|
Angelina
|
 |
« poslato: Decembar 17, 2010, 03:27:41 am » |
|
** _Znameniti_Srbi.jpg) NIKOLA BOROJEVIĆU svoje doba veoma čuven i po pravu cenjen pesnik srpski N i k o l a B o r o j e v i ć rođen je u Otočcu 1796. godine. Školovanje je počeo u mestu svoga rođenja, pa je produžio na Rijeci, u Ljubljani i Beču, gde je izučio politehniku i ekonomiju. Po svršenom školovanju vratio se u svoj zavičaj, nastanivši se, malo docnije, na Rijeci gde je i proveo nejveći deo svoga potonjega života u službi tehničkoga oficira. "Poslednje dane svoga života proveo je u Gornjem Karlovcu gde je, pošto je primio sveto pričešće od prote Begovića, preminuo 23. februara 1872, i ukopan je u groblju srpske općine. Na grobu mu je smerni kameni spomenik, koji mu je postavila žena njegova Ružica". (Pomenik, 44.)
Borojević je bio naročito poznat sa svojim pesmama. Ostavljajući na stranu nekolike prozne pripovedačke pokušaje njegove kao i različite članke i opise, mi ćemo stati i kod njegovih pesama, koje su i sačuvale imenu njegovu trajnu i lepu uspomenu.
U doba kad se javio Borojević na književnom polju, još je bio u umetničkoj poeziji srpski živ pravac psevdo-klasičnoga pevanja. Ali, je srpska književnost i mimo njega bila dobila srećne oglede lirsko-idilskoga pevanja. Jedan je od prvih predstavnika ovoga pravca, Luka Milovanov Đorđević, bio je svojim književnim radom i najbolji učitelj Borojeviću pesniku, koji je i docnije izjavljivao kako ga je tek Lukin primer potakao da na javnost iziđe sa svojim pevanjem. I po tome — a još i više po karakteru svoga pevanja — Borojević je u srpskoj umetničkoj poeziji najbolji sledbenik onoga srednjega pravca koji su u njoj obeležili Jovan Došenović i Luka Milovanov Đorđević. To se pevanje docnije lako prilagodilo tonovima novije romantike, te su njegovi pesnici produžili pevanje slobodno i popularno, dok poete klasičari moradoše zamuknuti.
Borojević je napisao više od dve stotine pesama, objavljujući ih ponajviše u "Srpskom Narodnom Listu", "Danici" i drugim listovima i almanasima. On je bio neodstupni propovednik sloge srpsko-hrvatske; sam oduševljen pravoslavljem tražio je u njemu ne verske isključivosti već pouke koja je potrebna svima i svakome. To potvrđuju između ostaloga i njegove pesme koje je ispevao po motivima crkvenih pesama pravoslavne crkve. Takva je, na primer, njegova "Molitva Sv. Nikoli":Pravilo veri obraz krotosti,
učitelju blagi rajske mudrosti,
rušitelju hrabri lažnih idola,
ugodničke Božji, Sveti nikola!
Umudri na razum duhom kreposti,
da se svaki drži svoje dužnosti!
Uteši nam srca verom istine,
koja čuva dušu da ne pogine!
Ogradi nam crkvu zidom ljubavi,
da se brat od brata već ne rastavi.
Da budemo prama svakoj opseni
ovog sveta srećni onog blaženi!To još lepše pokazuje druga njegova pesma — "Molitva Sv. Savi":Učitelju blagi mudrosti božanstva
i Prosvetitelju svoga otačastva.
U kom cvetajuće nauka množine,
k'o maslina rajskih slovenske miline,
krasiše ti krunu, apostolskog lika,
k'o narodne crkve prvoprestolnika.
Ugodniče Božji, svetitelju Savo!
Životvornog duha pohvalo i Slavo!
Obodri nam ljubav za hrisćansku slogu,
da primerom Tvojim ugodimo Bogu;
kad nam svuda škole sa revnosti svetom
umnožene budu lagodatnim cvetom."U svojim pesmama Borojević slavi prosvetu, slavi ljubav k lepom imenu i jeziku srpskom, slavi vrednoću, urednost i pamet u životu, a oštro šiba lakomisleno preziranje svojega naroda, rušenje od svojih lepih običaja i lako rasipanje vremena i blaga". To oduševljenje i dvogubu zadaću svoje poezije iskazuje sam Borojević pored ostaloga i ovim stihovima:Kad no sam se bratimio
s velebitskom vilom,
gledajući kako veze
zlatne žice svilom,
i razgoni zornim sv'jetom
utvore po mraku,
da svak vidi svog značaja
i života vlaku —
nakiti mi gusle resam
koprivice žarke,
ne bi l' šalom omrazio
laskajuće varke.
A sad želim da umnožim
zasluženu hvalu
koja prati omladinu
k srpskom idealu,
rad' koga se bodrim duhom
nadmeće i trudi,
da svud želju u veselju
na pos'o probudi,
sa kojim se istom bave
novosadske vile,
da nam njege budu bolje
neg' su igde bile.Kako je razboriti Borojević stajao prema preporodiocima srpske književnosti kazuje način kako je ožalio smrt Branka Radičevića i Vuka St. Karadžića. O smrti Brankovoj Borojević tuži:Rana zora povrh Velebita —
ali s njega ne zaklikta vila,
što je Srpstvu buditejkom bila
— u odoru žalosnu j' uvita!
Čaša ova i do das je pijta,
i do danas gorčina je bila,
al' s nje nisu lomila se krila
— šta je srpska majko s Velebita?
Il' su nama novi crni glasi?
Il' osvetnog Srbin nejma mača?
Il' za slavu ne ima pjevača?
Ali vila bori se s uzdasi,
suze roni a odgovor sprema:
"Srpstvu Branka već na veke ne'ma".Klanjajući se slavi i zaslugama Vukovima, Borojević govori o vencu koji je slava isplela besmrtniku, pa završuje:Taj ti venac sad na krstu groba
srpska ljubav suzama zaliva,
da ti duša u prevečno doba
rajske slasti još slađe uživa,
kad ti budu dela opevana
uz dostojnu harfu Lukijana.Ukupna zbirka Borojevićevih pesama još nije ugledala sveta, a ona ostaje književno-istorijska potreba: tek će ona pokazati sav značaj staroga pesnika-budioca u doba kad je srpskome narodu trebalo još mnogo i mnogo poslenika duha Borojevićeva.
Kad i to bude učinjeno, onda će se odužiti jedan deo zahvalnosti koju dugujemo pesniku Nikoli Borojeviću!Tekst i fotografija preuzeti iz knjige: Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Naklada i štampa Srpske štamparije | Zagreb, 1903.[postavljeno 16.06.2009] |
