Novica Tadić (1949—2011)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Novica Tadić (1949—2011)  (Pročitano 17204 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 18, 2010, 05:15:46 pm »

*




NOVICA  T A D I Ć
(Smriječan, 17.07.1949 — Zemun, 23.01.2011)

Novica Tadić rođen je 17. jula 1949. godine u selu Smriječnu kod Plužina (Crna Gora). Gimnaziju je završio u Nikšiću, a potom upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, gde je apsolvirao na grupi za filozofiju.

Objavio je više knjiga poezije: Prisustva (1974), Smrt u stolici (1975), Ždrelo (1981), Ognjena kokoš (1982), Pogani jezik (1984), Ruglo (1987), Pesme (1988, 1989), O bratu, sestri i oblaku (1988), Kobac (1990), Ulica (1990), Noćna svita (1990), Kobac (1990), Kraj godine (1993), Napast (1994), Potukač (1994), Ulica i potukač (1999), Nepotrebni saputnici (1999), Okrilje (2001), Tamne stvari (2003), Neznan (2006), Lutajući oganj (2007), Izabrane pesme (2009).

Za svoju poeziju dobio je brojne nagrade: "Ljubiša Jocić", "Milan Rakić", "Stanislav Vinaver", Zmajevu nagradu Matice srpske, Disovu nagradu, zatim nagrade "Branko Ćopić" i "Đura Jakšić". Za zbirku pesama Neznan, koja je proglašena za najbolju knjigu u 2006. godini, dobio je prestižnu književnu nagradu "Meša Selimović".

Pesme su mu prevođene na engleski i francuski, a zastupljen je u mnogim antologijama srpske i svetske poezije.

Bio je urednik "Književne reči" (10 godina), "Vidika", glavni i odgovorni urednik u Izdavačkom preduzeću "Rad", kao i glavni urednik "Književne kritike".



REČ PESNIKA

"Pesničke knjige se zaobilaze, a društvenu pažnju imaju osrednje knjige, ljubići i trač književnost. Izdavači su otvorili vrata toj vrsti literature. Ako neko sasvim preuzme prostor, onda istiskuje nešto što je suština književnosti, a to je poezija... Naša pezija danas se nalazi u evropskom vrhu. Ali, poezija ne privlači pažnju. Ona nije za pompu. Ona je slična molitvi. Ne molimo se bučno, tako i ne pišemo bučno. Pesnik je čovek margine. Ali, to što se ponaša marginalno, ne znači da njegova dela treba da se tretiraju marginalno.
"Večernje novosti"

"Samo me humor izvlači u jezik, u jezičku igru, a ako nema igre, onda nema ni glavnog motiva zbog kojeg pišem."
Na dodeli nagrade "Meša Selimović" Kraljevo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 18, 2010, 05:16:20 pm »

**

PRED LICEM TLAČITELJSKOG SVETA

(Novica Tadić Neznan, Zavod za udžbenike, Beograd, 2006)


Tumač poezije Novice Tadića, koji bi naumio da se posluži analogijom kao svojevrsnom prečicom, želeći da tu poeziju posredno približi i pojasni savremenicima, verovatno bi smatrao da je postigao svoj cilj usklikujući da je Tadić u našoj poeziji ono što su Dado Đurić i Ljuba Popović u slikarstvu. Drugim rečima, Tadić bi se, shodno ponuđenoj analogiji, svrstavao u soj umetnika sklonih da pojavni svet preispituju kao naročitu vrstu predstave — svoj opsesivni "tamni predmet". Na to bi se moglo nadovezati razglabanje o estetici ružnog i njenom legitimnom književnom udelu počev od Bodlera, uz istovremeno insistiranje na fantazmagoričnom novostvorenom svetu, osobenoj imaginativnoj "prerađevini" iznedrenoj iz materije pozne urbane civilizacije.

U brojnim dosad objavljenim pesničkim knjigama, Novica Tadić je predan oblikovanju veoma kompaktnog (semantičkog, simbološkog, novomitskog, logičko-psihološkog, ontološki relevantnog...) "materijala". To nas upućuje na zaključak da se može govoriti o osobenom, visoko individualizovanom i u znatnome smislu celovitom, zaokruženom (književni tehnolozi bi rekli dosledno izvedenom) poetskom svetu kao tvorevini i više no prepoznatljivoj "svojini" našega pesnika. Skeptičniji bi na ovo svakako nadodali da je u Tadićevom mnogoknjižju bilo i varijacija, prepevavanja i dopevavanja vlastitih motiva. Ta opaska verovatno mestimice stoji, baš kao što se, naporedo sa njom, mora da ukaže i na pomeranje "lestvice" naviše, takođe očito u rasponu između pojedinačnih naslova.

Nakon svega dosad naznačenog, knjiga Neznan nam se ukazuje kao visoko harmonizovan, gotovo "kanonski oblik" u Tadićevom opusu. Njome dominira srećna mera, saodnos "unutarnjeg" i "spoljnog", to jest Tadićevog poetskog sveta i sveta uopšte uzev (podrazumevajući da potonji ima kako elemente pojave, tako i predstave).

Spomenuto podrazumevanje od izuzetnog je značaja pri nastanku i pri poimanju Tadićeve poezije. Pri tome valja imati na umu da je poetski subjekat u njoj izuzetno bitan, nalik nekoj vrsti "konstante". On, uostalom, emanira ili se ka njemu usredotočuju sva zbivanja, sve verbalne "akcije". Tretiran kao žrtva prevrtljivih spoljnih "sila" i sam je, delom, nalik žrecu i volšebniku upravo zato što zna da o istome govori u isti mah kao o pojavi i kao o predstavi, a ujedno i da razdvaja ili hotimice "brka" odgovarajuće relacije.

Da odmah naglasim: nema tu ničega kriptogramskog, nečitljivog ili striktno fantastičkog. Tadićeve poetske "operacije" im daju mnogo pouzdanija obeležja logičko-ontološke "igre". To nam posvedočuju već početni stihovi pesme Prolaznik, prve pesme u knjizi Neznan.

Oni glase:

Čim sam izašao na ulicu,
umnožio sam se,
i krenuo na razne strane.


"Prevodeći" ovo mesto na racionalan, nepoetski jezik primetićemo kako je reč o prividno volšebnom ("umnožio sam se") "pretvaranju" individue u mnoštvo, pojedinca i njegove smosvesti u amorfnu uličnu masu čije je jedino opšte svojstvo ("mera") kretanje, makar delovalo i haotično, bezglavo.

Naravno, da se ostalo samo pri tome obrtu pesme ne bi ni bilo. Celinu — kompleksnu smisaonost — gradi sve ono što u pesmi dalje sledi.

U narednoj pesmi (Nakit) Tadić pojavu — uličnog prodavca bižuterije — uznosi do visoko simbolizovane predstave. Shodno pesnikovoj poetskoj figuri ulični prodavac se preobražava u simboličku predstavu, "lik" iz arsenala novih, urbanih mitova. Sama suprotnost haotičnom kretanju mase, on nalikuje na stub i živi spomenik, a čitav ovaj asocijativni krug aktiviran je posredstvom izolovanog, ključnog detalja: jeftini nakit visi uličnome prodavcu "sa ispružene ruke, kao grozd".

Probran "floralni detalj" ne služi, dakle, za puku demonstraciju moći pesnikove percepcije. On je ovde direktna veza s antičkom plastikom a njeno povratno dejstvo podaruje mitsku auru profanoj pojavi uličnog prodavca.

Naravno da osobena, osobeno istančana percepcija jeste zaloga i "poluga" ovakvih metamorfoza ali ona, sama po sebi, nije dovoljna. Njena nadopuna vazda su postupci nalik opisanom — interakcije brze poput rezova — ukrštaji i zamene-razmene svojstava prepoznatljivih pojava i mnogostrukih nadograđenih predstava. Na pesnički način, odnosno poetskim sredstvima, njima je često obuhvaćena i sfera onoga što se, inače, disciplinarno naziva, i podrazumeva pod etičko-aksiološkim kategorijama. Međutim, budući da je o poeziji reč, reč je i o nečemu što valja shvatiti uslovno, to jest staviti pod navodnike. U osnovi se ipak može govoriti o "kategorijama" Dobra i Zla, pri čemu je po našem pesniku, baš kao i po tolikim drugim autorima u kontekstu svetske literature, Zlo premoćno, večno, univerzalno i nesavladivo.

Primera, "dokaza" za poslednju tvrdnju ne samo u knjizi Neznan nego i u kompletnom Tadićevom opusu ima toliko da ih je naprosto nepotrebno navoditi. Zato će spomenuti tek (indikativni) naslov Na zlo okrećeš (Neznan, str. 11).

Posebnu pažnju ovog čitaoca privukla je pesma koja već naslovom tematizuje "plemenske pesme", one kakve se "u predvečerje" ore "iz solitera". Tadić ih je, u poenti, imenovao slikom strašne pletenice uzvinute prema nebu, što to pevanje u mnogo čemu i jeste — strasna, u transu zaridana i klicana, surova i sirova plemenska "molitva", nipošto atavizam već kod, "šifra" izvorne divljine.

Predstava o nadmoći Zla otvara prostor za brojne "intervencije" zlih sila — veštaca, veštica i volšebnika koji u Tadićevu poeziju ne nahrupljuju neposredno iz folklorno-fantazmagoričnog nasleđa.

Kada ih pesnik doslovce imenuje, njihovi "zubi" nekako otupe a uloga se literarizuje. Zle nemani u Tadićevoj poeziji uopšte uzev znatno su upečatljivije kada nastupaju kao neimenovane tamne sile ponikle na bunjištima i razbojištima novog, urbanog mita, mita o megalopolisu koji je naprečac postao strašna, nesavladiva java. To je tle iz kojeg pesnik iznedruje brojne, ne samo himerične pretnje, pa tako i onu shodno kojoj stepenice namah liče na zupce preteći naoštrene i zaošijane testere (pesma Preko zubaca).

Temeljna eksplikacija pesme Vatra (motiv: spaljivanje prepiske) pokazala bi da je u identifikaciji poetskog subjekta s "hrpom/listina požutelih" — posredstvom plamena što jednako sažiže papir i fakta minulog života — sadržana građa čitavoga romana. Obrte koji su u pesmi ostvareni neću ni pokušati da opisujem ili nabrajam jer bi to samo vodilo kvarenju i razvodnjavanju estetskog učinka. Vatra je pesma antologijske vrednosti, a ne manje vrednih pesama u knjizi Neznan ima u lepom broju.

Lovci na duše krstare gradskim parkom,
nude brošure u kojima je zapisano
sve o pravoj veri i spasenju


čitamo kao potencijalno ironični "opis" na početku pesme Lovci na duše. Poetski subjekat je, avaj, zaboravio naočare! Ironično plasirani "inhibitorni faktor" udaljiće ga — ko zna po koji put — od odgovornog truda na spasenju duše.

Odnosno, kako doslovce čitamo:

te tako mi i danas umaknu
ono o čemu najmanje mislim
i čemu se najmanje nadam.


Da nema navedenih stihova, poente pesme Lovci na duše, ona bi bila tek skica i ironični "komentar". Zaključni obrti, međutim, sažimaju čitav mali "traktat". A on je, dalje "objašnjenje" delikatnih razloga zbog kojih je Zlo dominanta u prirodi sveta i moderne civilizacije.

Dualističko ustrojstvo sveta — još jedan razlog da se pojave pretvaraju u himerične i manje himerične, određenije predstave — pogotovu je naglašeno u pesmi Brojanica a ideja o stvaranju novoga čoveka, taj toliko zloupotrebljavani ideologem, prevedena je na egzistencijalni plan i majstorski "preispitana" u kontekstu pesme Posle besane noći.

Ljudi u obrtnim vratima još jedno su uzorno (antologijsko!) ostvarenje. Mehanička urbana vrteška, taj pragmatični izum naciljan na što brži protok ljudi, viđena je, to jest razobličena i preimenovana u mlin:

Vrata se okreću,
sve je u pokretu, svi smo u mlinu.

Od nas se ludo brašno
za pekaru nekog đavola pravi.


Pojavila se tu i primesa "crne bajke" ali se čini značajnijim što je demistifikovan pokret, kretanje (akcija i mit akcije kao nešto već po sebi "pozitivno" i "dobro" tako da, bezmalo, zaslužuje apriornu pohvalu). Ovo je i primer poetske "aktuelnosti" na način Novice Tadića. Ogledana je u načinjanju a počesto i razaranju mentalnih stereotnpa, u sumnji u smisao i istinitost (valjanost) vidljivog i pojavnog po sebi, tek stoga što je reč o vidljivom i pojavnom.

U knjizi Neznan postoje dva ključna mesta, dve "premise" koje izvrsno ilustruju svekoliko Tadićevo stanovište. Prvu nudi stih "da mudrost počinje gde i ludost, van pameti" (pesma Gatka o posuđu). Drugu zastupa minijatura sa samog kraja knjige, pesma Ništa nije prećutano:

Ništa nije prećutano.
Sve je već rečeno i izgubljeno.


Izvesno, neću pogrešiti niti preterati ukoliko zaključim da tako mora da govori dosledni poetski skeptik, žrec i žrtva na razbojištu pojava i predstava, tog dvogubog lica tlačiteljskog sveta.


Srba Ignjatović
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradina"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 18, 2010, 05:17:11 pm »

**
Stihovi Novica Tadić
NA DRUGOM MESTU


ZNACI

Na stubovima uličnih svetiljki
na zidovima zgrada
u podzemnom prolazu
na kontejneru zelenom
u haustoru

sramotne i uvredljive reči
znaci su koji te vode
do tvojih vrata, koja ti nema ko otvoriti.



NA DRUGOM MESTU

Kad se bolje pogleda,
ti hoćeš da se s tobom
na drugom mestu sretnem.

Iza planina, iza oblaka,
iza legende o tebi.

Tamo ću tvoje zle reči
lakše podneti.

Tvoju besedu protiv mene
do kraja saslušati.

Jer, tvoje su ovce ovde,
a jagnjad na nebesima.

Kako si se podelila,
tako si i odabrala sebe.



PRED TOBOM SAN

Kosa ti je rđa, prah,
oči šuplje,
lice u ritama.

Jezik ti je isplažen,
crven, zažaren.

Ždrelo ti se otvorilo, pakleno.

Bačve su ti
pune jeda, zelenog.

Dah ti se račva,
i na mene plamen baca.





Fotografija: Blic

[postavljeno 01.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 18, 2010, 05:19:00 pm »

*
Stihovi Novica Tadić


POSLE BOLESTI

Posle kratke i teške
bolesti,
on zapisa stih
plamen i besmislen.

Gledao je i čitao.
Čitao, gledao, stenjao.
Nije mogao da poveruje,
pa pozva prve susede.

Susedi ko susedi,
sede i goste se.

Kao i obično,
na poeziju gledaju belo.
Pesma je tamni prirast.



NAŠ ŽIVOT

Tri dana i tri noći
trajao je naš život,
ne duže.

Sad smo mali duhovi u nigdini.

Ne znamo kako smo se ovde obreli
ni kud ćemo dalje kad nam istekne tren.



ŽALBA, 3

Ništa mi ne polazi za rukom.
Potamneh od vaše svetlosti, dobri ljudi.
Moj život nije veličanstven.
Nestaće on u dahu vetra.

Iz duboke usamljenosti
Gledam vas suznim očima.
Sa štrcaljkama i oštricama,
O, stovrazi, o, repati!

Mnoge ste mi nevolje
I žalosti pripravili.
Tuga se tugom hrani.
Zlu se raduje grbavi baštovan.

Malo je utešnih reči,
I sve su davno izgovorene.
Smrt, belokosa senka moja,
Doći će po mene, i odvešće me.



AŠOV

Živeti bez ikakvih vesti,
u seoskoj zabiti,
kao svaki crni i nesretni.

Otići u grad i kupiti ašov,
kao onaj koji vrt obdelava.

Naći svoje skromno mesto
na seoskom groblju,
zamahnuti,
iskopati sebi grob.

Majstorisati, ukrašavati, pisati.

Naći svoje skromno mesto
u pomahnitalom svetu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 18, 2010, 05:19:30 pm »

**
Stihovi Novica Tadić


MODERNA MEŠINA

Moderna mešina
duva mi u lice
mirise i reči prazne.

Ona ima ručice kojima okolo grabi,
i svoju nutrinu gladnu,
od svega na svetu, samo vazduh trpa.

Meka je i modra njena kosa,
rasuta u pramenove.

Obla su njena ramena,
obrazi okrugli.

Bistre su njene oči,
a njima ništa ne vidi
dok se u svetlosti dnevnoj kupa.


NA STANICI, SAN

Sedim, ruku skrštenih,
na svom prtljagu,
malen, zguren, siv.

Nikoga ništa ne pitam.
Nikoga ne čekam.

Ne znam odakle sam došao
ni kuda sam to krenuo.

U sanduku su moje knjige.
U koferu su moje košulje.

Sve sam spakovao što sam imao.

Na glavi mi
šarena kapa,
moj ponos i radost velika.


SAZRELO NEŠTO

Sazrelo nešto

ni za crva dom
ni za čoveka plod

raslo na
grani
koju ne prepoznajem

u vrtu
na kraju grada

pod tamnim
prozorima


POVEROVAH PRODAVAČICI UZDAHA

Poverovah prodavačici uzdaha
i njene uzdahe kupih.
Bogat sam, debeo i
prevaren.
Imam njene mnogobrojne uzdahe
među njima živim i uzdišem.


PROLAZNIK

Čim sam izašao na ulicu,
umnožio sam se,
i krenuo na razne strane.

Pevušio sam kroz nos,
i radosno okolo pogledao.

Niko me nigde nije čekao,
a u naručje sam nečije hrlio.

Na cipelama,
ogledalca sam imao.

U njima su se videli
vrhovi solitera
i modro nebo bez oblaka.


PRED SUPERMARKETOM

Pred supermarketom našao sam
praznu kartonsku kutiju
i seo u nju.

Moja luda draga
ovuda će proći i mene kupiti.

Biću opet njen, zauvek njen.
Ona će me u naručju odneti, u noć.


IZ STARUDIJE

Iz nekakve starudije
(grozne olupine)
ljudi proviruju
Tuku se šakama po glavama
blebeću, plaze jezike

Krive usta
u svim pravcima

Trepću, cvile
zvukove puštaju

Mrdaju ušima
uvelim listovima bršljana


SMRT ME SPREMA

Smrt me sprema
i pakuje
u sapunsku kutiju

Oči mi mirišu
glas mi nestaje
a ruke se
na grudima sklapaju

Pored mene
sveća ne gori

Pored mene
kaplje
česma satanina


ZLOSLOV NEKI

Zloslov neki
reče da sam najgori
čovek na svetu

Ne valjam ništa
ni lule duvana
ni koliko crno ispod nokta
A odakle meni
crno ispod nokta
i belo okolo zenica

Upitah ga i oči
naglo otvorih


ZNAMENJA

Kukuriknu čovek
          u bifeu na uglu
suv list pade
          sa drveta u parku
niz ulicu
          vetar potera stare novine

uplašena mačka
          kroz pasaž pobeže
zaboravljena munja
          nad krovovima blesnu
sva znamenja
sabraše se
da najave letnju kišu


POSLE BESANE NOĆI

Posle besane noći
priđoh ogledalu i videh
poražavajući rezultat.
Videh ubledelo lice stranca,
duboku tugu u očima njegovim.
«Stvorio sam novog čoveka»,
prošaptah, namigujući onom u ogledalu.
Vratih se, zatim, u krevet,
da se odmorim
od dobro obavljenog noćnog posla.


ISUS
Isus
Isus naš
Isus naš jastuče za igle


NOVI STANAR

Novi stanar uselio se u moj stih
i tamo otvorio devet očiju.
Sad sve vidi, i sve o meni zna.
Crno je njegovo znanje, tamne namere.
Jer, sve nešto krišom zapisuje,
i sam sebe po zažarenom čelu udara.


STRAŠAN DOŽIVLJAJ

Seo sam na klupu u parku
pored nepoznate osobe,
i nisam znao kako da počnem razgovor.
Samo me obli hladan znoj;
zakolutam očima, zamahnem rukama
kao da ću da ustanem
i krenem nekud za svojim poslom.
Ali, sve beše uzalud,
sva ta nazovi priprema za polazak.
I sve tako, dok onaj ne ustade,
pogleda me i ode,
podižući okovratni, šepajući.


MALO SU MI DOSAĐIVALI

Malo su mi dosađivali,
ali sad znam ko su.
Oni su pristalice kostur-kolovođe.
Oni jedu sa trulih trpeza;
oni piju iz gubavih čaša.
Blago tebi koji si daleko, za bregovima.
Ne slušaš skotova pisku i stenjanje.
Blago tvojoj duši, koja leti, koja peva.


URBANA KIŠA

Daleko odavde, u drugom delu grada,
kiša pada iz zemlje i kamene ptice
uzleću. Mene, u bedi ležećeg,
sto ljutih muka satire. Grčevi moji
strele bi preko krovova odapinjali,
prema oblacima, snovima vodenim.
Ali, sve dok ne odem na večni počin,
nikome ništa neću uzvratiti, reći,
jer sveti mi se strašno sve što
kažem. Reči me tuku. Pomisli bičuju.
Malene snage, zguren, u kap se savijam.


PORTRET

Petli poju. Ja sam sada
moj portret na zidu.

Svečano odeven, sedim
na stolici. Pogled mi
na sobni pod pada,
na staro poprište.

U sobi nikog nema.
Svi su nekud otišli.
Na njivama rade,
u voćnjacima ili baštama.

Ili na groblju leže, kao ja.


HVALITE ME POSLE SMRTI

Hvalite me posle smrti.
Biću tada varnica
ognja paklenog, ili takvo
(ništavno i neuhvatljivo)
štogod.
Hvalite me posle smrti.
Znam, vi to možete.
Vi ste uvežbani i spremni.
Vi pevate u crnim horovima.


Stihovi preuzeti iz časopisa za srpski jezik, književnost i kulturu "Slovo" | Godina VIII | Broj 29—30 Nikšić, februar, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 18, 2010, 05:19:53 pm »

*
Stihovi Novica Tadić


PUSTAHIJA

Ja sam svrgnuti ja sam zloduh
Ja sam pustahija od pustahija svih
Rešio sam sve zagonetke
I sam postao nedokučiva tajna

Moji zapenjeni izvršioci
Na dnu pakla posluju
U kutijici držim zmijca sklupčanog
Pod noktom mlad mesec

Svrdlam kao pas zapišavam kao pas
Po zidovima škrabam
Krivim nožem odsecam uši i noseve
Pljujem na vedre ikone

Moji prislužnici u mračnoj su mojoj službi
Moji majstori u moje ime majstorišu
Moji pakleni šegrti moje žrtve turpijaju
Mojih dvanaest miševa uz moja kolena skaču



DOLAZE PO MENE

Dolaze po mene tri ratnika pod maskama
i pružaju mi odeću
od starih vreća sašivenu

O to je tvoja nova uniforma — kažu
O to je moja nova uniforma — kažem
Svi vide tvoju novu uniformu — kažu
Svi vide moju novu uniformu — kažem

U njoj ću godinama
nepoznatoj otadžbini služiti

Boriću se, ako treba, do poslednje
kapi krvi

Biću odan



ĐAVOLAK

Tu da ćutiš da repom ne mrdneš
papcima zlatnim ušima jezikom
jer još te nisam pozvao
jer još te nisam ošinuo konopom

Tu da ćutiš tu da spavaš
tu da piješ mleko majčino
dok ti pletilje anđeoske
košuljicu od reči prečistih
ne ispletu
visoko u plavetnilu, iznad oblaka

Tu da ćutiš tu da čekaš
zguren na polici s crnim pločama



GATKA O PEPELU

Prosejan pepeo, sivu tvar
nekad su bacali u oči
da bi onesposobili, a onda
opljačkali, oteli.

Danas fini pepeo
od ekrana veje;
sipi i danju i noću.

Svi nastoje da ti vrate vid,
da te iz slepila izvedu.
Da te iz slepila izvedu
i u drugo slepilo uvedu.

Ne mogu da otrpe
da ti zaslepljene oči same krenu
uz čelo, i pod kapu se sklone.
Da tamo, u zao čas, progledaju.



ZASPAO SAM I USNIO

Zaspao sam i usnio
grozan san:

Ja, duša prokleta,
ne pripadam horovima
već ognjevima.

Ja, duša prokleta,
prokleta i trikleta,
lutam okolo, nem.

A svet je ogrezao
u zlu,
i duhovi zlobe caruju.



ZAGLUŠEN, IDEM ULICOM

Zaglušen, idem ulicom,
umoran se vraćam kući.

Nedavno sam izašao iz bolnice.
Opet sam prigrlio život.
Prigrlio pepeo i ništa.

Imao sam misao
da svega imam u izobilju,
da sam mlad i čio
i da se ne rađam od nesreće.

Ali, sada sam ovde
i ružne snove sanjam.
Sad sam zaglušen,
sad se vraćam kući.



LJUDI U OBRTNIM VRATIMA

Ljudi u obrtnim vratima
moji su najbliži rođaci.

Uzrujana lica,
koja nikad nisam video,
približavaju mi se i
nestaju.

Tek poneko rekao bi mi ponešto,
ali kao da, u poslednjem
trenutku, odustane.

Nema se tu šta reći.

Vrata se okreću,
sve je u pokretu, svi smo u mlinu.

Od nas se ludo brašno
za pekaru nekog đavola pravi.



OTIŠLI SU SVI SVETI

Otišli su svi sveti,
I mi smo seli
Za njihov sto.

Mi, odasvud prispeli
Starci i starice,
Kepeci i nakaze.

Noć bez zvezda
U krošnjama šumori.
Njišu se niske grane.

Kad kucne tamni čas,
Zloba će naša
U nama zablistati.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 05, 2011, 04:39:23 pm »

**
Stihovi Novica Tadić


PRIZIVANJE NOĆI

1
 
U Gradu u velikom vražjem Ždrelu
gde umirem na sva usta
rugoba poslednja, izobličenje
svih izobličenja ja sam
 
O brate moj od tuđe majke
javlja se evo Ognjena Kokoš
na ravnom krovu gore ispod sitnog sata
poslednja jagoda uzreva
 
Kroz predvečernju izmaglicu, čađ, dim i viku
stođavo jedan ćereta
na vitke barske stolice
barske ptice sleću
 
kako bi me minuli predvečernji krici
kako bi me minulo
o dođi već bliska noći
od čiste vode što si
strašnija
 
2
 
U gradu u velikom vražjem Ždrelu
gde nesreće se moje mreste
u bari ja sam barsko svetlo
bezumlju uzrok bezuman
 
Pored zidova kad odvode me
u sumrak tihe sumrak-želje
na trgu kroz dim tutnjavu i vrevu
prosevne opet Zlatna Maska

A ničiji sin, utvara, samotni skot
stepeništem lagano slazi
u gomilu u otvoren
pre noći mračan rečnik
 
Kako bi me minuli predvečernji krici
kako bi me minuli
O dođi već bliska noći
od grobne zemlje
što si strašnija.
 

RIBLJE KOSTI
 
Probijao sam se mučno ulicom
sa dušom dušmankom pod jezikom
njuška mi se rastezala grčila
nepojmljive kerefeke izvodila
kreveljio sam se bekeljio plazio
kao da sam po ribljim kostima gazio
 
Očni su mi kapci smolom goreli
lanjski su me snegovi žegli boleli
ruke su se same na grudima krstile
meduze su me silno pekle brstile
kreveljio sam se bekeljio plazio
kao da sam po ribljim kostima gazio
 
Šija mi je u vazduhu cvrčala
dušmanka je sama sa sobom pričala
prsti su mi u džepovima ječali
ljudi su mi na kotlove paklene ličili
kreveljio sam se bekeljio plazio
kao da sam po ribljim kostima gazio
 

VILINE VODE
 
Ovde grad iznosi
svoje čaše pune smeća, korpe, crne kese
ovde se godišnji suncokret
u riđe neko ulje satire
Ovde sam se i ja, gubav
ničiji sin i ničiji brat
ničije zemlje crni stub
po drugi put rodio

Ovde za mnom
i kao moje mnogobrojne majke
vrane podskakuju
Ovde ću odrasti
sa velikim krstom na temenu
Ovde ću dragu naći
lepoticu s kosom od žice i stakla
Ovuda jagnje luta
 

NOVI STANAR
 
Novi stanar uselio se u moj stih
i tamo otvorio devet očiju.
Sad sve vidi, i sve o meni zna.
 
Crno je njegovo znanje, tamne namere.
Jer, sve nešto krišom zapisuje,
i sam sebe po zažarenom čelu udara.
 

BOŽE BLAGI I PREBLAGI
 
Bože blagi i preblagi,
dotrajavam zemaljski vek.
 
Ustaju misli na mene,
vojuju protiv mene zle.
 
Umujem neka grdna umovanja.
Iz njih crni pas istrči
i laje na zvezde.
 
U mome vrtu grana se prelomila.
Strašan je to znak od Tebe.
 
Jer ističe vreme za pokajanje,
pomiluj mene palog.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 18, 2012, 11:08:46 pm »

*

LJUDI ŽIVE IZMEĐU NEBA I ZEMLJE

Pesnik Novica Tadić sahranjen je danas na Novom bežanijskom groblju u Beogradu u prisustvu najuglednijih književnika, a poslednjem ispraćaju prisustvovao je i predsednik Srbije Boris Tadić sa majkom Nevenkom.

Od Tadića (1949—2011), lucidnog pesnika koji se razlikovao od svih savremenika i bio jedinstven u svemu što je činio, koji je živeo za poeziju i svojim životom potvrdjivao svoje stihove koji su ga uvrstili u najuži krug najboljih pesnika druge polovine 20.veka i našeg vremena, u ime Srpskog književnog društva oprostio se Gojko Božović.

"Tih i nenametljiv, neumešan u dnevne stvari, bez ikakve sujete, oličavao je najredje i najbolje ljudske vrednosti. Prolazio je gradom koga je preselio u vrhunsku poeziju i za koga je učinio najviše što može jedan pesnik, pretvarajući ga u pesnički toponim prvoga reda, u isti mah neponovljivo univerzalan i čudesno konkretan", kazao je Božović.
  
U ime Udruženja književnika Srbije od pesnika Tadića oprostio se prof. dr Jovan Delić rečima da je on na sveprisutno zlo odgovarao pisanjem poezije "iscedjene iz mraka kraja veka i naše novije istorije i patnje, iz svakodnevnih strahova".

U ime bratstva Tadića, od pesnika se, jednostavnim i dirljivim rečima, oprostio Radosav Tadić.

Novica Tadić je rođen u selu Smriječnu kod Plužina u Crnoj Gori. Gimnaziju je završio u Nikšiću, a potom upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, gde je apsolvirao na grupi za filozofiju.

Za svoju poeziju dobio je mnogobrojne nagrade: "Ljubiša Jocić", "Milan Rakić", "Stanislav Vinaver", Zmajevu nagradu Matice srpske, Disovu nagradu, zatim nagrade "Branko Ćopić" i "Đura Jakšić".

Za zbirku pesama "Neznan", koja je proglašena za najbolju knjigu u 2006. godini, dobio je prestižnu književnu nagradu "Meša Selimović".

Pesme su mu prevođene na engleski i francuski, a zastupljen je u mnogim antologijama srpske i svetske poezije.

Bio je urednik "Književne reči" (10 godina), "Vidika", glavni i odgovorni urednik u Izdavačkom preduzeću "Rad", kao i glavni urednik "Književne kritike".



PUNE RUKE POSLA

Tu si. Prispela si.
Tu si. Ima te
svuda, i pune su ti
ruke posla.

Razdireš, sečeš,
i krike
zatočene oslobađaš.

Ti si gospodarica
koja posluje.
Ti crni pokrov,
nežno,
preko sveta navlačiš.

(Iz knjige Novice Tadića "Tu sam, u tami", koju uskoro objavljuje biblioteka "Svetozar Marković" iz Zaječara)


KNJIGE NOVICE TADIĆA Objavio je više knjiga poezije: Prisustva (1974), Smrt u stolici (1975), Ždrelo (1981), Ognjena kokoš (1982), Pogani jezik (1984), Ruglo (1987), Pesme (1988, 1989), O bratu, sestri i oblaku (1989), Ulica (1990), Noćna svita (1990), Kobac (1990), Kraj godine (1993), Napast (1994), Potukač (1994), Ulica i potukač (1999), Nepotrebni saputnici (1999), Okrilje (2001), Tamne stvari (2003), Neznan (2006), Lutajući oganj (2007).

Tanjug | 29.01.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Mart 17, 2013, 06:39:41 pm »

**

NAD GROBOM PESNIKA NOVICE TADIĆA


Opraštamo se od jednog od najboljih među nama, na groblju na kraju grada, na kraju svijeta, na mjestu simboličnog imena, na Bežaniji, i to Novoj. Svježa humka na Novom bežanijskom groblju, pod sjenkom Neznani, to je ono što tebi i tvojoj poeziji priliči, Novice Tadiću, a ne Aleja zaslužnih građana i prividi prolazne slave. Daleko od zavičaja i Crne Gore, koje si nosio kao muku, kao svoju potajnu bolest, kao užas koji te razarao iznutra i sa kojim se nijesi mogao ni htio pomiriti. Neću tamo — i kraj, govorio si mi kad sam te molio da tvoje stihove govori Nebojša Dugalić u porti Pivskog manastira, da napravimo naučni skup o tvojoj poeziji. Ne mogu, govorio si kao kad se braniš od zalogaja koji ne može da primi tvoj napaćeni organizam, ne mogu kad se tamo desi svaki dan po jedna izdaja. Stid me pasji ubi od sebe i od drugoga. A ti si imao ljudskog stida za sve nas otuda. Ovo je mjesto za tebe, Novice — Novo bežanijsko groblje. Ni Zemun, ni Beograd, ni Crna Gora. A ipak "smrt u stolici".

Kako govoriti o tebi, napaćenom, izmučenom, a do juče živim moštima koje su hodale, a da ne ličiš na neko pticoliko čudovište iz tvoje poezije koje krešti nad velikim mrtvim pjesnikom? Kako ne pokvariti tvoj autentični, jezivo pošteni, poeziji predani asketski život, bez kompromisa, bez uzmaka, pa šta košta — da košta. Plaćaš glavom cijenu koju si sam postavio i koju te niko i ništa ne može sniziti, veliki i dragi moj mučeniče. Niko tebi nije mogao pomoći, ni najbliži, ni najmoćniji, jer ti nikakvu pomoć nijesi mogao prihvatiti. "Jes, pa da sjutra skoči na nos i meni i mom pomoćniku", govorio si. Živjeti autentično, makar to bilo na ivici života, pa makar to bilo "osamljivanje i uklanjanje od svijeta", pa makar to bilo neprilagođeno nikome i ničemu, nenormalno do izuzetnosti, ali autentično živjeti, po svome. Mnogi bi to htio kad bi to bilo lasno. A ti si htio i mogao, i klanjam ti se za to do dna tvoga otvorenog groba. Ti si to mnogo ljepše kazao:

"Živeti, autentično živeti. Iz autentičnog života iskrsavaju originalne ideje i mislivodilje kroz život i umetnost. Ako si pesnik i ćifta, nisi ni jedno ni drugo kako valja. Možda je to onda tvoja sreća, koja je gora od nesreće. Izloženost svemu i svačemu, otvorenost egzistencije, donose nam lucidne trenutke i uvide koje ne mogu imati "normalni ljudi". Normalan čovek je kornjača u oklopu, stegnut sa svih strana, trom i jalov."

I zato nijesi bio "normalan čovek", stegnuta kornjača u oklopu, jer nijesi bio ni trom ni jalov. Bio si nadnormalan i nadlucidan, težak i drag. Nijesi htio da budeš groteskno strašilo, "savremeni uznemireni čovek":

"Savremeni uznemireni čovek nema vremena ni za molitvu i dobre pomisli, a kako bi tek imao za poeziju. On, jutrom, prelazi ulicu, žuri, trči na posao i sa posla, huka ga nosi i ispunjava. Brzina i buka — samo to, po ceo dan. A kod kuće ga, naveče, čeka zmajevita žena, svake zlobe barjaktar. Žena ili praznina. A sutradan, opet isto. Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, u Evropu, a već ga je stigla Amerika. Još mu treba poezija, pa da presvisne."

Ti u takvo normalno jato nijesi htio, pa ko hoće i može s tobom — neka izvoli. Ti si negdje u daljini vidio sve samljeg Momčila Nastasijevića, plašeći se da jednoga dana ne izgubiš sposobnost za suzu i za osjećanje:

"Sve samlji... Tako je počeo svoju pesmu "Gospi" oboženi pesnik Momčilo Nastasijević. Izvanredan početak pesme, možda najbolji početni stih u srpskoj poeziji. A onda, u osami, obraćanje dragoj u pokoju, voljenoj ženi koja je daleko, u rajskim naseljima... Kome ću se, pak, ja obratiti, u usamljenosti, kad se sve utiša, i dok sve bude čekalo da progovorim?... Možda ću samo zaplakati u tišini, nemoćan za bilo kakvo osećanje..."

Sve samlji, sve nadnormalniji, gledao si kako tvoja "Ognjena kokoš" postaje dio naše ognjene stvarnosti u proljeće 1999. godine. Trebalo joj je petnaest godina da snese svoje Ognjeno jaje oplemenjeno osiromašenim uranijumom:

"To su one pesme koje se, izgleda, same napišu, jer nastaju iz opsesije, iz podsvesnog i nedokučivog. U vreme bombardovanja video sam mnoge vatrene kugle, i jednog dana rekoh, ni sam ne znam kome: "Eno, Ognjena Kokoš je snela Ognjeno Jaje, odmah iznad Zemuna, prema Batajnici". I preplakao sam taj dan, krijući suze."

Ti si, Novice, na sveprisutno zlo, na svakodnevnu apokalipsu, odgovarao pisanjem poezije iscijeđene iz mraka kraja vijeka i naše novije istorije i patnje, iz svakodnevnih strahova. Ti si sakupljao poeziju kao majke naše kišnicu, ispod strehe, ali straha — strehe. I cijenio si srpsku poeziju što je svjedočila o nečem potresnom i bolnom:

"Mi, srpski pesnici, našli smo se, u poslednjim godinama, u samom centru opštesvetskog zla. Otuda potiče i veličina savremene srpske poezije. I osrednja zbirka nekog srpskog pesnika, svedoči o nečem potresnom, bolnom. To je prednost koju smo svi mi imali, a nismo je tražili."

Ti si se, Novice, posljednje dvije decenije sve više približavao Bogu i pjesmi kao molitvi. Možda si to činio sve vrijeme, jer, evo, čitam i prepisujem tvoje rečenice:

"A najiskreniju molitvu upućuje pokajnik i grešnik."

"Apostol Pavle je rekao: Molite se neprestano. Ja, otkad znam za sebe, kao da neprestano plačem. Možda je moj neprestani plač moja neprestana molitva."

Jeste, i biće, dragi moj Novice, jer kako ti reče: "U svakoj nevolji ima prozraka koji nas opominju i izvode na pravi put.“ Taj put nikako nije u nekoj ideološkoj nadi. Ti si to briljantno formulisao:

"Ideološke nade su krvave magle nad narodima. Kroz patnju se stiže do očišćenja i vere."

Tvoje pjesme i molitve pisane su sa dna duše i spajaju pakao i nebo. Zato im se vjeruje.

Ne znam savremenog pjesnika veće skrušenosti i skromnosti. Šta bi činili drugi da im se na engleskom jeziku, u Americi, pojave dvije knjige poezije? I da im je prevodilac Čarls Simić? A Novica — ni prstom. Neka svak radi
svoj posao.

Odavno se on spremao za ovaj trenutak; odavno ga je očekivao. Mrtav i prije svoje smrti — taj monaški, svetosavski motiv provlači se kroz njegovu poeziju i razgovore o poeziji.

Zbogom, dragi Novice, i neka ti je laka ova bežanijska zemlja. Doviđenja na nekom novobežanijskom groblju. Jer sva
su naša groblja — novobežanijska.

Jovan Delić
29. januara 2011. godine, na Časne Verige

Tekst preuzet iz časopisa za srpski jezik, književnost i kulturu "Slovo" | Godina VIII | Broj 29—30 Nikšić, februar, 2011.

Prvih šest brojeva ovoga časopisa izišlo je pod imenom Raspeće jezika srpskoga. Časopis je nastao 2004. godine kao izraz otpora grupe nikšićkih srednjoškolskih profesora nasilju nad imenom srpskog jezika u Crnoj Gori. Od avgusta 2006. izlazi pod imenom Slovo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: April 21, 2013, 02:49:07 am »

*

SEĆANJE NA NOVICU TADIĆA

Na vest o smrti pesnika Novice Tadića (1949—2011), jednog od naših najautentičnijih poetskih glasova

"Vrijeme zemno" se za Novicu Tadića zaklopilo 23. januara 2011. godine. Tako se okončala jedna pesnička avantura koja je započela sedamdesetih godina 20. veka i koja se prvi put moćno objavila u knjizi "Prisustva" 1974. godine. Od tog davnog trenutka do ovih januarskih dana Novica Tadić je srpskoj književnosti priložio 15 pesničkih knjiga u kojima je opevao dramu čoveka koji živi u jednom i spolja i iznutra opustošenom svetu.

Ugledavši još u svojoj prvoj knjizi "tamnog penjača", to demonsko biće koje u naš svet ulazi da bi učinilo vidljivim ono što je nakazno, Novica Tadić je odmah pokazao da neće imati problem koji ima većina savremenih pesnika — problem zasnivanja individualnosti svog pesničkog glasa. On se, dakle, od samog početka predstavio kao pesnik koji ponire u jednu infernalnu sferu i koji želi da čitaocu pokaže ono što je najtamnije u svetu kroz koji prolazimo. Tako je Novica Tadić postao nastavljač onog moćnog toka u srpskoj kulturi koji, polazeći od vrlo drevnih predstava o zlu i njegovoj moći, tačnije o njegovoj vlasti nad slabim ljudskim bićem, nastoji da spoji ono što je bilo na početku sa onim što se objavljuje čoveku koji živi u modernom gradu, u tom "vražjem ždrelu", kako ga je Novica imenovao u jednoj svojoj pesmi.

Tom toku pripadaju i Momčilo Nastasijević i Vasko Popa i niz drugih pesnika. Za razliku od pesnika koji, bežeći od onoga što je strašno i tragičko u ljudskoj sudbini, pribegavaju raznim formalnim eksperimentima, Novica Tadić je od početka do kraja svog pesničkog delovanja boravio u tamnom vilajetu, osećajući životnu tragiku kao svakodnevni pejzaž. Kada kao čitaoci idemo od jedne Tadićeve knjige do druge, mi jednostavno bivamo zapanjeni ekspresivnošću slika demonskog lica sveta i dubinom ponora koju je ovaj pesnik naslućivao u samom srcu svega postojećeg. Suočen sa "kezilima", "grickalima" i "skakutanima", Novica Tadić je umeo da njihovom tamnom dejstvu u našem svetu suprotstavi jednu osobenu vrstu humora i groteske, čija je osnovna uloga da umanje ljudski strah od onoga što je nesaznajno a tako moćno. Ako postoji pesnik koji nije zazirao od doslednosti, to je bio Novica Tadić.

Njegov pesnički svet se menjao samo iznutra. Negde oko sredine njegovog pesničkog rada u njegove pesme počela je da prodire i snažna čežnja za nečim što je božansko po svojoj prirodi i poreklu. Onome ko je pao bio je potreban neko ko može da ga uspravi. Uvodeći u svoj pesnički svet i figure i sadržaje sakralnog, Novica Tadić je, nema sumnje, želeo da ukaže na unutarnju dramatičnost sveta u kome je došlo do nerazrešivog "ukrštaja suprotnih sila".

Govoreći o tome kako je poezija modernog doba izgubila mesto koje je u prethodnim epohama tako suvereno zaposedala, Hugo Fridrih je ukazao i na grešku koja takav odnos prema poeziji podrazumeva pošto dela velikih modernih pesnika "pokazuju da izražajna snaga lirike za duhovna raspoloženja sadašnjice nije manja od izražajne snage filozofije, romana, pozorišta, slikarstva i muzike".

Kao pesnik koji je živeo u dobu koje je i ljudskom duhu i onima koji ga danas reprezentuju priredilo mnoga poniženja, Novica Tadić je u svojoj poeziji dao jednu ponornu sliku užasa koji razgrađuje samu osnovu ljudskog života.

I što je ne manje važno, Novica Tadić je tragičnošću svog života, tragičnošću čije se razmere mogu naći samo u sudbinama velikih romantičara, barem savremenicima, ponudio jedan oblik biografske verifikacije dublje istinitosti svake svoje pesničke reči.

A kad njegovih savremenika više ne bude, Novica Tadić će biti ono što se tako rano moglo videti — jedan od najautentičnijih srpskih pesnika modernih vremena.


DRAGAN HAMOVIĆ: ČESTITI GLAS
Novica Tadić je bio najčestitiji, po svemu. Posledice svoga poštenja snosio je ćutke u sebi i tiho, među svojima. A velik jeste, već sada se može razabrati Tadićevo sigurno mesto među najvećima i najosobenijim u bogatom srpskom pesničkom veku za nama. Za svaku mukotrpnu reč imao je tvrdo jemstvo u raspinjućem iskustvu, a čitaoci su to pojmili. Po živom asketskom obrascu — od slave se klonio ali ga je ona našla. Pamtiću Novičine reči, rečene baš za "Novosti", o "savremenom uznemirenom čoveku": "Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, Evropu, a već nas je stigla Amerika. Još mu treba poezija pa da presvisne." Znao je, kao malo ko, ukratko reći mnogo, odrešito i neuvijeno.


MIROSLAV MAKSIMOVIĆ: OTIŠAO U ISTORIJU
Poslednji put smo se sreli prošlog proleća, na ulici. Pola sata smo stajali, nije hteo da negde sednemo. Pitao sam ga o njegovim ličnim nevoljama. Čudio sam se kako je ovo vreme tako hladno i neprimetno ostavilo jednog takvog čoveka bez hleba. On se nije čudio.
I bio je u pravu. Zašto bi se ovo, i bilo koje drugo vreme osvrtalo na nezavisnog čoveka, još pesnika, ma kako valjan bio, koji je izvan svih šema i kombinacija i nizašta nije upotrebljiv, neće čak da potrgne ni svoje rođačke veze među političarima? Na rastanku mi je poklonio Petefijevu knjigu "Sloboda i ljubav" (!). I otišao, pravi pesnik, u istoriju srpske književnosti koja će mu, sigurno, biti bolja nego srpska sadašnjica.


RADOVAN BELI MARKOVIĆ: NALIČIT JEDINO SEBI
Promenio je svetom veliki pesnik, Novica Tadić, prijatelj moj, bez koga će mi i inače sivi dani siveti još više...
Trpeljivo je snašao život, kao nekakvu opekotinu, ne mareći za zemaljske časti, za ovosvetske lente i kolajne...
Samom sebi bejaše jedino naličit, niko ne zna drukčijeg Novicu Tadića, a pesništvo njegovo će, u godine, poiskavati nove i nove tumače, obaška: njegove jarke slike naopakog sveta koji se, kako dani idu, sve više preliva i u našu stvarnost — u takozvanu svakodnevicu...
Adieu, odlični moj prijatelju, tačnije, doviđenja...
Netko beše od smriječnog Novica!

Piše Radivoje Mikić | 24.01.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 10, 2014, 02:52:53 am »

*

NOVICA TADIĆ (1949—2011) Pesma kao pokajanje

S pesničkih početaka odviše dijabolički jedak, vremenom je postajao svetliji i stišaniji. Kritički opis poetike Novice Tadića redovno se temeljio na oznakama poput "tamno" i "demonsko", ali kao da su tumači, po pravilu, izbegavali analitičko poniranje u osobenu prirodu takve, drastične i izobličene slike sveta

"Rasturiće smrt moju gomilu
 i mene biti neće.
 Daj mi mrvicu, Gospode, i isceli me.
 Bezvredne pohvale zaklanjaju slavu Božju.
 Daj mi mrvicu, Gospode, i isceli me.

           Novica Tadić, "Bezvredne pohvale"


Teško je, imajući na umu navedene stihove, ali i čitavu poeziju sad upokojenog i od svakojakih muka rastavljenog pesnika Novice Tadića, istrgnuti iz sebe reči vredne onoga koji reči nije rasipao, ni u govoru ni u pisanju. Na kraju Tadićevih "Izabranih pesama" (2009) našla se pesma iz knjige "Đavolov drug", s početnim dvostihom "Bože blagi i preblagi / Dotrajavam ovaj vek", i završnim: "Jer ističe vreme za pokajanje, / Pomiluj mene palog". U stihovima svoga poslednjeg vremena, koje je nazirao i prizivao i za koje se (kao dubinski hrišćanin) pripravljao, Novica Tadić se češće i neposrednije obraćao očinskoj instanci Tvorca neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog, sveta postojano viđenog u zastrašujućim obličjima: "Veoma se razgnevio naš Otac. / Veoma se razgnevio / i kaznio nas pravedno — napisao je Tadić u skorašnjoj pesmi "Izba, tama" — Mnogo je stvari koje pomućuju um. / U udaljenim gradovima / besni metež, svetlucaju izdajstva."

S pesničkih početaka odviše dijabolički jedak, vremenom je postajao svetliji i stišaniji. Kritički opis poetike Novice Tadića redovno se temeljio na oznakama poput "tamno" i "demonsko", ali kao da su tumači, po pravilu, izbegavali analitičko poniranje u osobenu prirodu takve, drastične i izobličene slike sveta. Zastajalo se na pomenutim opštim određenjima, jer su bila podobna onim po kojima se i Bodler prepoznaje kao putovođa modernog preokreta u poeziji.


ISKEŽENI ZVERINJAK

Ali, kao što ni Bodler uistinu nije bio, još manje je Novica Tadić u svome svirepom veku hteo da bude promoter, zastupnik mraka koji ga je pesnički opsedao i kojeg je izbacivao na površinu teksta, niti je prema posvedočenome mogao da zauzme neutralan stav s onu stranu dobra i zla. Tadić je opisano osećanje sebe i drugih zasnivao na retkoj duhovnoj osetljivosti, štaviše preosetljivosti, kao izvoru nesporazuma, odbijanja, egzistencijalne drame i stradanja. U epohi kada su negativno obeležena iskustva bila umnogome stvar intelektualne poze i po sebi razumljiva i očekivana, Tadić je za svaku prodornu lirsku sliku postradavao, duševnom krvlju plaćao. I zato je bio  široko prihvaćen, bez obzira na raspirene ideološke podele i vrednosna pometenja naše žalosne književne sadašnjice.

Mogli smo čitati kod naklonjenih tumača Tadićeve poezije da je blagi, molitveni ton, izvojevan u završnoj fazi njegove duhovne borbe, izlet koji ne unapređuje pesnikov iskaz, da je to maltene omašaj ili pokleknuće. Po takvome sudu može se raspoznati brzina i letimičnost današnjeg i ovdašnjeg rasuđivanja o poeziji. Naoko, iskeženi zverinjak čini se izražajno ubedljiviji od krotke, smirene reči, jer čitalac isprva ne mora odvagati težinu i snagu podteksta takve reči. Oni koji u Tadićevoj poeziji vide samo radikalno neprihvatanje, ocrnjenje sveta, premalo su videli. Previđaju da se uporedo odvija i proces samonegacije, težnje za poništenjem, napokon i otvoreno pokajanje pred čistim prvolikom sebe i svega, prema kome je u svetlim časovima upirao pogled kao u pesmi "Kućna pobožnost": "To što dolazi iz tmine / i što mi se primiče / ni na šta ne liči. // Pritiska mi čelo / i za ruke vuče / prema podu, ispred ikone". Ako je za nekoga skrušenje pred svetinjom slika pada — neka je. Tadić bi tako nešto (znam pouzdano!) odsečno odrekao.

Novica Tadić, kao odavno ostvareni (i udesom sada zaokruženi) pesnik, lakše je saglediv u razvojnom toku srpske poezije veka kojem je većim delom pripadao. U društvu najboljih, mimo svoga naraštaja i razdoblja, u poređenju onog što je zajedničko i uporedivo vidimo pesnikovu pravu cenu koja, u Tadićevom slučaju, odmah naglo skače. Ako je krajnja kondenzovanost u jezičkom izrazu odlika što ga približava magistralnim Nastasijeviću i Popi — neprikosnoveno dubokim, modernim i "ovdašnjim" glasovima — Tadić od pesnika "Osame na trgu" nasleđuje duhovnu dramu pojedinstva nerazrešivu "ovde dole", a od pesnika "Nepočin-polja" jezovitu fresku "desakralizovanog kosmosa". A pored toga, ni kod jednog pesničkog savremenika nismo mogli zateći živu, ovejanu kolokvijalnost urbanog idioma stopljenu sa smisaono spregnutim jezikom Vukovog "Novog" ili Daničićevog "Starog zavjeta", odakle je Tadić često crpao moto za svoje zbirke i pesme. Očevidno, starohercegovački jezički osnov bio je duboko u Tadiću užiljen, da bi iznutra preobražen proslovio u poeziji s kojom opšte mnogi i sasvim različiti čitaoci.


TAMNA UOBRAZILJA

Novica Tadić beše najčestitiji, po svemu, među velikim pesnicima vremena oskudnog u veličini svake vrste. Posledice svoga poštenja snosio je ćutke u sebi i tiho među svojima. Ostavši bez uredničkog posla, na način formalno pokriven i ujedno besraman, poslednje godine živeo je u nemaštini i ne pomišljajući da se obrati za osnovnu pomoć ma kome, pa ni bliskom rođaku koji se obreo na čelu države. Svoje iscrpljeno telo i zdravlje posve je zanemario, trpeći šta je sve imao fizički istrpeti, mesecima. Čitajući i pišući, svejednako.

Poezija Novice Tadića neretko je izlazila iz oblasti tamne uobrazilje u stvarnost iz čije je utrobe izišla. "U vreme bombardovanja" — priznade jednom pesnik — "video sam mnoge vatrene kugle, i jednog dana rekoh, ni sam ne znam kome: Eno, Ognjena Kokoš je snela Ognjeno Jaje, odmah iznad Zemuna, prema Batajnici. I preplakao sam taj dan, krijući suze." Dozvah ovu njegovu sliku kada mi se javio 10. oktobra 2010. godine, revoltiran onim režimom izazvanim grotesknim metežom na beogradskim ulicama — kada je po višem diktatu sram proglašen za ponos. A povrh svega, za dva dana — rekoh mu tada — sleteće nam uz strogu stražu i Ognjena Kokoš iz globalne Imperije. "Tek da nam nije dana bez srama!" — uzvrati Novica iz britke nutrine svoje poezije i matičnog jezika.

Pamtiću i Novičine reči o "savremenom uznemirenom čoveku": "Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, Evropu, a već nas je stigla Amerika. Još mu treba poezija pa da presvisne." A rekao je i ovo, opet suštim glasom kojim je pevao: "Knez laži vlada našim krajevima, duhovi zlobe i njihove sluge oblače se u moderna odela i glume evropejce. Počiniće oni mnoga zla, a sve govoreći: ovo je radi vašeg dobra." Za svaku mukotrpnu reč imao je tvrdo jemstvo u raspinjućem iskustvu. Po živom asketskom obrascu — od slave se klonio ali ga je snalazila. Znao je, kao malo ko, ukratko reći mnogo, odrešito i neuvijeno. U poeziji, povodom poezije i ljudskih stvari u koje proniče. Verujem da je bar njemu konačno odlaknulo. I da je propevao svetlije nego ikad.[/color]

Piše Dragan Hamović

_______________


 Ljudi u obrtnim vratima

 Ljudi u obrtnim vratima
 moji su najbliži rođaci.
 Uzrujana lica,
 koja nikada nisam video,
 približavaju mi se i nestaju.
 Tek poneko rekao bi ponešto,
 ali kao da, u poslednjem
 trenutku, odustane.
 Nema se tu šta reći.
 Vrata se okreću,
 sve je u pokretu, svi smo u mlinu.
 Od nas se ludo brašno
 za pekaru nekog đavola pravi.

           Novica Tadić

 Objavljeno na: Pečat-u | 28.01.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 17, 2014, 12:04:10 am »

*

POKOJNA ZAVRŠNICA NOVICE TADIĆA

Tačno na polugodišnjicu prerane smrti Novice Tadića, na tradicionalnim susretima "Pjesnička riječ na izvoru Pive", u pesnikovim zavičajnim Plužinama, održan je simpozijum kritike posvećen delu ovoga velikog i neobičnog srpskog pesnika našeg doba

Čitajući Tadićevu poeziju od početka do kraja, možemo označiti izve­snu evolutivnu putanju u odnosu lirskog subjekta prema opasnom okruženju i sebi samom. To je najpre lirski subjekt koji otkriva i izveštava o sveop­štoj i neizmernoj opsadi vojske mračnih ekstremnih spodoba, spolja i iznutra, potom se, i sam deformisan i anuliran, utapa u taj strahotni prostor. Posle toga, kako se groteskni lik Tadićeve poezije većma povlači sa vidljive površine u dubinu prepoznatljivog prostora i akcije ljudi koje srećemo, vidimo kako lir­ski subjekt nastoji da se iz takvog okruženja izdvoji, odbegne i odmakne, da načini odbrambeni zid, zauzme posmatrački i pobunjenički stav prema crnim i sivim pojavama životnog okruženja. Takve pesme, obeležene tamnim svedenim veriz­mom, pogledom sa margine na marginu, počinju da preovlađuju u knjigama s poče­tka devedese­tih, "Ulica" (1990), "Napast" i "Potukač" (obe iz 1995), pa sve do posle­dnjeg napisanog teksta. U knjizi "Ulica" nalazimo pesmu koja već naslovom sig­nalizuje suštinski novu autoprojekciju lirskog subjekta. Naslov glasi "Jurodiv", a završnica pesme: "onaj što sedi / na klupi u parku / i Knjigom lice zaklanja / i krišom plače / ono sam ti ja / od pre mnogo godina // onaj što kmeči / iz najdubljeg mraka / ono ti je glas božji — juro­div." Drugim rečima, prizivom starog, rubnog pravoslavnog fenomena "ludo­sti Hrista radi" otvara se dru­ga­čija, svakako dublja i složenija, dimenzija Tadićevog pesničkog odnosa prema onostranosti što preti i onostranosti u koju se nadamo. Deformacija hrišćan­skih svetinja je kao povremeni postupak uve­liko iza pes­nika, a pomenuto grani­čno stanovište jurodivca, božjaka, mimo drugih, koji glasno opo­minje na vlast onoga "koga nikako ne želi" i poziva na protivljenje toj zlovla­sti, nadaje novi zamah Tadićevoj pesničkoj unutarnjoj borbi.

ZADIVLJUJUĆE I NESNOSNO

Molitve koje ispisuje, često u ritmizovanom obliku kratkog zapisa, nesumnjivo spajaju kanonsku osnovu hrišćanske molitve sa izrazitim glasom ovoga pes­nika. Osnova narečenog molitvenog stava je svest o grehovnosti i izo­pačenosti svoga života, kao i potreba da se iziđe iz takvog stanja, pokaja­njem i delanjem duhovnim. Moglo bi se navesti niz mesta, a sada navodimo kraj pesme "Tajni monah" iz knjige "Đavolov drug" — čiji naslov uzimamo kao lozinku pesni­kovog zrelog stava: "Ja sam mesto // svih muka. // Udaljih se. Da o sebi znam / što znam: da sam najgori / i da mi spasenja nema. // Na zlom putu pro­vedoh vek." Takve će poglede, u otvoreno pravoslavnom ključu, bez ikakvog ustezanja, Tadić obrazla­gati i u efektnim poetičkim iskazima, katkad veoma nalik pes­mama. Ispoveda svoje iskustvo Tadić prosto i neposredno: "Mislim da onaj koji padne, ko se razgradi, taj može kroz patnju doći do autentične nade, ili kako se to kaže, da 'zvezde ugleda iz mraka'. Ja mislim o autentičnoj nadi, egzistencijalnoj, ne o ideološkoj. Ideološke nade su krvave magle nad narodima. Kroz patnju se stiže do očišćenja i vere. Nekad proklinjem svoj život, zbog onog što mi se sve izdogađalo, a ipak, mislim da mi je to Gospod poslao da uvidim svoja ogrešenja."

Pokajni se tonovi kod pesnika koji je dospeo do opisane samosvesti, ne izražavaju samo izrikom, nego i stanjima pročišćujuće "suzne molitve". U nemalo Tadićevih novijih pesama motiv suza, pokajnog plača, jeste razrešujuće, smisaono ključno mesto pesme: "Gle, suza mi se na licu zapalila!" ("Dva zapisa", "Nepotrebni saputnici"). U pesmi iz zaostavštine ("Đavolove reforme") čitamo stihove što donose suštinski portret našeg doba, ali i pesnikovo jasno hrišćansko određenje: "Đavolove reforme uspevaju, / cvetaju, donose plodove. / A ti, srezan na plač i nesreću, / Lepe suze otiskuješ, niz sve­tlo lice. // Naše si novo srce, dobri starče. / Sva sila vražja ništa nam ne može." U drugoj pak pesmi, iz zasad neobjavljenog rukopisa "Ja i moja pratnja", možemo videti kako izgleda kada se iz proživljene, doseg­nute pravoslavne, asketske vizure sagleda opsesivno polje čitave Tadićeve poezije: "Uporno vra­ćanje greha / i pomračenja grehovnog / zadivljujuće je, i nes­nosno." U tome parado­ksalnom sklopu stekla se poetika Novice Tadića: zadivljujuće i nesno­sno.

SUZNE MOLITVE

Ostaje da proverimo i negdašnji uvid o vezi karakterističnih novijih Tadićevih pesama sa starim srpskim zapisima i natpisima. Elemenat sažetosti uticao je da se, bez podrobnih ispitivanja, dosetimo pomenutih malih formi srednjovekovne književnosti, još i više (a možda i presudno!) marginalna pozicija onih pisara, dijaka, koji ukraj monumentalnih sakralnih i povesnih prepisa ukratko zabeleže svoje ime i pomenu nevolje pisanja i življenja. Tako šta veoma je podsećalo na skrajnutost kao obe­ležje, izabranu poziviju pesnika Novice Tadića, čija je veza sa biblijskim stilom i rečnikom iz uzoritih pre­voda Karadžića i Dani­čića više nego očita, ne samo zbog njegovog čestog posezanja za citatima iz Sta­rog i Novog zaveta u pročeljima pesničkih celina i stavljanja biblijski markiranih reči u naslove. U jednom razgovoru, Tadić mi je neodre­đeno skrenuo pažnju na Jefrema Sirina, jednog od uticajnih pesnika bogoslova rane hrišćan­ske književnosti (303—373), veoma prevođenog i na staroslovenski jezik. Dovolj­no je znati da poznata pokajna deonica iz "Žitija Svetog Simeona Nemanje", u kojem Sava progovara u prvom licu pred samrtnim odrom svoga oca, zapravo pred­stavlja navod iz jedne od Sirinovih molitava Presvetoj Bogoro­dici. Nije čudno što će i antologičar Miodrag Pavlović središnji deo baš tog pasaža, prelom­ljen u stihove i naslovljen u "Slovo o mukama", postaviti na početak inte­gralno zamišljene "Antologije srpskog pesništva" (1964). Nije slučajno iza­brao pesnik modernog agonističkog nerva — kakav je, razume se, i sam Tadić — deonicu u kojoj se izražava raspetost između visine i nisko­sti u sebi, a nada­sve pokajni stav kulturnog heroja našeg naroda, čija završnica u prevodu Milivoja Bašića glasi: "I pre smrti bivam mrtav, / I pre Suda sam se osuđujem, / pre beskrajne muke / sobom sam mučen od očajanja." Kao osnovnu preokupaciju Jef­rema Sirina, askete i bogoslova pesnički nadahnutog i saže­tog, iskustvenog iskaza (čijem je uticaju na staru srpsku knji­ževnost Dra­giša Bojović posvetio čitavu studiju), Dimitrije Bogdanović ističe upravo — poka­janje. "Preobražavanje lično­sti", piše Bogdanović, "počinje samopoznanjem, a to u svetlu Jefremovih misli znači saznanjem svoje grešnosti. Čovek ponire u sebe. Otkriva svu svoju nedovoljnost, nesavršenstvo, svoj greh i svoju duhovnu defor­maciju usled života u grehu. Tu nastaje motiv pokajanja. Pokajanje je tada izraz nezadovoljstva sobom, strasne potrebe da se živi drukčije, da se postigne radi­kalna izmena ličnosti, da se svoje Ja zameni Bogom." Ko pročita neke od dostup­nih tekstova Jefrema Sirina, naročito njegove "suzne molitve", uvideće lako zašto ih je i Tadić rado čitao i zašto ih je, najvidljivije u krat­kim moli­tvama, u dubinskom prepoznavanju sledio. Pomenuti ključni izra­žajni i sadržinski činioci spona su između dva, u vremenu više nego udaljena pesnika — a pre svega sumorna slika sebe samoga, bespoštedna u pokajanju i samo­osudi.

Ako je, mimo svih pesnički vanrednih imaginativnih prodora, išta novo u poe­ziji Tadićevoj, do kraja sebi doslednoj, donela njegova poeti­čka evolucija, sticaj tih osobina možemo podvesti pod upliv pokajnog tona pro­isteklog iz hrišćanske, asketske perspektive sa koje se mračni domen posto­janja pesnički tumači, i kojim se naše mesto u njemu preobražava iz bezizlaznog u iskupljujuće, iz niš­tavila u nadanje. Time je Tadić, koji se poput Save Nema­njića, odnosno Jefrema Sirina ugrađenog u bitna mesta prvog dela ukupnog srp­skog pesništva, isprva "pomešao sa stokom nerazumnom i upodo­bio se njima", iznašao i kopču sa najdubljim tradicijama srpske poezije, ali i sa njenim egzistencijalnim, spaso­nosnim smislom poezije, ostajući i dalje ono što je pesnički bio.

Piše Dragan Hamović | 28.07.2011. | Pečat
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: