Duško Novaković (1948)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Duško Novaković (1948)  (Pročitano 17244 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« poslato: Decembar 18, 2010, 02:15:34 am »

*

DUŠKO NOVAKOVIĆ
(Podgorica, 1948)

Duško Novaković je rođen u Titogradu, sadašnjoj Podgorici, 1948. godine. Kao đak naizmenično je živeo i školovao se u Makedoniji, Crnoj Gori i Srbiji, a studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Do sada objavio sledeće zbirke poezije: Znalac ogledala (Beograd, KOS, 1976), Poderotine na vreći (Beograd, Prosveta, 1979), Sati i životinje/Sati i životni (dvojezično, na srpskom i makedonskom jeziku, preveo na makedonski Rade Siljan, Skoplje, KOM, 1980), Nadzornik kvarta (Beograd, BIGZ, 1982), Dijalog o nemaru (Beograd, Prosveta, 1986), Hodnikom (Beograd, BIGZ, 1991), Znalac ogledala i pridružene pesme (dopunjeno, drugo izdanje prve knjige, Beograd, KOS, 1995), Stacionarije ― pesme rata i mesečarenja (Beograd, Narodna knjiga, 1998), Izabrao sam Mesec (izbor, Čačak, Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, 2003), Dostavljeno muzama (Beograd, Srpski PEN centar, 2005), Bioskop Lemijer/Cinema Lumiere (dvojezično, na srpskom i francuskom jeziku, preveli na francuski Boris Lazić, Ljiljana Hubner Frezije i Rejmond Frezije i Emilija Cerović Mlađa, Beograd, Srpski PEN centar, 2007), Tupan i njegov pedagog (Zaječar, Matična biblioteka Svetozar Marković, 2007) i Klupe nenagrađenih (Beograd, Treći Trg, 2008).

Nagrađen je za svoj pesnički rad nagradama: Milan Rakić, Mlada Struga, Branko Miljković, Zmajevom i Disovom, zatim nagradama Danica Marković, Vasko Popa, Risto Ratković, te nagradom Istok–Zapad koju dodeljuje biblioteka Svetozar Marković iz Zaječara. Za knjigu Klupe nenagrađenih dobio je dva visoka priznanje iz oblasti književnog stvaralaštva, nagradu Grada Beograda za 2008. godinu i nagradu Đura Jakšić za najbolju knjigu poezije na srpskom jeziku objavljenu 2008. godine.

Novaković se bavi prevođenjem poezije i proze sa makedonskog jezika. Objavio je Antologiju savremene makedonske poezije (Cetinje, Otvoreni Kulturni Forum, Crnogorsko društvo nezavisnih pisaca, 2003) i preveo nekoliko samostalnih knjiga savremenih makedonskih pesnika.

Bio je učesnik i gost poznatih svetskih festivala poezije a održao je predavanje o savremenoj poeziji u nekadašnjoj Jugoslaviji, na univerzitetu Tagora u Indiji, 1984. godine i o poeziji Vaska Pope (svetska recepcija), na Odseku za slavistike studije na Bečkom univerzitetu, 2008. godine. Zastupljen je u brojnim domaćim i stranim antologijama, a znameniti američki pesnik srpskog porekla, Čarls Simić, odnedavno nastoji da i američke ljubitelje poezije upozna sa njegovim stihovima. Duško Novaković jedan je od inicijatora za osnivanje Srpskog književnog društva i član je Srpskog PEN centra.

Belešku o autoru priredila Alisa Nestorović Pašku kwartalnik-pobocza.pl
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #1 poslato: Februar 24, 2013, 07:57:20 pm »

*
Stihovi Duško Novaković


KRAĆE

Odlučio sam
Menjam stil jadanja
Biće kraći

Biće lakši za tumačenje
I savršeniji
Gledaću da ga svedem na telegramsku poruku

I neću se njime baviti svakog dana
Nego pretežno utorkom
I nikako punog stomaka đuveča

A i biću probirljiviji kad budem uzimao stihove
Iz velike škrinje poezije
Paziću da svaki od njih ima barem nešto i od mog temperamenta

Nastojaću da ih razume i čistač ulica
I oblaci i polje i vetar koji trči zadihano poljem
I stena koju more neprestano šmirgla
Neću lagati pred decom da me nežnost maslačka baca u staračko očajanje

Dakle, raščistiću sa sobom i u sebi
Sa svime što mi opterećuje dušu
A najpre, raščistiću svaku vezu sa svojim nepouzdanim ja

Koliko god da mi je ono godilo, zbog lepote nenadnosti
Ne želim više s njime raspravljanje na temu
Zašto se još ne predajem
Hoću, ovako raščišćen kao pesnik da živim svaki dan ravnopravno!


A GDE SU SMRTOVNICE

Jedina kafana rasturena
Jedina prodavnica opljačkana

Lopovi su ždrali suhomesnate proizvode
Razbacivali se keksom i bombonama
A na podu su ostavili koliko hoćeš
Lokvastih fleka od isparene mokraće
I osušene suvarke izmeta
A zidove umazali šljivama-brisevima iz dupeta

Na jedinom seoskom trgu
Jedina česma izvaljena iz postolja

Jedini spomenik partizanima
Klati se naheren kao pijandura
To nisu kape na njima, ni zvezde petokrake
Već šest koščatih gladnih vrana cedi sa sebe crninu
A dve čavke je kraduckaju

Nijednog meštatina, ni grlo stoke, nikoga
Po dvorištima tišina naleže na usahlo cveće

Jedina nepolupana sijalica-kruška
Na jedinoj sačuvanoj banderi
Svetli, svetli iako je uveliko dan
I sunce mlako sija iznad nje i gomilice mrtve kokoške

Tačno je, sunce, kao vrhovna sijalica, sija nad svime
Što se kreće, ali sija, takođe, i iznad  predmeta
Koji, kao takvi, u stanju mirovanja, nisu nikakvi doktori filozofije
Koji nas teraju na analitičke pristupe bitku, koji nas gnjave
Tezama, antitezama, zakljucima, grafikonskim i šematskim prikazima
U nastojanju da nam utuve u glavu, šta da nam utuve?

Valjda koliki je u nama, kao i u predmetima oko nas
Razmer ontološkog mraka, šta bi drugo moglo da bude nego to!


INSERT IZ ZAJEDNIČKE PAROLE
"ZAHTEVAMO PROMENE"

Beograd, godina 2000.
Režim je ozbiljno uzdrman

Drma ga i jedna baka
Tako što maše sa prozora
Hučnoj koloni demonstranata

Tamo je njen sin

A nasuprot njemu maše
Maše i svom zetu
Koji da bi primio platu
I izdržavao njenu nezaposlenu kćerku
Čuči u bornim kolima i čeka naređenje za napad

A najviše maše, guši se
Dok gleda prema parku kod Skupštine
Tamo su deca njene dece
Dva srca zaigrana loptom: dečak i devojčica

Tačno su na sredini između
Svojih očeva i očeva ―
Mašina za razbijanje ljudi

Bakino poprsje na zidu
Uokvireno prozorskim ramom
Posredstvom Bi-Bi-Sija
Obilazi ekrane sveta

I njena saksija sa rascvetanim petunijama

Baka, postaje vest dana
Baka, pre Klintonovog govora marincima
U bazi u San Dijegu

Baka, pre Jeljcinovog ljubljenja sa Šrederom
Baka i njene petunije
Pre Arafatove poruke Izraelcima

Baka, pre svih erupcija vulkana
Halapljivih tornada i najezde skakavaca
Pre svih gradova u koje je voda ušla
I kroz najmanje rupice
I učinila ih večno neupotrebljivim

Pa iako se ne odvaja od prozora
I maše, već klonula, bez daha
Mi koji je posmatramo želimo da ona naglo ustane
I naglo odgurne invalidska kolica

I vine se napolje, kao golubica
I spase svoje najmilije i sav potopljeni svet.


VRBOVANJE

Zvali su me: priđi Pokretu!
Pokret te zove
Pokretu si potreban kao nikad do sada!

Otpisali bi mi dugove
Napunili krevet aktivistkinjama
Da biram koju hoću, mogu i dečake

Hrana, piće, posteljina
Pranje rublja besplatno
I korišćenje taksija

I jednom nedeljno dolazak
Brkate partijske tetkice
Da mi očisti stan
Od ispljuvaka književnih duhova

Obezbedili bi mi, zapravo, stan
Sa brzim prelaskom u lično vlasništvo
Bez ijednog dinara učešća
Podržali bi moju devijaciju kao umetničku nastranost
Za akvarijumom sa daždevnjacima

Uništili bi moj dosije
Zamenili roditelje za bolje
Usvojili bi me na plenarnoj sednici
Dali imunitet, važne telefone, mejlove
Sve, sve, samo da budem stalno dostupan

Oni su, svakako, imali svoje praktične razloge
Da me izvuku iz gomile asocijalnih majmuna
A ja svoje da ostanem
Nekontrolisan, nadrealan, slab i u slabosti uzvišen
"Uzvišen kao lanjski sneg u martovskom kopnjenju!"

više » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #2 poslato: Novembar 11, 2017, 01:58:45 am »

*
Stihovi Duško Novaković


NEKE PESME

povodom

Mogle su one, iznenada, da se izgube,
Zalutaju,
U gomili zajedničke apatije, ―


Ali pesme su lica onih što nisu skrojeni po kalupu.
Mada, krug nepozvanih koji petljaju sa mastilom do iznemoglosti
Neoprostivo se širi. Preti da nam uzdrma građevinu.


Nešto slično o tome govori i drug kasapin, dok steže sataru
I dok me potkrada, čak i na koskama, uz osmeh.
Stručno, nego šta, o istom, razglabaju i eksperti po dvoranama
S čašom vode u pročelju, i naši nervozni lideri na ekranima,
I kućni savet. I uprava pijace. I udruženje penzionisanih kasača.
Toliko brige, svakako, mora da škodi, bilo kojoj mladoj osobi.

A pesme, pesmuljci, pesmičice, pesmuljanke,
Depersonizirane od gutanja tek prispele kaše bez vitamina
Pretražuju svoje fijoke, bdiju na vrhovima svojih živaca
Traže razlog za grešku, traže razlog za saučesništvo,
Traže onu minijaturnu kašičicu za lek koji apstrahuje besnilo.

I tako, pesme, danas. I tako, neke pesme, sutra.
Nikad dovoljno ohrabrene, danas. Nikad dovoljno
Uplašene, sutra.


STOJI MUVA

Lep ured, u jednoj maloj zemlji,
Diže se iz noći.

Bude se debeli svežnjevi akata i fascikli
Prekršaji od juče, zveče poklopci mastionica.

Stoji, oživljena, sfinga. Malo dalje,
Stoji muva, trči nožicama na obodu stakla, besmrtna.

više » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #3 poslato: Novembar 11, 2017, 03:39:26 am »

**
Stihovi Duško Novaković


MOGLE SU

Lepe i uhranjene devojke
Drže u svojim rukama
Knjige mrtvih Pesnika

Drže glad, žeđ, i drže
Poneku ljubavnu krastu.

A mogle su da drže narandže
Mogle su da se zabavljaju čipkom
Mogle su da drže jednu sasvim običnu
Maramicu za nos ili srce dragog.

Ali lepe i uhranjene devojke
I pomalo nazočne
Drže u svojim rukama knjige mrtvih Pesnika

Drže mrtve.

I to je možda ono najlepše
Što im ostavlja na radnom stolu
I ode, prosto otperja
Jedan užasima ostareo Haos.

One bacaju za njim male ljudske krikove
Češljeve i pudrijere
On ih slama i Guta.


NE SAMO U DOBA UKAZA, VEĆ I

U doba praktičnog cinizma,
Motorizovanih hijena
I mračnih, bespoštednih Unija,

Reči će se uznositi,

Sklanjati pretučene,
Sećati se svojih ranijih težina,
Sećati istine,

Sećati vrenja,

Veoma burnog vrenja

Čiji uzrok nije bio Alkohol.


STOLARI

Povodom stiha grčkog pesnika
Sarandarija: "Nismo pesnici znači..."


Gotovo je s kombinovanjem očaja...
Nismo pesnici, znači stolari smo ―
Ni bol za otkinutim prstom ne otrpimo
Ni žilice krvne ne sačekamo
Da zazdrave sasvim
Nego pikiramo na strug i opet
Hvatamo se daske, dok iz nje
Ne izvučemo sudoperu, cipelaru, neki krevet
Dok je ta stvar oko zanosa još vruća i poštena.

Dakle, zadobijemo patrljke
Dušom na samoprevaru, a jezikom
Razmazujemo lepak, čelom zakivamo
Eksere. I u tome sejemo neku radost
A onda posle ― ništa ili sasvim slučajno
Nabacimo majstorski izgled svom
Nemajstorskom licu.


PORUKA GIPKOG ZALIVA

Leto je otišlo da se svlači na Zapad
Oblaci uvijaju planine, lokve na putu, stud blista
Gledam kako more bubâ po rebrima jahte rentijera s kopna
To mi se nekako sviđa, to ležerno i bez
nervoze upravljanje velikim strastima.
Mogu li da se očistim od jučerašnje patnje?

Kotor, 1987.


VETROKAZ U ZEMLJI MRTVACA

Neka me što pre ostave na miru
Neka odu odavde gde hoće
Moji krezubi, zdepasti preci
Ovčari, zemljodelci, rabadžije
Previše su me sluđivali pričama
O bezdanima starog sveta
Previše dojili krvlju
Previše hranili kašom mitova
Izdržati takvo hrabrenje ne mogu
I nek ponesu sa sobom sve te
Izrešetane krstove na zastavama
Čegrtaljke sa mutne Marice
Trube sa Fundina, doboše
Manjerke ostrugane glađu, dvoglede i fišeklije
Nek' i štake sa Sutjeske ponesu
Šta će mi takav ogrev za zimu
Zar da proteze i opruge za udove
I lopatice za noćni izmet slažem u drvljaniku?
Meni će ionako zapasti ostaci
Neprilični muškom sokoljenju:
Drhtavica, jad i malaksalost
S tim trojstvom da se snalazim
Tu žetvu skupljam na mesečini
Taj prinos zbrajam pognut ―
Lobanje iz kojih tamni dah
Izbija dok klapću vilicama
Razbacujući gomilice gamadi oko sebe
Pa i ako odlučim da se pluga dohvatim
Oraću kad niko ne izlazi u polje
Budiću se kad svi spavaju
A mlataraću i okretati mahiito ―
Ječivoj škripi dirigent, guslar brkati
I majstor za cepanje vazduha
Kad je sve okolo tišina u kojoj kopne zastrte rđom
Ratne mašinerije na obzorju, dezerterstvo čelika
Zaglavljeno i napušteno od svih
Možda ću uspeti da postanem ono
Što su oduvek nastojali da budem ―
Vetrokaz u zemlji mrtvaca
Neko ko bol i svoj i njihov, u samoj osi vetra
Limeno, pri vrtenju, oseća, limeno cvili
Jer je i tako, dušom cviležnom, za lim
Čeono, potpuno uz njega srastao
Pa se limen ni njih, ni sebe, ničega na krovu
Ne seća. A zašto, ponekad, veseo, đavo bi ga znao!

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #4 poslato: Novembar 23, 2017, 01:30:54 am »

**
Tomislav Marinković
UDK – 821.163.41.09-1 Novaković D.
marinkovictomislav@ya hoo.com


TRI KRATKA POGLEDA NA POEZIJU DUŠKA NOVAKOVIĆA

Apstrakt: U tematsko-motivskoj ravni Novakovićevih stihova dominira stvarnost, sam život koji je negde između pojma koji obuhvata sve postojeće i pojma koji označava prolazni trenutak koji se oglašava iz najintimnije pesnikove blizine. Sa tom stvarnošću ukršta se mitska prošlost, kulturno nasleđe i književna tradicija. Tražeći način da se oslobodi sveopšteg ljudskog stida, pesnik bi najradije da preokrene perspektivu i fizički svet zameni duhovnim.

Ključne reči: mit, prošlost, Majka sveta, ljubav, stvarnost, ideali.



Lica osenčena brigom

Pogled na poeziju Duška Novakovića, kako je u više prilika isticano, mogao bi se označiti kao poetizovani pogled na socijalnu, kulturnu i istorijsku stvarnost, od sedamdesetih godina prošlog veka sve do danas. No, tematsko-motivski okvir Novakovićevih stihova, budući da u njegovom središtu pretežno dominira stvarnost, život sam, proširen je i treba ga tražiti između života kao stecišta svega što postoji, i života koji dopire tek do običnog, prolaznog trenutka koji se dramatično oglašava iz najintimnije pesnikove blizine.

I u toj stvarnosti, kojoj se počesto pridružuju i sa njom ukrštaju trenuci mitske prošlosti, nasleđa kulture i književne tradicije, u njenoj osnovnoj tački živi, ili bolje reći životari, mala jedinka, svejedio da li prašnjavi katraiisani žbun na ulazu u šljunkaru, ili radnik koji, "isceđen", prolazi kroz fabričku kapiju.

"Lica osenčena brigom", ponajčešće srećemo u poeziji Duška Novakovića. Priroda je, pak, u njegovim stihovima, stešnjena deponijama i uskomešanim gradskim prizorima, ali se žilavije drži za život od čoveka. U primerima kakav je opis smokve, što se neopisivim naporom privija uz kamenu liticu, Novaković se upušta i u raspravu o žilavosti poezije, koja daje kad se čini da malo šta može dati, poveravajući joj ulogu čuvarke, kako ljudske istorije, tako i ličnih spoznaja i životnih iskustava.


Živoš i njegova senka

Pesme Duška Novakovića, iako polaze od samog središta sopstvene egzistencije, nikada ne propuštaju priliku da se dotaknu čovekove sudbine uopšte. Neretko, lirsko "ja" iskaz pretvara u samopodsmeh i samoironičnu distancu. "Da, to sam ja / A ovo je moja poezija / Da, protočni bojler!" ― kaže Novaković u jednoj pesmi. Predočeni iz pozicije krajnje emotivne otvorenosti, strasni i lascivni opisi ljubavnog života na početku pesme, ustupaju mesto negaciji prave i iskrene ljubavi na njenom kraju. Svet je u njegovoj poeziji neusklađen, zasnovan na kontrastima, suprotno potrebama i žudnjama savremenog čoveka; a tog čoveka Novaković vidi kao nekakvo pogonsko gorivo koje troše i satiru i politika masa i krvava istorija i svakodnevni život. Zbog toga, kazivač njegove pesme ponekad podiže pogled iznad "bednog krajolika", koji je više od označenog konkretnog pejsaža, kao kod obraćanja "Velikoj donositeljici pravde", što nas navodi na pomisao da je reč o osavremenjenoj i preimenovaioj Kostićevoj svetoj Majci, ili Majci Sveta, kako to novija tumačenja pokušavaju da objasne.

Pesnik bi, zbog osećanja sveopšteg ljudskog stida, i traženja načina da ga se oslobodi, najradije preokrenuo prirodnu perspektivu i fizički svet zamenio duhovnim, jer ga stid pritiska tako da "...Sabrati se ne mogu na poslu / Među olovkama, spajalicama i taštinom / Celog si me ispunila njime".

Ovaj primer pokazuje i Novakovićevu odanost kolokvijalpom tonu, kojim postiže maksimalnu spontanost i uverljivost, a čitaocu pruža otvorenu mogućnost poređenja sopstvenog života sa senkom života lirskog junaka u pesmi. Inače, život i njegova senka su podjednako važne tačke na pesničkom putu kojim se Novaković suvereno kreće, a primer kao što su stihovi: "Biće da se u meni stiču zajedno / Svetlost i mrak / A ja sam im ivica" kazuju o čovekovoj potrebi, ali i nemoći da sledi svoj božanski model, i da je to osećanje duboko ugrađeno u Novakovićev pesnički iskaz.


Nemoć tela i poleš duše

Rekli smo da je poezija Duška Novakovića natopljena svakodnevnim životnim sadržajima, ali je taj život vidno podeljen na dve suprotstavljene stvarnosti. Jedna se nalazi unutar ljudskog uma i prožeta je duševnim nagonima i plemeitim primislima, a druga je pojavna, materijalna, bespogovorna stvarnost; pri čemu i nju i sopstvenu anatomiju pesnik doživljava kao prepreku da se dosegnu snovi detinjstva i mladalački ideali. Jer telo se, u udvostručenom odnosu sa svetom i vremenom, menja, propada, stari "Bez bolova i stenjanja ni kaiš ne mogu da zakopčam", a uspomene u duši ne gube polet, žele da uzlete u nepoznato i potragu za smislom ipak nastave. Zato se može reći da je poezija Duška Novakovića u stalnoj napregnutosti da se te dve stvarnosti usklade, ali mesto tog usklađivanja ― pozornica uzavrelog grada ― lišeno bilo kakve humanističke potpore, nije podesan prostor za ostvarivanje tog sklada.

Tek u dodiru sa nekim isečkom postojane prirode: planinskim kršem, maslinjacima, morskom uvalom, Novakovićevi stihovi najednom prosijaju i zasvetle, kao da je u pitanju neki novi život.

I mesec, čest simbol u pesmama Duška Novakovića, može se uzeti kao mistični preobražaj jednog života u drugi. Prodiranje mesečeve svetlosti u tamu, nešto što pojačava dramsku situaciju i napetost u pesmama Novakovića, obasjava velike trenutke života, a zapravo svaki treiutak, ma koliko bio isprazap, u njegovim pesmama je, već samim izdvajanjem, preoblikovan i obogaćen novom duhovnom dimenzijom i dubljim značenjima.

Recimo na kraju: stihovi ovog pesnika nam sugerišu suštinski odnos čoveka sa drugim čovekom, kao i savremenog čoveka i postojećeg sveta, a najčešći simbolički izrazi tog odnosa, poljupci i suze, ukazuju, između ostalog, na putanju kojom se kreće emotivno klatno u poeziji Duška Novakovića.


Cvetanje šljiva
(Uz knjigu Stacionarije)

                                  Dušku Novakoviću

Kao da su u ovom času
istrgnuti iz sveopšteg plamena istorije,
stihovi greju prste, skliznule između korica.

Čim ih dotaknem,
listovi ispadaju, beže iz knjige,
kao putnici u napuštanju broda koji sigurno tone.

Sve se već pretvorilo u naviku:
cvetanje šljiva, svom snagom, u proleće;
bombe u martu i aprilu.

Počele su da padaju iste večeri
kad u tvojim stihovima sam prepoznao
bombardovanje našeg trpljenja
i svih dotadašnjih očajanja,
pred još jednim, dubljim očajem.

Jeste, spasavala me tada ova knjiga,
njenih 98. stranica još živih slova;
a godina, označena brojevima 99,
što je tražila da bude shvaćena na isti način,

bila je sve suvlja grana u pamćenju
koju je vreme srubilo, potom.




Томислав Маринковић

ТРИ КОРОТКИХ ВЗГЛЯДА НА ПОЭЗИЮ ДУШКО НОВАКОВИЧА

Резюме

Поэзия Душко Новаковича насыщена картинами повседневной жизни, той которая нескрыто разделяется на две противоположные стороны. Одна, пронизанная душевными и благородными мыслями и действующая внутри человеческого ума, в то время как другая всем окружающимом кажется видной и материализованной, и во всяком смысле неоспоримой. Поэт ее саму и ее анатомию переживает вроде препятствия которое мешает ему осуществить свои детские мечти и юношеские идеалы. Поэтому, любой жизненный момент ― сколько бы он ни был неважным, благодаря самому упоминанию его в стихах ― изменяется и окрашивается новыми духовными красками, обогачивается более глубокими значениями.


Tomislav Marinković

THREE SHORT LOOKS ON THE POETRY OF DUŠKO NOVAKOVIĆ

Summary

Dusko Novakovic's poetry is soaked with daily purpose of life, but this life significantly represents two opposing realities. One reality is inside human mind, filled with mental impulses and noble thoughts, while the other is visible, material and unquestionable. At the same time, the poet sees this reality and his own anatomy as an obstacle to reach childhood dreams and youthful ideals. Therefore, each moment, no matter how empty is, in his poetry is transformed and enriched by new spiritual dimension and deeper meaning.


DESANKINI MAJSKI RAZGOVORI
POEZIJA DUŠKA NOVAKOVIĆA
ZBORNIK RADOVA
Beograd, 21. maj 2012.
Priredila MIRJANA STANIŠIĆ
Beograd, 2013.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: