smrti fijuče ― al borje ne čuje!

S hukom svet prolazi, horizont krvari;
Duše u očaju smrtni strah protkiva,
I nigde svetlosti da nadom ozari.
A savest u borja mrtve snove sniva.

Borje, crno borje, da l znaš hudu platu:
Sati nemo tkaju pokrov smrti tvoje,
Pašćeš pod knut groznom, krvavom Pilatu
Da mrtvi izbroje mrtve dane tvoje.

Snom teškim, čemernim, uspavano borje
Zamrlo u tami ― k'o duboke vode;
Mrtvilom sumornim ćuti zelengorje.
Dok kroz ponoć nemu zvezde brodse... brode...

Гласник српског историјско-културног друштва "Његош"
свеска шездесет пета ― јуни 1991.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: