sledeća tema »

[Angelina]

*




RAŠA LIVADA
(Subotica, 1948 — Beograd, 06.11.2007)

Autor je knjiga pesama Poprskan znojem kazaljki (1969), Atlantida (1972) i Karantin (1977), i poeme: Ranjeni ditiramb, Horoskop i Rađanje soneta. Izdavačko preduzeće "Posveta" 2006. godine po izboru Borislava Radovića u okviru biblioteke "Savremena poezija" objavila je zbirku njegove poezije Pesme.

Objavio je i antologiju "apolitičke poezije" Svetska poezija danas (časopis Gradac, 1981), koja je, zajedno sa njegovim pesničkim zbirkama, izvršila znatan uticaj na potonje generacije pesnika. Proširena i dopunjena, ova antologija objavljena je u dva toma u izdanju "Prosvete" 1983. godine pod naslovom Moderno svetsko pesništvo.

Prevodio je peziju Roberta Grejvsa, T. S. Eliota, Huana Himenesa, Jahude Amihaja i V. S. Mervina.

Godine 1985. osnovao je Književno društvo "Pismo", pokrenuo istoimeni tromesečnik za savremenu svetsku književnost, a u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada uređivao je i istoimenu biblioteku. U krilu ovog književnog društva osnovao je još nekoliko književnih časopisa ("Ruski almanah", "Istočnik", "Erazmo", "Mezuza", "Schakespeare & Co.").

Osamdesetih godina bio je potpresednik Srpskog PEN-a, predsednik Beogradske sekcije Udruženja književnika Srbije i prvi predsednik Odbora za zaštitu umetničkih sloboda. Jedan je od osnivača Srpskog književnog društva 2000. godine.

Pesme su mu prevođene na preko dvadeset svetskih jezika, a za svoj književni, prevodilački i uređivaćki rad dobio je niz nagrada, među kojima "Brankovu nagradu", Nagradu "Milan Rakić", Nagradu "Jeremija Živanović", "Zlatni beočug" za trajni doprinos u kulturi Beograda i dr.

Rođen je 1948. godine u Subotici.

Otac troje dece.

G.L.B.. i BKG | Balkanwriters

[Angelina]

**
Stihovi Raša Livada


NEZNANAC

1. Ko je pekao zanat-pamćenja:
I ostao zaboravljen?

2. Ko je osnovao domovinu i zakon:
I osuđen-na-domovinu po zakonu?

3. Ko je izridao slova i jezike:
I čuo psovke i pokore?

4. Ko je u vladarima spoznao Milost
A oni u njemu bitangu?

5. Ko ne misli na omču oko vrata:
Ako se pojavi kometa?

6. Ko je uzdigao-žene toliko visoko:
Da ne mogu da siđu?

7. Ko je hitnuo svaki kamen u zvezde:
I ostao bez-krova-nad-glavom?

8. Ko je podmetao-požare u tuđa srca:
I postao led?

9. Ko je izmislio lice-Gospodnje:
A presvisne kad ga vidi?

10. Ko je posrkao svu mesečinu-s-Dunava:
I ostao žedan?


IZ ASIZJJA

Ti dečaci na konjima i lađama
(A šestorica, priča se, i peške.)
Tražiše Asizi,
Po ovim varvarskim krajinama:
Gde je i Ovidije
Kukao za novcem i starom slavom.

Ribari im prostreše mreže,
Umesto stolnjaka,
Ponudiše smuđa, vino, cmi hleb.
I jedan ređi vetar,
Od koga bujaju kose i san:
Što se zari u njihova srca,
Ko čamac u mulj.

U zoru su razgaljeni čavrljali
Kako jedni drugima iskrsavaše
U snu,
A jedan reče:
Usnuo sam debeli-blsemi-krst
Kako stasa iz ustiju,
l lomi mi zube:
Još osećam srh-pod-jezikom.

Palo je neko zezanje,
Al štovaše znak.

Domaćine je zabavljao
Taj ljupki govor o zumbulima i suncu.
I prostim haljinama:
I primiše ih.
A s jednim (Umalo-da-zaboravim.)
Koji je tvrdio za njihovo vino
Da je ukusno kao krv Boga:
Bratimili se.

Toliko:
Što se pesništva tiče.
Knjige pak pišu o tome što sledi:
Vešanja, pokrštavanja,
Pođmetanja nogu i požara,
Ekspanzije trgovine i vojnih doktrina,
(Samim tim i umetnosti.)
Kako to već biva,
Kad deca krčme očevinu.




TREĆI TRG
Trgni se!
Poezija!
časopis za književnost
broj 21/2008

[postavljeno 16.05.2010]

[Angelina]

*
Stihovi Raša Livada


KAPETANIJA

Plovidbe više ne liče na naše sudbine
Brodovi prevoze samo svoje dimove Samo
— oružje — duvan
— paladijum A kapetani su postali
savršeni šrafovi brodskih motora

I to bi bilo sve o širokom zdanju
kapetanije Vrana
odsečenih nogu jakog srca
što je ovaj grad upisala u karte sveta

I to bi bilo sve da nema
njene teške senke u koju se skrivam
Postoje ljudi koji žive tamo
gde drugi crkavaju od trulih
tračeva o smrti španskog i kineskog
cara Samo veliki umiru
pljačkaju rûku ili smisla
i udubljujem se u nešto presudnije
za moj život
U mesečinu
što curi s krila na krilo noćnih ptica
kao pivo niz stepenice

U moje
sinuse — pluća — slezinu
I tamo
širi žute lepeze prastare svetlosti
Ali zaboravljena je reč koja može
opisati taj zagrljaj bez rûku

Poljubac bez usana

A Livada kaže

Ako si od dana: Idi u dan;
ako si od noći: Idi u noć.


SINAGOGA

u tom sićušnom božijem uhu
nigde žive duše
samo miševi grickaju
gnjili trapist svetlosti
i sve je pusto
kao usta
što su zaboravila da ljube
i prevrnut vagon
krcat gustom otrovnom tišinom

po ozidima svud ispisano

AKO TE ZABORAVIM GRADE
NEKA DESNICA
NEKA LEVICA
USAHNE
NEKA LEVICA USAHNE
I NEKA SEME
UTRNE


"U današnjem Zemunu, u aškenaskoj sinagogi (Alkalajeva, sefardska, srušena je 1943), u redakciji časopisa za savremenu svetsku književnost Pismo, pesnik Raša Livada, glavni urednik, već godinama pokušava da od zaborava spase ime i rad rabina Alkalaja. Livadine dve pesme, o Alakalaju i Sinagogi, objavljene su u Izraelu. Sve to dovelo je do incijative Beograda da se zemunska Preka ulica, u kojoj je sinagoga, preimenuje u Ulicu rabina Alkalaja. Zemunci će postaviti spomen-ploču svom nekadašnjem sugrađaninu. Time će, kaže Raša Livada, biti obeleženo pola veka njegovog boravka u Zemunu. Livada još dodaje da u Jerusalimu postoji ulica s Alkalajevim imenom, da je prošle godine Izrael izdao marku s njegovim likom, da čovek koji je živeo s idejom: 'Tvoj život i život naroda — život naroda jeste važniji' i obećanjem: 'Ako te zaboravim, Jerusalime, usahla mi desnica', zaslužuje da ga Zemun i Beograd pamte.
Julijana Mojsilović
Intervju, 22.06.1990.

[Angelina]

 *
 Stihovi Raša Livada


GOZBA U LEVIJEVOM DOMU
 
 Nas koji znamo sa dečacima
 I ne znamo ništa više
 Sem breskvine kožurice
 Sem bata semena po bubnoj opni
 Nas koje je slagalo telo baciće u raku
 Punu mladih džeparoša svilenih džepova
 I drskog bleska skritog u kutnjacima
 Nas koje razvrat vabi i teši
 Koje ljubav pretvara u ljubljeno
 Ukucaće kao firmu kalvarije
 Da im palimo ilć gasimo srca
 Umorna od gadjenja nad svetom and sobom
 I naš užas biće nihov krst
 Njihov strahom razvezan pupka naš maces
 I krašćemo im krašćemo čeda
 Od 17 il sedam leta
 Skrckati glave o stenje sujete
 Usrkati žute mrlje iz očiju
 Utrljati pomadu njine nade u naše bore
 Nas koji znamo da koren ljubavi što je plići
 Plodovi su slađi
 Nabiće na kolje od crne trske
 Klaće nas da nam ne zavide
 Slaviti da nas zaborave
 Ne znaju oni da se duh en udvaja
 Mi ohole nerotkinje
 Bez poroka očinstav il materinstva
 Nismo u kaljuzi plođenja
 Načim petlima odsečeni su jezici
 Naša umetnost je lukava a cena život
 Naši snovi stariji od nas
 Rebro su iz koga se rađa bog
 Samo mi vidimo da iza te maske
 Mudrog plavetnila
 Stoji dečak nepomičan
 Kao ždrebe u magli
 Kanuli smo s njegovog obraza
 Skliznuli čak do ramena
 I tu osnovali beskraj
 Pa ipak
 Ta lišenost bezverja i konačnosti
 To potiranje daljine i blizine
 Satire svaki naš napor
 Tare i nagriza
 Svaku noć

 Izvor: Jasmina Tesanović wordpress

[Angelina]

**
Stihovi Raša Livada


ČISTILIŠTE
 
To me svako pita. I začudićeš se:
Dugo je najlepše-i-najveće zdanje
U gradu bio: Karantin.
 
Mogu se, ako zagrebeš malter,
(još uvek) iskopati cevanica,

5

Il' rebro graditelja.
 
Jer, tu je bio zabel
Između podzemlja i zemlje,
Između zemlje i neba.
 
Tu bi oni,

10

Koji sajlom Rodopa pođu
(da odbete očeve nađu)
U Heladu,
I oni iz Jerusalima i Smirne,
Što beže u Poljsku i Nemačku:

15

(da umnože seme i ametiste)
Uzeli lekove i tačne karte,
I zapucali dalje,
Ali, mnogi su i ostali.
 
I kakva smo samo mešavina bili:

20

Sloveni... Grci... Germani...
Ugari... Jevreji... Latini... Ah,
Ne znaš ti koliko odora promeni
Glumac,
Dok ne ostane go. I pitaš:

25

Šta nas je održalo,
Koja kultura... običaji...
 
Odgovoriću ti:
 
Karantina više nema (u-nama-je)
Al' naučio nas je da ljude

30

Delimo na zdrave i uboge.
 
Osim toga, mržnja koja traje,
(ovde je trajala)
Učini da čovek zaboravi: Ko je,
I šta je.

35

A Livada kaže:
 
Učitelj nikada ne otkriva sve
svojim učenicima. Ako ih voli.
 

KAPIJE
 
Gaziš ulicom i Rupa. U vazduhu.
Priđeš, pipaš ivice:
mak nije, vime nije — a meko je.
Hleb, note? Obraz babe? Ne i ne.
Ništa tome slično. Šta je to?
Uvlačiš glavu kroz rupu: miriše.
Krljušt? Krtola? Trpeza; so;
kap cvekle u slaniku. Trpeza.
Roditeljska, nikako internatska.
O, samo tvoj nos, more je
koje prima takve Gromove!
Odmakneš se malo, ne mnogo: Rupa,
u vazuduhu, miriše. I šta tu ima:
brzo u banku; brzo zidare;
šta košta da košta; ne pitaš.
Ako je to istina da miriše, samo
u tom slučaju,
ako je istina:
ta rupa mora da se urami u drvo,
kamen — zlato.
jer kada se kuće, gradovi, nebo,
sruše:
kapije ostaju uspravne.
 
A Livada kaže:
 
Ma koliko se vine,
pticu oprlji dim njenog gnezda.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*

HOROSKOP Raše Livade


Raša Livada je možda jedini srpski pesnik koji je u poslednjoj trećini dvadesetog veka postigao čvrstu formu u slobodnom stihu. Ovo svojstvo njegove poezije često se previđa, zbog toga što je Livada bio jednako inventivan na planu metaforike, izbora tema, konstituisanja lirskog subjekta i dr. O ovim osobinama se, međutim, naveliko govorilo uzimajući u obzir generacijske poetičke okvire, pošto su te vrednosti postigli i drugi pesnici. Tako se dogodilo da je upravo ono po čemu je Livada jedinstven — ostalo zanemareno.

U prvoj Livadinoj zbirci pesama, Poprskan znojem kazaljki, ta volja za formom nije naročito primetna. Pesnik je još uvek bio opčinjen mogućnosti masamog pevanja. Dostigavši određeni stepen invencije na planu metafora i pesničkih slika, Livada je izgleda shvatio da od tog trenutka može samo ponovo dosezati ono što je već postigao. Karantin, poslednja pesnikova zbirka, odaje sasvim drugačiji utisak. Reklo bi se da je Livada stvorio nekoliko novih pesničkih formi koje u zbirci ponavlja. Zapravo, reč "stvoriti" u ovom slučaju nije najpodesnija. Pesnik nije izmislio te forme, već ih preuzeo iz moderne svetske poezije ili iz stare poezije naroda koji pre njega nisu bitno uticali na srpsku liriku. Njegov posao je bio da te formalne elemente pronađe i prilagodi srpskom jeziku.

Livada je odustao od vezanog stiha, koji se u srpskoj poeziji pokazao kao najplodotvorniji u pogledu forme. On je, međutim, odustao i od drugih elemenata koji su tu čvrstinu mogli da mu obezbede. Crnjanski je svoj slobodan stih vezao rimom; Nastasijević se, osim toga što je u većini pesama zadržao rimu, okrenuo "maternjoj melodiji" i arhaičnosti; o čvrstoj formi Popine poezije može se govoriti samo zahvaljujući ogoljenosti i preciznosti izraza — to je više forma misli nego forma stiha. Livadin jezik je savremen, rečenica duga, sklon je digresijama, a lirski subjekat ne ostaje neutralan i hladan kao u Popinim pesmama. Njegov put ka formi — morao je da bude sasvim drugačiji.

Vrhunac te formalne izgrađenosti Livada je postigao u zbirci Karantin. Međutim, kao pojedinačno delo u njegovom nevelikom opusu najviše privlači pažnju poema Horoskop (iz zbirke Atlantida). Sama dužina ovog sastava pružila je mogućnost Livadi da formu detaljnije razvije, istovremeno je čineći uočljivijom. To je sasvim očekivano, s obzirom na to da su i najznačajnija dela pesnika sa kojima sam Livadu uporedio takođe poeme ili ciklusi.

Prvo što pada u oči je Livadin stih. Prelamanje reči na najneočekivanijim mestima, prilikom kojeg se drugi deo prenosi u naredni stih po principu opkoračenja, ima značajnu funkciju. On otežava čitanje. Na taj način reči na sebe privlače veću pažnju. Samo čitanje postaje intenzivnije. Livadina rečenica, nalik govornoj, stoji u oštroj protivrečnosti sa ovim. Ona je lako shvatljiva, teži da postavi komunikaciju sa čitaocem. Tako se stvara napetost između smisla i forme. Istovremeno i upotreba stiha postaje opravdana. On nije tu samo da podseti čitaoca da je to što čita poezija, već ima i svoju značenjsku i estetsku funkciju.

Učinak koji postiže prelamanjem stihova pojačan je uvođenjem drugih elemenata. Livada se poigrava rešenjima koja se tiču preloma teksta kada se deo dugog stiha prenosi u naredni red iz čisto tehničkih razloga. Taj deo kod Livade funkcioniše kao zaseban stih, tako da raspored belina među stihovima i sam raspored stihova postaju nepredvidivi, naročito ako se ima u vidu da se ovi delovi raspoređuju simetrično, neki na mestu gde počinje, a neki gde se završava standardan stih. Istovremeno, stihovi se ne ravnaju samo prema levoj margini kao što se to radi u poeziji, već prema obe, što je karakteristično za štampanje proznih tekstova. Tako se dobija niz od četiri stiha, od kojih se prvi i treći pružaju od margine do margine, a drugi i četvrti su tri puta kraći. Drugi dotiče samo desnu, a četvrti samo levu marginu. Naredni četvorostih nastavlja ovaj ritam bez razmaka između strofa, tako da se dobija forma koja se može neograničeno produživati, kao što je to moguće u tercinama.

Suprotno prelamanju reči na rubovima stihova, Livada u središnjim delovima stiha više reči spaja u jednu ("jatebitimeni") ili uzastopno ponavlja iste reči, najčešće kratke: "polar/ni pas sladoled od loja i krvi i i znoja"; "mogu li još malo il il ne mog/u ne ne možeš". Već u ovim primerima vidi se još jedan način na koji Livada otežava čitanje, a to je izostavljanje znakova interpunkcije. Ono samo po sebi nije nikakva novina ali, pošto je svrha interpunkcije da olakša čitanje, ovakvo rešenje se samo od sebe nametnulo. Jedina dva interpunkcijska znaka koja Livada koristi su dve tačke i znak uzvika (sa nebitnim izuzetkom tačke i zareza koji su upotrebljeni kao varijanta dve tačke). Dakle, znaci čija funkcija nije strogo određena pravopisom. Funkcija dve tačke je da uvede refren. Osim toga, u samom refrenu, dve tačke imaju funkciju zareza. Međutim, dok zarez razdvaja pojmove, dve tačke pokazuju da oni proizlaze jedan iz drugog. Znak uzvika se koristi u refrenima, naročito na kraju, da istakne značaj i didaktičku poentu. Stoji i na samom kraju pesme, što je i prirodno, pošto je jedini marker kraja rečenice koji se upotrebljava u pesmi, ali on istovremeno ukazuje na to da je cela poema ispevana sa posebnim, razdraženim emotivnim nabojem.

Pesma je naglašeno didaktična i napisana je u drugom licu, kao obraćanje lirskog subjekta nekome. Taj neko je u ovom slučaju moderan čovek. Obraćanje ima dva tona. Prvi je ton kojim se opisuje i optužuje moderan čovek, grafički je predstavljen kurentom. Drugi ton ukazuje na to šta bi čovek trebalo da bude, šta je zaista i šta može — on je obeležen kurzivom. Ovaj deo, pisan kurzivom, nazvao bih refrenskim, mada nije reč o ponavljanju istih reči, već o ponavljanju istih misli i istih osećanja. Ovo rešenje verovatno je preuzeto iz Lamenta nad Beogradom. Livada, međutim, dodaje ovome još nešto: ne postoji jedan, već dva refrena koji se tokom pesme smenjuju bez stroge pravilnosti. Oblik sa dva refrena postoji u engleskoj i francuskoj poeziji pod nazivom vilanel (villanelle). Najpoznatiji primeri su Do Not Go Gentile Into

That Good Night Dilena Tomasa i One Art Elizabet Bišop. Od Francuza ju je često koristio Teodor de Banvil. Reč je o strogoj metričkoj formi od pet terceta sa završnim katrenom koja je, međutim, nastala od slobodnijeg oblika italijanske renesansne poezije — vilanele, koja se pevala uz pastirsku igru. Karakteriše je smena dva refrena, koji se prvi put pojavljuju zajedno u prvoj strofi (prvom i trećem stihu), a potom se refreni naizmenično smenjuju kroz strofe, da bi se ponovo našli zajedno u trećem i četvrtom stihu katrena. Ova forma je verovatno uticala na Livadinu poemu, pošto se refreni, osim naizmeničnog smenjivanja nalaze jedan do drugog tek pri kraju pesme. Pesma se tu ne završava, pošto sledi još jedan deo pisan kurentom. Livada se, dakle, služi elementima preuzetim iz strogih metričkih oblika i prilagođava ih slobodnom stihu. U tom smislu se delovi pisani kurzivom mogu nazvati refrenima, a sama poema — vilanelom.

Glavni deo poeme odnosi se na modernog čoveka. On je "umišljeno središte svemira", ali on je istovremeno i jalov, beskoristan: "ni nula ni ništa"; "Nisi ni pozitivan ninegativan junak". Shvatanje savremenog čoveka kao nule, Livada je možda preuzeo iz pesme Tirani su bili Pentija Sarikoskija, koju je kasnije svrstao u svoju antologiju Moderno svetsko pesništvo: "Ti si broj jedan dva tri/ ili četri pet šest/ ili nula". Lirski junak vreme provodi u dosadi, prati TV emisije, juri za telesnim nasladama koje više nisu autentične već odglumljene: "iz tobožnje animalnosti grizeš ženu za vrat". Sve što radi je izvesna poza nastala iz te dosade: "ujutro si dog/matik popodne s/keptik ali uvek i nanovi pratlac propagandn/ih TV programa." Naslov poeme obeležava ovoga čoveka koji živi po horoskopu, po planu koji se ne može izbeći, mada sve u tom životu može izgledati kao slučajnost. Livadin junak je takoreći pomiren sa sudbinom, sa sopstvenom beznačajnošću i nemoći. Tu nemoć stvara sigurnost i "sitost".

Nasuprot ovome stoji prvi refren čija je tema "pravi život", život u istoriji, u neizvesnosti, opasnosti, stradanju: "10 miliona političkih zatvorenika za ručak/ sa miševima dele crvotočnu dasku za spavanje". Drugi refren odnosi se na onošto junak, kao čovek "može" da uradi: "A još jedini ti možeš sazidati piramide: kupo/le Kremlja: ukradene obeliske: mavarske palat/e katedrale Kelna i Burgosa: talasaste barc/elonske kuće: pagode od kedra: sojenice: Gug/enhajmov muzej: Parlament u magli: Vavilone:/ Ravene Aleksandriju: Rim!"

Ono o čemu je reč u refrenima može da bude nešto što Livadin junak, koji se više predstavlja kao TV gledalac, čuje na televiziji ili radiju. To se, međutim, njega ne dotiče. U svojoj pasivnosti on nije u stanju da izađe iz sopstvene dokolice. Stradanja ljudi, na jednoj i ljudska postignuća, na drugoj strani on uzima samo kao nešto što mu služi da ispuni svoj besmisleni život, da prekrati dokolicu. Zato u delu posle poslednjih refrena didaktični glas lirskog subjekta kao da izlazi izvan pesme. Upućuje čitaoca da pesma nije tu radi njegove dokolice, da to nisu reči u prazno, da je ne treba shvatiti kao zabavu, već da se od čitaoca nešto ozbiljno traži: "Prestani da čitaš ovo iscepaj satri to ti je/ u krvi odluči s/e ostavi stan pun privatne imovine odluči se/ boga mu božijeg/ učini nešto kosti na padinama azijskim nekad/ su pivo pile slikale pevale ljubile odluči se već jedanput z/a bedne je čeka/nje izgubljeno vreme prestani da čitaš iscepaj/ satri pesmu ovu/ i satri pesme sve ali ih ne zaboravi čoveče!"

U ovom, završnom delu objedinjene su sve tri teme, sva tri glasa. U tom kontekstu drugi refren se može tumačiti na dva načina. Prvi se odnosi na čovekove mogućnosti, na to da je on stvoren za mnogo više od "sitosti". Istovremeno, može se odnositi i na egocentričnost samog junaka koji je "umišljeno središte" i koji veruje da samo on kao pojedinac nešto vredi, kao glas koji u Hakslijevom Vrlom novom svetu ponavljanjem usađuje u svest ljudi da su srećni — upravo takvi kakvi su. U ovom slučaju, ovaj refren treba ironično shvatiti. Međutim, neophodno je u svesti držati oba moguća značenja — u tom sitom pojedincu se nalazi ista ljudska moć koja je podigla piramide. Ona se, međutim, nalazi i kod Azijata koji pevaju i slikaju i uživaju u životu. To je istovremeno poziv da se čovek oslobodi svoje narcisoidnosti i težnja da se usavrši: "A još jedino ti možeš prevazići Gospođice iz/ Avinjona (...) i Mikelanđela i Mikela/nđela zašto da ne!" Ko to govori? Je li to glas kojim junak opravdava sopstvenu bezvrednost pod izgovorom da "može", da u njemu postoji potencijal za veće, i to neko veće koje kod drugih (Azijata) ne vidi? Ili je to glas koji tera junaka da se trgne i da zaista učini nešto, jer ako neće on — zar to može tražiti od drugih? Značenje se upravo nalazi na osciliranju između ova dva pola. Tako se napetost razvija i na tematskom planu.

Istorijski kontekst igra važnu ulogu u poemi. Ovakav položaj junaka uslovila je politička situacija. Svet poeme je antiutopijski. Junak veruje da živi u savršenom svetu koji je određen horoskopom, dakle zvezdama, i da ništa ne može promeniti. Glas ga opominje: "b/leneš u zvezde verujući u zvezde prave u zve/zde napuderisan/e a ne veruješ samom sebi niti zvezde veruju/ jedna drugoj". Taj antiutopijski svet je lišen dubine — života, filozofije, poezije: "filozofija je p/olitika gladnih: politika: filozofija sitih!"; "pesn/ici čit/aju i mrze pesnici pišu pesme s poentom" Propovednički glas poziva na pobunu: "nema poezije u sitavremen/a ali biće kad/ umre ovaj glupi moj brat balkanski kad p/rođu mezetlučenj/a a pečeni prasići timenijatebi kad prođe slav/ljenje prvog srpskog poraza rodiće se bolji ovozemaljski brat/ moj balkanski". "Sita vremena" u kojima nema poezije očigledni su eho Helderlinovog "oskudnog vremena". Ova aluzija može se odnositi na vulgarno shvatanje Helderlina u našoj sredini neposredno posle objavljivanja Lalićevog prevoda. Ovaj stih je bio česta opaska koju su dobacivali pesnicima da je u vreme siromaštva poezija — nepotreban luksuz. Livada, suprotno tome, baš vreme sitosti i samozadovoljnosti vidi kao jalovo za poeziju. "Prvi srpski poraz" je, naravno — Boj na Kosovu. Livada našu pesničku tradiciju vidi kao neprestano slavljenje tog poraza. O "mezetlučenju", kao delu srpske tradicije, govori i Borislav Radović u pesmi Posebno mesto: "Ipak je tvoja/ ta zemlja/ nasleđeni običaji, duga raskalašna mesojeđa". Pominjući "mezetlučenje", Livada aludira na mesijansku gozbu o kojoj se govori u 23. psalmu: "postavio si trpezu na vidiku neprijateljima mojim". Kada prođe to slavlje rodiće se "bolji ovozemaljski brat moj balkanski" — očigledna aluzija na Srbe kao nebeski narod, još jedno vulgarno shvatanje poezije (u ovom slučaju narodne pesme Propast carstva srpskoga). Livadin poziv za preobražaj i bekstvo iz jalovog života je poziv za preobražaj poezije. U tom smislu se potvrđuje značenje drugog refrena, koji insistira: "Ti možeš". Tako da se završni stih "satri pesme sve ali ih ne zaboravi čoveče" odnosi na želju za novom poezijom, a samim tim — i za novim pesničkim oblicima.

Mnoge formalne obrasce koje je upotrebio u Horoskopu, Livada je koristio i u drugim pesmama Atlantide. Horoskop je, međutim, daleko uspelije delo. Pre svega, zbog složenije i doslednije upotrebe svih formalnih otkrića, ali i zbog jezika kojim je poema napisana. Ostale pesme ove zbirke pisane su eksperimentalnim, arhaizirajućim jezikom. Jezik Horoskopa je savremen i sa izuzetnom verodostojnošću dočarava vreme u kome je poema pisana. Izborom leksike i situacija predstavljeni su svi unutrašnji lomovi i sva pitanja koje je jedan period u sebi nosio. Livadinapoema odlikuje se specifičnom bojom i uvodi savremene čitaoce u svet sedamdesetih na način na koji ga uvodi muzika koja se u to vreme slušala ili način odevanja koji je za taj period karakterističan. Livada je postigao onu vrstu modernosti o kojoj govori Bodler: "Svaka epoha ima svoje držanje, svoj pogled i svoj osmeh."

Nikola Živanović | KORACI časopis za književnost, umetnost i kulturu

[Angelina]

**
Raša Livada


FILIPIKA GORDIH

Pre nego što ispijemo sve otrove, i obesimo se: U Gradskom parku, još ovo da ti kažem pa da nas nema, pa da nas kao oblutke prostranog svetla, zavitlaju niz reku, da potonemo sporo, ko kap krvave žive, niz ono rebro, nazvano mnogim imenima, u mulj: Da buđemo sedefno uvo, tvrdo uvo na sve što će se zbiti.

Još samo ovo o budžaku-nad-budžacima, gde pesma gnjili, i neimar cvili; gde svirep je narod, mutan liman, nebo nisko, zvezde na ušu uđu, na nos iziđu, a u bunare kad meteor padne: Izvade kost i ćupove.

Još samo ovo o precima, što se hvale potomcima, da je svuda mnogi prošao i kule zidao: A ko je, a šta je ostalo? Deset crkvi, znak lojalnosti pobožnim ambasadorima, gomila pustih kuća bez svrhe i namene, banke, teleksi, i stotine preobraženih glasova u laveže koji skitaju i laju u oluke: Poštujući, i prizivajući, a ne znajući ni koga, ni šta.

I čude se onima što silaze s planina, danas kada cvetaju gladi i umetnosti, čude se onim poslednjima, što niz planinčine silaze, menjajuči međusobno košulje, ruzmarin, poljpce i sir, kada se sretnu, i kažu: Taj običaj je star. To je stari običaj.

Pa ko su onda naša braća i sinovi, i ko smo svi mi, ovde, u lovu na sadašnjost? Skupa: Samo da otimamo novce jedni od drugih, ugalj, žuć, grobnice: Ko su naša braća i sinovi, od ovih ovde, okupljenih oko teleksa, koji godinama ne otkucava, ni jednu vest, već samo prazno zvrji, kao lafet, s kog su upravo odneli mrtvaca.


A Livada kaže:

Teže je sazdati srušene hromine,
nego novu kuću.

I kaže:

Pomeri nogu, lek je pod cipelom.

TREĆI TRG Trgni se! Poezija! | časopis za književnost | broj 21/2008




[postavljeno 16.05.2010]

[Angelina]

*

RAŠA LIVADA


Umro je pesnik Raša Livada. U poeziji se pojavio sedamdesetih godina, i makar jedna od njegove tri zbirke, "Karantin", spada u one knjige poezije koje su u trenutku objavljivanja predstavljale novost i pomeranje pesničkog jezika, da bi potom ostale kao trajna vrednost srpske poezije. No, Raša Livada nije bio samo pesnik, bio je iznad svega neobična i izuzetna ličnost.

Postoje pisci koji književnost shvataju kao svakodnevni posao, kao što se shvata odlazak u kancelariju i koji čitav život pišu pedantno i redovno. To ne znači da njihova dela ne moraju biti vredna, naprotiv, nema u umetnosti pouzdanog uputstva na osnovu kojeg možete biti sigurni kako ćete stići do cilja. No, Raša Livada jednostavno u takve nije spadao.

Nije verovao u poeziju kao svakodnevnu delatnost, pisao je onda kada je verovao da ima šta da kaže, a ako smo prema sebi iole kritični, onda to, logično, radimo retko.

Livada nikada u to nije verovao i dobro je znao da se sopstvena vrednost može spoznati samo u poređenju s drugima, jer čak i kada u tom poređenju dođemo do neprijatnih zaključaka, to je mnogo bolje od samozadovoljstva glupaka.

Znajući koliko je svet veliki, Livada je bio zaljubljen u jedno malo parče toga sveta, Zemun. Svakome ko ga je poznavao ime Raše Livade uvek priziva sliku zemunskog keja, ali i Dunava, koji nas uvek opominje na veličinu sveta i neizmernost vremena.

U času dok ovo pišem ne znam da li će Raša Livada biti sahranjen u Zemunu. Zemunsko groblje je zatvoreno, kažu da više tamo nema mesta, čak ni za njega, uverenog Zemunca. Ne verujem da umrlima nešto znači mesto na kojem će počivati — više to znači onima koji su ostali, ali u tome i jeste stvar.

Vest o njegovoj smrti nije izazvala naročitu pažnju: neko je objavio, neko nije, književnici su kod nas zanimljivi samo ako su (i koliko su) vredni pažnje tabloida, ako nam gromoglasno pričaju o našoj teškoj prošlosti, još težoj sadašnjosti i ko zna kakvoj budućnosti, što zaglušnije to bolje. Kada je dreka na ceni, književnost je dosadna.

Jedan od razloga što nam je tačno tako kako nam je jeste to što nije lako naći grob za Rašu Livadu.

Radoslav Petković | 11.11.2007. | Blic

[Angelina]

*

RAŠA LIVADA, IME JEDNE PRIČE

Nije napisao mnogo, sve njegove pesme i poeme stale bi u jednu knjigu ne tako velikog obima, ali je odmah pisao prepoznatljivo i dobro, objavljujući knjige koje su izraz zaokružene i promišljene koncepcije pesništva

Raša Livada (1948—2007) je ime jedne neobične i dragocene priče u novijoj srpskoj poeziji.

Briljantan početak postao je u njegovom slučaju i ukupan, za života, objavljeni pesnički opus. Kao pesnik, zaćutao je veoma rano, još krajem sedamdesetih, ali su njegove pesme ostale znane među čitaocima srpske poezije i uticajne u nekoliko pesničkih generacija koje su došle posle njegovog Karantina. Nije napisao mnogo, sve njegove pesme i poeme stale bi u jednu knjigu ne tako velikog obima, ali je odmah pisao prepoznatljivo i dobro, objavljujući knjige koje su izraz zaokružene i promišljene koncepcije pesništva. On, zapravo, i nije pisao pesme, već, cele i lepe, pesničke knjige.

Stajao je pomalo po strani od književnog života i njegovih događaja, ali je mnogim događajima davao meru i dinamiku, zahvaljujući čemu su toliki književni poslovi i završeni. Objavio je, sada je tome četvrt veka, dvotomnu antologiju Moderno svetsko pesništvo koja ostaje kao izraz jedne književne kulture, ali i entuzijastične preduzimljivosti i posvećenosti poeziji i njenim vrhunskim modernim izrazima.

Niko u novije vreme u srpskoj književnosti nije osnovao više časopisa od Raše Livade. Najpre je nastalo Pismo, i tome je više od dvadeset godina, potom Ruski almanah, Istočnik, Erazmo, Mezuza, Šekspir & Co. U tim časopisima, a u Pismu pogotovu, objavljena je čitava jedna biblioteka moderne svetske književnosti i njenih osnovnih preteča. Pokazujući se kao vrstan urednik i dobar duh tih poduhvata, Livada je u Pismu istrajno objavljivao odličnu književnost i odlične prevode.

Karantin je veliko finale, pesnikova konačna reč u poeziji, sabrano lično iskustvo života sa poezijom i za poeziju. Ne bi bilo dobro reći da je posle takve knjige pesnik iscrpeo razloge za poeziju. Izgleda da je on u Karantinu napisao celovitu knjigu za kakvom je težio, pa je, odan i poeziji uopšte i ponaosob sopstvenom razumevanju poezije, verovao da službu poeziji vrši i tom odlukom — u kojoj se prepoznavao i pesnički mit i uverenje da je poezija retkost — da posle Karantina ne objavljuje nove pesničke knjige.

U Karantinu se kroz pevanje grada — vrlo konkretnog grada zvanog Zemun, sa njegovom savremenošću i sa njegovom istorijskom osnovom, sa vidljivim prizorima i sa slikama zaveštanim tradicijom — uobličava duh mesta, pesnički hronotop, stajna tačka sa koje se osmatra svet. U ovoj knjizi se često upotrebljava sintagma "ovaj grad". Ta sintagma ne podstiče samo ekspresivnost pesničkih slika ili pak rekonstrukciju iščezlog ili još vidljivog grada, ona ukazuje na nedvosmislenu uzglobljenost pesničkog subjekta u iznutra osvojenom prostoru. Taj grad se menjao i promenio, u njemu ima više istorije nego vidljivih izraza savremenosti. Ali se u imenima onih koji su naseljavali grad ili u prizvanim toponimima očituju ostvarenost jedne pesničke hronike i kulturnoistorijska samosvest koja iza nje stoji.

Pesme Raše Livade obično izgledaju kao ukrštaj postupaka. U njima se javljaju, sve u istoj pesmi, ironija i humor, groteska i mitopeja, patos i gnomički izraz, neoavangardni modus i fantastičke slike, kritička verzija verizma i simbolizacija stvarnosti. Otuda Livadina poezija zadobija karakter samosvesne, autorske reinterpretacije pesničkih izazova i poetičkih mogućnosti koji su se pred poezijom otvorili šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka: neoavangarda, grafičke intervencije u tekstu i u smislu pesme, verizam, mitopoetski govor, demitologizacija, remitologizacija. Sve, sve, naravno, ali najpre modernizam oličen u istraživanju forme, u erudicijskom preispitivanju klasičnih i postklasičnih tema, kao i u samom povlašćenom, postsimbolističkom tretmanu pesničkog jezika.

Ako je modernizam ključni pesnikov poetički izbor, onda je od svih postupaka njemu, ipak, najbliža mitopeja. Pred čitaocem se namah uspostavlja mitopejska situacija u kojoj se do pesničkog smisla, usred sveta u kome je smisao potrošen, kako je pevao Livada u svojoj prvoj knjizi, dolazi usled obnavljanja početnih mitskih priča koje su dovedene u vezu sa modernim vremenom gde tragedija kao žanr nije moguća, ali mitopeja jeste. Livadine pesme pokazuju da je tako.

Ali, dok čitamo Livadu, lako vidimo da je, pored svih mitova, starih i novih, obnovljenih ili upravo oblikovanih, ključni mit, zapravo, sama poezija. Ona koja mitove i stvara i razara, a gradove pamti ili nanovo oblikuje.

Većina pesama u Karantinu završava se sintagmom: "A Livada kaže."

Dobro kaže Livada.

Gojko Božović | Balkan writers