Momčilo Mošo Odalović (1947)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Mošo Odalović (1947)  (Pročitano 29670 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 21, 2011, 11:54:18 am »

*




MOŠO ODALOVIĆ
Staro Gracko (Lipljan), 01.04.1947

Mošo Odalović srpski pesnik za decu i mlade. Dobitnik je više nagrada: Neven, Zabavnikova, "Zlatnog ključića" grada Smedereva, Zlatni Gaša, Novosadsko Zvonce popularnosti, Goranove plakete, Gračaničke povelje, a nosilac je i "Zmajevog štapa" — počasne nagrade Zmajevih dečijih igara itd.


BIOGRAFIJA

Rođen je u Starom Grackom (Lipljan), na obali reke Sitnice, pod Goleš-planinom.
 
Osnovnu školu završio je u Lipljanu, gimnaziju u Kosovskoj Mitrovici, a na Filološkom fakultetu (tada Filozofskom) studirao književnost.
 
U "Jedinstvu" je radio kao novinar, urednik "Jedinstva za decu" i glavni urednik "Đurđevka".
 
Od 1994. godine živi u Smederevu, "u svojih 7,5 ari konačne otadžbine", kao slobodan umetnik.
 
Pisac je, slikar, ilustrator i kaligraf. Imao više samostalnih izložbi — "Mošove zanimacije": slike, ilustracije, skulpture, umetnička stolarija, umetnička fotografija... Najlepše dostignuće: o Nikoljdanu umesi slavski kolač, ukrasi ga, ispeče.



DELA

Pesme za odrasle

  • Tako i toliko, 1973.
  • Lirski poker, epistolarna lirika,1994 (sa Trifunovićem, Ršumovićem i Radulovićem)

Pesme za decu

  • Vrlo važno, 1975,
  • Da ti nešto kažem, 1977,
  • Pegavi general, 1981,
  • Od amebe do bebe, 1982,
  • Neko je ukrao lastu, 1987,
  • Mama je glagol od glagola raditi, 1986,
  • Druže tata, kućni komandante, 1986,
  • Ovde nešto nije u redu, 1988,
  • Vetar mi odneo pantalone, 1991,
  • Tom Sojer u Crnoj Gori, 1991,
  • Tako je bilo, pčele mi, 1995,
  • Reče mi jedno dijete, 1997,
  • Kosovčice, 1998,
  • Brza knjiga, 1999,
  • Petorica iz srpskog, 1999,
  • Bukvar, zavičajni pojmovnik, 2001,
  • Jabuko mirisna,
  • Cvećara za Cveju Cvetokradicu,
  • Zavičajni bukvar (mešavina poezije, pričanja, aforizama, dosetki, kalambura, pošalica i ćaskanja, duhovitih i mudrovragolastih pouka i uputstava za igru i odrastanje). U ovom delu pojavljuje se kao kompletan autor, pisac, ilustrator i kaligraf.
  • Popravljamo nizbrdice, 2006,
  • Crtalište igralište za predškolce i osnovce, 2007 (U ovom delu takođe se pojavljuje kao kompletan autor, pisac, ilustrator i kaligraf).
  • Gde je lampino dete, 2008,
  • Žiča pčelino čedo, 2009,
  • Lirski poker

Romani

  • Baba je tu, ja sam u Japanu, 2003
  • Evo seckam vodu za hrčka, 2008


NAGRADE

  • "Goranova plaketa"
  • "Nevem"
  • Zabavnikova
  • "Kurirček"
  • Zlatni Gaša
  • Zlatni ključić Smedereva (nagrada Smederevske pesničke jeseni)
  • Književna nagrada Zmajevih igara i počasna – Zmajev štap (kao domaćinu igara).
  • Novosadsko Zvonce popularnosti
  • Gračanička povelja


MANIFESTACIJE

  • Festival jugoslovenske poezije mladih
  • Smederevska pesnička jesen
  • Izložbe "Mošove zanimacije" — slike, ilustracije, umetnička stolarija, fotografija...
  • Književni susreti na Kozari
  • Književni festival "Borina nedelja"
  • Zmajeve dečje igre

Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 28, 2011, 11:32:42 pm »

**

O ODALOVIĆU...


MOŠO, DOBRI DŽIN KOJI PIŠE PESME
 
"Jeste krupan, visok, plećat, glavat, okat, rukat, nogat, ali sa ogromnim pesničkim srcem, koje je u čitavom njegovom telu najjače, pa je otuda Mošo — Džin koji piše pesme.
 
Imao je i takve roditelje, a njihova pesma bila je ona koju su nazvali — Mošo. Ima li lepšeg i boljeg sina od Džina sa pesničkim srcem? Nema. Toga je svestan i naš pesnik, pa peva li, peva.
 
Taj pesnik odužio se svojoj, i svim ostalim majkama, nezaboravnim stihom: "Majka je glagol od glagola raditi."
 
Samo tih šest reči su čitava knjiga pesama o majci, samo taj stih, dostojan pamćenja, treba crvenom bojom ispisati na ulazu u svaku kuću, svaki stan; jer majka je kuća duše, i kuća naroda...
 
Nije bilo lako Moši Odaloviću da ušeta u veliki park srpske poezije za decu, stvarane od pedesetih godina dvadesetog veka i da se zadrži sa šetačima, dajući im do znanja da mu je mesto među njima.
 
O njegovom osećanju za tradiciju i poštovanju utemeljivača naše poezije za decu Čika Jove, govori i pesma koja kaže da smo svi rođeni u Zmajevoj Pevaniji i da svi sa Zmajevim malim jahačem đihamo, đihamo i rastemo. Na čelu te male konjice je Mošo Odalović, Kraljević Marko sa perom u ruci".
Dragan Lukić: "Moji savremenici"
 

"Mošo Odalović je velika, plemenita dečačina savremene srpske poezije, jedna od njenih pokretačkih snaga... Iza... naoko lakih, lepršavih stihova nazire se jedno bogato, plodno, u osnovi teško životno iskustvo, prevaziđeno igrom, šalom i ljubavlju prema svetu i životu. Pesnik je mnogo video i doživeo, osetio i razumeo. Snašla ga je velika zajednička muka nedavno završenog veka: morao je, u dugoj koloni izbeglica, napustiti rodnu kuću u Starom Grackom, kod Lipljana, da bi se, baš kao u vremenima kad su naši patrijarsi sa narodom povlačili prema severu, nastanio u podnožiju smederevske tvrđave. Oteti zavičaj je duhovno blago čija se vrednost neprestano povećava; on postaje tajna, nevidljiva baština, prelazi u posed mašte, gde ljudsko zlo nema pristupa."
Milovan Danojlić


"Odalović je pesnik izvornog, samoniklog glasa, koji unosi nove akcente i autentična opažanja o životu i svetu, o vremenu u čoveku i čoveku u vremenu. Leksicki razbarušen, sa preplitanjima ekavice i ijekavice, ovaj pesnik pravi uspele grafičke eksperimente, na primer, u pesmi Roditeljica i roditelj, Krov nad glavom, JA pa JA, Kako je Zvijuk slomio Slomivrata itd. On je pesnik igre i nestašluka, vedrine i smeha, kome je detinjstvo večita i neiscrpna inspiracija. Duhovitost, dopadljivost i senzacionalnost čine glavna obeležja njegove poetike i poezije za decu i mlade".
Milutin Đuričković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 30, 2011, 03:06:47 pm »

**
Poezija za decu Mošo Odalović


DOMAĆE VASPITANJE **
 
Hiljadu poslova, a majka u dvorištu
zastane i ne zna šta bi pre:
pilići pijuču, krave vodu ištu
i pseto je gladno — do đavola sve.
 
Šta li sam htela, o svete,
dobro i glavu ne izgubim.
Ma, dok se setim, jedno ću dete
da izudaram, da ne dangubim.



MAMA JE GLAGOL OD GLAGOLA RADITI

Raditi, podojiti, poviti, pokriti,
prići, obići, opet podojiti;
stalno je tu, nećeš se prehladiti —
mama je glagol od glagola raditi.

Doručak, ručak, užina, večera,
dvadeset slatkih i pet bez šećera;
minut nadoknaditi, nesanicu zaraditi —
mama je glagol od glagola raditi.

Posoli, dosoli, zamesi, podmesi,
dobar dan, izvoli, pobogu, gde si?
Koprivu vaditi, ružu saditi —
mama je glagol od glagola raditi.

Pometi, poleti, opleti rukavicu,
okrpi sinu desnu nogavicu,
tabletu popiti, oblogu hladiti —
mama je glagol od glagola raditi.

A tata ništa neće pa neće,
da bar ponekad kupi cveće;
stalno recituj, treba mu dosaditi —
mama je glagol od glagola raditi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 30, 2011, 03:33:24 pm »

*
Poezija za decu Mošo Odalović


MAMINA KECELJA

Na maminoj kecelji,
sve neke fleke; —
manje od mene,
više od seke.

Pričaju vrapci,
na svakoj grani
da našu kuću,
kecelja hrani.



MA KAKVA DIVOTA

Majka me stalno kupa.
I stalno ista šteta.
Malo manje me kupa,
a više izlupeta.

Prstom proveri vodu.
Za sekundu me svuče.
Zgužva me kao krpu,
pa štipa, grebe, tuče.

Sapun po meni leti
ko na Olimpijadi,
a svuda me stamota —
i spreda i pozadi.

Ruke joj kao mikser.
Od mene pravi penu.
Zar tata nije mogao
da nađe nežniju ženu?

Baca na mene peškir
kao na palog boksera,
pa briše, cedi, steže
bez pravila i smera.

Evo me, letim u krevet!
Otkud mi ove gaće?
Zar me je već obukla;
obukla, nego šta će...


Inter-caffe
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 29, 2011, 11:31:18 pm »

**


KOSMIČKI MOTIVI I SIMBOLIKA MOŠA ODALOVIĆA U PEVANJU O MAJCI
 
                                                                                                                          Priroda, univerzalna majka,
                                                                                                                          gospodarica svih elemenata,
                                                                                                                          praiskonsko dete vremena,
                                                                                                                          suveren svega duhovnog...

                                                                                                                                                          Apulej

Rezime: U kosmosu pesničkog sistema Moša Odalovića majka ima posebno i izuzetno mesto. Ona je kuća duše i naroda, pa u tradicionalnoj simbolici oličava i neku vrstu vaseljenskog središta. U pesmama o majci pominje više važnih kosmičkih simbola kao što su: Sunce, nebo, planete, zvezde, zora, potom kosmonauti, nebesa, sunčeve pege i sl. I sve je to u znaku uznositih pohvala majci kojoj se priklanjaju nebesa, razvigori... Pesnik Odalović sve to dočarava vrlo slikovito, na poetski jednostavan i samo njemu svojstven način.

Majka je ona koja daje i vazda obnavlja život pa zato i zauzima sasvim posebno mesto i ima izuzetno važnu ulogu u običnom životu ljudi.1 Arhetip majke u pozitivnom smislu oličava imanentan izvor životvorne snage koji podstiče i pospešuje lični delatni rast i razvoj, kreativnost i samoostvarenje. U drevnoj simbolici se predstava majke često povezuje sa Mesecom ili Zemljom, kao i sa majkom Božjom, Marijom...2 Majka je veličansko ishodište svekolikog života i ljudskog postojanja. Ona je sama vaskoliki životno-vaspitni i delatno-podsticajni sistem okrenut budućnosti. Njena široka duša je uvek otvorena školska učionica i neprevaziđeni Univerzitet života, koji sudbinski usmerava. Majka je vaspitno-obrazovni i duhovni sistem samo od pet velikih slova.
 
U tradicionalnoj simbolici Ona je simbol prapočetka stvari, velika majka, boginja majka, zaštitnica. Materinskoj reči i pokretu priklanjaju se čarne nebeske visine, podčinjavaju se razvigori proleća življenja, žalobne ćutnje i tišine onostranog sveta. Majka je vazda sigurnost i svekoliko utočište; svojom rodnom moći daruje svekoliki rast, bogatu plodnost i obilje hrane; središte je logičnog preobražaja i ponosnog rađanja; istovremeno je nešto tajnovito i bezbedno.3 Uz to, majka je i pouzdano pribežište u nevolji, izvorište topline, nežnosti i prisnosti. U prenosnom smislu i značenju ona je boginja, svestarateljka sa mnoštvom čarosnih likova i obličja.
 
U vaseljenskom smislu majka simbolizuje skoro sve faze i etape kosmičkog života i postojanja, objedinjuje i sažima u sebi sve elemente nebesnog, ovosvetskog i onostranog... Ona u plodnosti čuva i brani vratnice rađanja i večne obnove... Vladarica je i upraviteljka zvezdorađanja i zemljorađanja; nepresahlo je izvorište životodavnih i životvornih voda.4
 
Pero Zubac, s puno razloga, piše i govori o čitavom jednom kosmosu pesničkog sistema u kome se vešto i majstorski prepevavaju teme kao što je majka, na primer, pa usamljenost, strahovi, poniženost, nerazumevanje i sl. A pre toga je kao najpopularnije izdvojio i u prvi plan istakao njegove dve pesme o majci: Mama je glagol od glagola raditi i Kod mame unutra.5
 
Jedna od najpoznatijih pa možda i ponajlepših Odalovićevih pesama je ona: Mama je glagol od glagola raditi. Za tih šest antologijskih reči Dragan Lukić je zapisao da su "čitava knjiga pesama o majci", te da samo taj stih "treba crvenom bojom ispisati na ulazu u svaku kuću, svaki stan". Majka je za Lukića, koji je takođe pevao veoma nadahnuto o njoj, kuća duše i možda više od toga, kuća naroda;6 jer ima zaštitnički i materinsko-skloniteljski vid. A u kulturnom smislu, kuća je jedna vrsta vaseljenskog središta i svemira.7
 
U boldovanom prologu za pesmu Molitva za mamu Odalović u stihovanom vidu postavlja pitanje: koliko vredi mama?8 I u prva dva stiha odgovora pominje nekoliko najvažnijih kosmičkih pojedinosti i simbola: Sunce, nebo i planete:
 
— Ona vredi Sunce belo,
jedno nebo, sve planete...

 
Izuzetnu vrednost majke pesnik poistovećuje sa simbolom belog Sunca koje oličava neku vrstu vasionskih svetlećih kola sa zračnim bogovima sunca, koji teraju belce, prelazeći s jedne strane sveta na drugu, pružajući se u svim pravcima. Belo sunce na kome pesnik insistira, u tradicionalnoj simbolici povezano je sa solarnim životinjama i pticama.9
 
Majka vredi i kao jedno veličansko nebo koje simbolizuje beskonačnost, visinu, ali i uznosito carstvo blaženosti. Nebo je našem pesniku unekoliko sveopšti simbol koji izražava verovanje u stvoritelja kao u biće obdareno svekolikim znanjem i mudrošću, koje uspostavlja životne i moralne zakone. Majka za njega ima oblik nebeskog bića, pa zato sve što se događa u astralnim i planetarnim prostorima, proizilazi iz njene hijerofanijske moći.10 Pored toga, majka vredi — sve planete. One uzete zajedno oličavaju "međudelovanje svih esencijalnih sila svemira i prirode".11 Odalović ovde pre svega misli na materinski blagotvorno dejstvo planeta, što proističe iz uporednog odnosa između nebeskog i zemaljskog poretka. Pri tom, kao da za njega postoje izvesne veze između putanja planeta, nebeskih tela i sudbina ljudi na zemlji, tako da svaka od njih naizgled utiče na ovosvetska živa bića.
 
Pored svih ostalih dragocenosti majka vredi: celo selo, tonu sreće, pa carsku krunu i caričinu ogrlicu, brdo zlata, kao i čitavo stado i dva jata, što uzleću ka nebeskom i astralnom. Osim sto izvora, nekoliko mora, smilja i bosilja, majka vredi: osam gora, devet zora, zagrljaj od deset milja. Simbolika izvora i mora, koju pesnik Odalović ovde ističe, ima izvesne sličnosti: izvor označava utrobu velike majke i često sadrži čarobne vode,12 kao što je more izvorište svekolikog života i sažima u sebi sve potencijale;13 te vode imaju moć isceljenja, i nešto pranskonsko i neiscrpno. Pesniku Odaloviću je znano da su izvori, vrela, u drevnnm kulturama neka vrsta svetih mesta povezana sa plodonosnim vodama poput onih što padaju s neba.14 Preko tih voda očituje se kosmička oplodna moć, seme neba; one su simbol materinstva.15 Kod Odalovića se na simboliku izvora nadovezuje višeznačnost simbolnke mora, koje kao i majka oličava dinamiku života, jer more je mesto rađanja, preobražaja i ponovnog rađanja. Prema biblijskim kosmologijama more je doprinelo rađanju bogova; ono se dožnvljava kao golema, neukrotnva snaga.16

Majka vredn koliko i sve ponosne i vijorne zastave, i sve ukrasne jelke okićene, ozvezdane. Zastava je simbol pobede, zrak svetlosti što nadvladava tamu, ali i greh i smrt.17 Zastave Odalović stavlja skoro u istu ravan sa jelkama n ozvezdanjem, što izražavaju smelost i čestitost,18 kao i životnost, gordu uspravnost i snagu karaktera. Zastave i jelke koje upućuju i na postojanost i istrajavanje, asocijativno podsećaju na nebeske vladarice koje su okružene, ukrašene zvezdama.
 
U krasnoj pesmi Kod mame unutra, uobličenoj u vrlo melodioznom dvostihu, sa učestalim imeničkim rimama, prisutno je više vešto lirski transponovanih kosmičkih pojedinosti i simbola, sa snažnnm slikovno asocijatnvinm osmišljavanjima kosmonautske prirode. Iz prvog dvostiha saznajemo ono što su pričali skauti da smo svi u maminom stomaku bili kosmonauti. Ovo pesničko ukazivanje upućuje na lebdenje kosmonauta u kabini vasionskog broda slično lebdenju u utrobi majke.
 
Radoznalog pesnika neznanje čupka, služi se on glagolskom imenicom, od čupkati (se), kako bi se približno dečjoj imaginacnji, i to ga dovodi do saznanja da kad smo bili unutra, svi smo, eto, živeli od stomačnog pupka:
 
Zar ona smešna petlja, rupica na stomaku
spajala sa nebom mene i moju majku?!

 
Ovaj dvostih nas podseća na čudesno lebdenje kosmonauta u vasionskom prostoru i kabini, gde je on takođe, nekom vrstom "pupčane vrpce", vezan za dovod kiseonika. Lik majke se vrlo često vezuje za pupčanu vrpcu.

Slojevita je ovde simbolika pupka, naročito kada je u vezi sa vaseljenskim; preko njega hrani se svemir; u njemu je opštilište triju svetova.19
 
Odalović ovde apostrofira dvostruko spajanje sa nebom, koje je carstvo blaženosti, a ne samo očitovanje poretka u svemiru. (Božanstva neba su u matrijarhatu obično bila ženstveno materinska).
 
U središnjem delu pesme preko retorskog obraćanja (...vidi ti njega), pesnički subjekt, preko pupka slikovito postaje "kradljivac Sunčevih pega". U kosmičko-simboličkom smislu pupak je svojevrsno slikovno središte sveta, kao što je Sunce središte svemira, a uz to je i simbol sveg poroda.
 
Mošo Odalović nadahnuto peva o maminoj kutiji za dugmad, koja je deci uvek čarobno privlačna, jer kao da njena utroba krije nekakve zvezdičaste tajne. Kutija je inače u tradicionalnoj simbolici ženski, sadržateljski princip,20 a sitna dugmad na odorama pojedinih naroda simbolizuju zvezde, dok krupna mogu da predstavljaju Sunce i Mesec.21
 
U prvim stihovima pesme Kutija za dugmad pesnički subjekt uzvikuje: kakvih sve nema čudesa! U toj maminoj kutiji:
 
Ona bi, da ima kad,
mogla da skopča nebesa

 
Nebesa, koja pominje pesnik, oličavaju duhovnost i materinski princip.22 U skladu sa tom simbolikom, moćna mama, što u svojoj kutiji ima svakojakih čudesnih dugmeta, mogla bi, samo da ima vremena, kao od šale da skopča nebesa.
 
U početnom delu pesme Molim te, čuvaj se, majka je na pragu, koji simbolizuje stupanje u novi svet, i to sa vodom, u znaku srećnog ispraćaja. Zagledana je u jug koji su astronomi odredili, i u rode koje su vesnici proleća i novog života,23 i poručuje:
 
Neka ti sve teče lagano kao voda,
sa Suncem podruku — do stotog goda


Voda je, u svemirskim relacijama, praizvorište egzistencijalnih moći; vode su, takođe, simbol velike majke, zna pesnik za taj ženski princip, za plodnost i okrepljenje, za neprekidni tok manifestnog sveta i očišćenje, te osvećenje novog, srećnijeg života; ona je u ovom slučaju jedna vrsta blagosiljanja, uz molbu da se čuva. I upućivanje da se pođe sa svevidećim i božanskim Suncem podruku — do u večnost.

Ovde možemo s pravom da zaključimo da Mošo Odalović veoma nadahnuto i poetski uznosito peva o majci, na bolji i osobeniji način od drugih pisaca za decu. Pri tom se vešto služi odabranim kosmičkim simbolima koji lirski uznose sveživotnu predstavu o majci, divotnoj roditeljki, što sve osmišljava i plodi.


Nikola Cvetković
Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica
E-mail: nikola.cvetkovic@neobee.net

_________________

01 Doživljaj naše lične majke trajno i nadaleko stoji na izlasku našeg života, ispunjava naše detinjstvo. Lik ove žene kojoj pripadamo više nego bilo kojoj drugoj ženi, prati nas kroz ceo život. Telesno odvojen od nje, čovek se godinama hrani njenom mukom i predanošću". — Epli Ernst.
02 Hans Biderman, Rečnik simbola, Plato, Beograd, 2004, str. 219.
03 Navedeno prema: Helmut Hark, Leksikon osnovnih Jungovih pojmova, Dereta, Beograd, 1998, str. 31.
04 "Kao Mesec je merilac vremena, jer deli godinu na mesece s dvadesetosmodnevnim ciklusom, a kao vreme je tkalja sudbine, pa su otud sve velike majke tkalje i prelje i tkaju tkalo i šaru života usudnom niti, koja je simbol njenih moći hvatanja u zamku i vezivanja, ali i drešenja i oslobađanja". — Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta — Nolit, Beograd, 1986, str. 100.
05 P. Zubac pri tom izdvaja još nekoliko Odalovićevih antologijskih pesama: Vetar mi odneo pantalone, M. O. ukrao lastu, Vanzemaljac, Zrno susama, Ma, kakva divota; pa dodaje da će mu ovaj pesnik vazda ličiti na dečaka iza jedne grudve koju je "pritegao" svojom divnom ručicom njegov junak Stojan iz Čestobrodice, upućujući na pesmu Hajdemo do Čestobrodice. — P. Zubac, O pesniku i pesmi — Bogomdani dečji lirik, u knjizi 55 pesama, str. 122—123.
06 D. Lukić, Mošo, dobri džin koji piše pesme, iz knjige Moji savremenici, Zmajeve dečje igre, 2000.
07 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 82.
08 M. Odalović, 55 pesama — za decu, naravno, Zlatni ključ, Smederevo, 2002, str. 14.
09 Dž. K. Kuper, Ilustrovana encišopedija tradicionalnih simbola, str. 131.
10 Ž. Ševalije, A. Gerbrant, Rječnik simbola — Mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi, Zagreb, 1987, str. 462.
11 Prema Kuperu, Sunce je u središtu svemirske sfere, "a Mars, Jupiter i Saturn su u gornjem predelu, dok su Venera, Merkur i Mesec u donjoj polovini". U nekim drugim tradicijama, na primer islamskoj, "svaka planeta upravlja jednim podnebljem". — Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 131.
12 Isto, str. 28.
13 Isto, str. 116—117.
14 H. Biderman, Rečnik simbola, str. 126.
15 Ž. Ševalije, A. Gerbrant, Rječnik simbola, str. 766.
16 Rječnik biblijske teologije, Zagreb, 1988, str. 593.
17 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, 190. 18Isto, str. 57.
18 Isto, str. 118.
20 Isto, str. 84.
21 Isto, str. 39.
22 Isto, str. 111.
23 Isto str. 144.



Zbornik radova konferencije "Razvoj astronomije kod Srba VI"
Beograd, 22—26. april 2010, urednik M. S. Dimitrijević
Publ. Astr. druš. "Ruđer Bošković" br. 10, 2011, 1083—1088
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 05, 2012, 01:10:39 am »

**
Poezija za decu Mošo Odalović


KRPARE

Pantalone moje stare
stigle juče u krpare.
Krpare imaju pravo lice —
takve su bile nogavice.
Na jednom mestu — zelena boja!?
Grickala travu kolena moja.


VANZEMALJAC

Pod moj prozor
dođe Vanzemaljac!
Ja ga pitam:
— Sa koje planete?
Tad naiđe
Mile milicajac
i reče mi:
— S kim to pričaš, dete?

Nasta tajac,
ode
Vanzemaljac,
ostadosmo
ja
i
milicajac!
Kako sada
da objasnim svetu;
Ko
uopšte
veruje
detetu?


BAŠ LEPO

U životu životuljci,
koračaju putem svojim;
daj, zapiši, pa podvuci —
MILO MI JE ŠTO POSTOJIM!
 
Svako jutro koje svane
uračunaj u dan više;
kaži danu: Hvala, dane,
ŠTO ME ČUVAŠ I ŠTO DIŠEM!
 
Imaš Sunce, nebo plavo,
cvetno polje kojim hodiš;
mućni svojom zdravom glavom —
ŠTO JE DIVNO KAD SE RODIŠ!

Sve je večno što Bog stvori.
Hvala, Bogu i svecima.
Svakog dana izgovori:
BAŠ JE LEPO ŠTO ME IMA!
 
U životu životuljci,
koračaju putem svojim;
piši čitko, pa podvuci —
MILO MI JE ŠTO POSTOJIM!

Stihovi preuzeti iz književnog časopisa za decu "Riznica", Banja Luka | glavni urednik Nevena Stošić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Maj 02, 2013, 11:28:04 pm »

**
Poezija Momčilo Mošo Odalović


JESI LI ZNAO CRNJANSKOG

                         Ljubivoju Ršumoviću

Primakla se, Ljubo, moja seoba.
Vuk Isakovič konja mi kuje.
Krećem ko lopov, noću u nedoba,
Još samo dušu da prepakujem.
Teško je i pčeli kad se seli.
Trmka kroz saće pustila žile.
Hajde pokušaj nebo preseli,
Čućeš kako Vlašići cvile.
Preseli odoljen, hrast, topolu,
Prenesi mravinjak, polje i ševu.
Hoću li malu seosku školu
Ikada naći u Smederevu?!
Čaša izvora, naramak šume,
Prtina do tora, ozeblo janje.
Zdrav bio, Mošo! Kako si, kume!
Hoće li sve u paket da stane?
Pakujem čini petlu pod krilo.
Glas polaznika uz badnjak vežem.
Majčine suze (i očevih je bilo)
Biće u koferu ― onom najtežem.
Nada mnom gori luča mikrokozma.
Svetovid zvezdano trunje spaja.
Pesnik će svoju snagu da spozna
Tek kad ode iz Zavičaja.
Niz Ibar moja Sitnica teče;
Doći će tamo u tvoje Dunavo.
Već si je video! Ma, šta mi reče!
Al reci pravo ― je li mi zdravo?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 24, 2013, 05:56:25 am »

*
S dobitnikom 30. književne nagrade "Politikinog Zabavnika"


PESMA JE USTAV U CAREVINI ODRASTANJA

Knjigom "Gde je lampino dete" Mošo Odalović i zvanično se pridružio sazvežđu najboljih dečjih pesnika srpskog jezika

Nije pogrešio Dragan Lukić, danas počivši pesnik, jedan u đerdanu "Zabavnikovih" literarnih slavodobitnika, kad je o njemu napisao i ovo: "Jeste krupan, visok, plećat, glavat, okat, rukat, nogat..." I jeste "Džin koji piše pesme". I jeste mu kršteno ime Momčilo, ali se u svemiru srpske poezije za decu nepovratno ugnezdio kao Mošo. Mošo Odalović.

Dočekuje nas ispred svoje nove kuće na brdašcetu Leštar, na okrajku smederevskog neba. Rodna kuća ostala mu je u Starom Grackom, kod Lipljana, na Kosovu, na repu duge kolone izbeglih. Veli da je ovo sada njegova otadžbina, tih 7,5 ari kuće i okućnice. Tu već petnaestak godina nastavlja da "pretače nebo u sebe", isto onako kako to čini od prvih, danas davnašnjih dana, kad je pesma zapevala u njemu. Prvu je objavio u petom razredu osnovne škole, a prvu knjigu, zbirku 1974. godine.

S dečačkim osmehom pokazuje na tri breze ispred kuće koje nalikuju onima iz ruskih stepa i veli da svaka ima svoje ime. Leva je Olga, u sredini Volga, a do nje Dolga. Zimski je dan, nije aprili-li-li, mada je rođen 1. aprila (1947), a Mošo nastavlja da imenom nabraja sad gologranu družinu sa svoje otadžbine-okućnice. Hrast je Živojin, bor — Ostrožin, badem — Gorčilo, višnja — Višeslava, trešnja — Desanka, dunja — Dušanka, tri drena — Miladin, Kostadin, Vujadin, šljive — Dična i Drčna, a smokva je – Trojanka. Neke su kao mladice, u putnoj torbi, svojevrsnoj Nojevoj barki naših dana, stigle s njim iz Starog Grackog. Kao i drenov štap iz dedine šume koji godinama mazi i pazi, trudeći se da se pravilno osuši i ne izvitoperi, kako bi se u starosti naslanjao na drvo detinjstva.

NAŠ MOMČILO I NJEGOV JABUČILO

Knjiga pesama i kraćih proznih zapisa "Gde je lampino dete" Moša Odalovića, koja je jednoglasnom odlukom petočlanog žirija, među 28 prispelih dela, uspela da okrilati jubilarnom, 30. po redu, književnom nagradom "Politikinog Zabavnika", na osoben način utaborila je u sebe sve ono najbolje što je izjedrilo iz stvaralačke radionice ovog "neizlečivog deteta". Ovde je on ponudio, i nudi, "dovoljno građe i dovoljno razloga da se osnuje Čika-Jovina stranka, čiji bi počasni predsednik, u našem vremenu, bio Mošo Odalović".

"Tamo, u ono doba/ kad nije bilo struje,/ krenuo dečak Nebom/ da zvezde prepakuje!/ Ovu ću u vr krova/ a onu sred dvorišta.../ Laku noć, gusta noći,/ i mračna čudovišta!/ Majka mu reče: – Nemoj!/ Ti si lampino dete!/ Pomeriš jednu zvezdu,/ laku noć, čitav svete..."

Pesnik će u svom stihovanju, potom, zapitati "Šta tražiš u vasioni", pevati o dlaci u jajetu, objašnjavati zbog čega M. mnogo nervira okolinu, pitati "Čija je ono trepavica" i ispovedati se "Kako me baba laže", ali i "Kako me deda laže". Utrčaće u prodavnicu mraka, ponuditi gromove na prodaju i staviti prst na usta i ispisati "Pssst, ide strah", ali i popravljati nizbrdicu. A kad kod Odalovića baba kihne "Apćihaaaa!", cela kuća će se zanjihati a krtica će na „nervnoj bazi” prekopati livadu zato što joj je to zapisano u genetskom kodu.

Za sve majke i onog i ovog vremena, i onog i ovog prostora neopozivo će, potresno i s golemom ljubavi, zaključiti da "Mama je glagol od glagola raditi", s njom se nadvikivati uz pomoć vetra, zajedno juriti dugmad za kutiju, objasniti kako nam je nos zagoreo, kako se stršljen ženio, ali i kako se kokoška preselila u toplije krajeve.

A ko je kod Odalovića kućni komandant? Otac, naravno! Jer, "Druže tata,/ kućni/ komandante, / deca rastu, / al batine/ pamte!/ Pazi/ dobro,/ i tu leka/ ima:/ VRATIĆEMO TVOJIM UNUCIMA!" Ovde ljubav vrca iz svakog stiha, čak i ona na šumski pogled, u tepanju "Vaško, vaškice", te "Prase jedno". I bez obzira na to što na kraju, s obaveznim uskličnikom, gotovo vapi "Hoću veliku tačku", jer nam služi da "kad stignemo do nje, da malo odmorimo!", kod Momčila uvek moraš da očekuješ i Jabučila, njegovog Pegaza.

OVAKO JE BILO, PČELE MI

Na kraju knjige, kao svojevrsni i životni i pesnički životopis, Mošo Odalović će, pod naslovom "Tako je bilo, pčele mi", ispisati i ove redove koje prenosimo na preskok i sa, za novine razumljivim, određenim skraćivanjima:

"Miroslavka, Jevrosima, Ilinka, Stana, Milijana, Miodrag, Milisav, Momčilo, Mihailo i Ljubomir. To se zove moje detinjstvo. DESETICA! Blagosno nerešeno u oca Todora i majke Dušanke.

Uzbudljivo: čim se probudiš, već si u vrtiću! Zborno mesto — kuhinja, jedina zagrejana prostorija. U sirotinjskim zemljama i nema drugog naroda — do kuhinjskog. I ovo pišem u kuhinji. Zamisli, čitaoče, za nas desetoro — deset radnih stolova! Nemoj da zamisliš...

Mojoj majci niko nikada nije pomnožio: deset puta devet jednako je devedeset meseci bremenitosti! Deset vojnih rokova u blagoslovenoj radosti. Da smo gugutke, s gnezdom bismo popadali.

"Još si živa, ti staruška moja!"

Živ sam i ja. Evo pišem nešto, da oprostiš, o sebi.

— Nemoj što slagat, sine moj!

— Neću, pčele mi!

...Subota! Da mi je da sam snažan i važan, da je ukinem! Da, zbog kupanja. Uz zahuktali šporet na drva, pojačan oklasinama, oklipinima, "kužljicama" kukuruza.

Nas dečake, potapali su u korito kao ćebad, ponjave, slamarice, krpare... Često pred gostima, a "feniranje" je trajalo kratko, jer smo bili ošišani zbog vaškica i gnjida. Moj plač i pobunu presecali su, ako se tad dese, stričevi Maksim i Blagoje: "Baci mu šaku pepela u usta. Začepi mu prkno oklasinom, sveca mu njegovog!" (O kupanju i poniženom detetu najlepše mi je pričao Milan Vujadinović iz Štimlja. Dao bih tri priče za jednu njegovu. "Plašio sam se da će me kupati i kad se oženim!")

...Ako je od Goleša crno nebo, ja se obradujem na njivi: "Sad ćemo kući!" A otac — crnji od neba nad Golešom. Otkud znam da me nebo baš tu, na njivi, prehranjuje. Meni je hleb u kredencu, a nebo neka vitla po svome. Bacimo motike, vile, grabulje — da nas ne ubije grom! Otac priziva gromove, a neće ga. On je kopriva ili nešto nakostrešenije, što gromovi rado mimoiđu.

Pobožan, a psuje. Pravi "grudvu" od vlažne zemlje i gađa nebo, brani njivu. Grudva se susretne s gromom, pa odozgo, s neba, padaju blato, psovke i opiljci groma.

Svađao bi se i sa svetim Ilijom, kao da su komšije, pa dugo, dugo molio Boga da mu oprosti... Puno nas je i puno nam je plodova potrebno..."

Pesnik koji poodavno čini sve da "majušni čitalac pesmu prihvati kao ustav u carevini odrastanja" odnedavno kao slobodan umetnik — i "doktorkin muž" (žena Gordana je ugledni pedijatar u Smederevu) — sveobuhvatno koristi i umeće svojih ruku. U saglasju s maštom, razume se. Ilustruje knjige svojih prijatelja, a posebno je ponosan na svoj izum — takozvanu lisnatu ćirilicu. Zna da od drveta izdelje i izrezbari ram za sliku i ogledalo, policu, krevet, stočić i stolicu — da opremi celu sobu, kao što je opremio i Gordaninu ordinaciju. Uspeo je i da sagradi maleni zamak za svoju unuku, gospođicu Anju, da izmisli i napravi neobičnu kućicu za ptice, kolica za Malog princa... Sam je napravio pouzdanu kacu od dudovog drveta, zapremine 200 litara. Ume da napravi kosovačku pitu sa 54 kore, a o Nikoljdanu, svojoj slavi, sam da umesi, ukrasi i ispeče slavski kolač.

Lampino dete, pesnik s mnogo znanja, odvajkadašnji ranoranilac (ustaje u pet izjutra), svaki dan dočekuje s osmehom i ponavlja svoju strofu: "Svako jutro koje svane/ uračunaj u dan više,/ kaži danu: — Hvala, dane,/ što me čuvaš i što dišem."

Politikin zabavnik broj: 2972 | 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Septembar 19, 2016, 12:59:39 am »

*
Pisci se poveravaju "Zabavniku" — Mošo Odalović / O knjigama koje su mi promenile svet


ČITAŠ, A NIKO TE NE PROPITUJE


LIRSKI POKERAŠ

Mošo Odalović rođen je 1. aprila 1947. na Kosovu, u Starom Grackom kod Lipljana. Od 29. septembra 1994. živi u Smederevu kao slobodan umetnik.
 
Važnije knjige: "Mama je glagol od glagola raditi", "Druže tata kućni komandante", "Popravljamo nizbrdice", "Zavičajni bukvar", "Lirski poker" (sa Trifunovićem, Ršumovićem i Radulovićem), "Gde je lampino dete","Žiča pčelino čedo", "Baba je tu, ja sam u Japanu" (roman).
 
Samostalne izložbe "Mošove zanimacije": slike, ilustracije, skulptura, umetnička stolarija, umetnička fotografija... Najlepše dostignuće: o Nikoljdanu umesi, ukrasi, ispeče slavski kolač.

Nagrade: "Zabavnikova" (za knjigu "Gde je lampino dete"), "Neven", Gračanička povelja, Goranova plaketa, Zlatni ključić Smedereva, Zlatni i Srebrni Gaša, Zvonce popularnosti, Gomionica, "Gordana Brajović", "Rade Obrenović"...





1. "SRPSKE JUNAČKE PESME", neznani pesnik
 
Otkud ovo? Iz mraka svih vekova, a i mene potkačilo mračje. Imao sam deset godina kad je struja prostrujila mojim selom. PRASAK: učinilo mi se da će kuća eksplodirati od svetlosti! Otkud knjiga u to nedoba; niotkud, nije ih ni bilo, al evo jedne stalno otvorene "grlate knjige". Zove se Vojislav Odalović, brat mi od strica u susednoj kući. U ma kom poslu bio, pevao bi srpske junačke pesme! "Kadno Turci Kotar porobiše, poaraše dvore Jankovića..." Vadi vodu iz bunara, nagrće krompir u bašti, ili roji pčele, svejedno, kliktao bi deseterce, onom istom, monotonom guslarskom arijom... Znao sam napamet pesmu "Ropstvo Janković Stojana", a da je nisam pročitao! Među onima sam, poslednjima, koji su "sa usana" prepisivali i učili napamet.
 
Danas, kada se zovem "šta sam ono hteo", upamćenu pesmu uračunavam u podvige uma. U mnogim promišljanjima, u svakodnevnom razgovoru, reči se često, tražeć učvrslicu, zaodenu ruhom deseterca. Evo, kad smo već u priči o svetovima, jedne strofe u desetercu iz neke mi pesme: Trpam zvezde, preslažem tišinu,/ jedan beskraj ode mi u mračno;/ prelistavam kosmičku prašinu —/ ne znam tačno šta je beskonačno!?

2. "GENIJE", Nenad Divljan (Zbirka napisa o Nikoli Tesli)

Čuvam knjigu od 1966. godine! M. O. je vlasništvo, mojom zaslužnošću! Na potkorici, uz pečat, piše da pripada... Momčilu Odaloviću za odlično učenje i primerno vladanje... Zamislite: Izdavač "Sedma sila", Udruženje novinara Srbije, Beograd 1956. I ja sam se osećao silno! Zaradio pameću i dobrim vladanjem, a bio pastir po službi. Knjiga dragocena, prelepa; lepša i vedrija od svih udžbenika od I do VIII razreda! Saznah o Tesli mnoge pojedinosti, uz lepe anegdote i ilustracije. A drugi deo knjige "Šareni deo" — da ne verujem. Koje raznolije, šarolije, a sve kao uzgred prikupljaš znanja, proviruješ iz mraka! Zamisli radosti mladog čitaoca: preslažem sličice u pamćenje, a sutradan već, budem "učitelj" svojim musavim vršnjacima. Oni zabezeknuti od silnoga moga znanja! To mi je vredelo koliko i današnje višetomno "Dečje sveznanje", a u svemu ovome najbitnije mi beše da sam shvatio razliku između udžbenika i knjige. Koja radost, knjigu čitaš a niko te ne propituje!

3. "BOSONOGI I NEBO", Brana Crnčević

Pod brojem tri mogle bi tri knjige koje su me prizivale da se oprobam u "detinjarijama". Skrenule mi pažnju — da postoji i literatura za decu! Uz ovu, Crnčevićevu, jednako moćno, kao pozivnice, izdvajam "Poštovana deco", Dušana Radovića i "Kako spavaju tramvaji", Milovana Danojlića. Imaće obojica svoje deonice u ovom "pregledu"; ostanimo očas s Crnčevićem.

Socrealistička literatura je dugo i predugo tapkala u mestu. U svih osam razreda osnovne škole izučavali smo apologetsko štivo u slavu druga Tita i zahuktalih drugarica i drugova. Puno radosti i svežine uneo je Branko Ćopić: "Zbogom, bako, mili rode, u školu me danas vode!" A knjiga "Bosonogi i nebo" (1963) — strujni udar! Brana je tako moćno zagrmeo, tako autentično, i svima nama koji pristižemo u pevaniju za decu postavio nove parametre: kako da uređujemo svoju pesničku deonicu. Katastarski precizno, bez dramatičnih uzleta i poniznih padova. U njegovim pričama i versifikacijskim zamasima sve je nasloženo visokim umećem, kao da štivo samo sebe pronosi lepotom jezika. Ako pristanemo na sentencu "umetnost je dosetka", Brana Crnčević je bogomdani dosetkar! Dete je loptica-skočica; nikako da mu doskočimo koliko ono odskoči. Brana ga sustiže nepredvidljivim (neobuzdanim) slobodnim stihom, i pričini nam se, kao malo gde, da se dete i stih utrkuju: ako se dete izmigolji, stih ga presreće, ako stih uzleti — i dete odreši krila.

4. "GODINA PROLAZI KROZ AVLIJU", Milovan Danojlić

Ovde bih malo da zastanem; ne znam s koje strane da nagrnem priču!? Prošle godine, recimo, Danojliću u Lazarevcu, na lepoj svečanosti, dodelili "Zlatnog Gašu". Imao sam repliku, javih se iz publike. Uručih mu teglu cepkanog ajvara, govoreć da on čitavog života nadniči za me, a ne traži ni hlebac, ni vodu. Zvanično saopštih da je Danojlić prvi dobitnik "zlatnog ajvara" iz mog domaćinluka, a on to radosno uračunao u ona lepa bočna priznanja... Niko, kao Danojlić, nije u tolikoj meri menjao moj svet i uspostavljao odnos sa spoljnim svetom. Rekoše da je on "monah na putu", a neka se pridoda da je i — crkva jezika našeg. Upravo tako izdvajam "Godinu koja prolazi kroz avliju", kao čuvaricu jezika. Držim je uz rečnike, a rečnik je knjiga svaki čas potrebita. Nema raskošnije avlije — gde god da su Srbi nastanjeni! O kultnoj knjizi lektire "Kako spavaju tramvaji" napričah se mnogim povodima, a u ovom kazivanju samo da pripomenem, nastala je u Mićinom pribežištu iz Ivanovaca u Beograd. Odbegao u 16. godini; proslavio se kao najbolji kolporter i raznosač leda, a već u 21. postavio na tračnice svoje tramvaje. I traju, traju, tramvaji!

5. "POLETARAC", Dušan Radović

Ako je Zmaj-Jova polazno, uzletno polje naše pevanije za decu, a Aleksandar Vučo važna razdelnica, imah sreće da mom pesničkom naraštaju Dušan Radović bude stožer modernog stihotvorenja. Ime kom se svi klanjamo i priklanjamo, a sve što je radio — darom i žarom mnogosvećnjaka — imenujem kao Zakonik Dušana Radovića. Kako nam nedostaje ona njegova "namrštenost", oznaka stalne, dežurne savesti i srdžbe — na sve što je oko nas traljavo, zapušteno, raspojasano, nedarovito, a pohlepno. Dušan je danas, a potrajaće, najcitiraniji književnik. Imamo svetoga Savu, Njegoša, Andrića, Dučića, Crnjanskog... al Duško nam se, majušnima, u ovom našem i planetarnom metežu, svakodnevno nađe u zaštiti — svojim imenom, kao drenovim štapom. U samo dve godine, od juna 1973. do juna 1975. godine, na tvrdom lisju velikog formata, objavljeno je 19 brojeva "Poletarca", na oko 1600 stranica! Devetnaest najmudrijih, najlepših, najpametnijih knjiga, a ilustrovali strogo odabrani majstori u tom poslu. To je "Rad" ukoričio u četiri dragocene knjige: Proleće, Leto, Jesen, Zima. Ne dam ih za života!

6. "REČNIK VEROVANJA O BILJKAMA", Veselin Čajkanović

Ime je znak. Kako to čvrsto, armirano, stoji uz ime autora; kao da rečemo — vesela nam čajanka! U poslu kojim se bavim, poetika se svodi na čuđenje i ushit svemu oko nas. Ocvetavanje i plodotvorenje biljaka — neprestana mi tajna i čuđenje. Kojim čudom jabuka iz zemlje preuzme boju za cvet, kojim čudom polen, slast! Ne mogu da se načudim u tri života — kako oblikuje plod, a sred ploda one beličaste ljuspice, pa u njima mrkocrveno semenje!? Zalud sve to, da nije tanušne kore na plodu. Majka Priroda obukla plod, da ne iscuri slast. Sve bi posrkala Zemljina teža, znam ja nju... Ima u knjizi mitologije, ljupkog paganstva, verica i neverica, zdravih pouka, važnih upozorenja, a iznad svega — hlorofila! To su one knjige koje se zovu "stalno pri ruci".

7. "PISMA LETA 1926", Rilke — Cvetajeva — Pasternak
 
S početka nevažan detalj, a i nije... Knjigu sam kupio u Prištini 3. oktobra 1983. godine. Na prvoj praznoj stranici, uz datum, ide posveta Gordani, uz Pasternakovu objavu Cvetajevoj: "Ti si moje jedino zakonito nebo!", a grafitnom označih da je to na 93. strani. Ništa nije slučajno: knjiga amajlija, pa evo trajemo u zdravom porodu i radosti... Često susrećem pesnike koji istu knjigu istom ljubavlju čuvaju na vidnom mestu. Bude mi drago... Prepiska troje slavnih tokom četiri letnja meseca 1926. godine, uz predlog Cvetajeve da se objavi kao knjiga "kroz 50 godina, kada sve to prođe, sasvim prođe i tela istrunu, i mastilo se ozari, kad je primalac već odavno otišao pošiljaocu..." Koja imena, koja lavina duha sručena na pleća čitalaca, a teško za ponet' samo jednim čitanjem.

8. "ODELJENJE ZA RAK", Aleksandar Solženjicin
 
Knjigom "Jedan dan Ivana Denisoviča” kolos ruske literature Aleksandar Solženjicin obavestio je čovečanstvo (i svakog čitaoca pojedinačno) da svet nije ono što vidimo i čulima beležimo. Svet nije "globus u prirodnoj veličini" gde imamo označeno kopno i vodu, već krhko stanje duše na klackalici nehumano — humano. Ova obimom majušna knjiga tek je najava romana "Odeljenje za rak". Kao da smo opareni vrelom vodom, ili zatrpani sibirskim ledom, svejedno, u višegodišnjoj zaveri ćutanja, zatečeni, otkrili smo onu užasnu stranu života, kada pojedinačne nesreće, kao cifra, ulaze u žalostiv, tragičan zbir. Bezbožnici su to obavljali tako jednostavno, nalik ravnodušnim ratarima koji sipaju pesticid po nevidljivoj gamadi. Davno pročitane stranice stalno mi prelistavaju dušu, kao upozorilice — da se zlo događa negde i u ovom trenu.

9. "USPOMENE JEDNOG CRTAČA", Momo Kapor
 
Momo Kapor — slava mu i milost — rekli bi njegovi zavičajci. Skrajnuo se iz ove predstave, a znan mu svaki krajolik i svi putevi — zemljom, vodom, nebom. Krišom je, u sudnjem času, dograbio i odneo olovku i papir, a mnogi zaista očekuju da će se javiti. Ma, pušti ga, bolan, opet nešto zanoveta... Odavno sam, religioznim polazištem, utvrdio svoju meru: koliko dara, toliko žara, odnosno stvaralačkog temperamenta. Ne tražim više, ne bih manje, a jedini, zaista jedini kom sam zavideo, u značenju apsolutne naklonjenosti, je Momo Kapor. Moguće je da jedna lepa izvedenica umnogome objašnjava njegovu ukupnu ličnost: razgovordžija. Bio je to i crtežom, i uljem, pričom, kolumnom, romanom, aktuelnom izjavom, kafanskom upadicom... Šta sve ne ispriča crtež iz hercegovačkog kamengorja. Znao je da jedna jedina tačka može da osmisli ili obesmisli crtež. Njegova linija, kao da podrhtava, preti da će se urušiti u besmisao, ali majstor zna kako se to svodi u celovitost. Knjiga "Uspomene jednog crtača" mogla je olako da ponese i Mihizov naslov "Autobiografija o drugima", a da to bude udžbenik svima na doučenje.

10. "RŠUMDANI", sto autora
 
Slavan, lako ga prepoznamo. Kabasta gorštačka pojava: frizura — vetrom razbarušen plast, brkovi — naviljak probranih trava. Zatrčao se u ranoj mladosti, pre pola veka, i traje njegovo dotrčavanje — iz uspeha u uspeh, do u podvige. To se ne može zaustaviti, ma koliko ga ometali sopstvenim pevanijama. Sručio se u naše kuće, vrtiće, škole... Deca su ga izabrala za svog. U ukupnoj našoj pevaniji, to se dogodilo samo Zmaju i Ršumu. Deca današnje dece podizaće svoju decu uz Ršumove pesme i onim što ostane od Zmaja. Mudrom i duhovitom dosetkom okrilati pesmu, koja pod aurom muzičkih strofa odmiče u usmenu književnost i trajanje. Pola veka s Ršumovim pesmama! Reći ćemo: Au, što je bilo zgodno, a za uzdarje pobrinulo se stotinu autora, gusto ilustrovane, luksuzne monografije "Ršumdani". Može se pažljivije pričuvati kao spomenar, potomstvu na uvid — da se priča kako su se ljudi okupili na mobi i darovima duše ispisali knjigu svom pesniku na dar. Naredna vremena neće nam doneti tako što.





Politikin zabavnik broj: 3074 | 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 08, 2016, 04:59:52 am »

*

MOŠO ODALOVIĆ: TAJNA JE KAKO DA UKRASIMO DECI DANE

Momčilo Mošo Odalović, o priznanju "Desanka Maksimović", susretima sa pesnikinjom, nadahnuću i kosovskim korenima

Umrežen, naravno, već obavestih drage mi ljude da će se, ovih dana, moje pesme zvati DESANČICE! Nagradom njena imena, ozvaničen sam kao pesnik u rodu našemu. Gordost mi je zabranjena, al malčice šepurenja samo je naglašenje koliko ljubavi i poštovanja imah za njenu ličnost, stvaralaštvo, za otmenost, plemenitost, blagost ... ali i tvrda životna načela u teškim časima — kaže za "Novosti" pesnik Momčilo Mošo Odalović, povodom nagrade "Desanka Maksimović", koja će mu sutra biti svečano uručena u Brankovini.
 
Priznanje koje dodeljuje Zadužbina velike srpske pesnikinje pripala mu je za celokupno delo i ukupan doprinos srpskoj poeziji za decu.

Već četiri decenije ispisuje tople stihove, pravu poetsku enciklopediju detinjstva. Iza sebe ima dvadeset sedam pesničkih zbirki, među kojima su "Vrlo važno", "Od amebe do bebe", "Mama je glagol od glagola raditi", "Druže tata, kućni komandante", "Reče mi jedno dijete", "Kosovčice"... Dobitnik je svih važnih nagrada za dečje pesništvo. Rođen je u Starom Grackom, u "Jedinstvu" je radio kao novinar, urednik "Jedinstva za decu" i glavni urednik "Đurđevka", a od 1994. živi u Smederevu, kao slobodni umetnik.

Šta pamtite iz čestih susreta sa Desankom Maksimović. Gde ste se najčešće viđali?

Da spomenem Pesničke susrete "Lazar Vučković" na Kosovu. U dvadesetak godina, veći deo programa pred decom — Desanka redovan gost, ja voditelj programa: Priština, Prizren, Sredska, Štrpce, Zubin Potok, Gračanica... Potom — na "Zmajevim igrama", "Goranovom proljeću", do Maribora, recimo... I napričali se, bogme. Ja njoj o Kosovu, ona meni o slutnjama, strahovima.

U čemu leži tajna dobrog pisanja za decu?

Da se pošalim malo. Tajna nije u radnoj sobi i šarenim sveskama i olovkama u boji — da deci ukrasimo dane. Imam religiozno polazište. Sročih negde: koliko dara, toliko žara, odnosno stvaralačkog temperamenta. Dakle, dato nam rođenjem! I Desanku, negde u nekoj školi, priupitala deca: — Zašto ste odabrali da budete pesnik?! Naivno, simpatično, a Desanka će, isključivo: — To je meni moja majka dala!

U vašem opusu majka ima posebno i izuzetno mesto, kao u čuvenoj pesmi "Mama je glagol od glagola raditi"...

Lepa je okolnost da se u našem lepom jeziku "bračnim završecima" divno susreću majka i bajka. Da, ali to je ona gotovanska rima, varljiva i lažljiva u ovim žalostivim vremenima. Mene je odnegovalo sirotinjstvo. U mojih roditelja desetoro dece — pet kćeri i pet sinova! Hajde, Odaloviću, ako te majka rodila, rimuj majka-bajka. Neka ova laka (dobronamerna) rima ostane deci u literarnim sekcijama. Ponekad me, zbog "Mama je glagol..." i nekih srodnih pesama, zovu "mamski i dečji pesnik". Simpatično mi.

Gde nalazite nadahnuće za pisanje?

Valjalo bi nekako isključiti spoljni svet — i zemaljska i nebeska dešavanja (nepogode), pa se ponadati nadahnuću. No, mojoj moći sve je nedostupno; otkazalo i dugme i daljinski. Kao ranoranilac, dugo sam pisao pesme našte srca; ponekad se s pesmom budio, a sada, evo da upotrebim zemljodelatni izraz, grabuljam jutarnje informacije, plastim ih, sadevam... do pune guše i bolne duše.

Kakvi su nam danas kulturni i duhovni orijentiri, kako se brinemo o vaspitanju i obrazovanju mladih?

Signalizacija i orijentiri u saobraćaju su konkretna i korisna pojava. Što se kulture i duhovnosti tiče, strahujem od dezorijentira, odnosno političkog poentilizma iz Brisela. Tačka po tačka: poentilizam! Novi umetnički pravac orobljavanja malih zemalja. Obrazovanje mladih ljudi je tragična pojava!? Svake godine desetine hiljada obrazovanih odoše na Zapad, a ne možemo ih učiti čobanluku, takve smo škole odavno pogasili.

Dugo ste već u Smederevu. Kako su napuštanje kosovskog zavičaja i nevolje seoba uticale na vaše stvaralaštvo?

Seobom, svi orijentiri (i strane sveta) ostanu u rodnom mestu, ma kud se kretao. Kao dečjem pesniku, ostaje mi samo da prikupljam sličice iz retrovizora sopstvenog, tamošnjeg detinjstva u Starom Grackom kod Lipljana — uz Sitnicu, pri Goleš planini...


SLIKANJE NA NERVNOJ BAZI
Koje mesto u vašem stvaralaštvu zauzimaju slike, ilustracije, skulpture, fotografija?
Nekad se za ljude od više darova govorilo mnogosvećnjak, i neka bude tako za one bogomdane. U nas bi se reklo "svaštočinja", ali ne u pogrdnom značenju. Najpre, uz oca stolara, svi smo, mislim na braću, bili dobri stolari. Za slikanje, ilustrovanje, govorio bih da to radim "na nervnoj bazi", pa me prekorio Duško Trifunović: "Nemoj tako, stari moj! Ako kažeš da ne valjaš, svi će ti povjerovat... a ti to dobro radiš!" Hvala mu!

Branislav Đorđević | 14.05.2016. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: