Borisav Stanković — Nečista krv
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 3 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Borisav Stanković — Nečista krv  (Pročitano 49129 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 18, 2010, 04:21:35 pm »

**

BORISAV STANKOVIĆ — NEČISTA KRV




Scena iz pozorišne predstave Nečista krv. Vera Čukić, Branislav Jerenić i Rade Marković.


NEČISTA KRV je zamišljena prvo kao pripovetka koja je objavljivana niškom časopisu Gradina. Štampanje je preknnuto jer je uredmik odbio da objavi scenu Sofke sa umobolnim Vankom, a Bora nije hteo da menja tekst. Roman je završio 1909. Dok je bezuspešno pokušavao da nađe izdavača objavljivao ga je u nastavcima u Letopisu matice srpske.

1910. Budući da je odbijen i od Kolarčeve zadužbine odlučuje da svoj prvi roman, Nečistu krv, objavi sam. Zato objlvljujeje "Književni oglas" koji će A. G. Matoš štampati u Zagrebačkom Savremeniku.




Autor izložbe: Olga Krasić Marjanović
Dizajn i pripremu za štampu uradila: Snežana Rajković
Predgovor kataloga: mr Bojan Čolak.



Borisav Stankovićbiografsko-bibliografski podaci
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=404.0

Izložba o Bori Stankoviću
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=403.0

Borisav StankovićKoštana
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=366.0


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Decembar 18, 2010, 04:32:29 pm »

*
BORISAV STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


NEČISTA KRV

Ovo Stankovićevo djelo prvi put se pojavilo kao pripovijetka pod istim naslovom — "Nečista krv" 1900. godine, a potom počelo da izlazi kao roman u nastavcima u ondašnjim časopisima. Nakon dugotrajnijeg rada i više verzija roman je bio gotov 1909. godine, da bi se iz štampe pojavio 1910. godine, u nešto skraćenijem izdanju, zbog nedostatka novca za štampu. Završetak romana je skraćen za 30—40 strana, s uvjerenjem pisca da će jednog dana moći da ga štampa u prvobitnoj zamisli. Ali, došao je Prvi svjetski rat i rukopis je nestao. Tako je roman "Nečista krv" definitivno ostao u obliku i sa krajem koji i danas imamo.

Roman "Nečista krv" u sebi nosi elemente sociološkog romana, jer su u njegovoj osnovi sadržani jedno vrijeme i društveni odnosi i promjene u tom društvu. Roman zahvata razdoblje poslije oslobođenja Vranja od Turaka, tj. nakon 1875. godine, ili vrijeme s kraja 19. vijeka. To vrijeme, kako u Vranju tako i u široj, tek oslobođenoj Srbiji, obilježavale su krupne društvene promjene, naročito na jugu, koji je bio dugo pod Turskom.

Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili "pusto tursko", nestajao je. Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nestajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi — turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su ili silom otimali dojučerašnji seljaci, njihove čivčije ili nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranje, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže neki novi svijet, ljudi sa granice. U Vranje je pristizao svijet koji se obogatio raznim špekulacijama i otimačinama, preduzimljiv svijet koji je dolazio do lijepih turskih kuća ili pravio nove kuće. Bio je to svijet skorojevića koji će naći svoje mjesto i u romanu Bore Stankovića.

Stari vranjanski svijet, po bogatstvu, ugledu i prestižu vrlo blizak nekadašnjim agama i begovima, ostao je sa svojim čitlucima, čivčijama i raskošnim kućama, ali zbunjen novim odnosima i nemoćan da se snađe u ovom vremenu. Staro tursko više nije postojalo. Stvaralo se novo društvo zanatlija i trgovaca — društvo skorojevića. Hadžije i čorbadžije sve više se povlače pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svijet, držeći i dalje do svog gospodstva i ugleda, iako su sve više i više materijalno propadali. Dojučerašnji nadničari počeli su da otimaju njihovo imanje i da se ponašaju kao gazde i vlasnici onih posjeda na kojima su samo kmetovali. Ne želeći da se parniče, hadžije i čorbadžije često su odustajali od svog prava, dizali ruke od svega, ili pak odlazili u Tursku da tamo potraže utjehu i izlaz za svoju nemoć. Njihovo propadanje je bilo toliko primjetno da nije moglo da ga prikrije nikakvo odjevanje, nikakva gordost ili pak kućni sjaj, koji je bio samo dekor i maska. I ne samo to. Taj stari vranjanski, hadžijski svijet počeće i biološki da propada, što će — na tematskom planu — biti prisutno i u romanu Nečista krv, u kome će preko pojedinačnog biti odslikano i opšte.

Međutim, u djelu "Nečista krv" postoji i biološki aspekt, koji se javlja kao primaran, nadređen prethodnom aspektu, što roman i čini psihološkim djelom i romanom ličnosti, jednim od najkompleksnijih kada je u pitanju slikanje psiholoških stanja i duševnih drama u srpskoj književnosti.

Polazeći od predaka svojih junaka i idući od generacije do generacije, Bora Stanković prati njihova biološka, nasledna svojstva, posebno se zadržavajući na njihovim nagonima i strastima, dodirujući manje ili više i predele nesvjesnog, onu tamnu i malo prozirnu stranu njihovog bića. To je i prvi takav prilaz ličnostima u našoj književnosti.

U prvom planu romana "Nečista krv" su, dakle, materijalno, moralno i biološko propadanje, pri čemu naslov romana prvenstveno upućuje na ovo potonje — na moralno i biološko propadanje, čiji su korijeni u "nečistoj krvi" koja je ovladala hadži Trifunovom porodicom i njenim potomcima. U tom smislu i vrijeme u romanu se dijeli na ono prošlo i ovo sadašnje. Prošlo je samo jedna vrsta uvoda u sadašnje koje, sem prvog poglavlja, nastanjuje cio roman.

Predstavnici prošlog su preci junakinje Sofke:

— pradjed hadži Trifun,
— prababa Cona,
— djed Kavarola,
— njegova sestra Naza
— tetak ludi Rista.                                                                                      

U njima su uzroci i korijeni kako materijalnog tako i moralnog i biološkog propadanja, ako se iz toga isključi hadži Trifun.

Predstavnici sadašnjeg vremena, kojima je ispunjen prostor romana, jesu potomci:                              

— efendi Mita i
— Sofka, njegova kćerka

Oni su — noseći nečistu krv predaka i teret jednog vremena koje ih je materijalno razorilo — postali siromsi, materijalno i biološki propao svijet koji okončava u potpunom krahu i materijalnom porazu. Njih je porazila vlastita krv i život, u kome nisu mogli da nađu oslonac za dalji porodični opstanak.

Roman "Nečista krv" je uostalom roman drama, neponovljiva pripovedna drama u našoj kniževnosti, jer je to:

— psihološko-sociološka drama među ličnostima i u samim ličnostima;
— drama društvene sredine Vranja krajem 19. i početkom 20. vijeka i
— roman drama ličnih strasti koje haraju i polove (cijepaju) ličnosti.

Glavni akter romana je Sofka, ljepotica, čiju sudbinu Borisav Stanković prati od prvih njenih djevojačkih dana pa sve do usahnuća njene snage i zgasnuća njene ljepote. S vremena na vrijeme, u pojedinim situacijama, javlja se i njen otac efendi Mita; zatim gazda Marko i sin mu Tomča, za koga je udaje efendi Mita, uvjeren da će mu to donijeti materijalno izbavljenje (dobiće silan novac za nju).

http://www.znanje.org/lektire/i22/06/Copy%2002iv0613%20Borisav%20STANKOVIc.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Decembar 18, 2010, 04:32:49 pm »

**
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


NEČISTA KRV
Roman Bore Stankovića






Momir Veljković




SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK
Knj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940
Odgovorni urednici i vlasnici:
Milan Grol i Svetolik Jovanović
Štamparija  "S m i lj e v o"  Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Decembar 18, 2010, 04:32:59 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV



Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Decembar 18, 2010, 04:37:05 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


PROBLEM "NEČISTE" KRVI U ROMANU

Mnogi tumači Borinog djela, kada je riječ o romanu Nečista krv, smatraju da je u prvom planu sociološki aspekt romana i da je propadanje efendi Mitine porodice uslovljeno društveno-istorijskim trenutkom u kome on živi. Ima istine u tome, ali za Boru Stankovića u prvom planu je nešto drugo, dalekosežnije i dublje, mnogo bitnije za njega kao stvaraoca, a to je — biološko propadanje i opšta degeneracija koja je zahvatila porodicu, a što je uzrokovano biološkim, nasljednim faktorom, za čije je označavanje pisac uzeo metaforu nečista krv. Biološko propadanje, psihičke devijantnosti (izopačenja) prethode materijalnom, one ga čak uslovljavaju i ubrzavaju.

Sam pojam nečista krv otkriva se u dosta složeniom značenju: podrazumijeva različite vidove svoga ispoljavanja. Postoji čitav registar izvedenih pojavnosti ovog biološkog činioca, određujućeg za porodicu i sudbinu Borinih junaka.


OBLICI ISPOLJAVANJA NEČISTE KRVI KOD PREDAKA:

1) predavanje izobilju i raskoši i udaljavanje od rada i bilo kakvih poslova;
2) uživanje u jelima, slatkišima i odevanju;
3) obraćanje pažnje na izgled ("da se viđaju lica bela, nežna, očuvana i negovana"), da se što više pred drugima istakne i naglasi svoja ljepota i strastvenost, naročito kada su u pitanju žene;
4) želja žena da budu zavodljive, bez obzira na pol i rod. Iz njihovog ponašanja je izbijao imperativ: "…moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući — ne gledajući ni rod, ni doba — osvojiti i zaludeti".
5) vođenje razvratnog života na imanjima sa seljankama, Cigankama, lakim ženama, otpuštenim iz turskih harema; uživanje u bahanalijama;
6) jaki nagoni i strasti kada se gubi kontrola nad sobom (ponašanje Kavarole, Sofkina prababa zaljubljena u učitelja Nikolču i njegovo pjevanje, presjekla je žile u kupatilu; Sofkina tetka Naza tri puta bježala od kuće i tri puta se turčila);
7) bolesti (oduzetost, umobolnost, slabo zdravlje i neotpornost, kao što je i hadži Trifunov sin bio "bled, suv i tanak; više žensko no muško").

Kod Sofke se nečista krv iskazuje na sličan način, sa utiskom da je mnogo štošta naslijedila od svojih predaka. To su:

— naglašena čulnost koja dijeli biće na svjesni i nesvjesni dio, ističući u prvi plan ono njeno "dvogubo ja";
— predavanje sanjarijama u kojima se iskazuje njeno erotizovano biće;
— potreba za dopadljivošću, divljenje drugih prema njoj i osvajanje (stoji na kapiji, pogledom i držanjem izaziva prolaznike);
— povlačenje u sebe i svoju samozaljubljenost — njena narcisoidnost;
— pohota ispoljena u susretu sa gluvonijemim Vankom, a na kraju romana sa gluvonijemim slugama;
— degeneracija izražena kod poroda:
   djeca su fizički slaba, psihički labilna, karakteriše ih podbulost, malokrvnost i bolesti.

Ali, u svemu ovome ima i nešto što je samo privid "nečiste krvi", samo nalik na "nečistu krv". Tu se u prvom redu misli na psihička "mutna" stanja i njena ponašanja u mladosti, koja su u tim godinama i normalna, kao što su sanjarenje o mladiću, čulnost, obuzetost ljubavlju, snaga erosa koja ispunjava biće. O svemu ovome moglo bi se razgovarati, utoliko više što dosta toga Sofka nosi kao plemenitost, obzir, samopožrtvovanje i stoicizam.
 
http://www.znanje.org/lektire/i22/06/Copy%2002iv0613%20Borisav%20STANKOVIc.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Decembar 18, 2010, 04:41:37 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV



Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Decembar 18, 2010, 04:45:29 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


NEČISTA KRV

Roman "Nečista krv" nije lako tipološki odrediti. Prema načinu na koji je oblikovan svrstava se u psihološke romane, po nosiocu svih zbivanja i preokreta spada u roman lika, po socio-društvenoj pozadini života u kojoj se odvijaju individualne sudbine junaka pripisuje se tipovima socijalno-društvenih romana, zbog porodičnog ambijenta u kome se događaji ostvaruju možemo reći da je i porodični roman i zbog prepletanja odnosa među epskih, lirskih i dramskih elemenata, kao i proznog i poetičkog, ličnog i kolektivnog, realnog i irealnog, može se imenovati i kao roman atmosfere.

Predmet romana je udaja ljepotice Sofke iz posrnulog hadžijskog roda za maloljetnog Tomču iz seljačkog roda u usponu. Čitajući djelo zapažamo njegovu trodjelnu strukturu: prološki dio — prva tri poglavlja, glavni dio — od četvrtog do dvadeset petog poglavlja i epiloški dio koji čine poslednjih devet poglavlja.

Uvodni dio se sastoji od retrospektivnog pogleda na porodične pretke i epiloškog kao osvrt na nezadrživi pad glavnog protagoniste sa slojem iz koga potiče. Podsjećanje je počelo od najčuvenijeg pretka — hadži Trifuna, koji je uzdigao i kultivisao svoj gospodski rod, a onda se sažeto prati sudbina nekoliko likova sa znacima psihofizičke degeneracije, da bi se potom pogled koncentrisao na Sofkine roditelje, koji su imali nezavidnu sudbinu da dožive društveno — ekonomski preokret u Vranju — oslobađanje od Turaka, ali i gubljenje ugleda i bogatstva hadžijskog sloja. Usljed takvih okolnosti, Sofkin otac, efendi-Mita bježi preko granice u Tursku, što će predodrediti i Sofkin tragičan krah.

U centralnom dijelu se otkrivaju glavni likovi romana, posebno lik Sofke. Radnja se dešava hronološki: stasavanje Sofke u izuzetnu ličnost, dolazak glasnika od efendi-Mite, dolazak budućeg svekra Marka, konačan povratak oca iz Turske, saopštenje Sofki da je obećana za 12-togodišnjeg gazda-Markovog sina, pristanak Sofkin na udaju, prošnja, kupanje u amamu, svadba kod gazde-Marka.

U završnom dijelu počinje uspostavljanje temporalne ravnoteže između sva tri segmenta romana tako što dolazi do efektuiranja razrješenja, kako onih očekivanih tako i nepredvidivih. Sva dešavanja propuštena su kroz opciju glavnog lika na taj način što svi događaji prolaze kroz Sofkinu psihu i čula i određeni su njenim stavom i odnosom.

Prelomna tačka Sofkine sudbine je njena udaja. Riješivši da stoički podnese svoj zao udes pogasila je sva svoja duhovna svijetla. Ljepota, njega, inteligencija, volja, snovi, budućnost i sve te vrijednost pretvorili su se u pepelište života. Događaji vezani za udaju, pojačali su njene podsvjesne slutnje i sve je više upćivali na životne znake propasi i smrti. Zar ona pomisao o prodaji kuće, u kojoj je provela zanosni život snova, nije bila samo obrnuta slika prodaje nje same. U sceni kada se odlučuje da iz tetkine kuće ide na raspravu s ocem, Sofka prolazi kroz "mrak", "samoću", a onda je zastala pred svojom kućom kao pokajničkom i vidjela: "i gore, i dolje, i svuda su gorjele svijeće, kao da nikad nje nije ni bilo, kao da je ona umrla, odavno je sahranili i zaboravili, tako da je u kući bilo sada mirno i osvjetljeno". U amamu dok čuje žamor, smijeh, zadirkivanje, pjesmu ona iz dubine duše neutješno rida u njedrima babe Simke, oplakujući svoja nadanja i snove, jer: "sjutra, poslije vjenčanja, sve prestaje". A prilikom povratka iz amama njoj cijela kuća "kao da je zamirisala na nešto pokajničko, mrtvačko". Kada je vode svatovi, pri prolasku kroz kapiju, sparušeno cvijeće je nenadno "zadahnu nekim zagušljivim mirisom kao na tamjan svijeće". U susretu s crkvom u kojoj će se vjenčati, ona joj je izgledala "hladna kao skamenjena", a unutra još ''mrtvija''. Pokušaj da prilikom vjenčanog obreda, održi dječju ruku svoga muža, koja joj stalno klizi, očit je znak promašenog puta na koji je krenula. Prekorijevala je sebe što nije učinila ono što je trebalo da učini - da reaguje na očeve uvrede upućene Tomči i da se povrati u rod kad je Tomča ustukao i pobjegao preko granice, ali uvidjela je da se time ne bi ništa promjenilo, pa se zato konačno predala neumitnom dotrajavanju bez ropca.

Ono što čini snagu "Nečiste krvi" i radi čega će izvjesno djelovi toga romana ostati uvjek jaki i uzbudljivi, to je ono, što čini uopšte snagu pripovjedačkog talenta Borisava Stankovića; njegova jedinstvena dinamika, njegova strastvenost i njegova duboka svjesnost unutrašnjih saznanja. Prema tome, ono, što vrijedi u ''Nečistoj krvi'', to su pojedine scene, slike, emocije; to je ono, što savladava čistu kontemplaciju obiljem snažnih utisaka, uzbudljivošću osjećanja, strastvenošću krvi...

Pripremila Jelena Roganović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Decembar 18, 2010, 04:45:40 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


SADRŽAJ ROMANA


Roman Nečista krv podijeljen je na 33 poglavlja. U prvom poglavlju, koje je vrlo važno za razumijevanje osnovne teme sadržane u naslovu i uzroka propadanjajedne hadžijske porodice, čiji je polednji muški izdanak efendi Mita. Pisac počinje od porodičnog prosperiteta koji je došao sa hadži Trifunom i njegovim neumornim radom, sticanjem bogatstva, a sa bogatstvom i ugleda u gradu i autoriteta u porodici. Međutim, nakon njegove smrti sve se izmjenilo: više nije bilo reda u kući, niti pravoga rada — u trgovini se sve više gubilo, imanja su propadala. Muški sviet se sve više udaljavao kako od posla tako i od drugih ljudi, okrenut sebi, svojim željama, navikama, ličnim potrebama i nagonima. To se isto dešavalo i sa ženama: predavale se dotjerivanju, sjaju, raskoši, uživanjima, željama da se dopadnu svakome. A onda je, vremenom, u svima njima (i u muškarcima i u ženama) zavladao nemoral, ona nagonska strana bića, kao u Sofkinom djedu Kavaroli, u prababi Coni, u Nazi i drugima, dok nisu počeli da pobolijevaju i postaju svijet izopačenih i degenerisanih: Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanja djece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito odlaženje čuvenih ećima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vođenje kod vračara... Eto, iz takve porodice, na takvom porodičnom stablu, pojaviće se zakasnjeli izdanak — efendi Mita, a potom i njegova kćer Sofka.

Mlada Sofka nikad nije htjela da razmišlja o tim svojim precima jer bi se pri tom počela i sama osjećati bolesnom. Kako je rasla i sazrijevala, Sofka je postajala sve ljepšai izazovnija. Uostalom, i njen otac, efendi Mita, bio je lijep čovjek. Sa propašću turskog, i on se povlači, kao da bježi od nove stvarnosti i novog života. Odlazi preko granice i tamo ostaje nedjeljama i mjesecima. Iznad svega voli Sofku. Ona je njegova mezimica, pa je zato i Sofkica!... Tatina Sofkica!... Međutim, kako njena snaga postaje sve bujnija, a njena ljepota neodoljiva, efendi Mita sve rijeđe dolazi kući, kao da zazire od njene blizine. Osiromašio i materijalno sasvim propao, on odlučuje da ljepoticu Sofku, punu strasti i snova o lijepom i kršnom mladiću, sada već u godinama, uda za gazda Markovog sina, za dvanaestogodišnjeg Tomču, bolje reći da je proda za veliku sumu novca. Jer, kada je dojučerašnji seljak gazda Marko prvi put ugledao Sofku, skoro istih godina, odmah je zaželio da je ima za snaju, odnosno za sebe, ne žaleći koliko daje. On, dakle, to čini iz dva razloga: zbog njene raskošne ljepote i zbog želje da se kao pridošli i imućan, ali bez ugleda, što više potvrdi u novoj sredini, orođujući se sa starom hadžijskom porodicom.

Sofka, poražena saznanjem za koga je otac udaje buni se, ali, na kraju, svjesno pristaje da bude žrtva radi materijalnog spasenja oca.

Uoči svadbe, po običaju, Sofku odvode u hamam na kupanje. Tamo, pomješana sa drugim ženama nagih tijela, sluša pomalo žalobne pjesme o udaji, rastanku, o oproštaju od mladosti, što će je rastužiti i natjerati na plač, utoliko više što udaja nije bila vlastiti izbor i što nije obećavala sreću i neki trijumf, nego sramotu, poraz i rušenje svih iluzija. I zato joj, po povratku kući iz amama, "njoj cela kuća, naročito zbog tog šimšira, kao da zamirisa nešto pokojno, mrtvačko". Simbolika za umiranje jedne ljepote, za smrt svih iluzija koje je razvijala u trenucima svoje djevojačke samoće.

Došao je i dan svadbe. U efendi Mitinoj kući sve je organizovano i otmjeno u izgledu i držanju ljudi, sve suzdržano u govoru i ispoljavanju osjećanja; svuda i u svemu se osjećao duh gospodstva, stare vranjske aristokratije, sa utiskom da nije to kraj stare slave i bogatstva, iako je sve to bilo plaćeno parama gazda Marka. U kući pak gazda Marka sve je drugačije - sirovo, gruboi neukrotivo, bučno. Gore vatre, kotlovi su puni rakije, muzika ječi i bubnjevi bubnjaju svom silinom; pije se, pjeva, grli, viče, igra. Sve je sljačko i neukrotivo u provali strasti: "zdravice, halalakanje, usklici". Žene će "trista čuda iz besa i strasti učiniti". To je prava erupcija seljačke zdrave energije i one "radom ubijene strasti". Muškarci, neukrotivi i podivljali od pomame čula i strasti, vade noževe i zabadaju ih u stolove, sijeku sebi vekne; kidišu na žene. U tim trenucima, užasnuta Sofka sve muškarce doživljava kao jednog muškarca, a "sve ženske" takođe vidi kao "jednu opštu žensku".

Tu se Tomča gubi, kao da i ne postoji. U prvom planu je gazda Marko, uvijek uz Sofku, tražeći od nje da kaže koga najviše voli. A kad je ona izgovorila: Sve, kuću, tebe, a najviše tebe..., u njemu se probudila nova vrelina i zanos, i nada i slutnja da će ta ljepota, po nepisanom pravilu i "zakonu" predaka, pripasti prvo njemu. Otvara škrinju punu srebrnjaka i zlatnika i sve joj to pokazuje i kao da pred njom razastire, opijen njenom blizinom, mekotom i bjelinom tijela, oblinama. On pada pred njom i u mraku joj se ispovijeda, a kad Sofku odvode u njenu sobu, Marko grdi starog djeda Mitra, majku i oca proklinje. Svi su oni, prije njega, imali pravo na prvu bračnu noć sa snajom, samo njemu brane, samo on ne može. Svi su oni ženili sinove i birali snaje po svojoj volji, ne za sinove, nego za sebe. I njega je otac mladog oženio i sigurno je i njegova žena prvo sa njegovim ocem spavala i, kasnije, živjela... Zato je i razgoropađen, uvrijeđen. Ophrvan prevelikim strastima, ustaje, tuče ženu, sa željom da joj se osveti, da je ubije... Onda, zagrcnut od bijesa i onemoćao od silne požude, na koljenima i laktovima ide prema vratima Sofkine sobe; rukom dodiruje, noktima grebe po vratima, ali nema snage da ih otvori i uđe u sobu. A ženino cviljenje i kuknjava nalik su na nož koji se zariva u srce; od toga, on ima utisak, kao da se ruši kuća i po njemu padaju tavanica, grede i crijepovi. Osjećajući se poraženim, a ne znajući kako da izađe iz te situacije, u bijesu poziva slugu Arsu i traži da mu osedla konja. Uzjahaće u bijesu konja, i udarajući ga nožem u sapi, odjuriće u noć, da se tamo na granici sa Arnautima bori i da pogine.

Ubrzo je Marko teško ranjen, a kada su ga previli i ponijeli kući, "raskidao je veze, pojaseve oko sebe, te krv i utroba pokuljala..." Drugi susret sa Sofkom nije mogao da podnese, a da pri tome ostane na distanci.

Nakon smrti gazda Marka počinje novo poglavlje u životu Sofke. Tomča je odrastao, sazreo u pravog muža, a Sofka je bivala sve srećnija. Ali, ne zadugo. Taj harmonični porodični život, svojim iznenadnim dolaskom, prekida njen otac efendi Mita. To je bio drugi udarac ili postupak oca koji će uništiti život kćerke. Prvi je bio kada se odlučuje da je proda, drugi sada kada je došao da traži novac od Tomče koji mu je njegov otac obećao. U pitanju je zaostali dug za Sofku, o čemu Tomča ništa nije znao. Nastup efendi Mite je dosta grub, pun je omalovažavanja i prezira: Pare! — Zar da nije obećao pare, i to kakve, zar bih ja dao, ne za tebe nego za vas, moje čedo, kćer? Ko si ti? Šta si ti? Kerpič jedan, seljak jedan!...

Tomča je preneražen onim što je čuo. Saznanje da je Sofka data zbog para a ne iz ljubavi, a još i ponižavanje riječima "kerpič" i "seljak", u Tomči izazivaju gnijev i očaj. On, i ne brojeći novac, baca pune kese sa novcem u lice efendi Miti, a kada ovaj odlazi, viče na Sofku, tuče je, da bi potom uzjahao konja i, kao njegov otac nekad, odjurio prema granici, na svoje imanje, da tamo pije i u sebi pati. Od tog trenutka gasi se pažnja i ljubav prema Sofki. Ona je sada u njegovim očima kupljena stvar, vlasništvo sa kojim može da radi šta hoće. Retko dolazi, a kad dođe, tuče je, vrijeđa, tjera silom da pije i tako, probuđenih strasti, ostavlja je samu. Ona se povlači u sebe, vene, njena ljepota sve više nestaje, a snaga kopni. Efendi Mita traži od Sofke da se vrati staroj kući, ali ona tu pruženu ruku spasenja odbija, spremna na još veću patnju. Svekrva, ojađena, kune sve što je muško: i muža Marka, i Mitu, i sina Tomču, da bi na kraju od muke umrla. Sofka, ostavši sama, sve više se opija da bi, mučena od muža, sebe što više umrtvila. A kad bi zavladalo unutrašnje ludilo u njoj, "onda je zvala sebi sluge. I zato su onda svi momci što bi služili kod nje, morali uvijek biti gluvonijemi". Nečista krv je potpuno ovladala njome. Djeca koja su se rađala bila su malokrvna, blijeda, podbula, bolesna. Dakle, sve se ponavlja ispočetka i sa početka života: propadanje, materijalno, moralno i opšta degeneracija.

U razvoju radnje ili na planu kompozicije romana Nečista krv javljaju se tri čvorna mjesta, tri dramska mjesta ili situacije koje roman čine velikom dramom ljudske duše; mjesta iz kojih izvire sva dramatika romanesnog života.

Prvo dramsko mjesto — klimaks u romanu je kada "propali efendi Mita" prodaje svoju kćerku Sofku nepoznatom strancu, bogatašu seljačkog porijekla, gazda Marku, i to za njegovog dvanaestogodišnjeg sina Tomču, samo da bi se oslobodio bijede i konačne propasti.

Drugo dramsko mjesto vezano je za dan svadbe i trenutak kada gazda Marko, podstaknut pićem i pohotom, želi da se suviše približi lijepoj Sofki, ali se u njemu sve lomi između tjelesne pohote i nekih obzira. To je trenutak najvećih iskušenja i za samu Sofku, čijom je gospodskom ljepotom opsjednut sirovi gazda Marko. Trenutak kada, zaustavljen u namjeri, tuče ženu i puzi prema Sofkinim vratima a zatim, zaslijepljen bijesom što je u tome spriječen, na konju odlazi u noć, da u sukobu sa Arnautima pogine.

Treći dramski momenat je kada efendi Mita uleće u kuću Tomče i Sofke, kada traži novac, vrijeđa Tomču i sa novcima bježi, a Tomča "kupljenu" Sofku tuče i tretira kao svoje vlasništvo.

http://www.znanje.org/lektire/i22/06/Copy%2002iv0613%20Borisav%20STANKOVIc.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Decembar 18, 2010, 04:46:57 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


L I K O V I — EFENDI MITA


Efendi Mita je jedan od izdanaka bogate čorbadžijske porodice, koja svoj materijalni prosperitet doživljava u vrijeme hadži Trifuna. On je "efendi"— gospodin, lijep, obrazovan: govorio je grčki, turski i arapski. Svima iz neposredne sredine je bio tuđ i stran, ali uvijek blizak agama, begovima i pašama, u čije je domove odlazio i čije je društvo volio. Bio je otmjen i gord. Kada je došlo vrijeme ženidbe, pred njim su bile dvije mogućnosti: da se oženi bogatom i prostom ženom, seljankom, ili pak lijepom, a siromašnom. On je izabrao ovo drugo. Ali, i tada, često je ostajao sam; sam ručavao; uvijek bio sa nekim drugim, i uvijek spreman na neki put. U svemu tome kao da je bilo nekog bjekstva od sive svakodnevice i novog koje je nagrizlo i rušilo staro.

Do njegovog otuđenja posebno dolazi nakon oslobođenja, kada je počelo da se gasi staro gospodstvo i otima ono što je pripadalo hadžijama. Ne želeći da se tuži sa onima koji su niži od njega, a koji bezobzirno prisvajaju ono što je njegovo, on odlazi u Tursku, da tamo traži utjehu, nemoćan da prihvati taj novi život i da se uključi u njega. Povremeno je dolazio kući, i kao krijući se zatvarao se u svoju sobu, ali uvijek naklonjen Sofki. Ona je njega oslovljavala sa "efendijice" i "tatice", a on sa "tatina Sofkice". On je u Sofkinim očima i ustima vidio nešto i kao da se, gledajući ih, sjećao nečega.

Međutim, kako je Sofka rasla i razvijala se u ljepotu koja zanosi i uzbuđuje, on je sve rjeđe dolazio, čega je bila svjesna i sama Sofka. Kao da se plašio grešne pomisli i nagonskog, incestnog u sebi, a što bi bila posljedica "nečiste krvi", one predačke, naslijeđene, rušilačke krvi, kojoj ništa nije sveto. I kad bi došao, bilo bi to rijetko, dolazio je samo noću.

Poslednji put kada je došao, već je donio odluku: udaće svoju Sofku, ljepoticu, nju koju je najviše volio, za gazda Markovog sina Tomču, dvanaestogodišnjaka, i ne sluteći da će mu se ona suprotstaviti. Silno uzbuđena i sva drhteći silno će otvoriti vrata, ući u sobu i reći mu: Ja ne mogu i ... neću! Pa opet: Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!... To je bilo prvi i jedini put da se ona suprotstavlja, kršeći nepisano pravilo po kome su, u tom svijetu, roditeljska riječ i odluka neporecive. Efendi Mita je iznenađen i začuđen takvom reakcijom svoje Sofke. To iznenađenje Bora Stanković kazuje samo jednom konstatacijom, ali iz Sofkine perspektive: Samo vide kako se on podiže, sa nekim suvim podsmehom... Njegove riječi su, na prvi pogled, smirujuće: Sofke, sinko! Ljiepota i mladost za vrijeme je... Umjesto da je smiri, to ju je još više razgnijevilo jer je znala da nije tako: da je on, kad se ženio, pošao za ljepotom, a ne za bogatstvom. Kada je brzo zapazila, "kako mu se po ćilimu prsti od nogu u čarapama grče, tresu", zbog nemoći, očaja i straha da ne izgubi poslednje uporište u toj ideji i namjeri da je "proda", jer se za tu namjeru hvatao kao davljenik za slamku. Od bjesa on počinje da se trese i prvi put počinje da ispovjeda svoju nevolju, materijalnu propast i bezizlaz u koji je pao. Da bi je uvjerio, s mukom i jednom vrstom stida, on joj, koristeći kao poslednji i najjači razlog, pokazuje unutrašnju stranu svoga kaputa. Kad je razgrnuo pred njom mintan, Sofka je vidjela nešto što nikad nije mogla ni pomisliti. Vidjela je kako su rubovi njegovog mintana bili opšiveni skupocijenom postavom, kako je samo gajtan bio nov, dok je cijela leđna postava, iznutra, bila stara, masna, poderana, na nekim mjestima i bez postave, sa poispadalim pamukom. I cijelo njegovo tijelo zaudaralo je na "znoj, hanove, nepresvlačenje, neopranost, masnoću". Raspamećena od onoga što je vidjela, Sofka će pobjeći tetki da bi pristala na vlastitu žrtvu, ali to je bio ne manji udar i za njega efendi Mitu. Pred Sofkom je izgubio dostojanstvo; nestala je predstava o njemu kao autoritetu, a poreknut je i njegov ugled. Pokazujući poderanu i prljavu unutrašnjost i prljavu unutrašnjost mintana, on je razgolitio svoju bijedu i pokazao da je niko i ništa, da je jedan propao čovjek, sveden na poniženja i golo trajanje.

Efendi Mita pojaviće se u još jednoj dramski oblikovanoj situaciji da, nošen egoizmom i krajnje bezobziran, iznova promjeni sudbinu Sofke i da joj do kraja zagorča život. Kada je već bila ušla u vode skladnog porodičnog života, pojavljuje se on, osoran i prek, pobjesnio što još jednom mora ma manifestuje svoje propalo stanje i traži nešto zbog čega bi morao da se stidi.

Efendi Mita, u toj situaciji, nije ni slutio da je uništio ostatak života Sofke, jer je ona, od tog trenutka, u "Tomčinim očima postojala druga, obična, neka stvar, koja se, kao svaka stvar, može novcem kupiti..."

Efendi Mita je predstavnik hadžijskog vranjskog svijeta koji u novonastalim uslovima propada i materijalno, i moralno, sa nekim skrivenim tragovima "nečiste krvi" u sebi, ponete još od predaka.

http://www.znanje.org/lektire/i22/06/Copy%2002iv0613%20Borisav%20STANKOVIc.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Decembar 18, 2010, 04:48:11 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


L I K O V I — SOFKA


Sofka je poslednji izdanak nekadašnje hadži Trifunove porodice. Naslijedila je spoljašnju ljepotu oca i majke, a nemir i vrelu krv od svoijh predaka, mada se ta "nečista krv" i "dvogubo" u njoj nije, bar u prvo vrijeme, tako vidno i jednostavno manifestovalo. Prateći njenu pojavnost i različite načine ispoljavanja njenih unutrašnjih nemira i životni put koji vodi u patnju i biološko propadanje i degenraciju koja se sluti, ali čiji se kraj ne vidi, Bora Stanković je od Sofke načinio centralni lik u romanu i najizrazitiji umjetnički profil žene u srpskoj književnosti, neponovljiv po svojoj psihološkoj punoći i nemjerljiv po životnom udesu.

Na početku drugog poglavlja vidimo kako Sofka ne želi da misli na svoje pretke zbog nekog pritajenog straha da i ona u nečemu može biti slična njima. Od njih je ponijela gospodski izgled, unutrašnju gordost i niz drugih crta koje su se ispoljavale u držanju, u suzdržanim odnosima prema drugima, u nesvjesnoj želji za dominacijom u odijevanju i izgledu u odnosu na svoje vršnjakinje u želji za dopadljivošću i u provociranju drugih svojim pogledima, u potrebi da u svemu bude jedina i neponovljiva. I sva ta svojstva bila su svojstvena i njenim pretkinjama.

Pojavom, raskošnom ljepotom i djevojačkom psihologijom Sofke Bora Stanković se detaljnije bavi u četvrtom poglavlju svog romana.

Prvo nam daje portret Sofke: bila je lijepa, a sa godinama ta ljepota postajala je sve "raskošnija i zanosnija"; "ramena i leđa jednako su joj bila jedra, puna, razvijena" — ruke su bile oblije i jedrije; bila je ljupka i prava, "dugih i suvih ruku, sa istim suvim, ali nježnim prstima i sa još nježnijim više dlana oblim i punim člankom ruke koji su pokazivali svu bjelinu njene kože; imala je bijelo lice, visoko čelo, krupne crne oči, uvijek vrele jagodice i stisnute tanke usne, uvijek vlažna i strastvena. A od svega toga što je bilo oblo i kao saliveno i činilo njenu ljepotu, koja kao da je stala zanavek, uobličena, jedino je kosa bila bujna, crna meka i teška". Sofkina ljepota određene je atributima koji naglašavaju tu neponovljivu, idealnu žensku ljepotu i njenu čulnost: oblost, jedrost i vitkost tela, belina ruku i belina kože, krupne oči, vrele jagodice, bujna, meka, crna i teška kosa i vlažna i strasna usta.

O samog početka saznavanja svijeta i sebe Sofka je bila uvjerena da će biti lijepa i najljepša, i da će tom  ljepotom zadivljivati i njome poražavati svijet. Iz te samosvjesti ishodilo je i Sofkino ponašanje:

  • ljepota je učinila gordom i srećnom;
  • "muškarce je zaluđivala";
  • "sama sobom bila zadovoljna", samu sebe voljela;
  • ravnodušna i sa visine gledala na sve djevojke oko sebe;
  • uvjerena da njenoj ljepoti niko nije dorastao i da se takav nikad neće pojaviti;
  • u svojoj ljepoti je vidjela svoju sigurnost, slobodu i odbranu, pa je kod drugih izazivala divljenje, poštovanje i strah od svoje blizine i prisustva;
  • svakoga je muškarca gledala u oči dok ne bi oborio pogled, savladan tom njenom ljepotom.

Sofkin unutrašnji život obilježavaju misli o sebi i drugim djevojkama, strijepnja i strah da će se pojaviti neka mlađa i ljepša; ispunjavaju je nade, snovi, strasti i zanosi. Njen unutrašnji život se iskazuje u različitim vidovima. Iz četvrtog  poglavlja saznajemo da ne voli posjete, svadbe i okupljanja, već samo samoću i tišinu. Zato i više voli zimu. Tada joj sve biva "lakše i slađe". A kad se u njoj pokrene taj unutrašnji život, kada se intenzivira i počne čulnost neukrotivo da narasta, onda se javljaju njeni nespokoji i psihička mučenja:

  • svu je obuzme ono "njeno": "snaga joj u času zatrepti i sva se ispuni miljem";
  • "topi se od neke sladosti";
  • "od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jauknula";
  • "uhvati je ono njeno "dvogubo" ja, kada osjeća da umjesto jedne Sofke postoje dvije: jedna ona sama i druga izvan nje — nagonski dio, nosilac "nečiste krvi"; dio koji često ovlada njome i ona mu se predaje.
  • Nagonsko, čulno, iskazuje se tako što je ta "druga" Sofka strašno grli, obavija, ljubi, miluje.
  • Kada je kapija zaključana i kada je sasvim sama, odvojena i daleka od svijeta, odaje se sanjariji (vidi svoju svadbu, čuje muziku, gleda njega, izmišljenog. I takav momak prilazi joj, uzima je i ona, u tom zagrljaju, tone, sasvim se predaje neizmjernoj sreći i čulnom uživanju).
  • Jednom kad je bila sama i kada je došlo ono "njeno", pozvaće sebi i polunijemog i pijanog slugu Vanka, ali, u poslednjem trenutku, odoliće iskušenju.

Vrijeme prolazi, a Sofka se ne udaje, pa se javlja novi strah — da će ostati neudata. Međutim, svi njeni snovi o mladom, visokom tamnoputom i snažnom mladiću, na kome će joj zavidjeti sve druge djevojke, nestaju onog trenutka kada je u njihovu kuću sa efendi Mitom došao i gazda Marko, prvo, da kupi njihovu kuću, a potom i da je isprosi za svog maloljetnog sina Tomču. Opet se u njoj javlja psihička podjeljenost, samo malo drukčije prirode: na jednoj strani je ono o čemu je sanjala — sve njene želje i djevojačka nadanja, a na drugoj strani — pristanak oca, njegova odluka, surova stvarnost koja potire snove. Ne želeći da se pomiri sa nametnutim rješenjem, ona, mimo običaja, nalazi snage da se pojavi pred njim, da se smjelo suoči sa njim i da mu kaže svoje: Ja ne mogu i... neću!

Pisac taj momenat obrađuje dramski, uvodi dijalog, razvija unutrašnju dramu svojih junaka. Kada se Sofka popela da ocu izrazi svoje neslaganje, pred vratima je ugledala njegove cipele i odmah je počela da drhti, ali je našla smjelosti u sebi: "silno otvori vrata i uđe". Silina otvaranja vrata govori o njenoj riješenosti i odlučnosti da se usprotivi i sačuva sebe od poniženja. U tom trenutku, ona je bila uzbuđena, a iz očiju joj je izbijala "silina", koja je značila otpor i nemirenje, gorčinu i uvrijeđenost. Suočen sa svim tim, a nenavikao na takvo ponašanje svoje kćerke, on će se samo namračiti i usne će početi da mu drhte. Pokušaće, prividno mirnim tonom, da je smiri govoreći joj o prolaznosti ljepote, ali kad je još jednom čuo ono njeno "ja ne mogu", on će, preneražen, odskočiti od nje, sav se tresući od bijesa. A kad joj je pokazao svu bijedu njihovog siromaštva ona će, preneražena, sasvim klonuti i skoro pasti pred njegove noge, izgovarajući riječi: — Oh, tato, tato!... Zatim će izaći u noć, već pomirena da mora pristati, spremna da se svjesno žrtvuje zarad očevog i porodičnog spasenja od potpune bijede koja je već bila prisutna, ali vješto sakrivana od nje i okoline. Zato i njene riječi upućene njemu: - Oprosti, tato, nisam znala... a on, srećan što je pristala, reći će samo: — Hvala, čedo! Hvala, Sofkice!

Nakon svega što joj se desilo, pa i onda kada je svekar došao da je vidi, ona će osjećati samo "otupjelost", ravnodušnost na sve i nezainteresovanost za bilo šta. Ona je bila nalik na predmet u funkciji tuđih namjera i želja.

Jedna od izuzetnih scena u kojoj je u prvom planu Sofka jeste i ona iz hamama; slika puna života, atmosfere, raspjevanosti, raspojasanosti, ženske nagosti i čulnosti i uzajamnih zadirkivanja, kada Sofka grca od bola u sebi, sa utiskom da joj se "srce čupa a snaga raspada". Razlog nije u činjenici što ide za nedragog, već u nečemu drugome - što više neće biti ono što je dosad bila. Dosad bar iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila.

Ali, i pored ovakve žalopojke srca, ostaje crta — mora se, pa ma koliko sve to bilo bolno i ništeće kada je u pitanju njena sreća i sudbina. Čak u njoj ima i kajanja što se opirala i suprotstavljala jer bi, tek sada, u očima svih "postala velika". Tada bi joj "i sam njen sopstveni bol i jad, ukrašen požrtvovanjem, sigurno bio lakši, blaži, i slađe bi ga podnosila". Ima, dakle, u Sofki i nesebičnosti, i samoodricanja, samopožrtvovanja, i samomučenja, i samoranjavanja.

Spremnost na ličnu žrtvu nije prestala i nakon upada oca efendi Mite u njihovu kuću i nakon svih njegovih uvreda nanijetih Tomči, čime je zapečatio i njenu sudbinu. Stoički, ćutke i bez glasa otpora ili prigovora, podnoseći udarce, ponižavanja, fizičko i psihičko satiranje. Na kraju, vidimo je kako sasvim povučena, često i pijana priziva sluge, savim podlegavši svojoj preostaloj čulnosti i "nečistoj krvi".

Bora Stanković je, na kraju, ostavlja sa nezdravim porodom; ostavlja je nezainteresovanu i ravnodušnu prema svemu, bilo da je to blisko ili ne. Sa migreničnim bolovima u glavi i sa uvijenom glavom, ona sjedi pored ognjišta i zgasle vatre i prutom šara po pepelu, kao da simbolično ispisuje svoju zgaslu ljepotu, izgubljenu snagu i život nalik na taj pepeo.

http://www.znanje.org/lektire/i22/06/Copy%2002iv0613%20Borisav%20STANKOVIc.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Decembar 18, 2010, 04:48:47 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


L I K O V I — GAZDA MARKO


Gazda Marko je jedan od najvitalnijih i psihološki najuvjerljivijih muških likova u prozi Bore Stankovića. Na njega nailazimo samo u nekoliko poglavlja. Prvi put se javlja u 8. poglavlju romana, kao stranac i neznanac koji je došao sa efendi Mitom u njegovu kuću da je vidi i kupi, sa namjerom da se "upiše" u svijet uglednih ljudi. Tada će se prvi put i čuti njegovo ime, kada efendi Mita kaže: — Evo, gazda Marko. Ovo je moj saraj. Ovo je ta "efendi Mitina kuća". Ovo je moja domaćica, a ovo je moja kći, moja Sofka, tatina Sofka!... Gazda Marko biće očaran kućom, što se vidjelo i pri odlasku. Kada je uzjahao konja, okrenuo se prema kući i dugo sa uživanjem gledao u nju. Iz narednog poglavlja čitalac saznaje da je on iz gornje čaršije, da je doseljenik i po svom porijeklu seljak iz pčinjskog kraja.

Pogled koji prvo baca na dva velika sanduka i teške katance na njima u svojoj sobi čitaocu treba da sugeriše da ima dosta para i da iza te seljačke sirovosti krije dobro bogatstvo. Kada je stigao, odmah je sjeo i, kao pravi gospodar, naredio da ga sluga Arsa raspremi — da ga izuje, sa njega skine pojas, silav, kako bi mogao tako raspojasan i opušten da se preda ugodnim mislima. A sama pojava njegove žene Stane treba još više da istakne njihovo porijeklo i ukaže koliko je velika razlika između onoga što oni, došljaci, jesu i svijeta efendi Mitine kuće. Ona treba da pokaže i kakav je odnos između gazda Marka i nje. Među njima je otuđenost i potpuna ravnodušnost, bez ikakve vidljive osjećajnosti. Njegova žena je bila blijeda, suva i koščata i "sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj đubreta i svežinu jaka prosta odela…" Vjerovatno da je gazda Marko, ostavši sasvim sam nakon povratka iz efendi Mitine kuće i susreta sa Sofkom, donio odluku da Sofku dovede u svoju kuću i da nju "kupi" umjesto kuće, da mu bude snaha, ali sa podsvjesnom željom da on ima tu ljepotu pored sebe.

U 13. poglavlju Bora Stanković daje osvrt na porijeklo gazda Marka; on osvjetljava njegovu prošlost i otkriva otkuda on u Vranju. Gazda Marko je bio blizu granice, cijelo selo je bilo njegovo bratstvo. Imao je jednog sina Tomču i sestru koju je pazio i mnogo volio. Trgovao je i stalno bio na nekom putu, uvijek u društvu Arnauta Ahmeta, sa kojim se i bratimio u manastiru Svetog oca (Prohor pčinjski). Ahmet je imao i sinovca Jusufa, koji je trebalo da bude njegov nasljednik, ali sve duže odsustvo dva prijatelja i sve veća bliskost između Markove sestre i Jusufa dovešće do tragičnog razriješenja i Markovog bjekstva iz tog kraja. Naime, Markova sestra je ostala bremenita i taj grijeh i sramota morali su biti naplaćeni. Jusuf je ubijen od jednog Markovog bratstvenika, a Marko, čuvajući se "krvne osvete", sa ženom i sinom dolazi u Vranje, u gradsku sredinu. Došli su tu bez ugleda, prosti, bez prijatelja, kao skorojevići, neprihvaćeni i nepriznati, zatvoreni u svoju prostotu i seljačku prirodu. Gazda Marko će svoje namjere i silinu svoje snage, svoju strastvenost, pokazati na svadbi, u noći, uz piće, muziku i vatre, kada je uz Sofku, kada je želi, ali i pokušava da se "od samoga sebe otrgne". Ophrvan strastima, on hrli prema njoj. Uhvaćen u namjeri i presječen u želji da joj se što više približi, on tuče ženu; na kolenima i laktovima ide prema njenim vratima, nesvjesno grebe po vratima i kao da je vidi iza vrata i čuje njene damare. Uhvaćen u svojoj promašenosti i neostvarenosti sebe kada je u pitanju mladost i ženska ljepota, gazda Marko bježi od svog silnog nagona u smrt. Vrhunac njegove zaslijepljenosti i izbezumljenosti jeste u gestu kada uzjahanog konja nožem udara u sapi i juri u mrak, dok za njim viče Arsa: — Ode gazda i poseče alata!

I gazda Marko, kao i ostale Borine ličnosti, nosi neiživljenost i promašenost života, jer i njega su na silu i bez ljubavi oženili dok je još bio dijete, ostajući uskraćen za mnoge mladalačke snove, radosti, strasti i za ljepotu o kojoj svako sanja i nosi je kao nedosanjani san.

http://www.znanje.org/lektire/i22/06/Copy%2002iv0613%20Borisav%20STANKOVIc.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Januar 10, 2011, 10:00:52 pm »

*

BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


I
Više se znalo i pričalo o njenim čukundedama i pramdedama, nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj - Sofki.

Njihova je kuća bila stara. Izgleda, da otkada je varoš počela postojati, da je i ta njihova kuća već tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i danju i noću, sa zapaljenim kandilima.

Ne zna se koji je od predaka baš samu kuću podigao, ali se znalo da su odvajkada bili tako bogati. I tek za hadži-Trifuna, od koga se oni počeli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje je dotada ležalo skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese, rasporedi i uzdigne, da bi mogao "svet da gleda". Sazidao je kapiju na svod i jaku kao grad. Gornji sprat kuće podigao, okrečio ga i išarao rezbarijama. Sobe je raskošno iskitio najskupocenijim ćilimima, i starim i skupim slikama iz Peći, Svete Gore i Rila; po rafovima poređao srebrne sahane i zlatne zarfove. Dole, do kapije, utvrdio binjektaš od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje čuvene konje. A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio ćurkom, sa silavom, pištoljima i jataganima i u teškim jakim čizmama do kolena. Otada Turčin, zaptija, nije smeo pored kuće proći, još manje da zastane. Cele noći ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i četiri noćna stražara da dremaju, jer je on, taj Sofkin pramded, hadži-Trifun, trgujući po najvećim gradovima i mešajući se sa najviđenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva, a najviše zbog svoga bogatstva, ne samo zaptije, kajmakame, nego i same paše da menja i u "surgun" da šalje. Za svaki narodni posao, bilo za kakvu novu školu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podići, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi trebalo kakvoga krvnika, nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora k njemu doći. I tada bi se gore, u onoj nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši celu noć presede dogovarajući se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako on hoće i nađe za dobro. On bi to brzo izvršavao. Mitom, čime se najviše i uspevalo, a ako ni to ne, onda čak i kuršumom, i to od čoveka tuđe vere, kakvog Arnautina, kačaka. Ali zato je onda moralo zlatno kandilo njihove kuće pred raspećem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladičinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da uđe i odstoji službu. Sirotinji i ljudima po zatvorima, za vreme Uskrsa, Božića ili slave, tri dana moralo se slati jelo i piće.

Bio je strog i prek. Trepet ne samo za kuću nego i za celu porodicu. Čivčijama, slugama sa čivluka iz Rataja i vodeničarima sa vodenica u Sobini, on je bio sve i sva. Čak je neke, pričalo se, i ubijao. Za sve vreme dok bi on putovao po Turskoj, po trgovini, a obično bi se celog leta tamo bavio - on bi se ovamo po rodbini jednako pominjao i njime se zastrašivalo. Osobito udovice, čiji sinovi tek što nastali, pa mesto da preduzmu i počnu voditi brigu o kući, da zamene oca, domaćina, a oni počeli trošiti i rasipati - osobito su one te svoje sinove jednako njime, "batom svojim", kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i pretile im:

- Hajde, hajde, znaš ti, doći će on. Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem. Neću i ne mogu, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: "Šta ti, mori, kriješ onoga tvoga?... Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši. Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti! Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete." I, eto, zato neću i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi. I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti! - završavale su.

I to je pomagalo, zastrašivalo, jer znalo se šta čeka toga. I zaista, čim bi on došao s puta, odmah bi se cela rodbina sticala: žene, tetke, strine. Muževi kao da nisu smeli prvog dana preda nj, a znali su da će on, šta bi za njih imao, preko tih njihovih žena poručiti im i narediti.

Svaka bi odlazila gore, na gornji sprat, i na onaj doksat, gde bi on obično sedeo. Ponizno, sa strahom, ne smejući od veličine - jer takav im je veliki i strašan izgledao - ni da ga pogledaju, pozdravljale bi ga:

- Dođe li, bato?

- Dođoh! - Kratko, sa dosadom, čulo bi se kako on odgovara.

A već kada bi koju naročito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi premirala. Znalo se da on nikoju, kad po imenu zove, ne zove za kakvo dobro. Sigurno muž njen nešto skrivio. Ili novac što je uzajmio od njega za radnju nije vratio; ili nije ga ni uložio u radnju, već ga slagao i za nešto drugo potrošio. Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila zaboravljena, jer je svakoj donosio sa tih putovanja kakav poklon i svaku ma čime obradovao.

Mnogo nije govorio nikada. Ali što bi rekao to je bilo rečeno. I tada se pamtile i upotrebljavale njegove reči i izreke. "Eh, tako je to i to, što rekao pokojni hadži-Trifun". I kada ne bi bio na putu, on bi jednako sedeo kod kuće: leti gore na doksatu - a zimi dole, u onoj velikoj širokoj sobi. Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naređivao.

Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom, jedincem, nikako nije mogao da izađe na kraj. Kćeri je već udao i udomio, kako je on hteo. Ali sa sinom koji mu se rodio dockan, kada je on već bio ostareo, kada se već niko nije ni nadao da će imati dece a još manje sina, naslednika - on je dakle bio poslednje dete, "istrišče" - kada je ovaj odrastao, nikako sa njime nije mogao da se slaže. On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zašto? - mislio je starac. Da li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše jedilo starca, sigurno je bilo koga koji je na to sina protiv njega potpomagao, jačao. Sigurno je to bila ona, mati, jer zna on, da, dok nije sina rodila, ona se živa nije čula. Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali osećao je on kako je ipak ona nekako drukčija. Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila da i dalje naređuje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako samo njega pazi. Sa sinom je izlazila i išla po rodbini, kod kćeri, i onda, svi skupa, išli bi po čivlucima, slavama, saborima i po ostaloj rodbini. I sve, i sestre i mati, utrkivale se koja će što više da mu ugodi. Što god bi uradio, za njih je bilo sveto. Nisu mogle zamisliti da bi on mogao, ili što bi i učinio, da je to nešto ružno i nevaljalo. A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što treba, jednako se na sina durio. Nije mogao da ga gleda, kako je govorio. A da i njega kao i druge bije, nije mogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao; čak, kada bi se ovaj i razboleo, starac nije hteo da siđe, da ga vidi, ali ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i čivčije, digne ruku - to nije mogao.

A još kada je sin počeo jednako samo sa Turcima i begovima da se druži, s njima da pije, pa čak i u njihove hareme da odlazi i sa njihovim devojkama i bulama da ašikuje, starac se počeo obezumljivati.

- Ako mu je do toga - besneo je - zna i za to hadži- -Trifun. I on je nekada bio mlad. Ali onda, eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike. A što u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, pošto po četiri njih samo jednog muža imaju, to im je vrela i meka krv. Piju one čoveka! I zato - objašnjavao je starac - i on sam, sin mu, takav je, bled, suv i tanak; više žensko nego muško. I zato on ne može ni da ga gleda, niti će ga pogledati!

A kada bi, i posle tolikih grdnja i psovki, čuo kako je opet sa nekim begovima negde načinio kakav lom i čudo, i u zoru kući došao - on tada ne bi zvao njega, sina, već nju, mater.

- Ču li za onoga?

Ona, mada je čula za to, ipak bi se činila nevešta.

- Šta?

- Kako šta? - planuo bi starac i već bi počeo izuvati cipele kojima će je gađati - kako ništa nisi čula? Gde si? Živiš li? Kako ništa? Zar ja, što ne silazim dole, pa misliš ništa i ne čujem i ne vidim? Koje doba beše jutros kada on dođe? A?

- Ama koje doba? - iščuđavala bi se ona uporno. - Dete rano dođe, leže, i eno ga još spava.

On već ne bi mogao da izdrži. Cipelom ili čibukom bacio bi se za njom:

- 'Ajd, bar i tebe da ne gledam! - I od jeda zavaljivao bi se na jastuk. Ne toliko tada ljut i besan na njega, sina, koliko na nju, na tu njenu tobož toliku ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi.

A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuće istrčala; sigurno nije nikako ni spavala, čekajući ga. Čak nije dala momku, koji je kao uvek naoružan iza kapije spavao, da kapiju otvori, već odbijajući ga od kapije, rekla:

- Nemoj ti. Ti kada otvaraš, mnogo lupaš, i probudiš onoga tamo gore, staroga.

A međutim, on, stari, zna da nije zbog toga što njega žali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio, rasterao mu se san; nego zbog toga da ne bi čuo kako njen sin u zoru i u nedoba dolazi.

I večito u toj kao svađi, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro. Čak, kao u inat njima, a najviše svojoj ženi, kada se razboleo, nije hteo da kaže, da se potuži, već jednako ležao gore, na doksatu od kuće, i samo opštio sa slugama, te ga tako jednog dana tamo zatekli i mrtvog.

I otada od smrti hadži-Trifunove, u njihovoj kući znalo se samo za onaj život, izobilan, uvučen i pun raskoši, sa lepim ženama i raskošnim odelima, a još raskošnijim jelima i slatkišima. Jedna furundžica, koja bi samo za njihovu kuću pekla, mogla je od njih da se izdržava, toliko se mesilo i peklo. I nikad se iz njihove kuće nije čula, kao iz ostalog komšiluka, svađa, boj, ili piska dece. Čak se niko nije mogao pohvaliti da je mogao čuti da se kod njih kakva ružna reč izgovorila glasno. I što je bivalo svađe, nesuglasice, pa i smrtnih slučajeva, sve se to svršavalo u tišini. Jednako se gledalo da se živi što tiše, lepše i u što većem izobilju: da su sobe jednako okićene i što toplije, ututkanije nameštene; da po kući, po dvorištu šušte meke ženske haljine; da se viđaju lica bela, nežna, očuvana i negovana. Oko kuće jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi. Štale, što su bile isprva odmah do kuće, sve su se dalje iza kuće pomicale u krajeve, da se prilikom donošenja hrane, žita, ne bi remetio kućni mir i raskoš. A oko kuće se opet bašta jednako proširivala, punila najlepšim i najboljim drvećem: šamdudima, trešnjama i višnjama, i raznovrsnim kalemljenim skupocenim ružama, a osobito niskim jabukama do zemlje sa nežnim plodovima, koje su samo po nekoliko zrna godišnje rađale.

Ženske su imale samo da se što lepše nose, kite, i da znaju što više stranih jela da gotove, i što teže, zapletenije vezove da vezu. Ali, opet, ipak da im je jedino glavno da što više svoju lepotu i snagu neguju, da su što belje, što strasnije. I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući - ne gledajući na rod, ni doba - osvojiti i zaluditi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #12 poslato: Januar 10, 2011, 10:01:01 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


Tako i muški; i oni su živeli nekim "njihovim životom". Nigde ih nije bilo. Mada im je magaza bila gore, u glavnoj čaršiji, i u njoj se uveliko držala so i konoplja, ona je više služila za obračunavanje sa čivčijama i davanje pod zakup zemlje nego za trgovinu. Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak. Još manje ih je bilo na čivlucima i vinogradima. Jedino što su odlazili u čivluk kod Donjeg Vranja. Ali tamo se išlo više šetnje radi. Taj čivluk bio je na puškomet daleko i čovek se mogao, naročito leti i s jeseni, tako tiho i sveže odmarati u njemu. Bio je usamljen, iza polja, sa kulom u dubini zelenila, a okružen svuda zidovima i redovima visokih topola koje su večito šuštale uspavljujući. Za taj čivluk, naročito za tu kulu, tolike su priče i bajke bile vezivane i govorene. I jedino na tom čivluku što bi se ko od njihovih muških mogao videti, a inače nigde, jer i njihov se sav život sastojao samo u raskošnom nošenju odela i neprekidnom trudu da se što duže živi. Zato ih uvek i bilo po okolnim banjama, gde su se oporavljali od neuredna života, da bi se posle mogli prilikom prve gozbe, slave, večere, što više najesti i napiti. Kad bi počela da se približava slava njihove kuće, Sveti Đurđic, onda na dve nedelje unapred nastalo bi spremanje. Videlo bi se kako iz cele rodbine, a obično sirotije tetke i strine, dolaze, da tu i spavaju, da bi mogle jednako raditi, pomažući da se što više namesi, spremi i udesi. Po tri puta bi se neki kolači mesili, koji ne bi ispali kao što treba. O pranju, ribanju, nameštanju i kićenju soba po nekoliko bi se dana dogovaralo. Odelo, počev od najmanjeg deteta pa do najstarijeg, sve bi se iznova krojilo. Čak bi se prepravljalo odelo i slugama, naročito sluškinjama, kojih je uvek bilo po nekoliko i to većinom iz njihovih čivluka. Njima bi se tada davale, ne stare haljine, već samo tek nekoliko puta nošene, koje su ili bojom ili krojem izišle iz nošnje. Sve se to unapred spremalo i znalo šta sve mora biti, samo da je na dan slave sve onako kao što treba, jer se znalo da kod njih mora biti najlepše, te da se gosti, kad dođu, moraju zaprepašćivati, i da se posle po čitave mesece priča i jednako održava: prvo, onaj uzvik međ ženskim svetom: "Ao, što kod hadži-Trifunovih beše na slavi!" - a drugo, među muškima po čaršiji, kako, kao uvek, posle slave produžilo se veselje i piće u onom čivluku u Donjem Vranju. I tamo, zatvoreni, u društvu čuvenih Grka, Cincara i prvih begova, Turaka, koje zbog vere nisu mogli primati kod kuće, pravili čitav lom. Dovodili čočeke iz Skoplja, metere, zurlaše iz Masurice, i Ciganke, i to ne prave, ove iz varoši, iz ciganske male, nego takozvane Đorgovke, naseljene po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a čuvene sa svojih krtih, toplih tela i razbludnih očiju. I onda bi otuda, iz čivluka, gde su bili zatvoreni sa sviračima koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni rade, po nekoliko dana dopirao ovamo u varoš pucanj pušaka i videlo se bacanje raketli. Posle, u potaji, u poverenju, pričalo bi se kako je k njima jedne noći bila došla čuvena Saveta koja nije bila obična, svakidašnja, za novac ženska. Ona je bila bogata, sa grdnim imanjem što joj je muž ostavio. I za nju bi se onda pričalo kako je istina krišom, i ona tada kod njih bila i sa njima bančila i pila. I zatim, kako se to celo veselje posle slave svršavalo strašnom kockom na kojoj su, po običaju, oni, njini muški, kao domaćini, sveta i običaja radi, po čitave njive i vinograde gubili.

I u tome je bio jedini život tih njihovih muških, jer ceo ostali život, život na ulici, po komšiluku i čaršiji, trgovini, prodaji, ne samo da je bio daleko od njih, nego su se i oni sami sve više trudili da bude što dalje od njih. Jednako su se upinjali da sa tom svojom kućom, imanjima i čivlucima budu od cele varoši izdvojeniji i udaljeniji. I baš u tom upinjanju da se od svih izdvoje, izgleda da su nalazili svu draž svoga života. A da bi u tome što više uspeli, gledali su da se u svima sitnicama od ostaloga sveta razlikuju. Tako, u jelima, koja kod njih nisu nikada smela, kao kod ostalih, biti jako zapržavana, masna, preljuta, već uvek blaga, slatka i pržena samo na maslu; nikako svinjskom mašću, pošto je to teško za stomak; pa onda, u načinu govora, jer usled jednakog druženja sa Grcima, Cincarima i Turcima, svi su, pokraj stranog mekog izgovora, završavali rečenice sa naročitim dodacima, kao "džan'm" ili "datim". A po nošnji, oblačenju, najviše su se poznavali. Niko od njih nije poneo duboke cipele ili čizme već uvek plitke, lakovane. Čakšire, istina, i njine su bile široke, čohane, koje su im ostrag u borama teško padale, ali nogavice nikad nisu bile dugačke, još manje široke i ispunjene gajtanima, već uske, kratke, da bi im se što više videle bele čarape. Brojanice koje su nosili nisu bile kao ostale, čak ni kao hadžijske, sa krstom, već sitne, crne, skupocene, da bi se, ma koliko bile dugačke, ipak mogle sve u šaku da skupe. I u brijanju i šišanju kose izdvajali su se. Kao god što su svi imali isti izraz lica, večito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima koji im nikada nisu prelazili iza krajeva usta.

A opet, da ih ne bi svet sasvim zaboravio, redovno su se pojavljivali na saborima i svečanostima. Slali su bogate priloge za zidanje škola i crkava. I zato uvek, pri izboru patronata nad crkvom, nad kakvim opštim dobrom, biran je i po jedan član iz njihove kuće, i to ne toliko zbog njihovog učešća i rada, koliko zbog tih poklona i priloga. A i bojali se da ih ne uvrede, jer se znalo da kad slučajno, i u najmanjem kakvom opštem poslu, ne bi ko od njih bio izabran, da bi se ta nepažnja primila ovamo od njih ne sa ogorčenošću nego s uvređenom ravnodušnošću: "Pa zna se da se nema kome činiti ni pomagati".

I valjda zbog toga spoljnog, neblagodarnog sveta, od koga su se oni toliko odvajali, bežali, ali kojega su se toliko isto i bojali, jer je, usled zavisti, taj svet uvek gotov da se podsmene, siti i zazloraduje - znalo se: da oni, oduvek, što god bi se desilo u njinoj rodbini, sve brižljivo kriju i taje. Najveće svađe prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se čuvale. Ništa se nije smelo doznati, ništa videti. I znalo se kako bi tada svaki od njih, ne verujući samom sebi, kad baš mora da izlazi u čaršiju, pre izlaska prvo morao ići na ogledalo da se ogleda i vidi da mu se slučajno po licu i očima što ne poznaje.

A, međutim, toliko je imalo da se čuje, vidi i priča! Naročito u poslednje vreme, otkada je počela deoba, otkada je svaki brat, stric Sofkin, hteo da ima svoju kuću i sve u njoj, kao što je u glavnoj njihovoj.

Sama Sofka uvek se sa jezom i strahom sećala toga što je, ili još kao i dete, od svoje babe, matere i ostalih tetaka i strina mogla da načuje, kad su one bile nasamo i mislile da ih niko neće čuti, još manje se bojale da će to Sofka, onako mala, razumeti, a kamoli upamtiti; ili, što je i sama, kad je odrasla, svojim očima videla.

Već za prambabu joj, za čuvenu Conu, ne samo po varoši, nego i po okolnim varošima znalo se i pričalo. Čuvena je bila sa svoje raskoši i "saltanatluka". Pošto je ostala udovica, nikako se nije udavala. Pola varoši neženjeno ostalo, nadajući se da će se preudati ma za koga od njih, kad već ostari i malo popusti lepotom. Ali ona nikoga nije gledala, nego jednako vodila i predstavljala kuću kao pravo muško. Kada bi izlazila i odlazila na čivluke, da nadgleda imanja, išla bi na konju. Sluge, s obe strane držeći ruke na sapima, pratile su je. Ne samo da je pušila, već i oružjem rukovala. A i sam hod, stas, naročito oble joj i visoke obrve i ovalno i malo duguljasto lice, izdvajalo je od ostalih žena.

Ali zato nije ni umrla kao ostale ženske. Jednako, ne propuštaju nijedan praznik, odlazila je u crkvu da tamo, u stolu njihove kuće, odmah ispod vladičinog stola, celu božju službu odstoji. U to vreme došao neki nov učitelj, Nikolča, čuven sa svoga pevanja i nesravnjenog glasa. U njega se ona tu, u crkvi, slušajući njegovo pevanje, naposletku i zagledala.

Ko zna kako se upoznali, kako i gde sastajali. Tek se počelo primećivati kako, čim bi on iz pevnice spazio da je ona u svome stolu, odmah bi onda njegovo pevanje toliko postajalo zanosno, toliko bi on u svoj glas počeo da unosi, ne, kao što dolikuje molitvi, svetoj reči pesme, pobožnog, visokog i suvog, nego toliko nečega svetskoga i strasnoga, da bi svi bivali potreseni i uzrujani. Čak čulo bi se kako i sam vladika, kada bi mu posle pevanja prilazio ruci za blagoslov, blagosiljajući ga, govori:

- Aferim, sinko! Aferim, Nikolčo! Ali mnogo, sinko, svetovno, mnogo silan i čudan glas!

Ali isto onako kako je umela da sačuva od sveta te svoje veze sa njim, tu ljubav, gotovo zadocnelu za njene godine, ali ne i za njenu lepotu i svežinu, isto je tako znala, kada se to htelo da obelodani porođajem, sve da zataji. Kratko i mirno sa sobom je svršila. Jednoga dana našli je u kupatilu mrtvu, sa presečenim žilama.

Pa čuveni deda Sofkin, Kavarola. Mesto da on, kao stariji, jednako sedi kod kuće, pošto je mlađi brat bio večito bolešljiv, i mada se bio oženio prvom lepoticom iz Skoplja, iz neke upola grčke familije, ipak on, jedva izdržavši nekoliko meseci bračnoga života, produži tobož svoja putovanja po varošima, a u stvari svoj stari raspusnički život sa čočecima, Cigankama i drugim javnim svetom. Žena njegova morala je sama kod kuće da sedi i tog svog devera da dvori, neguje, čuva i jednako da je s njime. Na saborima, slavama sa njime morala je da se pojavljuje. I ko zna kada, kako, te izgleda da je s njime počela grešiti.

I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni posle onoliko trpljenje i podnošenje od muža, Kavarole. On, sigurno osetivši taj njen greh, kad bi došao kući toliko bi besneo, činio čuda, pokore.

Dolazio bi kući zajedno sa javnim ženskinjem. Tu bi produžavao, a ona bi sama morala da ih dvori, služi. I tada bi sluge brata, već onesveslog od straha, krišom iznosili i sklanjali u komšiluk, da ga ne bi zaklao. Žena bi ostala da sama prostire postelju, pa čak dotle je išlo da i njega, i te ženske, zajedno, pokriva. Nije laž. Živi ljudi još to pričaju i kunu se. Naskoro žena umrla, brat u manastiru, svetom ocu Prohoru, umobolan svršio. A on opet otišao na ta svoja putovanja i lutanja. Kćeri, s pomoću stričeva i rodbine, mesto njega vodile kuću. A i on sam morao više puta u godini da dolazi, da ne bi sve to palo u oči i sve se saznalo.

Ali nije ostajalo samo na tome. Produžavajući i dalje terevenke, Kavarola pod starost, pošto je udao kćeri, na sramotu svih, ponovo se oženio. Uveo je devojku. I kao u neki inat, kao da se prvi put ženi, tako veliku i sjajnu svadbu pravio. Uzeo je, istina, malo stariju, zaostalu, ali čuvenu sa svoje raskošne lepote. I ona opet bila neka Grkinja, iz grčke familije koja je bila u samoj varoši, odmah ispod crkve. Ona toj familiji nije bila ni kćer, ni sestra, već neka dalja rođaka. I ko zna zašto je, već kao velika, zaostala devojka, tu dovedena. Sa njome imao samo jedno dete, sina, koji se prvi počeo da nosi a-la franga. Sama ona i sva njena raskošna lepota izgleda da je bila i trajala samo do venčanja, svadbe, a posle odmah usahla, sparušila se. I otuda posle, da bi i dalje sačuvala tu svoju sparuškanu lepotu, ceo život provela u lečenju, negovanju, kupanju i prženju tela... Pamti se da iz amama gotovo nije izbijala.

Pa onda Sofkinog dede rođena sestra "čal'k Naza", kako su je zvali. Tri puta je bežala kao devojka. Tri puta se i turčila. Gotovo jedan čivluk otišao otkupljujući je i dovodeći natrag. I posle, da se sve to sakrije, udali je za jednog njihovog slugu, kome gore, gotovo na kraj varoši, kupili kućicu i dali mu nekoliko njiva i vinograda, da bi mogli živeti. I ona, kada ostarela, nikada ovamo više nije dolazila. Jedino bi došla na "pročku", uoči velikog posta, kada bi po običaju cela porodica morala da dođe i ište oproštaja, da se među sobom ljube i mire. A opet taj njen muž, nekadašnji sluga, "tetin njihov", kako se sam zvao, iz kuće im nikako nije izbijao. Ponosio se što im je rod, što može i on sa njima za sofrom da jede i pije. A svima je bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne što je sa njima sedeo, nego što ih je podsećao i bio živi svedok onoga šta je bilo...

I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito dolaženje čuvenih ećima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vođenje kod vračara po razvalinama, po zapisima i drugim lekovitim mestima po okolini!...

Sofki i sada, kad god bi se setila ludog tetina Riste, meso bi nekom odurnošću zaigralo. Seća se da zbog toga kao devojčica nikada nije volela ići k njima, još manje, kao kod drugih, pa dva i tri dana tamo ostati.

Ne zna se baš zašto je poludeo. Posle bolesti, u kojoj je bio sav uzet, uobrazivši da ga je, za vreme te njegove duge bolesti, žena varala sa najstarijim kalfom iz radnje, počeo da pije. Onda je i poludeo. Držali su ga i hranili vezanog, gore, na gornjem spratu. I kad god bi Sofka sa ostalom decom htela iz radoznalosti da ode gore i vidi ga, pa penjući se na stepenice počeli da vire kroz rešetke od ograde na doksatu ispred njegove sobe, on primetivši ih, go, samo u gaćama i košulji, visok, bled, počeo bi k njima da podskakuje i viče:

- Oh, Marija Biiiip

I vezanih nogu, u belim, novim čarapama, jednako podskakujući, nastavljao bi:

- Oh, oh!... Biiiip Marija!...

Tetka, čuvši, brzo bi istrčala. Njih, decu, odjurila bi, a njega silom uvukla natrag u njegovu sobu. Noću bi bilo još gore. Sofka, pokrivena jorganom sa ostalom decom, koja, naviknuta, odavno bi zaspala, ne bi nikako mogla da zaspi, jer bi jednako dopiralo do nje odozgo, kroz tavanicu, njegovo pocupkivanje. Pa tek, kada bi tetka otišla da ga leči! Sofka nije tačno znala u čemu je bilo to lečenje, samo bi se onda jasno čulo njegovo jaukanje i vriskanje:

- Vodice, mori! Vodice, veštice! Umreh za slatku vodu! Auh!

I užasan krik, šum, odupiranje, vezivanje za krevet. I onda tetkino dolaženje otuda, njena zamorenost, malaksalost. I raskomoćavajući se u svojoj postelji da legne, ono njeno krštenje i uzdisanje i molenje:

- Uzimaj, Gospode! Oslobođavaj, Gospode!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #13 poslato: Januar 10, 2011, 10:01:09 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


II
Zato Sofka nikada nije volela da o tim svojim precima misli, jer je znala da bi uvek tada po tri i više dana, čisto kao krijući se od same sebe, išla po kući bolesna.

Svoga rođenog dedu i babu jedva kao kroza san pamti. Babin lik uvek joj je malo jasniji. Večito je sedela dole u sobi i to uvek leđima poduprta o zidove kupatila, kao da je i leti htela da ih greje i pari. Šiljasta nosa, šiljaste brade, ali za čudo visoka čela i krupnih, tako dubokih i tajanstvenih očiju, sa jasno izvedenim do na kraj čela dugačkim obrvama i gustim kao sen trepavicama. Što je nagore, ona je svome mužu, Sofkinom dedi, padala kao neka rođaka, istina ne po krvi, po ocu i materi, ali po nekom stricu. Grdan je novac morao da da, dok se venčali. I posle, kao zato što se tako blizak rod uzeli govorilo se da je ona uvek bila povezane glave koja ju je otada jednako bolela, i od koje se je ona jednako lečila, a najviše ljutom, prepečenom rakijom. Deda je zvao svojom "majčicom" i gotovo je na rukama nosio.

A dedu pamti samo po jednom. Čim Sofka poodrasla, umela sama da jede i sedi za sofrom, on, deda, naredio da i ispred nje na sofri, kao i pred njim i pred ostalim članovima porodice, stoji napunjen satljik vina. Samo ga po tom pamti, a više ništa. A posle su joj pričali: kako - kad Sofkin otac odrastao i, kao što je red i kao što dolikuje kući toliko bogatoj, otišao, pored Soluna, čak u Carigrad, da što više putuje i uči - taj njen deda i baba tada nikako nisu bili kod kuće. Ostavljajući momku Tonetu magazu gore u čaršiji a kuću Magdi, sluškinji, koju su još detetom uzeli i lepo je udomili, jednako su bili na čivlucima. Tamo se hranili od čivčija, da bi se samo mogao što više Sofkinom ocu, efendi-Miti, novac da šalje, te da on što bezbrižnije živi, uči i što više nauči.

I zaista, kad se Sofkin otac vratio, bio je prvi "efendi", gospodin. Lepšega u varoši nije bilo. Lepše turski, grčki i arapski govorio nego svoj maternji jezik. Za sve je bio tuđin i stran, naročito za toliku rodbinu. Istina, govorio bi pokatkad i zdravio se s kojim od njih, ali više običaja radi nego što je hteo. Čak ni sa ocem i materom, tek pokoji put. Nije ni jeo sa njima dole, u prizemnoj sobi. Gore, u gostinskoj sobi, moralo da mu se postavlja i naročito za njega da se kuva, toliki je bio probirač. Jedino što ga je zagrejavalo, čime se ponosio, bilo je to što ga zbog te njegove učenosti a i otmenosti počeli prvi begovi i paše da pozivaju. I to ne oni stari begovi, begovi samo po bogatstvu, već ovi drugi, koji su, pored bogatstva, isto tako bili školovani i naučeni kao i on sam i koji su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i da bivaju postavljeni za medžlise i za sudove. Oni ga prizivali k sebi, družili se s njime. Prilikom suđenja, na savetovanjima, bivao je on kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da ovi sude i zapovedaju. Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao što je i on njima vraćao te gozbe i dočeke, ali koji su luksuznošću i naročitim retkostima morali prevazilaziti te njihove. Tako isto on je bio najbolji i najmerodavniji ocenjivač ženskinja koje bi begovi dovodili za sebe.

Docnije, kada je trebalo da se ženi, pošto već nije bilo u varoši, kao pre, onako bogatih devojaka iz prvih kuća, nego je ostajalo: ili da sa velikim mirazom uzme kakvu seljanku, jer jedino još sa sela su pristajale da, donoseći sa sobom imanja, dođu u varoš i u ovakve stare kuće; ili da probira i uzme lepu, ali gotovo sirotu.

I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmlađa od svih sestara, i kuća njena bila je, istina, nekada malo bogata, ali tada dosta oronula. Živeli su od kirije od nekoliko oronulih dućančića pri kraju varoši. Sofkine matere otac, večito bolešljiv, gotovo slep, jednako je sedeo kod kuće sa navučenom modrom hartijom nad oči, bojeći se sunčanice, i večito raspasan, iznegovan, kao da se tek sada iz postelje digao. Njene sestre odavna to nekadašnje bogatstvo prežalile i poudavale se za sitne trgovce, bakale, većinom skorotečnike, dok se Sofkina mati, Todora, od svih tih sestara odvajala. Bila više muško nego žensko. Vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati da će iz nje kakva lepota izaći. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući u kakvu će se lepoticu docnije razviti, na iznenađenje i čudo svima, a najviše na uštrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu. I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepšala u pravu lepotu.

Ali njega to brzo zasitilo, te opet nastavio svoj stari način života. Kao i pre, kada je bio neženjen, moralo se njemu isto tako gore odvojeno nositi, i ručak i večera. Retko je silazio među njih, još ređe se sa njima razgovarao a kamoli da je hteo štogod po kući da vidi, nadgleda. A docnije, kad mu žena rodi Sofku, morala je sasvim da se odvoji od njega i da spava dole, sa svekrom i svekrvom, samo da bi on mogao što spokojniji i mirniji da bude. A opet uvek, čim bi mu se ukazala prva prilika, gledao je što pre da ode na kakav put, tobož po trgovinu. Istina, tada već nisu, i to zbog oskudice u novcu, trajala dugo ta njegova putovanja, ali ipak su bila česta. A najviše su padala u ona doba godišnja kada je nekada, još kao mlad, išao na ta putovanja i nauke. I čak za vreme tih putovanja umrli mu otac i mati, Sofkin deda i baba. I kao da ga glasnik nije mogao na vreme naći kada se to desilo, te nije mogao stići da ih bar vidi mrtve.

Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuće, od rodbine, pa čak i od svoje žene, u kući se ipak živelo isto onako raskošno i u izobilju. Sofkina se mati, večito zahvalna što je on nju uzeo, uzvisio je k sebi, pokaza, više nego što su se od nje nadali. Kao da je bila iz prve i najbogatije kuće, tako je nameštala sobe, tako je gotovila jela, dočekivala goste i rodbinu. I dalje se rodbina tu skupljala, dolazila. Ona, mati joj, gledala je da prilikom svakog praznika, slave, imendana bude uvek sve lepše i raskošnije. A na njegovu tu večitu odvojenost, usamljenost od svih pa i od same nje, svoje žene, nikada ona čak ni izrazom lica, pokretom, a kamoli rečju da štogod pokaza.

Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao raznežavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše. Pokatkad, uveče, kad bi on dolazio kući, a dole, ispred kujne, među materom i međ ostalim ženama bila i Sofka, i kad bi mu ona poletela u susret, on bi onda, grleći je, dolazio sa njom. Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prste, kako je šašolje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici. I sada, kad se toga seti, Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih, miris njegova odela a naročito rukava, iz kojeg se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila.

- Pa kako si mi, Sofkice? Jesi li bila dobra? - saginjući se k njoj tako raspoložen, zastajao bi sa Sofkom ispred kujne i počeo da se ili sa materom razgovara ili sa ostalim ženama zdravi, a ne, kao dotada, da, i ne zastajkujući i ne gledajući ni ko je tu, a kamoli zdraveći se, odmah se penje, ide pravo gore, u svoju sobu.

Svi bi se tada oslobodili, a naročito mati joj, koja jedva dočekujući tu priliku da se i ona sa njim, najviše radi ostalih žena, štogod razgovara, šali, počela bi tobož Sofku kod njega da panjka:

- Dobra! Celo jutro juri i trči kroz baštu. Ne mogu da je zadržim. Samo kida cveće i baca.

Sofka, jednako osećajući na sebi njegovu ruku i grleći mu kolena i široke čohane čakšire, i tada još, onako mala, pa je već znala da će to materi činiti radost i sreću, mazeći se oko oca, počela bi da odriče i da se pravda:

- Nije, efendijice, nije tatice! Nije, živ mi ti!

On, uzimajući je u naručje, nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu.

I ako bi tada počeo da pada mrak, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda počeo sa njome da se igra.

A najviše bi, mećući je na minderluk, klečeći ispred nje, uzeo njene ručice da obvija oko svoga vrata, svoju glavu da meće u njen skut i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom. Kao da mu iz samih očiju suze idu, usta počnu da se pokreću i vlaže se. Nikako ne može da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i sećajući se nečega. Ko zna čega? Da li nečega neprežaljenog i nenađenog? Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik? Da li što ga, njene tanke usnice, detinje ali crne oči i malo, tamno čelo, sa već dugom kosom, podsećaju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi put se njome zaneo?

Noseći je na rukama po sobi, grleći je, govorio bi:

- Sofkice!... Tatina Sofkice!

I sve bi je jače grlio, tako da se Sofka i sada seća njegove skoro izbrijane brade koja bi je tada počela po licu da grebe.

I, ako sve to njegovo iznenadno raspoloženje, ta bujnost, ne bi bila prekinuta slučajnim dolaskom nekoga ili ma čim drugim, onda bi i mater k sebi zvao. Tada bi zajedno večeravali, zajedno sedeli gore, u njegovoj sobi. I Sofka ne pamti slađe večere od tih.

I sutra nastali bi tako isto srećniji dani. Kolima bi odlazili u Donje Vranje na čivluk. Ali niko više sem njih troje i Magde.

U kolima, na prvo mesto sedao bi on. I kao svakada, izvaljen na sedištu, sa jednom nogom opruženom i po njoj opuštenom rukom, obučen u čohano odelo, ali ne kao ostali, već u nekom naročitom za njega kroju. Čakšire malo uske, bez gajtana, jer su one lakše i skuplje staju zbog težeg šivenja. Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda stegnuta izraza očiju i usta i sa malo visokim čelom i jednom po njemu nabranom, poprečnom borom ispod kose. Ispod čela su bile njegove uvek umorne, uvek upola otvorene oči. Onom drugom rukom držao bi Sofku na kolenu, a ona bi bila tada okićena i obučena kao već velika devojka. Cela kosa bila joj povezana, svi zuluvčići izvučeni oko čela i ušiju, a pretrpana mintanima i nakitima. Sproću njih sedela bi mati. Ona, sigurno okupavši se za ovaj izlet, bila sva rumena i svetla. Njene oči, one njene čuvene krupne oči sa izvedenim obrvama i vrelim jagodicama, tako bi joj se sjale a usta srećno igrala.

Kola bi silazila naniže. Ulazila bi u onaj prolaz, uzan i pritešnjen zasađenim vrbama i iskopanim jendecima, ali zato pun svežine. Onda bi izlazila i išla ka onoj ravnici, podjednako ravnoj zbog zasađenog kukuruza i duvana. Tada bi se sve brže primicali. Magda gore, kod kočijaša, usred korpi i zavežljaja sa jelima i pitama, već ne bi mogla da izdrži a da se ne zdravi i razgovara sa seljacima prolaznicima i radnicima. Uostalom, ona je jedina i odgovarala na njihove pozdrave, pošto on, efendi-Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u koga već jedino u ono svoje ispruženo koleno, naročito u svoje lakovane, plitke, i to duple, prave turske cipele. Ili je bar tako izgledalo da samo u to gleda, da ne bi valjda primećivao te pozdrave i morao na njih odgovarati.

U čivluku, ograđenom zidom i topolama, odmah do reke, punom svežine i hlada, čak i zime usred leta, proveli bi nekoliko dana. Otac bi bio ceo dan dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, sva srećna, jednako je bila na prozorima od soba, koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir, piliće, da se večera ne zadocni. Uveče večeravali bi uz piće koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno izdvojenije i jače žuborenje reke, klaparanje vodenica, a više njinih glava jednoliko, kao iz daleka, šuštanje topola, njihovog gustog, sočnog lišća. Posle, dok bi mati nameštala gore postelje, otac bi ostajao da pijući leškari.

A često, isprva tiho, za sebe, docnije jače i glasno, počeo bi da peva. Pa se tek zanese, počne na sav glas. Mati ne sme da ga prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe, sluša. Sofka po materinom licu vidi da ona reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, razdraganosti, čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas koji se sve više počinje da razliva po bašti, reci i topolama tako čudno, strasno i toplo.

Docnije, kad bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi i on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu, mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta.

Kroz nekoliko dana vraćali bi se kući. Otac, istina kao umoren, kao povučen u sebe, ali zato mati presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio, on, njen muž, i njegova ljubav.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #14 poslato: Januar 10, 2011, 10:01:18 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


III
Posle dođe rat i oslobođenje, nestanak turske vlasti i gospodstva, pa i nestanak Sofkinog oca, efendi-Mite. Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj počeo da se bavi, tobož trgujući s njima. Retko bi otuda ovamo prelazio. I što je Sofka bivala veća, on je sve ređe dolazio; u godini dana jedanput i to obično noću. Ostane po dva i tri dana, ali nikuda iz kuće ne izlazi. Čak i najbližu rodbinu, stričeve i tetke, ne prima.

I Sofka se seća da su ti dani bili najgori. Jer posle svakog njegovog ponovnog odlaska u Tursku, mati bi joj po nekoliko dana išla slomljena i ubijena, a to sve zato što je jedino ona sve znala. Znala je da on tamo nema nikakve trgovine niti kakve poslove, još manje da odlazi zato što tobož ne može da se odvikne od mešanja i druženja sa tim begovima i Turcima, već da je u stvari sasvim nešto drugo.

I onda bar nju ne treba da laže, bar pred njom ne treba da se pretvara. Znala je ona da on beži iz straha od sirotinje koja će, ako nije već, a ono sigurno doći, kao što je znala da im još odavna, i pre oslobođenja, imanje, a naročito čivluci i vodenice nisu kao što treba. Istina, jednako su se zvali njihovim, ali berićet se nije, kao nekada, dovlačio sav; već jedva nešto, ko zna koji deo. Više je izgledalo da je to od njihovih seljaka, čivčija, kao neki poklon i dar, negoli napolica. A već arende i zakupi od vodenice toliko su unapred i ko zna za koliko godina uzeti i toliko zamršeni, da je to bilo gore nego i sama prodaja. Ali o prodaji, osobito njemu, efendi-Miti, nije se smelo pomenuti. Voleo je i pristajao na sto puta gore pozajmice, uzimanje novca pod interese od zelenaša, nego da se ma šta proda i otuđi. Pa i ta uzajmljivanja, zalaganje imanja, morala su biti ispod ruke, u najvećoj tajnosti. Kao uvek, sve je to izvršavao Tone, njihov glavni momak, koji je još pod dedom Sofkinim bio doveden sa sela. On se posle toliko izvežbao u računima, da je, kao njihov zastupnik, jednako gore u čaršiji, u njihovoj magazi sedeo. On je sa seljacima i čivčijama ugovarao, davao imanja pod zakup i arende, kao što je i novaca uzimao u ime njihove kuće. I već je tada, kako se šaputalo, pored svoga gotovog novca, imao svoju kuću, a od njih, svojih gazda, od četiri i više godina nepodignut ajluk. Ali on je bio sve i sva, osobito kod Sofkina oca. Nikada ga ovaj nije pitao od koga je uzeo novac, koje imanje zato založio i pod kojim uslovima. On, Tone, imao je samo da njemu donese novac i da to niko ne dozna - a sve ostalo bilo je sporedno.

Ali posle oslobođenja došli su sudovi i parnice. Naročito kada se moralo sa seljacima i čivčijama da raščišćuje, da se zna čija je zemlja: da li gazdina i turska, da li njihova. Tada se videlo da im, posle svega, od njihovog imanja neće ostati ništa. A što je najgore bilo za Sofkina oca, još će pored svega morati da ide pred sudove i tamo on, efendi-Mita, da se zaklinje, svađa - i to s kim? - sa svojim doskora slugama! Zato je od svega digao ruke. A mogao je, samo da je hteo ne priznati nijednom svome čivčiji da je šta od njega uzimao, kao što su druge gazde i učinile, te ponovo došli do već proćerdanog i prodatog imanja.

- Eh, zar da me seljački hleb kune i suza njihova proklinje? - gorko, velikodušno je odbijao od sebe.

Ali tako isto nije hteo niti smeo da dočeka ni ono drugo - otuđivanje, prodaju imanja i obelodanjivanje svega što bi moralo da nastane. Zato je, odmah po oslobođenju, i on sa ostalim begovima i Turcima otišao i prebegao u Tursku, ostavivši Tonetu da, kako zna i kako hoće, on to svršava i raspravlja. I Tone je sa advokatima, kojima se tada, posle oslobođenja, sva varoš napunila, i koji su čak i na mamuzama napoleone nosili, sve lepo uredio i prečistio, tako da ništa nije ostalo. Ostalo je samo nekoliko njiva i vinograda, i to njive udaljene, a vinogradi zaparloženi. Od vinove loze ni traga, do samo goli i račvasti kestenovi. Jedina njiva što ostala a vredela bila je do Morave, do mosta kad se ide u Banju.

I kad je Tone došao da to sve kaže Sofkinoj materi, ona, po njegovom licu, izrazu i treptanju očima, videla koliko je on pri tom ukrao, nagrabio se. I to on, njihov sluga, koga oni odnegovali i podigli na noge! Ono malo novaca što je počeo da broji htela u lice da mu baci. Ali zar ona, Todora, pred njim da se pokaže! Jedino, kada Tone, praštajući se od nje i kao tražeći blagoslova i izvinjavajući se što sad mora da ih ostavi i preduzme svoj dućan, trgovinu na svoje ime, jedva tad, toliko je glas gušio, što mu odgovorila:

- Ako, ako, Tone!

- Pa, snaške, iako ja više nisam kod vas... - A da beše sreće, ja do smrti nisam mislio da napuštam vašu kuću. - Eh, zar vašu kuću ko da napusti?!... ali, iako više nisam, opet, uvek, kad god ti što zatrebam, samo pošlji, javi, i tu sam ja da učinim, poslušam.

- Dobro, dobro.

I ne mogući da izdrži, dok ne ode i ne izgubi se na kapiji, sav srećan, ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito cipele, i nameštajući jaku oko vrata - Todora, tresući se od bola, jada, srama i nesreće, okrenula se i, pre no što je on izašao, ona ušla u kuću, i tamo, ko zna gde, u kakav kut i polumrak srušila se plačući i grcajući.

Ali ipak znalo se da se to nikada ne sme doznati. Ni rodbina, niti iko. Ono što preostalo, osobito tu njivu oko Morave, Magdini su sinovi uzeli da rade tobož na ispolicu, a u stvari više davali nego što od nje dobivali, kao znak blagodarnosti što im je zemlja, koju su pre kao čivčije držali, sad postala njihova. Tako isto i Magda gotovo nikako se od njih, od kuće im, nije odvajala. Cele bi nedelje presedela tamo na selu kod svojih sinova i snaha gde je bila kao neki starešina, jer joj muž umro, ali, čim bi došla subota ili kakav praznik, odmah bi ovamo do njih dolazila, uvek donoseći ponešto, a najviše brašna, masla i sira, od čega bi posle Sofki i materi po nekoliko dana trajalo. I onda ovde, kod njih, slušajući i trčeći, presedela bi praznik i još koji dan. Tako isto i ostali seljaci, pređašnje njihove čivčije, i dalje su kod njih dolazili, uvek donoseći ponešto, nikad ne spominjući da je zemlja sada njihova, te se zbog toga u prvo vreme nemanje nije baš tako jako ni osećalo. I zato je materi Sofkinoj iz početka dosta olako išlo i ispadalo za rukom da se ništa ne primeti, već da, kao i pre, cela rodbina, naročito stari stričevi i tetini, uvek bivaju počašćeni ljutim rakijama i dobrim pićem i kafom.

A kad dođe slava, Uskrs, Božić, isto je onako bilo namešteno i spremno, i ona, mati joj, u najlepšem odelu, povezana, zakićena cvećem. Sofka tada uvek u novim haljinama, svilenim, od najnovije i najskuplje basme koja bi se u varoši počela da nosi. Celog dana, vesele i srećne, dočekuju goste. Čak i svirači dođu i odsviraju. A na pitanja o njemu, efendi-Miti, mati bi odgovarala: kako joj je baš pre neki dan poslao novac; i dolazio čovek da joj kaže kako on još ne može doći. U nekom je velikom poslu. Gledaće da bar na jesen dođe; i kako je Sofki poslao baš tu basmu, da joj se načini haljina...

I zaista, i sama Sofka s početka nije znala otkuda materi novac za te njene uvek nove i skupe haljine. Ali ubrzo se Sofka dosetila. Videla je: da joj mati zato tako skupe haljine daje, da bi je tom skupocenošću uverila kako zaista to on, otac, šalje, bojeći se da ga ona, kao svako dete, ne bi sasvim zaboravila ili ga čak omrzla što nikako k njima ne dolazi, što nju i "mamu njenu" ostavlja uvek tako same. A svi ti ljudi, sluge, koji su tobož donosili te njegove poklone, uvek su dolazili kada Sofka slučajno nije bila kod kuće, te ih ona nije mogla videti.

Ali sve je to materino upinjanje bilo uzaludno. Isto tako kao što je za to materino zavaravanje znala, znala je i za sve ostalo što se oko nje događa i zbiva. Osobito ono otimanje rodbine oko nje, Sofke, kada su ona i mati ostale same posle očevog napuštanja, tobož prelaženja u Tursku. Tetke, strine utrkivale su se kod koje će Sofka još onako mala, biti u gostima; kod koje će što duže ostati i biti gošćena i čašćena, i to toliko, kao da je ona kakav star čovek. A Sofka je i tada već znala da sva ta ljubav i nežnost rodbinska dolazi kao od neke slutnje, predosećanja nesreće koja već počinje da se događa. I zato su oko Sofke trčali svi i kao ulagivali su joj se, što su hteli time svoj rodbinski dug prema njoj da oduže: da je bar sada ugoste, počaste, dok se ta nesreća nije dogodila, i da, kada tom nesrećom budu rastavljeni i nemajući kada o čem drugom da misle, bar ih ona, ovako mala, ima onda u dobroj uspomeni po njihovom dobru, po ovom njihovom gošćenju, čašćenju, i kao takve, bogate i dobre pamti ih i seća ih se. A pored toga, zato su se još oko nje otimali u ljubavi, što su svi oni ne predosećali nego načisto s tim bili: da je ona, Sofka, poslednji izdanak od porodice, glavne kuće; da će se njome svršiti i utrti sve. Ali ipak, pored svega toga, izgledalo je da se otimlju oko nje najviše radi njega, oca joj efendi-Mite, jer mada ih je on ostavio, ipak ga oni još toliko poštuju, da eto sada njegovo jedinče i ljubimče gotovo što na rukama ne nose, i kao kap vode na dlanu ne čuvaju.

A da je zaista sva ta njihova ljubav bila više radi oca joj nego radi nje same, Sofke, ona je videla i po samoj materi. Jer docnije, kada Sofka poče da pokazuje znake ženske lepote; kad joj njene drugarice u igri počeše odjednom, iznenada, da zastaju i unezverene njenom lepotom, bujnošću prsiju, kose, da, diveći joj se, uzvikuju: "Ao, Sofke! Jao kakva si i kolika si!" - otada je mati ne pusti samu. Otada kapija nije smela da ostaje povazdan otvorena. Sofka sama ni na kapiju, ni kroz kapidžik u komšiluku, pa ni među same ženske, nije smela da ode, a da je mati ne pregleda, ne vidi kako je obučena. Makar bila u najvećem poslu, a Sofka htela da ode u komšiluk međ drugarice, ona bi, ostavljajući posao i brišući ruke o kecelju, dopraćala je do samog kapidžika i susedne bašte, jednako nameštajući je i doterujući je... Jer, zaboga - govorila bi joj tada mati, sva srećna - otkada ona sme dopustiti da Sofka ma kakva izađe. Taman! Treba onda još i on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bi onda smela na oči da mu izađe a kamoli da se usudi i da ga pogleda!

Međutim, sve to nije trebalo. Odavna je Sofka za sve to znala: i zašta otac jednako tamo sedi u Turskoj; zašto ovamo k njima sve ređe i ređe dolazi, tako da ga je počelo da pamti i da ga se seća samo po tim njegovim noćnim dolascima, u malo već olinjalom odelu, potamnela, kao suva, a u stvari zborana lica, ali još jednako svežeg, obrijanog, vlažnih usta, još vodnjikavih očiju a uvek sa brojanicama, u lakovanim cipelama i belim čarapama... Pa onda isto tako je znala, kada bi oni mislili da ona uveliko spava, za ono njihovo, materino i očevo, dugo, noćno sedenje, cele noći nemo, bez reči, a iz očiju im se vidi: kako sve ovo treba jednom svršiti, ne može se više, treba bežati, prodati i kuću i sve... E, ali šta će onda grobovi na groblju, pa rodbina, pa osobito, šta će svet kazati!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #15 poslato: Januar 10, 2011, 10:06:20 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


IV
Sofka je oduvek, otkako pamti za sebe - znala za sve. I kao što je, nikad ni za šta ne pitajući, osećala i razumevala sve šta se oko nje događa, tako je isto znala i za sebe šta će s njome biti. Još detetom je bila sigurna u kakvu će se lepotu razviti i kako će ta njena lepota s dana u dan sve više poražavati i zadivljavati svet. Jer zna se da sada samo ona, samo iz njine kuće, jedino još "efendi-Mitina" kći što može biti tako lepa, a nijedna druga.

I ne prevari se.

A kao što je unapred predviđala, ta je njena tolika lepota učini ako ne gordijom, a ono srećnijom. I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala i mučila, nego što je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija. Samu je sebe više negovala, više volela, jer je znala da kod nje neće biti ona obična svakidašnja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u bujnosti i nabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, viša, jača, koja se ne rađa često, ne vene brzo, sve lepša i zanosnija biva i od koje se pri hodu i pokretu oseća miris njen.

Sve se to tačno zbilo i ispunilo. Jer, kada ne samo što poraste, već pređe i dvadesetu, i, pošto je bilo poznato da se svaki ne sme usuditi nju da zaište, čak pređe i dvadesetpetu i šestu godinu, ona i tada ne samo da je jednako još bila lepa, nego i raskošnija i zanosnija. Samo što joj nestalo one gojaznosti i suvišnosti mesa, dok sve drugo na njoj neprestano je sve lepše i izrazitije bivalo. Ramena i pleća jednako su joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku, mišice, bile su oblije i jedrije, te je zajedno sa punim joj plećima činile i dalje vitkom i pravom, i zbog toga joj se svakad stas i bedra jače isticali. Malo dugih, suvih ruku, sa, istina, suvim ali nežnim prstima i sa još nežnijim, više dlana oblim i punim člankom ruke koji je pokazivao svu belinu njene kože. Lica ne toliko sveža koliko bela, nešto malo duga, omekšala, koščata ali sa čistim i visokim čelom, crnim, krupnim, malo uskim očima, uvek vrelim jagodicama i stisnutim tankim ustima, tek pri krajevima vlažnim i strasnim. A od cele lepote njena tela koja joj je bila stala, kao skamenila se, da se ne bi trošila, jedino kosa, kako joj je još u početku počela rasti, tako joj je i tada jednako bujala i rasla. Kosa je bila crna, meka, teška, tako da ju je uvek osećala kako joj, kad je raspusti po vratu i plećima, lako i senovito leži.

Ali što je Sofku najviše uznemiravalo, to je što, otkada ona počela da raste i već se i razvila u ovu svoju čuvenu lepotu, on, otac, sve ređe dolazio. A ona je znala da je to sve zbog nje. Kao da se nje boji. Prođe po čitavo leto, jesen, zima, pa se od njega ništa ne bi čulo, niti bi kakvog glasnika poslao. Docnije čak i po dve i tri godine, a od njega ni glasa: ni gde je, ni šta je.

Mati da premre od straha. I to ne što se bojala da će sasvim ostati sirota, gotovo bez hleba, iako se uveliko počela da bori sa sirotinjom. Već je počela i gotovo prodala onaj gornji deo bašte iza kuće koji je gledao na ulicu. I to naravno prodala je "njihovom" Tonetu, pošto su samo njemu smeli da se povere; pošto samo on ne bi pričao i iznosio svetu da je to njegovo, da je od njih sasvim kupio, nego će, po običaju, pričati kako je uzeo tobož od njih pod zakup. I to morao kao toliko da ih moli, dok su mu oni dopustili da tu podigne neke svoje magaze.

Dakle, ta već očigledna sirotinja nije toliko plašila mater koliko taj očev sve ređi i ređi dolazak. Strepela je da ih, kako je počeo a znajući ga kakav je, naposletku sasvim ne ostavi, i nikada se više k njima ne vrati. I onda, ne već ona - njeno je prošlo, ona je bila gotova i spremna na sve - nego šta će i kuda od tolike sramote i pokora njina i već ovolika velika i toliko čuvena Sofka?

A Sofka, gledajući svu tu muku i strah materin, više je nju žalila negoli sebe. I ona je sa sobom bila odavno izmirena. Još u početku, kad je počela da oseća kako joj se sve više prsa razapinju, pune, kako joj telo biva sve zaobljenije; kada se od svakog iznenadnog dodira, čak i od šuma i bata nečijih koraka golicavo trzala i slatko uvijala, kada joj se od samog pogleda muških sva krv u glavu penjala, noge joj za zemlju kao prikovane ostajale i kada je osećala da ako bi taj muški ovamo k njoj prišao, da se ona od obamrlosti ne bi mogla maknuti, još manje mu se odupreti, odbraniti od njega - pa već tada, kada je dakle bilo najgore i najteže, već je tada ona bila uverena da nikada, nikada neće biti toga, neće se roditi taj koji bi bio ravan i dostojan nje, dostojan i njene ovolike lepote a i same nje, kao Sofke, "efendi-Mitine".

I pošto je još u početku bila uverena da nikada neće biti takvog koji će moći da bude veći od nje, da bi se ona osećala sva srećna, što takav, lepši i viši od nje i po svome poreklu i po svojoj lepoti, njenu snagu i lepotu troši i rasipa. Jer jedino bi takav mogao k njoj prići; jedino takvom bi se ona dala da je ljubi. A pošto je s tim u početku bila izmirena da nikada takvoga neće biti, onda je docnije sve lakše to podnosila. Čak je bila i zadovoljna što je s tim načisto. Jer posle toga nije imalo ništa što bi je bunilo, od čega bi prezala. Za nju nije bilo ni od kakvog muškarca opasnosti i zato je mogla da bude sasvim slobodna. Mogla je, kad god hoće, da izlazi na kapiju i tamo stoji. Svakoga muškarca, mladića, gledala bi pravo u oči. Čak sama ulicom, i po komšiluku, kad god je htela, išla je. Ni noću ne bi strepela. I zbog te svoje slobode, nijednoj svojoj drugarici nije zavidela, što se, i mlađa od nje, odavno udala, već joj domaćin počeo da se bogati i ona ulazila u red imućnijih žena, gazdarica. Ništa i niko kod nje nije mogao da izazove zlobu i pakost. Jer, viša od svih i zato zadovoljna sobom, osobito tom svojom jedinstvenom lepotom, ona je ravnodušno sve to oko sebe posmatrala.

Nikada se nije ona, kao druge, stojeći na kapiji i videći kako joj se kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prođe, onda da viri za njim. Kad god bi je bilo na kapiji, mogla se videti kako stoji ispred nje slobodno. Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijući se, a osobito ništa ne krijući od sebe, još manje od svojih prsiju koja bi, da ih druga neka ima takva, suviše puna i jedra, pokrivala boščom, prebacivajući je na sebe do ispod lica. Ona to nikad nije radila. Ako bi stajala, stajala bi na sredi kapije, sa iza sebe prekrštenim rukama i lako naslonjena o zatvoreno krilo kapijsko, sa komotno ispruženim nogama, prebacivši jednu preko druge. Slobodna, ništa ne krijući na sebi, nikad sa izvučenom iznad čela šamijom i skrivenim cvećem po kosi, već uvek onakva kakva je inače unutra, u kući, i sa još slobodnijim pogledom, uvek kao uprkos, na ravnodušnost naprćenom donjom usnom, zbog čega joj je uvek oko krajeva usta bila kao mala senka. Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i pratila, tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem prolazio pored nje javljajući joj se.

Ako bi sa njim bilo još koga u društvu, koji je ne bi znao, ili bi čuo za nju, ali još je ne video, onda bi Sofka uvek za sobom, kad bi oni odmakli, čula razgovor:

- Koja je ova, bre, i čija? - iznenađen, zaprepašćen njenom lepotom a osobito takvim njenim drskim, slobodnim držanjem, pita onaj.

- Sofka, efendi-Mitina! - čuo bi se odgovor.

A u svima tim govorima o njoj, uvek je bio samo kao strah, divljenje i poštovanje, a nikad drugo, kao o ostalim ženskim. Zato je ona mogla uvek da bude slobodna.

I kao god što je tako slobodno, otkriveno i javno išla, stojala na kapiji, tako je isto i gore, na prozorima gornjeg sprata, što su gledali na ulicu i varoš, ne skrivena nego sasvim presamićena i oslonjena gledala i sa ravnodušnošću sve posmatrala. Ceo dan videla bi se kako presedi gore, na prozoru, sa podbočenim rukama o obraze, koji bi joj se nadmeli i još više porumeneli, sa sastavljenim plećkama, sa nadnesenom celom gornjom polovinom, nihajući se polako i osećajući draž u toj svojoj izvijenoj polovini, u ispupčenosti i razdvojenosti kukova, u dodiru prsa o pervaz prozorski.

Osobito je volela da praznicima, tako naslonjena i poduprta rukama, gleda dole po ulici, komšiluku i čak tamo oko crkve, u čaršiji, jer se sve to videlo, pošto je bilo ispod njine kuće.

Ravnodušno, s podsmehom gledala bi kako se razilazi svet, osobito ženske, kada počnu iz crkve da izlaze gde su bile ne toliko radi službe božje, koliko da ih svet vidi u njihovim novim, tek tada prvi put obučenim haljinama. Eno mlada, puna i čista lica, Nata gazda-Milenkovih. Ona se uvek, svake nedelje, sa ocem i maćehom vraća iz crkve. Otac ide iza njih, nasmejana, puna lica, i već ne u čakširama - a to zbog te druge, mlade žene, da bi i on izgledao mlađi - već u pantalonama i kaputu, više gledajući u ženu nego u kćer. Ali, Nata to ne primećuje. Sva srećna što je tako otac svuda vodi, ide ona, a ne zna da on to čini sve zbog maćehe joj, što nije u redu da on sa ženom izlazi a kod kuće ostavljaju samu i toliko već veliku devojku. Sofka bi uvek, kad god bi nju videla, sažaljevajući je gledala, kako o svemu tome ona ništa ne zna i kako sva srećna, uživajući u tim svojim novim haljinama, jednako se oko sebe okreće, da vidi da li je svi gledaju tako lepu.

Tako isto, koliko bi puta gledala i one kćeri Taška samardžije, više njine kuće, u istoj ulici. Ima ih četiri. Sve jedna drugu sustigle. Otac i mati bili su još seljaci, ali, pošto se obogatiše, njina deca, osobito te kćeri, brzo izišle na glas. Sve su jednaka odela nosile, većinom laka, tanka i u otvorenim bojama, da, svakako, time što više privuku pažnju. Lica i očiju nežnih, kadifenih, da niko ne bi pomislio da su to kćeri njihove, osobito po ocu im koji je bio bucmast i jednako tamna, debela, preplanula, seljačka lica. Sofka je gledala kako je od njih, radosnih što su tako lepe, što tako začuđavaju, uvek bila poneka na kapiji, kako uvek otuda ovamo na ulicu istrčavaju, da sigurno koga bolje vide ili se tome bolje pokažu, da su tu, na kapiji, i da ga čekaju. I na svakoj službi u crkvi i na svakom veselju, igri, uvek ih je bilo. Čak nisu izostajale ni sa sabora po obližnjim selima i crkvama. Isprva bi dolazile u prostim kolima, sa ocem i materom, sa puno korpi jela i buklija vina, da tamo celog dana presede. Docnije, kad se još više obogatiše, braća sasvim im porastoše, išle su na svojim kolima, i to lakovanim, sa federima, a bez oca, već samo sa materom i kojim bratom. Pa i to ne izjutra rano, da celoga dana tamo sede, nego posle ručka, kada kao sav ostali bogati svet ide, koji, pošto odlazi svojim kolima i konjima, ide kad hoće, tamo malo postoji, pogleda i vraća se natrag ranije. Idu dakle više šetnje radi, negoli, kao ostali, prost svet, samoga sabora ili odmora radi, pošto samo tada praznikom može da se odmara i jela i pića radi.

Ali, pored svega što je ona sa sobom bila potpuno zadovoljna, što nikome nije imala zašta da zavidi, te se zbog toga nikad nije osetila uznemirenom, još manje nesrećnom, ipak, nekako, uvek joj je zimi bivalo lakše. Da li što se tada biva usamljenijim, izdvojenijim od svega i svačega, jer se, u dubokim jesenima i dugačkim a jakim zimama, biva sasvim sam. Samo što pokatkad mati ode u rodbinu, pa i to brzo, još istoga dana da se vrati. I to ne zato što bi ovamo, kod kuće, Sofka bila sama i zbog toga ona imala, kao ostale matere za svoje kćeri, kad ostanu tako same, da se boji čega ružnoga, da tada možda kakav muški... nego što je znala da sada, po zimi, Sofka neće moći izlaziti i otići u komšiluk da uzme štogod, ako joj nešto bude zatrebalo. I sem tih materinih izlazaka, ta bi se zimska povučenost remetila još i praznicima i to kad su veći, kao Božić. Tada, usled dolaska gostiju, istina najužih, samo iz komšiluka, morao se čovek oblačiti i time kao ulaziti, pojavljivati se u život, dok sve ostale dane, cele zime bilo je sasvim mirno. Čovek je sasvim bio osamljen, sasvim ograđen kućom i zidovima, i mogao se osećati potpuno slobodan, i do mile volje ostavljen samom sebi.

Zato su te zime Sofki bile lakše, slađe, jer posle zime već joj nije bivalo tako, osobito s proleća. Uvek bi počela da oseća kao neki nemir, kao strah. Da li što je dotadanja zimska usamljenost i povučenost prestajala i sav život, koji je dotada bio ograđen i sprečavan i ugušivan mećavama i hladnoćom, tada je već počinjao iz kuća da izlazi i po ulicama, po čaršijama, crkvama, saborima, veseljima da se širi, mešajući sve međ sobom, i muško i žensko. I sigurno zato što bi je onda počinjao obuzimati nemir, što je znala da će morati, da ne bi ostala sasvim zaboravljena - ne radi sebe, nego radi matere i kuće - i ona sa tim zajedničkim životom, sa svetom ići, izlaziti. A, međutim, ona ništa sa njima nije imala zajedničkog. Sve je za nju bilo to tako tuđe i strano.

Ali, što je za nju najgore bilo, to je, što je ona s godine u godinu, uvek s proleća i leta - a to nikome, ni sebi, nije priznavala - sve sa većim strahom i užasom počela primećivati kako, što više stari ne lepotom i snagom, nego godinama, pored svakidašnjeg nemira zbog izlaska u svet, sve jače, sve jasnije se ispoljava, i, kao neka zmijica, počinje da je čupa i drugi nemir, upravo užas: kako će sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka, koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je - usedelicom.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #16 poslato: Januar 10, 2011, 10:07:34 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


No ipak, uverena je bila da to ne može nikada biti. Dopuštala je da će možda sada, toga proleća, kao uvek, neka tek tada prvi put izvedena svojom mladošću i bujnošću, kao svaka novina, privući opštu pažnju; ali da će nju svojom lepotom moći da natkrili, to je bilo nemogućno. Ne sada, nego nikada. Pa čak i onda kada bi je lice možda izdalo, ipak je Sofka bila uverena da je ne može nikoja nadmašiti. I, ne daj bože da do toga dođe, Sofka je osećala da bi onda bila u stanju sve da baci. Da samo dokaže kako je ipak ta nije nadmašila, u inat javno, pred celim svetom bi se otkrila, pa čak i podala, samo da ih uveri kako njenoj lepoti, razbludnosti njene snage i vrelini i strastvenosti nije mogućno da ikoja bude ravna. Da, strašno bi to bilo; ali ona ne bila Sofka, ako to ne bi učinila!

I onda, prestrašena time, unezverena, odmah bi počele sebe da kori i grdi: što ona sve to da misli i uvek njoj tako što da dolazi što drugim ni na um možda ne pada. I dokle će ona tako? Zašto ona nikada srećna, nikada zadovoljna da ne bude? Kada će i ona već jednom ništa da ne misli, kao ostale devojke samo da živi i zbog toga da je srećna. Celog dana, od jutra do mraka, i ona da radi, da gleda kako će i što više dograbiti da pojede, a da od ukućana ko ne primeti; pa onda dobro da ruča, večera, i to slatko, oblaporno, da bi posle večere jedva dočekala kad će leći u meku postelju, u koju će se od umora gotovo srušiti i odmah zaspati. I onda tako svaki dan. Sve sudbini da ostavi, pa da, brekćući od zdravlja i snage, sa nasladom čeka kada će je koji zaprositi, kada će joj biti venčanje, kada će imati muža; kada će i ona, kao i njene udate drugarice, imati svoju kuću i u njoj biti domaćica, sa mužem ići po rodbini, po slavama, večerama, kao i po saborima, i svuda gledati kako će se što bolje provesti, što više jesti dobra jela i nositi što lepše haljine.

I čim bi počele ovakve misli da joj dosađuju, uvek bi onda počela silom samu sebe da goni da i ona bude takva. Tada obično odmah preduzme kakav posao, kakav težak i čuveni vez. Zagreje se, zaraduje. Sva se unese u posao. Celog dana ne dižući glave radi. Mati jedva bi je odvajala da ruča i večera. I što bi se posao sve više i jače ispod njenih ruku ocrtavao, pojavljivao, slike se kao žive izdizale - a taj vez i šare bile su tako teške, da druga na njenom mestu tek ako bi mesecima mogla da uđe u nj - ona bi se sve više i više u to unosila i odmah bi počela osećati kako joj je drukčije. Mirnije spava. Ujutru je svežija. Na ogledalu vidi kako joj krvna zrnca počinju po obrazima da izbijaju i da se zaokrugljujući šire. Jelo je slatko. Voda još slađa. Oseća kako joj vazduh svež. I tada svaki čas, u svakom trenutku, bila bi u stanju da zaspi, i to slatko, duboko. Ali to ne bi trajalo dugo. Što bi se posao više približavao kraju, ona bi počela da oseća kako postaje sve klonulija i ravnodušnija. Jutra joj već ne bi bivala onako sveža. Od nemirna sna i glavobolje počinju joj bivati tupa. Ona bi mislila da je to od umora i velikog naprezanja. Ruke i vrat bi joj drhtali, da bi joj glava dolazila teška a snaga joj sva izlomljena.

Onda bi počela da ide ne znajući zašta i čisto da se vuče kao bolesna... dok, a to odjednom, iznenada, svu je ne obuzme ono "njeno": snaga joj u času zatreperi i sva se ispuni miljem. Oseti kako počinje sva da se topi od neke sladosti. Čak joj i usta slatka. Svaki čas ih oblizuje. Od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala. I tada već zna da je nastalo, uhvatilo je ono njeno "dvogubo" kada oseća: kako nije ona sama, jedna Sofka, već kao da je od dve Sofke. Jedna Sofka je sama ona, a druga Sofka je izvan nje, tu, oko nje. I onda ona druga počinje da je teši, tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva čekala kada će doći noć, kada će leći, i onda, osećajući se sasvim sama, u postelji, moći se sva predavati toj drugoj Sofki. Tada oseća kako je ova duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u skut, i znajući za Sofkine najtajnije, najslađe i najluđe želje, čežnje, strasti, grli je tako silno da Sofka kroz san oseća kako joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima, čisto puca. Ujutru nalazila bi se daleko od materine postelje i sa zagrljenim jastukom a sva oznojena. Danju, krijući se i od matere i od svakoga ko bi došao, ceo bi dan presedela tamo iza kuće, u bašti. I tada bi, gotovo kao luda, počela da razgovara sa cvećem. U svakom bi cvetu nalazila po jednu svoju želju, u svakom cvrkutu ptica pokoji neispevani, neiskazan uzdah i glas neke pesme.

I onda bi počela da oseća ono što joj toliko puta dolazilo i što nikada sebi nije mogla da objasni... Sve, sve to: i ti snovi, i ova bašta, cveće, drveće, i više nje ovo nebo, a ispod njega, oko varoši, oni vrhovi od planina, i sama ona, Sofka, u isto ovako odelo obučena, isto ovako sedeći, pred istim ovim cvećem, pa čak i sama kuća, iz kuće glasovi i idenje ili matere ili drugih, i same reči, želje, naglasci, sve to, čini joj se, nekada, ne zna kada, u koje vreme, ali isto, isto je ovako bilo, postajalo i ovako se kretalo. I onda, što bi bliže veče, sve bi to, a i ona zajedno sa svim tim, kao da nije na zemlji, sve jasnije, izdvojenije, sve zanosnije, silnije bivalo, da bi ona, dolazeći iz bašte ovamo kući, od razdraganosti i sreće čisto ruke više sebe dizala i umalo na sav glas ne pevala. Ali to nije smela. Samo se trudila da mati od toga štogod ne primeti i zato, i ako ne bi bila gladna, samo da je ne bi mati zagledala, silom bi večeravala i odmah se odvajala.

Išla je tobož da leži, spava, a u stvari da što pre ostane sama sa sobom, i da onda, sasvim sama u noći, pokrivena jorganom, nastavi što jače grljenje, milovanje, tonući i gubeći se od sreće zbog tih snova. I što je najglavnije, mada je bila uverena kako se neće udati, ipak, ipak svi su se ti snovi stapali u snevanje bračne sreće, bračne sobe, postelje, nameštaja... I taj san jedan isti: u velikoj, raskošnoj sobi, punoj izukrštane raznobojne svetlosti. Oko nje ostale sobe, takođe nameštene, okićene peškirima i darovima što je ona donela... Dole, u dvorištu, bije šedrvan, njegovi mlazevi, kaplje vode prema svetlosti iz ove njene sobe, žute se i šušte kao ćilibar. Čuje se svirka. On, njen mladoženja, kao završavajući poslednje veselje, već umorno, ali veselo, nestašno i razdragano se izvija, zanosi i prati pesme koje svatovi odlazeći od njih pevaju, ostavljajući nju i njega ovako same. On visoka čela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju. Mirišu mu haljine od njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u bračnoj košulji, u moru od te svetlosti, šuštanju šedrvana, u svirci, pesmi, čeka. I mada još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i ujeda... I onda njega uvode. On prilazi. Poljupci ludi, besni; stiskanje, lomljenje snage; beskrajno duboko, do dna duše upijanje jedno u drugo.

Zato je ona tu samoću uvek volela. Čak, kad je sasvim sama kod kuće, mati joj ode ili na groblje ili poslom, pa se duboko u noć već ne vraća, ona je i taj strah od mraka nekako rado podnosila. Uvek bi se tada povlačila gore i onda, zatvorena kapijom i zidovima, dakle osigurana, predavala bi se sama sebi. A da bi sasvim izbegla strah od samoće i mraka, sve više i više zanimala bi se sobom. Slobodno bi se otkopčavala, razgolićavala prsa i rukave i same šalvare, da bi osećala kako bi jednim pokretom sve mogla sa sebe da zbaci. Onda bi se unosila uživajući u svojoj lepoti, osećajući draž od te svoje otkrivenosti i od golicanja vazduha. A koliko bi puta, čisto kao kakav muškarac, sa tolikom strašću počela da posmatra svoje prave, krupne dojke, u kojima su se ispod beline kože, već nazirale, kao odavno zrele, neke grudve.

Jednom umalo ne učini ludost. Bilo je nekako na izmaku leta. Opet je bila subota - pazarni dan. Mati sa Magdom otišla na groblje. Padao je mrak, ali nekakav topal, zagušljiv mrak. Mati joj nikako ne dolazila, a ona kao uvek, ograđena komšilukom i kućom, jednako bila sama. Nemajući šta da radi, a ne smejući da se kreće, sedela je gore u sobi i kao obično bila je raskomoćena. Čak i više nego obično, jer je bilo tada, više nego ikada, obuzelo ono "njeno". Ali kao nikada dotada, odjednom poče osećati kako je počinje za srce da hvata neizmerno duboka, iz tamne daljine sa slutnjom takva teška tuga, jad i usplahirenost: čime će se sve ovo svršiti?! Da neće, a sigurno će, sigurno - smrću?! I onda: čemu i našta sve ovo?

U tom ču kako iz bašte dolazi mutavi Vanko. I to peva. Sigurno pijan, kao svake subote od bakšiša što je dobio, slušajući po pijaci i čaršiji. I pošto je dole, u kujni, video da nikoga nema, on se poče peti gore, ovamo k njoj. Ona se trže. Brzo se pokri i kao opasa. Ali odjednom joj dođe luda misao od koje se sva oznoji. Što da ne? Pijan je - i neće znati; polunem je - i neće umeti kazati! I što da ne jednom i to, o čemu se toliko misli, sanja? Što da ne vidi ona jednom kako je kada se oseti muška ruka na sebi.

Vanko došavši ovamo i videvši je, zaradovan što ju je našao, i pijan, srećan, mucao je i mimikom joj poče pokazivati od koga je i koliko danas dobio.

- Ba... ba... ba!...

Ali videvši kako se ona sa minderluka, međ jastucima, onako raskomoćena, i ne diže, ne prilazi, još manje mu odgovara, niti se smeje - on zastade ispred nje kao uplašen. Ali ona ga pozva.

- Daj ruku!

On joj pruži slobodno ruku sa ispruženim i raširenim prstima, i to levu, jer mu ona beše bliže njoj. Ona ga uze za ruku, ali ne kao svakada, za prste, već odozgo i više ruke za dlan, za onu četvrtastu i široku kost. Zatim ona vide kako mu se iznenađenom takvim njenim uzimanjem ruke, rašireni prsti zgrčiše, te, prinoseći je k sebi, ruka njegova dođe joj onako crna, tvrda i kao neka šapa. Ali nije ona ta koja bi, kada nešto naumi, na po puta stala, ustukla. Brzo ga dovuče k sebi i držeći ga među kolenima i, ne slušajući njegove neprirodne glasove od straha i radosti, otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom položi njegovu ruku pridržavajući je, pritiskujući je... Oseti samo bol i ništa više. Brzo, stresajući se od jeze, ustade. Ali on, obezumljen, lud, sa penom na ustima, iskrivljenim licem, gurajući je glavom u trbuh, grleći je po kukovima kidao joj meso i kao kleštima je vukao k sebi, da je obori, puštajući zapenušane lude krike:

- Ba... ba... ba!

I druga da je bila na njenom mestu, sigurno bi podlegla, izgubila bi se, ali ona, gnušajući se, samo ga odbaci od sebe i izađe, zakopčavajući se.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #17 poslato: Januar 10, 2011, 10:08:11 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


V
Bilo je to pred Uskrs. Sofka, kao uvek uoči tih velikih praznika, ništa nije radila dole u kujni, već je bila jednako gore, na gornjem spratu, raspremajući i nameštajući sobe. Tako je bilo i sada. I da se ne bi prljala, bila je obukla neki stari mintan koji joj je bio tesan, te su joj se prsa čisto kršila. Tako isto, da joj ne bi prašina padala po kosi, bila je ovlaš zavila glavu velikom zejtinlijom, šamijom te joj je lice odudaralo jasnije i svežije. Vetrila je i pajala sobe. Njene nanule zvečale su po suhom doksatu gornjeg boja.

Dole, ispred kuće, dvorište je bilo davno poliveno i počišćeno. Od kapije do kuće belila se kaldrmisana putanja. Iz kofe na bunaru curila je voda, i belasajući se spram sunca, kapala je po pločama. Trava oko bunara, po dvorištu, i čak oko kamenova po kaldrmi odudarala je tamnije. Od dvorišta pregrađena tarabama, zelenila se i pružala čak iza kuće njihova bašta. Pod strejama čevrljali su vrapci. Iz komšiluka čulo se takođe spremanje za sutrašnji dan: tresenje ćilimova, ponjava, lupa i ribanje tepsija i sahana. Sa ulice dopirao je bat koraka. Uopšte dan je bio čist, topao, i pun životvorne, balsamske svežine, kao što su dani proleća pred Uskrs. Na dnu stepenica, odmah do kujne, sedela joj je mati, i kao da joj je bilo hladno, bila se ogrnula po leđima kratkom kolijom, škorteljkom, a u stvari najviše se bila ogrnula da joj ne bi prašina odozgo, gde je Sofka čistila, padala i prljala joj čistu belu košulju oko vrata i na prsima. I tako pokrivena tom kolijom, držala je tepsiju u krilu trebeći po njoj pšenicu, a u isto vreme pazeći da u kujni ne iskipi jelo iz lonaca što su krkljali oko vatre. Trebila je marljivo pšenicu, jer večeras se ide na groblje i iznosi mrtvima za dušu.

Na kapiji zveknu alka.

- Domaćini!

Čak gore ču Sofka jak glas sa oštrim i stranim naglaskom.

- Sofke, udara neko! - doviknu odozdo mati. Sofka ostavi čišćenje i poče silaziti.

- Pa što ti, nano, ne otvoriš? - poče se ova nećkati silazeći niz stepenice.

- Idi, idi, došao neko! - poče je žuriti mati.

Dok je Sofka išla putanjom pored bunara ka kapiji da otvori, vide kako joj mati hitro sakri tepsiju sa pšenicom i užurbano, mada je bilo sve čisto, opet nekoliko puta mahnu metlom ispred kujne i skloni neku krpu i još nešto ispod stepenica.

Sofka otvori kapiju i stade iščekujući da uđe taj koji lupa.

Na kapiji se pojavi visok, obrijane glave Arnautin. Sofka se osmehnu, jer odmah vide da je to očev glasnik, jedan od onih džambasa koji svake subote dolaze iz Turske ovamo, na pazar, i kupuju konje. Tako isto ona vide kako i mati joj, čim ovoga pozna da je Arnautin, čovek iz Turske, dakle sigurno njegov glasnik, mada mu se, kao uvek ispred ovakvih velikih praznika, nadala, ipak, kad spazi da je zaista on to, poče se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji jednako okrećući se oko sebe i nanovo gledajući da li je sve počišćeno i raspremljeno kako treba.

- Je li ovo efendi-Mitina kuća? - poče Arnautin glasno da viče ulazeći i kao dvoumeći i još jednom zagledajući kapiju da nije slučajno pogrešio.

Sofka mu glavom potvrdi da je to. On uđe i uputi se ka materi širokim koracima i zavučenim rukama u bele čakšire. I, mada se još nije bio ni približio k njoj, otpoče:

- Eto, pozdravio vas efendi-Mita i poručio mi da vam kažem...

- Ako, ako, dobro nam došao! - predusrete ga mati. I kad dođe do nje, brzo mu iznese tronožnu stolicu da sedne.

- Sedi, odmori se! - poče ga nuditi usrdno.

Arnautin bojažljivo, kao ukočen, spusti se na stolicu. Mati, kao uvek pred svima tim očevim glasnicima, stade preda nj, prekrstivši ruke na pojasu i s malo nagnutom glavom k njemu, da željno i s puno poštovanja sluša šta joj je muž poručio i naredio. Sofka ode u kujnu da Arnautinu skuva kafu. Arnautin, namrštivši se, valjda da mu jače odskoči ona pruga oko vilice i čela, koja je pokazivala dokle je voda doprla pri njegovom jutrošnjem umivanju, poče oštro da priča. Retko je u mater gledao, već jednako u svoje jako žilave noge s debelim i dugim čarapama od kostreti. Sofka po njegovom glasu vide da je kao ljut. I osmehujući se, već je znala zašto je. Sigurno je i on, kao i svi očevi glasnici, kad k njima polaze, mislio da će, kada ovamo dođe, zateći majku i nju, Sofku, kao i celu kuću, malo sirotniju i onda da će mu trebati da njega navlaš pred njima grdi i govori im: kako i on tamo u Turskoj ne živi bolje, i time njima daje kao neke naknade, utehe. A ono, evo, prevari se! Video nju, Sofku, i mater, koja mada je bila prevalila četrdesetu, ipak je još izgledala mlada i sveža. Oko joj još toplo, kosa joj se još kao zift crni i svetli. Istina, ima malo bora oko očiju i usta, ali se one i ne poznaju, već se neosetno gube u svežini oblog joj i kao mleko, tako belog i nežnog lica. I kad je ovako lepa u svakidašnjem odelu, kakva li je kad je obučena!

Pa kako onda pred njim sada stoji smerno i kako bojažljivo raspituje o "svome čoveku" grdeći sebe: što nije znala šta će joj poručiti i iskati, te eto ne može sad odmah da njegovom glasniku to da. Nego, izvinjava se, ona će to poslati predveče u han gde je ovaj odseo i to još po sluzi.

I Sofka, po izrazu lica Arnautinova, vide kako na njega sve to silno utiče. I još kad on sagleda gde je Sofka kuvala kafu: kako otuda, iz tamne, široke kujne, odsjajaju oni njihovi veliki, teški poslužavnici, one žute široke tepsije; pa onda ispred njega, gde on sedi, suhe stepenice koje vode na gornji boj, a tamo do kapije stari šamdud sa račvastim kožastim stablom a do same kapije binjektaš koji je bio, istina, propao u zemlju, ali mu se još bleštalo njegovo mramorno teme. Sve to njega još više uplaši. Brzo, na velike gutljaje, posrka kafu, i odmah se diže žurno - i to ne sredinom kaldrme, već krajem kao da je ne uprlja - jednako izvinjavajući se materi: da se ona ne žuri, i kako će on nju tamo u hanu čekati, dok ona bude gotova.

- Će čekam, han'mo. Ako ne možeš danas, sutra, kada ti hoćeš. Jedan, dva, tri dana, ništa nije što ću ja da čekam. Čekaću ja! - poče se pravdati odlazeći.

Mati ga otprati do kapije, a Sofka osta u kujni perući šolje. Ali ona vide kako se mati, pošto otprati Arnautina i za njim zatvori kapiju, vraća polako i čisto teško. Dođe do bunara i tu ostade dugo, dugo. Posle skrenu i uputi se podrumu. Tamo dugo ostade pred vratima podrumskim, sigurno nešto zagledajući unutra, jer tek posle dugog vremena Sofka ču kako je ona otuda viče:

- Sofka, idi do Aritonovih i zovni Vanka!

Sofka ode i ubrzo se vrati sa onim istim Vankom. Vanko, kao uvek kad spazi mater joj, stade pred nju uplašen. Mati ga mimikom posla da ide u čaršiju i zove joj Toneta. Vanko sve trčeći ode.

Malo posle dođe i Tone. Nasmejan i već debela lica, kratko obrijan, u širokim mor-čakširama bez gajtana, s brojanicama, sitnim brzim koracima stade on pred Todoru, nekadašnju svoju snašku koja, dok je Vanko išao po njega, beše skuvala za nj kafu, iznela u žutoj taslici duvana, sve to metnula pred sebe, pa zavivši cigaru i pušeći je polako, čekala ga je.

- Snaške, zvala si me? - upita je Tone mećući brojanice u pojas i kleknuvši ponizno ispred nje, uza stub kuće.

- Sedi, sedi - poče ga nuditi ona dajući mu kafe i duvana - zvala sam te, a nije bogzna šta. Znaš ti one naše bačve?

- Kako da ne, snaške? Pamtim još kad su pravljene! Morali smo kapiju da porušimo i razvaljujemo dok ih unesmo! Kako da ih ne znam!

- E, pa one, te... Sad nešto preturah po podrumu, pa mi padoše u oči. Znaš, sad godine nerodne i ne mogu da se napune, pa zato sam te i zvala, da te pitam: kako bi bilo, kad bi se ko našao da čuva u njima vino, da im ne bi obruči poispadali od suše. Ti već znaš to. Radiš sa vinom. A za zatvor na podrumu znaš kako je već siguran!

- A već za to...

I Sofka po glasu njegovu oseti kako Tone već unapred sve zna.

- Pa, snaške, - poče se on nećkati - to bi dobro bilo! Dobro bi bilo da ja to... Imam ja nešto vina, pa kad bi mene htela pustiti...

- Baš dobro. Bolje ti nego tuđin - odahnu mati.

- E dobro. Hvala ti! - nastavi brzo Tone. - Samo, snaške, znaš, ja ako mogu jednu ili dve bačve da zahvatim. Ostale, sve, samo je vaša kuća u stanju da napuni, a moja kuća i moja ruka ne stiza toliko, jer se zna naše tanko stanje.

- Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod!

- Daj, bože, daj, bože, snaške! I svakome neka da što želi. A kako je bata-Mita? Čujete li šta za nj?

- Jutros mi dolazio trgovac. Zdrav je. Ne može još da dođe. Zakasao u trgovinu. Sofki poslao đizije za haljinu, a i novaca, da nam se nađe za ovaj praznik.

Tone, mada je bio uveren da je sve obratno, ipak se činio nevešt. Brzo ode, i po šegrtu posla joj unapred za celu godinu kiriju za te dve bačve, a docnije će on već i sve bačve da zauzme, pa i ceo podrum. Metnuće čak i svoj katanac na nj. Mati, kao uvek, ne brojeći novac (mada je svakad, u svakom njegovom fišeku, nalazila po nekoliko rđavih groševa), dade bakšiš dečku, isporučujući pozdrav Tonetu i njegovoj domaćici.

Dečko ode. Kapija se za njim zatvori. Sofka vide kako joj se mati ne diže, već ostade tako jednako sedeći, gledajući zamišljeno u ispijene šolje kafe i prevrćući novac u skut. Čak i ne ču kad se kapija ponovo otvori i na nju se slobodno provuče njina Magda.

Kao uvek, uđe ona brzo, noseći puno zavežljaja. I, ne zastajući pred materom niti joj nazivajući boga, ode pravo u kujnu.

- A dođe li? - trže se mati, kad je vide tamo u kujni.

- Eto, snaške, jedva stigoh, - poče da joj se pravda Magda. - Oni moji na selu uhvatili me tamo, pa de ovo, de ono. Ne može čovek da ih se otrese. Jedva donesoh. Evo...

I ne pokazujući šta im je donela, kao da nije vredno njene pažnje, poče da trpa u kovčege belo brašno, a u sahane i tendžere presno maslo i sir, što im je donela od svoje kuće i što su njeni celog posta brižljivo pribirali, samo da bi ona mogla što lepše i više ovamo njima, svojim gazdama, da ponese.

- Magdo! - ponovo je zovnu mati.

- Čujem snaške! - istrča Magda, a već joj bile umrljane ruke i zasukani rukavi od sudova što ih počela da pere.

- Idi u Šareni han i pitaj za trgovca, Arnautina, - poče joj naređivati. - Nađi ga i pitaj: da li može što mešano da mu ponese. Posle svrati u dućandžik za basmu. Znaju već oni kakvu će da pošlju, kad je za nas. Samo brzo, jer posle moramo da idemo. Sad znaš.

- Znam, snaške!

I Magda, stara, suha, koščata, obučena pola seoski pola varoški, brzo navuče na bose noge neke stare spečene papuče i ode. I to ne ode na kapiju ulicom, već kroz kapidžike, bašte, kuće, kako bi se sa celim komšilukom videla, sa svakim zdravila, i onda prekim putem otišla u taj Šareni han. A Sofka je unapred znala kako će ona odmah toga Arnautina, i ne pitajući ga da li on može, početi da savetuje kako će da pazi da se to što će poneti uz put ne pokvari i ne izlomi. I posle će mu ispričati o njima, svojim gazdama: Sofki, materi joj, ocu, a najviše o njenom dedi, kod koga je ona služila. I to ne zato da bi on od nje doznao za njih, jer po njoj ceo je svet morao znati za njih, nego kako bi tolikim svojim pričanjem ona Arnautinu pala u oči, te da posle on, kad odnese i isporuči pozdrav od sviju, uzgred kaže da je tu bila i neka starka, a on će onda, efendi-Mita, setiti se nje i znati da je to bila ona, njina Magda.

I zaista, Sofka posle nekog vremena kroz prozore odozgo ugleda Magdu. Izišla iz komšiluka i ode onom ulicom koja vodi pravo gore u čaršiju, gde je pazar i gde su ti hanovi. I bojeći se da nije zadocnila, gotovo trči. Jednako gura čas na levu čas na desnu stranu svoju ovlaš povezanu kratku kosu na glavi. Čas pođe lako, umori se. Jedva vuče na bosim nogama one spečene papuče, čas ih izuje, uzme u ruke i potrči. Ali opet svakog se časa zaustavlja: ili da skloni koje malo dete sa sredine ulice, da ga ne bi koji konj ili tovar pregazio, ili da kome odgovori na pozdrav.

Posle dugog vremena Magda se vrati zajedno sa dva šegrta koji doneše čitavu rpu basme. Sofka je znala kako je sad Magda sa tim šegrtima navlaš prošla kroz komšiluk, da bi svi videli tu basmu za Sofku i zavideli joj.

Posle, pred veče, kad se poče dan kloniti, bilo je vreme da se ide na groblje. Zvona već stadoše da prodiru kroz gužvu i vrevu iz varoši. Gore do Sofke poče da dopire vika, blejanje stoke, i ukroćivanje otrgnutih konja s pazara, i razilaženje seljaka. Iz čaršije se sve više i više dizala graja, vreva, šum, i to je sve brujalo i na sve strane mešalo sa prašinom, dignutom usled polivanja i čišćenja ispred dućana. Simidžije već počeše da se viđaju kako silaze iz čaršije, razmileli se po sokacima što vode na drumove. Trče besomučno da dostignu mušterije. Zavalili se od korpe simita. Džepovi im, naduti marjašima, klate se oko njihovih nogavica. Oni razvalili vilice, optrčavaju oko seljaka i silom im guraju i nude stare, podgrejane simite.

- Tetko, vrući! Tri za dvaest para!

A seljanke beže, sklanjaju se od njih, uverene da će im podvaliti. Ali najviše se sklanjaju i beže strepeći da ih ne pregaze konji pijanih seljaka, koji tamo po čaršiji zastaju ispred svake mehane, da još ispijaju okanice, pa onda kao besni jure ovamo na konjima. Iz nedara im ispadaju stvari što su nakupovali i poneli svojima u selo. Gaze sve ispred sebe, naročito Cigane i Ciganke. Ciganke u novim žutim šamijama, starim anterijama, beže ispred njih i, kao da ih umilostive, okreću se k njima i ponizno ih mole:

- Nemoj, gazda! Aman, gazda!

- Đid bre! - krkljaju oni. Konji im se propinju nad njima, i one, smrtno uplašene, beže ma na koju stranu.

Dole Magda se uzrujala. Ne može da sačeka mater, dok se obuče, već uzela korpu s jelom i ponudama što će se nositi na groblje, i stala ispred kapije. Metnula korpu na glavu, te joj svilen peškir prebačen preko korpe, svojim krajevima zaklonio celu glavu, i valjda zagrejana od one vreve, graje i čaršije, svaki čas naviruje ovamo i viče:

- Hajde, snaške, već sav svet ode na groblje!

A zaista, više njihove ulice, kroz kapidžike, iz sporednih ulica, gde nema meteža, već se čuje kako idu žene, starke i sluge ka groblju. Neke prolazeći pored Magde zapitkuju je:

- Hajde, Magdo! Ode li i snaška Todora?

- Nije, nije! Sad će - odgovara im Magda, tupkajući papučama.

Sofka je međutim sišla i ovamo u kujni mater nameštala. Čisto je i Sofki milo što joj je mati, sada ovako obučena u novo, u toj svilenoj anteriji, lakovanim papučama, skupocenom zagasitom količetu, koje joj tako toplo i pripijeno stoji oko polovine, došla sasvim lepa i sveža. Samo, valjda usled pomisli na groblje i plakanje, već joj i sad oko vlažno a usta toplija. A Sofka je znala da je to, pored ovoga, i zbog današnjeg očeva glasnika. Mada otac po njemu nije kazao da će doći, ona je ipak po tome slutila, nadala se da će ih možda sada, za Uskrs, pošto nije toliko vremena dolazio - valjda jednom obradovati i doći k njima. Zato je ona sad, osećajući se pred Sofkom kao kriva za te svoje nade i misli o njemu, svome mužu, stideći se te svoje slabosti, jednako krila od Sofke glavu i pogled i otimala se od nje da je tako dugo ne namešta i doteruje.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #18 poslato: Januar 10, 2011, 10:08:19 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


- Dosta, dosta, Sofkice! - prekidala je i zaustavljala Sofku, a ipak se videlo kako joj je milo što joj odelo tako lepo stoji.

Pošto materi lepo veza šamiju da joj jedri obrazi i ovalna brada odskočiše, vezavši joj ispod grla belu svilenu i meku maramicu, Sofka iziđe zajedno s njome i isprati je do kapije.

I kad za njom i Magdom zatvori kapiju, ona se brzo, gotovo trčeći, ispe gore i kroz prozor otpoče ih odgledati. Vide kako mati joj ide čisto ponosna i radosna. Zanoseći i zabacujući plećima sa svakom se ženom, kako koja iz komšiluka naiđe, zdravi. A sve one ili iza nje ili oko nje stupaju u društvu. Eno i tetka joj, Simka, čija je kuća odmah na ćošku do druge ulice, crnomanjasta, suva, koja je odavna ostala udovica i večito ide po sudovima parničeći se sa seljacima, nikako ne mogući da veruje da je njen pokojnik zaista mogao toliko da potroši i imanje seljacima da proda, a njoj i deci ništa da ne ostavi. Eno kako sa mlađim sinom izlazi i, čim opazi Todoru, odmah joj prilazi ruci, ljubi je. I Sofka ovamo zna kako joj sada ona tamo sigurno govori:

- Kako si, snaške? Eto ja danas imala neko ročište u sudu, pa eto jedva stigla da i ja pođem na groblje. - I produžuje sa njome put.

Mati, kao uvek idući u sredi njih, ide napred, i kao predvodeći sve ostale, zamiče naposletku sporednom ulicom, i gubi se ispred Sofkinih očiju. Sofka ostade i dalje nagnuta na prozor osećajući kako joj šalvare dugo, teško padaju po kukovima i kako joj se puna pleća, usled tog njenog ugibanja i uvijanja, dodiruju. Ali odjednom se trže. Kroz prozore više nje, igrajući se i dobijajući ružičastu boju od crvenih ćilimova, trnula je svetlost od sunca, koje zalazeći iza brda, snopovima je obasipalo varoš crveno, žarko kao krv. Međutim, iz varoši sve je više i više nestajao onaj žagor. U osvetljenom vazduhu, iznad glave čaršije, pazara, samo se dizao i lelujao oblačak od prašine. A dole, iz kuće, iz kujne i one velike sobe, ništa se nije čulo; takođe ni iz dvorišta, ni iz bašte. Zato se Sofka i trže, jer uznemirena baš tom tišinom, mirnoćom, predvečerjem, kroz raširene nozdrve, poče osećati kako se iz dvorišta pokreće i počinje da osvaja onaj sveži baštenski ćuv. Po bašti lišće šušti; iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris.

A znala je kako će se to sve više odvajati, snažiti i otuda kroz tu tišinu ovamo do nje prodirati. A ta će se tišina sve više, sve jače širiti. Sve, kao umorivši se od dnevna rada i svršivši što je trebalo, počeće da se povlači, odmara i čeka veče, noć. Tek pokoje, zadocnelo, čuće se krcanje đerma na bunarima, tek pokoji bat ulicom. Žureći se, ako prođe tek pokoji sluga, čirak, noseći iz čaršije što je gazda za kuću nakupovao, a obično na mašine navlačene i ispeglane fesove, ili gotove haljine, uzete tek sada od krojača. Jedino što će se sa crkava, i varoške i šapranačke, neprestano zvoniti. A sve će drugo postati tiše, mirnije i tamnije. I kao uvek, i tada se Sofka najviše bojala i plašila. Zato, mada je znala da je kapiju zatvorila, ipak bacivši šamiju na kosu i na prsa, siđe dole. Čisto sa strahom, grabeći, dok je još videla, uđe u kujnu i zatvori vrata od one velike sobe. U samu sobu nije smela da uđe, jer tamo, u kraju sobe, već je bilo mraka. I kada i samu kujnu za sobom zatvori, oseti se slobodnija. Još jednom ode do kapije i, pošto se ponova uveri da je zaista dobro zatvorena, poče se vraćati malo umirenija i staloženija.

I ona, vraćajući se od kapije, prolazeći pored bunara, kao svakada pri takvim večerima, kada bi bila tako sama, zatvorena, poče osećati neku draž, i to draž pokretima tela. Ali baš zato nikako više nije smela da se vrati gore, na gornji sprat i tamo u onoj sobi sama da ostane, jer je znala da će je odmah početi da poduzima ono "njeno". Znala je da će, mada joj je sada mati na groblju, kroz nekoliko dana eto Uskrs i cela ova nedelja strasna i plačna, kada čovek ne treba ni da se nasmeje - ipak, ipak, pored toga što bi znala da je greh, nju sve više i više obuzimati ti osećaji, ta draž, milje, golicavost.

I da sve to ne bi bilo, ona, tobož poslom, poče jednako švrljati po dvorištu, a najviše oko kapije, do koje je ipak dopirao žagor koji je hrabrio. Ali međutim iz bašte poče da bije svežina i to tako slatka i bujna. Sa groblja jednako je zvonilo, a nekako čudno, teško, odmereno, da od toga Sofki bi tako mučno. I ne znajući ni sama zašto poče da je podilazi vatra. Nije mogla da ode u kujnu, još manje da uđe u spavaću - onu prizemnu sobu, veliku, mračnu sa dolapima i kupatilom. Bojala se da se ko otuda iz onih otvora i rupa ne pojavi. Zato, pored svega što nije htela, što se ustezala, ipak pobeže gore. I tamo, u sobi, do prozora, na minderluku sede međ crvene i meke jastuke čupavce. Snaga joj poče goreti, čelo, ruke sve u znoju. Nije smela da se makne, a kamoli vrata i prozore da zatvori.

Ko zna dokle bi tako sedela da se već jednom odozdo, sa kapije, ne ču tiho kucanje. Ne jako i silno, nego kao kad je čovek umoran, pa da ne bi privukao pažnju prolaznika on ovlaš samo kucne, tek da ga ovamo u kući čuju i što pre mu otvore. Odmah za kucanjem ču se umoran materin glas:

- Sofke, otvori!

Sofka, zaradovavši se, pođe. A i vreme je bilo da se one, majka i Magda, vrate, jer su već zidovi oko kuće i kapije mirisali na naslaganu prašinu od današnjice. Ali dok ona siđe i polako poče ići ka kapiji, a ono Magda, koja je kao uvek bila ušla odozgo kroz komšiluk, da bi prekim putem pre matere došla i otvorila joj kapiju, već stiže i, ostavivši korpu u kujnu, preteče Sofku na kapiji.

- Neka, Sofke, ja ću! - odbi je ona, žurno otvarajući kapiju na kojoj je čekala majka, stojeći tromo, predišući od umora, a i od jela i plača na groblju.

- Dođoste li? - upita je Sofka kratko, uzimajući od matere peškir u kome su bile pre, kad su pošle od kuće, uvijene sveće, bosiljak i cveće za groblje, a sada, kada se vraćale, bilo kolača i drugih ponuda.

- Eto! - odgovori joj mati i uđe.

Sofka osta da ponovo zaključa i zatvori kapiju, slušajući kako Magda trči ispred matere da tamo pre nje stigne i u kujni raspremi, upali sveću i osvetli sobu, da joj se ne bi snaška, onako u polumraku, ulazeći spotakla o što. Sofka se za njima vrati osećajući kako je od svega ovoga postala mrzovoljna i umorna. Uđe i ona u sobu kod matere.

U kujni je već Magda radila. Palila je oganj na ognjištu i raspremala onu veliku korpu što je na glavi donela, sa puno ostataka od pite i jela što se nije moglo da razda, a još više od drugih pita i jela što su nadobivale u zamenu razdavajući po okolnim susednim grobovima. I svaki čas, kao svakada kada bi dolazila sa tih podušja, usled mnoge ispijene rakije, jednako nateže testiju sa vodom. I, da je ne bi umrljala, naslanja je o lakat ruke i njime izdiže i prinosi ustima, da bi joj pucalo grlo. Odahnjuje ne mogući da se pribere od žeđi. I tobož nije joj tako slatka i prijatna zbog zagorelosti od pića, već što nije htela za sve vreme, dok je bila tamo na groblju, da pije druge vode, iz drugih bunara, jer sve one ne valjaju, ne mogu ni da se prinesu ovoj vodi njihovoj, iz njihovog bunara, te odahnjujući, govorila bi:

- Oh, oh, što je slatka ova naša voda! E, baš je nigde nema!

I da zabašuri sve to, poče se okretati Sofki i, po običaju svom, pričati joj šta je bilo tamo, na groblju: koja je kakvu pitu umesila i šta donela za razdavanje; kad je došla, dockan ili rano; kako žalila i naricala; koga najviše od pokojnih spominjala: da li muža, oca, da li sina, svoje dete jedinče, i koliko, do kog vremena plakala; kako je bila obučena. A naročito sve to za matere onih Sofkinih drugarica, za koje je Magda slutila da ih Sofka ne voli, osobito Milenkovih, Trajkovih.

Mati, pošto je i sama bila umorna od svega, prekinu Magdu obraćajući se Sofki:

- Hajde da večeraš Sofke! Donesi, Magdo!

Sofka joj ne odgovori. Ali joj mati ne dade. Pokazujući glavom u kujnu na onu korpu sa jelom i komađe pite, poče da je nudi:

- Uzmi, uzmi. Makar okusi. Znaš da treba i ti što u pokoj duše da uzmeš.

Sofka, mrzeći je da se odupire materi, pristade.

A nikada nije volela ta jela što se donosila otuda sa groblja. Uvek pored mirisa samih jela osećao bi se i drugi miris u njima, miris tamjana, pokapanog voska od sveća i suvih, istrulelih, oko krstača izvešanih šimširovih venaca. Čak bi se osećao i miris one zemlje grobljanske, sa samoga groba. Magda, držeći široku siniju i nagnuta nad njom a nogama jednako gurajući ispred sebe na što je nailazila, da se ne bi spotakla, stavi je ispred Sofke. A na prvom mestu se isticalo jedno veliko parče pite, koje se i belinom svoga brašna i množinom jaja i sira odlikovalo.

- Evo, na, Sofke! - poče je Magda nuditi njim, pokazujući glavom. - Ovo ti je poslala tetka Stoja i molila me bogzna kako da te pozdravim: da uzmeš i okusiš od te njene pite. Od nje nije ni razdavala drugima. Samo je za tebe i mesila.

Mati, čisto surevnjiva na tu ludost te Sofkine tetke a svoje sestre, kao da ona ne bi imala da umesi Sofki što bi joj se jelo, već eto ona, koja toliku decu ima, od imanja samo kućicu i vinograd, a muž joj gotovo nadniči - poče Magdu grditi:

- A što si joj uzimala? Što toliko parče, gotovo pola tepsije da ti da? Nema ni ona da jede, a kamoli drugome...

- Pa nisam mogla, snaške, - poče da se brani Magda. - Kada odoh kod nje, ona me jedva dočeka: "Sedi, Magdo! Otkad se nismo videle!" I onda daj rakiju, daj ovo, daj ono, i odmah ovo parče mi nudi. Čak je bila odavno spremila, odavno uvila u peškir. "Na, Magdo! Ovo je za Sofku. Od čistog je mutmelj-brašna. Samo jaje i mleko. Zna tetka šta mi Sofka voli, pa je tetka za nju ovo spremila. I mnogo da mi pozdraviš Sofku, Sofkicu našu. Tetka otkada je nije videla! I kroz dan-dva, ako ugrabim priliku, gledaću da dođem i da je vidim"...

Majka znajući sve to, samo odmahnu rukom, da bi ova prekinula. Sofka gledajući tu množinu jela, pita, po tepsiji, uzimala je od svačeg ovlaš, međ prstima i gotovo samo dodirivala ustima. A najviše je uzimala od tetkine pite.

Mati je jedva opet čekala da Sofka svrši sa večerom. I zaista, čim se Sofka prekrsti i, obrisavši skut od mrva, odmače od tepsije, i Magda ponovo iznese u kujnu, mati joj se odmah diže. Odmah poče da se skida i raskopčava, naredivši Magdi:

- Hajde, nameštaj, Magdo! - I produži jednako da se skida, razvezuje šamije, da joj lice i pun vrat sa modrinama gde je jače bilo stegnuto, bivaju sasvim slobodni; da skida anterije, jeleke i pojase, te da joj se snaga, prsa i suviše pune joj ruke i mišice, oslobođeni tesnoće - mada je eto već bila u godinama - ipak nekako još sveže i opojno pojavljuju.

Magda je za to vreme iznosila iz onih dolapa, gde su bile savijene spavaće haljine, pokrivene belim čaršavom, dušeke i jorgane. Istina, dušeci su bili skupoceni, teški, od same vune, ali stari, i pored najnovijeg, najopranijeg čaršava, kojim su opšiveni, nije moglo a da se ne oseća onaj vonj starih, toliko puta krpljenih, prešivanih a nikada nerastresivanih spavaćih haljina. I valjda usled svakidašnje upotrebe i stajanja na jednom istom mestu, bili su gotovo uplesniveli. Takvi isti su bili i jastuci, čupavci, dugački, ali sa grudvama. Takođe i jorgani sa prvobitnom svilenom postavom, teški, topli, jer su bili od čistog pamuka, ali i tanki, proređeni.

Magda, pošto razastre, namesti, donese i metnu više glave testiju sveže vode, čiji je grlić bio zapušen zelenim lišćem, iznese sobom sveću u kujnu, da bi se Sofka i mati u pomrčini sasvim svukle i legle. A ona tamo u kujni, kao obično, pre no što leže, poče da zatrpava, gasi i poliva vodom vatru u ognjištu, te da ne bi noću ko zna kakva iskra prsnula, i bogzna šta se učinilo, možda čitava kuća zapalila.

Sofka i mati svlačile su se ćuteći. Mati pre Sofke bi gotova. I pošto na brzu ruku, ovlaš prekrstivši se, odmrmlja molitvu, od koje kao i obično Sofka ču samo svršetak: "Gospode bože i sveta bogorodice, molim ti se"... brzo leže i pokri se jorganom, čak i preko glave. I tek, kao odahnuvši i oslobodivši se od svega ovoga, brzo i zaspa. Poče da se čuje ono njeno umereno, u dubokom snu, pućkanje na usta. Sofka, pošto uvi drugom starom šamijom svoju tešku kosu, da joj se ne bi u spavanju umrsila i sutra je morala ponovo da češlja, leže pored matere. I ona se pokri isto takvim skupocenim jorganom, ali isto tako tankim, proređenim, i koji joj se zbog toga uvek pripijeno obavijao oko nje, te joj se, tako ležeći na strani, sa prebačenom rukom duž sebe, jasno ocrtavala ona obla dužina tela, kukova joj i nogu.

Nije mogla da zaspi. Čekala je da dođe san i, s vrelim prstima ruke, osećala je kako noć sve jača, tamnija i usamljenija biva, kako mati iza nje uveliko već spava. Iz onih dolapa, iz kojih su iznete spavaće haljine, a oni ostali slučajno nezatvoreni, bije neka studen; iz kujne vlaga od polivene vode i razvejan pepeo usled zatrpavanja i gašenja ognjišta. Jedino, odozgo sa gornjeg sprata, kroz napukle tavanice, što dolazi suvota od starih dasaka, šindra i ukrasa drvenih po rafovima, sobama i doksatu. I onda sve bi to, tonući zajedno sa njima sve dublje i dublje, u noć i tamu padalo, i bivalo pokatkad prekidano otuda iz kujne iznenadnim šumom, zvonom tepsija, sahana, od miševa, koji bi pored njih protrčavali, i onda njihovim tamo grickanjem ispod kovčega, naćava. A iznad svega čulo se jednako, iz dna kujne, oko ognjišta, hrkanje Magdino. Ona, kao uvek, spavala bi podbočene glave o ruku, obučena, čak i sa papučama - jer, zaboga, sutra, čim zora, ona mora da porani, prva da ustane, toliki je posao čeka!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #19 poslato: Januar 10, 2011, 10:08:28 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


VI
Pred sam Uskrs, u subotu uveče, Sofka primeti kako je, kao i svake godine, došao najstariji Magdin sin. On, pošto po varoši sve nakupovao što za njegovu kuću u selu trebalo, pošavši natrag, svratio k njima.

Magda nije dala da on takav i sa onim njegovim prostim konjićem uđe na kapiju. Na kapiju je samo njega pustila, a njegovog konjića krišom, da niko ne vidi, iza kuće uvela i tamo u kraju bašte za neko suvo drvo privezala, da uz naramak sena ili trave drema, čeka, dok njegov gazda posvršava određene poslove: dovoljno naseče drva, sa česme u velikim sudovima donese vodu; po dvorištu ispred kuće travu počupa i raščisti... Pa onda, pred sam mrak, kada počne cela varoš da se potresa od cviljenja i blejanja jaganjaca, da i on ode i, za svoj novac, kupi najbolje i najugodnije jagnje, odmah ga do kapije, ispod šamduda, okačivši omču od starog nekog i masnog užeta, tu zakolje i odere. Ali prolivenu krv da ne počisti, da bi se po njoj sutra, kada gosti dođu, videlo kako je celo jagnje zaklato a ne da je sa kasapnice na čerek kupovano. I kada bi sve to svršio, uredio, ne pojavljujući se, i ne kazujući se ni materi ni Sofki, gotovo u crni mrak ode u svoje selo. I onda bi se čulo kako Magda, prateći sina, kao svake godine, naređuje mu i poručuje:

- Pa sutra da ne zaboraviš i da poraniš, i ti prvi da dođeš na čestitanje ovde. I ono prasence gledaj da dobro urediš i doneseš, da ne zaboraviš!

- Hoću, nano! - ljubi je sin u ruku.

- I - nastavlja Magda - nemoj Staja (njegova žena) da pogaču prepeče. Neka gleda da je od čistog brašna. A ti od one naše rakije jedan pangur da natočiš i da mi doneseš, za mene, jer ne mogu ovu njinu "varošku" da pijem.

I bacajući se sinu o vrat i ljubeći ga strasno, produžavala bi:

- A sad u zdravlju i sreći da mi sutra dočekate slatki i mili praznik! Sve mi pozdravi, i svi mi zdravi i veseli bili!

- Hvala, nano! Hoću, nano! - jednako odgovara ljubeći je po ruci brzo i, krijući se, da ih ne bi opet Sofka i mati, njine gazde, videli i nasmejali im se za tu njihovu "seljačku" ljubav, odlazio bi iza kuće, odvezivao konjića, usedao na nj i, srećan, slobodan, jezdio put sela i mraka koji bi se počinjao hvatati.

Magda i mati celu noć ne zaspaše, jednako uređujući i nadgledajući oko lonaca jela. Sofka sa svojim sobama gore bila je odavna gotova. Gore su je čak čekale već nove haljine, sašivene od one nove basme. Kratak, dosta otvoren jelek sa žutim širitima kao i šalvare sa velikim kolutovima oko džepova i nogavica od poređanih zlatnih, žutih gajtanova. Sofka ih je već juče probala da vidi da li su joj dobre. Ali su joj izgledale nezgodne, što učkur i nova basma nije bila ugužvana i umekšana, te su je greble oko polovine. A cele šalvare izgledale su joj kao da nisu njene, jer, zbog toga što su bile krute i nove, činile joj se šire i kao da se ona iz njih više vidi, kao da je gola.

Sutra, na sam Uskrs, kuća obasjana suncem, nameštena i spremljena, uzdizala se i sjala svojim starim poleglim krovom sa onim nekolikim već naerenim ali okrečenim dimnjacima i sa opranim prozorima i oribanim vratima od soba na gornjem spratu a osobito sa onim od mnogog ribanja već žutim kao vosak starim stepenicama. Cela ona, sa tim gornjim spratom ispred sebe, obuhvatala je sve ono polje, bašte, njive i drum kojim se ulazilo u varoš, i prolazeći pored nje išlo gore u čaršiju. Sproću kuće i iza nje ležala cela varoš, sa crkvom, sahat-kulom, pazarom, brdima, vinogradima, i dok se sa tog njinog gornjeg sprata sve ovo moglo da vidi, dotle sa ulice, zbog one njine velike dvokrilne kapije, nikad se nije mogla cela kuća videti. Ali sada, pošto je, kao svakog praznika, kapija bila širom otvorena i njena krila poduprta sa dva velika kamena, sva se kuća videla. Čista, spremna, i kao izložena, stoji otvorena za goste, za taj svet spolja iz varoši. I sada po njoj, što jači dan, sunce sve svežije i toplije zagreva, a sa crkve jače i uznemirenije zvona zvone, iz ulica svet sve više izlazi i ide ovamo po ulici, i Sofka i mati i Magda sve užurbanije, uplašenije trče, silaze, penju se po stepenicama.

Bile su spremne. Čak i Magda, i začudo sasvim kao što treba, do grla zabrađena novom šamijom i sa zakopčanom košuljom. A ta zakopčana joj košulja oko vrata za nju je najgore bilo. Još pored toga bila je Magda i u sasvim novoj, širokoj seljačkoj futi; na nogama takođe nove čarape. Samo papuče nije mogla da trpi, već išla bez njih, a to sve zbog tih novih čarapa koje su joj noge isuviše ugrejavale. Videlo se kako svaki čas izlazi iz kujne i sa iscepanim drvima vraća se natrag.

Gore, nasred gostinske sobe, stajala je mati. Obučena u svilenu anteriju, opasana novom, tankom boščom i sa prekrštenim rukama na pojasu. Bila je uzrujana. I radosna i uplašena. Usta su joj jednako mrdala, a po okruglom i punom joj licu, naročito oko jagodica, pokazivala se rumen. Jednako je, onako stojeći, punila i svaki čas ispijala kafu, a oko nje, kao uvek, bio je prostrt iznad asura, da bi bilo mekše i ne čuo se hod - onaj veliki, stari ćilim sa Solomunovim slovima. On je celu sobu ne samo ispunjavao nego i bio veliki za nju. Morao se oko krajeva da podavija. Okolo po sobi minderluk sa jastucima a pokriven uskim čupavcima, mekim i crvenim, koji su pod dodirivali. Po rafovima poređani sahani, naročito ibrici, šolje i sudovi za piće i posluživanje. I sve to, istina od starog zlata, sada oribano i očišćeno, jasno je odudaralo svojom žutinom od crvenila nameštaja. Pored ona dva prozora sa belim kratkim zavesama, koja su gledala na crkvu i varoš, kao i ova druga dva suprotna, koja su gledala dole, na polje, bašte i drum, još svežijom i prostranijom činila je sobu i ona množina po belo okrečenim zidovima povešanih svilenih i kao val lakih peškira. Svi išarani starinskim šarama i starim zlatom. I mada su bili već počađaveli, ali usled svog nihanja, pokreta pri svakom ulazu, otvaranju i zatvaranju vrata, činili su da po sobi uvek bude hlada.

Sofka se još nije bila sasvim obukla. A i nije nalazila za potrebno, pošto je znala da će oni što će početi sad prvi dolaziti biti većinom seljaci, nekadašnje njihove čivčije.

I zaista, prvi počeše dolaziti seljaci. Svi oni dolazili su otuda iz bašte, gde su na gornju kapiju ušli, da bi u bašti, iza kuće, konje ostavili. I čim uđu, prvo bi išli u kujnu, a opet svaki sa pogačom ili kojim drugim poklonom. Posle sa mukom su se penjali gore kod matere i, još sa većim nestrpljenjem, tamo u sobi, ne sedajući već klečeći u kraju, do zida, a nogama odgurnuvši ćilim, da ga ne bi uprljali, čekali su da se svrši posluživanje, razgovor, pa da se opet povrate u kujnu, kod Magde. I tu bi, oko ognjišta, na kratkim stoličicama sedeli, pili rakiju, koju bi im Magda grejala i sa njima pila. I svaki čas posle kada gosti iz varoši počnu da dolaze, oni, držeći ispod sebe stoličice, izviruju i sa strahopoštovanjem gledaju kako su ovi obučeni, i kako se slobodno penju na stepenice, sedaju tamo, piju i razgovaraju se i to glasno, da se i kod njih ovamo u kujni čuje.

Za sve to vreme, dok su oni seljaci dolazili, Sofka se nije oblačila. Šuškala je dole u spavaćoj sobi. Zagledala odelo, minđuše i spremala šta će obući. Ali kad zvona pri kraju službe počeše naglo da rastu i rasturuju se na sve strane po varoši kao poslednji put; i kad do nje ovamo u sobu poče da dopire iz ulice bat koraka, glasni razgovori; i kada mati, videći i sama odozgo, iz sobe, kako se oko crkve izlazeći iz nje, crni svet i rastura - poče ona Sofku odozgo žuriti:

- Hajde, Sofke! Vreme je, Sofke! Tek što ko nije došao!

Sofka se tek onda poče oblačiti. Osećala je draž od one lake, čiste košulje, gotovo žute od mnoge svile; od onih dugačkih, i kao sve nove, više nego obično, teških šalvara, nabranih u bore. Samo oko jeleka je imala mnogo posla. On joj je bio mnogo otvoren i mnogo tesan. Jedva ga bila zakopčala, te je posle morala jednako da izvija plećima i bedrima, probajući da li joj od tesnoće neće gdegod pući. Ovlaš poveza se kratkom, svilenom i zatvorene boje maramom. U uši obesi one materine u rodbini nasleđivane zlatne minđuše sa velikim dukatom, koje su bile spojene zlatnim sitnim i dugim lancem, čija je sredina bila utvrđena za takođe zlatnu kuku, koju zabode gore po potiljku na šamiju, te je polovine od tog lanca počeše golicavo a hladno da dodiruju po vratu i leže joj po ramenima. Kosu nije htela sasvim da zaglađuje oko čela. Naročito iza uva ostavi je, da ima malo pramenova, te da bi oni svojom senkom kao sakrili onu udolicu ispod ušiju ka vilici, a i ceo joj obraz od te senke došao tamniji, ovalniji. Od cveća zakiti se samo jednom kitom svežih, u bašti nabranih zumbulova i međ njima jedina bela lala. I to se zakiti ne gore, više čela, nego po potiljku, naniže, niz kosu. I sa osmehom, videći kako joj to sve lepo stoji, iziđe, i čisto zapahnu u kujni sve.

Seljaci nemo, iznenađeno se digoše. Počeše da joj prilaze ruci, ali ona ne dade. I sa istim osmehom, sa očima malo zatvorenim od zadovoljstva, u lakovanim cipelama, zakopčanim na kopče, s visokim potpeticama, koje su joj dobro činile, jer joj zbog njih šalvare nisu dodirivale zemlju i dizale prašinu, pope se gore, materi.

Kao svakad, čestita materi Uskrs i poljubi je u ruku. Mati, ushićena a i potresena - ko zna kakve joj misli tada dođoše, kada je vide toliko lepu i ne toliko raskošno koliko prosto i ukusno nameštenu - grleći je, ali polako, da joj ne poremeti ni kosu, ni odelo, poljubi je, ne u čelo, kao mati - već u usta, kao sestra:

- Vaistinu vaskrse, čedo moje! I tebi srećan dan, i živa i srećna mi bila!

Sofka sa velikim poslužavnikom, pokrivenim izvezenim peškirom, siđe natrag u kujnu, da po njemu poređa čaše i šolje kojima će se gosti služiti.

Utom Magda istrča iz kujne i polete kapiji. Na kapiji, poštapajući se i vođen dečkom, pojavi se stari "deda", sveštenik Rista. Gotovo slep, poguren, duge, od duvana i čibuka gotovo žute brade, i obrastao gustim belim dlakama oko očiju i obrva. Trese se od starosti i jednako se muči zagledajući oko sebe da li je zaista tu, kod njih. Njegova dosta iznošena duga mantija klimata se oko njega.

Magda mu priđe ruci. Celiva ga i čestita praznik. On je poče dugo, trepćući, gledati, ne mogući da je se seti, tako da Magda, tupkajući ispred njega, sama poče da mu se kazuje:

- Ja sam, dedo. Ja, Magda, Magda.

Jedva, kao kroza san, on se seti nje i nekim kao izmučenim od starosti, od usamljenog sedenja i bdenja u svojoj sobičici, dugim a još jakim glasom poče:

- Ama ti li si, Magdo? A ja ne mogu, mori, da te poznam.

I vođen Magdom pođe. Mati brzo, sva radosna što ih on nikako ne ostavlja, nikako ne zaboravlja da prvo njih ne poseti, siđe i istrča preda nj.

- Hvala, dedo! Srećan ti dan i praznik dedo!

I pošto ga poljubi u ruku, a drugom rukom držeći ga ispod pazuha, produži da ga ona vodi. On, tresući se, oslanjajući se i pipajući svojim štapom koji je bio mastan, išao je i jednako kao budeći se govorio:

- O, o, Todoro! Kako si mi, Todoro? Šta mi radiš, Todoro?

I Sofka istrča, i ona, obradovana njegovim dolaskom, poljubi ga u ruku. I on, okružen njima, poče da se penje i da se nećka:

- Ama ne mogu ja gore. Bolje ja dole, tu u kujni da ostanem, jer ja ne mogu.

- Možeš, možeš, dedo.
Sačuvana
Stranice: 1 2 3 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: