Borisav Stanković — Nečista krv
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2 3   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Borisav Stanković — Nečista krv  (Pročitano 72251 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #40 poslato: Januar 10, 2011, 10:19:17 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


XXV
Posle uveli mladoženju kod nje. Ali je Sofka već bila u tolikoj vatri da nije ništa za sebe znala. Jedva se ujutru razabra. Tek što je svitalo. Velika lojana sveća u čiraku, više njene glave, dogorela je do drške čiraka i rascvetana gasila se šireći zadah. A on, mladoženja, do njenih nogu, gotovo na golom podu, spavao je.

Kako ga uveli, tako i zaspao. Spavao je mirno, duboko, sa ispruženim rukama i zgrčenim kolenima. I videlo se kako je, bojeći se, ako zaspi, da slučajno svoju glavu ne nasloni na jorgan kojim je Sofka bila pokrivena i time ga uprlja, povredi, pažljivo bio savio kraj i odgurnuo od sebe.

Kroz prozor već se čekrk na bunaru crneo kao i okolni zidovi. Dole iz štale čulo se šuštanje i već ponovo preživanje stoke, a iz same kuće ništa. Sve je bilo mrtvo.

A Sofka, da bi sad, kad svane, kad aščika uđe, zatekla sve kao što je red, običaj, kako brak zahteva, morala sama mladoženju da diže, raspasava. Nije mogao da se probudi, toliko je bio klonuo i duboko spavao. Sama ga je raspasala, svukla i gotovo unela u svoju postelju, i pokrivajući i sebe i njega onim velikim venčanim jorganom, čekala da sasvim svane. Osećala je kako je dodiruju i bockaju po vratu i po obrazima dlake od muževljeve glave, koja je, kao u svakog deteta, bila kratko ošišana i skoro oprana, i mirisala na toplu vodu i sapun.

Sofka se ne diže iz postelje. Groznica je uhvati. Danju ništa za sebe ne bi znala. Noću bi se rasvešćivala. Videla bi kako joj više postelje, u strani, gori jednako sveća u onom poprskanom čiraku, do sveće stoji tepsija sa jelom, pićem, što bi svekrva danju, dok bi ona bila u zanosu, donosila, jer od stida, zbog onolikog pokora, preplašena, nije smela ni Sofkin pogled da sačeka a kamoli s njom da razgovara. Na kraju postelje, ispod njenih nogu, na goloj asuri, uvek bi ležao Tomča, muž joj, upola svučen, savijen i zaspao. Sofka bi se dizala. S mukom bi raspremala postelju. Zatim bi uzimala muža k sebi, jer nije htela da time, odbijajući muža, traži za sebe kao neku poštedu, pošto nije htela dopustiti da je iko više štedi i žali. Jer, kada se već ovoliko prepatilo, onda bar neka bude potpuna patnja i muka!

I zato bi zaspalog Tomču, plačući, grlila, ljubila. Potom, sva uzrujana i gotovo polusvesna, dizala bi se, izlazila, išla iza kuće u dvorište, u pustu nemu noć, ograđenu zidovima. Sluga, Arsa, kao čuvajući je, klečeći u kakvom kutu, uvek bi se ispred nje pojavljivao, da joj se time kao stavi na uslugu. Ali ona ne samo što mu nije ništa naređivala, nego, kao da ga nije ni poznavala, tako bi ga gledala nekim razbludnim, pomućenim pogledom, od čega bi se Arsi čisto kosa dizala i koža od kičme po leđima ježila. Držeći raspasane šalvare, sa ulepljenom i razastrtom kosom oko slepoočnica i vrata, sa košuljom, koja je bila toliko razgrnuta, da su joj bleštala vrela prsa, išla bi po dvorištu. Posle bi se opet vraćala natrag u svoju sobu, opet legala u postelju, opet, plačući, grlila i ljubila muža i molila boga da bar jednako ovo ovako traje: ovako noć i ona, ovako usamljena.

I cele bi noći tako, dok ne bi izjutra, savladana i izmučena, pala, u dubok grozničav san, te bi se i sutra ceo dan gubila u vatri i zanosu. I naposletku, začudo, ta njena groznica, bolest, dobro joj dođe, osobito što se, zbog toga, izbegoše svi oni običaji posle svadbe, prve bračne noći: ono viđenje, čašćenje i dolazak žena, komšiluka, rodbine, među kojima bi ona morala da se pokazuje vesela, zdrava...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #41 poslato: Januar 10, 2011, 10:19:48 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


XXVI
Jedva, ne sebe radi, koliko njih, kuće radi, a osobito da svekrvu umiri i oslobodi, poče se pridizati. Istina, nikako sasvim zdrava, tek ako bi se oko ručka pojavila i izišla iz svoje sobe. Sva oronula, povezane glave, i sa otomboljenim, kao na plač, vrelim, uzdrhtalim ustima i podbulim očima. Ali to je kod nje već bio onaj utišan, unutrašnji, staložen i mlak plač koji ponekad tako godi.

I svakog dana bivala je sve kao zdravija, stišanija. Od njenih, naročito otac i mati, kao osećajući svoju krivicu, nisu nikako ni dolazili. A onu njenu bolest, groznicu posle venčanja, oni, kao i ostali svet, nisu smatrali za bogzna šta. To je obična stvar. Zato je, sasvim odvojena i ostavljena samoj sebi, osećala kako se s dana u dan smiruje. Poče da ide po kući, čak i da radi. Poče da se oblači, pa i kiti i nosi cveće i opet poče svekrvu i celu kuću da zasenjuje i ispunjava onom svojom lepotom i raskošnošću, sada još većom. Kao kod svoje kuće, ovlaš, ne sasvim obučena, neutegnuta, njena se razvijena polovina i bedra još više isticala. Sama joj se svekrva, gledajući je, njome topila i naslađivala. Koliko puta, kada bi Sofka klečeći radila oko ognjišta - a tad bi se njena nagnuta pleća, ispala joj prsa i kosa zabačena iza potiljka toliko isticala - svekrva se, sedeći pored nje, ne bi mogla uzdržati, a da je rukom, a sve u strahu da je ne povredi, sama namešta i doteruje i čisto je gladi. A osobito bi joj oko kolena sklanjala šalvare, da joj se ne bi uprljale od pepela. Celog bi dana presedela u Sofkinoj sobi, i to u kutu, povučena, skupljena, gledajući kako Sofka rasprema, izvlači iz kovčega svoje haljine, razne jeleke, raskošne košulje, svilene marame.

Tako bi bilo ceo dan, a uveče legalo se rano. I onda je čovek mogao, onako sam, u dugoj noći, rahat da se nauzdiše, naodmara, pošto se znalo da će i sutra biti isto ovako.

I samo da nije bilo još i ono svekrovo, ono one noći, a, posle toga, ovo njegovo nikako nevraćanje kući niti javljanje o sebi, možda bi bilo sasvim dobro. Ali se i to svekrovo poče kao zaboravljati. Sofka ga poče u sebi izvinjavati. Pijan bio i, možda, svekrva i aščika nisu umele kako treba da mu objasne, i zato on nije davao da ona sa mladoženjom ode u svoju sobu, a ne što je on sam hteo nešto. Ali što se, otkada je otišao tamo u han, ovamo bar ne navrati, ne dođe, da se time, ne Sofki, kao izvini za sve što je onako pijan radio; nego da komšiluk, svet, osobito njene, oca, mater i rodbinu, uveri, kako ništa nije bilo!

Ali bi i to. Jednoga dana, pred mrak, dojuri konjanik seljak, planinac, dugih nogu, sa ašama na konju umesto uzengija i starim nekim, drvenim sedlom. Oko golog trbuha klatio mu se raspasan pojas a iza pojasa virio dug, crn revolver.

Kako sjaha, niti konja veza, niti se utegnu, dotera i zagleda kakav je, već brišući, otirući šakom znoj od dugačka vrata, uđe pravo k njima u kujnu. Sofka je bila ustala i zabacivši ruke u kojima je nešto držala, čekala ga je. Svekrva je, kao uvek, mirno i pribrano sedela iza Sofke gore, do samih vrata velike sobe. Sofka, iako je odavna slutila da, pored svega ovoga što je bilo, mora ipak još nešto crnje i gore dogoditi se, pretrnu od straha, jer ovaj seljak još s vrata poče da muca kroz suze, ne gledajući ni u Sofku, ni u svekrvu:

- Gazdarice, ete, poslali me da kažem da je gazda ubijen. Ubijen je gazda, gazdarice! - ponavljao je, jednako brišući znoj po koščatom licu i dugačkom vratu.

Sofka oseti kako joj kolena zaviše u stranu i kako joj oči kao neka munja opali. Vide kako iza nje svekrva, pošto se bila digla i zaprepašćena počela desnom rukom da se hvata za vrata od sobe, da bi se zadržala, videvši po licu seljakovom i njegovim očima da je istina što govori, prevrnu se u stranu i skljoka preko praga sobnog. U padu zabeliše joj se rukavi košulje od uzdignutih ruku i samo se ču kako jeknu:

- Nemojte me, bre, ljudi!

I Sofka oseti kako su te njene reči poslednje. Poslednji je to njen uzvik, poslednja njena odbrana: i od onog tamo ubice, Arnautina, i od ovoga glasnika, i od Sofke, i od celog sveta, čaršije, varoši, što za ovo kratko vreme toliko, na mah, kao podgovoreni od nekih, nagrnuše na nju, njenu kuću, te je eto sada sasvim uništiše...

Sofka, jedva držeći se na nogama, poče da muca i da pita glasnika:

- Kako? Gde?

- Ne znam, gazdarice. - Isto onako ukočeno stojeći, brišući znoj i suze, nastavljao je ovaj. - Tek pre dva dana, u samu večer, gotovo u noć, otuda, iz Arnautluka, donesoše ga u han ranjenog. Kuršum mu ostao u trbuhu. Istina, nije znao za sebe, ali je bio živ. Ponesosmo ga. I kad besmo u Korbevcu, gde ga unesosmo u sobu mehansku da se odmori, dok mi spremimo druge volove - jer konji idu brzo, i kola se truckaju... a ko je znao da hoće to da učini! - tu se on osvestio, i kada je video sam, silom pokidao pojaseve oko sebe, te se rana otvorila i krv bljunula, i on izdahnuo. I sad mene poslaše da dođem i javim da se spremite, i da ostanem ovde, i ako što treba da poslušam i nađem se.

Utom, kao bez duše, dotrča Arsa i, kad ču, on od straha sede na zemlju.

- A ti? A vi? - poče da viče na seljaka.

- Eh, bre Arso! - nastavi plačno sasvim razumevši te Arsine uzvike, prekore, kao: gde su oni, sluge i ostali seljaci, bili, i kako su to smeli da dopuste, da ga ne čuvaju, čak i da poginu za njega. - Zar smo znali, bre, Arso? Ali znaš ga ti: otkada se sa svadbe vrati, kao da nas je hteo da prevari, tako je bio mek. Nikom rđavu reč, ni "potamo se". I kada videsmo kako on sam duboko preko granice zalazi, počesmo za njim i mi, ali čim on opazi da ga izdaleka čuvamo i pratimo - umalo nas ne pobi. Otada niko nije smeo ni da mrdne za njim. I, sad... eto... tako!

Sofki po ovome bi jasno da se zbog nje, ako ne ubio, a ono navlaš išao u Arnautluk. I kad video da ga ovi nisu namesto ubili, on, da ne bi ipak ovamo kući, Sofki, živ došao, i morao u nju da gleda, da crveni, eto, kad ostao sam, raskidao veze, pojaseve oko sebe, te krv i utroba pokuljala.

Ne gledajući ni na svekrvu koja ostade preko praga ležeći, ni u seljaka koji je, onako ukočen stojeći nasred kujne, sekao celu kujnu i oštro se od tepsija i sahana, poređanih po polici ocrtavao - posrćući, s teškom glavom koju je osećala da već jedva nosi, ode i pade opet u ono svoje sopče koje joj se učini sad već toliko crno, toliko duboko kao kakav grob.

Ljudi, komšije i čaršija opet kuću ispuniše, opet kuća uzavre od sveta. Brzo tamo podigli svekrvu, polili je vodom i uneli u sobu.

Seljak je jednako onako ukočeno, visoko stajao napred u kujni i na iznenađenja, uzvike odgovarao jedno te isto:

- Eto tako... Gazda... Svrši se...

I kada poče padati noć, nastade još teže. Tada počeše i seljaci, rodbina iz Turske i okolnih sela, dolaziti, svi u trk, unezvereni. Neko peške, neko na konju, kolima, kako je kome bilo zgodno. I cele su noći dolazili i priticali gotovo svi oni sa svadbe, i još i drugi. I kako bi koji došao, ušao na kapiju, samo bi huknuo:

- Eh, bre, bato!

I ne bi ulazili u samu kuću, kujnu, sobu, već se skupljali oko kuće, iza kuće, i tamo klečeći uza zid ređali se, ponikli, zaprepašćeni i sa uvučenim rukama u pazuhe.

Arsa, što nikad dotada, opi se na mrtvo ime. Nije hteo više ništa da sluša. Samo, onako pijan, naglas je pretio Ahmetu, Arnautinu, za koga je tvrdo verovao da ga je ubio.

- Ah, Ahmete! Ah, crni sine! Ah, psu!... I govorim njemu: "Pusti me, gazdo, pusti, da ja Ahmetu stanem za vrat, da ja s njime svršim, da mu ja krv loknem!" a on "Sedi ti, Arso, kod kuće, idi u varoš i tamo čuvaj kuću, a dosta je krvi i glava!" A sad - eto kuća! - I pokazujući rukama na kuću, kao otkrivajući je, razgrađujući je, bacajući sa nje krov, dimnjak, nastavljao je: - A eto i tvoja glava! - I od besa, pića, udarajući se po glavi i vratu, zaždio bi on čak do kapije, da bi se isto tako opet otuda vratio, još jače, bešnje psujući tog Ahmeta, preteći mu, dok naposletku ne poče i samoga mrtvoga Marka, svog gazdu da grdi. - Tako mu i treba! Zar on, gazda moj, da dopusti da ga onaj i onakav pas ubije. E, ali ja, Arsa, ništa ne znam! Arsa lud, Arsa pust!... Kad govori Arsa, kad moli da ide i onom psu otkine glavče kao vrapcu, onda: "Nemoj, Arso, sedi kod kuće, Arso"... I Arsa sedi kod kuće, uz ognjište, ali zato tvoja glava i otide! I sad tako, eto! Ja, tako!

Na pitanja i prekore ostalih, kako treba da ide tamo, u kuću, da se nađe, posluša, naročito da je oko gazdarice, odgovarao je:

- Neka umre i ona! - I nije hteo da priviri, niti rukom štogod da pomogne, mada se bez njega nije moglo ništa. - Neću, bre, neću! - I baci im ključeve, da oni, kako znaju, idu, rade...

Ali kad se dockan u noć otvori širom i osvetli kapija, i na njoj se ukazaše glomazna rabadžiska kola koja su vukla dva jaka, stara i crna bivola, a kola su bila puna sveže i meke slame i povrh nje, u sredini, crnio se Marko mrtav, ispružen, ukočen i pokriven širokim gunjom, onda Arsa ne dade da ga iko drugi s kola skida. Sam ga ponese i osećajući ga na leđima, grleći mu oko svog vrata ispružena, ukočena i mrtva kolena, klecajući i spoturajući se, grcao je i plakao:

- Oh, bre, gazdo! Oh, bre, gazdo!

I mada su drugi pomagali, pridržavali Marka za ramena i glavu, koja mu se klimatala, Arsa je ipak toliko klecao i posrtao. Ipak izdrža. Sam ga unese, položi po podu, preko belog čaršava, i namesti mu glavu na jastuk. I kada mu poljubi skrštene ruke, one njegove kratke, debele ruke, od kojih je on toliko drhtao i imao celog života straha, izlete iz sobe i tamo u dvorištu pade kao neko dete, briznu u jak, grozničav plač. Otuda iz sobe odjednom oko osvetljenoga Marka razleže se takođe silan plač žena i njino naricanje. Osobito se isticalo naricanje seljanki, njegovih tetaka i strina. Ono njihovo prosto jednostavno naricanje, ali tako silno i jako da je izgledalo da se s tim plačem i sam krov i kuća diže.

- Lele, bato! Kuku, bato! Ko će bato da nas čuva i da brani, bato!

Od ljudi, kako bi koji dojurio s konjem, sišao, ulazio bi tamo kod njega u sobu i, zapalivši mu sveću i poljubivši ikonu na prsima i prekrštenim rukama, odmah bi se otuda tiho na prstima, gologlav vraćao i odlazio međ ostale, da oko kuće, naslonjen uza zid, kleči. A najviše ih je bilo iza kuće, do samih prozora velike sobe, jer tu su sasvim odvojeni od ovih varošana i od dolazećih i mogli slobodni, neopaženi, da hukću, ubijeni i zgrčeni:

- Oh, bre, bato!

Jer svi oni - mada im Marko, ili tek jedanput ili i nikako nije u kuću privirio, još manje koga pomagao, pošto je svaki od njih za sebe živeo, radio - ipak, dok je on bio živ, oni su se pod tom njegovom surovošću i strogošću osećali kao sklonjeni i sigurni. A sada, bez njega, došli kao obezglavljeni, jer nad sobom više nemaju onog koji im je svojim imenom davao silu, odbranu, bezbednost. Jer dovoljno je bilo reći: "Ovo je gazda-Markov stric, deda ili rod", pa da svaki, ma ko bio, komšije, celo selo, čak i druga sela, budu prema njemu drugačiji, uzdržljiviji, mirniji. A sada, njegovom smrću i nestankom, postaju kao neki siročići, ostavljeni svakome, celom svetu, na milost i nemilost.

I kada, duboko u noć, iziđe mesec i njegova bela kosa svetlosti, ispresecana crnim ivicama okolnih zidova, poče da ispunjava kuću i samu svetlost sa ognjišta da upija u sebe, Sofki se, ne poče da čini, nego je već kao uistinu osećala, kako sve to nije ono, u stvari. On, Marko, nije mrtav, ova kuća nije u varoši, među svetom, nego kao negde daleko, na nekom žutom pesku, usred neke pustinje i sve se to spaja u jedno, i sve, kao nešto živo, zajedno sa mesečinom ide, kreće se. Kreće se i sama ona ovamo u sobici, presamićena na sanduku, i ono iz štala na mahove ujedanje konja međ sobom, njihova cika, i oni, iza kuće i do prozora, na zemlji, poređani, od umora pospali njegovi seljaci sa licima, okrenutim ka mesečini, i sam on tamo, u velikoj sobi, osvetljen svećama sa prekrštenim rukama, vezanim vilicama, opkoljen ženama, sa ženom, svekrvom, više glave, koja, sasvim zaboravivši da kuka, nariče, ponikla, jednako drži ruku na njegovom ledenom čelu i čisto se igra pramenovima mrke kose, gledajući mu je i ispravljajući oko ušiju.

Sutra je bila sarana. Tada već dođoše i njeni. Ali Sofka, uplašena da ne bi morala sa svakim razgovarati, i da joj ne bi punili sobu, ležala je. Jedino što je kod nje u sobi bila mati, a svi ostali njeni bili su ispred vrata i sobom zatvarali ulaz, da ne bi ona kroz vrata, prilikom iznošenja mrtvaca, mogla štogod videti. Jer adet je da mlada od svega toga ništa ne vidi, još manje samoga mrtvaca, da ne bi ako je možda zatrudnela, rodila dete sa kakvom belegom ili bolešću.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #42 poslato: Januar 10, 2011, 10:19:56 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


XXVII
I kao što se nadala, tako docnije i nastade. Mada prođoše dve ili tri godine, njoj se jednako činilo da je tek sada, kao juče, nema ni mesec dana od svega ovoga što je bilo.

U početku, posle sarane Markove, cela jesen i zima prođe u izlaženju na groblje. Nastadoše one jesenske duge kiše, lapavice i mećave. I nešto zbog toga rđavog vremena, a najviše zbog žalosti u kojoj su bili, ostadoše potpuno usamljeni, odvojeni od sveta i komšiluka. Jednako uplašeni i zaprepašćeni tom njegovom iznenadnom, čisto kao nekom u inat naglom smrću, redovno se on tamo na groblju posećivao, davala podušja, parastosi. I baš u tom jednakom odlaženju, tačnom vršenju dužnosti prema njegovom grobu, bilo je u isto vreme i oslobođavanje od samog njega, pokojnika. I, na iznenađenje, ali uistini, jer se sve činilo što treba njemu tamo na groblju - on se sve više počeo zaboravljati i gubiti.

U početku od Sofkinih samo joj mati dolazila. Ali da li što je još bio početak, Sofka još osećala onaj trag mrtvačev, ili zbog nečega drugoga tek, kad god bi joj mati došla, uvek bi se ona uznemirila, plašila. A to joj je mati primećivala, i zato je tek posle nekoliko nedelja jedva ponovo dolazila, i to više sveta, običaja radi, negoli što joj se mili da vidi Sofku.

I naposletku, ko zna koliko vremena prođe, mada se Sofki jednako činilo da je sve to tek od juče, ipak ona poče osećati: kako će se na kraju krajeva možda sve preboleti, sve utišati i zaboraviti. Istina, njoj je bilo jednako teško i bila je uverena da teže, gore ne može biti, ali ipak, ipak, ko zna, možda...

U kući su na nju gledali. Svi su pazili, sklanjali se i gledali da je samo njoj dobro. Mogla je da gotovi jela kakva je htela i koliko je htela. Svekrva joj, posle smrti Markove, sa kojim je bio spojen sav njen život i to onaj život tamo, dok su bili u Turskoj, na selu, jer ovaj posle u varoši nije za nju bio život, ostavljena sada od njega ovde, u varoši, međ tuđim svetom, toliko je bila uplašena i utučena, da se videlo kako već ništa više ne može da misli, da želi. Po njoj se mogla cela kuća da odnese. Ništa ona ne bi primetila. I kad bi se, posle, kao osvestila, osećajući se čisto kriva zbog toga, i da bi se opravdala, počela bi oko Sofke da obleće, ulaguje joj se.

Tako isto i sluge, a osobito Arsa. On, samo da bi njegova "snaška" rekla dobru reč, ceo dan i celu noć u stanju bi bio da je sluša, trči. Za njega je bila najveća sreća, kad dođe k njoj i kaže joj: kako je to i to, što mu ona naredila, ovako i ovako svršio, da bi po tome ona videla kako je on tačno, sve onako učinio kako je ona želela i osmehnula se na nj.

I sva, cela kuća, bila je njena. Pa ne samo to, nego čak i plodovi od drveća, kojega, istina, tamo, iza kuće, usled naslaganih "kamara" drva i kamenja, nije bilo mnogo. Kad bi sazrele kajsije, jabuke, i od zrelosti počele da padaju, onda, da bi ih bar oni, sluge i nadničari, mogli jesti, pošto od njih iz kuće niko nije to ni gledao, uvek bi se čulo kako jedan drugog nutkaju:

- Idi, bre, idi, neka dođe snaška i okusi. Neka vidi da li su već zrele.

Tako i po komšiluku. Za ceo je taj kraj, još nenaseljen sasvim, već iz seljačkih porodica ili iz varoške sirotinje, koja je odozgo, gde je bila skupoća, doseljavala ovamo - za sve njih ona je bila njihova "snaška"... Svuda su je dočekivali i pozdravljali usrdno, radosno. Ako bi prolazila ulicom, žene su je na kapijama stojeći dočekivale i nudile je, i to ponizno, da svrati da uđe kod njih. A Sofka je kod svake odlazila, i svaku opet, iz sažaljenja, zvala, da i ona k njoj dođe.

Pa i sam njen muž, Tomča, i on je bio prema njoj pažljiv. Već beše malo uzrastao. Nausnice ga ogaravile, podbradak se zaoblio, vilice mu postale četvrtaste. Ona njegova detinja, visoka, suva ramena sada iz mintana počela da se koščato pomaljaju, kao što su mu se već i kolena izrazitije ocrtavala. Što god bi mu naredila, on bi učinio, i to radosno, sav srećan zbog toga što mu ona naređuje i što govori s njim. Nikada, već samo kad bi ga Sofka pozvala, ako bi prišao k njoj. S njime je ona mogla da radi što god hoće. Koliko bi ga puta, izjutra, kad hoće iz sobe da iziđe, ona natrag sebi pozivala. I videći kako nije lepo opasao pojas, nije se dobro zakopčao, počela bi ga sama doterivati, i to više iz sažaljenja.

On joj je predao ključeve od sanduka sa novcima. I to joj silom uturio, moleći je da ih čuva kod sebe, iz straha da bilo on, bilo mati, kako su spleteni, ne zaborave ih gde i izgube. Svaki dobiveni novac od hanova njoj bi predavao, da ona tamo u kovčegu metne međ ostali. Tako isto, kad je trebalo nešto plaćati, od nje je tražio. I to ne on sam ključeve da uzme, otvori sanduk i vadi iz kese, nego da mu ona da, ona izbroji koliko treba.

Tako i svekrva celu kuću ostavila njoj, i ambarove, i podrume. Pa čak i za one stvari sasvim seljačke, sasvim Sofki neznane i nepotrebne, i za njih nije htela da zna ni gde su. I kada bi koja komšika došla da potraži na poslugu kakvu stvar, za koju je samo ona, svekrva, znala kako izgleda i gde može biti, ipak bi je ova odbijala i upućivala njoj, Sofki.
- Ne znam ja, ne znam, slatka! Eno Sofke, pa ona, ako zna i ako hoće, neka ti da.

I tek kad bi joj Sofka odobrila:

- Pa podaj, nano. Ja ne znam gde i kakvo je to. Idi ti i podaj! - tek onda bi svekrva odlazila, pela se po tavanima, zavlačila po kutovima, gde je tu stvar, ko zna kad i kako, ugurala.

Sofka je osećala da to oni ne čine što je se boje, što strepe, što možda oni ne bi mogli, znali i umeli svim tim, celom kućom i imanjem upravljati, nego da to čine stoga da bi ona bila sasvim slobodna i da bi se i ovde, kod njih, osećala kao kod svoje kuće. A pored toga valjda su hteli da se time pred njom kao otkupe za sve ono što je njoj njihov Marko, možda, nažao učinio, a bez njihove krivice i volje. Možda je i sasvim unesrećio, zarobio, ubio, što ju je doveo ovamo, kod njih.

I to je činilo da Sofka, istina teško, mučno, sporo, ali malo-pomalo poče osećati kako se na sve to navikava i kako će, ako ovako i dalje potraje, naposletku - a pri tome kako bi se zagrcavala, kako bi joj počele suze da naviru od radosti! - sasvim sve njih, kuću, svekrvu zavoleti, a osobito njega, muža, Tomču. I to možda će ga tako istinski zavoleti, kako se nikada nije nadala... Čak, možda, ko zna, daj bože, zavoleće ga onako kako je sanjala, snevala... A najviše je utvrđivalo u tom predosećanju da će ga zaista zavoleti ne to što je bivao sve izrazitiji i puniji one muške, jake snage, nego što je s dana na dan sve više postajao njen, sasvim njen, ne neki drugi, strani Tomča, sin gazda-Markov, nego njen Tomča, kao neko njeno čedo, delo njenih ruku, kao da ga ona rodila, ona odnegovala. A u stvari to je i bilo. Jer ona ga je gotovo i naučila kako da se nosi, kako opasuje, čak i kako da govori, da se pozdravlja i ponaša. Nikada iz njene sobe nije smeo izići neočešljan, neumiven, čak ni nenamirisan. I onda njena će zasluga biti, ako on ustraje ovako kako je počeo, sasvim se razvije, prolepša, i postane istinski dobar, viđen i čuven. Sve će to njeno biti, kao što je ovo sada njeno; jer je on već lep, čist i čak raskošno odeven. Pa njeno je i ono što on već sada (a kakav li će biti tek docnije, kada sasvim postane čovek!), čim je pogleda, stane do nje, ne zna šta će od sreće i radosti. Odmah tada njegove crne oči tako široko i toplo počnu da sjaje, i već drhteći od strasti za njom, za njenim toplim, jedrim telom, unosi se u nju i samo je pita: - "A, Sofke?" - unapred srećan što će moći odmah da joj učini što mu bude htela narediti.

A da će zaista doći ljubav, sreća, i po sebi je to osećala. Noću, posle večere, u postelji, osećala bi kako se oporavlja, goji. Snaga, zasićena svačim, umorno, trnula i treperila joj od naslade. Sladak joj odmor. Ispod plećaka i kukova već ne oseća kroz dušek tvrdu zemlju, nego od svoje gojnosti tone u mekoti i toploti postelje. Kad god tako ležeći slučajno pokrene noge, i to cele, čak iz kukova, odmah bi osetila kako joj se dodiruju i spajaju svojom oblinom i punoćom...

Tomča sasvim je njen. Ni o čemu drugom ne zna, do samo o njoj, Sofki. Jer sve što je dosada doznao i osetio, to je samo od nje. I sada sa već ovako malo odraslim ona je mogla sve svoje želje zadovoljavati, čak i najluđe, one devojačke! A ko zna tek docnije kako će biti, kada on sasvim poraste, ojača, postane čovek, i kada se budu kod njega počele razbuktavati njegove lične želje, strasti, ludosti. Ovako izučen od nje, kako li će je tek tada sam grliti, ljubiti!...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #43 poslato: Januar 10, 2011, 10:20:06 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


XXVIII
Kuća joj postade topla, i to sasvim topla. Istina, bila je sniska, bez patosa, s nabijenim podom, ali joj se nije više činila hladna, onako razgrađena. Tada ona, pored gole zemlje, sniskih tavanica i one kujne sa onolikom širokom badžom nad ognjištem, zbog koje čovek nikad noću nije smeo tu da uđe, jer se kroz nju videlo nebo, ona poče osećati i ono drugo: ono silno, nagomilano sirovo bogatstvo po podrumima, štalama i nabijenim ambarima. Samo treba čovek rukom da mane, da uzme i rasporedi, pa sve da bude kao što treba. I Sofka sve to uze. Ćilimove i jastuke oboji i njima celu kuću, podove, zidove, ćoškove obloži, ispuni. Odmah se zbog toga izgubi ona oštrina uglova sobnih, a negde i napuklost i otvori od vrata i prozora. Sve postade mekše, toplije i ututkanije. Cela kuća dobi drugi izgled. I sama kujna, s novom policom i po njoj poređanim sanovima i tepsijama, ispuni se onako gola i prostrana.

I jedino docnije što bi je pokatkad kao uznemirilo, to je bio on sam, njen muž, Tomča. I to je uvek bivalo kada bi on ostajao nasamo bez nje, onda, kada bi ga ona, ili usled zamorenosti i zasićenosti njime, dva i više dana kao odstranila od sebe, osamila ga, te on već počeo da i ne oseća njenu snagu, nju oko sebe. Obično bi ona ovamo po kući i kujni bila u poslu, a on po ambarovima, štalama, sa slugama i čivčijama. I Sofka bi onda primećivala, kako bi mu, čim bi znao da ga ona tamo ne može čuti, ni videti, a naiđe na koga slugu ili u krađi ili u kakvoj neispravnosti, odmah tada njegove oči zasjale takvim nekim užasom, nečovečnim sjajem, vilice mu tako odskočile i cvokoćući počele da se tresu. I Sofki onda, na užas, odmah bi upadale u oči njegove ruke, kratke, maljave, već iste kao u oca i onaj Markov zdepast vrat sa sniskim čelom i izvučenim, visokim potiljkom.

I Sofku bi, ne znajući ni sama zašto, njegovo ličenje na svoga oca, kad se razgnevi, pobesni, uvek nekako hladno, kao nož oko srca seklo. Ali opet, čim bi ga ona pozvala, a morala bi tada podešavati glas da joj bude nežniji i što strasniji, odmah bi videla kako se sve to sa njega gubi. Brzo, kao uvek ponizno i radosno što ga ona zove, što može da je posluži, dotrčao bi k njoj i radosno pita je:

- Šta treba, Sofke?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #44 poslato: Januar 10, 2011, 10:20:14 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


XXIX
Kada Tomča sasvim poraste, i on sam, a najviše svekrva, počeše navaljivati na Sofku da prodadu han i sva imanja što imaju tamo na granici i u Turskoj, i da do kapije, sa lica čaršije, podignu veliku lepu kuću. Sofka nije nikako pristajala. I to nije pristajala, ne što nije htela, nego da ne bi svet, osobito njina rodbina osetila to kao odvajanje od njih, od njihovih sela, a još više da se ne počne pričati kako eto već počelo da se imanje, hanovi, prodaje i troši. A opet bojala se da to odbijanje ne bi Tomča pogrešno tumačio. On je bio jednako prema njoj osetljiv, brz, uplašen. Svaki čas se trzao i plašio, da ga ona neće prizvati sebi, neće trpeti kod sebe, u sobi, u postelji. Nikako nije mogao da se oslobodi i da je, kad bi sa njom bio nasamo, miran, komotan kao kod svoje žene. I onda, da ne bi to njeno odbijanje protumačio on tako: da kao ona zato želi da ti hanovi na granici ostanu, što zna da će on morati svake godine tamo po nekoliko nedelja i meseci provoditi, te će time ona ovamo biti oslobođena njega, koga kao mora silom da trpi. Da ne bi on to tako shvatio, pristala je naposletku da u čaršiji mesto nove kuće načine kakvu mehanu i nekoliko dućana, odakle će se imati kirije, a ovde samo kuća da se malo opravi i iza nje podigne i uredi bašta.

I tako i bi. S proleća već je bila uveliko bašta prekopana. Izvađene i nabacane uza zid belele se gomile kamenja. Zemlja se crnela meka i izrivena. Pored onog njihovog sopčeta i cela je kuća bila spolja okrečena, pa i ona velika soba, osobito one njene crne, kuršumima izrešetane tavanice i grede. Štala je bila ispražnjena. Jedino alat ostao u štali. Ali iz štale već nije više slama strčala i padala iz napuklih zidova, da se meša dole sa konjskom balegom i posle onako da zaudara. Sve je bilo počišćeno. Velika kapija sa svodom, krovom svojim, kao čitava kuća za sebe, rušila se. I kao da se rušenjem te kapije, koja je ovamo celu kuću i dvorište zaklanjala, uvek je činila vlažnom i mračnom, cela kuća oslobodi i ispuni svetlošću i sjajnošću, te, onako prizemna, ali okrečena i stegnuta novim krovom, dođe lepša i dobi onaj senovit izraz.

Koliko puta bi Sofka stajala i gledala kako se ruši, pletući i držeći ispod miške klupče konca. Na njoj teške od jumbasme šalvare sa širokim, zlatnim nogavicama. Ispod njih viri njena obla peta u belim čarapama od konca. Na prsima leže nize dukata i kriju ovlaš oko vrata zakopčanu košulju s čipkama. Bedra joj ne kao u devojke, no kao u svake nove žene, zasićene nasladama, nabrekla, puna i izdvajaju joj se tako oblo od polovine. Sama ona oseća kako joj mišica, poduprta onim klupčetom, odskače i nadimlje rukav. Lice joj sasvim čisto. Osobito oko vrata, podbratka i vilica, počela ona mlečna, ženska belina. Nigde, ni po potiljku, ni oko ušiju, nema malja. Pozadi vrata, onaj prostor ispod ušiju, otkriven zanesenom kosom u stranu i uvijenom u svilenu šamiju, blešti joj i pokazuje svu jedrinu ramena joj. Iz cele nje bije ona čista, bela, ženska sređenost, zasićenost, a koja se kod nje najviše pokazivala u njenim mirnim očima, u nabranim, tankim, povijenim obrvama i onim sustalim, vlažnim, srećnim ustima.

A kad bi je video ovako samu, odmah bi odozgo iz kuće Tomča k njoj odlazio. Saginjući se, počeo bi da joj pokazuje šta se ruši i kako će da se zida. Onda ni svekrva, kada bi ih tako videla, ne bi mogla da izdrži. Makar pristavljeno jelo u kujni sve iskipelo, i ona bi k njima sišla. Ali da se ne bi primetilo, uvek bi nalazila neki posao u štali ili oko onog đubreta. A to sve zato da bi bila što dalje od njih, da bi ih tako otuda, iz štale, iz kakvog kuta, iz mraka, mogla što više gledati. Osobito bi gledala nju, Sofku, kako sa onim srećnim izrazom usta i sa crnim zadovoljnim očima, okrenuta i nagnuta nad Tomčom, sluša šta joj ovaj govori i pokazuje. A po Sofki se vidi kako ona zna da i njega to ne interesuje, nego da bi samo mogao biti pored nje, da je gleda, naslađuje se njome, on joj to i pokazuje. Svekrva vidi kako Sofka uživa u Tomči, gledajući kako se oko nje uvija, sagiba, kako joj rukama pokazuje, a već mu ruke dugačke, mišice mu se jasno iz zakopčanih i tesnih rukava od mintana pomaljaju kao i već ojačala njegova rebra i pleća koja bi se, kad bi se sagao, oslobodio od utegnutih pojaseva, počela da šire.

Pa još kada svekrva vide kako Sofka, zadovoljna što Tomča tako srećno, kao dete, oko nje obleće, sva se k njemu okreće i, znajući koliko će mu učiniti zadovoljstva, počne da mu se kao unosi, i sva licem, prsima predaje, da je on gleda koliko hoće, naslađuje se njom, onda ova, svekrva, ne može više da izdrži, već počne da šapuće u sebi:

- Slatka deco moja!

I još ako tada primeti kako je Sofkin trbuh malo veći, kako će možda dogodine i unuk doći, nju od sreće uhvati grč. I otuda, iz štale, iz kuće, gde se je bila sakrila, počne da kija, kašlje. I to je izda. Sofka, primetivši je, a pogađajući sve, počne blago, veselo, tobož da je kori:

- A jelo, nano? Ako ono tamo iskipi?

Ona, posramljena, brišući se, a najviše suze od radosti, počne da se izvinjava i odlazi natrag u kujnu.

- Sad ću, sad, Sofke! Nego nešto u štali imala sam posla, pa me ovaj prokleti smrad uhvati.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #45 poslato: Januar 10, 2011, 10:34:07 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


XXX
Beše praznik, sveta nedelja, i to davno posle službe božje, jer beše prestao jek zvona sa crkve. Prestade po čaršiji hod, kretanje ljudi koji su išli iz crkve kućama, ili po mehanama. Beše nastalo ono praznično zatišje, svetlo, toplo, sa jakim suncem a kratkim senkama, sa već iznad zemlje i kaldrme užarenim i razigranim vazduhom. Sofka, pošto je bila odavna spremila sobu, počistila i doterala kujnu i oko kuće, bila se obukla i, čekajući na ručak koji je svekrva tamo postavljala, srećno je stajala ispred kuće. Oko nje, kao uvek, bio je Tomča i nešto joj govorio. Odjednom gore, na kapiji, pojavi se otac njen. Sofka od sreće pretrnu kad ga spazi, i umalo, zaboravivši se, ne potrča k njemu. Zar se već vratio? A ona je čula da je uskoro posle Markove smrti opet otišao tamo, u Tursku. Ali se zadrža, jer po njegovom oštrom, sitnom, usporenom koraku ona vide da je ljut. Zatim vide kako mu, kada spazi nju pa još sa Tomčom i oko njih dvorište raščišćeno, kuća okrečena, udešena, zaigra čudan, ironičan osmeh na suvim, malo zbrčkanim i već krezubim ustima. I taj osmeh Sofku preseče, sledi.

Tomča radosno otrča u kuću da spremi u velikoj sobi što treba za tasta. Sofka, čisto ukopana, ostade čekajući oca. Nije mogla da se makne, jer je taj njegov podsmeh, sa kojim joj se približavao, svu zbuni. Jasno je videla kako se u tom njegovom osmehu kriju jetkost, bes i podsmeh na sve: i na nju, Sofku, jer, eto, devojka dobila muža, svoju kuću, pa već počela da se goji; i na muža joj, Tomču, jer ga video kako srećan obleće oko nje. Za Sofku je jasno taj njegov osmeh govorio: "O, o, pogle, ovi baš počeli da žive; pogle kako se udesili. A ja ovamo mogu bez ičega. Ja i njena mati ništa, zaboravili na nas!" I tada se Sofka seti da su možda odavno bez para, bez igde ičega, i sa jezom dočekujući ga poče sebi da prebacuje: što se nije setila i krišom, makar kradući, da im šalje, i to ne njemu, nego materi, da se on ne bi našao uvređen, i da sada ne dolazi ovako ljut. Ali iz toga je istrže svekrva. Ona istrča ispred Sofke ka efendi-Miti i iskreno radosna, čisteći ruke od brašna o skutove, poče ga pozdravljati:

- O, prijatelju, pšenice da pospemo, prag da presečemo, kad već jedanput dođoste.

Sofka ču kako otac, videći sve to, a sada još i Sofkino ovako ukopano stajanje, u ironiji odgovara:

- Eh, zar ste nas toliko željni? - I to "nas" naglašuje jedva ugušujući jarost i gorčinu. Da zabašuri, poče jednako čistiti čakšire i cipele, što ih je tobož uprljao idući preko kapije i njihovog dvorišta, a ustvari da bi što više sakrio svoju ljutnju i bes i imao šta da gužva i stiska rukama.

- Kako si, tato? - pozdravi ga Sofka i priđe mu ruci.

On je poljubi. Dodirnu joj čelo, i to vrh od čela, onaj razdeljak od naviše začešljane kose.

- Dobro, čedo! - uvređeno joj odgovori. Ali se trže kada vide kako sve to biva sve veće, širi se, a za njega je bilo i ovo mnogo neugodno, a kamoli što mora sada, - i to prema njima još! - toliko da uvija. Zato, da se to spreči, kratko upita Sofku:

- Gde je Tomča? Imam nešto sa njime!

I ne čekajući od Sofke odgovor, uputi se pravo k njemu. Sofka uđe onamo, u svoje sopče. Ali tamo ne moga da ostane. Ne znajući zašto, poče drhtati. I što nikada u životu, poče osećati kako joj duša, sva njena unutrašnjost nekako mrtvački zaudara. Poče da drhti i da se trese od neke neizmerne nesreće koju predoseti da će se desiti. I zaista, ona odmah ču kako on, otac, i ne čekajući da tamo u velikoj sobi bude poslužen, ne hoteći ni da sedne na silno nuđenje Tomčino, sav pobesneo što je dočekao, da on, efendi-Mita, tako što čini, ovoliko se ponižava i na noge nekome dolazi, zaglušenim, šištavim glasom govori nešto Tomči, a na to mu Tomča, i to naivno, čisto uzbezeknuto, odgovara:

- Ne znam, ne znam, tato, ne znam, bogami, ja ni za kakve pare!

I to Tomčino odbijanje nije bilo odbijanje, odricanje da mu neće dati, nego detinjsko uveravanje, kao kad neko skrivi, pa se pravda.

- Pare! - ču Sofka očev glas, promukao, i gotovo poprskan pljuvačkom. I to ne od besnila, što mu ovaj odriče, ne da pare, nego što su ga oni: ona, njegova Sofka, i on, tobož njegov zet, balavac, dovde doveli, da eto on, on, oh, on, traži, i to od koga!... I Sofku preseče, jer ču kako on, zaboravivši se sasvim i sigurno tamo nad Tomčom naginjući se, da ga udari, viknu:

- Zar da mi nije onaj, tvoj otac (nije hteo ni ime da mu spomene) obećao pare, zar bih ja za tebe, pezevenk jedan, dao moju kćer?

I u tom "za tebe", "pezevenk", toliko je bilo strašnog preziranja i odgurivanja nogom od sebe nečeg gadnog, nečistog, da Tomča pod tim kao pokleknu, sruši se, ali se zato ču njegov strašan, probuđen jauk i pretnja:

- Tato, bre? Ne tako, ne to, bre!

- Da! - još bešnje, još obezumljenije, ču kako joj otac nastavi. - Zar da mi nije obećao pare, i to kakve, zar bih ja dao, ne za tebe, nego za vas, moje čedo, kćer? Ko si ti? Šta si ti? Kerpič jedan, seljak jedan! I zar da ti sad meni...

U jedan korak oseti Sofka ovamo kod sebe Tomču. Nije se mogao poznati. Vilice su mu igrale zadržavajući u ustima glasove, a ne znajući šta će rukama, štipao je svoje noge, butine.

- Daj pare! Daj! - dahtao je ka Sofki. Jedva se držao na nogama. Sofka, užasnuta, vide kako mu ruke jednako idu po pojasu, pod miške, gde se obično drži nož. Ubi je taj strah da krv ne legne, te ne učini ono što je trebalo da učini: da Tomči ne da pare, već da se ona sama digne i ode tamo ocu i - ma šta bilo, ma kakav greh nastupio - otera ga, najuri. Jer, posle ovoga, za Sofku sve je propadalo. Ona je sasvim propadala, umirala. Nje, Sofke, one Sofke nestajalo je. Posle ovih para, kupovine, ona je u Tomčinim očima postajala druga, obična, neka stvar koja se, kao svaka stvar, može novcem kupiti. Tomča, kidajući rukama zaklopac, sjuri obe ruke unutra i ne gledajući ni koju će kesu, da li sa srebrom, zlatom ili niklom, sa dvema kesama odjuri natrag, silno, iz sve snage odahnjujući. I tamo u sobi, kao neki strašan teret skidajući, baci kese. Sigurno ih je u sama prsa efendi-Mitina bacio, jer tako jetko i prezrivo viknu:

- Na!

Otac joj sa kesama kao pobeže. Ali da se ne bi primetilo da beži, jednako se oko sebe zagledao, tobož ispravljajući svoje ugužvane čakšire.

I što bar tada ne bi pametna? Što se ne diže i zajedno sa njim, ocem, i ona ne ode? Opet bi, mada je i najcrnje, ipak to bilo bolje nego što ostade. Jer tek što otac ode, otuda, iz velike sobe, kujnom, celom kućom odjeknu Tomčin strašan glas - a još strašniji je bio, jer se na nju, ovamo, u sobi, odnosio, a tobož je materi govorio:

- Pa majko, nano, mi seljaci, kerpiči...

- Nemoj, sinko! Nemoj, Tomčo! Ništa nije! - čulo se uplašeno materino utišavanje...

- A? Mi kerpiči?! A oni, što se za pare prodaju, kupuju, oni su sve, mi ništa. Mi kerpiči! Đubre! Aha!

I sve to bilo je tako strašno ali i sa takvom nasladom, kao da se sada, posle ovoga, on nečega oslobođavao, skidao sa sebe nešto što mu je, istina, bilo tako drago, milo, ali koje je njemu ipak nekako strano, tuđe; uvek se, pored sve naslade, sreće, ipak ne osećao svoj, ne bio slobodan, nije mogao da diše, glas nije imao svoj, ni pokret, ni oči, ni pogled svoj. A sve to bilo je ona, Sofka, i to ona, nekadanja Sofka, a ne ova, sada, kao svaka ženska i stvar za pare kupljena.

- Aha! - ču Sofka kako on čisto pokliknu od neke divlje radosti i besa i brzo ga vide kod sebe.

- Ti! - Ustremi se on na nju. I u tom "ti" bilo je sve preziranje, bol, jad, uvreda. Uzalud svekrva dotrča, Sofka već oseti njegovu ruku po svom čelu i kosi, i oseti se kako pade od njegova udarca. On brzo pojuri iz sobe da ne bi morao i mater, koja ga, trčeći za njim, poče zadržavati, od sebe nogom odbaciti, i viknu:

- Arso!

Arsa, kao puškom pogođen tim već zaboravljenim od staroga gazde surovim i zapovedničkim glasom, dotrča uplašen:

- Šta, gazdo?

- Konja, čizme očeve! - viknu Tomča na Arsu. I sam odlete u štalu i, ne čekajući ni da se alat osedla, ni Arsa da mu čizme donese, na golog alata usede i usred dana, na zaprepašćenje čaršije i ulice kroz koju prolete, odjuri put njihovoga hana na granici.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #46 poslato: Januar 10, 2011, 10:34:16 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


XXXI
Docnije Tomča, smejući se samom sebi, pričao je: kako je, kada je već duboko u noć, jednako jureći na alatu, naišao kod jedne reke i nju hteo preći, više mosta, usred vode - a voda je bila tamna, sveža, opkoljena zelenilom, mahovinom i razgranatim vrbama - jasno, kao na danu, ugledao golu, raskošnu žensku kako se kupa i češlja kose i kao da ga k sebi zove. Bila je ista ona, Sofka. Ali da ga ne bi to omađijalo i on se vratio natrag k njoj, a najviše iz straha da ne bi i alat to video, od toga se uplašio, curuknuo i silom ga kući doneo - on je sav po alatu polegao. Rukama zapušio mu oči i uši. I grizući ga ispod grive, za vratne žile, tako je silno alata ujedao da je ovaj pojurio i u skoku prešao tu poljanu. I jureći kroz šumu, kroz tamu, zaklanjajući ga od mesečine, odneo ga u han.

Tamo, pregledavši i videvši koliko su čivčije i sluge krale, sve ih redom istukao i isprebijao. Oni čak bili kao i radosni, što su tako videli da im je novi gazda ne samo kao stari, već i silniji.

I kako se tamo propio, više se ne treznio. Ciganke i seljanke jurio i čak silom, pomoću slugu, čivčija napastvovao, trista čuda čineći. Mati, svekrva, uzalud mu poruči: da se odmah otuda vrati, ili ni ona ovde kod kuće neće ostati. Stiže od njega odgovor: materi čast i poštovanje. Što god ona hoće, zaželi, neka popije i pojede. Ništa da ne žali ni štedi, ali ako i pored toga još nešto od njega hoće, onda neka ide kud god je volja.

I Sofkin otac, efendi-Mita, opet, da bi sebi dao ugled a Tomči zadao strah, samoga navodadžiju posla k njemu s porukom: da ili dolazi kući i ne sramoti ga, ili će on svoju kćer natrag uzeti. Tomča navodadžiju dočeka ne može biti bolje. Ali tastu, efendi-Miti, posla "lakat" i sa njim i takvu neku sramotnu reč, psovku, da se po tome videlo kako se on sasvim okrenuo od njih, sasvim propao. Po toj psovci, gadnoj reči, videlo se da se sasvim povratio u ono doba kada je, kao dečko, tamo sa ocem po tim hanovima sedeo i živeo sa Ciganima, raznim propalim i mračnim ljudima. Efendi-Mita, više ljut što je taj lakat s psovkom po drugome poslao za njega, a ne da mu je sam u oči rekao, posla po Sofku da je natrag vodi. Ali Sofka odbi. Ne samo da odbi, nego ocu poruči da je više nikad za to ne dira, da je ostavi na miru i da je njoj ovde "dobro, sasvim dobro."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #47 poslato: Januar 10, 2011, 10:34:24 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


XXXII
Ali na tome ne ostade. Tomča, kad vide da ga više niko ne dira, još manje smeju da mu poručuju i prete, dakle da više nije dete, nego veliki, odrastao, svoj čovek, poče opet da dolazi kući. Ali kako! Uvek u noć, uvek pijan, uvek gotovo razbijajući kapiju, dok mu sluga Arsa dotrči i otvori. Čim sjaši s konja ispred kuće i uđe k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga dočeka, on rukom po čelu. I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose. Ali ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu čizme. Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurnu nogama i mamuzama u prsa ili u trbuh. Ne gleda kud. Toliko je silno udari da se od njega dva koraka skljoka. Opet se ona vraća, opet ga izuva. Sluge tad moraju da beže u komšiluk, jer znaju da će ih iz puške gađati, samo ako koga primeti u kući od njih. On onda iz podruma sam dovlači piće, vino, ali najviše rakiju. I zakrvavljenih očiju, besan, gledajući u nju kako ona ne preneražena, ne uplašena, nego kao sa nekom nasladom sve to trpi i čeka da i dalje produži sa njom, silom bi je gonio da sa njim pije. I to mnogo, sve samu rakiju, ljutu, prepečenu, od koje će ona opijena pasti u nesvest, da bi on nju posle mučio, ljubio. I to toliko, da je samo ona, Sofka, u stanju da otrpi. A ona je i trpela. Mogao je svu ubiti, sve joj telo izgristi, a ne samo prsa, ne bi se ona ni pokrenula, ni glasa od sebe pustila! Jedino što bi tada i ona navlaš što više pila tu rakiju, osećajući kako je ova pali i dovodi u neko ludilo od bolova, naslade.

Sutra, još u crnu zoru, čim bi se istreznio, odmah se dizao i odlazio natrag, u han, selo.

Sofka, kad bi se, ubijena i izlomljena, jedva digla i izišla posle toga u kuću, ušla u svekrvinu sobu, tamo i nju zaticala kako ova sva preplašena, utučena preživelim strahom od noćašnjice, ne može iz postelje da se digne. I čim vidi Sofku povezane glave, čela, i sa modricama, ona, kao kiša plačući, govori joj:

- Čedo, Sofke! Idi, čedo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega!

- Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila - zabašuruje Sofka.

- Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubiće te. A ja ne mogu da te branim, odbranim. Zato, beži, čedo, idi od njega.

Ali kad Sofka nikako ne hte da ide, pobegne od Tomče i njih, onda ona, svekrva, čisto pobeže. Sasvim ubijena i ne mogući Sofki u oči da gleda, od stida, srama, kao da je ona za sve to kriva, po nekoliko dana ne bi je bilo kod kuće. Uvek je tobož išla na groblje, pa je, vraćajući se otuda, što dotada nikad nije činila, nailazila na neku svoju seljanku, poznanicu, i od te tobož silom bila zadržavana na prenoćište i sutra na ceo dan. Sofku je nje više bilo žao nego sebe. Uzalud joj je Sofka od svakoga jela, od ručka, večere, uvek ostavljala, da, kad dođe, ima šta da jede, svekrva ništa ne bi okusila. Čak ni samu postelju nije dodirivala, još manje u njoj spavala, već u kutu, uglu sobe. I to sve zbog toga da ne bi prljala postelju i gužvala je, te Sofka morala ponovo da je namešta, i tako ona, Sofka, i pored tolikih svojih muka još i zbog nje da se muči i napreže. Ovako, ne ležući u nju, ne remeteći je, mislila je da ušteđuje Sofki trud.

Uzalud joj je Sofka to prebacivala, ujutru se na nju ljutila kad bi videla da opet u postelju nije htela leći, ali ona jednako se izgovarala: da zato nije legla u postelju, što joj se san razbio, te nije mogla spavati. A međutim, po njenoj izgužvanoj anteriji, po njenoj šamiji, već ulubljenoj, sasvim prilepljenoj oko vrata, slepoočnjače i potiljka, videlo se da leži i spava tako obučena, i to više postelje, u kutu, na jastuku. Sofka bi na tom jastuku, presavijenom za pod glavu, sutra videla udubljenja od njenih lakova, glave, kako je po njemu nički grčeći se ležala.

- Zašto mori, nano? Zašto ne legneš, ne raskomotiš se? Nazepšćeš, razbolećeš se - počela bi je tada Sofka na sav glas koreti, ne mogući od žalosti već da je gleda tako izgužvanu, izgubljenu i potonulu u neki strah, trepet.

Ali ona bi se jednako vajkala:

- A ne, ne, čedo. Leći ću ja, leći. Nego sam sinoć zaboravila. Slučajno se naslonila na taj jastuk, pa zadremala, zaspala.

Međutim cele noći nju Sofka čuje kako ne spava. Tiho, da Sofku ne uznemiri i probudi, ide po kući, kujni, i odjednom, zaboravivši se, svom dušom jaukne:

- Oh, prokleti!

I samo to. Ni ko proklet! Da li ceo svet ili samo oni muški: i Sofkin otac, i njen muž, pokojni Marko, pa sada i ovaj njen sin, Tomča.

Mučeći tako samu sebe, jednako bežeći od kuće, pade jednom u postelju i brzo, za nekoliko dana, izdahnu. Tomča, iako mu javiše, ne dođe na saranu. Odmah posle svekrvine smrti i sluga Arsa ode od kuće. Tobož ode natrag u selo, da traži i ubije onoga Ahmeta, gazdinog krvnika, dok u stvari otišao i on u han, kod Tomče, da se tamo nad ostalim slugama natresa, tražeći da ga, kao najstarijeg, dvore i služe, te tako Sofka potpuno sa kućom ostade sama. I to, što Sofka ostade sasvim sama, ne samo da bi gore, teže, nego čak i bolje i lakše, kako za nju tako i za njega, Tomču. On, nestankom materinim, kao zaradova se, jer se oseti sasvim slobodan. Otada on je, ne samo noću, nego i danju mogao dolaziti kući i sa Sofkom raditi šta hoće. A i za samu nju bilo je lakše što ona, posle svakog njegovog odlaska, gotovo luda od bolova a najviše od razdraženosti, sasvim je tad ostajala sama i ne imala da strepi da će je ko onakvu gledati. Jer on, iako pijan, ipak se nije dao prevariti kao drugi muževi kad je već grli, ljubi, nego bi naprotiv, uinat, da bi je još više namučio, onako razdraženu ostavljao, te bi ona po čitave dane i noći morala ležati, jednako odajući se piću, samo da bi se sasvim umrtvila.

Docnije, kako se pričalo, toliko je to išlo daleko, toliko je posle Tomčinog odlaska bivala luda, ne znala za sebe, da bi, onako pijana, noću padala i onda zvala sebi sluge. I zato su onda svi momci što bi služili kod nje morali uvek biti gluvonemi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #48 poslato: Januar 10, 2011, 10:34:33 pm »

*
BORA STANKOVIĆ — NEČISTA KRV


XXXIII
I ništa se ne desi. Još manje smrt da dođe. Čak počeše deca dolaziti i rađati se. Ali kakva deca, kakav porod! Jedini sin, prvenac, što je imao neke snage, jačine, dok su sva ostala bila sve bleđa, podbuhlija.

Ali to nju nije iznenađivalo. Sve joj je bilo tako jasno. Sve se, isto kao nekada, i sada ponavlja. Isto kao što od onog njihovog hadži-Trifuna njeni počeli da propadaju, tako, evo i ovde počinje od svekra joj, Marka, muža, Tomče, i same nje. A bar da se njome završi, nego se eto produžava njenom decom, unucima, praunucima. I ko zna, neka njena čukununuka, koja će se možda zvati i Sofkom, biće sigurno onako lepa, bujna, kao što ona beše, a ovako će i svršiti, ovako će za sve njih platiti glavom i nju, Sofku, babu svoju, proklinjati i kosti joj u grobu na miru ne ostavljati.

Tek što je ponoć prevalila. Jedva se nazire bunar, štala, okolni zid, a ostalo se još gubi u mraku. Iz one velike sobe, kroz široke, prizemne prozore, ulepljene mestimice počađavelom hartijom, dopire žuta, mrka svetlost. U kujni svetluca mala lampica, što je na stoličici blizu vrata. Gori ona tiho, mlako, šireći od sebe zadah prolivena gasa. Mada su odavno svi po kući budni, opet se niko živ ne pokazuje niti miče. Pa ni alat, već osedlan i sa crnom, zaraslom prugom od noža na svojim već starim ali još dosta jakim belim sapima, kao da ni on ne sme da rže i kopa nogom, već polako i jednoliko grize zob u zobnici, obešenoj mu o vrat, i sa prebačenom uzdom o unkaš čeka svoga gazdu, Tomču, da iziđe iz sobe, usedne na nj i otputuju u han. A iz te sobe još se ništa ne čuje do samo šuštanje haljina, silno udaranje pete o zemlju, o pod, da bi jače nalegle čizme na nogu, i ono, posle spavanja, tupo, kratko kašljanje. Sluga stoji na pragu od kujne, temenom se oduprevši o podvratnik, leđima jako pribivši se o prag. I tako zgrčen, kao priklješten, drži u jednoj ruci bisage, a u drugoj veliku i tešku postavljenu gunju. Netremice, sa strahom, pogleduje čas u onu veliku sobu, pazeći da se lampa na stoličici do vrata sobnih ne ugasi i da onda gazda izlazeći ne naiđe ovamo u mrak, čas opet ovamo, niže sebe, u sopčetu, ućutkujući probuđenu decu koja leže ispod jorgana i, probuđena, jedno drugom prete, kad koje počne glasnije da govori:

- A, a... de! Otac još nije otišao.

- Daj žilu! - ču se iz sobe Tomčin krupan glas.

Sluga brzo alatu prebaci preko sedla gunju i bisage. Provede ga i okrenu ulazu, od sedla jednu uzengiju poče tako da drži, kako bi Tomča, i ne gledajući, odmah u nju mogao da metne nogu, lako da uzjaše. I držeći jednom rukom alata za uzdu, a drugom uzengiju, pognut osta čekajući.

Zamalo, pa se ču škripa sobnih vrata i teški koraci u kujni i njegov uobičajeni pri polasku govor, naredbe, pretnje, što se odnosilo ne na njega, slugu, već tamo na "njih", Sofku, decu, kuću.

- Kaži onome slepcu (sinu), živ da me ne dočeka, ako čujem da se opet lunja i skita.

- Hoću, hoću! - izlazeći za njim iz sobe ču se kako Sofka odgovara slabim, ali postojanim glasom.

Sluzi zadrhta ruka kojom držaše uzengiju, jer se na pragu kujne zacrne on, Tomča. On je već bio valjda od mnogog jela i pića, pre vremena ugojen, sasvim debeo i jak. Prsa mu gojna kao u neke žene. Usta mu se gubila u zdepast, kratak vrat i podvoljak. Obučen u široke, ne čohane čakšire, u dolamu, sa silavom, čizmama više kolena i crnom šubarom.

Onako jak i mrk još jače odudari osvetljen ostrag onom lampom koju je Sofka uzela sa stoličice do sobnih vrata i držala je više svoje i više njegove glave, svetleći mu put.

Sluga, pošto još jednom baci prestrašen pogled po konju, da nije štogod zaboravio, privede alata, gurnu onu uzengiju na Tomčinu nogu koju ovaj beše samo podigao, pa onda brzo pređe na drugu stranu, obisnu se o sedlo, te Tomča sigurno i lako uzjaha. I kad uzjaha poče se utopljavati, zaogrćući se dobro gunjom, uvijajući noge, kolena i probajući falje na pištoljima, da barut nije ukvašen. Sluga za to vreme otrča do kapije, otvori je, i osta da drži razjapljena krila. Tomča, pošto se dobro uvi, oseti na konju sigurno, utopljeno, uze dizgine i, prekrstivši se, a ne rukovavši se sa Sofkom, pođe.

- Zbogom!

- Srećan ti put! - otpozdravi ga Sofka i osta svetleći, dok se on, odudarajući od alata, i nijajući se na njemu sigurno, jako, ne izgubi na kapiji.

Tek kada Sofka ču kako sluga tamo za njim zatvori kapiju, vrati se ona polako u kujnu koja već beše osvetljena od ognja što ga deca raščarkala i već se načetila od njega, pa onako sanjiva, drljava, posuta koncima i pramenovima vune i pamuka od spavaćih haljina, zapretala bose noge i pepeo oko ognjišta, gledajući oko sebe veselo i slobodno. Sofka ih poče kao uvek grditi. Zatim uđe u onu veliku sobu i vrati se iz nje vukući za sobom jastuk koji podvi i sede na nj pri ognjištu. Posle u jednom džezvetu pristavi kafu a u drugom poče da greje rakiju. Deca, znajući da im neće dati od toga što kuva, počeše otvarati kovčeg do zida. I podupirući svojim glavicama njegov veliki, težak i star poklopac, izvlačili su iz kovčega komađe hleba, koje su grizli nemarljivo, vitlajući se po kujni, sobi, odlazeći osobito u onu veliku, očevu, u koju dosada nisu smeli da privire, i sa nasladom otuda sobom izvlačeći jastuke, ponjave i drugo. Ona kao da to nije ni primećivala. Pokatkad samo bi se trgla i, videvši šta rade, planula bi i udarila bi koje od njih bilo papučom, nanulom i svačim što bi našla oko sebe, i onda bi ih opet ostavljala na miru. Sluga, pošto je bio zatvorio kapiju, donese naramak drva i sede i on do ognjišta. Razuzuri se. Izu opanke i poče, zadižući i zagoljujući do kolena noge, da čisti slame iz nogavica. Utom već je i dan svitao. Modrina zore poče probijati odozgo, kroz badže, i lomiti se sa svetlošću ognja. Iz komšiluka čuli su se udarci sekira, škripa đermova, kloparanje nanula po kaldrmisanim avlijama, a iz čaršije, gde je velika kapija i kafana, na mahove poče dopirati otegnuto prodavanje salepa, i vika simidžija, i jak, oštar zadah od upaljenog uglja po mangalima ispred dućana. Ovamo kroz kapidžik već počeše dolaziti iz komšiluka žene na bunar. I po graji dece videle bi da je on, Tomča, već otišao; zato ostavljajući testije oko bunara, sasvim slobodno počeše ulaziti ovamo, kod Sofke, da piju kafu, sede, i zađu toliko u razgovor, da onda moraju iz njinih kuća po nekoliko puta decu da šalju po njih.

Međutim sama Sofka odavno se osuši. Nekadašnja njena tanka i vitka polovina izvila se, te joj kao grba štrči i odudara od nje. Crne joj oči ušle, nos joj se izvukao i utanačio, a slepoočnjače joj se izoštrile i kao prišle, stisle se jedna drugoj; samo joj usta još onako tanka, vlažna i sveža. Ide polako. Nikuda se ne žuri, već nesigurnim koracima s uvučenim rukama u nedra, te joj košulja na grudima uvek nabrana, skupljena i prljava. Nećete je nikad videti da jede. Gotovo nikad ništa. Samo što pije kafu i uvek vezuje čelo maramom, stežući jako na slepoočnjačama kolute crna luka, posute kafom. Po ceo dan tako provede sedeći do ognjišta u kujni, nagnuta nad njim, čeprkajući mašicom, odvajajući kupice ugašenog žara, onda po čistom i mrkom pepelu povlačeći neke meke, nežne poteze. Iz toga ako bi je tek koja komšika trgla. Zamrsilo joj se platno i zove je da ga ona odmrsi. Sofka odmah odlazi. Na prvi pogled vidi gde je pređa zamršena, i sigurno, slobodno, ne otkinuvši ni jednu žicu, raspravi je, pa čak, kao da to nije tuđ posao, već njen, seda u razboj i produži da ona tka. Ali to biva malo. Brzo se kao umori i onda se diže i odlazi drugoj komšinici. Tako celog dana ide od kuće do kuće, provlačeći se kroz kapidžike. Izredi celu mahalu i opet se vraća kući, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srče je polako, odmereno, oblizujući svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne.
Sačuvana
Stranice: « 1 2 3   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: