Vito Marković (1936)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vito Marković (1936)  (Pročitano 13040 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 18, 2010, 05:30:38 pm »

*

VITO MARKOVIĆ


Vito Marković (1936), pesnik i prozni pisac, esejista i antologičar, autor više pesničkih i esejističkih knjiga, među kojima su i "Panika tela", "Opasnosti glave", "Pustoš i smrt", "Udes", "Nasmejana žrtva", "Druga koža", "Pohvala ludilu", "Snovi i oblaci", "Noćni jezik", "Beli govor", "Noći i odsjaji", objavio je nedavno, u izdavačkoj kući "Bonart", knjigu kratkih filozofskih eseja "Traganje za suštinom". Najveći broj ovih tekstova objavljen je u Kulturnom dodatku "Politike".

S pesnikom smo razgovarali o njegovom detinjstvu, poeziji, jeziku srca i jeziku uma, evropskom načinu života, zagledanosti u večnost, duhovnoj pobuni...

Kada ste bili najranjiviji?

U detinjstvu, kad sam mislio da nisam, ja sam bio najranjiviji.

Šta ste u detinjstvu sanjali da budete?

Tvorac strofa i metafora, pesnik.

Koje pesnike rado čitate?

Helderlina, Bodlera, Rilkea, Pasternaka.

Koga od proznih pisaca najviše cenite?

Dostojevskog, Tolstoja, Tomasa Mana, Hesea, Kamija.

Koji su Vam filozofi bliski?

Heraklit, Platon, Kjerkegor, Kant, Šopenhauer, Niče.

Kome se od stvaralaca najviše divite?

Šekspiru, Dostojevskom, Tolstoju.

Šta je sve potrebno pesniku da bi bio dobar pesnik?

Dar i obrazovanje, unutrašnja snaga, volja za postojanjem.

Šta biste bili da niste pesnik?

Jahač vetrova. Proizvođač mesečine. Potkivač oblaka.

Šta je kroz istoriju vrhovno merilo čovekovog postojanja?

Poezija. sve što je značajno ona je opevala i izmerila. Mahabharata, Ilijada, Biblija — to potvrđuju.

Postoji li vreme, čas u kome će ljudi biti isti, izjednačeni?

Postoji. U smrti su ljudi izjednačeni, isti. Svima, pa i bezemljašima, dodeljuje se jednak komad zemlje.

Šta kod filozofa volite, a šta ne volite?

Volim kod filozofa nov i neobičan način razumevanja i poimanja sveta i stvari, znatiželjan pesnički odnos prema jeziku i materiji kojom se bave. Ne volim konfuznu, temama i idejama zagušenu misao, dosadno "okretanje uvek istog". Najveći filozofi, ipak, i pesnici su bili: Platon, Niče, Hajdeger i mnogi drugi.

Šta, po Vama, najviše vređa ljudski duh?

Oholost bogatih i obesnih ljudi. Praznina.

Da li, u svetu nasilja, otmeni duh ugrožavaju pohlepni i prosti?

Onako kako u prirodi vrane i lešinari ometaju slavuje da pevaju, tako, i u životu ljudskom, pohlepni i prosti, lukavi i prevejani, brzim zaradama skloni, duh i lepotu ugrožavaju.

Gde se nalazi stvaralačka snaga: u volji i htenju ili u daru i odricanju?

Volja i htenje, bez dara, ništavni su. Dar bez rada i odricanja, bezvredan je. Sve je, dakle, u prožimanju.

Da li je, na neki način, poezija demonski posao?

Svakako. Ako je neobična i iznenadna, nepredvidljiva, u rečima i mislima, i ako ima nepredvidljiv trenutak pojavljivanja, poezija je demonski posao. Ona, i u tami, na duhovni sjaj uporno igra.

Koja je razlika, u poeziji, između jezika srca i jezika uma?

Velika. Jezik uma, preopterećen logikom, nema čulnog sjaja koji jezik srca ima. Jezik srca je jezik ritma, čulnog sklada, igra s najfinijim prizorima.

Čemu ratovi kad i bez njih čovečanstvo pati?

Ratovi potpomažu tešku industriju, laku — potrošačka groznica.

Ako moć novca razara moral i ideale, kakav život predviđate u 21. veku?

Vreme površnosti i laži, s mnogo igre i smeha, proticaće 21. vekom. Svako će, na svoj način, u globalnim igrama i zabavama učestvovati. Olimpijade, utakmice, u svemu i svačemu, odnegovaće za jednokratnu upotrebu hot dog — duh osrednjosti. Ljudi, kontrolisano, u frakovima, kao pingvini, u stavu mirno, svoju propast će pozdravljati.

Šta znači čoveku sa Balkana — evropski način života?

Slobodno, ali i prividno, civilizovano osećanje sveta i sebe. Živeti, u šumi zakona, svestan svojih ljudskih prava, pravedno, a u stvari nepravedno, kao uvređena sfinga, izvan svakog duhovno bogatog vlastitog sadržaja.

Kakva je razlika između političara i državnika?

Državnik se rađa, političar postaje. Državnik, jasnim i hrabrim o dlukama, brani državne interese, a političar samo svoje. Državnik, zahvaljujući radu i zaslugama, ostaje u sećanju ljudi, a političar u zaborav pada kao muva.

Šta je, posle smrti, dokaz čoveku da je postojao?

Ono što, posle smrti, ostavlja iza sebe, dokaz je da je postojao. Obični ljudi, na primer, ostavljaju kašike i viljuške, a pesnici svoje ime i pesme. U poeziji, i posle smrti pesnika, i dalje postoji oblik opevanih stvari — postoji ptica, postoji usklik, postoji muzika, postoji lepota u osećanjima i mislima.

Kad je čovek, ako je stvaralac, zaista uspeo?

Onda kad je vlastitim trudom postao ono što jeste — vreme.

Šta je, u poremećenom poretku stvari, prirodno a šta neprirodno?

Prirodno je, po svemu sudeći, da, pod okriljem mraka, zverka zverku vreba, a neprirodno da tigar u perju ptice peva, a slavuj ćuti.

Koliko vera čoveku u životu znači?

Mnogo. Klicao sam, nasuprot ničemu, Bog je živ! I to mi je davalo snagu.

Da li je u vremenu, bez zanosa i duhovne lepote, trenutak za duhovnu pobunu?

Vreme je za pobunu uma, reči u jeziku. Vreme je za pobunu jezika u mislima i čoveka u čoveku. Vreme je da lepo i uzvišeno sa ružnim i prizemnim u obračun krene. Vreme je, najzad, za pobunu uma — nove vrednosti da se imenuju.


Zoran Radisavljević | 29.05.2007. | Politika


* * *




Vito Marković, 1970. godine


Jedna davna pesma, pod naslovom
"Opis usamljenosti",
najbolje iskazuje i život, i mene, i vreme...

Kao usamljeni pevač, s visokih planina,
glasno sam sišao s trubom u grad,
mlad,
nestrpljiv,
neobuzdan,
trčeći kroz život,
na sebi sam se iskaljivao.
Posle mnogih teških i turobnih godina,
sa suzom u oku, sanjajući dugo,
postao sam Neko
ko se daleko i neobično čuo.
Ali, i tad,
sam, sve samlji,
i dalje sam bivao.


Fotografija: Čačak
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 18, 2010, 05:31:28 pm »

*

ZLA SUDBINA MATERIJU STIŽE


Naziv: Noći i odsjaji
Autor: Vito Marković
Izdavač: SKZ, Beograd 2002.


U prilici smo da, i povodom trinaeste pesničke knjige Vita Markovića, konstatujemo: temeljna promena koja se u njegovoj poeziji zbila posle prvih nekoliko zbirki — promena koncepcijska i poetička mada ne u punom značenju termina - nije dovedena u pitanje. Nekadašnji stvaralac tragikomičnih, grotesknih i fantastičkih svetova i njima primerenih "junaka" istrajava na pevanju koje tumači imenuju kao meditativno, refleksivno, metafizičko čak. U zbirci Noći i odsjaji, celim njenim tokom zapravo, Marković najvećma govori o bivstvovanju i o pevanju. On, drugim rečima, na zadanom svetu, koji uključuje naznake aktuelne stvarnosti, iskušava moći poezije. Iskušava ih etapno, u pet ciklusa pesama.
      
Univerzalna i nepromenjiva obeležja čovekovog položaja dočarana su u deset pesama prvog ciklusa "Noći" opštim terminima simboličkog naboja. Vreme protiče "bez jasnog cilja". "Zla sudbina", kao objedinjujuća presuda, "materiju stiže". Noć je u svakom pogledu nadređena danu, a smrt "redom dodiruje svačiji dom". Pesnici su, oni ponorni pogotovu (sva je prilika da Marković sebe među njima vidi), predodređeni da proniču tragičnu prirodu života, oni "večno u trenutnom ljube" i sa svoje vidovitosti neizlečivo su bolni. Dalekosežno gledajući, lepota koju stvaraju žrtve podiže, a silnike ruši, pa je razumljivo zašto su, svemu uprkos, "na božanskom putu do besmrtnosti"...
      
Nenaklonjeno vreme se, u drugom ciklusu "Odsjaji" konkretizuje: odsjaji "Zle svetlosti" koju proizvodi "snaga duha niska" bez sumnje potiču od eksplozije bombi nedavno sasutih na našu zemlju. Dakako, pesnik Markovićevog formata i iskustva ne može sebi da dozvoli plakatsku angažovanost, parternu polemičnost još manje. Zlu on protivstavlja simboličkog labuda svijenog "u beo oblik bića", labuda kadrog da "hiljadu tamnih trenutaka/pokriva belim krilima.". Čak i "Srpski bog", koji iz mita u pomoć stiže u pratnji svojih "mrkih kurjaka", otelovljuje snagu duha. Oni "silaze u azbuku", a ne na kakvo ratno poprište.
      
Sudimo li po tonalitetu nekih Markovićevih iskaza ("Noć oblači crninu Ne sviće", "Surov usklik ima nepogoda", "Sloboda pati, "Krici rastu svuda svuda" i sl.), mogli bismo zaključiti da je trećem ciklusu "Usklici" namenjeno da bude kulminativna etapa u opevanju čovekove udesnosti. Tek unekoliko je tako. Težište se pomera, poezija i pesnik postaju preovlađujući predmet drugog dela zbirke. Poezija je, tako, jedino spasonosno pribežište pred silama mraka, a pesnik ("Ajant nežni") na svojim nejakim plećima nosi sudbinu sveta. Stvarnost zamenjuje snom kako bi, ditirampski, nagovestio zoru. Četvrti ciklus "Glasovi" je bezmalo u celini drama pesničkog čina — drama usamljenosti na koju samo "poezija božanske snage" terapeutski deluje, tzv. egzistencijalne zebnje uzrokovane prolaznošću i neizbežnom konačnošću. Transponovane u stihove, i usamljenost i zebnja zrače ljubavlju, iz njih "izranja nada", a kadgod i potvrda trajnosti čovekovog duha. Završni ciklus "Smiraj" donosi privid smirenja pevanju svojstvene protivurečnosti ili, ako hoćemo, pesnikovog mirenja sa zadanim svetom ("Daleko je do svitanja... glava puna jada/odavno već spava") i sa sobom samim. Pesnik, naime, drži da je svoje poslanje ispunio i da ga, stoga, "Božanski lako... čuva moćni Bog".
      
O svrhovitosti Markovićevog opredeljenja, o kome je bilo reči u uvodu ovog teksta, naprosto nije smisleno debatovati, ma kako zasnovana bila naša privrženost njegovim ranim zbirkama. Pevanje poistovećeno sa bivstvovanjem je, uz to, nesporno jedna od najmarkantnijih preokupacija moderne lirike, a na tom su smeru nastala nekolika novija pesnikova ostvarenja visoke vrednosti. Među njima je i zbirka Noći i odsjaji čiji je krajnje aktuelan povod stvaralački uznesen do univerzalnih značenja. Ako u rečenom opredeljenju nešto i može da zasmeta, ponajpre su to zaostale primene nekadašnjeg pesnikovog grotesknog sveta koje u novom i drugačijem kontekstu deluju kontraproduktivno i neretko "ogoljena" poetička stanovišta koja se doimaju kao da su preuzeta iz teorijskog instrumentarija, ili iz esejističkog teksta.


Bogdan A. Popović | 19.09.2002. | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 18, 2010, 05:31:58 pm »

**
Stihovi Vito Marković


PISMO

Drage moje ljudine
Kome da se obratim
 
u dnu sebe ranjena
držim usne skupljene
imam oči velike
poput puna meseca
 
Dobre moje ljudine
Kome da se otkrijem
 
nešto ima u meni
glavu moju otima
ja ga zovem napolje
pretim njemu očima
 
Lepe moje ljudine
Kome da se požalim
 
Nešto ćuti u meni
jede moje nutrine


POEZIJA
 
Kako je teško Gospodarice bit
Gospodar poeta na raskošnom tlu
Pravit jednu od gluposti dve
U zbrkanom svetu sanjati sve
 
Kad ruka šeta oko napukle glave
I tavanica neba prokisne sva
Tad veličinom reči nemoćan bih
Košmar čula objasniti svih
 
Primi me sebi Preozbiljnosti sveta
Gospodarice života u slemiru tom
Ko bledu svetlost stavi me u stih
I u poslednjoj nadi podari mi dom
 
Uzeo me za dušu grozničavi jez
U molitvama svojim pominjem te ja
Dođi mi u obliku patnje da
Predstavi smrti sudeluju dva
 
Kroz melemne suze Gospodarice gle
Posustalo sunce zlatom optočeno
U svemirskim lađama polako gre
Otvarajuć oblak beskraja novog
 
Pođimo kradom u beskraja govor
Opterećeni nadom nove reči
Govorimo tiho besmrtna slova
Čas ona čas ova čas ona čas ova


NIČIJI ČOVEK
 
1
 
Nasred dana — nedana
Strašno ti se dogodi
Neko tebe obedi
Senku da ti ne vidi
 
Nasred dana — nedana
Crno ti se zadesi
Neko tebe saleti
Živa da te uhvati
 
2
 
Juriš — trčiš okolo
Loviš senke drveta
Čekaš noći duboke
Svakom bežiš od oka
 
Kriješ svoje tragove
Sklanjaš svoju glavicu
Sam od sebe zazireš
Okom da se pogledaš.

5

Budeš bio svukuda
Nigde nisi nikuda
Gledaš svašta svakome
Ništa nisi nikome
 
Staneš nogom unazad
Pođeš glavom unapred
Sve ti misli nebeske
Nelep vetar pozoblje
 

ID EST
 
Svet mi ovaj na jazbinu liči
Na usta lava krvlju što bazde
Ja kao miš repić što svoj
Vučem senku za sobom
 
Hodom sam premerio ovu zemlju
Po liniji srca sve hodeći — brodeći
Krvotokom nesmerja — bezmerja
U svim pravcima igrao sam na lancu
Vitu Markovića
I nikoga više sem njega
Nisam mogao
Ovom svetu pokazivati

Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 18, 2010, 05:32:26 pm »

*
Stihovi Vito Marković


ŠUMARA

Mršav vetar
jednu granu brsti
U dnu neba
Oblak zvezde poji
Kud će šta će
Leptir vazduh krsti
Ljudi moji
Ljudi moji

Crna šuma
Crnjoj šumi šeta
U korovu
Palo sunce stoji
Kud će šta će
Šuma preko sveta
Ljudi moji
Ljudi moji

Mlado drvo
Izvan šume svija
Iz visine
Mesec zveri broji
Kud će šta će
Zverka zverku vija
Ljudi moji
Ljudi moji


ČOVEK — ČAR RAZOČAR

Sklon snevanju a sam odvajkada
Iz nemira
Sebi nepoznata
Okreće se
Zagleda se u čas
Svog postanka
I prestanka pravog

U početku vidi završetak
U svršetku
Ne vidi početak
S kraja na kraj
Tako nadaleko
Da je znao
ne bi ni gledao

Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 27, 2012, 12:41:52 am »

**
Stihovi Vito Marković


ONOĆENJE
 
Vrh mi glave noćno seda
Dolom doli hoće biti
Crven požar ne da sniti
 
Talas trave nošen vetrom
Dnom se oka hoće sviti
Zelen oblak ne da sniti
 
Šum se šume stere krugom
List u listu hoće spiti
Šaren vetar ne da sniti
 
Dan mi kani truloj noći
Slep se mesec hoće skriti
Bujan beskraj ne da sniti
 

BALADA OBEŠENOG
 
O glavo moja
Svirepa šumo
Ćutnjom oblivena
Bogu iza leđa
Ko će da te voli

O glavo moja
Lastavico uma
U nebo zabodena
Bogu iza leđa
Ko će da te voli
 
O glavo moja
Sunčana tico
Sazrela u padu
Bogu iza leđa
Ko će da te voli
 
O glavo moja
Ljuljaško od zlata
U beskraj salivena
Bogu iza leđa
Ko će da te voli
 
O glavo moja
U vatrenom čunu
Vetrom povijena
Bogu iza leđa
Ko će da te voli
 
O glavo moja
Metaforo srca
U zelenoj vatri
Bogu iza leđa
Ko će da te voli
 
O glavo moja
Svirepa šumo
Ćutnjom oblivena
Bogu iza leđa
Ko će da te voli
Ko će da te voli
Ko će da te voli

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 11, 2012, 04:00:39 am »

*
VITO MARKOVIĆ


PESNIK SLAVI SAMOĆU

Lepa nada čuva ljude, pa i pesnika. Ko peva iz tmine i beznađa, pesmom nadoknađuje izgubljenu radost. Iz nereda, dolazi do reda. Iz haosa, do harmonije

Vito Marković (1936), autor više pesničkih, proznih i esejističkih knjiga,— objavio je nedavno i dve nove knjige: Dnevnik duše ("Bonart") i Rečnik misli ("Narodna knjiga"). Zbirka pesama Dnevnik duše ima četriri tematska ciklusa: Večernje, Tamna mesta, Ulazak u vreme i Osvit.

Rečnik misli je azbučnik kratkih, jezgrovitih, munjevitih sentenci, koje se mogu meriti sa onim najboljim što su u ovom žanru napisali Heraklit, Hegel, Šopenhauer i Niče. Knjigu je ilustrovala Olgica Stefanović.

Snovi su svedoci pesničkog postojanja. Duša, takođe. Da li pesnik, sanjajući, vlastitu stvarnost pomalo sebi za leđa baca?

Pesnik nije biće gole stvarnosti. On, stalno i uvek, sanja. Snovima podupire osećanja. I živi kao da sanja i sanja kao da živi. Ništa suprotno tome ne čini.

Pesnik, dakle, u stvaralačkom činu dušu svoju sledi. Doslovno, u snozanosu, "ide za njom, leluja, lebdi"?

Snozanos je sredstvo pesniku za sticanje svesti o sebi. Bez tog sredstva, pesnik ne bi bio pesnik. Hladan i bezosećajan, kao stranac "stanovao" bi u vlastitoj pesmi.

U polju postojanja, noću, kad pesnik sa senkama prostor deli, prevlađuju tamni tonovi pevanja i mišljenja, ali, kako izgleda, ne i beznađa?


BIĆE ODLOŽENE SMRTI

Na tom putu haosa i nereda, pesnik poguren kao slovo O, iako krhak i smrtan, više od drugih ljudi večnosti teži?

Pesnik je dok peva, biće odložene smrti. Sa ništavilom se rve u svakoj pesmi. Snom o večnosti, unutar stvarnosti, svoj život krasi. Sanjajući i pevajući, on i u trenutku večnost nalazi.

I u takvom varljivom svetu senki, s puno bola i žalosti, kako izgleda, slađa je nesreća od sreće, tuga od isprazne radosti, pad od leta uvis. Iz bola, kroz osmeh i suze, peva da bi došao do božanske poetske dubine?

Pesnik iz nesreće pevajući, kroz nju postoji. On je, bez tragičnog osećanja života, tužno i izgubljeno biće, labud bez slatkog predsmrtnog peva. Riba u vodi bez dubine.

Hoćete reći: poezija je proizvod patnje i usamljenosti? Jedna vrsta "dnevnika duše"?

Da. Pesnik u pesmama voli da pati. Lirski slučaj, kroz bol i tugu, pesmu pesmom čini. Tuga daje zvuk, čulnost ritam.

Znači: pronicljiv duh je uvek i samo u bolnom trenutku?

Tačno. Stvarnost je takva. U bolu i žalu sasvim. Život je, na svakom koraku, bolom i tugom hranjen i čašćen. Čak i onaj ko sanja strašno pati.

Tragično osećanje života, u činu stvaranja, velite, pesnicama odgovara?

Odgovara kao estetizam, kao skladno i potresno oblikovano osećanje tragičnog života dobre i osećajne duše, kao savršen tamni sjaj i sklad odživljenog i odsanjanog.

Čulna duša, po Vama, čista i osećajna, više od uma ideale božanske lepote traži?

Ne samo da traži, ona ih, lutajući, povremeno i nalazi. Gde? U poeziji kao u najvišem izrazu ljudskog duha.

Tragate, u pesmama, za ljubavlju i lepotom kao za osnovnim sadržajem života. Da li je, upravo, u ljubavi i lepoti, duši čulnoj jedino pravo utočište?

U ljubavi i lepoti je ideal ideala, božansko utočište čulnoj duši. U svetu, kad čovek ide kraju svome, divlje i brzo, lepota, kao lek za usporavanje ljudske tragičnosti, dobro dođe. Bez romantične, prisne osećajnosti, bez duše i griže savesti, bez ljubavi, hladan je i mračan svet i sam život.

Otuda, kao sablast, nesavršen i zlovoljan, na vrhuncu sopstvenog beznađa, čovek ponekada, u Vašim pesmama, sa "senkama pleše"?

Ne samo da sa senkama pleše, nego i dobro od zla dovoljno dobro ne razlikuje. Ne uzima za ozbiljno ono što srcem čuje i vidi.

Sudbina je, po mnogo čemu, od čoveka jača. Tera ga da pokazuje svoja stalna svojstva?

Upravo tako. Sudbina ga tera da propadne, a on se n e da. Peva i pleše. Čak ni Ahil, to polubožansko biće, s puno divne snage i lepih vrlina, a kamoli današnji čovek, svojoj tragičnoj sudbini ne izmiče. Sudbina je nadjačala njega, a ne on sudbinu. Takav je, valjda, poredak stvari u prirodi. Tu se ništa ne može.

Sve u svemu: osećanje stvarnosti s naporom doživljava Vaš čovek?

S većim bolom i naporom od biblijskog živi današnji čovek. Zato i mašta, snovima se brani. Ko ne ume da sanja, brzo stari. Slabi i iščezava. Satiru ga neizvesnosti i svakodnevna borba, svirep način postojanja.


NADJAČATI NIŠTAVILO

Ko oslabi i posrne, govorite u jednom stihu, ako padne, za njim ostaje samo vapaj?

Ostaje pesma, ako je pesnik. Ostaje oblik, ako je slikar. Najteže je onome, koji, kad dođe do krajnje tačke postojanja, na stvaralačkom planu, ne ostavlja iza sebe ništa.

Vaša duša nikada ne spava. Stalno peva ništavilo da nadjača?

Peva duša ako je čulna. Često s nebom razgovara. Sanjajući, ništavilu se suprotstavlja.

Ništavila se, po pravilu, svi smrtnici plaše?

Prirodno. Svako na svoj način, ako je stvaralac, suprotstavalja se ništavilu i nestajanju. I pesnici, i filozofi, i naučnici i svi ostali. Slikari, na primer, iz petnih žila upinju se da bojama razbiju tamu ništavila, led zaborava. Kompozitori to čine zvukom, božanskim melodijama.

Jezikom neizrecivosti, rečima srca, "merite sebe i vreme"?

Snagom slučaja, jezikom neizrecivosti, pesnik uvek meri sebe i vreme i sve vidljivo i nevidljivo oko sebe. Malo s tugom u očima. Malo sa osmehom na usnama.

Vreme je svirepo. I priroda, takođe. Imaju svoj "jezik i običaje". Proizvode bol i smrt?

Neophodno, ono nužno, u svakom trenutku, u skladu sa prirodnim zakonima, i "običajima", dolazi i odlazi, ne osvrćući se na čoveka i njegove ranjivosti. Ljudski zakoni i običaji, s vremena na vreme, prirodne samo dopunjuju.

Lepotu, kao sadržaj života, kao temu ne zaobilazite?

Pesnik je prijatelj lepote, njen tvorac. O njoj sanja. Za njom traga. Opseda ga ona kao sadržaj života, kao nežnost nužna i neosporna.

Slavite, takođe, i samoću. Lepe reči joj upućujete kao prijatelju?

Svakako. Pozdravljam i slavim samoću. Ona me ugrađuje u poeziju i vraća veru u sebe. Kad me buka i bes stvarnosti oslabe, ona me ojača. Kao ptica u nju ulećem i izlećem. Razlozi srca me na to prisiljavaju.

Ni sudbini ne okrećete leđa. Ne zanemarujete je?

Ne, nikako. Sudbina je sila, tamna i zagonetna, nepredvidljiva. Kad se rasrdi, i snažne u okove baca. Ona čoveku, ipak, daje slobodan izbor. Ko u životu mudro i dobro bira, leti, ko ne bira, u ponor pada, sunovraćuje se.

U vašim stihovima slova su živa, slogovi razigrani: A je vapaj, ima sumornu boju; E je plavi pev, olujno veje; O je natmureno i dalekozovno, pljušti?

U rečima i mislima, pa čak i u slogovima, kad slova zasvetle, pesma je dobra. U bolu, dugosilazno A, žalobno i tmurno, vapajem se oglašava; U nad ponorom, s časa na čas, glas je sunovrata; O visoko i mnogobolno, u srcu dugo odzvanja. Ublizini samoglasnika, kako vidite, ne postoji bešumni govor.

Večnost je, jednom ste rekli, unutra, u duši, napolju nije?

Tačno. Večnost je unutra i ima je onoliko koliko daleko i visoko božanskom činu duša može da ode. Da ne bi bila usamljena, ponekad, sebi pesnike priziva.

Vaša duša ne zatvara vrata radoznalom duhu. Zajedno sa njim igra se i kao ptica krila?

Dobro ste primetili. Duša ne zatvara vrata znatiželjnom duhu. Čulnosti ga uči. Duh i duša su brat i sestra. I ravnopravno stanuju u telu. Duh je hladan i racionalan, a duša topla i osećajna. Duh je uvek duh, a duša samo duša, sve dok je nevina i čista, neokaljana. Čim se uprlja, duša prestaje biti duša, samo dah je i ništa više.

Pesnik je, kako rekoste u pesmi, u svome poslu, ponekad, Sizifu sličan: "I kad gubi, nadu veliča"?

Pesnikov put je posut nadahnućem i osećanjima, razumom i voljom, i, naravno, lepom nadom. Nada je zaštitnik nežnih i osećajnih, usaml jenih bića. Onome ko je sklon gubitku, veoma prija.


SKLADIŠTE TEMA I IDEJA

Pored pesničke knjige, tako reći u isto vreme, objavili ste knjigu poetsko-filozofskih misli, u kojoj preko večnih tema dolazite do večnih ideja. Da li je ta knjiga više pesnička ili filozofska po formi i sadržaju?

Do odgovora i sami možete doći. U "Rečniku misli" o tome se govori. Kad uroni u život, kao u skladište tema i ideja, filozofska je to knjiga. Kad utone u snove, pesnička je. Poezija u njoj tera duh nebu, uvis da leti, filozofija ga spušta na zemlju unakrst da trči. Poezija mislima daje sliku, vidljiv oblik; filozofija misao, čaroliju.

U jednom fragmentu, u skladu sa vremenom, sasvim određeno kažete: "Agresivni patriotizam jednak je idiotizmu". Balkanski narodi, na svojoj koži, stradalnički su to iskusili?

Agresivni patriotizam je bolest malih rustikalnih umova. Od te bolesti boluju promašeni u životu. Viču i galame, na sav glas, govore loše o dobrim, a dobro o lošim ljudima. Patetičnim parolama, sebe na račun drugog uzdižući, zamračuju prostor skladnog života i mira. U gravitacionom polju patnji, kroz istoriju i vreme, mudri znaju i pamte: Ničiji patriotizam, ako je bezuman i agresivan, nije bezudesan.

Na drugom mestu iste knjige, heraklitovski sažeto, izričete istinu: "Veština postojanja nije podjednako data svima". Koja je poruka ove neobične i mudre misli?

Poruke šalje više od ljudi vreme. Gde ideologija trči, život hramlje. Svirepoj volji sveta, stalnim promenama, oprezni i mudri se prilagođavaju. Neoprezni, nevešti postojanju, u nevolje zapadaju. Stvarnost još niko nije nadjačao. Reka vremena nosi sve. Naročito one koji korak sa vremenom ne hvataju.

Verujete li, kao što u jednom fragmentu kažete, da, ipak: "Džinovska duša čovečanstva, lepom nadom naoružana, čuva ovaj svet"?

Verujem. Jer: šta radi čovek bačen u more nade? Pliva. U strahu da ne potone u beznađe, između večnosti i trenutka, živi i pliva.


Zoran Radisavljević | Politika | 25.02.2006. | Knjiga info
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 21, 2012, 12:23:54 pm »

*
VITO MARKOVIĆ





OKRENUT
RANJENOJ DUŠI


Već prvom zbirkom "Panika tela", pre 45 godina, Vito Marković (1936), je moćno zakoračio na srpsku književnu scenu, najavljujući potpuno nov, samosvojan i redak poetski glas. To su potvrdile i uvećale kasnije njegove
knjige — "Opasnosti glave", "Pustoš i smrt", "Udes", "Druga koža", "Tesna šuma", "Pohvala ludilu", "Snovi i oblaci", "Noćni jezik", "Beli govor", "Noći i odsjaji", "Dnevnik duše", iz kojih je Zoran Hr. Radosavljević načinio znalački izbor za knjigu "Glasna glava", koju je ovih dana objavio "Bonart".

Kako dobro primećuje Miloslav Šutić, sjajan znalac poezije, pesnički svet Vite Markovića najviše je povezan sa srpskom usmenom književnošću (brzalice, bajalice, kletve, poslovice), ali i sa pojedinim jezičkim obrascima (epski deseterac), odnosno sa pojedinim proznim oblicima (fantastika i životinjski svet u našim narodnim bajkama). U ovoj poeziji povremeno su jako naglašeni i etički elementi koji potiču iz srpske deseteračke poezije ili iz Njegoševih dela. Na takvim osnovama ostvaren je stil ovog pesnika, jedan od najosobenijih u srpskoj književnosti posle Drugog svetskog rata, ističe Šutić.

Čitajući "Glasnu glavu" stiče se utisak kao da ste svaki stih odbolovali?

Tačno. U svakoj pesmi, s tornja sebe, urlam okrenut ranjenoj duši. Osećam, i usred leta, zimski miris mesečine, hladnoću.

Noć je, kako izgleda, vaše vreme za pevanje?

Noću, kad sam sa sobom u zavadi, zagrli me iznenada stih, pomiluje po glavi. Ne da mi, izvan reči, u miru da budem. Tera me, i kad ćutim, vrelom kriku da sam blizu.

Skoro uvek, između svesnog i nesvesnog, birate nesvesno. Zašto?

Nesvesno je, u svim okolnostima, brže od svesnog. Ono, čak i kroz oganj, trči munjevito i bosonogo. Ono je ono što jeste. Lažni izgled ne uzima.

Bacate se drvljem i kamenjem na stvarnost u poeziji i životu. Od nje bežite kao đavo od krsta. Koji je za to razlog?

Pesnik u čije se biće previše zabada stvarnost, nije pesnik. On je očevidac, hroničar. Ako ne ume na odstojanju da drži stvarnost, s njom se stapa, postaje ono što i ona, estetska provalija.

Kako se pesnici, skloni sanjarenju, u vremenu brzih informacija i komunikacija snalaze na stvaralačkom planu?

Stvarnost je hladna i nemilosrdna. Ona spore i nežne melje. Ko raspolaže brzim informacijama, brže dolazi do cilja. To pesnici znaju. Svi, osim mene, kako izgleda, imaju racionalne sprave, kompjutere. Ali, kompjuteri su hladne i bezosećajne sprave. Ne sanjaju i ne tuguju. Ne brinu. U očaj ne padaju. A poezija bez strasti i osećanja nije poezija.

Vaše tablice vrednosti su stroge. Ne izlažete li se tako velikom stvaralačkom naporu?

Ja se na stvaralačkom planu trudim da mi pohlepa duh ne pojede kao mnogim piscima i umetnicima.

A ko su ti čiji je duh pohlepa pojela?

To su oni koji nose kamenje u osećanjima, koji, radi malih trenutnih koristi, tablice vrednosti u srpskoj književnosti razbijaju.

Zar ima i takvih? Nekad su se pesnici družili, zajedno trošili vreme, a danas?

Da, nekad. Danas je čovek čoveku umaranje, pesnik pesniku stradanje.

Šta to konkretno znači?

Nedaroviti pesnici mrze darovite. Na svakom koraku nanose im štetu.

Šta onda, u ovom bezosećajnom vremenu, preporučujete darovitim pesnicima?

Bez obzira na sve, ko ja darovit i veruje u sebe, neka kao samuraj duha, u pravcu neizrecivosti ide, svoj izabrani put sledi.



SVETA NAUKA Pročitavši sve njegove knjige, došao sam do zaključka: poezija je glavni posao Vite Markovića, njegova sveta nauka — kaže priređivač Radosavljević. — U "Glasnoj glavi" sve je na jednom mestu: namerno-nenamerno, svesno-nesvesno, obično-neobično, osećajno. Tu su pesničke smelosti i iznenadnosti, metafizičke nužnosti, mudrosti. U svim pesmama, kao svaki veliki pesnik, Vito Marković, na štetu sopstvenog realnog života, u snove uranja. Kao podmornica, bežeći od ništavila, u pravcu lepote, kroz sebe, uvek i samo sanjalački roni prema sebi.

DVOSTRUKI ZNAČAJ Ovaj izbor iz Markovićeve poezije, kaže Miloslav Šutić, pored doslednosti, dvostruko je značajan: zato što otkriva vrednost pesnikovog dela u celini i što ukazuje na aspurdnost tvrdnji da je savremena pesnička umetnost ustupila mesto drugim književnim žanrovima.


D. Bogutović | 30.08.2008. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 02, 2012, 04:56:42 am »

*
INTERVJU: VITO MARKOVIĆ, pesnik


LEPOTA UBIJA PROLAZNOST

Ako je lepo krajnji cilj umetnosti, a jeste, onda poezija, kao vrhovni izraz ljudske duhovnosti, mora biti duboka i lepa, neprolazna

Zavod za udžbenike iz Beograda upravo je objavio novu knjigu Vite Markovića (1936), jednog od najznačajnijih srpskih pesnika, pod naslovom "Vatra pod snegom", u izuzetno lepoj opremi za koju su zaslužni Tijana Rančić i Milan Bjelanović. Knjiga ima četiri tematska ciklusa: Sebesnosti, Nežnosti, Zapisi i Poslednje reči. Pogovor je napisao Miloslav Šutić. Vito Marković je autor zbirki: "Panika tela", "Opasnosti glave", "Pakao", "Pustoš i smrt", "Udes", "Nasmejana žrtva", "Druga koža", "Tesna šuma", "Pohvala ludilu", "Snovi i oblici", "Noćni jezik", "Beli govor", "Noći i odsjaji", "Dnevnik duše"... Dobitnik je više književnih nagrada, zastupljen je u mnogim antologijama, prevođen je na mnoge svetske jezike.

U uvodnoj pesmi, programski, tražite od poezije, da, "u ime večnosti, lepotom dotuče prolaznost". Je li moguće, u današnje vreme, "lepotom dotući prolaznost"?

Lepotom, u stvaralačkom činu, moguće je dotući prolaznost. Ako je lepo krajnji cilj umetnosti, a jeste, onda poezija, kao vrhovni izraz ljudske duhovnosti, mora biti duboka i lepa, neprolazna. Homer, Šekspir, Leonardo, Mocart, Vagner, i mnogi drugi stvaraoci, to su dokazali.

U traganju za lepim i neiskazivim, neprolaznim, slavite pesničku slobodu, duh. U pesmama postajete slobodniji od pesničke slobode, idete čak do "nagnuća u nemoguće"?

U svetu, s mnogo prividne slobode, pesnička sloboda je nužnost. Ona je pesnička ako je sveobuhvatna, široka, najšira. Da nije takva, ne bi bila to što jeste. Zaudarala bi na prolaznost, na brzu propadljivost. Ne bi imala tog lirskog nagnuća u nemoguće.

Hoćete reći da, pesnik, ako je zaista pesnik, "nagnuće u nemoguće" uzima i kao stvaralački proces, cilj?

Upravo tako. Pevati, suštinu izricati, večno osvajati u trenutku, pokazivati osmeh i kad se pati, biti nežniji od života, ali, ponekad i jači. U nemogućem videti zadatak, krajnji cilj.

Prof. dr Miloslav Šutić, naš uvaženi teoretičar književnosti, u pogovoru Vašoj zbirci, uočava u pesmama: čulno i umno jedinstvo, lirsko i metafizičko savršenstvo, sklad?

Uočio je bitno, nepobitno, čulni i umni sklad, nežni dodir misli i osećanja. Najiskreniju melodiju bića.

Život Vas, kako izgleda, ili se samo tako čini, na svakom koraku, više od smrti plaši. Zašto?

U polju stvarnosti, gde ljubav ne vlada (ili malaksava), život je ono čega se ljudi plaše, a ne smrt. Po prirodi stvari, iz dana u dan, neprekidno, stvarnost preti, nevolje ne miruju, neizvesnosti nadiru, kob kuca na vrata, život zastrašuje.

Ljudi, usled nesigurnosti, na kapije i prozore namiču reze, čelične utvrde stavljaju.

Otuda, dakle, iz Vaših pesama izbija tuga, blaga melanholija?

Melanholija i ja, u lirskom smislu, postali smo nerazdvojni, jedno.

U pesmama ne protivrečim tom potresnom stanju duše, sebi. Uvek gledam da iskažem nešto bitno, lirski opravdano, nužno.

U jednoj pesmi, s rezignacijom kažete: "Ovaj svet nije moj svet". Da li žalite za prošlošću ili ste, možda, razočarani u postojeću stvarnost?

Ne. Prošlost je sećanje samo. Od nje se ne živi. Ali, iskreno govoreći, ovaj svet ovakav kakav jeste, razvaljen pohlepom i prevarantima, nije moj svet. U njemu sam razočaran, krhak i nesiguran, tuđinac.

Pesnici se, danas, okreću stvarnosti, sitnim detaljima, a Vi neiskazanim nežnostima, metafizici i suštini, sebi?

Čovek je uvek najbliži sebi, pa tek onda drugom. Lagao bih ako drukčije kažem. Pred sobom sam ono što jesam, i od toga ne bežim. Preko sebe svedočim o vremenu i životu. Ništa nije daleko mome srcu koje voli da voli sebe, ali i drugog. Nežnostima, čistom ljubavlju, iskazujući osećanja, suštinu sopstvenog bića, smanjujem teskobu u sebi.

Vaša poezija, filozofski rečeno, nastaje iz unutrašnje potrebe: na principu dovoljnog lirskog razloga?

Poezija je posao čulne, dionizijske duše, ritual. Pišući pesmu, ja poslujem po sebi, da bih stekao pravo na sebe. Pažljivo odvajam lepo od ružnog, bitno od nebitnog, suštinu. Održavam, na taj način, lirsku distancu između sebe i stvarnosti. Stvaralački postojim.

Pevate kroz suze, al' s osmehom, moderno, postmoderno, neobično?

Možda. Takvo je stanje moje duše. Igrom slučaja, dosta podsvesnog, nadrealnog, pa čak i postmodernog osećanja sveta u sebi imam. Metafore se same od sebe, podsvesno, lirskom činu priklanjaju. I sam život je takav, moderan, postmoderan, nadrealan.

U pesmama, metafizički, dodiruju se sadašnje i buduće vreme, a prošlo je bačeno daleko, iza leđa u pamćenje, zar ne?

Ja ne poričem prošlost, ona je uvek iza leđa, u sećanjima i uspomenama, daleko. Sadašnjost, malo pomalo, na kašičicu trošim. Budućnosti kao da nemam. Sve je u trenutku, u metafizičkom toku, "večnog okretanja istog".

Posle tri infarkta, s tri ožiljka na srcu, kako se osećate?

Je li "radost od Vas zauvek odgurnuta"?

Kako? Pesma "Lični opis" o tome najbolje govori: Na praznom mestu,/ U kući bez adrese,/ Odmeravam lice,/ Osmeh, Sebe,/ Stanje duše,/ Oči,/ Usta,/ Vidim:/ Radost je od mene odgurnuta./ Na zamračenom mestu,/ Sam,/ Od sveta odsečen,/ Pod snegom reči,/ Neizgovorenih,/ Disanjem se grejem,/ Kao zver,/ U šumi,/ Velim".


Zoran Radisavljević | 26.01.2011. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Septembar 27, 2016, 02:05:42 am »

*
INTERVJU: VITO MARKOVIĆ, pesnik


DRŽAVNIKA NEMA, IMA POHLEPHNIH POLITIČARA

Muzika gramzivosti svira. Dolazi do geopolitičkih poremećaja. Poreklo tuđe tuge moćne ne zanima. Ne plaši ih hladan dodir stvarnosti, brz tok prolaznosti, šum ništavila

Vito Marković (1936), jedan od naših najznačajnijih živih pesnika, napisao je petnaestak pesničkih knjiga, među kojima su i "Panika tela", "Opasnosti glave", "Pakao", "Pustoš i smrt", "Nasmejana žrtva", "Pohvala ludilu", "Noćni jezik", "Beli govor", "Noći i odsjaji", "Dnevnik duše", "Glasna glava", "Vatra pod snegom"... Autor je knjiga eseja i traktata: "Poezija i metafizika", "Filozofija samoće", "Mrvice usamljenosti", "Rečnik misli", "Traganje za suštinom". Manje je poznato da je Marković tvorac i prozne trilogije, u kojoj su knjige: "Hula", "Žest" i "Muk".

Povodom osamdeset godina života i šezdeset godina stvaralaštva, s pesnikom misaonih pesama razgovarali smo u jednoj šetnji, od Slavije do Kalemegdana.

Kao misaoni pesnik, posle osam decenija života i šest decenija književnog rada, šta možete reći o svetu i čoveku ovoga doba?

Prirodni zakoni i moje životno iskustvo vele: čovek je krhko, slabo biće. Ma koliko da se trudi, prsi, razmeće, on je prah, šljunak prolaznosti, ništa više.

Utopija je nekad čoveku prijala, na noge ga uspravljala, strah i jad suzbijala, sad, u tom sanjalačkom smislu, ništa od toga ne postoji. Svet je drukčiji, izmenjene su okolnosti; čovek je okrutniji, destruktivniji.

Utopije su, kako izgleda, nestale, zgasle. Više ih u ovom veku nema. Iščezla su sanjalačka vremena?

Isuviše je bola. Poremećena je prirodna ravnoteža između čoveka i njegovih snova. Sa padom Berlinskog zida, i spoja kapitalizma i socijalizma, na ovim prostorima, pojavilo se političko-ekonomsko čudo "bez ljudskog lica", novi oblik liberalnog kapitalizma. Tiranija bogatih, duhom prosečnih, izjednačila se sa tiranijom loših. Oni rastu, ne izrastaju; bolji ne postaju. Uvek isti ostaju. Osim novca, ništa drugo za merilo ljudske vrednosti ne uzimaju.

Dobrota je, dakle, posustala. Ušli smo u 21. vek sa bolom i suzama?

Tačno. Od Bliskog istoka do Balkana teku reke suza. U ime demokratije i ljudskih prava pljušte prekori i pretnje, zveckaju oružja. Pohlepa radi. Sezona lova na naftu se otvara. Muzika gramzivosti svira. Dolazi do geopolitičkih poremećaja. Poreklo tuđe tuge moćne ne zanima. Ne plaši ih hladan dodir stvarnosti, brz tok prolaznosti, šum ništavila.

Sve u svemu, današnji politički makijavelizam, više nego ikad, ne bira sredstva da dođe do cilja. Inficiran "voljom za moći", otvoreno i drsko, na brz profit igra?

Nema državnika danas, ima samo pohlepnih političara. Državnik, za razliku od političara, zna, vidi, oseća u kom se pravcu vreme nade usmerava. Političar, sitan činovnik trenutka, to ne zna. Njemu je sve to tajna. Sadašnjost mu je opasna, puna sunovrata; prošlost je zamagljena, mračna; budućnost nejasna, knjiga nepročitana. On ne zna ono što državnik zna. Ne zna da sadašnjost tek uči lekciju o prolaznosti koju prošlost već uveliko zna. Prošlost je sećanje, budućnost predosećanje, sadašnjost konkretno postojanje.

I u devetoj deceniji života, kad mladost život više ne ukrašava, vi uveliko sanjate, maštate, vaš duh se ka poeziji usmerava?

U spletu jave i snova, moja volja, stvarno i odistinski, u svako doba, bez zastoja, tera me sanjalački da živim. U trenu lirskog žara, na mestu bez šuma i zvuka, u potpunoj tišini, sanjam, maštam, osluškujem govor srca i čula. U mojoj mašti ima puno raznog cveća, ima vedrih dana, drozd peva, nema snozgasnuća.

Biva li, ipak, ponekad da klonete, posumnjate u sebe?

Kad god klonem, ili u duhu posumnjam u sebe, ja se trgnem, okrenem se sebi, velim: "Uspravi se V. Markoviću, živni, uđi u kuću jakih reči, reci — ja jesam ja, o mom boku mač nade još uvek visi"!

Osim nade, šta vas još stvarno snaži, sebi priziva?

Lepota duha. Lirika, još jedino lirika. Ona život ukrašava. Brani od ništavila i zaborava.

Na kraju ovog razgovora, možete li kao Volt Vitmen, u obliku pesme nešto o sebi reći?

Mogu: "Ugradio je V. Marković volju i želje u sebe,/ Odgurnuo daleko jad i beznađe,/ Pustio brige niz vetar i vreme,/ Maštao, čitao kosmos, knjigu neba/ Listao, dodirivao beskraj, zvezde, / Odlazio u pustoš, na mračna mesta,/ Saznao: ništa izvan njega, u njemu sve je".


Mrvice usamljenosti

I daleko je blizu za onoga ko snovima dolazi do cilja.

***

Smesa života i smrti zove se nastajanje, a smesa smrti i zaborava — nestajanje.

***

Materija je majka, a duh otac. Iz tog spoja poniče svet i sve ostalo u njemu.

***

Daroviti pesnici pretvaraju poeziju u svoju religiju, a religiju u poeziju.

***

Večnost nema ruku, pa ipak, povremeno grli pesnike.

Vito Marković

Zoran Radisavljević | 18.09.2016. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: