Rastko Petrović (1898—1949)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Rastko Petrović (1898—1949)  (Pročitano 15556 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« poslato: Decembar 18, 2010, 02:45:08 am »

**




RASTKO PETROVIĆ
(Beograd, 16.05.1898 — Vašington, 15.08.1949)

Rastko Petrović (1898 — 1949) pripada grupi pisaca koji su se oglasili neposredno posle Prvog svetskog rata i obrazovali jezgro srpskih modernista. Dobrovoljac je u ratu, povlači se sa vojskom preko Albanije, u Parizu završava srednju školu, posle rata i pravni fakultet. Uporedo studira književnost i istoriju umetnosti. Bio je radoznala i dinamična priroda. Još u toku studija povremeno dolazi u Srbiju proputovavši sve njene krajeve ("Otadžbina je tako ogromna, fantastična"). Pošto je završio prava, konačno dolazi u Srbiju i ponovo obilazi krajeve u Srbiji, Makedoniji, Dalmaciji i Crnoj Gori. Kao diplomatski službenik u Rimu putuje po Italiji, Španiji, Turskoj, Francuskoj. Krajem 1928. godine, odlazi na putovanje po Africi i sa toga putovanja donosi rukopis buduće putopisne knjige Afrika (1930). Godine 1935. odlazi u Ameriku kao diplomatski službenik. To je prilika da proputuje Sjedinjene Države, Kanadu, Meksiko i Kubu.

Još kao učenik koledža u Francuskoj pomno je čitao Bodlera, Verlena, Verharena, Dostojevskog, Bergsona. Gde god je putovao, obilazio je biblioteke, čitao i proučavao. Bio je upućen u pitanja književnosti i slikarstva. Zanimao se za naivnu umetnost, posebno afričku. Pisao je eseje o slikarstvu, crtao, skupljao umetničke predmete.

Počeo je književno stvaranje kao jedan od najagilnijih i najistaknutijih predstavnika avangarde, koji se zalaže za moderni izraz, novu fomru i neobičnu sadržinu, prožimanje žanrova, odbacivanje klasičnih čistih žanrova, mešanje stilava. Kada je neposredno posle Prvog svetskog rata počelo da se stvara jezgro srpskih modernista, u njemu je bio Rastko Petrović. On obrazuje 1921. godine, grupu "Alfa" (Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Todor Manojlović i drugi).

Saradnja u časopisima Putevi (1922) i Svedočanstva (1924), u kojima će se afirmisati i dalje razviti modernistički pokret i začeti klica nadrealizma, predstavlja Rastka Petrovića kao stvaraoca modernog prosedea i neobičnih stvaralačkih interesovanja. Kao moderni pisac Rastko Petrović se predstavio romanom Burleska gospodina Peruna boga groma (1921). Već tu je pokazao svoju naklonost prema mitologiji uopšte a posebno prema slovenskoj mitologiji i istoriji. Ova proza ni do danas u književnoj istoriji i književnoj kritici nije žanrovski definisana. Za vreme kada se pojavila, bila je moderna po strukturi, sadržini i primenjenom umetničkom postupku. Ona je jedna od prih knjiga naše književnosti u kojoj je primenjena dokumentarna tehnika oblikovanja sadržine: unošenje u romanesknu strukturu različitih žanrovskih obliha — odlomci iz apokrifa, Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića, legende, istorijska građa. Ovakvi postupci postali su stvaralačka praksa u savremenoj postmodernističkoj prozi. Ovakve forme u delu ovoga pisca nastale su vođene njegovim stvaralačkim principom o neponovljivosti i izvornosti svakog pojedinačnog dela.

U njegovom književnom delu susreću se različita i — međusobno suprotna osećanja i raspoloženja kao i stav prema svetu, čoveku i životu: prolaznost, neponovljivost, tragika, radost, stvaralački entuzijazam, bunt, pomirenost, vitalizam, obnova, melanholija, metafizika, realizam, kakofonija, tišina, telesno, duhovno, instinktivno.

Za života je objavio sledeća dela: Burleska gospodina Peruna boga Groma (1921), Sa silama nemerljšim u časopisu Srpski književni glasnik (1927), Afrika (1930), Ljudi govore (1931). Posmrtno je objavljen roman Dan šesti (1960) i Dela Rastka Petrovića od. 1961 do 1974. godine.

Večiti putnik i radoznalac, Rastko Petrović je voleo svoju Srbiju i uvek joj se vraćao krstareći po njoj i otkrivajući uvek nešto novo i lepo. Rat je proveo u Sjedinjenim Državama i 1945. godine, izrazio je želju da se vrati u domovinu. Nije dobio podršku ni od nekadašnjih prijatelja književnika, ni od države. Ostao je u tuđini da umre. Izgleda da je Isidora Sekulić, pišući o mladom Rastku Petroviću, naslutila pesnikovu sudbinu iz njegove poezije: "Temperamenat koji će, ako ostane ovako kako jeste, jednoga dana tuđ i neožaljen umreti od prskanja damara".


Staniša Veličković
Interpretacije III

[postavljeno 29.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #1 poslato: Decembar 18, 2010, 02:45:35 am »

**

RASTKO PETROVIĆ


OPŠTI PODACI I ŽIVOT PESNIKA

Isto kao i svi drugi društveni tipovi i tip pesnika bazira svoj život na jednoj racionalističkoj osnovi. Trud za obogaćivanje i trud oko sačuvanja toga bogatstva ide po istom zakonu kod pesnika kao i kod bilo koga tzv. praktičnog čoveka, sa tom jedinom razlikom što je racianalizam ovde primenjen, na teren duhovnog a ne materijalnog bogatstva. Emocionalni život je za pesnika jedno emocionalno obogaćivanje, on ga neguje, čuva, razvija, vaspitava, ima čitavu nauku da ga veštački realiizuje, ume da ga materijalizuje, ide za novim iskustvima na tom polju, i kao što se jedan tzv. praktičan čovek emocionira kad uveća svoje dotadanje bogatstvo, i pesnik ima istu emociju saznanja i uspeha pri otkriću kakve nove emocije u sebi; to je emocija emocije, tako da je kod njega ceo emocionalni život udvojen i on se može naći između dva ogledala koja se ogledaju jedno u drugom do u beskraj. Život ludaka, naprotiv, iako je u osnovi takođe stvarni život emocije, nema u sebi te racionalnosti, ne trudi se oko njenog održavanja, niti bar nad njenom kristalizacijom, niti se smatra srećnim zbog nje. Ludilo je jedan nepresušni izvor emocija, koji čovek koji ga poseduje rasipa nemilice, jer on ne oseća važnost emocija, no važnost onoga sna koji ih izaziva i koji mu se tek čini stvarnost. Živi među svojim osećanjima kao divljak među petrolejskim izvorima kojima se nikada neće obogatiti, a koji su za njega bez prestanka zapaljiva smrtna opasnost i čitava jedna spoljašnja konstrukcija sudbine u koju je besmisleno zarobljen. Ceo svoj unutranji život (san, osećanja, unutarnje vizije itd.) ludak stavlja u spoljni život, u realnu spoljnu stvarnost kojoj je on potčinjen; pesnik ceo spoljni život (realne vizije, opšte zakone itd.) prerađuje i uvlači u svoj unutranji emocionalni svet iskustava. On za razliku od ludaka, koji ima težnju da objektizira život, subjektizira ga neprestano. Uopšte, pesnik kao takav pripada jednoj ljudskoj vrsti; ponaosob on podleže svojim individualnim rasnim i drugim osobinama koje ga nateruju da se u svom pesničkom razvoju drukčije opredeljuje od sebi sličnih. Tako da, po sili svojih individualnih karakteristika, on ne može da ceo spoljni svet preradi u svoj unutarnji život. On mora da vrši jedan spontani izbor data koje mu svet može pružiti, i koje mu mogu odgovarati. Prilikom svojih karakternih promena, u toku svoga razvića, pesnik ne samo da će vršiti popravke u tom izboru, no može i ceo način odabiranja, sa svojom prirodom lične prijemljivosti, izmeniti. Celog života pesnik bez prestanka vrši taj izbor, pod kontrolom svoje osećajnosti, uzbuđujući se pred jednim datama i odbacujući druge, kao nezanimljive, od sebe. Otkuda ona velika i nagla pesnička otkrića pri životnim promenama samoga pesnika, koja su, u stvari, duboke i prave pesničke inspiracije; jer inspiracija nije ništa drugo do potreba da se jedno novo saznanje materijalizuje i stavi u red proverenih iskustava, tj. da se umetnički ostvari. Osim toga nadahnuće teži još i da produži život u pravcu tih novih saznanja, koja odjednom obasjaju novim bojama život i čine se uvek kao njegova prva prava odgonetka. Tako promene individualne, preobrazivši razumevanje života, žude da život što je moguće pre prenesu i produže iz objektivnosti u carstvo osećanja i emocije.

Život pesnički tako, onaj pravi život njegovih emocija, toliko deformšie, protkiva, razgranjava ono što bi inače bilo njegova biografija, da se događaji kojima smisao treba tražiti u unutarnjem pesničkom snu nadovezuju neobično tipično.

Treba pogledati moderni život pesnika, od početka devetnaestoga veka pa naovamo. Život egzaltacije i visoke estetike engleskih liričara, bolni i tragični život mučenja i vere slovenskoga pesnika i najzad zasenjujuće i fosforne somnabulizme francuskih pesnika prošloga veka. Bilo kod Bajrona, Lotreamona, Mickijeviča ili Puškina naći ćemo isti satanizam, isti strašni bol što sve prolazi, i istu žudnju da se sve napusti i odluta ma kud. Mogla bi se izraditi jedna idealna biografija pesnička, koja nije potpuno nijednoga posebno, ali uz koju kao da bi išli njihovi životi. Štaviše, moglo bi se pažljivom studijom utvrditi da u toku istorijskih epoha pa do danas postoji jedno razviće, dopunjavanje, razgranjavanje, popravka toga zajedničkog u pesničkim biografijama. Ona istorija duhovnoga života ličnosti za vreme Grka samo se usavršavala kroz vekove do danas, isto kao vrste flore i faune što su evoluirale kroz geološka doba.

Nas će momentalno zanimati samo životna avantura kroz koju je morao proći skoro svaki današnji naš mladi pesnik.

Najpre, kada se rodio, njegova je zemlja bila sasvim malena, bez mora, slaba; konačna smrt pretila joj je svaki čas. Ubistvo kralja. Krunisanje. Aneksija, mitinzi, upisivanje u dečije dobrovoljce, neredovno svršavanje osnovne škole. Igra s dečacima po Trkalištu. Od aneksije porastao je za čitavu šaku. Bekstvo i smrt Lava Tolstoja. Mobilizacija. Na Trkalištu je sad logor mladih vojnika u novim šinjelima. Upis u bolničare. Želja da se sve zapiše što se doživelo. Želja da se pobegne na front. Čekanje u školskom dvorištu (gde se svršila osnovna) da se pojave kola s ranjenicima. Noć. Besvesno opažanje da promiču žene, lekari, bolničari. Stižu prva osvetljena kola. Dotle čedno bele postelje ispuniše se izranjavljenim pobednicima. Skidanje odela sa njih, sečenje makazama koporana da se rane ne povrede, pažljivo i s ljubavlju pranje njinih nadimljenih, krvavih tela.

Zemlja sve više raste k jugozapadu. Pobede. Zima. On je takođe porastao za čitav prst. U čarapama vojničkim koje je skidao ostajali su promrzli preti. Kroz vrata sale, do kojih prati uzbuđenog ranjenika, viđao je drugog nad kojim je radio lekar i još jedan. Taj mladić je ležao go, videle su se njegove nesravnjeno izvajane široke grudi, i njegove snažne butine, izdignute, tresle se od grčevitog bola. Lekar, koji je bio sav ufačlovan, dizao je svoje ruke iz njegovog otvorenog trbuha, krvavog, sav naoružan fantastičnim oružjem. Ni ta lepa prebledela glava, ni taj trup, ni noge nisu bili delovi jednog čoveka, no to je sve bila jedna strahovita zbrka bola, mučenja i trpljenja; i taj mozak koji pod lobanjom nije znao na koji način da vaspostavi svoje funkcije svesti, ni neke koji je označavao negda muža i vojnika. Sve je to sad ležalo tako nekako nerazumljivo pokvareno i upropašćeno. Ali oni su rasli, uvek sve više; on, njegova zemlja i čak i taj dvadesetogodišnji junak koji još nije bio stigao da dođe do svoga konačnog uzrasta; rasli su i oni koji više nisu imali nogu, kao da bi da naknade svoj izgubljeni rast. Uveče je pisao pisma mladim seljačkim ženama.

Neka prošla nepojmljiva ljubav prema nečem nepoznatom dizala se odjednom strahovito u njemu, da je bledeo, postajao svirepim i hteo se ubiti. Sam sebi je kopao grob u bašti, ali se bojao smrti. Po čitave noći samo čita, čita i pokušava da piše misli. Rešio se da uči astronomiju, da putuje u Kinu i na Grenland. Škole neredovno rade.

Zemlja se toliko raširila i uzrasla, ali posle koliko mučenja, posle koliko teskoba. On sam sad je bio mlad, snažan čovečić, koji je želeo poći svim pravcima sveta. Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi, i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao da se sad gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti. Mogao si ubiti čoveka i da nikad nikome ne odgovaraš; mogao si umirati i da se niko na tebe ne obazre, a ceo taj svet je ipak bio strahovito vezan i za negdašnje društvene zakone koji više nisu važili, i za život uopšte. To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čopora. On se toliko puta tad grozio i uvek je hteo da živi. Tek tad počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom; on je nervozno žvakao izraze gledajući konje i ljude da crkavaju, bio je postao dobar i nije razumevao ko bi mogao uništiti tu dobrotu u njemu. Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja prestali pripadati ljudskome rodu, one koji su se bacali u reku i one koji su već trulili. Video je hiljade svojih vršnjaka, pre vremena regrutovanih, kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru po drumu. O, biti izvan svega toga, moći premestiti celo društvo na drugi jedan teren rešavanja, naučiti se biti dobar, ići ispred cele dobrote, ne kao apostol već tako prirodno kao što se ide ispred svih predela. Hteo bi poginuti za kaku veliku i spasavajuću ideju. A deran je i pri tom je još uvek rastao, i rukavi su mu kraćali. Zemlja na izgled mrtva rasla je takođe, kao u mrtvog što još rastu nokti, kosa, brada. Samo ovde ono što je bilo vrelo i živo bila je sama krv, koja je uvek i tekla i prolivala se neštedimice.

Tako su oni izrasli zajedno: on i njegova otadžbina; on i njegov talent; niti se moglo to odvojiti jedno od drugog. Sobom je predstavljao svoju zemlju, smelu, novu, pijanu zemlju, koja u svakoj oblasti bogatstva i intelekta želi da vaspostavi nove, njima odgovarajuće zemlje. On je bio mlad, nevešt, zakoni kojima je pokušao da vodi svoj život možda nisu odgovarali mogućnosti ostvarenja, ali su zato to bili nepojmljivo nadahnuti, opojni zakoni.

Počeo se strahovito i nepojmljivo užasavati od kraja života. Pojmio je da ako piše pesme to nije zato da bi se izrazio, niti da bi imao uspeha, već jedino da bi se budućom slavom mogao produžiti i posle fizičkog umiranja. Umetnost je bila za njega kupovanje života negde preko granica pojmljivog. O, biti od ma kog spomenut posle hiljadu godina. Bio je to još uvek deran, kada se našao u francuskome koležu, strahovito voleo nebo, i poštovao jedino slovenstvo. Usamljenost. Daleko od roditelja. Tišina dortoara. Nedeljne šetnje po šumi. Bodler, Verlen, Verharen, Dostojevski. Nemci pred Parizom. Potmula večernja kanonada. Noćno bombardovanje sa aeroplana, baraže, berlok. Roman koji se piše i koji nikad nije dovršen. Napuštanje koleža. Šetanja po Parizu. Biblioteke. Velike i bučne sunčane nedelje. Primirje, zvona, ogromne mase sveta koje se tiskaju ulicama, grle i viču u ekstazi. Automobili, mladi poali i midinete. Vilson. Bergson pod luksemburškim lipama. Tihe noći nad Parizom koji je u žagoru. Ona o kojoj se neprestano misli. S njom po plažama na moru. Njoj sve pesme. S njom u beskrajnost. Želja da se umre jer se ljubi. Opet ona. U vozu za Otadžbinu. Voz koji se ne plaća a putuje šest dana. Uzbuđenje. Čežnja da se što pre stigne. Beograd, mala ojađena varoš. Susretanje sa starim drugovima. Kod svih tetaka. Velike afazije. Dosada. Ozbiljne studije. Odlazak u unutrašnjost. Otadžbina je tako ogromna, fantastična: zemlja joj je još izrivena od granata, šanci su još nepokriveni mahovinom. Želja da se pređe sve unakrst. Putovanja. Reke. Šume.

Slučajan susret sa ljudima kod kojih se otkriva isto interesovanje, ista potreba da se izrazi, da se organizuje novi život. Utisak da ove kuće u prestonici pokušavaju da izrastu. Zida se na sve strane. Svaki dan sa ljudima koji su takođe pesnici, kafane, kupanja na Savi, ogromno oduševljenje što se ima s kim raditi. Štampanje knjiga, pesama, časopisa. Ono što liči na slavu — senzacija i pisanje novina o njemu. Strah od samoga sebe. Postoji život veliki, divni pijani fizički život bilja i rastinja, pada reka, jurenje oblaka, mladih tela. Moći piti, jesti, živeti i sa sitošću umreti. Opet ono odvratno što liči na slavu i što smeta slobodi duha i pokreta. Gadni ljudi koji mrze sve što je mladalačko i sveže. Želja da se opet postane nepoznat i sam, da se osećanja ne pretvaraju u izražaje no u pravu akciju.

Pesnik je već potpuno čovek. On se pomirio sa svim stvarima i katkad pokušava da ih razume. Nema ništa niprotiv koga. Ne traži da se stvari prevaziđu, u svima njima je život, i od njega samo zavisi kako će da ih primi. Preokupiran drugim stvarima, više ga ne zanima umetničko stvaranje. On se ničega ne odriče, on neće nikakvu pozu; proživeti samo, svim svojim čovečanskim sposobnostima život. Proživeti ga dobro i sa dubokim osećanjem razumevanja i ljubavi. On se užasno boji smrti i strašno mu je, ili je pristao da umre. Kada napiše pesmu, ona ima još jedino značenje za njega, no i njemu brzo ogadi. Osim stvari koje mora i koje su korisne, on čini i ono što mu je prijatno i što mu godi sa istinskom radošću shvatanja da je učinio pravu akciju. Njegov je duhovni život možda manje intenzivan ali razgranatiji i dublji. Kao da je ponova ušao u detinjstvo.

Sve ga raduje i zabavlja.

Evo kroz kakve je sve peripetije prošao jedan mladi čovek, liričar, iako je prošao kroz rat, nije ubio ni jednog čoveka u njemu, jer ga društvo za to nije smatralo dovoljno doraslim: rastao je zajedno sa svojim zavičajem. Njegov duh jurio je da osvoji i pređe sve dotadanje granice, i celog njega osvojio je bio taj ritam zahuktalosti. On je činio gigantske gestove koji su bili smešni za one koji su ih mirno posmatrali. Nailazio je na čitave etape tajni koje njegov duh nije mogao obuhvatiti i zato mu se činilo da ga moć shvatanja napušta i da ulazi u afaziju. Padao je u neizlečive melanholije i očajanja. Kada se, još uvek mlad, vratio iznenada u primljive granice svesti, zaključi da su prisutne sve negdašnje sposobnosti a u dnu otkri duboki i još neusahli vreli izvor svih stalnih nadahnuća. Bi srećan da je sačuvao sve ono čime može iskoristiti sile života. Bilo je kao da je ponova počeo živeti od detinjstva. Zapisujući jednom, zabave radi, šta je sve pronađeno ili usavršeno od njegovoga rođenja, začudi se i obradova koliko je novih bogatstava uvedeno u život; kao da pre njegovog života nije ni postojao moderni život; naime: telefon, gramofon, bežična telegrafija, kinematograf, bicikl, automobil, aeroplan, cepelin, radijum, serumi, Bergson, Voronovljeva metoda za podmlađivanje, teorija relativiteta, Društvo naroda. Popravljeni su svi rekordi visine i brzine; iscrpljene nepoznate zemlje. Idealno zamišljen, tako je do danas tekao život sadašnjega pesnika. Ali ono što sa istom silinom utiče na njegovu duhovnu unutrašnjost, kao i iskustva i doživljaji iz kojih on odmah gradi sebi svoju mitologiju, takođe je njegovo pripremanje budućega, sutrašnjega života, nada u njega i vera u njega. Šta ima on pred sobom i šta će život izgraditi još iz njegove ličnosti? On ne zna i niko ne zna, iako sa najvećom pažnjom iščekuje, iako ga samo to čekanje izmenjuje. Ono što mu uvek ostaje, i čime je on iznad svih ostalih tipova čovečanstva, to je sposobnost da se u velikome trenutku, i bez tragedije, odriče svega što je činilo spoljno bogatstvo njegova života i da zauvek raspusti sva mesta gde bi ga iko mogao još iščekivati. Sami princip novoga života leži uvek u njemu.


Zoran Mišić




Rastko Petrović
OTKROVENJE
poezija — proza
Ljudi govore

Izbor i predgovor
Zoran Mišić
Prosveta — Beograd


[postavljeno 29.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #2 poslato: Decembar 18, 2010, 02:45:58 am »

**
RASTKO PETROVIĆ


ČAS LEŽIM, ČAS KORAČAM ...

Pesnik je rođen u Beogradu 16. maja 1898. godine. Njegov otac, Mita Petrović, bio je predsednik Poreske uprave i pasionirani istoričar, jedan od najobrazovanijih Beograđana svoga doba, a majka Mileva, rođena Zorić, umrla je rano, još dok je pesnik bio detetom. Ovaj događaj je duboko uzbudio mladog Rastka, i on nikada neće prestati da u svome delu, pored velikih prolećnih i apokaliptičkih vizija, čuva treperavu viziju ovoje Majke i materinstva uopšte. Rastkova porodica je bila velika, imao je više sestara i još jednog brata, a među njima najstarija poznata je slikarka Nadežda Petrović, od koje će pesnik naučiti da voli svoju zemlju, njena nebesa, reke, manastire, ljude i voća.
 
Pesnikovo detinjstvo teklo je u krugu u kome su se sa osećanjem bratske solidarnosti kretali pesnici i umetnici jugoslovenskih naroda s početka ovog veka. U ovome gostoprimljivom domu mali Rastko je tako često mogao da sretne i sluša elitnog Dubrovčanina Ivu Vojnovića, da tone u čudesno zračne i grozničave oči Strahimira Kranjčevića, da se rukuje i razgovara sa Ivom Ćipikom, i da satima sluša Ivana Meštrovića. Sve je bilo pod rukom vižljastog i radoznalog mladića: starije sestre su studirale muziku, pa je i on tako često želeo da se ogleda na klaviru, a sa beogradskim koncertima među najživljim očima svakako su bile njegove i njegove starije sestre Dragice, sa kojom je bio nerazdvojan. Krišom je ulazio u atelje svoje velike sestre, već poznate i snažne slikarke, sa već izraženom ambicijom da crta i slika. U tom emocionalnom bratstvu velikih umetnika Rastko je bio najmlađi brat. Dostojan, ostvaren.
 
Osnovnu školu je završio u Beogradu, gde je započeo i gimnaziju. Rano počinje da piše, a njegovi profesori i sestre sa uzbuđenjem primećuju jednu vrelu mladu glavu koja već luta po prostorima i po idejama. Međutim, dolaze ratovi, prvo balkanski, pa zatim svetski, školovanje je neredovno, a budući pesnik je pun utisaka i hita da bude učesnik u burnim događajima. Više ga ne privlače samo zanimljivi duhovni skupovi u kući, već i ono što se događa na ulicama dinamične ratom zahvaćene Srbije. "Od aneksije porastao je za čitavu šaku. Bekstvo i smrt Lava Tolstoja. Mobilizacija. Na Trkalištu je sada logor mladih vojnika u novim šinjelima. Upis u bolničare. Želja da se pobegne na front. Čekanje u školskom dvorištu da se pojave kola sa ranjenicima..."
 
Sa sedamnaest godina, još golobrad, džigljav i nežan, inače bez ikakvog izgleda da bude regrutovan, pesnik polazi sa sestrama u zbeg, ka jugu, ka moru. U danima opšteg haosa i povlačenja, prelazi Šumadiju, Župu, Kopaonik, Rugovsku klisuru. Svoje veliko odisejsko putovanje koje će se završiti tužnom smrću u emigraciji, preko Atlantika, pesnik je započeo u prolećnim pejzažima zavičaja i svoje zemlje. U Peći, doktor Živadinović, jedan od mnogih prijatelja kuće Petrovića, uzbuđen je i očajan kada u koloni izbeglica primeti mršavog mladića: on smatra da mladi Rastko neće imoći izdržati nijedno veće iskušenje, nijedan mraz, nijedan nazeb. Pesnikova pluća su nežna, i ko zna šta će biti kada ih takne prvi mraz i dohvati prvi vetar na Čakoru. Ali u tom pokretu naroda, pesnika greje veliko kolektivno srce, a njegova sestra Zora ostaće da bdi nad njim kao što je bdela od trenutka materine smrti. Silazeći niz Čakor, budući pesnik je sve češće u društvu sa već izraženim i poznatim pesnikom Milutinom Bojićem, a kada osvanu ozarena i čudna jutra na planinama, pesnici će radosno, nomadski kliktati svoje stihove i svoje mladenačke nade.
 
Krajem 1915. godine, pod stravičnim i teškim okolnostima povlačenja, Rastko će, kao junak njegovog kapitalnog romana Dan šesti, preći Albaniju, surovu i mitsku zemlju. Veliki i nezaboravni doživljaj rata obogatiće njegovu emotivnu odgovornost prema ljudima, učiniti ga bratom bezimenih ratara i ljudi ne samo srpskog nego svih jezika patnje. Za vreme rata, u Francuskoj, nastavlja školovanje. Tamo je završio gimnaziju i položio maturu, pa se zatim u Parizu upisao na Pravni fakultet. Za vreme rata počinje da objavljuje pesme u krfskom Zabavniku. Pesnik je video ljude koji su posrtali od gladi, umirali od očajanja. "Video je hiljade svojih vršnjaka, pre vremena regrutovanih, kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru po drumu..." Video je tako mnogo, ne prestajući da gleda u budućnost. Dečak koji je išao rame uz rame sa očajnim i gordim srcem svoje zemlje, i pored svog individualizma, sačuvao je najlepše naglaske njihove ljudske epopeje.

Kao učenik-izbeglica, u Nici Rastko će vidovito, kao mladi Andrić u zeničkoj tamnici, zapisati gorde reči:
 
"... U jednom niskom hanu, gledajući plavičasti dim koji se dizao tavanici i slušajući prigušenu molitvu jednog starca: "Oče naš ...", meni se učini kako mi svi mislimo na Eneja, koji nosaše na ramevima starog roditelja i domaće lare. Samo s tom razlikom što mi u svojim dušama nosimo srpsko ime i potrebu revanša..."
 
Po završetku prvog svetokog rata, on je čas u Parizu, gde studira umetnost i književnost srednjeg veka, renesansu, etnografiju, istoriju Starih Slovena, kulturnu istoriju, i gde se upoznaje sa avangardom slikarstva i literature. On, koji je, svojim dečačkim sluhom, izbliza čuo velike nacionalne i lične himne svoje zemlje, nalazi se sada na burvim granicama života i poezije, na svim onim putevima na kojima se, od 1905. otprilike do 1920, "ocrtava silueta Gijoma Apolinera, i malo treba da čovek ne poveruje kako u svakoj od njegovih pesama otkriva nekog novog pesnika". Rastko postaje bliskim i slovenski odanim prijateljem Pikasu, Andreu Salmonu, Andreu Bretonu, Filipu Supou, Polu Elijaru, piscima i slikarima koji su naslućivali i afirmisali njegov pesnički talenat. U Parizu uveliko piše svoju prvu knjigu Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, a završava većinu pesama i pripovedaka, koje će kao bujicu, objaviti u beogradskim književnim časopisima 1921, 1922. i 1923. god. Sem u časopisima Zenit, Misao, Srpski književni glasnik, Rastko sarađuje i u dnevnoj štampi i nedeljnim listovima, a njegovi eseji o slikarstvu otkrivaju veliku pesnikovu spontanost i svežu obaveštenost. Za te tri godine Rastkov talenat se snažno objavio, a njegova inspiracija će dostići vrhunce i utkati se u najlepše rezultate naše međuratne književnosti.
 
Povremeno boraveći u Parizu, Rastko Petrović je ipak veran i neutažen putnik po Makedoniji, Dalmaciji i Srbiji, a manastiri, koje najčešće posećuje sa svojim drugom Aleksandrom Derokom, ostaju čudesnim dekorom njegove koliko klasične, renesansne, toliko moderne i spontane poezije. Putovali su ti mladi ljudi žedni prostora, skoro bosonogi, bez prtljaga, razdrljeni, studentski komotno, ali sa očima u koje su, kao zvezde repatice, padali pejzaži, raskaljani drumovi, prolećnje krošnje, jezerske senke i freske sa starih manastirskih zidova. Bilo je peripetija, nezgoda, neprijatnosti: ponekad su ti radoznali mladići delovali čudno i nastrano, i kaluđeri i policajci bili su gotovo ljubomorni na njih. Krupan, visok, nezgrapan, pesnik je svojim velikim očima upijao sve što se tako nevino nudilo iz umetvičkog srednjeg veka Srbije. Studevica, Staro Nagoričane, Gračanica, Sveti Naum, Ohrid, Makedonija, Dalmacija, postaju najlepšom geografijom Rastkove mladosti. On je već tako mnogo znao o srednjem veku i renesansi, o Vizantiji i raškim slikarima, a ljubav za zemlju i za hleb naučio je od svoje najstarije sestre, Nadežde Petrović, čija je slikarska vizija ozarena svetlošću patriotske akcije za vreme prvog svetskog rata.
 
U žurbi da vidi prostore, u ekstazi koju do tada nije imao nijedan putnik našeg kopna, pesnik stiže na more Jadransko, gde će se roditi njegovi široki, praznični, vitmanovski stihovi, sa nečim velikim kao stvaranje sveta. U Budvu dolazi sa Mimom Dedincem, pesnikom koga je i onda i kasnije najviše voleo među svojim književvim prijateljima. Sujeveran, religiozan, razdragan, pesnik juri obalom, i, pijan od mora, piše najbolje pesme svoje. Odeven morem, vitalan i radoznao, sa Ohridom u jednom i Budvom u drugom oku, on će tu završiti svoju duhovnu lađu, kojom će zaploviti kasnije, put Dakra, Obale slonovače i Afrike cele. Još mlad, grozničav i vreo, on je pesnik bez straha, zaljubljen u život, neodoljivo paganski dok "veličanstveno sviće jutro, a plodonosno leže veče možno". Pesnik neprestano putuje sam, ili bar hoće da bude usamljen, u telesnom i duhovnom kontaktu sa pejzažima, a lepotu koju sreće na putovanjima doživljava raširenih očiju velikog deteta. Putnik je po potrebi i po nagonu, ali njegovi putopisi vikada nisu opterećeni suvom konkretnošću, kao što, sa druge strane, nisu bez zanimljivog fakta o sredini, o geografiji, o ljudima, o predmetima, o društvenim običajima i naivnom narodnom stvaralaštvu.
 
Sav u pokretu, natrpan suncima i pesmama, Rastko će ovoje najbolje književne godine provesti na tim putovanjima i u Beogradu među svojim književnim prijateljima, među tadašnjim modernistima (Stanislav Vinaver, Tin Ujević, Miloš Crnjanski, Todor Manojlović, Sibe Miličić, Gustav Krklec) i nešto kasnije među nadrealistima (Marko Ristić, Dušan Matić, Alekeandar Vučo, Milan Dedinac, Milan Dimitrijević). Njegovu Burlesku dočekuju nejednako, sa rezervama, čak i sa podsmehom, ali Isidora Sekulić jasno i odlučno pozdravlja tu knjigu: "I još je Rastko Petrović pravi pravcati pesnik, koji zaslužuje i više drvoreza, čije pesme baš zato i plevimo što talenat i sila jarko iskaču iz kaprica i mode."
 
U decembru 1922. pojavljuje se i najbolja knjiga Rastka Petrovića Otkrovenje, zbirka poema, u kojima emocije eksplodiraju i nose stihove kao uragani. Ali knjiga nailazi na nerazumevanje, na surove i sirove otpore čaršije i kulturne javnosti. Pesnik sa ogorčenjem i strahom saznaje da je njegova poezija ne samo iznad sluha i senzibiliteta vladajuće književne publike nego i da je izazvana na neravnopravnu borbu. Reakcija kritike i publike deluje ubitačno na pesnika, prestravljuje ga i dezorijentiše. On se koleba, kao da silazi sa svojih durmitorakih visina i ohridskih čamaca, pristajući na društvene konvencije i konvencionalnosti. Već 1923. stupa u službu, u Ministarstvo inostranih dela, da bi, posle kratko provedenog vremena u Beogradu, postao diplomatski činovnik u gradovima Evrope. Bavi se i dalje publicistikom, objavljuje seriju članaka i putopisa u Vremenu, a 1924, živo i drugarski solidarno, kako je samo on umeo, sarađuje sa nadrealistima u njihovom časopisu Svedočanstva.
 
Izuzetna i nesaglasna srednjem nivou svoga vremena, poetska ličnost Rastka Petrovića kao da završava svoju mladost. Pesnik sve češće putuje, po dužnosti, a kao ataše poslanstva u Rimu, imao je sreću da mu diplomatski šef bude Milan Rakić, pesnik Kondira, Iskrene pesme i Jasike ... Milan Rakić je po vlastitoj inicijativi pomogao pesniku da pođe na najlepši i grozničav put: u Afriku. Veće otadžbine i lepšeg podneblja za našeg pesnika nikada više neće biti! Sunce koje je doživeo na tom putovanju najveća je emotivna karijera koju je mogao načiniti čovek našeg jezika. Odatle će se Rastko Petrović vratiti sa svojim velikim, vanredno toplim putopisom, u kome se nikada ne znaju granice između putopisa i poezije, običnog dana i praznika, grožđa i radovanja, realnosti, i fantazije.

Od 1930. do 1935. godine pesnik je ponovo u Beogradu, na dužnosti u Ministarstvu inostranih dela. Posle Afrike, objavljuje lirski sažetu i neobično građenu knjigu Ljudi govore, a u Vremenu daje seriju članaka o književnosti i likovnoj umetnosti. U tom periodu ubrzano radi i na svom romanu Osam nedelja, koji, na žalost, izaziva otpore uglednih izdavača i tako doživljava sudbinu izuzetno zrelog ploda: biće objavljen tek posle dvadeset i jedne godine u knjizi Dan šesti.
 
U jesen 1935, već sasvim obuzet službom, ali bez karijerističkih ambicija i bez ikakvog političkog računa, pesnik će otići u Ameriku, gde kao vicekonzul godinu dana provodi u Čikagu, a zatim postaje sekretar poslanstva u Vašingtonu. Daleko, u Americi, on neće prestati da sanja pejzaže koje je video i pesme koje nije stigao da napiše na izvoru, a grozničava žudnja za Palilulom, u kojoj je proveo detinjstvo, za Budvom i za Ohridom samo će se pojačavati kao patnja i kao želja. U jednom pismu iz tih godina čitamo: "... a onda jedanput-dvaput mesečno padne neki Njujork ili drugi izlet kroz prirodu i šume do jedne oduvek istih palančura, koja nikada manja od pola miliona stanovnika, a nikada življa od Kraljeva ili Trstenika. Iz svega ovoga vidiš da se ima zašto biti tužan i besan, iako život izgleda pun tempa a u stvari je definitivno monoton, sputan i glup ..."
 
Drugi svetski rat pesnik će provesti u Americi, u poslanstvu, na čijem se čelu nalazi kraljevoki diplomat Konstantin Fotić, jedan od najmračnijih neprijatelja nove Jugoslavije. Pesnik, međutim, ni jednog trenutka, ni jednom izjavom i nijednim gestom nije uprljao svoju ličnost, svoju veliku ljubav prema domovini koja raste, pa ipak nije imao sreće da se vrati, da ponovo obiđe drumove i jezera, šume i obale, gradove i pejzaže. Na jednom spektakularnom skupu, koji je u godinama rata, kao prilog humanosti oslobodilačkih armija, priredila Eleonora Ruzvelt, supruga predsednika Sjedinjenih Američkih Država, zapaženo je i prisustvo uglednog srpekog pesnika Rastka Petrovića, koji je tom prilikom pročitao jednu svoju poemu. Na Dan pobede progresivnog sveta, maja 1945, pesnik žuri da se javi drugovima, da im pruži ruku povratnika, da ih zamoli za reč ohrabrenja. Imao je tako mnogo prijatelja. I tako je intenzivno mislio na njih, pričao u Americi o njima, sanjao susret sa njima. Na njegova pisma, na njegovo zamućeno oko, niko ne odgovara. Kao da su zaboravili na pesnika, na neodoljive zakone njegovog bratstva, i na njegovo pravo da se ponovo nađe u Ratarskoj ulici broj 32, do koje je "sa Terazija vodio put preko Starog groblja, taj najlepši put na svetu". Iz sunčarskog oka nekadašnjeg putnika, iz vitalne ruke izlaze novi tekstovi, fragmentarni, nepotpuni, neizvesni. O Americi je napisao drugi deo romana Dan šesti, dramu Sabinjanke, u kojoj na najlepšim mestima zvoni čisto srce nedužnog izgnanika, veći broj eseja i članaka. Sa koncerata, koje posećuje, šalje svojoj sestri Ljubici Luković nekoliko koncertnih programa, na čijim marginama piše reči ushićenja i tuge, neverice i želje za povratkom.
 
Neočekivano, pogođen suncem, kao da je hteo do kraja poći po proročanstvu Isidore Sekulić, umire "od prskanja damara" (od tromboze srca) 15. avgusta 1949. godine, u Vašingtonu. Kao mladić, u danima zbega preko Albanije, bivao je svirep prema sebi, "sam sebi je kopao grob u bašti, ali se bojao smrti". Bašta u kojoj je sahranjen, međutim, ostala je toliko daleko da je i to jedan razlog više da pesnika vratimo, učinimo što bližim. Zamišljamo ponekad kako je u poslednjim časovima izgledao taj veliki, buljooki, nezgrapni Beograđanin, koji je u sklike davnih salebdžija, šegrta, taksi-vozača, boksera, putnika i vašarskih opsenara izgovarao za jedan stepen više i čudnije. Patnja je, možda, bila čemerna: od bujice svesti, koja je izbacivala tisuće ponovljenih filmova, umarao se jedan već umoren duh, a čitavom tom samogovoru podjednako su odgovarali džez-truba iz susednog nebodera i gajde koje su ga opijeno vraćale na izvore narodnog bratstva.
 
Najčešće se primećuje da su svi mladi pesnici koji su izišli iz prvog svetskog rata neodoljivo bili obuzeti onim što su tamo videli i doživeli, i da je to besomučno "očajno, luđačko, ričardovsko klanje", kako je govorio Krleža, odredilo i njihova defetistička raspoloženja i njihovu pesničku fakturu. Rastko Petrović, međutim, imao je jedva dvadeset godina, i kada se završio rat, on je već imao punu glavu starih slovenskih i praslovenskih legendi, folklora, etnografije i narodnog stvaralaštva uopšte. On je u krug francuskih pesnika unosio najčešće svoju još dečačku radoznalost, ali i bistrinu pesnika čije je poreklo renesansno, vizantijsko, slovensko, pa čak i balkansko. Kada se rat završio, Rastko je doživeo čudan i bolan rastanak sa jednim od svojih najvećih prijatelja i neposrednih učitelja: u ulici Sen Žermen, na odru je ležao Gijam Apoliner, kaga je poslednjih dana rata nemačka granata pagodila u glavu. Na sunčanoj i zlatnoj pozadini ovog rastanka, Rastko je ugledao pesnika još mlađeg i čudnijeg. Bio je to Žan Kokto.
 
Neobično zvuči, ali je dragocen fakt da je Rastko Petrović svoju književnu epohu i produkciju započeo baš tim legendama i radosnim himnama slovenskim i paganskim. On je po pariskim bibliotekama neumorno i zaljubljeno čitao knjige i stručne napise o Slovenima, a njegova mašta bila je, požarom srpskih i makedonskih šuma, još više zagrejana. Dok su Crnjanski, Dušan Vasiljev, Miroslav Krleža i drugi pevali s revoltom, gađenjem i grožnjom o tek prohujalom ratnom kriminalu, mladi Rastko Petrović nalazi prebivalište svoje poezije u perunskim i slovenskim pejzažima, koji ga dovode do ushićenja i do "apsolutne animalne veselosti", do smeha i grozničave mladićke ironije koja se vraća u neke stare, našom poezijom nikad ne zahvaćene i razigrane žanrove. Po toj spantanoj i mladićkoj vezi sa radosnim i radosničkim narodnim stvaranjem, Rastko je vrlo blizak Branku Radičeviću. Silna i žestoka veselost izbija iz sloveneke serije Rastkovih pesama, a poetski opisi junoških raspoloženja nad južnim rekama i morima kao da govore o kancentraciji bezizlaznosti, gotovo neobične i neprihvatljive u trenutku ekspresionističke, revoltantne poezije "čoveka koji peva posle rata".
 
Rastkova poezija sva je u prolećnom i radosnom dekoru, u neizrecivom stanju rasta i plođenja, u vedrini jednog ironičnog stvaranja sveta. Pesnik je istovremeno obuzet slikama i pejzažima carinika Rusoa i livadama iz domovine. U mladenačkoj poemi Pesnik na vodama on će napisati optimističku pastoralu i posvetiće je Gijomu Apolineru:

Da daš život za one gore! ta opija me lepota tvoja,
I šume gore hrastova i grebeni ti zahvaljuju.
Sada nema više kajzera, već sveža i zelena boja
I drumovi su meki i dugi.

O, ta zar za dobre one gore otputova negda misao tvoja!
Oznojeni skidali bismo ukorak šešire:
Nikada nisi, Gijome, video čvrste naše manastire,
Ni bradate kaluđere, nikada nisi alkohol pio naših zemalja
.
 
U tim ranim slovenskim i paganskim kliktajima Raetka Petrovića ima neobuzdanog romantizma sačuvane duše i arhaične žanr-slikovitosti. To je osobena vrsta mladićkog dinamizma: ono što su drugi obarali svojim velikim gnevom i revoltom, ovaj pesnik je rušio svojim vedrim i plahovitim jurišom kroz prostore starih legendi i zdanja. Nikada se ne mogu odvojiti ti radosnički akcenti i te luckaste, namerno pomerene, južnjačke, elegične koliko i frivolne poetičnosti Rastkove. Kao da na staroj renesansnoj slici crta svoje mangupluke, tako je Rastko na starim legendama raseljenih Slovena i Sredozemlja ucrtavao svoje iskrene i spontane ludorije. U pesmi Proletnja elegija ima toliko te njegove osobene iskrenosti, ali i aluzija na život i događaje viđene u ratu, pa čak i pozivanja na ono što je već primio sa konstruktivističkom teorijom modernog slikarstva. Čak je i u fakturi ova Proletnja elegija razvijena u raznovrsnim aluzijama na lektiru i na život. Rastko se ovde ponaša kao sredozemni, frivolni mladić, kao neki tek ispiljeni vitez koji se ruga vitezima, a besno jeca ljubavne stihove, da bi već u poenti posegao za sirovom i oporom lepotom šumadijskog sela. Iza stihova o flori i fauni, o prolećnim vodama i nasmejanoj travi, naiđu ironični, gotovo reporterski stihovi o volovskim tenkovima i kaplarskim ženama, o kostoboljama dvorskih dama, o veseloj, erotski inventivnoj seoskoj mladeži. Obilje tema i zavodljiva ekspresionistička igrarija odlikuju ove pesme Rastka Petrovića. Raspusna i pustolovna slovenska krv gotovo bi htela da galopira, a ta maštovita geografija koju nudi Rastkova poezija puna je nekog granovesnog i munjevitog smeha od koga pucaju mišići i raspadaju se sunca. Ako bi trebalo da podvučem antitezu koju je ovakva lirika predstavljala u odnosu na glavnu modernističku poeziju posle rata, onda bih rekao da je Rastko Petrović video krošnje grožđa i jabuka tamo gde su drugi videli brda leševa. Međutim, to nikako ne znači da je Rastkova poezija po svaku cenu htela da se odrekne svojih ratnih doživljaja. Jednostavno, na startu njegovog književnog stvaranja preovladale su legende i slovenski motivi, sredozemne igrarije i pustolovine mladosti koja svoju bezazlenost i igru pretvara u sonorne i rogobatne stihove raspuštenog mladenstva.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #3 poslato: Decembar 18, 2010, 02:46:35 am »

**
nastavak

Brzo, vrlo brzo, međutim, Rastko Petrović je završio svoju brankovsku kantilenu i stavio tačku na svoj obesni, junoški smeh, koji se tako silovito i gotovo sportski razlegao po izmišljenim slovenskim livadama i gorama. Stvaralac i pesnik, sa vrelom aktivnošću u jednom novom i drugačijem svetu, u svetu saznanja, nauke, tehničkih čudesa i sve veće radoznalosti za tajne života i tajne kosmosa, on će istovremeno savladati svoju francusku kubističku neobuzdanost i svoju slovensku suženu razdraganost. Već 1922. godine objaviće knjigu Otkrovenja, koja je u srpsku književnost pala kao bomba. Ta žestoka i epski ogromna pesnička vizija imala je nečeg tako nadahnutog i grozničavog da je bilo neverovatno videti ispod svega toga potpis jednog mladog čoveka. Sudbina veka i tih povratnih godina inspirisala je Rastka Petrovića na jedan izuzetan pesnički čin. On je, protiv svake pesničke karijere i evolucije došao u takvu krizu i u takav akt stvaranja da je hteo gomilom čisto verbalnom i ekstazom fiziološki sirovom da postigne objašnjenje svekolikog ljudskog života. Poduhvat je bio velik, opasnost takođe. O uskom književnom uspehu, međutim, nije moglo da bude ni reči, jer su ti poneseni, rogobatni, intenzivni i temperamentni stihovi zazvučali jeretički na čitavoj magistrali srpske lirike. Miloš Crnjanski, jedan od retkih koji za ovu knjigu nije imao napućene usne i neprijateljsku reč, pisao je: "Ništa nije prirodnije nego ova knjiga, danas, u našoj književnosti. Čak i kad bi bila ono što se o njoj razvikalo, ona bi to bila neizbežno ... Ako bi neko zaurlikao himnu telu, on bi, svakako, ako ništa više, bar bio savremen. Ako bi neko sastavljao čitave filozofske sisteme, poetične teorije, lirske proglase, na osnovu seksualnog, nesvesnog, materijalnog, brutalnog, teško da ne bi bio samo iskren glas bezbrojnih duša — izuzev, razume se, one čije je čuvati društvo i ideale. Davno znamo da pesnik ide pred životom, ali većina koja kod nas piše i tvrdi obratno, sad, eto, mogla bi to da dokazuje ..."
 
U dvanaest pesama Otrovenja Rastko Petrović dopire do najdubljih ekstaza i do najgrubljih telesnih senzacija. On hoće i piše elegiju o jednom izuzetnom nerazjašnjivom psihičkom životu, o biološkom stanju predrođenja, o samoj traumi rođenja o intrauterinskom životu. Ali to nije sve, to nije psihička realnost koju pesnik hoće da egzaltirano otkrije i da svojim otkrovenjem prenese na nesigurni i varljivi estetski plan. Zaslepljen takvim otkrićem i takvim tajanstvom, Rastko Petrović ne prestaje da bude pustolov koji hoće da u haosu modernog života ponovo zavoli taj pobunjeni biološki zavičaj. U potrebi da odgonetne sopstveno biće i biće svakog čoveka, u želji da precizno uđe u intenzitet telesne ekstaze, pesnik piše svoje haotične i mutne stihove, u kojima je gorčina i oporost naturalističkog porekla ipak prevaziđena i dovedena na plan jednog posebnog racionalizma. U tim ogromnim i traumatičnim pokretima tela, u biološkom damaru mišića koji imaju nečeg užasno električnog, pesnik nalazi svoj Morzeov aparat i beleži tolike asocijacije i tolike proglase svoga straha od smrti i svoje prestravljene radosti pred rođenjem. Pitanja rođenja i smrti, straha i slobode dovode Rastka Petrovića do vrhovnog košmara u ovoj knjizi. Telesne senzacije neprestano defiluju kroz svih dvanaest poema, kroz obilje sirovih činjenica i čudesnih kliktaja i prognoza. Ogromna je verbalna snaga koja hoće da tajanstvenu realnost mišića, koji rađaju i koji su rođeni, prelije u stanje poetskog i epskog.
 
U tom biološkom tretmanu i u tom suočavanju sa životom i smrću, koja nosi apokaliptične akcente i velike, bošovske dimenzije u pozadini, ima čudnog kafkijanskog straha od hijerarhije dnevnog života i od fatalnosti koja se namerljivo kreće zbog straha od smrti, a protiv same smrti. Uzbudljiva je ta zastrašenost i ta neurotičnost telesnog: tek što se rodio, pesnik bi hteo da se vrati u intrauterinski zavičaj:
 
Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,
Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci;
I, ne izlazeći više nikada, hoće
Da izbegne — bar večno — toj gnusnoj kazni, toj hajci.
 
Al zalud! u očima električnu viziju,
U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive;
Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju:
Odnese; a sa telom ujede — nepogoda — neizlečive.


U pesmi Tajna rođenja, koja je najviše eksplikativna i koja najviše govori o otkrovenju i odgonetanju telesnog poimanja i fatalizma koji Rastko izaziva svojim kasnijim, inače raskomadanim i glomaznim epskim pevanjem, ta aluzija na neizvesnost i kosmičku opasnost rođenja ovako izgleda:
 
O, crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada rašumski zanos slobode!

 
Teški su i kabasti ovi stihovi, i tako je mnogo haosa i košmara u njima. Svojim jezikom i svojom materijom oni su toliko aljkavi da na prvi pogled ne zvuče ni poetski ni umetnički. Ali, u ovoj se poeziji odigrava ne samo drama jednog pesnika nego i drama čoveka uopšte, pa je zato socijalna i humanitarna dimenzija Otkrovenja ravna njenoj mutnoj, ekstatičnoj dramatici. Iz tog izvora, iz tog poetskog vrela izlaze visoke intonacije Rastkove poezije. Neobična borba u samom biološkom jezgru života nastavlja se u biološkom životu uopšte, a ta naturalistička poema tajni rođenja neprestano pokazuje svoju mračnu očevidnost i svoje trijumfalno saznanje da u susret životu juri smrt, koja će ukinuti sve praznike tela i završiti sve očajničke bitke za mesto jednog bića u društvu i kosmosu.

Posle Otkrovenja i njegovog izuzetno dramatičnog i ekspresionističkog ritma, Rastko Petrović je napisao još nekoliko poema i pesama, ali je tek u poemi Vuk, bolje reći u torzu te poeme, dostigao žestinu svoje poetike i elektriku svoje čulne ushićenosti pred vaseljenom, pred suncem i zvezdama. U ovoj poemi pesnikove ambicije bile su najveće, ali on nije uepeo da savlada svoju ekstazu i svoje ambicije, i u toj borbi sa sopstvenim stihovima i sopstvenim senzacijama poražen je sasvim časno. Telesne senzacije, materijalne pojedinosti, osećanje trajanja u bergsonovskom smislu, pozivanje na detinjstvo, himnično radovanje pred jednim sunčarskim sistemom, sve je to šikljalo iz istog izvora, ali ne sa istom snagom animiranja i doživljavanja. U poemi Čas obnove, koja spaja konkretnu ljudsku situaciju i nešto misteriozno što se životom priželjkuje i nagoveštava, na stepenu gotovo romantičarskog noćnog hoda kroz beogradske ulice kao kroz ulice koje su izvrnute u sjaju Sedam Vlašića, Rastko poraženo, ali gordo dovikuje:
 
Sve manje ovom svetu moj duh kao da pripada,
Čas ležim, čas koračam, i ne čujem ničiji više glas;
Niti mi sunce pošlje rukom svoj pozdrav sa zapada,
Samo mi kane koja suza, učini li mi se u daljini njen stas.
Jednom jedinom linijom poteklo je, nada mnom, sve što je bivalo,
To gusto-zračna reka neumitno otiče beskraju;
Bože moj, javu znam, ali šta bi sa onim što se snivalo,
Toliko naše mladosti kom plavom otiče beskraju?
Plačem, jer se takvom istom linijom gordio negda njen stas.


Rastkovi stihovi komponovani su kao drama, ali su iskreni i otvoreni kao ispovest, iako se teško čitaju i sporo dešifruju. U njima nema ničega od artističke brige i od poeteke alhemije. Kao da su izašli iz grla na smrt ranjenog hajduka: i divlja psovka i velika povelja životu neprestano teku u donjim rejonima ove poezije. Ono što je elementarno i silovito ponekad izgleda da je dekorativno, a ono što je suma svakojakih podataka iz umetnosti i iskustva ponekad izglela kao aljkava mitologija. Međutim, u temperamentnoj mladosti Rastkove poezije lako je odvojiti žurnalistički modernizam i verbalistički mulj od autentične i ekstatične sile pesničkog bića. Ta divinacija života i tela nepoznata je u pesničkom toku i evoluciji kod nas. Ako je Laza Kostić u nevinosti jedne građevine hteo da uspostavi poetski dijalog sa Bogorodicom, onda je Rastko Petrović, u svojoj slovenskoj i barbarskoj potrebi za iskrenošću, pokušao da uspostavi ravnotežu između nemirne radosti rođenja i neizbežne paklenosti smrti. I jedno i drugo iskušenje pesnik nije izbegavao i nije podvodio pod vulgarni racionalizam niti pod muzejski modernistički plašt. Baš zato treba navesti i dalje reči solidarnosti i vere u ove stihove koje je još 1923. potpisao Miloš Crnjanski: "Nema danas težih stihova, kod nas, od ovih; zamaraju, umaraju, od gnušanja do suza potresaju. Strahovita želja za majčinom utrobom, tuga za mećedonskim drumovima, gorak hleb na dalmatinskim otocima. Ne vozi li se, kao sveti Ilija, zaista neki knez Potemkin po oblacima, za kojega je sve to rođeno, neispevano, niklo, pa će uginuti kao skot od hleba i porođaja? Najlepša je knjiga tu gde nosi na sebi miris vina i ulja ribarskih krčmi Korčule. Pesnik je zaista tamo proveo leto. Kako je bolno misliti na ono iz čega postaju ta ekscentrična dela! ..."
 
Moderni vek srpske poezije počeo je na brdima leševa iz prvog svetskog rata. To ne znači da je ova pesnička mladost išla samo za intervencijom na jednom planu koji je bio isto toliko pogođen koliko i dublji, elementarniji, životniji planovi. Ona je išla za svojim opštim mladenačkim bolom i revoltom i za svojom lirskom prosvećenošću: na izuzetnim i verolomnim stranicama istorije, briga za ljudski kolektiv bila je prepevana na brigu ličnog bola i stradanja. Ali, zasluga pesničkog dela Rastka Petrovića leži u činjenici da nikako nije hvatao samo senku i model iz događaja, senzacija i udesa rata, nego je pošao dalje, ka poeziji biološkog porekla, ka pitanjima telesne egzistencije i prema slobodi koja tako tanano i gorolomno postavlja pitanje budućnosti kao pitanje smrti. Sa Rastkom Petrovićem, Milošom Crnjanskim i Dušanom Vasiljevim oglasio se onaj pobunjeni i prevratnički duh "čoveka koji peva posle rata", duh u kome nema demoralizacije, ali u kome ima tako mnogo subjektivnih dužnosti prema stanjima koja su proizveli veliko ratno klanje i košmarna slika ljudskih seoba. Rastkovo pesničko delo, u trenutku njegova starta, bilo je primljeno sa podsmehom, zluradošću i ogorčenjem. Toliko mnogo fantazije i tako mnogo nepokornosti i revolta u saosećanju i ljudskom bratstvu nije moglo da primi romantizmom i simbolizmom uspavano građansko čulo. Bez ijednog akcenta spokojstva, bez deklarativne ravnoteže iskustva i iskušenja, bez svilene versifikacije i luksuzne poetske misterije — ova poezija je izrastala iz besa i tajne fiziološkog života, a njena široka intonacija ukazala se kao obuhvatno svedočenje jednog sna u bezdanu i jedne detinjske radoznalosti u svetu.

Metodi i modeli Rastkove poezije nisu skamenjeni, nisu savršeni niti završeni u svojoj jezičkoj energiji i svojoj pesničkoj fakturi. Pa ipak, to delo je nastalo u epohi srpske poezije koja je bila bogata ličnostima i koja je konkretizovala snagu subjektivnog lirskog opredeljenja. Ako je 1922, Otkrovenje bilo "primljeno" kao juriš za skandalom i kao obesno francusko zavitlavanje, ono je, kasnije, bezmalo determinisalo najveće tajne i najveća otkrovenja u srpskoj lirici uopšte. Ne direktno, i ne školski. Privlačnost Rastkove poezije nije spoljna i nije u vidljivim odjecima. Ona ima svoju magiju preinačenja, ona naoružava svojim velikim muškim suzama. Ona, najzad, od ljudi industrijskog vremena gradi (mitska bića koja se u onu i snoviđenju kreću kao po ulici ili stadionu. Veliki poduhvat Otkrovenja istovremeno je i delo jednog revolta koje neprestano teži sreći i suncima, zemlji bez granica i "zavičaju nege". Na tamnim, magmatskim izvorima života, Rastko Petrović je doživeo susret sa ljudima pojedinačno i sa čovečanstvom u celini. U tome je puna životnost njegovog pesničkog subjektivizma i iskrenosti nad ponorom koji se otvorio u godinama rata. Mesto Rastka Petrovića u modernoj srpokoj poeziji nije samo mesto onoga koji je bacio kocku i koji čeka da u rezultatu učestvuju drugi i mlađi. U tokovima i strujama te poezije, pre svega gustom i jedinstvenom knjigom Otkrovenje, on ostaje prvak unutrašnjih ritmova i dragocene vizije fiziološkog života. Tako veliki luk iznad života i sudbina nije ispisao nijedan pesnik kod nas, a što je taj luk fragmentaran, zakovitlan i raskomadan, glomazan i rogobatan, nikako ne znači da je lišen čudesnog i čednog sjaja pune umetnosti i lirske iskrenosti.

Odviše ozbiljno ovog pesnika i ovu imaginaciju uzimali su i juče. Ne mogavši, doduše, da ga asimiluju potpuno, da ga otkupe u seriji dragocenosti, najbolje su ga prihvatili oni koji su i sami bili vrhovi, iznimni električni vrhovi naše literature: Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Marko Ristić i nadrealisti, manje teorijski, a više iz solidarnosti, iz simpatija. Rastkovom poezijom i njegovom snagom doživljaja bavio se i njegov već poslovični rival Miloš Crnjanski, koji je (a što se meni čini preteranim) u jadranskom romantičarskom ritualu Otkrovenja video nastavak Radovanovih trogirskih lavova, čije su čeljusti nepotrebno uprljane šatrovačkim učenjem, spontanim govorom, dečjim motivima, industrijskom pomamom. Publika još ne zna da reaguje, ne zna da putuje poetovom mapom našeg junaka; ona ne zna ni deset karakterističnih motiva naše poezije, nesigurna je, skrupulozna, neobaveštena, naviknuta na građansku slikovitost, pa ipak dovoljno je jedno novo, ofanzivno prelistavanje Otkrovenja da bi se osetila nekoristoljubiva Rastkova uloga u stvaranju novog senzorijuma, u obnovi, u ponovnom otkrivanju poezije.
 
Drugim rečima, Rastku Petroviću nedostaje mnogo da bi bio građanski pesnik. Čak i kada je bio usamljen, napušten ili na vrhuncu hude slave, i blizu dokumenata koji su ga mogli naterati da veruje sada ne samo u "veliki, divlji, pijani fizički život" nego i u sintetičke odjeke svoje poezije, kao vitalističkog plakata industrijske epohe — on je dozvoljavao sebi pravo na međuprostore u kojima se dalje, sve dalje, zadržava prevod života i rečnik rastinja, pad reka, jurenje oblaka, ali za sebe. Ozbiljnost je bila urođena pesniku, a njegov ideal gigantskih gestova nikako nije ideal barda koji hoće da eliminiše život da bi se time mogla koristiti samo njegova poezija. Pokušao je on da se prilagođava, da se uteruje u norme i paradokse svoga građanskog sveta, da se snalazi u neuporedivo amoralnoj instanci koja je preinačila i sunovratila Crnjanskog, ali je iza i posle svega ostao nesređen, nezgrapan, kontradiktoran, gorak, očajan. "Proći ćete i vi, dani senzualnosti, gordosti mladićske, velikih drhtanja. Umoran od godišnjih vremena, od prijatelja, ograničenih, koji su ponositi, od sopstvenih misli kojima se hoće pridružiti matematički oblik, izaći ćemo tako naglo iz života da će šum tkiva kao odeća još ostati za nama."
 
Sudbina Rastka Petrovića ima nešto od sudbine Odiseja, od sudbine očajnika. Otkrovenje je bilo njegov trijumf, njegov izraziti sebični trenutak, a sve ono što je dolazilo kasnije bilo je kotrljanje niz stepenice: olovo se razlivalo svuda, a ležišta same poezije nisu više mogla da ga prime. Poetska ekstaza postala je sve više hazard, a u tom nametnutom i buržoaski isforsiranom hazardu Rastko Petrović se morao ukazati kao kafkijanski samooptuženi prosjak lepote, čija brzina prolaznosti nije mogla da se meri nijednim vaseljenskim satom. Sudbonosni krik rođenja i industrijska alegorija rođenja uopšte determinišu tog pokorenog i satrvenog pesnika i zato je biografija njegova isto toliko prosta koliko i čudni životopis Mervilova juvaka Ahaba: preuzeo je tvrd, uvređen čovek akciju, koja se poklapa sa očajanjem, ali sa očajanjem kao poentiranom pobedom.
 
Rastkovo pesničko delo je, i kao fragment i kao vitalistička lozinka, prirodno izraslo iz naše pesničke rase i našeg jezika. Nepomirljivo u svome dobu, ono se teško meri sa definicijama, rang-listama, školokim metrima i antologijskim milostima. I kada ne očarava u prvom naletu, i kada je zanemareno u rafinmanu, i kada je razboljeno drhtavicom bez imena i leka, i kada se pojavljuje kao košmarna slika ljudskih telesa, stabala i minerala, to pesničko delo doživljuje se kao raskošna i specifična umetnička materija. U tom lavirintu samorazvoja pesnik nikada nije dostigao savršenstvo, nikada se nije smirio u formama i zakonima književnog posla, pa ipak je nadživeo i eksplozije svojih damara i ugarke svoje velike vatre. Takva pesnička ekstaza besprimerna je u našoj poeziji: nema težih, mutnijih i sjajnijih stihova istovremeno u kojima je biće zasićeno životom a za životom žudno i ludo.
 
Zaslepljen životom koji se pred njim kidao i koprcao, čas kao neizbežna slika socijalne realnosti, čas kao košmar i snoviđenje u kojima bi se teško snalazio i sam Frojd, veliki putnik i veliki drug, pesnik Rastko Petrović žudeo je za što većom ekstazom, kao što liričari od rase i nemira žude za čistotom. Ta ekstaza bi svakako bila bolje i dublje komponovana da je istovremeno pesnikova radionica proizvela sva sredstva, dozvala u pomoć sve kristale i sve instrumente izraza, sintakse i metaforike. Ovako, najbolji komadi ove poezije napregnuto izlaze iz glomazne, bezlične mase, iz vrtloga i kanjona jednog jezika koji je skoro do nepismenosti tragičan i mutan, praskav i silovit. Pesnik je više beležio ekstaze no što ih je oblačio u metafore i slike; više je govorio organski no što je stvarao u hladnom dijalogu sa hartijom. U nedoumici smo da u svemu što nam liči na pesničku organizaciju naziremo, pre svega, taj neumerni telesni diktat, koji se na najboljim stranicama Otkrovenja pretvara u oratorijum, u san prvorodstva i rođenja uopšte.
 
Književna, pesnička karijera Rastka Petrovića trajala je strahovito kratko, ali je njena golema žeđ za životom, za saznanjem organskih blaga života u jednom dinamičnom svetu i jednom vaseljenskom haosu, potrajala preko mnogih iskustava i iskušenja poezije. Nekolike indikacije koje je pesnik dao u svojim esejima i memoarokim zapisima, kao što je recimo, Dvadeset godina povratka poezije u život, svedoče o pesniku sa optimističkom suzom i grozničavom sanjarijom jednog sveta koji nije lišen renesanse ili tehnike, i koji čuva prevagu organske religije i lirske revolucije subjekta. Odupirući se viziji ratnog klanja, a sa glavom punom plahovitog i odisejskog detinjstva, Rastko Petrović nije izdržao u svome istančanom grču i revoltu: građanski val vrlo brzo je prešao i preko te "obećane poetske zemlje". Ali takva snaga žrtvovanja rođenja u bolu i čežnji koja rođački spaja slovenske legende i anonimne uzdahe srpskih vojnika, vijonske balade i makedonske tužbalice, botičelijevske oči i pikasovska oštra temena, ostaje u našoj lirici izvanredna i jedinstvena. Mi danas osećamo sve elane i sve nemoći međuratne lirike, ali dobro je što ne ispuštamo iz vida tu rastkovsku snagu pokreta, stremljenja, jurišanja, mistike, realnosti, onoviđenja, videlaštva, odricanja, radovanja. U njegovim pesmama sunce je simbol i svetilište, a bol i sunce podjednako su natrpani u mišiće. Bilo bi mnogo ako bi se tražile sinteze u takvom delu. Obnavljanje života i grcanje u njegovim neminovnostima, panteizam mističan, ali na način velikog deteta, to je rezultat i to nauk za one kojima Rastko Petrović nije samo književni slučaj i samo istorijski književni fakt.

Neosporni gospodar nadahnuća i dečjih ushićenja što su na izvorima bosa i slobodna, kao junoše na vodama, kao device u jagodama, uvek sa nama kao "horovođa vetrova", pesnik je obuhvatio slovenske, azijske i floridske lađe i zanavek otišao u pohode Suncu, koje ga je dopevalo, koje ga je vratilo na tašmajdansku agoru, gde se svedoče ljudi i narodi, gradovi i nemenikuće...


Milosav Mirković




SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #4 poslato: Decembar 18, 2010, 02:46:57 am »

*
Stihovi Rastko Petrović
IZBOR IZ RANOG PESNIŠTVA


SONETI NA VODAMA

Proleća evo, mlade grane listaju,
Kopne snegovi, vizije mnogobrojne,
Po svoj se zemlji vode nove blistaju:
Čovek tad trči na stave neprobojne.

Proleća evo: opet doba snevanja;
Sad se zbivaju stvari neobjašnjive:
Bleskanja daljna, potom tvrda sevanja,
Zelena i roza obnažuju sanjive.

Tužan prolećem, tek veseo u jesen,
U zebnji kakva sneg će polja otkriti,
Da li strukovi biće opet previti.

Doba je žalbe, mladost čezne, uznesen;
Orla sen krila mojoj seni dodaje,
Da čudne moći što mi nebo zadaje:

Pod senkom mojom, eno, brode dečaci,
Jaja gusaka kupe kao divljaci;
Možda ću biti o njihov čun raznesen.

Evo proleća, naše reči listaju,
Na svim usnama usklici su ljubavi,
Po svoj se zemlji mlade vode blistaju,
Za plugom čovek tad juri po dubravi.

Sad je proleće, sakrite se, devojke!
Neznano kako klas će brazdom iznići,
Slučajno sejač da zaseje uvojke.
Haj, doba čežnja i vizija, mladići.


PROLETNJA POSMRTNA LISTA

Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Što me mori.

Nijedna vizija nije nego vizija smrti:
Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti,
I ništenjem začas probudimo lepotu.

Zadremam večeras, gle,
Zauvek,
Pitajući:
Da li to sviraju mazurku ili gavotu,
Ili što drugo.
Zbogom.
U 11¥ opelo, crkva Sv. Marka!

Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Kad me mori.

Naš sin, naš brat, naš unuk
Nikad neprežaljeni,
Jovan,
Umre u cvetu svoje mladosti
Na dvadeset i prve godine rođendan.
U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti:
Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni;
O, jadni sine,
Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!
Naš sin Jovan
Bio najbolji đak;
Od svih drugova ljubljen i mio,
Kao krin među devojke nosio muškosti znak.
U jedanaest i po opelo, crkva Sv. Marka.
Ožalošćeni...
Oči plave tvoje: njive malene neba.
Po kojima prstima sejao si zvezde;
I misli ti kao košute što se u toplini gnezde.
Ali tvoje grudi!
Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza.
U dečaštvu džbunjak zeleni sveži,
U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.
Kroz njih duše vetar ništenja i studi,
I uvek je noć u njima,
Jadne tvoje grudi:
Samo u praznini što kao grozd srce visi.
Ne, Kaica Vojvoda više nisi!
Bolani Dojčin možda samo.
Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu
U mraku:
Svaki čas trudi se da poleti, krilima zaleprša,
A onda je mrtvije obešena.
Kao hranu,
Proždire tuberkulozu.
Pod njom pustoš krša,
Rovitih stena.
Ili je jedini grozd okačen o lozu,
Kao sok iz tebe siše tuberkulozu.

Pod vrbama je pisao pesme,
Kraj voda je sanjao devojke;
Zažarene mu bile jagodice grozničave
Na pomisao: da jedne malene dojke
Nikada dodirnuti ne sme,
Pod vrbama tek zelenim, na obalama Save.
Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna.
Isto je prezirna i srca ledna,
Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.
Na adi prekoputa
Ljubila je baš tog trenutka, opijeno,
Jakog i milog jednog regruta.

I to je sve.
Ožalošćeni,
... do groba.

I na grobu će biti napisano da je bio
Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad.

Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
To se dogodilo ovako:
Pred veče napusti dom,
A imao je tada godina šesnaest,
I uputio se najbližim putem kojim se lovci veru.
Do jutra je već stigao tamo lako
Usred bitke, kad se kršio najžešći lom.
Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest:
Napred, na juriš! —
Jedini se kraj pukovnika nađe on;
Sam od jedne granate bi zakopan.
Svi držahu da je mrtav i počast daše,
A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan:
Napred, na juriš!
Bitka dobijena.
Bio jednom heroj i sam;
Doboši objaviše njegovu pobedu:
Pam, pam! Pam, pam!
Bio je jednom heroj i sam:
Pam, pam!
I to je sve,
I šta bi više!
Opelo, crkva Sv. Marka,
Saučešća primaju do groba ucveljeni.

Kakav je danas divan sinuo dan:
Na suncu se rascvetale sve ruže,
Život Jovana neki je daleki san,
Iz čamca gledam kako ribe kruže.
Pod talasima gledam kako ribe kruže.
Bacimo brzo mrežu, mili druže;
Kakav je danas plodan sinuo dan.

Bitka je dobijena,
Doboši zvone:
Pam, pam!


Izbor iz ranih pesama, objavljenih 1921. godine. Prva je štampana u drugom broju zagrebačkog časopisa Zenit, a ostale u Srpskom književnom glasniku (N. s., knj. III, br. 8 i knj. IV, br. 8 ). / Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #5 poslato: Decembar 18, 2010, 02:47:20 am »

**

RASTKO PETROVIĆ

Pesničko iskustvo Rastka Petrovića pruža nam dragocenu priliku za razmišljanje o samoj suštini stvaralačkog čina. Da li je poezija jedna nadasve impulsivna, iracionalna delatnost, koja prevazilazi literaturu i pridružuje se drugim spontanim životnim manifestacijama? Ili je ona svesno izvojevana vlast nad sirovom i amorfnom materijom, pobeda stvaralačke misli nad slepim nagonom, suštine nad pojavama i strukture nad haosom? Da li amaterska strast, ma koliko iskrena ona bila, može ostati jedina pokretačka snaga poezije? Ili su estetički smisao i jezička kultura pesniku isto toliko neophodni koliko i silina i neposrednost doživljaja? Od odgovora na sva ova pitanja zavisi umnogome i sud o književnom delu Rastka Petrovića.

Rastkova velika pasija, a to znači i strast i mučeništvo, bila je misterija telesnog, koja mu se otkrivala u punom sjaju vrhovne pesničke lepote i kobi preko najsvakodnevnijih fizioloških manifestacija: disanja i koračanja, sitosti i gladi, uspavljivanja i buđenja. Pred tom slikom golog fizičkog postojanja on je stajao kao pred čudom koje ga u isti mah obespokojava i zadivljuje. Rastko je gledao svet onim istim detinjastim, zadivljenim očima, čednim i divljim, koje je voleo da traži kod Starih Slovena ili primitivnih afričkih plemena. U njegovom Otkrovenju, u Burlesci gospodina Peruna, boga groma, u njegovim pripovetkama i putopisima vitlaju telesa i pomalja se sva sila džungli i drumova, trbuha i kuhinja, materinstva i kanibalizma, porođajnih muka i zverskih urlika. Sve se to komeša i vrve u jednom pomamnom, zahuktalom ritmu, bez određenog smera. Rastko se nije mnogo trudio da, poput Bodlera ili Remboa, dođe do svog poetskog sistema i nove "alhemije reči". Predavao se doživljajima svojih čula slepo i podatljivo, sa jedinom željom da ih što neposrednije iskaže.

Rastkovo Otkrovenje je egzaltacija nagonske prirode čoveka, iz čijeg mesa izviru sve lepote i sva saznanja: i poezija, i religija, i moral. Na "sudarima seksova" počivaju svi oni veličanstveni i strašni životni treptaji koje nauka istražuje, a pesnik ih proslavlja. Otkriće tajne rođenja predstavlja, za Rastka, najveće pesnikovo otkrovenje; ona je hleb i vino jednog novog jevanđelja koje je čoveku od krvi i mesa podiglo oltar na zgarištu srušenih bogova. Čovek je zanos i bol materije koja postaje svesna sebe. U njegovoj podsvesti skriveno je sećanje ne samo na prošlost ljudske rase, već i na prve organske čestice iz kojih se klica života zametnula. Njegov "jedini san" to su ona veličanstvena kruženja i preobražavanja nesvesne materije iz koje je ponikao, a najveća je ambicija poezije da te drhtaje i ritmove dosluti i ovaploti, da ne bude ništa drugo do jedna od nagonskih funkcija te "najdivljije, i nazdivnije zveri" koja se zove čovek.

Ali, najdivnija među zverima, čovek je istovremeno i "nepreglednosti životinja, to jest zver čije su čeljusti razjapljene prema beskrajnosti", i to je izvor njegove patnje i nezadovoljstva. Sve slasti koje je okušao, sva zverstva koja je počinio, svi drumovi kojima se uputio ne mogu ga zasititi; njegova je glad neutoljiva, jer je to metafizička glad; sve telesne ekstaze kojima se predavao bile su samo uzaludni pokušaji da prekorači granice telesnog. I pesnik, koji beskraj nije umeo, niti je hteo da predstavi sebi drugačije do telesnim predstavama, vraća se samom praizvoru telesnog, prvoj klici života, biološkoj plazmi, kao kolevci svih snova o beskrajnosti. Još nezaražena bolešću svesti, bezbedna u svome neznanju, zaklonjena od zbilje i njenih košmarnih snova, materija u embrionalnom stanju jedina sanja veličanstveni, kosmički san o prostorima i dubinama, jedini san van svih ljudskih mera i granica, čedan i beskrajan, začet od pamtiveka u krilu svemira. Čoveku je dato da taj san odsneva samo jednom, u utrobi majke, ali nostalgija za njim pratiće ga celog života. Svaka povreda kojoj ga život bude izložio, sva klonuća i razočarenja sećaće ga na povredu koju je pretrpeo došavši na svet, i budiće u njemu žudnju da se vrati u bezbedno, toplo krilo prerođajnog blaženstva.

Tako se mitska predstava o čovekovom padu preobražava u Rastkovom Otkrovenju u psihoanalitičku predstavu traume rođenja, a čežnja za povratkom "zlatnog doba", o kome govore ciklišne kosmogonije, u čežnju za povratkom u prenatalno stanje. Ali taj blaženi intrauterinski san nema, u Rastkovoj viziji, nikakvog spiritualnog ni simboličnog značenja. Praslike koje je on otkrivao u području nesvesnog evociraju uspomenu na jedan svet u kome vladaju čisto biološki zakoni, a snovi o prerođajnom blaženstvu prepliću se sa snovima o blaženom životu Starih Slovena ili primitivnih afričkih plemena:

Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja
---------------------------------------------
Ja vam neću spomenuti nikad
Prašumski zanos slobode!

(Tajna rođenja)

Kult primitivnog mentaliteta imao je za Rastka pre svega kompenzacioni značaj. Čitavo njegovo stvaralaštvo, i poetsko i prozno, prožeto je žudnjom za jednim nedostižnim idealom strasnog, nesputanog življenja, koje je njemu, intelektualcu evropskog kova, bilo uskraćeno. U arhaičnim i primitivističkim kultovima, koje je toliko voleo, on je video samo njihov orgijastički karakter; njihov dublji, ritualni smisao ostao mu je nepoznat. Zato se Rastkov pokušaj zasnivanja mita o večitom povratku na psihoanalitičkim temeljima morao završiti porazom. Kružna putanja koju Rastko opisuje u Otkrovenju zatvorena je, a njegov san o povratku kazuje nam samo to da povratka nema. Uzalud će pesnik pokušavati da ponovo nađe svoj izgubljeni raj predajući se čulnim zanosima i maštanju o primordijalnoj slobodi. On se ubrzo morao osvedočiti da je njegova žudnja za raskidanjem "svih veza, svih morala" bila beznadežna:

O, ja slobodom nisam ništa stekao
Ni nazreo dno ponora strašna...


U ovom svetu gde "svaki list poriče postojanje jednog drugog sveta, slobodnog i bez mere," gde svako rađanje nanosi bol, gde majčine oči sa slike moraju da užasno pate, čovek nije više zver, najdivljija i najdivnija, već istoričar: zakon istorijske nužnosti srušio je mitsko carstvo slobode, a svest o bolu prouzrokovala je bol svesti, kojeg se nikakvom neukrotivošću pesnik neće moći osloboditi. I on ponovo kuca, prestravljen, na "mišićna vrata ovog života"; ali "crvena svetlost doma gde se ne vraća" neće ga odvesti putem spasenja, već do mesta smrtnog košmara. Životna stanja koja mu se činiti nalik na prenatalno stanje biće sve češće stanja obamrlosti, otupljenja, gubitka životne energije i gubitka pamćenja. I krug će se zatvoriti: čežnja za intrauterinskim životom izjednačiće se sa čežnjom za nebićem, a tajna rođenja sa tajnom smrti.

Kao i sva moderna poezija egzistencijalnog smera, koja u pustolovini mesa vidi jedinu mogućnu pustolovinu čoveka, i Rastkova se poezija morala naći jednog trenutka pred osećanjem apsurda kao pred krajnjim ishodom svog biologističkog nihilizma, Ali Rastko je bio suviše mladalački pust, zaljubljen u život i romantičarski zanesen da bi se predao beznađu. U svojoj nedovršenoj poemi Vuk on će ponovo otkriti plameni zrak koji ga je, dotičući iz matere, vodio u Otkrovenju putevima slobode. Ali to neće više biti biološki, već kosmički putokaz. Svetlost koja je obasjala čas njegovog rođenja pesnik će prepoznati okrećući se njenom kosmičkom izvoru, Suncu. Ne odričući se svog senzualističkog zanosa iz Otkrovenja, on će pokušati da premosti granice telesnog uspevši se uz lestvice sunčane, taj najviši simbol stremljenja ka vrhuncu:

Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan,
Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve.


U nekoliko mahova još pokušaće Rastko da krene tim putem pročišćenja i sublimacije svojih mladalačkih vizija. Ali svi ti pokušaji ostali su polovični i nedorečeni; za pesnika Rastkovog kova bio je to pretežak put.
 
"Prođoše dani senzualnosti, gordosti mladićke, velikih drhtanja. Umoran od godišnjih vremena, od prijatelja nevernih, koji su ponositi, od sopstvenih misli kojima se neće pridružiti matematički oblik, osetismo se opet beskrajno ojađenim, naročito usamljenim; umnoženi svim onim što nazivamo svojim a što nas krade a ne pripada nam: nameštaj kućni, zbirke pesama, nekoliko knjiga, i toliko uobraženosti (pretpostavke) na izvesne doživljaje."

Ovim rečima iz Rastkove nedovršene poeme ne treba komentara. Vuk je bio poslednji veliki Rastkov pokušaj do proširi vidokrug svoje poezije i uzdigne je do univerzalnog; pesnik više nije imao snage da ga dovrši. Dani senzualnosti i velikih drhtanja bili su prošli, a sa njima je usahla i ova poezija, koja je svu svoju snagu crpla sa afektivnih vrela.

U tim mladalačkim osobinama njegovog pesničkog dara treba, po mom mišljenju, tražiti osnovne razloge Rastkovog preranog rastanka sa poezijom. Otkrovenje je pre svega uzbudljivo svedočanstvo o traumatičnom doživljaju sveta jednog preosetljivog, neiživljenog mladog čoveka, kome je u poeziji mnogo više bilo stalo do "helioterapije svesti" nego do umetničke kreacije. Sam on isticao je ne jednom da "ne ostvaruje veliku umetnost, već samo veliku ekstazu"; "Počevši da pišem ovakve pesme" — pisao je Rastko u svome Otkrovenju — "pevam ih ne iz kritike na život, već nađoh čitavo blago životnih zanosa i oduševih se da stvaram". Ako prihvatimo tvrdnju Edgara Poa i Bodlera da je kritički duh onaj koji stvara, neće nam biti teško da objasnimo zašto Rastko nije umeo da svojim mislima "pridruži matematički oblik" i savlada "toliko uobraženosti na izvesne doživljaje". Kritičkog duha on nikada nije imao, niti je uspeo da stekne moć duhovne koncentracije. Jednom zauvek on se bio predao na milost i nemilost onim nepojamnim "rečima i silama razvića" koje je nalazio u domenu afektivnog života, nemoćan da ih ukroti i razjasni.

Smatrajući da su se nadrealisti "pri beleženju podsvesnih matica ograničili na fermentaciju ideja", Rastko je svojim slobodnim asocijativnim pisanjem nastojao da izazove u prvom redu fermentaciju osećanja. Ali njegov diskursivni, rekao bih skoro raspravljački ton, svedoči nam o tome da refleksivne tendencije u njegovoj lirici nisu bile zapostavljene. Rastku je, za razliku od nadrealista, bilo mnogo više stalo da pronikne u tajne onih "sila nemerljivih" koje vadaju svetom, nego da gradi nove poetske svetove, čarobnije od stvarnosti. I tu se javlja osnovna protivrečnost njegove poetike. Zagrcnuta i prenadražena, prepunjena emotivnim nabojem, njegova rečenica ni jednu misao nije mogla da izrazi do kraja: ona se neprestano uplitala u kontradikcije i ambivalentne iskaze. Pridajući pojmovima emotivno značenje, Rastko je sa njima postupao kao sa slikama: prepuštao ih je volji slučaja, ili ih je upotrebljavao na sasvim proizvoljan način. Rasplinut i zbunjen, on se u domenu apstraktne misli teško snalazio. U njegovim najboljim pesmama ima rečenica koje ne samo da su alogične, već se i gramatički teško daju povezati:

Probijajući se kroz san i ljubavi,
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti (...)
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l' s tobom, ili oni sami
Nađoše put ovuda za beskraj
?

Ne umejući da razgraniči konkretno od apstraktnog, sliku od pojma i misao od osećanja, Rastko je tradicionalnim deskriptivnim sredstvima opisivao psihičke afekte, a misao izražavao na afektivan način; otuda onaj stalni raskorak između intelektualnog i emotivnog značenja njegovih pesama, koji je mnogo više znak mladalačke neveštine i pometenosti nego kakav dublji psihoanalitički simptom.

U svojoj strasnoj privrženosti slobodnom, nekontrolisanom beleženju "točkova svesti", prevideo je Rastko jedan od osnovnih činilaca koje taj metod podrazumeva: magiju poetske slike. Retko će se dogoditi da u njegovim pesmama nađemo one smele, munjevite metaforične preplete, koji predstavljaju jednu od najznačajnijih osobenosti modernog pesničkog izraza. Oskudna u leksičkim i metaforičkim vrednostima, Rastkova rečenica ograničavala se na to da na stari, diskursivan način postigne onu slikovitost asocijacija, koju su drugi postizali asocijacijama slika. Prvi i najautentičniji predstavnik moderne osećajnosti u međuratnoj poeziji, Rastko nije mnogo doprineo njenom izražajnom obogaćenju. Njegova izražajna nezgrapnost i smušenost nisu bile samo posledice prevelike težnje za spontanošću, kao što se to obično ističe, već i jednog urođenog nedostatka jezičkog osećanja koji, osim u knjizi Ljudi govore, nigde nije uspeo da otkloni.

Jedna detaljnija analiza njegovih poetskih i proznih tekstova pokazala bi da se Rastko stalno kolebao između dva jezička obrazca, našeg i francuskog, ne znajući kako da ih uskladi. Rastko je očigledno nastojao, kao Crnjanski ili Vinaver, da se oslobodi krute konstruktivnosti i šematičnosti tzv. beogradskog stila. Ali, nemajući dovoljno sluha da na samom izvoru narodnog i gradskog govora traži nove jezičke mogućnosti, on je pokušao da staru rečeničnu konstrukciju učini gipkijom lomeći je i rastežući na najproizvoljniji način. Stojeći na tako nesigurnim sintaksičkim temeljima i sastavljena od amorfne leksičke građe, Rastkova poezija tonula je stalno u vrtloge mutnog i nedorečenog. Idući za stopama Remboa i Apolinera, Rastko nije uspeo da uvidi da njihova poetska reč, i kada je bila skrivena velom tajanstva, nikada nije bila jezički konfuzna i mutna, da su i najsloženije njihove misli bile savršeno čisto izrečene.

Bilo bi ipak nepravedno svaliti na Rastka svu krivicu za njegove jezičke muke i pometnje. Ako ga već poredimo sa Remboom i Apolinerom, treba se prisetiti da je njihovo pesničko iskustvo bilo plod jednog dugotrajnog procesa oslobađanja od klasičnih poetskih normi. Probijajući brane stare prozodije, svi ti novi, prevratnički tokovi francuske poezije slivali su se uvek na najprirodniji način u matični tok svog književnog jezika. U našoj poeziji takvog kontinuiteta niti je kada bilo, niti ga danas ima. Vesnik jednog novog vremena, u kome će pesnik morati da ustostruči svoju sposobnost primanja i sređivanja najheterogenijih utisaka, Rastko se morao naći pred onim istim preprekama o koje su se slamali svi naši veliki avangardni poduhvati od Branka Radičevića do danas. Izražajna sredstva kojima je on raspolagao bila su suviše oskudna da bi mogla oglasiti moćno i bez kolebanja nova pesnička sazvučja. U svojoj grozničavoj žurbi za izgubljenim vremenom naš jezik jedva da je bio stasao do parnasovskog ideala formalnog savršenstva, a već je Rastko najavljivao pobedonosni pohod iracionalizma i vaskrsenje nacionalnih tradicija. Treba li se onda čuditi što je njegova misao tako tegobno nalazila put do novog umetničkog oblika?

Od svih naših pesnika između dva rata, Rastko Petrović je imao najviše uslova da dostigne evropski nivo poezije svoga vremena. Prvi naš liričar koji ne dolazi sa zakašnjenjem, on je, uporedo i u dosluhu sa pariskim avangardistima, začuo prve, uznemirene i još uvek ushićene otkucaje bila nove kosmopolitske ere. Ali, rođen pod dvostrukim znakom slovenskog boga Peruna i svoga imenjaka Nemanjića, on nije morao, poput svojih pariskih vršnjaka, da traži posredne puteve u san ili egzotiku da bi pronašao žive vode primitivne naivnosti i mitske svesti. Njegov doživljaj novog sveta izvirao je iz najdubljih predačkih vrela. Kada razgrnemo prvi, "frojdistički" sloj Rastkove poezije, rastrzane kompeksima detinjstva, otkrićemo dve prastare antagonističke sile koje su se u njenom podzemlju nastanile: drevnu pagansku obest i mističarsku strepnju i ekstazu. Na njihovom sukobu počivaju sva ona strasna i grčevita uzbuđenja koja Rastkovu poeziju čine tako autentično modernom.

U Rastkovoj poeziji i u njegovim pripovetkama i putopisima ukrštaju se svi oni putevi preko kojih moderna svest doseže do mitske svesti: i čežnja za legendarnom prapostojbinom velikog ljudskog sna o sreći, i mutna, frojdistička opsesija tajnom rođenja; i drevni kult večitog obnavljanja prirode, i kult modernog ritma, vratolomnih brzina i neprekidnih promena; i ekstatična molitva pred licem Sunca i egzistencijalna strepnja nad ponorom tela. Jedan od retkih naših pesnika koji po povratku iz Pariza nisu bili izgubili čulo za racionalne tradicije, on je, već u prvim svojim pesmama, pripovetkama i člancima bio na najboljem putu da ostvari sintezu koju niko nije bio ostvario, da izmiri krajnosti koje se još ni danas ne mogu izmiriti: da približi Istok i Zapad u nama i poveže našu prošlost sa sadašnjicom; da zbratimi svoje pustolovne slovenske pretke, bahate i čemerne, sa modernim evropskim pustolovima utančanih i neurotičnih čuvstava; da sjedini svetlost duhovnu sa svetlošću "doma gde se ne vraća"; da naše mitove učini vaseljenskim i vaseljenskim merama da premeri našu mitologaju. Prvi, ako ne i jedini od svojih savremenika on je imao sluha da ponovo otkrije večito mladićstvo narodnog genija i da ga rasvetli na najsavremeniji način. I dok su drugi marljivo prevodili pariske književne manifeste i učili se spontanosti na stranim uzorima, Rastko je krenuo da traži izvore novog poetskog duha tamo gde su najčistiji i najsvežiji: u šumama i jezerima gde se ogledaju boje našeg podneblja i gde počiva tajna našeg bića, u velikom jutru nad grmom Višnjićevim i u liku svete seljanke na Kosovu, u našim starim manastirima, u narodnoj pesmi i predanju, igrama i vezovima, legendama i običajima. U našim narodnim umotvorinama on je našao sve ono "a čime su tragali predvodnici moderne evropske poezije: prve, neusiljene oblike iracionalnog stvaralaštva, neobuzdan nagon za igrom, humor razložan i bezrazložan, kosmiči duh koji prožima sve stvari, najprisnije spojeve iskustva i vidovitosti", mudrosti i magaje, verbalne i vizuelne mašte. Ali Rastko je znao da oseti i presudan, sudbinski značaj naše epske tradicije, u kojoj čudesnost nije samo proizvod individualne fantazije, već kolektivni i svemirski doživljaj. Sagledana u čudesnoj perspektivi kosovskog boja, Višnjićeve Bune na dahije i albanske epopeje, Rastkova vizija otadžbine uzdiže se do kosmičkog i univerzalog značaja. U kosovskom opredeljenju on je video ne samo put prevazilaženja svojih bioloških i egzistencionalnih tegoba, već i naš zajednički put oslobođenja od surovosti i mraka, najsvetliji domet našeg istorijskog iskustva. Rastkova ljubav za tvorevine narodnog duha nije bila onaj uobičajeni patriotski gest kojim su pesnici "zahvaćeni zapadnjačkom rekom" želeli da se oduže svome narodu, kao što ni njegov kosmopolitizam nije bio pomodan i lažan. Sve što je njegov uznemiren, lutalački duh prikupio od savremenih poetskih saznanja našlo je svoje prirodno utočište na našem tlu, pod okriljem našeg iskustva i naših simbola (Burleska, Dan šesti, pripovetke i putopisi, Veliki drug itd.).

Rastkova težnja za sintezom između savremenosti i tradicije i kosmopolitskog i nacionalnog Duha bila je ipak suviše neviđena i smela da bi mogla biti do kraja ostvarena. Ona je, u svakom slučaju, mnogo vidljivija u njegovoj prozi i u člancima i esejima, nego u njegovim poetskim ostvarenjima. Pritešnjen između dva zaraćena tabora, on pravu podršku nije mogao dobiti ni sa koje strane. Za konzervativne građanske krugove Rastkovo Otkrovenje moralo je predstavljati pravi društveni skandal. Ali ni u krilu našeg predratnog modernizma on se nije mogao osećati mnogo ugodnije. Rastkovo osećanje istorijskog kontinuiteta i privrženost tradicijama nisu mogli da oduševe njegove prijatelje iz nadrealističkih redova, pogotovo od trenutka kada je pošao putem društvenog i političkog kompromisa. Da je taj put umnogome bio rezultat pesnikove krajnje usamljenosti i dezorijentacije, čini nam se da je danas prilično jasno. I nije nimalo slučajno što je slična sudbina zadesila naše najveće međuratne pesnike. Ključevi naših istorijskih i kulturnih vrednosti bili su u rukama konzervativne inteligencije, koja je već decenijama bila ovlašćena da ih tumači u duhu građanskog pozitivizma, profesorskog sitničarstva i mračnjačkog šovinizma. Naša nadrealistička avangarda bila je, sa svoje strane, mahom savršeno ravnodušna za sve što nije bilo zapisano u francuskim modernističkim proklamacijama, niti je ikada pomišljala da bi trebalo poći, kao Rastko, Crnjanski ili Momčilo Nastasijević, za našim nacionalnim, duhovnim i jezičkim osobenostima. Okružen sveopštim nerazumevanjem ili polurazumevanjem, što je možda još gore, podjednako tuđ i zvaničnicima i buntovnicima, i konzervativcima i naprednjacima, Rastko je morao doživeti sudbinu svih naših velikih pesnika koji su pokušali da modernu literaturu zasnuju na nacionalnim osnovama: ostao je polovičan i nedorečen, sav u fragmentima, u uzletima i padovima. Ako je ipak uspeo da odoli zloj ćudi svoga vremena i preda nam u nasleđe delo koje će biti jedna od najvećih dragocenosti našeg književnog i istorijskog pamćenja, to je zato što je, usred najžešćih književnih okršaja, umeo da sačuva svoju originalnost, svoj autentičan poetski lik. Svet koji je stvorio pripadao je samo njemu, iako je to bio svet u kome je sva mladost našeg doba mogla sebe da prepozna. Zato smo ga i prihvatili kao svoj.


Zoran Mišić

Rastko Petrović | OTKROVENJE | poezija — proza | Ljudi govore | Izbor i predgovor Zoran Mišić | Prosveta — Beograd

[postavljeno 30.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #6 poslato: Decembar 18, 2010, 02:48:03 am »

*
Stihovi Rastko Petrović


SA SVETLIM POLJUPCEM NA USNAMA

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada —
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, —
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? —
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko a bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.



DIGNEM TAD OČI NEBESIMA

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole: u beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljnji dah, sedefom, dok mleko se rađa
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava.

Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa
Niti ikada mogah izreći — koliko me tad to spasava
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće,
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je gluvost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge,
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.


Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #7 poslato: Decembar 18, 2010, 02:48:31 am »

*
Stihovi Rastko Petrović


VUČITRNSKI MOST

O, na poljani širokoj lučni kameni most stoji,
Ljubi ga moja duša i do zla boga sam uzbuđen;
Prelaze tovari, ždrebac upregnutu kobilu doji,
Reka pod mostom teče, pod rebrom mladost smirena:
Pojurim, pojurim, gledam hukom matičnom probuđen.
Mostovi, mostovi, za vas koliko je lomljeno stena,
I koliko grbača svijeno, i koliko isplakano plena;
Na svodove mostovi, koliko vam žudim, i koliko
uzbuđen
I toliko sam uzbuđen!

Dragano moje mladosti...
Ta između tisuću nadsvedenih mostova gle,
Pa ukrštenih, pa nadvišenih, gora svih lukova,
Stigli smo da međ svodove bez broja postavimo i
rebra svoja.

Pa gle, pa kako!
U gore, u divne zelene gore,
U strašne zelene gore,
Pa gle!
Ta u gore do nebesa zidane,
U gore, manitamo od života bezmernih.

Pojurim, pojurim, gledam hukom matičnom probuđen.


BODINOVA BALADA

Kroz ogledalo otiče orahova dvorana kao reka.
I sve pesme pesnika
Kroz dušu moju otiču u polja daleka.
U polja, gde ogledajući se jezerom brda silaze u ponor,
Sa njima prastari hrastovi i bela krda i sveo bor
Pod kim se skuplja slovenska gospoda na dogovor;
Bor, divni zeleni bor,
Dedova mojih zeleni bor.

Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjega veka,
Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže;
Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć iz daleka,
Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže.

Dok rascvetane kosti belinom sijaju snega.
Izmeđ ogledajućih šuma,
Čini se kao da streli sa zelenoga brega
U hitrog jelena podignuta s lega.
I priroda sva diše opojnim mirisom truljenja:
Nadimlju zato brda, nadimlju gore stenja,
Pod koje pođe kadifena gospoda na dogovor;
Bor, divni zeleni bor,
dedova mojih zeleni bor.

Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjeg veka,
Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže;
Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć' iz daleka,
Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže;

Sa dna jezera lovcu dižu se isparenja:
Otrovan njima lovac malaksava, usamljen, bez leka;
Kroz dušu otiču mi pesme u polja predaleka,
Kroz dušu, kroz mlaka ogledala uglačanih reka,
Sve do čudnih jezera kojima nebesa silaze u ponor,
Silazeći maticom svojom ko šibljiku odnese i zeleni
Bor

Kome je žurio negda gospode zbor na dogovor;
Taj bor, taj divni zeleni bor,
Dedova mojih zeleni bor.



TAJNA ROĐENJA

O crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva povraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
Trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati — ha divote! — i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća
do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
damara.

U jednoj maslinovoj šumi zanosa,
gorčina nad Velalukom, na Korčuli.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #8 poslato: Decembar 18, 2010, 02:48:59 am »

*
Stihovi Rastko Petrović


To beše tamni čas anđelskog kupanja
Plove po dugom plavilu s krilima ko labudi
Pri susretu se celivaju usred zvezdanog ćutanja
Onaj što uzleti u snu od ljubavi se probudi.

Spava, spava.
Tiho se svija glava
Tamna nad rumenu dojku.
Senka na srce joj leže.

Kao u školjci sna koji plovi
Lagano je odnosi java
Najdražu — tek iz talasa — spava
Venus. Nestvarnija no snovi.

Devojko sna, reci, pre nego zora svane:
Iziđeš li iz sna, nećeš ljubiti moje dane,
Iziđem li, od tebe šta ima da ostane?

I vi jablani što idete sve dalje u visine,
U kakvim oblacima dišu raskošne vaše grudi;
I vi jablani što idete sve dalje u visine,
Kako prozračne i čiste mora da su vam grudi?

Pri susretu se celivate puni zvezdanog ćutanja.
Onaj što se dotakne zvezde od ljubavi se probudi.



O TRENJU IZMEĐU DUŠE I TELA

To nije velika šuma koja šumori,
Ni široke poljane koje se smeju,
Tiha je reka ovo između pustih obala!

To nije oboreni hrast što voda nosi,
To nije mrtvi orao na talasima,
To vezani junak za katarku motri umornim pogledom
na sve strane.

Pred njime, njegov ga soko razgovara:
"Ne budi tužan, gospodaru; nismo ni na nebu, ni na zemlji.

"I plovićemo dugo ovako; vidiš li!"

I tako uvek reka nosi jedan leš
I duša bi mogla, ali zar bi imala snage da ga
napusti...!

... Na visokoj planini bor zelen.

To nije ni velika šuma, ni široka poljana,
Ni oboren hrast, ni mrtvi orao;
Soko robuje voljno uz vezanog gospodara.



NAJSENTIMENTALNIJU
O SITOSTI LEGENDU

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
"Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševaru tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!"

U duši mi je odaja prostrana,
I njoj svako veče jedu jegulje pržene.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #9 poslato: Decembar 18, 2010, 02:49:21 am »

*
Stihovi Rastko Petrović


VUK I

Mati me nije rodila ispod ovog ognjenog zida
Ustima oprala oči, ja sam dopuzio do dojke
Ali pružena i sad joj ruka kojom mi Sunce skida
I vetar sam i jutro dariva na obojke.

Mati me nije kao vučica jezikom umila
Ni dopuzih do njene dojke pijan od svetlosti
Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila
Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti

Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled
U uzbuđenju strašnom da ona skriva Tajnu
Ja ne trudih se nikad ništa, nit sputah svoju jed,
I samo skrivah pogled na svetlost Njegovu sjajnu

Nozdrve behu pune mirisa nekakvih šuma
I sanjao sam divlje snove pune krvavih strasti
I preskočio sam davno granice svoga uma
Njegovoj željah samo izbeći vreloj vlasti

O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko
Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u gori
I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko
Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori.

Nemilosrdno onda ujedao bih je za dojku
Ona otklonila bi mi glavu i ne bi razumevala taj bes
Milovala me po čelu i užagrenom uvojku
A ja sam sumnjao već grozno i obuzimao me bes:

Odrastoh iza vrata, skriven, zagledan u njegovo moćno
Ognjište
Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen
Pokatkad savladan pokrivah ranama svojim ovo
poprište
No često zaražen Suncem jurah zaplamljen

Varoškim đonom tvrdim kvareći polja ječma
Osećah u sebi grozno praotaštvo kako se strvi
Jezika otečenog kukah i bejah žedan
Da izvršim, o da izvršim već jednom Osvetu onu krvi

Majko ja sam i tebe vređao svojom rečju
Opevao muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom
Ne pitav za bol tvoj u Objave mi zvečju
Kada bih se svakim stihom vraćao opet u dom.

Kao vučica ti mi umi jezikom vid
I mračnu prugu besa niz divlju ovu kičmu
I pokloni mi Njega, Sunce, i s Njime zavist i stid
Godina toliko već je da spremam divlju sič mu:

Pokloni Sunce, čija prlji me vrela sačma
Zalud me mleko tvoje blaži i vraća moć
Osećam da se budi ono što tako davno začma
U krvi našoj, majko, u praotaca noć

Neumitno, đonom ću gaziti polja ječma
I pijan od besa juriti kroz ravnicu tu krečnu
Jezika otečenog kukati i biti žedan sve većma
Da izvršim već jednom Osvetu onu večnu

Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan
Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve
I za vratima čekah krišom rođaj ti večno slavan
I jedino rad tvoga lika žrtvovah one sne

Ceo dan ostah skriven ukočeno motreći ti hod
Potom bih noću besneo divlje, vikao zvučne reči
I međ onima što me kore ne bih razaznavao rod
Jedino bih se trzao naglo čuvši mater da ječi

Jer ja sam i nju, svetu, vređao svojom rečju
Opevao muke njene, ne sklopiv oči pred Tajnom
Ne pitav za stid njenu u Objave mi zvečju
Kada bih svakim stihom vraćao sebe u dom

Nit vučica mi umi vlažnim jezikom vid
Nit mračnu prugu besa niz ovu večnu kičmu
da spremi me za Sunca oganj, sa njim na zavist i stid
Pa ipak godina tolko ko zver otrovnu nosim sič mu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #10 poslato: Decembar 18, 2010, 02:49:53 am »

*
RASTKO PETROVIĆ


IZBOR IZ POSMRTNO OBJAVLJENOG PESNIŠTVA

Ovde su objavljene probrane pesme iz Rastkove posmrtne zbirke Ponoćni delija, objavljene 1970. godine. Prva je nova verzija pesme Njene su misli ptice!, štampane u Srpskom književnom glasniku 1931. godine (N. s., knj. XXXII, br. 8 ); ostale su, očevidno, nastale u ratnim ili posleratnim godinama.

  • Voleći noć, nju i zemlju
  • *** (Na jarkom polju u krvi on je ječao)
  • Ponoćne delije
  • A njina noć biće još noć vaša
  • *** (Izađoh iz sna jer kao da su me zvali...)

_______________________________________


Voleći noć, nju i zemlju

Ptice su njene misli a senke uspomene:
Još najstrašnija senka oblaka koji beži;
Evo ljubavne senke između nje i mene,
I teža od mog tela, ta senka po njoj leži.

Jedna je zemlja tad noć a druga je sjaj zore,
Na jednu spusti obraz — ona jeca od bola.
Gle, ova noć ko zemlja, taj dan ko žarko more,
Silaze niz njeno telo, u ždralu vala gola.

A ta me miso prožme zenicom mesečina:
Moj dane, evo čuda mešanjem u mom srcu.
Čudo, i opet čudo, što lije krv u vina...
Gle ova zemlja, ko noć, sakrije zvezdu u srce...



***

Na jarkom polju u krvi on je ječao
Kao zgnječeni cvet na poslednjim grudima
Taj poslednji ljubavnik međ poslednjim ljudima
Njegov grad u tom času brižno je nad njim klečao

Celo zaljuljano nebo i grad nad njim u klečanju
To beše poslednji ljubavni san međ ljudima
Taj vojnik tako strahotno zgnječen kao da je u ječanju
Taj grad tako strahovito slomljen kao da je u klečanju.

Taj vojnik, taj prvi vojnik neba
Meteor
Zažaren vesnik međ čudima
Poslednje ljubavi glas to beše međ ljudima.



Ponoćne delije

Kroz čarnu goru oni jaše,
Kroz čarnu goru oni zure,
Sa neba kaplju puste ure,
Ponoćne delije kroz noć jaše.

Dragane divne svoje čini
Istkaše čežnjom po planini;
Kroz granje zvezda sjaj se lije
Po putu jezde žar-delije.

Gde kopne ponoć rujnog granja
Šapuću daljnih reč dragana,
S rukom na srcu koje bije,
Nad konjma snijuć san delije.

Tu besne zveri izdisanje,
Tu kaplje krvi lišće krije,
Dok projahuju kroz sve sanje
Ljubeć kob svoju kob-delije.

Konjici ko da njini vrani
Ne tiču tle zemlje gora
Već da su oni novi dani
Bez sjajnog zraka i bez zora

A grdne senke što se vinu
Ko da su senke konjskih krila
Što pođu sa njih u visinu
Kroz jarku svetlost zračnih svila.

I ljubav naša čak ih skrije
Od nas. Ni topot više nije
Dokaz da behu noćne ure,
Minuše mračno kob-delije.

Jarki pastiri naše paše,
I tolka čežnja, žal i tuga ...
Nad zemljom tamnom kud projaše
Svodom zasvetli nova pruga.



A njina noć biće još noć vaša

Ko bi reko
Pali da su
Za istu zemlju
U istom času.

Ta mračna ponoć biće vaša
Žarki stub ptica u visinu;
Sve što bi njina bol vama minu,
U noći gordoj istom času
Gde dva jaganjca njina pasu
Po vašem zlatnom klasa krinu.

Po zvezdanome zlatnom klasu
U pašu pošav većem davno,
U ponoćnome zlatnom času,
Kroz žuto zrno rodnog hleba,
S polja na polje pošav davno
Dospeše čak do vašeg neba.

To ispod našeg tamnog bora
Dva druga draga drevno leže:
Nit koga znaju oni više,
Nit ko im više od nas treba.
Leže i ništa nije tiše
Od likova im poput neba.

U ponoć žarkih tamnih gora,
U tami gordih šumnih bora,
Njina se mlada tiču tela,
A lica ko dva bela janja,
Zaspala ispod hladnih vrela
U žarkost sinju noćnog granja.

U srca samoj ko milosti
Tiču se njina vita tela,
Zaspala ispred hladnih vrela
U bratskoj boli suznoj pošti
Tu ruku tiče ruka bela
Tek iza smrti u milosti,

Dušmana ta dva, sad dva druga,
Telima snijuć na sred luga.
Vezani likom za visinu
Za zračnih zvezda val u svodu:
To žedni janjci kao da su
Zvezdanu vašu našli vodu.



***

Izađoh iz sna jer kao da su me zvali...
Ne, to samo kroz noć u huku odlaze ždrali
Samo puste zvezde i neke strahotne pruge
Samo čas po čas bez njih, samo noć silne tuge
Ne luduj, zašto bi kroz noći tebe zvali.

Ti što pođoše u noć ko ovi ždrali
U tamu u kojoj onaj što gine ćuti
Pogledaj tu tamnu jesen, to lišće za koje znam da žuti
Ne, ne, oni te više nisu zvali
Najpre su živeli u smehu a onda su pali
Muklo kao da su mrzeli sebe.

Ne, ma gde da si pošao oni ne bi želeli tebe,
Ti što padoše muklo kao da su mrzeli sebe.

Pa ipak ja vas zdravim, dragi ždrali u letu,
U noći tuge vaši glasovi radosno bruje
Nekom nepojmljivom milinom oni kroz mene struje
Kao glasovi kojih valjda više nema u svetu
Kao da cela moja soba i ja od glasova njinih još brujim.


Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #11 poslato: Decembar 18, 2010, 02:50:15 am »

**




RASTKO PETROVIĆ
LJUDI  GOVORE



Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja.

Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte. Prve, reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici preko puta. Zatim, ne mogući odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.

Mislim da je ona značajna, po svojoj novosti oblika, po onome što sadrži. Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana da bih želeo reći drugo šta o njoj. Kud i kamo kompleksnija, kud i kamo prostija od svega toga, ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani ni jednu estetiku.

Beograd 28. I 1931.


Rastko Petrović OTKROVENJE poezija — proza Ljudi govore | Izbor i predgovor Zoran Mišić | Prosveta — Beograd

[postavljeno 31.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #12 poslato: Decembar 18, 2010, 02:51:02 am »

*
RASTKO PETROVIĆ


LJUDI GOVORE (Odlomci)

— Sigurno... Zamislite, ja sam danas kod vas, na vašem ostrvu, koje je jedinstveno u svojoj prostoti i lepoti. Ničega na njemu nema što bi mi bilo tuđe ili što bi me činilo tuđinom. Vi biste noćas mogli biti na nekoj mojoj reci i osećati se isto tako prisno i ugodno kao da ste u samom zavičaju. Ne mogu da pojmim kako se onda mogu naći dva čoveka da se ubijaju, mrzeći zemlju jedan drugoga i misleći da je to zemlja koja mu želi zla.

— Nećete ipak reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt.

— Možda! Dokle god čovek čoveka nije video, nije razgovarao sa njim, dok ne može da ga zamisli; naročito dok ne može da zamisli da i onaj drugi ima svoje zanate, decu, brige, da je uglavnom sreća i nesreća raspodeljena podjednako pravedno i nepravedno po svetu, možda i ume da mrzi. Ali kad su za istim stolom, niti može poželeti da ubija, niti mrzeti. Razlika u jeziku, u običajima, otpada čim dva čoveka počnu da se sporazumevaju, makar se i ne razumeli. Razlika nešto znači samo kad se kaže: njih razdvaja jezik, običaji. Vi ste videli u ratu, retko je da vojnik nije osećao sažaljenje prema zarobljeniku. Sigurno je da svaki od nas voli svoju otdžbinu više od ijedne druge zemlje na svetu. I sa koliko razloga! Ali otadžbina od njega ne traži da ubija, već da je voli.

— Otadžbina je jedna velika lepa stvar.

— Ja mislim da je ljubav za otdžbinu, kao ljubav bilo za šta, još mnogo veća i lepša stvar. Možemo da je volimo svi zajedno, i niko ni na kog zbog toga da ne bude ljubomoran. Da volimo žene koje su na njoj rođene, svitanja i zalaske na njoj, i uopšte sve.

— Vi ste ili novinar ili pesnik, gospodine.


"Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost. Na kraju rada pčelinog je med koji sadrži u sebi srž svih cvetova a nije čak ni skup onoga što su oni, već nešto novo i izvanredno. To nije ni ovaj ni onaj cvet; to je med; i osobine su toliko drukčije da to čak nije ni miris pre svega, već ukus. Doći jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu, svakome, slušati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, već iz toga načiniti nešto što će imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost. Ne, ne, ne mislim to, već nešto što otprilike odgovara toj ideji. U svakom slučaju, trebalo bi napisati nešto imitujući pčele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo: kao pčele!"


Osećam se ogroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli, a sve to drugo, iako život kao i ja, ostaje sićušno oko mene do u beskraj. Međutim sve je igra i zabluda ličnosti; perspektive se uređuju oko mene a ja nisam gospodar čak ni njih. Nisam gospodar ničega, ničega, čak ni sebe. Primičem i razmičem prste i barke nastavljaju da plove u jednom neosetljivom azuru.

* * *

— Kako se zovete?

— Pipo.

— A vaš otac?

— Kortec.

— Otac vam izgleda izvrstan tip, veseljak i rumen.

— O, da!

— Vi ste najstariji?

— Da, ja imam dvadeset i osam godina a moj brat je za dve godine mlađi od mene. On voli svoj zanat.

— Zar ga vi ne volite!

— To je bila želja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam služio u marini. Putova sam do Kine i Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio marešal (narednik) pomorski, imao bih dobru platu. Nešto znači biti marešal; i to je život koji nešto znači, koji je za mene!

— Niste mogli ubediti oca da popusti vašoj želji?

— O, sve mi je to bilo dosadno. Čak nisam ni pokušao da ubeđujem. Čim sam došao majka mi je našla devojku, i odmah su rekli svima da sam veren. Oni su se uplašili da neće imati ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat!

— Devojka vam se nije sviđala?

— Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo već dvoje dece i bila je stara.

— Ali sada volite svoju ženu?

— Kako mogu da je volim, kad mi je ceo život upropašćen!


"Smešna stvar, mislim za sebe; verovalo se, pošto je poslednji rat bio tako strašan, da drugi više ne sme, ne može doći; bar dok ne izumru svi koji su ga doživeli. Međutim, rat je odvikao svet od mirnog života, od ravnomernog silaženja smrti. I sad čak za onakvim ratom čeznu, možda s užasom, baš oni koji su na prethodni bacili najveće prokletstvo. Samo rat i ono što on nosi oslobodili bi ih ponova od života u normama tradicije, tihog progresa i morala. To je čitavo prokletstvo i valjda najveća nesreća koje je rat ostavio za sobom. I još kakva nesreća!"


Kad smo bili na putu, on iznenada napusti svoj mirni govor i upita kao u ushićenju:

— Mislite li da to vodi čemu: živeti?

— O, kad razmislim, ne! Ne verujem. Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu.


Ali postoji ona divnija stvar: načinili ste jedno poznanstvo, izmenjali ste samo nekoliko reči a uviđate da ste bezrazložno saznali tačno ono što je najbitnije u tom čoveku. Vi ga poznajete isto tako dobro ili čak i bolje od njegovog brata, sina itd. Možete provesti pored njega još dvadeset godina, ništa podrobnije o njemu više nemate da saznate.

* * *

— Jeste li vereni, Ivona?

— Ne, ja neću da se udajem.

— Mislite možda da se zavetujete?

— Neću da se udajem jer sam od detinjstva želela da pođem za jednoga mladića odavde. Bio je pet godina stariji. Iako sam bila devojčica puštao je da igram s njima, dečacima, i branio me. Kada se vratio iz marine roditelji su ga oženili.

— Je li to skoro bilo?

— Ima šest godina.

— Je li znao da želite da pođete za njega?

— Ne znam. Ja nisam nikad nikome to pričala. Ne bih ni vama da ste odavde, ili da ne znam da nećete nikome reći.

— Zašto njegovi roditelji nisu vas zaprosili?

— Bila sam dosta mlađa od njega. Imala sam sedamnaest godina. Da su njegovi roditelji znali da bih ja htela, oni bi me sigurno zaprosili; ja sa svojim vezovima mogu dobro da zaradim; više no on ribolovom.

— Verujte da mi vas je iskreno žao! Ali kako mislite da ostanete zauvek devojka? Mislim da je to teško u ovako malom mestu. To vam može doneti mnogo patnje.

— Udaću se docnije, ali sada još neću.

— Mislite li da vas je voleo?

— Ne znam, ja ništa ne znam; ja savršeno ništa ne znam. On se oženio i sada je sve svršeno.
— Ne bih želeo da više govorimo o tome, ako vam je teško. Možda vam je i lakše što možete da kažate.

— Lakše mi je.

— Vi?

— Ja? O, ja! Ima šest godina od tada, i više i ne bih, može biti, želela da se udam za njega, da je slobodan! Samo još ne mogu da pođem za drugoga.

— Naći ćete lako kakvoga krasnog momka koji će vas obožavati. Vi ste toliko lepi.

— Kad budem rešila zaprosiće me, jer zarađujem svojim rukama.

— Želim najiskrenije da imate mnogo sreće.

— Da sam živela u nekom drugom mestu gde bih videla još drugih ljudi, možda bi neko od njih učinio da na njega zaboravim. Ali ja sam od detinjstva samo njega videla a od ono malo što je bilo drugih, neki su izginuli, neki se poženili a neki otišli. Sigurno da u drugim gradovima žive ljudi koji bi mi, još i pre, izgledali savršeniji od njega. Sada nijednog više ne želim. Možda ću jedanput poći za nekog, čija deca ostanu siročad.

*

U blizini sam mola. Osvrćem se lagano. Zaista, sve što je ljudsko na jezeru spava. Nema više ničega čovečanskog u ovome predelu. Sedam u prvi čamac koji se njiše na vodi i gledam. Ne odvezujem ga. Šta čini sada što danju po njemu gamižu ljudi! Šta čini što su tu logorovale rimske i mavarske vojske, ginuli legionari a San Diego, okružen pticama i ribama, plovio Ostrvu! I što se Pipu čini da je tu okovan a devojka koja je želela da pođe za njega više uopšte ne želi da se udaje. O, ona mora da ima ipak jedno osećanje sreće što se njegova kći zove njenim imenom, i što se barka, kojom on plovi, zove isto tako. I ko zna da nije on sam to ime tražio od svoga druga! Sve je to, čim se utopilo u san, nestalo potpuno sa ovoga predela.

Ja sâm nemam više koga da čujem, niti kome da odgovaram. Kao da nisu nikada nijedan ljudski glas unele u sebe, moje su uši sad ispunjene samo tamnim noćnim vazduhom i vlažnim isparenjima koja se dižu sa jezera. Usta su mi takođe puna sveže i gorke vlage. Kao kakva poluakvatična životinja jezik ushićeno diše u ovoj svežini.

Preda mnom se širi jezero osvetljeno mesecom i njegove su granice tamo gde je noć spustila svoje zavese, a ne gde počinje zemlja. Samo ja ne vidim pre svega pred sobom vodu nad kojom vlada noć, ni svetiljke jezera. Ne vidim šta je na njemu živopisnost, već šta je postojanje i stvarnost. Svim svojim bićem: da to nije predeo preda mnom, već deo prirode. Njeni elementi, njeni organi, žive zajednički i udruženo. Ono što je nekada za mene značilo: prijatno žuborenje kratkih talasa oko čamca; sada je i za moje uvo, i za celo biće: odgovor vode vazdušnim strujama između neba i vode. Između neba i vode postoji vazduh i on teži po vodi, nabira je. On sisa vlagu iz vode, kroz vlagu projektuje mesec, duguljasto izdužen. Zemlja je crna, i zvezdana kola, kroz ogromne prostore oko nje, i putuju ne narušavajući nepojmljive zavisnosti u bezmernim perspektivama.

I još je u meni zvučalo: Je li to lepo? Možda! Ja ne vidim živopisnost, sklad, poetičnost. Ogroman broj elemenata, ili ogroman broj izraza jednoga istog elementa, živi tragično i herojski oko mene. Živi u zajedničkoj borbi i slozi oko mene. U sarađivanju. Ja vidim to, ja prosto, isključivo i neposredno saznajem to. I to je snažnije od saznanja lepote, to je jače od saznanja života preko dana, koje je saznanje ličnoga života. Saznanje života uopšte. Saznanje jedne više lepote, saznanje svoje smrti. Bez pobune, bez kritike. Kao saznanje smrti mrava. U sredini sam fabrike prirode. Osećam kako raste i nadima se važnost sudbine mrava a kako splašnjava važnost sudbine Mene. Akvatični susret u noći na čamcu. Susret dveju sudbina.

Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi miševi koji lete između toga. Ribe koje proplivavaju. Ima svakako sitnog jezerskog zverinja, tj. ima elemenata koji su večiti u vaseljeni, i čija se vrednost, u večitoj transformaciji, ne menja. I ima elemenata koji predstavljaju život, koji su čudo, ne samo zato što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u večite elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno.

Zatim, isto tako na izgled efemerno i neprirodno kao ptice i slepi miševi, struje kroz svet električne reke, matice zračenja i talasi. Nevidljive eksplozije i katastrofe odnose ono što je u neposrednoj mojoj blizini, u visine koje se ne mogu ciframa označiti; i strahovite kataklizme donose silu visina, kao bezmerne vodopade, čak na ivicu čamca koji od toga podrhtava.

Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna dovikivanja ptica u visinama. Čuje se šum vazduha i vode, a iz daljine dopire lavež.

Pored svega toga, nazivam opet, po navici, to noćnim ćutanjem i tišinom. A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drveću. I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u žuborenje predela u noći. Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: Tišina.

Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sarađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.

Da, to je ono što je večito, ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga vidi, oseća, pozdravlja i potvrđuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti. Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti. Žao mi je i svršetka pokreta čamca koji se njiše. Ili ne, sve je to laž jer je misao. Neću da mislim. Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa. Živim samo svojim ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka.

Munja koja suvo ošinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najvećih preciznosti. Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo. Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade čim se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim ni tamne profile drveća i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda mnom i na sazvežđa iznad mene. Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, načinivši taj isti put u suprotnom pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog čamca, gde se odjednom ugasi. Zabluda oka savršena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na mene. Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga daka.

Drveta koja se primećuju ili ne preko dana dok ljudi žive kraj njih, sada žive svoj puni, integralni život. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi što potpunije disao. Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli. Sve što je čovečansko najzad spava i duboka ljudska disanja isto su tako mirna kao disanja šuma. Moja misao takođe više ne radi. Samo da zaključi da živi i da je tu jedina. S vremena na vreme ona pokušava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica. Zatim ostaje mirna i zadihana.

To nije lepota oko mene (video sam toliko jezera i ovo nije ništa čudnije od ostalih), već ispleteni život onoga što sačinjava prirodu. To nije jezero na kome sam već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna.


Taj krik, koji se evo apsolutno identično ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru. On osvetljava naglo, odjednom, nešto što ja na danu nisam uočio, jer je suviše mnogo predmeta bilo zajednički osvetljeno i zvučno. Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u obom mestu, ali je bilo nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora.


Smešno je kako ljudi govore o životu. Svaki ima svoj sud o njemu... Treba poklati sve petlove. Čak ako bi dan i zaboravio da svane — kakva glupost! To nije da bi pevali, već da bi sebe razbudili. Šta me se tiče šta će misliti o životu. Šta mislim ja o životu? Ja govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? Šta će biti taj novi čovek? Ribar? Možda i nešto sasvim drugo! Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena...


1931.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #13 poslato: Decembar 18, 2010, 02:52:55 am »

*

RASTKO PETROVIĆ


Hronologija

1898.
Rodio se 16. maja u Beogradu, u Paliluli, u Ratarskoj ulici broj 32. Roditelji: Mita Petrović (1849—1911), poreklom iz sela Nedeljica u Jadru, sakupljač istorijske građe iz prvog i drugog ustanka i pisac knjige Finansije i ustanove obnovljene Srbije; mati Mileva, rođena Zorić, učiteljica i nećaka dr. Svetozara Miletića. Roditelji su imali trinaestoro dece i on je bio trinaesti. Sestra mu je Nadežda Petrović (1874—1915), veliki umetnik i nesalomljivi pobornik slobode.

1909.
Osnovnu školu i niže razrede gimnazije završio u Beogradu.

1915.
Prešao kao đak Albaniju i otišao u Francusku.

1917.
Objavljuje prvi rad u Krfskom Dodatku Srpskih novina, koje je uređivao Branko Lazarević.

1919.
Završio srpsku maturu u Parizu.

1920.
Po povratku u zemlju sarađivao po dnevnim listovima i književnim časopisima. Prve pesme — Gledajte, bozi!, Nešto što ne bi trebalo da znam, Jedna stara arija na modernom instrumentu, Meni, tebi i još nekom trećem, O trenju između duše i tela — štampa u Progresu (I, br. 140, 1920, str. 3—4) a prvu pripovetku — Pustinjak i medenica — u Srpskom književnom glasniku (knj. III, 8, 1921, str. 578—588; knj. IV, 1, 1921, str. 20—35). Docnije sarađuje u Kritici, Komedii, Radikalu, Zenitu, Misli, Putevima, Almanahu Branka Radičevića, Svedočanstvima, Vremenu, Savremeniku, Politici, Budućnosti, Raskrsnici, Idejama, Kulisi, Novom životu, Pokretu, Mladoj Bosni, Hipnosu, Prosveti, almanahu Vardaru, kalendaru.

1922.
Završio pravni fakultet u Parizu. Bio u Beogradu član grupe Alfa, sa Stanislavom Vinaverom, Todorom Manojlovićem, Sibom Miličićem, Tinom Ujevićem, Milošem Crnjanskim, koja je izdavala Biblioteku Albatros u izdanju Sveslovenske knjižare Mitre Stefanović.

1923—1926.
Od 24. decembra 1923. do 1926. bio činovnik Ministarstva inostranih dela u Beogradu.

1926—1928.
Ataše poslanstva u Rimu kod Milana Rakića.

1928—1929.
Krajem decembra 1928. krenuo na put po Africi.

1930—1935.
Na dužnosti u Beogradu, u Ministarstvu spoljnih poslova. Sarađuje u Politici pod pseudonimom: N. J.: (Nemam Ja)

1935.
U jesen premešten u Sjedinjene Američke Države u naše poslanstvo u Vašingtonu.

1949.
Umro 15. avgusta u Vašingtonu od tromboze srca. Živeo pedeset jednu godinu.


Rastko Petrović | OTKROVENJE poezija — proza Ljudi govore | Izbor i predgovor Zoran Mišić | Prosveta — Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #14 poslato: Decembar 18, 2010, 02:53:17 am »

*

GLAS S ONE STRANE GROBA



Rastko Petrović na karikaturi Pjera Križanića:
Rukopis romana Geca Kon je poslao u Ameriku "na povratku", a posle Rastkove smrti,
sudbina rukopisa bila je neizvesna, sačuvao ga je njegov prijatelj,
francuski diplomata Arnold Vapler



Pesnik, romansijer, putopisac i esejista, Rastko Petrović (Beograd, 1898. — Vašington, 1949.) se povlačio sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Oko trideset hiljada Rastkovih vršnjaka umrlo je na tom putu "Srpske golgote". Od 1923. godine nalazio se u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Momčilom Nastasijevićem i drugim srpskim piscima preobrazio je srpsku književnost: iz njene realističko-naturalističke oveštalosti uzdigao je u krug svetske književnosti posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata njegov povratak u otažbinu osujetio je njegov najbolji prijatelj, Marko Ristić, koji je taj svoj sramni čin pokušao da opravda u eseju "Tri mrtva pesnika". Glavna dela: "Afrika" (1930), putopis; "Otkrovenje" (1922), knjiga pesama; "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma" (1921), proza, slobodna interpretacija sveta praslovenske mitologije; "Ljudi govore" (1931), poetska proza ocenjena kao datum u razvitku moderne srpske proze; "Dan šesti" (napisan 1935. a objavljen više od četvrt veka kasnije, 1961), roman, do danas najpoetskiji i najdramatičniji roman o stradanju srpske vojske prilikom povlačenja kroz Albaniju u Prvom svetskom ratu. Godine 1974. beogradska izdavačka kuća "Nolit" objavila je njegova dela u šest knjiga: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Staroslovenske i druge priče; Poezija, Sabinjanke; Sa silama nemerljivim, Ljudi govore; Dan šesti; Putopisi; Eseji i članci. Nedavno su u Beogradu objavljeni i njegovi diplomatski spisi u zasebno štampanoj knjizi.


Porodica Mite Petrovića:
Rastko stoji kraj majke, okružen sestrama (s leva na desno)
Ljubicom, Nadeždom, Dragom, Jelom i Zorom
(Beograd, 1908)


Za relativno kratkoga svog veka, koji je trajao nešto više od pet decenija, Rastko Petrović, kao diplomata po pozivu, uspeo je da sačini delo koje stoji u samom vrhu novije srpske književnosti. Tek kad se zaroni u arhiv Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije može se steći uvid koliko je bio svakodnevni trud naših tada vrlo malobrojnih diplomatskih službenika. Pa ipak, pored svakodnevne predanosti poslu, Rastko Petrović je uspeo za nepune tri decenije da napiše delo koje iznosi nekoliko tomova, ne ubrajajući u njegov opus veliki broj novinskih napisa, osobito u "Politici" između dva velika rata.

Roman Dan šesti, napisan i završen do 1935. godine, pesnik nije doživeo da ga vidi objavljenog. Objavljen je tek desetak godina posle njegove iznenadne smrti u Vašingtonu, kobnog petnaestog avgusta 1949. godine. I danas, posle brojnih dela o tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, njegov roman stoji u samom vrhu naše književnosti. Pesnik Milan Dedinac, Rastkov prijatelj, napisao je: "Mnogima koji budu čitali Dan šesti učiniće se sigurno kao da im pesnikov glas dopire s one strane groba. Roman je završio u tridesetsedmoj godini svog života.

Pesnikov prijatelj iz davnih predratnih dana, Marko Ristić, nazvao je Rastkov roman 1961. godine roman-epopeja. Napisao je da je to delo gromadno, "široko zamišljeno kao što se komponuju freske i monumentalna platna", naglašavajući da je reč o "jednoj od najmarkantnijih pojava naše literature u periodu između dva rata", da je reč "o jednoj umetničkoj tvorevini koja je do današnjeg dana sačuvala svu svoju svežinu i svu draž novine, kao o nečem što je i dandanas moderno i novo kako po sadržini, tako i po umetničkom postupku".

Niko danas od nebrojenih naših književnih poslenika ne može da objasni zašto je Dan šesti ostao zatomljen u onih šest knjiga "Nolitovog" izdanja Dela Rastka Petrovića, zato ga do dana današnjeg prekriva tama zaborava.

Sva dela, počev od pre rata popularne Trilogije Stevana Jakovljevića u redakciji Živka Milićevića, pa do danas nisu uspela da nadvrhunu Dan šesti.



Aleksandar Deroko, njegova kasnija supruga Ivanka, i Rastko Petrović:
"Ja još mislim da je taj roman bolji nego ja, i da je šteta što je njegova sudbina vezana za moju",
pisao je iz Amerike


"Srpsko nasleđe", uoči pedesetogodišnjice pesnikove smrti, objavljuje jedan dramatičan odlomak iz romana Dan šesti, kao detalj iz neopisivog stradanja srpske vojske i naroda pri povlačenju preko albanskih gudura 1915. godine, koji su na tom pogubnom putu masovno stradali od gladi, zime, arnautskog krvološtva i savezničke nebrige, opšteg rasula pred navalom nemačko-austrijsko-bugarskih progona.

S pravom je rečeno da u evropskoj književnosti o Prvom svetskom ratu nema dramatičnijeg i, rekli bismo, fantastičnijeg štiva.


SRPSKO NASLEĐE | ISTORIJSKE SVESKE | BROJ 8 | AVGUST 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #15 poslato: Decembar 18, 2010, 02:53:41 am »

*
SUSRET GLAVE DRŽAVE I ŠKOLARCA RASTKA PETROVIĆA U GUDURAMA ALBANIJE


SUZE KRALJA PETRA





"Kopam grob, Vaše Veličanstvo... Za mene. Ako se ja ujutru i probudim, grob će već nekome da valja"

Nagorela srpska zastava časno skinuta sa kupole kraljevskog dvora u Beogradu, koju je stavio preko kovčežića sa Miroslavljevim jevanđeljem i preko Makreninih čarapa za Marinka Spasojevića, podsetila je kralja Petra odakle tačno zna onog izduženog i mršavog, dugoglavog i krupnookog školarca koji je i ovde, na konačištu u mestu Fleti, ponovo započinjao da kopa nešto u do kamena smrzloj zemlji, koliko nevešto, toliko uporno. Bio je to onaj isti školarac koji mu je prošle godine, u isto vreme, samo vreme slave, podastirao pred noge austrijsku carsku zastavu, skinutu sa iste kupole, da preko nje uđe u svoj dvor. Što li ga onda bar nije upitao za ime?

Maršal dvora pukovnik Knežević je pratio kraljev pogled.

"Vaše Veličanstvo, to je onaj dečak od juče" — u glasu pukovnika Kneževića bilo je zahvalnosti za mladića koji ga je spasao od raporta.
"Vidim" — kazao je kralj Petar. "Opet kopa?"
"Šta kopa?"
"Ne znam, valjda da se zagreje."
"Da se zagreje?" — kralj je podozrivo pogledao pukovnika Kneževića, uveren da školarac ne radi ništa napamet i ništa bez cilja i to je kopkalo njegovu znatiželju.
"Morate uzeti kinin" — umešao se naprasno doktor Simonović, što je i pored sve lekarske brige, po kojoj je dobro znao doktora Simonovića, kralju Petru izgledalo čudno i neočekivano.
"Da ga pitam šta kopa?" — pitao je pukovnik Knežević.
"Morate uzeti kinin" — istrajavao je doktor Simonović.
"Nemojte, sam ću ga pitati" — rekao je kralj Petar i zaputio se ka školarcu, praćen brižnim pogledom doktora Simonovića.
"Pomaže Bog, sine!"
"Bog Vam pomogao, Vaše Veličanstvo."
"Šta to kopaš, sine?"
"Ništa, Vaše Veličanstvo."
"Ne kopa se ništa na više mesta" — kralj Petar je gledao u oči zbunjenog školarca: "Šta kopaš?"
"Grob, Vaše Veličanstvo" — rekao je školarac zatečeno. "Malo je plitak, ali će da posluži."
"Grob? Za koga?" — zgranuo se kralj Petar.
"Za mene, Vaše Veličanstvo" — priznao je školarac.
"Kako za tebe, sine?!"
"Za mene, Vaše Veličanstvo, ako se ujutru ne probudim."
"Pobogu, sine, nemaš ni šesnaest godina."
"Vaše Veličanstvo, i za ovo godina, dosta sam se smrti nagledao ... Danima idemo pored tih naših nesahranjenih nesrećnika."
"Ti ne treba da umreš!" — vikao je kralj Petar.
"Dobro, Vaše Veličanstvo" — školarac se i uplašio. "Ako se ja ujutru i probudim, grob će nekome da valja ..."
"Zaboga, sine" — kralju Petru su zasuzile oči. "Tebi ne treba grob!"
"Ne plačite, Vaše Veličanstvo" — ustuknuo je školarac. "Daće Bog da grob nikome ne ustreba!"
"Je li dobro, Vaše Veličanstvo? — pitao je doktor Simonović, a dobro je znao da je kašičica kinina pala povrh sve kraljeve gorčine ...
"Đavola je dobro" — rekao je kralj Petar. "Doktore, Vi ste znali šta mladić kopa?"
"Otkud Vam to, Vaše Veličanstvo?"
"Isuviše ste na kininu insistirali, samo da ne počnem razgovor sa njim."
"Ako Vi, Vaše Veličanstvo, tako kažete."
"Vi znate i ko je dečak?"
"Znam, Vaše Veličanstvo, to je Rastko Petrović, sin Mite Petrovića, šefa poreske uprave i brat pokojne slikarke Nadežde Petrović."
"Sam se povlači?"
"Troje ih je. Iz istog su razreda gimnazije. Rastko, Aga, sin Stevana Mokranjca i Ivana Ivanić, kćerka profesora Ivanića ... Danas su za tri čaja delili jednu kocku šećera..."
"Dajte im naš šećer" — rekao je kralj Petar, ne obzirući se na pitanje doktora Simonovića da li će šećera biti i za kraljeve čajeve, a onda je posle duge ćutnje rekao: "Upamtite, doktore, ako se ja ne probudim, hoću u njegov grob."





Piše: Milovan Vitezović
Srbija — Nacionalna revija*
Rastko Petrović,
Otkrivanje drugog neba
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #16 poslato: Decembar 18, 2010, 02:54:06 am »

*

U ČASU OBNOVE


Monografija Otkrivanje drugog neba je sastavni deo manifestacije "Festival jednog pisca" koju je 2003. godine pokrenuo i realizovao Kulturni centar Beograda. Činjenica da u srpskoj kulturi postoje veoma značajni pisci čije delo ni do danas nije celovito sagledano, kao i činjenica da status zaostavštine i kuća-legata mnogih referentnih stvaralaca praktično još nije rešen, podstakle su Kulturni centar Beograda da ustanovi novu gradsku književnu manifestaciju, sa namerom da Beograd kao rodni grad, grad-utočište, ili grad-inspiracija brojnih pisaca, jednu prolećnu nedelju posveti što iscrpnijem predstavljanju, sagledavanju, tumačenju i eventualnom prevrednovanju njihovog dela.

Prvi Festival posvećen je književniku, likovnom kritičaru, velikom putniku, kolekcionaru umetnina, etnografu i diplomati Rastku Petroviću (Beograd 1898 — Vašington 1949). Svojim delom, kao i svojim životom, Petrović je i do danas, i to u velikoj meri, ostao enigma i "lepo čudo" srpske kulture. Bivajući na izvorištu ideja novog doba i, pre svega, posedujući čulo da takve ideje (pred)oseti i umetnički oblikuje, kroz prožimanje interkulturalnog i nacionalnog, Petrović se svojim bezmalo celokupnim delovanjem priključio najznačajnijim evropskim modernističkim/avangardnim strujanjima i napisao niz dela koja ulaze u korpus najvrednijih ostvarenja srpske književnosti.

I kao što je rodni Beograd bio samo jedna od mnogih, istina povlašćenih, tačaka na mapi njegove životne i stvaralačke topografije, tako se i Petrovićeva stvaralačka strast prelivala preko do tada utvrđenih granica književne prakse, ovaploćujući se delimično u likovnim disciplinama, a zatim i u oblasti fotografije i eksperimentalnog filma, u njegovo vreme inovantnih vizuelnih medija. Delo Rastka Petrovića — poezija, proza, esejistika, drama, likovna kritika, crteži, akvareli, kolekcije etnografskih predmeta, fotografije i tri eksperimentalna dokumentarna filma — otkriva, upravo kroz svoju heterogenost i multikulturalnost, višestruko talentovanog i pomalo euforično nadahnutog stvaraoca, intermedijalnog umetnika evropskog formata.

Priroda Petrovićevih ostvarenja u nedvosmislenoj je vezi sa piščevom organskom, nesmirenom potrebom za putovanjem, za novim susretima, novim oblicima komunikacije, za onim što je sam imenovao kao "čudo otkrivanja drugog neba". Knjiga Otkrivanje drugog neba pokušava, bar unekoliko, da se približi tom "čudu" Rastkove "ekstaze". Time se, ujedno, ona priključuje i nizu drugih, do sada objavljenih knjiga i studija u kojima se osvetljavaju mnogi fenomeni umetnosti Rastka Petrovića, a koje su i deo posebne oblasti srpske kritičke misli nazvane "rastkologija".

Namera ove knjige je da pokaže ukupnost Petrovićevih književnih, etnografskih i ostalih, višestrukih stvaralačkih interesovanja, što je razlikuje od svih prethodnih publikacija koje su se gotovo isključivo bavile Petrovićevom spisateljskom praksom, uglavnom zanemarujući njegova ostvarenja u oblasti vizuelnih medija. Knjiga Otkrivanje drugog neba zato prirodno teži obliku monografije, jer je vođena idejom da prezentuje sve segmente Petrovićevog rada, posebno vizuelnih ostvarenja, ali i da na primeru dela našeg pisca uhvati i atmosferu vremena u kojem se začinjala moderna i avangardna umetnost. Istovremeno, ona ukazuje i na domaći, i na evropski i na svetski ambijent u kojem živi i stvara Rastko Petrović, a takođe nastoji da iznova, u skladu sa promenom duha vremena, kritički, interdisciplinarno, valorizuje i preispita njegovo veliko delo koje je u međuvremenu postalo tradicija.

Kulturni centar Beograda i urednici monografije zahvaljuju se Skupštini grada Beograda, Narodnom muzeju, SANU, Muzeju savremene umetnosti, Narodnoj biblioteci Srbije i autorima svih priloga na pomoći i saradnji bez koje ne bi bilo moguće objaviti ovu knjigu. Manifestacija Festival jednog pisca i knjiga koja je prati ujedno su i hommage i naročit odgovor savremenog Beograda na Rastkove stihove:


]Raziđu se se tako u plavilo ulice drage Beograda,
I bregovi što su oko njega, u šume što su k zapadu još dalje,
Svim tim jedna ljubav za rasticanjem ovlada,
I za svim tim moja proteče ljubav sve dalje.

Rastko Petrović, Čas obnove

Olivera Stošić i Mihajlo Pantić, Beograd, aprila 2003.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #17 poslato: Maj 31, 2011, 05:24:09 pm »

*

RASTKO

Posle Drugog svetskog rata prijatelji su ga se odrekli, neprijatelji ga osudili na izgnanstvo, a nova, mlada čitalačka publika dugo nije ni znala da je postojao. Izgnanik u sebi postao je i prognanik u sopstvenoj zemlji

Ima stvaralaca koji u sebi nose egzil. Putnici i lutalice, tragaju za razumevanjem Drugog, za razumevanjem sa Drugim, za poniranjem u smisao suštine ako je ima, a slute da je ima. Osećaju da je ima, da se negde u ljudskom biću pritajila ta suština postojanja. Nastavljaju da tragaju, ali ostaju zatvoreni, zaključani u sebe uprkos grčevitom naporu da tu zatvorenost razbiju, prevaziđu i iščupaju se iz nevidljivih rešetaka kojima je omeđeno podneblje njihovog unutarnjeg izgnanstva. Pomišljam da je Stendal morao biti takav izgnanik, Bodler je to svakako bio, kao i Borhes. I Rastko, neumorni tragalac za ljudskom toplinom, za istinskom emocijom koja nije isto što i emocija pred istinom, od istine. Ići, tražiti, naći pleća Velikog druga na koja je moguće osloniti se, preuzeti malo i toplote i topline od tih leđa, a u zamenu dati sav sopstveni žar žudnje za životom izvan samotništva, izvan egzila. Tako ostati, u iluziji sapatnje, razumevanja i združenosti ne samo u ledenim gudurama Albanije 1915, kad je usamljenost svakog ljudskog bića bila vidljiva i gotovo opipljiva, nego i u sjajnim prestonicama međuratne Evrope i posleratne Amerike u kojima je ista usamljenost postajala nevidljiva pod pletivom od ljudskog govora, razgovora, pod prividima druženja i razumevanja ali ipak ostajala nepomeriva, još čvršća, gotovo stamena.

Rastko Petrović, veliki poklonik života a najdublje odan stvaranju, svoje kratko promicanje kroz ovdašnje postojanje oblikovao je igrom između te dve vatre, ta dva plamena: života i stvaranja. Možda je zato tako brzo izgoreo. Tragao je za pojmom koliko sebe toliko i Drugog, sa precima i savremenicima, za prošlim i sadašnjim, za stvarnim i nadstvarnim pod nebesima Stare Srbije i Makedonije, Bosne i Jadranskog primorja, družio se sa Starim Slovenima ali i sa modernim Amerikancima, sa pripadnicima afričkih plemena, kao i sa članovima evropskog diplomatskog kora, sa lučkom sirotinjom i sa pariskim nadrealistima, sa španskim seljacima i čuvarima njujorških muzeja uteklim iz Čehoslovačke, od Hitlera. Družio se i govorio, govorio. Svi su voleli da ga slušaju, ali malo ko je umeo ili hteo da ga razume. Rastko je i umeo i hteo da razume Drugog. Strepim da nije, ni u jednom svom boravištu, ni pod jednim nebesima našao svog Velikog druga. Ni jedna pleća da se osloni i ogreje pod mrazevima sudbine, bar za trenutak.

Ovde, u Beogradu, sigurno ih nije našao. Kad se, posle Prvog svetskog rata, Rastko Petrović vratio u naš grad iz Pariza, bio je toliko oslobođen i svojim znanjima i svojim saznanjima, toliko nov i moćan u svom pesničkom uzbuđenju i kazivanju da je morao izazvati ono što je i izazvao: nerazumevanje, zgražavanje, osudu. Ne treba zaboraviti: Rastko je bio prvi učitelj beogradskim nadrealistima, on ih je uputio ka evropskoj umetničkoj avangardi, ne oni njega. On je goreo, oni su uzimali od njegovog ognja. Posle Drugog svetskog rata bilo je još gore, jer su ga se prijatelji odrekli, neprijatelji ga osudili na izgnanstvo, a nova, mlada čitalačka publika dugo nije ni znala da je postojao. Izgnanik u sebi postao je i prognanik u sopstvenoj zemlji.

Ima već nekoliko decenija kako nam se Rastko vraća, kako ga upoznajemo, ali ga još nedovoljno poznajemo jer nam se nije ni vratio u potpunosti. Možda zato što je tako ogroman pa nadvisuje svoju epohu kao što je nadvisivao, visokim rastom, svoje sagovornike; treba dostići i shvatiti sve što je postigao kao pesnik, pripovedač, romansijer, esejist, crtač, slikar, fotograf, filmski snimatelj. Ovaj prvi Beogradski festival koji se posvećuje jednom piscu, inicijatori i organizatori su posvetili njemu, Rastku Petroviću, savremeniku evropske avangarde i preteči postmodernističkih kretanja. Posvetili su mu u nastojanju da vrate njegovo stvaralaštvo pod blesak novih rasvetljenja. Hvala im, velika, na tome. Zato se nadam da će se, tokom ovog festivala, prvi put uistinu početi da tumači i shvata celokupno Rastkovo obimno i raznovrsno delo. Beograd mu duguje poznanstvo sa njegovim moćnim duhom, duguje ovom izgnaniku prepoznavanje njegovog pravog mesta u srpskoj kulturi. Duguje mu i napor da se sačuva od propadanja i obnovi Muzej Nadežde i Rastka Petrovića, da se spase ono što su i Nadežda i Rastko stvarali i stvorili.
       
Duguje mu da ga, konačno, primi i prisvoji.

     
Svetlana Velmar-Janković
(Reč na otvaranju Festivala)
15. maj 2003. Beograd
NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #18 poslato: Maj 31, 2011, 10:43:57 pm »

*

POVODOM 90 GODINA OD OBJAVLJIVANJA
OTKROVENJA



"Čitaoče! Ja sam održao moju reč bar onoliko koliko sam obećao u prvoj pesmi. Ti si video opis ljubavi, bure, putovanja, rata — video si da je to učinjeno s najvećom pažnjom i potpuno epski, ako samo čista istina ima prava na takav epitet. Svakako, ja sam odstupio od nje mnogo manje no moji prethodnici. Iako su pesme moje proste, i meni Feb poneki put pozajmi svoje žice, uz koje mi ispadne za rukom da prosviram, da se našalim i zabavim. Ja bih vam mogao ispričati unapred šta čeka junaka ove velike epske zagonetke, ali sam sada umoran od razoravanja Istorije."
 
                                                                                                                                     Lord Bajron


Našoj poeziji i svim njenim modernim ambicijama Rastko Petrović je dodao jednu novu voluntarističku, koja se svedoči senzibilitetom još neodređenog ali pobunjenog, plahovitog čoveka i koja, čak i kada se služi vitalističkom slovenskom, praslovenskom teorijom, ne dozvoljava da takav i tako nađeni, hiljadu puta gubljeni pa nađeni čovek, bude prevaren, zaboravljen, potučen. Međutim, ne tražimo suviše od pesnika, ne sprečavajmo njegove tonove da budu i nemilosrdne borbe sa samim sobom, da budu pomalo nesrećni pored maženih pesnika epohe kao što je, recimo još jedanput, bio i ostao stražilovski lirik i izdajnik lirike Miloš Crnjanski. Ostaje i dalje golema činjenica da je krik Otkrovenja plod fabričke sirene isto koliko i traumatizam rođenja: modifikovani Šarlo u Modernim vremenima bolnije, prodornije dejstvuje od Rogožina, Džemsa Dinova suluda vožnja potresnije, krvavije od šićardžijskog bekstva derana iz Šarlevila.
 
Odmah po burnom objavljivanju Otkrovenja, Isidora Sekulić izazvana svim tim halabukama koje su pratile izlazak ove knjige piše:
 
"A kako u ovoj modernoj knjizi Rastko Petrović veliča čoveka i dušu, i kako stihovi i slike veličaju njega?… Jesu li pesme lirske ili epske? Jesu li beskraj i embrio epski ili dramski? Ima li još Muza, ili nema? Da li se Muze još uvek bave vozglasom pesnikova imena "dok sva sunce ne zađu", ili one sada psuju i grde, i žvaću i ovo jedno sunce?… Ako Besmrtni još i sada ima običaj da noću, pri mesečini, čita stihove, lepo bi bilo kada bi on hteo reći svoje mišljenje, — kada bi hteo reći da li je opet "mislio da ih je On izmislio".

Rastko Petrović je snažna mlada lađa, koja je i jedrila razapela, i vesla spustila, i čekrke navila, pa i leti kao galeb, i seče kao strela, i krči u dubini kao gladno crevo.

I još je Rastko Petrović kao zmaj, koji udara repom da se zemlja trese, koji je ognjen i silan, oko koga je čar i bajka, ali je sasvim blizu sve te zmajevštine obična istorija o devojci koja zmaju večeru kuva i u krilu mu glavu bišti.
 
I još je Rastko Petrović pravi pravcati pesnik, koji zaslužuje i sva krupna slova u lepom izdanju, koji zaslužuje i više drvoreza, čije pesme baš zato i plevimo što talenat i sila jarko iskaču iz kaprisa i mode.
 
I još je Rastko Petrović temperament nad svakim temperamentom cele naše poezije; temperamenat jedan, da za tili čas u šačicu pepela sažeže svoje lude učitelje, koji ga gone da sablažnjuje sve što je Bogu i Lepoti odgovorno za opšti čovečanski smisao; temperamenat koji će, ako ostane ovako kako jeste, jednog dana tuđ i neožaljen "umreti od prskanja damara"."

 
Život se na svim socijalama, a i u umetnosti, udesetostručio, nagomilao i knjiga je svačija i svakojaka prestala da bude svetilište. Pesnik, nadničar Otkrovenja, osetio je to svim čulima, iako nije znao, niti umeo da zna čulom izvesnosti, koje su patentirali nadrealisti, punije akcije, razaranje ili arhitekturu slobode, svejedno. Otuda je njegova poezija istovremeno i poraz i trijumf, ali trijumf koji ne traži da se raščiste izgoretine i krpice, plikovi i ožiljci, već predrasude oko moderne, industrijske poezije i uopšte, kao neprikosnovene jednačine sa moralom, jednačine dostojne da predstavi čak i rešenje metafizičkog problema. Drugo je pitanje kako bi i dokle bi evoluirao pesnik Otkrovenja, Časa obuke, Afrike i Vuka i da li bi udaljavanje od detinjstva rodilo novi stvaralački mitos da neobuzdani putnik i brutalni ekspresionist u najboljim, a sentimentalni voluntarist u kasnijim, uzgrednim reporterskim izlomljenim i sve lomnijim pesmama, nije istrčao ispred neobuzdanog, kontradiktornog umetnika. Pošto je pustio čoveka da biva u akciji i da se svukud akciji daje, on je, takođe sav u groznicama, sav u pokretu, na nogama (a tako je i izdahnuo, izgoreo od sunčanice, u Vašingtonu), više obećavao no što je pisao svoja cela, svoja sbrana i celokupna, svoja tražena i utažena dela. Dubina života bukvalno je merena kvadratom brzine, a lirika je bila nevidljivi i svemogući koeficijent, sa kojim izrastaju eukaliptusi i jurišaju rakete u vaseljenu, industrijska epoha bila je ne samo san i košmar Rastka Petrovića, nego i sudbina i trauma njegove umetnosti, njegova teorija i grcanja, njegovih sastanaka i rastanaka, njegovog prisustva u tajnama bilja, života i pokreta. To što je on posle stravičnog, fantomskog, prisilnog pu¬tovanja preko Albanije u prvom svetskom ratu želeo da i dalje putuje, da luta i da saznaje, bila je njegova teška i olovna pozicija koja je istovremeno pisala strofe o jednom krvavom saznanju, ali i o jednoj prevashodnoj tajni koja ga je mučila i koja ga je dozivala: bila je to tajna rođenja. Rastkov svet je jedan podignut, ekspresionistički, zakovitlani svet u kome nema stanica i staništa i u kome svi meridijani imaju nečega od krvi ljudi i naroda koji su ga prelazili i pohodili. Ili, kako to otprilike poneseno i čežnjivo podvlači Marko Ristić, u svom poznatom eseju koji se kao memento uzdiže iznad svih ličnih pesničkih tragedija polovine XX veka, — između crkve Svetog Marka u Parizu i Svetog Marka u Beogradu, između Smirne i Sicilije, između Budve i Ohrida, Međumurja i Makedonije, Svetog Stefana i Svetog Nauma, kao putnik, kao paganski apostol, sa nekim stidljivim entuzijazmom i sa jednim gorolomnim temperamentom, naš pesnik je žurio da vidi pitomije nebo i da doživi puniji, zanosniji dan, a sa dubokim tragičnim osećanjem svoje telesnosti, svojih snoviđenja, koji su išli od starih paganskih rituala do munjevitih bokserskih mečeva, od smešnog i podsmešljivog insceniranja slovenskih bahanalija do furioznih i ludačkih cirkuskih pentranja u kojima se otužna febra cirkuzantskih trikoa tako brzo mešala sa krvlju, ako je do nje došlo…

Neobuzdan, raskrvavljen, zanesen od rođenja, od malih nogu, od prvih tepanja i mucanja, od prvih zaptivenih, promuklih, bolesnih glasova na Savamali, Dorćolu; od aneksije, od majskog prevrata, od borbe političkih stranaka, od pretnji rata, od golobradih mladića koji formiraju đačku četu za pustolovinu, za gologotu, za Dan šesti, za kal i kaljuge; od prvih stihova koje poput Tiboovog Danijela šapuće drugu u skamiji, koje ponavlja jednom budućem, velikom, možda nepismenom, inokosnom drugu u zbegu, u Albaniji, u apokaliptičnoj geografiji, na domaku mora, na zvučnoj barijeri Sredozemlja; od ogromne simpatije za serpsko, sebarsko, seljačko, ali lišeno nacionalne logike i reakcionarnih mehanizama; od ludog budvanskog skandiranja Brankove elegije i narodne razdragane pesme Sve su čaše prazne, od Gospodina boga Peruna, od Bodinove balade, od Otkrovenja, od Dunava, od Svetog Nauma, Vijona, Bodlera, Dostojevskog, Apolinera, Žakoba i njegovih drugova sa bulevara Sen Žermen 202, od crvenih kao cigla pejzaža koje potiskuje njegova rođena sestra i rođena sestra njegove poezije, Nadežda Petrović, — on je bio, i idejama i nagonima pesnik koga hvataju vrtoglavice sveta, slovenskih pradedova, zavičaja, Beograda, tempo modernog života, aeroplani, bioskopi, automobilske trke, pozornice pod otvorenim nebom, crnački tam-tami, nokauti na ringovima, besomučna bolnička kola, žuljevima i robom natrpani šlepovi, cirkuske priredbe, radarski zraci i bežična telegrafija, haos koji hoće doživljaj, munjeviti orlovski doživljaj u prnjama, u perju, u rukavima i cipeletinama jednog beskrajno tužnog Šarla, koga je voleo kao što deca danas vole Deni Keja, ili red Skeltona, Džeki Kugana ili Sondrina, svu decu i dečurliju sa krupnim istovremeno nebeskom i filmskim suzama. Rastkove poeme pevaju industrijski plakati, individualni programi, putnički hijeroglifi u kojima dominiraju iskrenost i buđenje materije. Od alhemije nema ni kamena na kamenu, svi zakoni i priželjkivanja alhemičara zaboravljeni su za račun bića koje se dokazuje vrtoglavicom, pokretom, brzinom, neupadljivim kraljevstvom ćutanja koje je pesnik tumačio kao miraz sudbine, kao akciju govora nad govorima, kao iznutra razgranatu i korenitu a spolja patetično sažetu misao, što govori slična razderanom vezirskom nacrtu za Andrićev Most na Žepi, ostaje neizražena, nerečena do kraja.
 
Tajna rođenja, trauma rođenja i iskreni vitalizam paganski, slovenski, perunski, kičevski, budvanski, ohridski, beogradski, dekarski, afrički, — sve je to u uzvicima, u tempu, u drhtanju i dahtanju. Neprestano se poziva na galije, na železnice, na putovanja, na brodove, na prostore. Neprestano se priželjkuju svet i svetina, pokret i ritam, prostor za igranje i mučenje duha i, nadasve, priželj-kuje se detinjski povratak u živu materinsku utrobu, u spasonosno, definitivno intrauterinsko proleće. A Rastkova poema nije golema novotarija kao što ni njegov pijani, sunčarski, drumovnički ideal ruku i rukovanja, bratstva, svetskog bratstva nije beznačajni eksperiment. Prema Apolinerovoj poemi Riđokosa lepotica, koja je elegija, panorama i alhemija uspomena, Rastkova programska i temperamentna poema Dvadeset neprikosnovenih stihova pravi je živi manifest, pacifistički i defetistički trik i dozivanje prevedeno sa jezika fabričkih sirena i bokserskih mišića. Iako bez socijalnih podataka i bez socijalne negacije kriminalne svakodnevnice, ova poezija, ova natrpana i uvek budna rasprava sa nervima i mišićima, sa moćima i nemoćima, sa nebesima i bezdanima, jedno je od skupocenih svedočanstava ne samo o prvom svetskom ratu preko čijih se brda leševa prelazilo i danju i noću, nego i traumatična opomena pred svakim budućim, hirošimski razornim, satanskim ratom. Iznikli nad nadrealnim rastinjem izubijanih i poubijanih ljudskih telesa Rastkovi stihovi govore o telesnom bolu, o teškom, paklenom bolu onih koji su svesni razaranja bića i bioloških principa. Svi zakoni su zakonni mišićni, sve ima čvrstinu trajanja merom mišića i tetiva, pa nam se zato na jednom čini kako je Otkrovenje uistinu jedna anatomska dvorana u kojoj se halicinacijom govora ponovo pokreću telesa žrtvovana u životu i haosu modernog stoleća.
 
Obnova života, čežnja i juriš za životom tako je sve to obznanjeno ovde. Industrijska i bokserska epoha pokreta, sudara, damaranja i gotovo sedimentalne alijencije, epoha brzine i munjevitih mehaničkih i telesnih događaja, privlačila je pesnika i nije mu davala ni odmaora ni počivke; vikendi i letnjikovci, nedelje i odmori uopšte ne postoje u poeziji i prepisci ovog umetnika, ovog čoveka iz umetničke suptilizirane i suptilizatorske porodice, a u osnovi čoveka iz naroda. Sve što je radio, što je sanjao, što je planirao, bilo je nezadrživo. Plašeći se samoće, izgubljenosti, ucveljenosti, on se sve više pribijao uz narode, uz svetinu, i putovao je nemilice, tražeći žar-ptice i boemiju, iako mu je svaka ptičja perspektiva odviše izvrnuta, a svako društvo za vinskim stolom ili taburetom nedovoljno, nesigurno i zakasnelo. On, pesnik slovenske, balkanske, rabadžijske i jedva industrijske zemlje, moći će, doduše stiljivije u intonaciji, ne u čežnji, — da ponovi reči Artura Remboa: Neka se zapale varoši u večeri, moj je dan završen: ostavljam Evropu. Morski vazduh sagoreće mi pluća, izgubljena podneblja očeliće me. Plivati, travu brsti, loviti, a nadasve pušiti, piti napitke krepke kao topljeni metal — onako kako to činjahu dragi pretci oko vatre. Ili. Kako bi Rastko petrović rekao: onako kako to činjahu Stari, divni Sloveni oko svojih vatara od suve trave i glogovih panjeva, (to vremja dragie vesni). Epske počasti slovenske, početak su mitologije i parafraze Rastka Petrovića, a akcija da se sve iz sadašnjosti uritmuje, pokrene, zaleti i zapali, kvalifikuje i nežnost i sudbinu, i strukturu i semantiku i urnebes i smeh čitave njegove poezije. Ta potreba za smehom i za igrom, ta filozofija poetskog govora toliko je obavezivala i privlačila pesnika Otkrovenja da je on zaboravljao na književni zanat i na unapređivanje stila i kompozicije ako je trebalo dati maha principima slobodnog života, pokreta i smeha. Uočivši te osobine, takođe mladi, iako izvan modernih književnih ambicija formirani umetnik Ivo Andrić zapisao je o pesmama Rastka Petrovića: Te stranice su pune rasta, pokreta, nagona, plođenja, žetve, znoja, igre, patnje, želje, smeha… Nadasve smeha… Sasvim je dobro da smeh uđe u našu književnost punu tuge i prepirki. A u knjizi g. Petrovića trešti smeh i razliva se smešno, sa lica, iz kuća, s neba i iz nedara, kao s nekom upornom programskom doslednošću, samo ne uvek jednako ubedljivo

Svedočanstvo pokreta, brzine odlučuje i pesnički oblik. Otuda i život, a ne poezija oslobođena surogata navaljuje u sve što se naziva otkrovenjem; nije li i takva sažeta, plakatski upadljiva, gotovo programska poema Dvadeset neprikosnovenih stihova. Čak i mozak ne može da gospodari nad pokretima, nad rukama u hajdučkoj pantomimi, koja ide od hleba do zvezda, bestraga gore:
 
 U ustima još gadno od velikih imena.
 I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje;
 Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja;
 O, taj vrući kotur, tako me odvlači sve dublje
 U tajanstvei život tela!
 Evo: otisci poslednjih rukovanja
 Novoga sveta;
 Evo sva tela smeđa, debela i bela;
 Evo njima druga (i sve redom milijarditih) stanja!
 Skoro me straši silna mudrost ove ruke —
 Moj mozak je nemoćan da bude gospodar svih njenih pokreta
 (Ne, duhovnost mojoj pustolovini mišićnoj samo smeta!)
 I ta rebra savijena u luke;
 Tajanstveno učešće jednog bedra;
 Drhtaj! Puna sala i zvezda je noćas ova noć vedra,
 Noć rukovanja!
 Te ruke savijene zastave, noge: stovarišta drumova.
 Jednom višom voljom ja stavljam ova slova:
 Noć Novog ѕaveta:
 Zašto te noćas ja obzanjujem toliko i za Svedočanstvo sveta!

 
To je himan životu, vitalistička prozivka, koja ne zabranjuje već raspušta, razigrava i razbacuje realnost, zabrinuto i vrlo, vrlo zainteresovano. Iznad toga ostaju tajne rođenja koje su despotski progonile pesnika i koje će u njegovom argonautskom traganju tematike biti isto ono što je rašomonski lepa a mrtva draga bila u lirici Disovoj, mučeničkoj.

I nehotice, gotovo bojažljivo kao deran koji je slučajno zalutao na ring, da bi već u prvom nadahnuću ostvario udarac koji podiže na noge, on, pesnik, dovoljno romantičan, suptiliziran do drhtanja nad sudbom ptičjeg poroda i dovoljno nadrealistički halapljiv da bi bio pesnik po milosti, ukazuje se kao moderna rezerva svega velikog, metaforičnog i vitalističkog u jeziku, koji će pribegavati i ačenju samo da ne bi bio izolovan. Izolacionist, to Rastko Petrović nikada nije bio, kao što nije bio ni iluzionist, doslovno i dekorativno. Postižući paradoksalno jedinstvo narodne epike, glomazne, rabadžijski zastrvene a razglašene tek na dugim putovanjima (vremenskim) i lirske. Morzeovske, elijarovske lozinke, on je ostvario ono što nije pošlo za rukom romantizmu i lazi Kostiću i odlučio dalje istraživanje u poeziji, dalje avanture i hrabrosti praktične poetske svesti koja je, buknuvši spektralnim požarom nadrealizma determinisala Oskara Daviča iako se dugo činilo da je na spisku Rastkovih krivica jedino na svo način temeljno ostao Milan Dedinac, liričar one sabinjanske tajne što je in nuce savladavala rezignaciju Disa, Bojića i Nastasijavića i na jezik tišine prevela melanholija Crnjanskog, Stražilova uopšte.

Istorijska ocena se više ne može izbegavati: zajedničak vera u modernu (1900—1918) i modernističku književnost (1918—1930), proglašena je verom u literaturu i civilizaciju istovremeno. Ako konvencionalna istorija književnosti ne može da uključi antene pomoću kojih bi hvatala ptičje eholalije i socijalne, svetskim ratom elektrizovane i hipnotisane glasine Otkrovenja, onda se vratimo poeziji sebično, pojedinačno, proveravajući se sopstvenim gnezdom poezije od prvih društveno budnih, domaćih glasina. Poznata je činjenica koja je pretvorena u legendu, da je, recimo, Milan Rakić sa šezdeset pesama postao ceo pesnik, pesnik profesionalan. Međutim, otkuda pravo istoriji i autsajderima istorije poezije da pred zdanjem, pred mukom godina, pred Šar planinom, Smirnom, Budvom, Weltanschauungom, pred lokomotivom, pred džunglom na kaldrmi, pred Rastkovom ulicom, pred Velikim drugom, pred Tajnom rođenja, pred Vučitrnskim mostom, pred sklopljenim kapcima, intuicijom, praskozorjem, jednom rečju pred tipično industrijskom alegorijom Otkrovenja, otkuda im pravo na predrasudu da je Rastkovo poetsko delo samo komad, torzo, nezavršeni aktivitet, obećanje, komad zavoja natopljen ratom. Ličnost Rastka Petrovića jedinstvena je i karakteristična: izvodeći ga iz neodlučnosti, mi se odlučujemo za nove vidove, za nove pukle vidike poezije, koje nikako neće da starim merama meri, da drvenim krojevima kroji, da neplodnim kompasima otkriva svetove, kada su oni ponovo, krvavo otkriveni Verdenom, Marnom i Moravom, zemljotresima, izbeglicama, brodolomima, sirotinjom, pogrešnim ugovorima, nejakim, senžermenskim, lokarnskim i bujicom čudesa koja su nalivala krv u oči i koja nisu hitala sa restauracijom poezije, etike, i lirike, madrigala. Nokturna i belog stiha, već za krikom, opomenom, za jednom moralnom, socijalnom delatnošću pre svega, pre jutra.

Jednako je pisao uleto 1924. godine, a tako je svakako morao misliti i dvadeset pet godina kasnije, pogođen sunčanicom, u Vašingtonu, avgusta meseca. Kada je daleka, beogradska ratarska ulica još jednom bila dostojna poređenja sa mlečnim putem, sa Golfskom strujom, sa rekama Afrike, sa tatuažima, sa voćem, Budvom i Kor-čulom, i kada je jedna zemlja, koju je napustio kao tužnu, pretužnu agrarnu sirotinju, zadihano, dahtavo, rugajući se sopstvenoj prošlosti, krenula u industrijske traverze, u asfaltne drumove, u sopstvene automobile, frižidere, sanitetske uređaje, u ideale svoje ekonomske autonomije.
 
Nije, prema tome, lako smestiti Rastka Petrovića u školu i škol-ske čitanke, niti prepisivati ili nanovo postizati njegov osnovni stav. Sve što mu je prethodilo: moderna, modernistička književnost i sve što mu je paralelno dolazilo kao pokret (nadrealizam), osetilo je specifičnu i udarnu težinu tog stava, tog požrtvovanja, kakvog nije bilo u nas, u našoj poetskoj civilizaciji uopšte. Sama za sebe. Otkrovenja su provalije neizmerne, ali u njima se kreće, u njima mobiliše savremeni čovek; Ajfelova kula ne vredi težinom svog čelika, no znojem radnika koji je podizahu nebu pod oblake, u plavetnilo, u nagonsku visinu i dubinu, svejedno. To je pesnikov nauk, to je rezultat njegova slova i njegove alegorije, njegove svekolike tajne, njegove poezije u taktovima koje pre svega volimo i moramo da nađemo u dramatičnom i nežnom Otkrovenju. Ljubav za život izručuje ovde reči kao što se izručuju šlepovi srebra sa krvavim otiscima prstiju radnika, svih radnika, čiju je proletersku tokatu propustio da čuje, a koja je ipak nadmoćno i gotovo iracionalno provalila u njegovu poeziju i odredila je u više pravaca.

Idući za svojim sunčarskim idealom sve bliže tajni rođenja, uprkos dubokih i direktnih podataka o smrti na bojištu, u ratu, u zbegovima, u bolnicama, na nosilima, ili na stanskoj trci automobila i nebeskih igrača na trapezu, koji su kao drečavi anđeli tumarali gradovima Evrope, — pesnik je ponovo i dramatično doživljavao svoje detinjstvo, svoju akutnu groznicu pokreta i izmicanja, svoje otkrovenje koje je napisano snagom dostojnom ribara i drvoseča: toliko je puno mišića i jednog gotovo fiziološkog paganskog bogohuljenja, psovanja i rezistencije. Nikada ostvaren kao pesnik koji može da shvati, koji sistemom podignutog revolucionarnog refleksa može da primi podatke, signale, zahteve i potrebe svoga vremena, on će se u svojoj varvarskoj i slovenskoj socijalnosti, i protiv svoga građanskog konteksta kasnije, naći u dahu i zraku svetine i sveta uopšte. Zato uzbudljivo i neizbežno odjekuju njegovi stihovi koje je posvetio prijateljima mornarima na Korčuli:
 
Zato te noćas ja obznanjujem toliko i za Svedočanstvo sveta!


Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #19 poslato: Jun 02, 2012, 03:14:52 pm »

*


I Z L O Ž B A






RASTKO PETROVIĆ U PRVOM LICU


Izložba o Rastku Petroviću zamišljena je kao svojevrsna dokumentarno-likovna celina koja predstavlja ličnost i delo ovog svestranog intelektualca i umetnika. Nezaobilazna figura intelektualnih krugova u vremenu između dva rata, vrsni književnik, erudita i diplomata, Rastko Petrović (1898—1949), zaslužan je za podsticaj i razvoj nekih od najvitalnijih međuratnih pravaca u umetnosti poput zenitizma, dadaizma, hipnizma i nadrealizma. Osovinu izložbe čine radovi i artefakti (časopisi, crteži i fotografije) iz perioda avangardnih pokreta u kojima je učestvovao, ali i njegovi samostalni radovi — crteži, akvareli i grafike. Centralni, kao i prateći segment postavke, koju čine originalna izdanja i različita dokumentarna građa, predstavljaju delove privatnih kolekcija, koje će po prvi put biti prikazane našoj kulturnoj javnosti. Tekstove za katalog napisali su eminentni stručnjaci iz oblasti koje zaokružuje Petrovićevo stvaralaštvo — Milanka Todić, Gojko Tešić i Miško Šuvaković.

...

Rastko Petrović, najznačajniji srpski avangardista, nije tvorac nijednog izma, ali se u kritičkoj dekonstrukciji njegovog dela otkriva da je on i ekspresionista, i dadaista, i hipnista, i nadrealista, i neoromantičar, i sumatraista, i kosmičar i intuitivista itd. Možda bi se, uslovno, moglo reći da je Rastko Petrović tvorac avangardnog sintetizma u srpskoj književnosti. Leksikografski sažeto Rastko Petrović je pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, putopisac, prevodilac i kritičar (književni, likovni, pozorišni, filmski) koji je svoj veoma obimani poetički razuđen stvaralački projekat realizovao mahom između 1920. i 1930. godine.
Gojko Tešić, istoričar književnosti


Rastko Petrović je, kao i drugi usamljeni putnici posleratne generacije, recimo Hemingvej, nastojao da dokumentuje i fiksira ne toliko nove predele i nepoznate običaje, koliko novo iskustvo kretanja i koprisustva. Uostalom, sam je najbolje objasnio zašto je snimao, a zatim, tako dugo i čuvao svoje fotografije iz Afrike: "Bez pretenzija, bez ambicija, jedino da bih sačuvao svoju viziju o svetu večitog detinjstva." Njegova romantičarska emotivnost bila je fiksirana u vizuelni suvenir koji je subjektivnu viziju o primitivnom čoveku mogao zaštititi od svake promene. Drugim rečima, fotografija je za Petrovića imala jednu važnu dokumentarnu sposobnost — ona je mogla kao i film, da učini neku izlovanu pojavu "univerzalnom, dajući joj mogućnost da živi simultano svuda i zauvek, kao neku treću dimenziju koja je vezuje za beskraj i večnost."
Milanka Todić, istoričar umetnosti


Rastko Petrović (1898—1949) pravi je primer modernističkog egzistencijalnog nomada. Kod njega koncept "beskućništva" postaje bitan i odlučujući u umetničkom smislu, u književnom smislu, u egzistencijalnom smislu, u rodnom smislu, u freligijskom smislu, u smilsu bivanja među ljudima itd. Rastko Petrović je realizovao niz fotografija i crteža iz Afrike (1929). Suočio je pogled gledaoca sa egzotičnim telom drugog i fantazijama i fantazmima upućenim svetovima izvan evropskog horizonta prisutnosti. On je tu istovremeno začuđeni etnolog i buržoaski evropski voajer koji obećava narativ o uživanju pogleda u/na telu i za telo. Njegove fotografije i crteži prikazuju, često, centrirana naga tela muškaraca crne boje kože, ali tu su i tela žena, dece, slučajnih turista.
Miško Šuvaković, teoretičar umetnosti


      

Ime umetnika: Rastko Petrović / Naziv dela: Afrika / Opis dela: Naslovna strana knjige putopisa "Afrika", izdavač Geca Kon, Beograd, 1930.
Ime umetnika: Milo Milunović / Naziv dela: Otkrovenje / Opis dela: Drvorez, 20 x 12 cm/ Publikacije: Ilustracija za zbirku pesama Rastka Petrovića "Otkrovenje", izdavač S.B.Cvijanović, 1922.
Ime umetnika: Rastko Petrović / Naziv dela: Ljudi govore / Opis dela: Naslovna strana knjige "Ljudi govore", izdavač Geca Kon, Beograd, 1931.


Izložba 'Rastko Petrović — U prvom licu' održana je od 15. aprila — 4. maja 2009. godine.

Galerija Beograd
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: