Proka Jovkić /Nestor Žučni/ (1886—1915)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Proka Jovkić /Nestor Žučni/ (1886—1915)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Proka Jovkić /Nestor Žučni/ (1886—1915)  (Pročitano 6741 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 17, 2010, 03:32:00 am »

*




PROKA JOVKIĆ — NESTOR ŽUČNI
(Lalić, 1886 — Niš, 27.04.1915)


Proka Jovkić (Nestor Žučni), socijalni pesnik. Rodio se u Laliću 1886. godine.

Godine 1903. je otišao u Ameriku. U Oklandu je pod pseudonimom Nestor Žučni objavio prvu zbirku pesama. Ohrabren povoljnim kritikama Jovana Skerlića objavio je i drugu zbirku pesama "Poezija neba i zemlje" (San Francisko 1910. godine). Kod nas je objavio i treću zbirku pesama.

Umro u Nišu od pegavca. [TO opštine Odžaci]


* * *

PROKA JOVKIĆ (NESTOR ŽUČNI) objavio je sledeće knjige pesama:

"Knjiga pjesama", Okland, SAD, 1908.
"Poezija neba i zemlje", San Francisko, SAD, 1910.
"Knjiga Borbe i Života", Beograd, 1912.

Angelina

Fotografija: naslovi.net
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 17, 2010, 03:32:56 am »

*

ŽUČNI STIHOVI NESTORA ŽUČNOG


Proka Jovkić, jedan od najboljih pesnika generacije u periodu od početka 20 veka pa do Prvog svetskog rata, danas je gotovo zaboravljen među novim generacijama, ali i među književnom javnošću koja gotovo da i ne pominje delo i život poete koji je za sva vremena u istoriji srpske literature ostao upisan pod neobičnim pseudonimom Nestor Žučni

Proka Jovkić je rođen 1886 godine u malenom bačkom selu Laliću Kako mu je porodica bila izuzetno siromašna, Jovkić ubrzo biva primoran da napusti školovanje i odlazi u Sentomaš, gde radi kao šegrt u raznim radnjama Kao vrlo mlad ne uspeva da odoli izazovima "obećane zemlje" i odlazi put Amerike gde je radio najrazličitije fizičke poslove, a jedno vreme je čak proveo i u manastiru kao iskušenik. I pored teškog i nesigurnog života ispunjenog nemaštinom, Proka Jovkić ne zaboravlja ljubav iz najranije mladosti, a to je poezija, i u Americi počinje da piše prve stihove. Tada pesme počinju da mu se objavljuju u srpskim novinama koje su u to vreme izlazile i bile namenjene našim iseljenicima. Prvu zbirku pesama koje su bile pune protesta protiv socijalnih nepravdi i ponižavanja čoveka objavljuje upravo u Americi i tada prvi put javno upotrebljava pseudonim Nestor Žučni.

Pesme Nestora Žučnog uspevaju da pređu okean i stignu u Srbiju gde ih je pročitao jedan od najvećih kritičara tog vremena, čuveni Jovan Skerlić, koji biva iskreno oduševljen stihovima njemu do tada potpuno nepoznatog pesnika. Skerlić Nestorovu poeziju ocenjuje "kao smelu i neobičnu u vremenu poezije koja je ukalupljena u šablone i stege".

Tokom boravka u Sjedinjenim Državama Žučni stupa u kontakt sa uglednim Srbima koji su tamo živeli, a među kojima su bili i Nikola Tesla i Mihajlo Pupin, uz čiju podršku objavljuje zbirku pesama "Poezija neba i zemlje" 1910 godine. Iako mu se otvarala pesnička karijera u Americi, jedan poziv Jovana Skerlića bio je dovoljan da se Proka Jovkić vrati u Srbiju gde završava za dve godine gimnaziju, odnosno uspeva da za 24 meseca položi svih osam razreda Postoji i anegdota da je matematiku, koja mu je izuzetno loše išla, položio tako što mu je profesor na engleskom jeziku šaputao rešenja. Po završetku gimnazije Jovkić upisuje Filozofski fakultet, a 1912. objavljuje i treću zbirku poezije "Knjiga borbe i života". Vihor Prvog balkanskog rata zahvatio je i Nestora Žučnog, koji se prijavljuje kao dobrovoljac, a po okončanju sukoba dobija posao kao činovnik u vladi. Sa početkom Prvog svetskog rata Nestor ponovo oblači vojnu uniformu i sa celom vladom seli se u ratnu prestonicu Niš. Krhkog zdravlja i već iznurenog organizma u prethodnom Balkanskom ratu, Proka Jovkić, odnosno Nestor Žučni, oboleva od pegavog tifusa, čija je epidemija tad harala, i umire 27 aprila 1915. u poljskoj bolnici u Nišu. U Konstantinovom gradu je i sahranjen na Starom niškom groblju.

U periodu između dva svetska rata poezija Nestora Žučnog bila je omiljena među mlađom generacijom čitalaca, posebno onih socijalističkog uverenja. Međutim, posle Drugog svetskog rata Nestor Žučni, odnosno Proka Jovkić, polako pada pod veo literarnog zaborava.

Teoretičar književnosti, profesor Vukan Radivojević smatra da je delo Nestora Žučnog potpuno neopravdano van glavnih tokova srpske književnosti već decenijama, ali napominje da je i na izdavačima odgovornost što pesničkih zbirki Proke Jovkića nema u domaćim knjižarama.

— Danas, bilo koga na ulici da pitate ko je bio Nestor Žučni, gotovo da niko neće znati odgovor, a radi se o jednom od najperspektivnijih srpskih pesnika s početka pretprošlog veka, i da ga nije prerana smrt otrgla iz sveta književnosti bio bi rame uz rame sa jednim Brankom Miljkovićem ili Stanislavom Vinaverom Njegove pesme su pune bola i prkosa, u njima se Nestor Žučni razračunava sa svim nepravdama i socijalnim razlikama svoga vremena, ali i daje smernice kuda napred da se ide U svom kratkom životu, sa nepunih 30 godina, Nestor Žučni je postigao više nego mnogi drugi koji su doživeli duboku starost — kaže Radivojević.

Uspomenu na pesnika Proku Jovkića danas čuva i ulica Nestora Žučnog u beogradskoj opštini Voždovac.

Tako je pisao Žučni


NOVA SILA

"U srca su naša besmrtne vatre
Večite slobode zapalile luče,
Jače od gromova, oblaka i tuče,
I niko njih neće uspeti da satre
U bića su naša, buntovna i vrela,
Ulile se bujne reke vode žive;
Ideja je naša velika i zrela..."

Piše: Srećko Milovanović / Objavljeno na sajtu pravda.rs  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 03, 2014, 03:31:16 am »

**

KNJIGA BORBE I ŽIVOTA


PROKA JOVKIĆ

Iako nam je došao iz Novoga sveta, zemlje "neverovatnih mogućnosti" i velikih senzacija, Proka Jovkić nam ne donosi u poeziji ništa novo. On nije moderan ni u dobrom ni u rđavom smislu te reči, i ostaje u tradicijama, idejama i shvatanjima naše ranije poezije. Ono što nam je on, kao talentovan i mlad čovek, doneo iz Amerike, to je ogromna energija i borbeni temperamenat tamošnje rase. I to se najbolje vidi na njegovom književnom radu, koji je za naše prilike i naš temperamenat neozbiljno veliki. Relativno vrlo mlad, sa svojih dvadeset i nekoliko godina, Jovkić je izdao tri knjige, svaku sa sto i više pesama, i on je već danas — nećemo se prevariti ako to kažemo — naš najplodniji liričar.

Jovkić nam neće zameriti ako izrazimo sumnju da će ta velika fabrička produktivnost njegova duha doprineti kvalitetu njegove poezije i osigurati mu u literaturi mesto koje bi mu po njegovoj duševnoj ekspanziji i talentu možda pripadalo. Na stranu to što je mladom čoveku, već zato što je mlad, potrebno više skrupula i kritike u radu; velika i brza produkcija nesumnjivo škodi, i kod najveđih talenata, kvalitetu izrade; i velika energija je, naročito u umetnosti, dostojna svakog poštovanja samo onda kada je upotrebljena na usavršavanje primeraka, a ne na množinu i broj primeraka. Šta vredi jednom današnjem srpskom pesniku što će za sobom ostaviti pet hiljada pesama, kad od tih pet hiljada, posle pet godina, neće se ni pet čitati sa zadovoljstvom? Kad bi se od književnoga rada u nas moglo živeti, ili bar životariti, onda bi i bila opravdana ta produkcija, koja bi zadovoljavala veliku, svakodnevnu potrebu književne publike. Ovako, za našu malu "književnu pijacu" ta amerikanska produktivnost je upšte nezgodna iz književnih kao i iz praktičnih razloga.

Poezija Jovkićeva nije moderna, kao što smo rekli. Želeđi da ona bude moderna, mi ne želimo da pođe za jevtinim efektima, nastranostima i ćudima književne mode, nego da bude prožeta shvatanjima moderne poezije, koja je analitičko-rekonstruktivna po svojim metodama, a spiritualistička po svom osnovnom shvatanju. Današnja lirska poezija je u intimnoj vezi sa psihologijom, i, po tačnoj reči jednoga od naših modernih pesnika, najbliža je Metafizici. Poezija Jovkićeva ne zna za nijansu, ne ulazi u suštinu osećanja, ne poznaje dušu ljudi, a najmanje ulazi u "dušu stvari". U celoj zbirci Jovkića čitalac se susreće sa jednom celom serijom starih, poznatih i vrlo opštih osećanja i motiva, sređnije ili slabije izraženih; ali kad se pročita cela ova knjiga pesama, oseća se samo umor od tolikog broja stihova i slikova, ali glad savesti i osećanja modernog čoveka ostaje i dalje.

To odsustvo intimnijeg, dubljeg i, prema tome, jačeg osećanja glavna je mana ove knjige, koja nije rđava. Jer Jovkić pokazuje lepih osobina ne samo po fakturi stiha nego i po simpatiji za mnoge stvari i pojave, koja njegovoj poeziji daje izvestan humanitaran dah, i nežnost jednog filantropa, i veru jednog apostola u večito carstvo Pravde i Slobode. Zatim, u ovoj Knjizi Borbe i Života ima lepih patriotskih akcenata, pomućenih, unekoliko, nekim neodređenim kosmopolitizmom jednog radnika, ima reminiscencija iz naše narodne poezije i oživljavanja nacionalnih legendi i tradicija — stvari i tendencije koje su pre za preporuku nego odbacivanje.

Naposletku, Knjiga Borbe i Života je dobila ime po jednoj neodoljivoj potrebi za borbom i želji za životom, osećanjima nedovoljno izrađenim, ali jako naglašenim, vrlo razumljivim i uvek modernim kod jednog čoveka i pesnika, ali nešto starinski, fanfaronski i nesugestivno iskazanim u Jovkićevoj knjizi.

Nekoliko primera poezije Nestora Žučnog (piščev pseudonim ranijeg datuma) pokazaće da je ova poezija odista žučna, upravljena protiv svih ugnjetavanja u korist svih "poniženih i uvređenih":

Svakog joj dana u dosadnom radu,
Sudba po komad zatre srca živa;
Dnevne joj brige živeti ne dadu;
Mladost i ljubav — sve se od njih skriva.
U fabriku je dali jošte mladu...
Zar tu da peva? I tu zar da sniva?...


Kao što se vidi, ton je iskren, ali su stihovi bez kolorita, pesma je bez invencije.

Jovkić, uopšte, nema kolorita, i ne mora ga, najzad, za jednu vrstu poezije unutrašnjeg života ni imati. Ali je kolorit za deskriptivnu poeziju, kao i boja za spoljni svet, imperativna potreba jasnosti. U deskripciji vizije Marka Kraljevića (pesma Zarobljeni Marko) opis je, naime, i u jednom grotesk-maniru:

Mrsko mu čelo brdom zvati treba,
Podočnjaci mu ko mora duboka;
A crne veđe ko dva crna neba,
I kao sunca krvava dva oka.

Dugi mu brci ko orlovska jata,
Zeleni plamen iz nozdrva bije
A crne kose, kao crna hata, (?)
Debele kao bič i gorske zmije.


Hiperbola je dosta česta u Knjizi Borbe i Života, ali je retko kad uspela, jer pretpostavlja spontanu jačinu fraze i briljantnu fantaziju, u čemu u velikoj meri oskudeva Jovkić.

U ciklusima Ljubav i Tući život ima dosta te naivne retorike i banalnosti, nedopuštene jednom skrupuloznom umetniku. U tom pogledu karakteristični su pasusi iz pesme Volovi i Kuče.

"Hajs, luda marvo!" — viče gazda s bičem,
I kao oštar nož senu mu oko —
"Goni i vuci! Tegli, gadna stoko!
Ti, nedostojna i neslična ničem!"

Grč te hvata, trzaš glavu, mičeš nogom,  
Agonija trese sitne tvoje kosti.
Tvoja smrt je kletva i uzvik pred Bogom
Za sve naše bede, nepravde i zlosti.


                                   (Kuče)

Ne po motivima i predmetima, nego po izradi, te su pesme nedovoljno uspele ili sasvim neuspele.

To nije redovan slučaj; i u ovoj zbirci ima sasvim dobrih stvari, lepih pesama, umetnički iskazanih, koje se odmah primete.

Takva je jedna manja pesma, pri kraju zbirke, Otkup:

Jutros mi u dušu dođe nemir neki
I preda mnom život moj uskrsnu ceo
I sve što učinih i sve što sam hteo,
Sviju mojih želja krajevi daleki.
---------------------------------
I u tome času, kada srce planu,
A u duši buknu plamen svete vatre,
Ja osetih strasno, u suzi što kanu,
Da se bezbroj srca u mom srcu satre.


Treba napomenuti da su kraće pesme ove zbirke, srazmerno i relativno, mnogo bolje, i da izgleda da Jovkić često pređe u duge opise i pesma postane pričanje, slabeći elementarnu snagu osećanja i intuicije, ne dajući izrađenu konciznu celinu i kvareći efekat koji je pesma u početku imala. U vezi s tim treba skrenuti pažnju da je u knjizi na dosta mesta poenta dosta pokvarena nepravilnom i slabom rimom.

Jednom reči, najnovija zbirka Jovkićeva je jedna dobra književna sirovina.


Sima Pandurović: Proka Jovkić, Knjiga Borbe i Života,
iz časopisa "Zvezda", sveska 8, Beograd, 25.04.1912.

[postavljeno 16.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 18, 2014, 01:15:32 am »

**
Stihovi Proka Jovkić /Nestor Žučni/


PROKLETO DOBA

Mi smo u dobu večnoga trvenja
U kome svaki otima i grabi,
U dobu jednog ludog pokolenja
Kad kliču jaki — ali plaču slabi.

Kad skoro svako znojav i očajan
Sa osećaj'ma divljačkim i krutim,
Brza i žuri za mamonom žutim
I traži život visoki i sjajan.

O dobru onih što se u zlu guše
Već nema niko vremena da misli —
Zar ljudi vreme uzaman da traće?

Ah, čujte, svi vi, čije su još duše
Za ljudstvo brige i tereti stisli —
U ovom dobu nema više braće!

("Knjiga pjesama", Okland, 1908.)


IZGINULIMA

(u prvom svetskom ratu)

Zbogom, pala braćo, izginuli mrtvi,
Sinovi svih ljudi, naroda i rasa:
Svi vi što ste bolno izdahli na žrtvi
Ne znajući razlog, ne pustivši glasa, —
Na klanici strašnoj gde se mržnje biju
I pakleni pozdrav protivniku nose,
U seči krvavoj, gde zlom srca vriju
I gvožđem i krvlju satiru i kose,
Tamo gde je bila kobna sudba vaša:
Zbogom, braćo naša!

Istorija ljudi krvava i mučna
Gde se večno mržnjom i osvetom diše,
Puna gorke patnje i stradanja žučna,
Još jedan će novi zločin da zapiše.
I legende nove o delima groznim
Ko mistične priče širiće se svetom,
Kružiti daleko potomstvima poznim
Zboreći o sramu, životu nanetom,
O ruglu što krije tragična smrt vaša.
Zbogom, braćo naša!

Zbogom! Noć je crna što se muklo sleže,
Sve većma nas dave zli duhovi njeni.
Zbogom! Srce svih se grčevima steže
Od nemoći kivne da sudbu izmeni.
Zbogom! Ćuti zemlja . . . bezumna, krvava;
Ćuti ovo nebo, slepo, gluvo, nemo.
Samo cvile majke, pište deca vaša . . .
Zbogom, braćo naša!

("Radničke novine", Niš, br. 137 od 22.05.1915.)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 18, 2014, 01:49:51 am »

*

PROKA JOVKIĆ — NESTOR ŽUČNI


U Nišu je 1915. godine umro jedan od talentovanijih naših pesnika: Proka Jovkić Nestor Žučni.

Kao mladić bio je pun entuzijazma, poleta, želja, ambicije, elana i strasti. Želeo je da uči, da upozna "nauke i svet", pa ga je ta želja odvela preko okeana, u Ameriku. U to vreme Ameriku je zahvatio ubrzani tempo akumulacije kapitala, vladala je surova borba raznih kapitalističkih monopola i kartela, stepen eksploatacije radničke klase doživeo je krajnje razmere. Posebno su teško živeli doseljenici iz Evrope, koji su gradili ekonomsku bazu Sjedinjenih Američkih Država. I poput Džeka Londona, umesto da uči i stiče znanje, Jovkić je bio prinuđen da se lati najgrubljih poslova. Radio je kao nadničar, a nemajući nikada stalno radno mesto radio je "od jutra do sutra". Fizički rad ga nije razočarao, iako umorio.

Sačuvao je snagu duha i u nekim iseljeničkim listovima objavio svoje prve pesme. Iseljenici su pozdravili svoga pesnika, umetnika koji im je doneo reči, stihove i pesme napisane jezikom koji su slušali u svojoj zemlji.

Ubrzo je Proka Jovkić objavio zbirku pesama. Ponovo je pozdravljen. Posebni pozdrav je predstavljala reč Jovana Skerlića. Ohrabren rečima pohvala i pun želja da se vrati u domovinu Jovkić je 1911. godine stigao u Beograd. Bilo je to vreme priprema, a ubrzo i početka, balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Na poziv da se brani otadžbina i sloboda Jovkić je obukao vojničku uniformu. Prijavio se kao dobrovoljac. Kao pismen i obrazovan čovek radio je u Ministarstvu, koje je iz Beograda evakuisano u Niš, 1914. godine.

U danima I svetskog rata, Srbiju je zahvatila epidemija pegavog tifusa, a posebno Niš i krajeve oko Niša. Od opake bolesti razboleo se i Nestor Žučni. Umro je u Nišu, 27. aprila 1915. godine.

Povodom njegove smrti u Nišu je štampana sledeća objava:

PROKA JOVKIĆ NESTOR ŽUČNI, DRŽAVNI PITOMAC, STUDENT I KNJIŽEVNIK

Ugasio se mlad, čedan i besprekorno plemeniti život. Smrt nam je otela čoveka koji je bio i predstavljao jedan veliki idealni, pošteni svet čednosti, humanosti i prirode.

Izgubili smo druga i brata, čiji je život sijao otmenošću jedne velike a tople i nežne duše sa najsvetlijim i uzvišenim moralom bogočoveka. Sahranićemo ga sutra u 8 sati na niškom Groblju.

Drugovi:

Budimir Grahovac, Filip Medić, Trivun Đukić, Dušan Krajinović, M. Đorić, studenti, Sima Sobajić, književnik i mnogobrojni drugovi i prijatelji.

Ovu objavu, sa prigodnim člankom i fotografijom, prvi je objavio Stojiljko Stojiljković, novinar "Politike", 5. aprila 1931. godine.

Iz knjige Ključ stare Srbije, Đorđe Stamenković, Beleg, Prosveta, Niš, 1997, ISBN 86-745-343-5


Tekst je objavljen pod nazivom: SMRT PROKE JOVKIĆA NESTORA ŽUČNOG U NIŠU. Autor teksta nije naveden.


* * *

U rano proleće 1915. godine, od pegavog tifusa, u Nišu je umro veliki broj istaknutih ličnosti. Među njima je bio i pesnik Proka Jovkić — Nestor Žučni. Kada je umirao, kraj njegovog uzglavlja, mladi doktor Miloš Đorić pronašao je ceduljicu sa poslednjim stihovima:

"Zbogom zauvek istino najveća
Zašto me muči misao zloslutna?
Ko davni dani prođe moja sreća
Zbogom zauvek željo apsolutna"

Ove stravične dane autentično je opisao i veliki svetski reporter Xon Rid.
/ Dom zdravlja Niš
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: