Nebojša Devetak (1955—2017)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nebojša Devetak (1955—2017)  (Pročitano 12313 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 18, 2010, 05:35:54 pm »

*




NEBOJŠA DEVETAK
(Mala Graduša, 21.10.1955 — Vrbas, 25.10.2017)

Nebojša Devetak rođen je  21. oktobra 1955. u Maloj Gradusi, na Baniji (Hrvatska). Prvu pesmu objavio je 1970. godine u časopisu za decu Kurir, u Sisku. Pisao je pesme, prozu i književnu kritiku.

U Republici Srpskoj Krajini je uređivao novine Srpski glas. Bio je predsednik Udruženja književnika RSK od njegovog osnivanja februara 1994. do pada Krajine. Bio je član Udruženja književnika Srbije od 1989, a Društva književnika Vojvodine od 1996.godine. Najveći deo svoji pesničkih knjiga objavio u Srpskom kulturnom društvu "Prosvjeta".



KNJIGE PESAMA:

  • Presudna žeđ, Jedinstvo, Sisak, 1984.
  • I druge bolesti, Književna omladina Siska, 1980.
  • Nepoželjni gosti, Prosvjeta, Zagreb,1984.
  • Zaustavljena projekcija, Prosvjeta, Zagreb, 1988.
  • Ključanica, BIGZ, Beograd, 1991.
  • Žuđeno vojevanje, Književna zajednica Novog Sada, 1995.
  • Rasulo, SKD Prosvjeta, 1997.
  • Licem prena naličju, Narodna knjiga / Alfa, Beograd, 2004. (izbor)
  • Koraci bez odredišta, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Srpsko Sarajevo, 2004. (izbor)
  • Bore i brazgotine, Filip Višnjić, Beograd, 2005.
  • Uzalud tražeći ono čega nema, SKD Prosvjeta, Zagreb, 2008.


KNJIGE PROZE:

  • Razgrtanje pepela, SKD Prosvjeta, Zagreb, 1998.


PRIREDIO JE:

  • Antologiju srpskog pjesništva u Hrvatskoj dvadesetog vijeka, SKD Prosvjeta, Zagreb, 2002
  • Drumovi su naša otadžbina (pesme srpskih pesnika o seobama, izgnanstvu i izbeglištvu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo, 2006.
  • Znam da nas ima (izbor najlepših pesama Festivala jugoslovenske poezije mladih od 1968. do 2008), Kulturni centar Vrbas, 2008.

Za poeziju je nagrađivan na Ratkovićevim večerima poezije, Borskim susretima balkanskih književnika, Zlatnom strunom Smederevske pesničke jeseni, Pečatom varoši sremskokarlovačke, nagradom Braća Micić i Milan Rakić.

Živeo je i radio u Vrbasu. Bio je operativni urednik časopisa Trag koji izdaje Narodna biblioteka "Danilo Kiš" u Vrbasu, a zatim glavni i odgovorni urednik.


Fotografija: ndevetak
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 18, 2010, 05:36:32 pm »

*
NEBOJŠA DEVETAK


NIŠTAVILO KAO AMBLEM TOTALITETA

Kakva je recepcija savremene srpske poezije danas? Ko piše književnu kritiku i zašto? Ko je čita? I, gde se u svemu tome nalazi i kuda ide srpska lirika? Na prvi pogled nenadano, ova pitanja iskrsavaju baš povodom nove pesničke knjige Nebojše Devetaka, a mogla su i ranije, i ne samo povodom Devetakove uspešne i indikativne zbirke Rasulo. Nova knjiga Nebojše Devetaka stiže, zapravo, kao kec na desetku, jer otvara neka, ne baš nova, pitanja o odnosu kritike i poezije, o ontološkim i svakodnevnim nedoumicama i gresima, previdima i zabludama književno-kritičke prakse.

Najpre, Nebojša Devetak svojom književnom pojavom i sudbinom raskriljuje i demistifikuje utuljene predstave o tome gde su i šta su korenski rasponi i koordinate srpskog jezika i poezije na mapi tzv. nove srpske dijaspore, odnosno, bivše nam južnoslovenske domovine. Ovaj pesnik je svoje prve knjige objavio u Sisku i Zagrebu: Presudna žeđ (1980) i I druge bolesti (1980), te Nepoželjni gosti (1984) i Zaustavljena projekcija (1988). Zatim, dve knjige u Beogradu i u Novom Sadu: Ključanica (1991) i Žuđeno vojevanje (1995). Najnovija knjiga, gle čuda, pojavljuje se opet u Zagrebu, a u izdanju Srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Devetak danas živi u Vojvodini.

Srpska književna kritika nije adekvatno popratila dosadašnje knjige Nebojše Devetaka. Zašto? Odgovor je više nego jasan da, naprosto, kod ljudi slabijeg zdravlja, izaziva jednu vrstu žgaravice spram većeg dela aktuelnog kritičarskog establišmenta koji, izjeden samim sobom, jednostavno izostavlja i odbacuje pesničke vrednosti nastale izvan Srbijice. Odgovor da tamo i odonud nema značajnih pesnika, ciničan je i opustošen promajom čistog neznanja i drskosti. Na našoj književnoj sceni postoji jedna gluvoslepa skupina kritičara kojoj ubrzanje beogradsko-novosadskog ringišpila oduzima snagu glasa i bistrinu pogleda u daljinu gde se nalaze čitavi vrtovi pesničkih plodova, a koji nisu nikli na kolomasti pomenute osovine. Dakle, otuđene laboratorije i pogoni aktuelne književno-kritičke vlastele ne proizvode svest o ukupnoj mapi nacionalne književnosti i njenim dometima, niti im je do toga istinski stalo.

S druge strane, taj cakleći soj naše savremene kritike, isprepadan raznim pomodnostima i crkavicama sopstvene misli, idealan je za elaboraciju jedne dramatične književno-mentalne bolesti u kojoj nije zadavljen samo osećaj za korensku pripadnost srpskom jeziku i tradiciji, već i smisao za stručnu, specijalističku analizu i pristup poeziji samoj. Postalo je ultramoderno izražavati, ne svest o pesmi, već svest o svesti o pesmi. To nije loše kao fusnota jedne interpretacije, međutim, ova pojava je postala samoj sebi svrha i kao takva potpuno se odmakla od inicijalnog predmeta, od čiste pesme, njenih svetova i jezika. Do kraja je time zatrta bilo kakva konkretna analiza pesme. Gradacija oblika svesti o svesti o pesmi dobila je neslućene razmere praznoslovlja čiji isplaženi suvi jezik zgadio je i suštinski onemeo ceo ambijent u kojem se razvija poezija. Beslovesnim trućanjem, znatan deo naše kritike doveo je do spetljanih receptivnih čvorova, ugašenih kodova, izlišnih rukavaca i Roršahovih mrlja.

Nužno se mora izraziti — rekao je Novalis. Otuda ovakva prolegomena uz osvrt na poeziju Nebojše Devetaka, koja će nam očistiti vidik i omogućiti lagodniji pristup knjizi. Dakle, evo nas nad Rasulom, zbirkom soneta autora koji se već ogledao u toj formi. Obnova soneta u savremenom srpskom pesništvu potvrđuje staru istinu o cikličnim menama pesničkog jezika i formi. Poput plime i oseke, u određenim intervalima, dolaze i odlaze, prepoznatljive i osvežene, pesničke forme i oblici koji imaju i sadrže privilegiju neuništive pesničke šifre. Među pesnicima koji na osoben način obnavljaju i obogaćuju sonet svakako je i Nebojša Devetak. On je sonet naselio, naoko, nepriličnim temama za ovu gracioznu vekovnu formu. Devetakov sonet, na tematskom planu kipi od motiva rata, smrti, apokaliptičnog ludila, izdaje, očaja, ništavila i beznađa. Ali, sve što Devetak donosi u strogoj je muzici i meri sonetne forme čime se kontroliše i suspreže haos koji je predmet i kontekst pevanju. Sonet je tako disciplina koja nadilazi strogo poetičke namere, već preuzima i ulogu apotropejona koji štiti od novog sunovrata i destrukcije.

Ako je prethodna knjiga Nebojše Devetaka, Žuđeno vojevanje, već svojim naslovom ironizovala ustaničko-vojnički zanos, vidovito mu dajući groteskni inicijal poraza posle naivno i prerano proglašenog podviga, onda je najnovija, Rasulo, naslovom imenovala završnu etapu jednog političkog koncepta i njegovih posledica po krajiški srpski etnos. Nova zbirka soneta Nebojše Devetaka predstavlja trebnik bola i molitve, istureni plik jecaja. Ovu knjigu treba posmatrati i kao pregledan bedeker i zalog istorijskom čitanju geneze krajiške tragedije kroz amplitude lirskih osijanja.

Nebojša Devetak promoviše slike gde se sustiču život i smrt, gde je do krajnjih granica izražena napetost između ova dva stanja koja u svakom čoveku, na svim nivoima postojanja, sustiču se i nadmeću. Slika opustošene srpske kuće amblematičan je primer ovakvih ambivalentnih krajnosti: Zalud domaćinov trag vjerni pas njuši,/ zalud tavanom tumara gladna mačka./ Dan se za danom u sve crnju noć ruši./ Na sudbinu ovdje stavljena je tačka./ Sa pustog kreveta kokoš se rakoli,/ u napuklo ogledalo tele zuri:/ ovim se slikama plaćaju raskoli... Samo krmača, još, posve spokojna,/ rokće mirno, ralja punih sapunice/ kojom se umivala ruka pokojna./ Samo još ona, ravnodušna, prostačka,/ proždire udove istorijske tmice/ na koju je, ovdje, ispisana tačka. Fatalni obred smrti nadišao je lični oblik doživljaja ništavila i uspostavio kolektivni usložen simbolima apokalipse i greha koji izaziva naježenu nevericu.

Osećaj obmanutosti povodom naivnog, a iskrenog, vekovnog hitanja u ratove, izaziva nov pogled na stvarnost, na suicidne razmere nehaja i žrtve: Bolje da smo mrtvorođenčad rađali,/ svilenom gajtanu namicali vratove,/ karakondžulama da smo ugađali/ no što smo strasno kretali u ratove.../ Bitkama slavljeni, bunama strti,/ miljenici baruta i olova/ — blagosloveni podanici smrti./ Sad obmanuti, beskućnici, lutamo/ udova nateklih od drumskih čvorova/ i prognanički hleb u ćutnji gutamo. Ovi stihovi su gejzirski mlazevi oslobođene kolektivne podsvesti koja je dugo tavorila hipnotisana ružičastom sanjom ideoloških laži. Osim toga, oni predočavaju paradoksalnu mentalitetsku crtu Krajišnika koji kao soldat uvek privede bitke u korist vojske kojoj pripada, a zatim se vraća na ognjište redovnom životu i obavezama, umesto da posle ostvarenih pobeda uključi se i ostane u vrhovima političke moći. On to uvek prepušta drugima, obično onima koji nisu ni primirisali izgibiju, već su se, izronivši iz mišje rupe, nametnuli dinarskom čoveku, manipulišući njegovim emocijama i sudbinom u celini. Zato Devetakova oštra skepsa ukida svaku sličnu nameru: Usnu podražuje facijalni tik:/ ovi nam ovdje samo sole znanje,/ sve će se svesti na isprobani trik.

Soneti Nebojše Devetaka su autentičan introspektivni snimak individue u kojoj se prelamaju tektonski poremećaji života kojima, tobož, niko nije kumovao. Do krajnjih granica je doveden svakodnevni užas i ne vidi se način za popravak ništavila. Poniženje i stid izbijaju iz gotovo svake pesme. Evo stihova iz venca od deset soneta U kolektivnom smještaju: Stid me od ovolikog bestiđa,/ Stid me od ravnodušnosti spram patnje/ bratske što vodoskok bola previđa,/ stid od prismotre, stid od tajne pratnje,/ što nas u kazamate saćerava/ ko ošišano stado za potprdu,/ što nas svaka fukara provjerava/ i za svaki korak traži potvrdu./ Stid me sagrešenja, stid posrnuća/ u koja danonoćno poniremo/ kroz epopeje — do čarnih bespuća.

Pesnički svet je ovde, zapravo, slika katastrofe u njenom zaustavljenom stadijumu, u tački gde njen razvoj zadržava negativne aspekte bez mogućnosti da se preobrazi u viši, pozitivni oblik. Dakle, Devetak predočava nesreću koja nema aspekt katarze, preporoda i uskrsnuća, a što bi se u njenom inicijacijskom napredovanju moglo očekivati. Naslikana je cementirana faza nesreće, ništavilo kao tišina totaliteta, kao status ljuo. Svi oblici i potencijali što vode ka obnovi su iskorišteni i iscrpljeni, zauvek zgasli. Čak i Bog uzmiče, skriva se i beži pred onima što ga traže okolo, a ne u sebi. Time je dosegnuto stanje odricanja od Boga, a što je, u stvari, odricanje od samog sebe. Jer, živelo se samo na materijalnoj i animalnoj ravni. Otuda duboko potonuće u pakao: U poniranju tone se duboko,/ iz provalije i grob je visoko. Pandan ovom Devetakovom distihu jeste plamičak iz Knjige o Jovu (17, 14): Grobu vičem: ti si otac moj. Smrt kao privilegija i preduslov višeg života, dakle. Preteča ovakvom viđenju sveta jeste veliki Devetakov zemljak, Sava Mrkalj, koji je završio a da mu se ni kosti nisu sastavile. I Mrkalj je pisao sonete, i on je opevao ništavilo, ono iz prošlih, ali i iz budućih vremena. Evo njegovih stihova: Jao! jao! jao trista puta!/ Pala nam je, pala kocka ljuta;/ More zala ov je svet!/ ... Zlo je mučno sadašnje podneti,/ Zlo nas bivše peče u pameti,/ Buduće veće jede nas... Jesmo l bez zla koji čas?/ Čovek, strava čoveku ah! veća. Možda je Devetaku palo u sudbu da, noseći sličan pesnički krst, dopeva ono što Mrkalj nije stigao. Jedno je sigurno: da se od Mrkalja do Devetaka, po tematskoj i temperaturnoj ravni jezika, može iscrtati osoben luk u srpskom pesništvu, luk čiji spektar boja neguje stas (V. P. Dis) i dah jednog podneblja.

Primetno mesto u novoj Devetakovoj knjizi zauzimaju Soneti sinu. Oni su s ljubavlju istkano štivo, u suvom grlu, zagrcnutih slika koje ovenčavaju rođenje sina u ambijentu gde ljušte se dani ćutljivog nesklada/ truli od zebnje, truli od očaja. Kao Domoklov mač, nad ovim sonetima visi pitanje o poeziji samoj, o njenoj svrsi spram golog života i njegovih ledenih činjenica: Varljivo je to tkanje uzaludno./ Šta mogu škrguti lirske gorčine/ naspram života crne mjesečine?/ Da trepere, tek, uprkos, začudno. Otuda roditeljska postiđenost pred sinom koji se zatekao u opštem beščašću i animozitetu, u osećanju nemoći i greha: Ako sam, zaista, to što jesam,/ otkud ti, sine, u mom nedosanjanom portretu?/ Nisam umio da izaberem prikladan ram,/ kao što i ova pjesma nije pristojan dar.

Ciklus Soneti prijateljima predstavlja svojevrsni dijalog i utehu sa bliskim pesnicima. U naslovima pesama našlo se trinaest imena i posveta: Miroslavu Aleksiću, Anđelku Anušiću, Blagoju Bakoviću, Mirjani Bulatović, Nikoli Vujčiću, Nenadu Grujičiću, Milošu Kordiću, Zoranu Kostiću, Tomislavu Mijoviću, Đorđu Nešiću, Miodragu Raičeviću, Đorđu Sladoju i Milosavu Tešiću. Pesnik je nanizao imena azbučnim redom da i tu ne bi došlo do kakvog raskola. U svakom sonetu nalazi se ugrađen po jedan stih iz lirike prijatelja — pesnika. (Sećamo se jedne slične knjige pesama Stevana Tontića, Ring). Devetak bira stih određenog pesnika koji je reprezentativan za temu koja naseljava celu knjigu. Tako isijava jedna vrsta lančane pesničke odanosti: Čime to umiti ako ne stihom. Dakle, čime ako ne poezijom zataškati i oprati nemirno i blatnjavo lice sveta. Kroz lepezu bliskih poetičkih paradigmi podići zajednički hram jezika i odbiti demonsko ništavilo.

Jezik Nebojše Devetaka je tečan — a rezak, bogat — a probran, svakodnevan — a poetski. Ovaj pesnik je pedantni filigran koji drži do sjaja i oblika pesničkog materijala. Čak i kad izgledaju spontano i na živo sastavljene, njegove reči podrazumevaju suptilan proces stvaranja koji je zasnovan na minuloj spisateljskoj veštini. Iako njegov vokabular nije doslovno i bez ostatka zasnovan na lokalnom jezičkom miljeu, on je podgrejan atmosferom tavne krajiške melodije i semantike. Poput svetlica prominu reči: praulja, karteč, opačina, rakoliti, grdilo, fajtina, vodojaža, baguš, smrtozovka, naviljak, sapa, potprda, mrčilo... Ijekavska varijanta izgovora dodaje ovoj poeziji zvonkoliku aromu predela i ljudi kojima pripada.

Kao versifikator, Devetak se dobro drži. Njegovi soneti su ispisani tačnim metrom ukrštene, ređe, obgrljene rime. Na planu metra, on nudi raznovrsna i ujednačena rešenja. Tako čitamo sonete ispisane ponaosob devetercem, desetercem, jedanaestercem (najčešće), dvanaestercem, trinaestercem i četrnaestercem. Devetakov kreativni prilog obnovi soneta nije mali. Naprotiv, odiše vidljivom autorskom originalnošću koja eliminiše svaku improvizaciju i neproduktivne eksperimente što su, u nekim nesretnim primerima, padali na niske grane niz koje je visila izduvana lešina tzv. nerimovanog soneta. Naravno, takva izmuljana kesa nije sonet, već smešna buvoserina koja, što bi Devetak rekao, služi za potprdu. Devetak osvežava sonet na tematsko-motivskom, leksičkom i melodijskom planu. I njegov rimarijum širokih je raspona i bogatstava, hrabro raspletene mreže: pahulja — baulja, pregura — purpura, patetika — perika, bestiđa — predviđa, raskoli — rakoli, dlijeto — ukleto, nafora — metafora, zakuca — paluca...

Vratimo se, na kraju, početku ovog teksta gde beše nekoliko pitanja o receptivnim moćima i nedoslednostima kritike. U, ne baš srećnim, okolnostima, spram hladne i dronjave kritičke delatnosti, poezija je danas primorana da sama, čista i obnažena, traži svoj put do čitalaca. Jer, njen put do publike nije moguć posredstvom neinventivne, potrošenih mehanizama i sobom obuzete kritike, već direktnim kontaktom sa još neotrovanim delom istinskog pesničkog publikuma. Takav kontakt predstavlja svečanost pesničkog jezika i čitalačke pažnje. Strpljenje odane publike je, naprosto, iscurilo. Iznevereno je kvazi-naučnim interpretacijama koje su, pre svega, služile da dresiraju jedan deo nesamostalnih poeta kojima je, u nedostatku talenta, odgovaralo da imaju tutore što ih direktno usmeravaju i upućuju kako da se piše. Tako je nastao hibrid hermetičkog i besmislenog, mrtvog i prljavog pesničkog jezika. Čitave ambulante oglednih pesničića zaudarale su na operativni jod veštačkih kritičkih zahvata i komplikacija. U takvom kontekstu, po priznanju jednog kritičara koji se, izgleda, polako izbavlja iz zahrđalih mengela nefunkcionalne kritike, teže je biti čitalac nego pesnik.

Mutava sorta kritičara jednostavno je izgubila iz vida čitaoce i, u saradnji, sa dodvoričkim poetama, formirala ukus bez arome, poeziju bez jezika. U stvari, predstavila se kao velika štetočina i neznalica, jer su pored nje promicale sušte vrednosti poput Nebojše Devetaka i čitave plejade talenata i virtuoza pesničkog zanata. Takva kritika je bukvalno izgubila moć da preporuči jedno pesničko delo, osim ako nije izrekla skandalozno negativan sud povezan sa vanknjiževnim detaljima. Na sreću, poezija Nebojše Devetaka predstavlja blesak istinskog i usavršenog dara, i pruža mogućnost direktne interpretacije njenih dometa i svetova. Jedinstven doživljaj koji pruža ova potresna knjiga osećaju i kritičari i publika, ali i prijatelji pesnici koji uzvraćaju pesmom na pesmu.


Nenad Grujičić
Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998. | Nenad Grujičić — Brankovo kolo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 18, 2010, 05:37:04 pm »

**
Stihovi Nebojša Devetak


KUĆA

Zidao sam tu kuću, moju kuću
Sa najboljom namerom da se skućim
Kao što sav svet zida, uostalom

Zidah je
I prezidah obiljem onoga što sam
Naumio da raspoređujem između zidova

Ispalo je, međutim, da je i kuća zidala mene
Pa sam počeo svakodnevno da se provetravam
I da uživam u zavijorenim zavesama
Sa kojih je naglo bledela noću upijena vlaga

Svestan pogubnog uticaja stresnih situacija
Smišljao sam kako da se ratosiljam
Te cigla-cement-pesak-malter materije

Srećom počeo je rat
Jednog dana naišao je mrski neprijatelj
I raskućio me

Sad sam opet slobodan čovek


NOĆ U TUĐOJ KUĆI

U duvaru tuđe kuće pacov ršće.
Kroz skršena vrata mračak se provlači.
Kraj studene peći moje srce dršće
i kradom ludačku košulju navlači.

Priteci, Gospode, u ovome mraku.
Uždi makar jednu sipljivu zvijezdu,
kresni barem munjom u gluvom budžaku
da ne presvisnem u đavoljem gnijezdu.

Nasrnuće na me, izdaće me ruke.
Priteci, Gospode, otvori nebesa.
Raščini. Pomiluj ili skrati muke.

Zgranuće me jeza od noćnog nakota
gledajući kako trulež grobnu stresa,
znamenje mrtvačko bivšega života.


OTADŽBINA I DOMOVINA

Imam otadžbinu i domovinu
Naizmjenično mi poturaju dojke
S bolesnim mlijekom:
Spavam dugo i teško se budim

Jedna mi je kobajagi majka
Druga kobajagi maćeha

Nikad im ne razlikujem lica
Jer što je jednoj lice, drugoj je naličje

Svakim danom sve sam im manje sin
A sve više otac

Ni veće muke
Ni dubljeg stida


IDE MLADIĆ PREKO TRGA

Ide mladić preko trga, psuje boga
Kune muški, kune mater što ga rodi
Ide mladić, ispod njega jedna noga
Mjesto druge štula kevće, štula hodi

Prati sjenku ispred sebe, surog stvora
Izuvenog, nakrivljenog pratioca
Ko bi praćen sada prati. Tako mora
Valjda. Odglumiti rolu davaoca

Smjernog treba znati, skriti ironiju
Što vreba u zasjedi spremna da oda
Da ispod osmijeha prene agoniju

Ide mladić preko trga, bivši vojnik
Slika naša, uzdanica svoga roda
Ide, šepa, istorije srpske dvojnik


NA OPREZU

Stalno na oprezu
Na udici, mamac što ne sme da se cima
Bez trzaja, bez daha, samoubilačkog besa
Bunilo što se nelagodom stresa

Veština je to bezizlazom točena
Reči poniznih prašinom sročena
Na oprezu, dakle, stanju osobenom
Nesigurnoj santi što izdajnički pluta
Grešno, a bez greha, nedolično sveden
Na poniznost, igru apsoluta

Sve je slučajnost, o apsurda
Zamena teza, nijanse il' glasa
Gledano sa strane (još sam na oprezu)

Vidim žrtvine žrtve žrtvu
Vidim ― nema nam spasa


PODSEĆAJ NAS

Podsećaj nas svakodnevno, jer smo skloni zaboravu
Od soja smo nepokornog, omrznuti, i mržnji odani
Neuki smo, ali savete izbegavamo
Spremni na prepirku i svađe
Odlučni da prezremo svako čovekoljublje

No, ti ne odustaj, podsećaj nas uporno
Istraj u dobroti kao što mi istrajavamo u zlu
Ne kloni se izopačenosti i greha našega
Nego se dovijaj mudrosti
Kako da nas razboritosti podučiš
I trpljenju privoliš

Ne kloni u časnoj nameri, ma koji da jesi
Jer niko nije samo od bezumlja sazdan
Valjda i u nekom od nas kuca dobrota u srcu
I blagost u razumu

Zato nas podsećaj, ma koliko ti se činilo besmislenim
Bez obzira na kletve kojima će razvodnjavati tvoju volju
Samo nas podsećaj
Podsećaj nas svakodnevno
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 18, 2010, 05:37:31 pm »

*

EGZISTENCIJALNA GUSTINA I OPOROST

(Nebojša Devetak: Bore i brazgotine, "Filip Višnjić", Beograd 2005)


Lirski narator Nebojše Devetaka, otežan saćem života i pevanja, sav od tamnog i treperavo-bolnog bruja, ispisuje u novom rukopisu Bore i brazgotine egzistencijalnu poeziju osobenog znaka. Poeziju empirijiske žitkosti i oporosti, rezignacije i "poravnanja" emotivno-misaonih tasova, poetske i jezičke svedenosti, i svojevrsnog svođenja "knjigovodstvenih" računa u stvarima oba iskustva — pesničkog, i onog drugog koje mu prethodi, koje je njegovo pakleno predvorje. Ono što se na početku začelo u borama, kao sudbinsko i ishodišno - sad je udvojilo i utrojilo (!) svoje tragove-usekline i sišlo dublje — u brazgotine. Tako je i moralo biti, jer je dotadanje pesnikovo sedmoknjižje naprosto tražilo svoju sublimatornu rekapitulaciju i krunsko dovršenje; potvrdu autentičnog poetskog znaka u iskustvu jezika i pevanja. I dobilo ga je u ovoj novoj, Devetakovoj knjizi koja je sva u imperativu priziva blagorodnog otpočinka i relaksacije utruđenog poslenika u jeziku; pevanju i mišljenju; u prizivu lirske i životne pauze, kratkotrajnog predaha, pesničkog intermeca, svojevrsnog misaonog interegnuma; e da bi se videlo dokle se, kako i zašto stiglo — tu gde se stiglo. Otpočinuti, odahnuti poslenički, ali i hrišćanski, najpre od sebe samog (samih), od sopstvene taštine i gluposti; a onda se osloboditi, makar na tren, gravitacijskih sila života, depresivnih vibracija istorije (i zemlje, i zemlje!), baš kao što pesnik "kaže" u pesmi Otpočinuti:
 
"...Treba odagnati bes i
zavist
Odahnuti od sebe samih,
bezdušnih
I lakomih na sticanje
Zagledati se u mirno
ogledalo vode
Ne da bi u njemu sagledali
svoj lik
Već da bi u dubini
prepoznali sopstvenu dušu
Kako se stišava i nečujno
tone
Šireći se u beskonačnost
Lagana i slobodna
Lišena svakog tereta i
ništavila
Lišena svega sem božanske
lakoće
Lagana i nemerljiva kao
večnost
 
Pasaži lirskih opisa prirode u "biopauzi", u cikličnoj oseci, kao alegorijske slike o rezignaciji, pomirenju i splašnjavanju energija koje su, koliko još juče, bile vrutak — naseljavaju novu Devetakovu poeziju, kao u pesmi — lirskoj trepetljici, Sećam se kasnih masli, pesmi sa klicom ilićevske inicijacije u sebi:
 
Sećam se kasnih magli, pred
zimu
I vlage što se kruni sa
uzdrhtalih stabala
I laveža psećeg kroz tu
maglu
I lišća stešnjenog samoćom
uz živicu
I sitnih, sitnih kapi što se
talože na njemu
Pa kad otežaju padnu u
nemost zemlje
 
Sećam se i sapi konja iz kojih
isparava znoj i umor
I mirisa tog znoja,
jedine toplote u hladnoći
Koja navire odasvud
I blagosti tuge se sećam
Što me okruživala u tim
trenucima osame
Jer da nje nije bilo ne bi
bilo ni ovih sećanja
Tuge omamljujuće i
neposredne
Kao priroda na izdisaju
Tuge bezraložne, a moćne
Tuge neopisive kao disanje
 
Devetakovo pevano i misaono iskustvo sveta doseglo je svoju unutrašnju tačku. Tačku koja misli samu sebe. Svet je, takoreći, opšte mesto u posvemašnjoj praznini koja je, opet, (ta praznina) deo te opštosti.

Slušati daljinu,
svakodenvno
Očekujući eho sopstvene
nemosti
Koja lišena oslonca
Nema gde da se vrati
Nema više ni početka
ni kraja
Sve je između, sa prazninom
Koja se unatraške vrti
u krug...
 
(Između)
 
Pesnikova nadmoćna, skoro eterična rezignacija u koju je potopljen njegov lirski narator i pesnički svet, nije prosta i očekivana cvilež "duše u mesu", toliko svojstvena lirskim percepcijama, i pogotovo lirskom subjektu sa tragičnim osećanjem sveta. Ne. To je, naprosto, stanje duha koji je uravnotežio i smirio (skamenio, sledio) svoje tasove na kojima je sve već izmereno. Pa i same mere.
 
...Nema više čudesa ni
senzacija
Posvuda samo skamenjenost
Koju više ne može otkraviti
Ni strast za žuđenom
daljinom
Koja nam, što se više
pribiližavamo
Sve više izmiče
Sve više izmiče...
 
(Voz)
 
U meni dišu samo uspomene
Kojih, moram priznati, volim
da se prisećam
Iako sam svestan
besmislenosti tih ushićenja
 
Međutim, činjenice su
neumoljive
Ne mogu od sebe da odagnam tu
olovnu prelest
Što se svakodnevno umnožava
I nepotrebno opterećuje
 
(Nepotrebno opterećen sećanjem)
 
Kao da sam živeo u grafitnoj
olovci
Tako sam se istrošio i
osamio

(Kao da sam živeo u grafitnoj olovci)
 
Veličanstvena je Devetakova pesnička slika u pesmi Olupine o avgustovskom izgonu (1995) njegovih sunarodnika sa prostora Republike Srpske Krajine. Ona spada u red antologijskih slika, ne samo u poeziji ovog pesnika, već uopšte u našoj poeziji o seobničkom udesu naroda našeg. Dok Vladan Desnica u priči Olupine na suncu varira večno srpsko pogorelstvo i egzistencijalnu utuljenost (kretanje u krug, kako pevaju pesnici novijeg vremena) na prozni način, smeštajući dramsku sliku ovog antropološkog kolapsa, ipak, u solarni okvir, Devetak svoje pogorelce situira u lunarni ram, pridajući sceni izgona vilinski prizor. Njegovi begunci su bezazlene, pitome vilinske prikaze, sablazni veka na beskrajnoj mesečini, hamletovske duše pod bezdušnim zvezdama koje, duše, svoj uvir traže na okruženom istoku! Zemlja je, naprosto, Šekspirovo pozorje na kome se, eto, odigrao i taj avgustovski čin, jer je Reditelj odlučio da se on baš postavi u Sezoni Izgona!
 
Sunce je zalazilo
A mi izlazili na drumove
bledi od neizvesnosti
Senke su nam prestizale
olovne korake
Nikad brže nije silazila
tama
Sunce je zašlo
A izašao mesec
Čitavu noć nas je pratio
prema istoku
Prelazeći reku u vodi smo
zagledali svetleća nebesa
Po kojima su plovile naše
olupine...

(Olupine)
 
Nebojša Devetak napisao je, bez sumnje, svoju najbolju pesničku knjigu. Knjigu kakve se pišu sa njegovim darom, u njegovim godinama i sa njegovim iskustvom koje je, najmanje, iskustvo (od) dva životna veka!


Anđelko Anušić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 18, 2010, 05:38:01 pm »

*

DEVETAKOVA ISKRENA PJESMA


Staru istinu da se do visokih književnih ciljeva ne dolazi prečicom potvrđuje i slučaj pjesnika Nebojše Devetaka. On se u književnosti javio prije tridesetak godina knjigom stihova "Presudna žeđ" koju karakterišu tematsko-motivska disperzivnost, opora i svježa leksika, redukovan iraz, pomalo zagrcnut velikim temama i mladalačkom željom da se svijetu što prije saopšte istine koje zaslužuje. Devetak se već na početku predstavio kao pjesnik tamnog glasa, melanholičnih raspoloženja i naglašenog pesimističnog stava prema čovjekovoj prirodi i smislu života. Neka od ovih osnovnih svojstava pjesnik će razvijati, produbljivati i usložnjavati i u narednim svojim knjigama — "Zaustavljena projekcija", "Nezvani gosti", "Ključanica"... A kad je u naše živote provalila istorijska stihija i rasturila jedan svijet i predstave o njemu, i naš se pjesnik našao pred novim stvaralačkim iskušenjem — šta učiniti sa ostacima i krhotinama toga svijeta. Kao i mnogim drugim pjesnicima, i njemu se učinilo da bi čvrsti vezani stih mogao sakupiti i u cjelinu sastaviti ono što je istorija, kao u seoskoj krčmi, razbila u paramparčad. Otuda u pjesmama koje ovaj pjesnik pjeva u ratu i "posle rata" nalazimo istorijske i nacionalne teme i klasičnu rimovanu strofu — distih, katren, oktavu pa čak i sonet. Iako ovaj, u Devetakovom slučaju iznuđeni obrt, ima i egzistencijalne i poetičke razloge i opravdanja u dobrim pjesmama — istina mračnim kao da su ih Tontić i Nenadić zajedno pisali — ipak je vidljivo da se u metričkim stegama ni pjesnik ni njegovi stihovi ne osjećaju komotno.
 
Tek će u knjizi "Bore i brazgotine" iz 2006. godine, nakon dugog i tegobnog sazrijevanja, Nebojša Devetak doći do punog daha, do sopstvenog izraza u slobodnom, ritmički relaksiranom i polifonom stihu koji je saobrazan unutarnjem pjenikovom biću, njegovoj naravi tako reći. Knjiga "Uzalud tražeći" koju je objavilo Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta" iz Zagreba, u Maloj plavoj biblioteci crvene boje, predstavlja u tematsko-motivskom i formalno-stilskom pogledu nastvaka "Bora i brazgotina". S tim što su ovdje bore gušće a brazgotine dublje.
 
U pedesetak pjesama, složenih u četiri ciklusa — "Tragovi prisustva", "Miris voska", "Na oprezu" i "Zid" — pjesnik iscrtava unutrašnju, intimnu mapu na kojoj ključne kote označavaju mjesta poraza — ličnog i kolektivnog. Stih po stih, sloj po sloj pjesnik zguljuje maske sa svijeta, razgrće istorijske magle i opsjene da bi u nekoj jezivoj pomirenosti, bez plakatske ogoljenosti i pamfletske žuči, sveo račune sa sopstvenim zabludama, zanosima i gubicima. Njegova pjesma bi da što dublje zagrabi "gorki talog iskustva", ali i da uhvati ona lelujava "isparenja života" i da precizno,do najsitnijh detalja i nijansi zabilježi svaki šum i drhtaj duše. Pred čitaocem se odvija mala lirska drama preispitivanja i autoanalize na samoj granici samopozljeđivanja. Naročito su sugestivne i dramatične one pjesme u kojima se kao u teatru sjenki,u strašnom karađozu, kako bi pjesnik rekao, miješaju utvare prošlosti sa morama i priviđenjima usamljeničke uobrazilje. Stihovi iz ciklusa "Miris voska" koji prizivaju svijet djetinjstva i zavičaja, a koji još samo "odsustvom miriše", ispisani su ijekavicom što dodatno govori o tome sa kakvom pažnjom i jezičkom kncentrcijom ovaj pjesnik oblikuje svoj doživljaj.
 
Većina pjesama u "Uzalud tražeći" ispjevana je u prvom licu jednine, krajnje subjektivistički, gotovo monomsnski. Čim pređe u množinu i dohvati se opštih i istoriskih tema, kad počne o "babarijama istorije", varvarima, palikućama, oslobodiocima i usrećiteljima, proradi gorki ironijski govor a glasne se i onaj ozlojeđeni cinik koga znamo iz ranijih Devetakovih knjiga. Što je pjesnikov pristup ličniji i intimniji to su značenja koja oslobađa njegova pjesma univerzalnija i složenija. Paradoksalno jeste, ali od paradoksa dobra poezija i živi. Zar se, primjera radi, umor od istorije – a istoriju Devetak doživljava kao elementarnu nepogodu, da ne kažem kao oluju, i kao niz ličnih uvreda — zar se taj umor nije uvukao ne samo u stihove ove knjige nego u svaku poru epohe u kojoj živimo. Pa melanholija kojom je natoppljen svaki Devetakov stih i njene družbenice — samoća, depresija, tjeskoba, praznina, zebnja, rezignacija — sve to poodavno nije samo lirska privilegija već opšte stanje duše i duha savremenog čovjeka. Ili izgnanstvo koje nije samo sudbina miliona ljudi nego i planetarna književna tema prvoga reda. A Devetak je "zanat izgnanstva" ispekao i usavršio. On je u tome pravi majstor-veteran. Iz izgnaničkog iskustva, iz pozicije onoga koji je ni tamo ni ovamo, koji je sam ostao na cjedilu istorije ispjevane su ponajbolje pjesme u knjizi "Uzalud tražeći".
 
Ima pjesnika bogatijeg rječnika, vještijih versifikatora, tematski raznovrsnijih, misaono dubljih i maštovitijih od Nebojše Devetaka, ali su zaista rijetki oni koji tako duboko i snažno doživljavaju svijet i taj doživljaj neposredno, sugestivno i precizno izražavaju. U tom autentičnom, nepatvorenom doživljaju, u emotivnom intenzitetu čiji luk pjesnik održava od prve do posljednje pjesme, ne padajući ni u patetiku ni u banalnost, sadržan je presudni kvalitet ove knjige. Autentičnost doživljaja, puno egzistencijalno pokriće i najzad pronađeni lični ton čine ovu poeziju, starinski rečeno, iskrenom i istinitom. Valjda zato povjerujemo i onim manje uspjelim pjesmama, jer i za njih jemči najtvrđi jemac — ljudska patnja. Nakon čitanja ove knjige, ostaje utisak kako je iz života iscurilo nešto važno i dragocjeno, ono što ga simbolički čini smislenim a stvarno podnošljivim. To zrnce smisla pjesnik traži, uzalud kako sam veli. Ali nije i ne biva baš sve uzaludno.
 
Češće nego u njegovim ranijim knjigama, beznadežno zatamnjenim, ovdje se događaju mala preobraženska čuda i "uzleti ozarenja" nad turobnom stvarnošću. Prosine neka slika iz djetinjstva, miloštom sjećanja prizvan javi se zavičajni pejzaž, promine dragi lik, bljesne slučajno pronađeni izvor, freska sa manastirskog zida... Ili u ispražnjenom ritualu svakodnevice, u sred očaja, naiđu trenuci punine i ushićenja. Iz nekih pjesama zari stišana radost postojanja — nakon svega i uprkos svemu. Ti iznenadni prosjaji i katarzična obasjanja čine dragocjenu novinu u Devetakovoj poeziji. U pojedinim stihovima čuje se i religiozni ton — tiho, skrušeno i molitveno. Iako mu se, kao u pjesmi "Sa ove strane" otme lalićevski intonirano pitanje "Bože da nisi depresivan kad mirno slušaš vapaje očajnika", Devetak ne poteže ime gospodnje za svaku sitnicu, što je među savremenim pjesnicima postalo uobičajeno, da ne kažem pomodno.
 
U posljednjem ciklusu variran je motiv zida. U očajničkoj halucinaciji zid se pjesniku ukazuje kao kakav-takav oslonac u zaljuljanom svijetu, kao sagovornik i dvojnik, ali prije svega kao ona krajnja egzistencijalna tačka iz koje se nema kud i kao prepreka koja zaklanja ionako zamračeni vidik. Ali i ovdje će se dogoditi još jedan od onih katarzičnih obrta. U završnoj pjesmi "Vreme sadašnje" pjesnik kaže:
 
"Ovaj zid je pust kao i svi zidovi
Ovo je zid tuge
Staviću na njega ikonu
Da imam u šta da gledam
Kad klonem duhom
 
Ako je moguće usavršavati veru
Izgovaraću reči molitve svakodnevno
Sve dok me ne ogreje svetlost pročišćenja"...
 
Osim toga,na zidu se, za utjehu, mogu pisati i stihovi. I može se za te stihove, sve onako uzalud tražeći, i Zmajeva nagrada dobiti.

 
Đorđo Sladoje | fb
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 18, 2010, 05:38:35 pm »

*

NEBOJŠA DEVETAK, UZALUD TRAŽEĆI


Za ovu zbirku Nebojša Devetak (1955) nagrađen je Zmajevom nagradom Matice srpske. U pitanju je poezija koja na višestruk način hoće da dosegne ono odsutno, ono čega nema. Prvo, jer ga više nema, i odatle izvire melanholija kao preovlađujuće raspoloženje Devetakove poezije. Drugo, jer ga još nema, što pesniku dopušta da se otisne put utopijskih slika. I treće, jer ga neće ni biti u svagdašnjim okvirima sveta, što ove pesme pomera u ravan metafizike.

Istorijsko iskustvo kod Devetaka postaje egzistencijalni bol, egzistencija se prepoznaje u izvorno lirskoj situaciji (pojedinac naspram sveta), a njene granice, pogotovo u završnom ciklusu "Zid", izražavaju se u metaforama kraja, bezizlaza, neslobode. Negacije tih stanja su implicirane, ali se pesnik ipak radije opredeljuje za martirski, a ne kritički govor.


TRAG PRISUSTVA

Jedva da i miris hartije više trpim
Zamke jezika iz kojih sam opčinjen
Oslobađao ogolele reči, sad mi se svete
Javno obznanjuju brižno čuvane tajne

U nežnosti tek odštampanih slova
Slučajno prepoznajem Roršahove mrlje
Mozaičke konture poruka
Slovoslagačevu utetoviranu podvalu

Ništa ne prihvatam doslovno
Doterujem svaki šum, svaki drhtaj
Razdvajam interpunkcijama
Obilje nagomilanosti

Srećom, ništa se ne može iskvariti
Tek po kojoj napuklini popusti šav
ispod kog se nazre ponor
Ispod koga, kao sveži beton
Naglo tvrdne samoća


KAD SE STALOŽE STRASTI

Kad se stalože strasti
Kad se stiša halabuka
Kad se nojca tavna primakne podočnjacima
A ispod obrva hukne sova
To je čas sabiranja, umnožavanja i oduzimanja
To je čas pukotina iz kojih izvire suština
Otkucaj samoće koji nas žeže
Zalutale i nespremne

Konture nesporazuma popunjavaju belinu
I to više nije belina sa razmetljivom prazninom
Već saće iz kojeg iskačemo izduženi od oholosti
Sa osmehom prepredenjaka

Pomeramo se prema margini
Koja je i sama okot skota
Osvrćemo se zbunjeno gledajući senke
Kroz koje sipi rosa ništavila

Zar smo to
Zar smo to zaista mi? —
Pita, prenemažući se, milosrđe u nama
Dok kopni blistava pamet naša
A jezik sve crnjim zaogrće se plaštom
/ meta-fora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 18, 2010, 05:39:15 pm »

*
Stihovi Nebojša Devetak


CRKVA

U crkvu volim ući sam
Nakon celivanja ikona
I paljenja sveća — postajem deo inventara
Ogrnut polutamom ispred freske
Otvaram se kao školjka u mulju skrivena
Iznad sebe osećam samo lagano pomeranje talasa

Ne hitaj, Gospode, kako psalam nalaže
Iz gliba tog da me izbaviš
Jer, zato sam i ušao u hram
Da se nadamnom sklopi vir
Od bezverja i zlosti da se sklonim

Svejedno mi je da li ću više ugledati svetlost dana
Tragovi radosti iza mene se brišu
Izjalovilo se sve čemu sam pridavao značaj
Misao o sutrašnjem danu samo me obeshrabruje
Nisam očajan, samo sam umoran i obestrašćen

Možda u svojoj osami tragam za varljivom ugodnosti
Svet se na toj iluziji ljuljuška otkad postoji:
U nagomilavanju nepotrebnog, jeftinog srebroljublja

Zato, ne žuri Gospode
Ionako si u moje grehe upućeniji od mene samoga
Ne razmišljam o smrti, niti je se bojim
ali znam da negde mijauče pod pokrivačem


OPUSTOŠENA SRPSKA KUĆA *

Zalud domaćinov prag verni pas njuši,
Zalud tavanom tumara gladna mačka.
Dan se za danom u sve crnju noć ruši.
Na sudbinu ovdje stavljena je tačka.

Sa pustog kreveta kokoš se rakoli,
U napuklo ogledalo tele zuri:
Ovim se slikama plaćaju raskoli,
Dok vrijeme, nanovo. u prošlost curi.

Samo krmača još, posve je spokojna,
Rkće mirno, ralja punih sapunice
Kojom se umivala ruka pokojna.

Samo još ona, ravnodušna, prostačka,
Proždire udove istorijske tmice
Na koju je, ovdje, ispisana tačka.


* KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Mart 30, 2012, 02:41:06 am »

*
Stihovi Nebojša Devetak
Zarobljeno srce zla


KAD POTONEM

Sve što je važno već sam zaboravio
Obacio od sebe, kao piljak
Kad se vešto zabaci po površini vode
Bljesne dva-tri puta, potom potone zauvek

Sad zaokupljen i prazan sanjarim kraj zida
Dok me usput ne pokupi nečija slučajna ruka
I kod prve bare vešto fijukne kroz vazduh

Kad potonem
Da li ću se ičega više sećati
Jer glas gospodnji je nad vodom
I grme glasnice njegove
A ja sam tako sićušan
I tako skamenjen
Zajedno sa srcem svojim
U kojem je kao biser u školjci
Zarobljeno zrnce zla


NEMA SE KUD

Znojavi i očajni pred zid smo stigli
Sustižu nas sopstveni koraci
Sustižu nas senke
Progonitelji nas sustižu
A nema se kud

Eksplozivom smo tek prašinu digli
Zid se stresao kao da će kihnuti
Ali sve je ostalo na svome mestu
Iznad nas nebesa se mrače:
Sevnu munja, zagrme
Zajedno s nama sve će utihnuti

Iz očiju će nam iščeznuti strah
Dok nas bude maskirala noć
Dok nas bude prekrivao prah


ZLO NAM IME BRIŠE

Od onih koji legnu
Malo koji pridiže glavu
Oni koji su pevali — utihnuše
Žubor potoka i šum slapova
Presahnu nam u sluhu
Klonuše nam pogledi
Kao pod stopalima maslačci i ljubičice

Nemamo šta da izaberemo
Praktični i racionalno
Nadvladali su emocije
Trljamo oči kao nakon dubokog sna
Ali to više nema veze s našim vidom
Oko nas je magla
I samo obris da se nazreti
Zalutali smo
I samo se po snovima još orijentišemo

Stvarnost je iza nas
A ispred nas želje
Lakomislene želje
Koje se nikad neće ostvariti

Zlo, uistinu, briše naše ime

Ljetopis SKD "Prosvjeta" 2007, Zagreb — Svezak XII
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Septembar 27, 2012, 03:32:15 pm »

*

GLASOVI PROŠLOSTI


NEBOJŠA DEVETAK "OMČA ZA VOŠTANICU, Vrbas 2009.

Stvaranje umetničkog dela vezano je za čovekovo kompleksno ustrojstvo, za njegove prirodne korene i duhovna stremnjenja, za sposobnost razabiranja realnih zakona i težnju ka pomeranju granica tajne, za hod istorijskog vremena i neprolazne duhovne vrednosti. Sve je ovo utkano u izuzetnu zbirku poezije "Omča za voštanicu" pesnika Nebojše Devetaka. Zaboravljeni manastiri, oaze pravoslavlja, sklonjeni od pogleda ustašoidne hrvatske vlasti u nedirnutoj prirodi gde gotovo da više i nema Srba su inspiracija pesnika Nebojše Devetaka. Oni su poslednje svedočanstvo o nama, našoj istoriji, veličini i duhovnosti. Prognani narod odavno je napustio svoja ognjišta "drumovi su naša otadžbina", a manastiri još uvek svedoče o nama i našem povesnom prostoru. Oni su čuvari naših pamćenja i neprolaza:

"Mimikrijski se igrati skrivalice
Kroz vjekove minule podno Velebita
Da si tu a da te ne prepoznaju — uljeza
Da se obnavljaš u sopstvenom duhu
Da prizoveš svoje najvrednije,
Najvještije i najumnije:
"

(Gost u Krupi Bukovičkoj)

U tim oazama koje su jedine pretekle ustaški oganj i kamu Devetak traži suštinu bića i istinski doživljaj sveta. pesnik je vreme shvatio kao datost za koje smo afektivno vezani i u kojem tražimo neugašeni sjaj uspomena i prošlosti. Vreme je zapravo mitizovana istorija čiji ideali postaju mera i kriterij sadašnjeg. Konačnost stvari i njihovu trošnost nadvladavamo pamćenjem sume nasleđa. Krajnje iskustvo se remizira u traganju i naknadnoj rekonstrukciji nacionalnih suština i tradicije. Svet stvari doživljava u poeziji Nebojše Devetaka čudesnu promenu oslobađajući se svoje neposredne pojavnosti i prostoronog odrđenja. Predmetni svet započinje svoj drugi život i nastavlja da traje kao svet snova naknadno uključen u tok realnih zbivanja. Iz prostora prošlosti izlaze likovi i stvari kao oživljena povorka bezbrojnih trenutaka koji su nepovratno prošli da bi se javili kao priviđenje i ispunili sadašnji život varljivim prisustvom i neuhvatljivim senkama. U samoći i tišini ostvaruje se pesnikova težnja da rečima fiksira snove i otkrije zagonetni smisao poretka stvari:

"Zagledan u zvijezde udišem miris borovnice
Tamjana i rastopljenog voska
Mađu plamičcima svijeća dogorijevaju i moje
Koje sam maločas upalio
Spuštam pogled, nedosotjno je gledati u nebo
Sa toliko mrtvih oko sebe
Njihovim prisustvom raste zid samoće
Tonem u tu stijenu kao što se sjenka topi u sutonu
."

(Hodočašće)

Devetak u sebi traga za prisustvom glasova koji dolaze iz prošlosti. Stvari se prepoznaju, izbor je određen težinom nasleđenog iskustva koje pritiska svest. Vreme prošlo postaje jedino merilo stvarnog posotojanja. Svest o prolaznosti i nenadoknadivosti čina je povod za melaholične lamentacije, ali i za definisanje bića u vremenu i inteziviranje dramatičnih opreka od kojih je sastavljen život. Rekonstrukcija predmetnog sveta i njegovih skrivenih značenja dobija konačni oblik u pesnikovom sećanju. U uzbuđenom duhu izrastaju predmeti i bude uspomene kao svedočanstvo o izvornoj snazi i čistoti.

Nebojša Devetak u svojoj intimnoj ispovesti ne može da zaobiđe zlehudu sudbinu svog nesrećnog naciona — Srba u Hrvatskoj. Jasenovac je grozomorni simbol genocida koji se ne može prenebregnuti, biblijsko stradanje koje vrvi ožiljcima u preživelima kojima duh patnje i krvi svojih određuje putanju. Pesnik skida maske zlog sveta, razgrće magle i opsene brozomore i tvori antičku dramu sa mnoštvom sugestivnih alegorija:

"Iz bezdana kojima su ih punili
Čuje li se još i jedan vapaj, i jedna molitva
I jedan jecaj
Klizi li bar jedna suza iz rane gdje je bilo oko

Pamćenje se ne priznaje, lako se briše
Svjedočanstva su nepouzdana,
A i laganju smo, kažu, skloni

Uglavnom, što je bilo naše, naše nije više
Što je i ostanulo — u rasvitu već je potonulo."


(Suve ribizle na lozi)

Devetak neguje dubok i složen odnos prema istoriji i tradiciji, za njega ona nije samo ono što prethodi već živa prošlost koja određuje vrednost, znači i zrači u sadašnjem trenutku. Pesnik izborom iz istorije i tradicije ponovo oblikuje uspostavlja sistem vrednosti neophodan da bi preživeli. Istorija u poeziji prevazilazi sebe i postaje neiscrpno polje nadahnuća, čudesne poetike koja nanovo otvara čovekovu kosmičku dramu i ispoljava ljudsku prirodu:

"Samo crkva preobraženjska ostade
I ruka Svetog Teodora
Da svjedoče o patnji našoj
Da se spomenemo u časovima samotnim
Da sve je neizvjesno i da ništa nije konačno

Iako nas u danas na sve strane razgone
Podmećući nam zamke kao zvjerkama

Zapjevaće slavuj usred zime
Ali oni tu pjesmu neće čuti.
"

(Zapjevaće slavuj usred zime)

Istorija podrazumeva celovitost i širinu slike i vizije, pa zato glas Nebojše Devetaka nije samo lirski glas, već pokušava da bude ostvaren kao epsko pripovedanje koje objektivizuje, koje treba da bude "govorno lice" koje će gustinom izraza i strukturom pesama ostavriti celoviti epski zamah. Devetak zbirkom "Omča za voštanicu" nudi epsku sliku sveta koja dočarava sudbinu Srba u Hrvatskoj, sudbinu jedne civilizacije i kulture. Epska tvorevina može samo odgovoriti ovakvom izazovu i zato je ovo nadrastanje lirskog žanara:

"Uzmičem
Sablažnjem zločinstvom bez okončanja
Dok mi u grlu krkljaju riječi očenaša
Da me ova jeziva terevenka zaobiđe
Da me zaobiđe ova krvlju natočena čaša
."

(Temelj iznad tornja)

Pošast i zlo su bezizlaz za Devetakov narod. Jahači Apokalipse utonuli u greh i zločin su opsesivna tema, očevidno zlo koje se ponovo vraća na srpske nacionalne prostore krajem dvadesetog veka kao ustaški genocid i međunarodno nasilje nad Srbima koje pesnik ne može prećutati Kult predaka, iskona i pamćenja formirao je Srbe ne samo kao narod sa istorijskim kontinuitetom, već je stvorio i kulturne modele u kojima je veza sa početkom geslo pamćenja prošlosti, a uzori podviga postaju duhovno merilo za sopstveni stvralački put. Devetak je takvu nacionalu i pravoslanu maksimu duboko utkao u svoju zbirku "Omča za voštanicu". Najveći narodni podvig u istoriji srpskog naroda izveli su kosovski mučenici na čelu sa čestitim knezom Lazarem stradajući za nebesku pravdu. Dajući najdragocenije na zemlji — život radi najuzvišenijeg na nebu — pravde, oni su ispisali najpotresniju stranicu naše povesti i vezali zemlju sa nebom. Kroz smrt za nebesku pravdu Srbi na Vidovdan 1389. godine ušli su u besmrtnost i božansku večnost koju je neophodno istaći i podcrtati kroz pamćenje i pesničku reč što čini Nebojša Devetak u pesmi "Lazarica na dalmatinskom Kosovu":

"Kneže ovozemaljski a care nebeski
Kud ti noga nije kročila, prošla je tvoja glava
Iako svijetleću, pronosili smo je neopaženo
Od pogleda inovjernih i neprijatelja naših
Ne zaboravismo tvoj zavjet
Išli smo stopama tvojim i ne klonusmo
A kad bi koji i pokleknuo
Obogaljen ili duhom klonuo ti si ga bodrio
jer blagodat iz ustiju tvojih nepresušna je
"

Kosovski zavet je ušao u život dalmatinskih Srba kao savršenstvo i podvig koje treba pamtiti, kao najsvetije u svim svetovima i zato je potpuno jasno zašto je crkva Lazarica sagrađena baš u Dalmaciji. Vidovdanska etika i vidovdansko evanđelje našli su svoje otelovljenje u našem narodu u dalmatinskoj Zagori gde se kosovska etika prožela sa naradom što Devetak jasno ističe svojim stihovima. Pesnik uzvišeno primećije da služenje vidovdanskom evanđelju čuva našu dušu od raspadanja u sitnicama ogavnih potrošačkih zala globalizma koju nam nameće Đavo oličen u liku krvoloka i srboždera (čitaj SAD i EU):

"Izbavi nas, Gospode, od nasilnika
I zla koje oko sebe šire
A pomažu im bezbožnici naši
Što usta imaju a ne znaju šta govore
Što oči imaju a čine se da ne vide
Što uši imaju a ne žele da čuju
"

(Lazarica na dalamtinskom Kosovu)

Ako nam njihov zli naum postane vrhunsko božanstvo postaćemo ljudožderska mašina koja će pokopati vrednosti na kojima počiva naša snaga. Ističući podvige, vrline, stradanja i pamćenje svog naciona (dalmatinskih Srba) Devetak predočava narodnu duhovnu lestvicu koja ima uzor za vrednovanje sveta i života, istorije i ljudskih dela. Dalmatinski Srbi su imali pamćenje, izgrađene duhovne vrednosti i shvatili devedesetih godina da ne mogu biti robovi nove ustaške države i novog svetskog poretka. Oni su izabarali žrtvu i smrt koja je izraz nadmoći i duha, i klica nesalomive nade koju pesnik ne dvosmisleno naglašava:

"Kasno, noću, u povratku, osvjetljava mi put
I ja koračam sigurnim koracima, začuđen i uzbuđen
Jedinstven je ovo trenutak, pomislih,
Dodirnut krilom anđela

Ujutro, dok sa cipela brišem nataloženu prašinu
Jek zvona sa obližnje crkve kao da mi dojavljuje:
Ovaj prah jesi — prah ćeš i ostati
"

(Hodočašće)

Pobeda duhovnog nad telesnim, večnog nad prolaznim, istine nad prevarom, žrtve nad robom je krik srpskog pesnika Devetaka, nadahnuće monumentalnog doživljaja našeg trenutno poraženog i raseljenog naciona.

Devetak je junak nostalgičnog sećanja i konteplacije. On svet posmatra trudeći se da oživi prošlost u kome je nepovratno izgubljen i deo vlastitog bića. Naši poslednji ostaci na prostorima gde nas praktično nema, obasjani su svetlošću unutrašnjeg neba uspomena. Devetak oživljava one stvari i bića koja ne iščezavaju fizičkim nestankom i koja u nama šire krug tajne i lepote. Pevanje u zbirci "Omča za voštanicu" izjednačava se sa činom tajanstvenog saobražavanja sa predelima i građevinama — opevano je obogaćeno afektivnim značenjeima koja nadživljavaju njihovu materijalnu rpirodu postaju deo pesnikove intimne Geografije, imaginarni dnevnik duše ispunjen predmetima, likovima i značenjima:

"Bljesak tuge se ne može dodirnuti
A radosti je svijet skriven iza očiju
Pa u šta onda da gledam nego u tu suzu
Koja mi podupire dušu
I o kojoj ne umijem ništa
Smisleno da prozborim
"

(Mirotočiva ikona Lepavinska)


Miroslav Radovanović
http://ndevetak.in.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 10, 2012, 06:02:44 pm »

**
Stihovi Nebojša Devetak


KOLO NAOKOLO

Jutros sam te rodio majko
Pepeo tvog plača glačao mi kožu
Dok sam te uljuljkivao
Dok sam ti tepao
 
U podne sam te udavao majko
(s teškom glavoboljom s upaljenim krajnicima)
Pjevali smo pjesme svadbarske
Najveseliji među svatovima bio sam ja —  
Tvoja majka
 
Evo se noć u čađave slogove maskira
Evo nam se maske lede
Evo nam očnjaci rastu
 
Ne smijem ni da zamislim
Majko — kćeri moja

 
OTADŽBINA I DOMOVINA
 
Imam otadžbinu i domovinu
Naizmjenično mi poturaju dojke
S bolesnim mlijekom:
Spavam dugo i teško se budim
 
Jedna mi je kobajagi majka
Druga kobajagi maćeha
 
Nikad im ne razlikujem lica
Jer što je jednoj lice, drugoj je naličje
 
Svakim danom sve sam im manje sin
A sve više otac

Ni veće muke
Ni dubljeg stida

 
ŠTA MI TE TO PRIZVALO NOĆAS
 
Kroz lišće neopalo prvi snijeg šuška
Slutim — sve je propalo. Moja snaga muška
 
Otiče u noć snježnu. Sjećanje slijeće
Na ruže plavet nježnu. Na ovo cvijeće
 
Usamljeno na stolu, pada biser rose
Zatočenik u bolu mirisne ti kose
 
Kroz lišće neopalo prvi snijeg šuška
Šta mi te to prizvalo noćas? Možda puška
 
Što se iz straha glasnu u prostranstvo noći
Ne znam, na riječ časnu, koje su to moći
 
Znam, tek — sve je propalo, magle sve je pramen
Kroz lišće neopalo snježni gori plamen

 
IDE MLADIĆ PREKO TRGA
 
Ide mladić preko trga, psuje Boga
Kune muški, kune mater što ga rodi
Ide mladić, ispod njega jedna noga
Mjesto druge štula kevće, štula hodi
 
Prati sjenku ispred sebe, surog stvora
Izuvenog, nakrivljenog pratioca
Ko bi praćen sada prati. Tako mora
Valjda. Odglumiti rolu davaoca
 
Smjernog treba znati, skriti ironiju
Što vreba u zasjedi spremna da oda
Da ispod osmijeha prene agoniju
 
Ide mladić preko trga, bivši vojnik
Slika naša, uzdanica svoga roda
Ide, šepa, istorije srpske dvojnik


NOĆ U TUĐOJ KUĆI
 
U duvaru tuđe kuće pacov ršće.
Kroz skršena vrata mračak se provlači.
Kraj studene peći moje srce dršće
i kradom ludačku košulju navlači.
 
Priteci, Gospode, u ovome mraku.
Uždi makar jednu sipljivu zvijezdu,
kresni barem munjom u gluvom budžaku
da ne presvisnem u đavoljem gnijezdu.
 
Nasrnuće na me, izdaće me ruke.
Priteci, Gospode, otvori nebesa.
Raščini. Pomiluj ili skrati muke.
 
Zgranuće me jeza od noćnog nakota
gledajući kako trulež grobnu stresa,
znamenje mrtvačko bivšega života.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 30, 2012, 11:46:48 pm »

*

PRVO LICE STRANOSTI


Sve češće danas slušamo kako pesnici i književnost uopšte gube socijalnu funkciju, da su čak i ona dela koja raspravljaju o značajnim društevnim problemima zatvorena u male zajednice čitača i poput ostatka književnosti (možda baš prvenstveno poezije) postala deo intime.

U intimi je nastala, jer samoća je preduslov stvaralaštva, pa zato u intimi i valja čitati knjigu pesama Nebojše Devetaka "Uzalud tražeći". Ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da je čitanje jednako složen proces kao i pisanje, i da kao takvo zahteva ne samo neophodnu koncentraciju, nego i teži da se poetski tekst podmetne u psihologiju aktivnog, konstruktivnog čitača, očekujući od njega nastavak pesme i novu, autentičnu, (re)interpretaciju.

Na ovom mestu možemo reći i to da ova poezija donosi izvesno mitonosne sadržaje, da u svetu nesigurnosti i sa ruba ambisa upija zvuke zavičaja, ciklički razmeštene i jezički naglašene, te da u takvom ambijentu ne podrazumeva samo oslikavanje njegovih lica i naličja, nego i prerađenih doživljaja koji su često na granici sadašnjeg i prošlog, jave i sna, doživljenog i nadgrađenog. Dom, ognjište, zavičaj, detinjstvo, grobovi, seoba i seoba zvezda i na kraju priča i sećanje na priču postaju striktni posrednici i vezivni sadržaj u iskrzanom pamćenju i iskustvu koje na kraju samo sebe tumači i obznanjuje. Sećanje, neretko kao privid, u nekim celinama postaje paradoks.

Variranjem iskaza o sopstvu, realnom ili konstruisanom, onakvom kakvo je upamćeno ili kakvo želi da upamti, pesnik prekoračuje iza granice konkretnog znanja i razuma.

Na pitanje koje su konsekvence ovakvog pesnikovog iskazivanja, mogli bismo odgovoriti gadamerovski kazavši da je pesma jezik koji ne samo što nešto znači, nego jeste ono što znači.

Iz ovakve pozicije dolazimo do dve ključne kategorije Devetakovog pevanja u ovoj knjizi — egzistencijalizma i stranosti.

Prva se ogleda u dinamici i (ne)izvesnosti čovekove slobode, pre nego u postavkama sartrovskog egzistencijalizma. Sve je od jednog tvorca, čovek nije sam sebi ideja i prethodnica, ali se sloboda, ipak, iskazuje u prigušenoj sumnji, u prilozima "možda" ili "moguće", u pitanju "da nije (možda)... kad je svet ovakav", a na egistencijalističko — "šta ćemo ako te nema" ("jer šta ćemo ako je i tvoja splasnula moć"), odgovara — "učini nešto... kad je ovako pocrneo dan, u šta će se pretvoriti noć... ko će da džarne cepanicu, ko će da razgori vatru".

U ovom svetlu možemo posmatrati i ciklus "Zid" gde "zid" nije samo kraj, bezizlaz i ništavilo, nego i prostor za senku, ma čija ona bila, prostor za nadu koja je anticipirana u slici: "Iza njega sam i ja/Koji još uvek pokušavam/Da se na drugoj strani prepoznam".

Uprkos apsurdu, dakle, život se ne može poistovetiti sa ništavilom, pa otuda i sve te krhotine govora i slika, ulomci senki iz nekih dubljih predela u kojima je zavičaj ostao ne samo kao asocijacija, nego i predmet ličnosti, u krajnosti i karakter.

Potom dolazimo do one druge kategorije — do stranosti.

Ona, stranost dakle, ne prestaje ni povratkom iz egzila, ni privremenim ni stalnim, emotivne prilike su se izmenile, i u njihovom neomeđenom haosu, smenjivanju i preplitanju, teško je uzgojiti klicu svesti uz čiju pomoć bi se mogli prevladati nesporazumi, izmestiti u realnost, bez obzira na svu njenu nepouzdanost.

Devetak, naravno, nije prvi koji tematizuje ove probleme, ali sama činjenica da ih crpe, da o njima govori, pokazuje da oni postoje, kao i da su emocije slaba veza sa prošlim.

Prošlost i u ovom slučaju predstavlja prepreku, a kroz slobodu da ga više ništa ne vezuje ni za mesto odakle je otišao ni za ono gde je došao, lako se upada u prazninu i samoću. U vakum u kojem se gubi identitet.

Ili kako to kaže Zigmund Bauman, poljski sociolog koji je kao Jevrejin iz Poljske najpre proteran u Sovetski Savez, a odatle 1971. u Englesku — "Stranac je neko ko stoji izvan opozicije prijatelj — neprijatelj, izvan socijalizacije"; a zatočenik Aušvica Žan Ameri — "Strano je identično bolnom, nevoljnom gubitku domovine. Ne postoji nova domovina."

Nesumnjivo je da je pisac sam po sebi stran, onaj koji uvek posmatra, da mu je kao kreativnom potrebna distanca, čak i prema vlastitom, ali pored te stranosti postoji i ona druga, paralelna stranost nastala iznanstvom.

Pesnik, čovek, stranac je i na predačkom groblju i pred zaključanim vratima sopstvene kuće, stranac je bilo gde, osim, možda, u sećanju.

A kakva je pesnikova poruka iz sveta tog (ne)postojanja:

"Zbilja, trebalo bi obići zavičaj/Ali tamo, osim mimikom, nećemo umeti/Ni o čemu da prozborimo";

ili:

"Iza njega su spaljena sela/Iz kojih se još dimi lagodnost detinjstva/ Iza njega su spaljene knjige/Ugarci nedosanjanih snova/ Iza njega sam i ja/ Koji još uvek pokušavam/ da se na drugoj stani prepoznam".

Da li je u takvom "zanatu izgnanstva" pesnik melanholičan, da li rezigniran, gde se završavaju patnje, gde seobe; seobe od danas ka sutra ili od sutra ka danas.

U tom traganju kroz vekovečne dileme Nebojša Devetak pokušava da pronađe i sopstvenost, da udahne te rafinirane čestice sa svog psihološkog zida, one najsitnije trunke koje oblikuju i pesničke prostore.


Đorđe Brujić | 05.11.2011. | Srpske novine CG
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Mart 24, 2014, 04:04:26 am »

*
NEBOJŠA DEVETAK
Govor prilikom uručenja Zmajeve nagrade





PO SOPSTVENOJ SAVESTI

Sećam se da sam u ovo zdanje Matice srpske prvi put ušao pre tačno osamnaest godina. Povod nije važan, već strahopoštovanje koje sam osetio kročivši na prvu stepenicu. Pomislio sam tada, ili je to samo plod moje uobrazilje, na zaveštanje Stefana Nemanje iz "Hilandarske povelje" da se reč može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Slično osećanje sam imao i pri ulasku u zagrebačku "Prosvjetu" kada sam osamdesetih godina prošlog veka nosio rukopis svojih pesama Stanku Koraću na ogled. Zbirka je objavljena pod naslovom "Nepoželjni gosti", skromno opremljena, na latinici, iako smo se dogovorili da bude štampana ćiriličnim pismom, ali to je za drugu i neveselu priču. Posle ove zbirke "Prosvjeta", koja će tokom građanskog rata u Hrvatskoj promeniti ime u Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta" objavila je još pet naslova mojih knjiga, računajući i ovu poslednju za koju mi je dodeljena Zmajeva nagrada. Zahvaljujući pokojnom Stanku Koraću i sadašnjem uredniku Čedomiru Višnjiću "Prosvjetu" doživljavam svojom izdavačkom kućom, a nadam se da će se uz božju pomoć ta saradnja i nastaviti na obostrano zadovoljatvo.

Ovu paralelu između dve institucije srpskog naroda navodim da bih ukazao na njihovu važnost za očuvanje nacionalnog identiteta, odnosno da negovanje tradicije nije negovanje samo prošlog već — trajnog. Ako je Matica srpska, kao najstarija kulturno — naučna insitucija Srba krov za vascelo srpstvo — a jeste; onda je "Prosvjeta" isti takav krov za Srbe u Hrvatskoj. Često su ga vihori istorije potresali i lomili mu crepove, ali Krajišnici su dobri majstori — brzo su ga popravljali.

Iako Zmaj nije bio Krajišnik imao je nekoliko karakteroloških osobina tipičnih za Krajišnike: trpeljivost, smisao za humor i snalažljivost. Da nije bio sazdan od takve građe teško da bi doživeo godine koje je doživeo. Trebalo je izneti na plećima, a u duši pogotovo, pre svega porodičnu tragediju, ali i ostale životne nedaće. Najveća satisfakcija mu je bila da ga je narod istinski voleo. Njegove pesme su jednostavne i brzo se pamte. A pisao je mnogo, svakodnevno, sa različitim povodima i ciljevima: dečje, ljubavne, rodoljubive, satirične, prigodne i dnevničke pesme. I političke — o mađarizaciji Srba, o političarima, o nacionalnom oslobođenju, o izborima. Tako je 1883. napisao i pesmu Prvi ustavni izbori u Krajini čija prva strofa glasi:

Ko će prebrojat rane nam ljute,
Pregledat more krvi prosute!
Čija se duša sećat ne žaca:
Gde leže kosti naših otaca!
Stotine leta teška nasleđa, —
Mi nikad puške skinuli s leđa.
I nigde ploče nad našim grobom,
Jer šančeve smo punili sobom.
U svaki pokolj braću nam slaše, —
E, to je povest prošlosti naše.


Ovom i sličnim pesmama Zmaj je na sebe svesno preuzimao odgovornost pesnika koji je savest svog vremena. Za njega se bez dvoumljenja može reći da je bio angažovani pesnik, jer je njegovo delo pre svega od nacionalnog značaja koje je decenijama održavalo političku i istorijsku svest srpskog naroda. Tom svojom angažovanočću prokrčio je put do ogromne popularnosti i slave, verovatno i najveće među srpskim pesnicima do sada. Međutim njegovo stvaralaštvo se ne može i ne sme posmatrati i ocenjivati samo iz tog ugla. Ako su njegove angažovane pesme težnja ka uzvišenom, pokatkad i ka preteranoj glorifikaciji sopstvenog naroda; njegova lirika, posebno Đulići i Đulići uveoci estetski su najuspeliji deo njegovog stvaralaštva gde se "ogrehovljene ljudske misli susreću sa čistotom božije promisli".

Njegove knjige su više od veka prva lektira čitavim generacijama, pa i ovim današnjim. Prva posezanja za knjigom bila su posezanja za našim narodnim pesmama ili za knjigama čika Jove Zmaja. A to je danas gotovo isto, jer mnogo toga što je napisao slilo se u reku maternjeg nam jezika postavši opšte bogatstvo. Dakle, Zmaj je pesnik koji traje, uprkos mnogobrojnim oprečnim sudovima iznesenim o njegovom stvaralaštvu. Srpski narod je zasigurno imao i većih umetnika od Zmaja, ali teško da je imao takvih koji su za njegovo opstojanje i razvoj učinili više od njega.

Zato mi je velika čast i zadovoljstvo što danas primam ovu prestižnu nagradu koja nosi njegovo ime i uvodi me u društvo onih koji su je pre mene primili, a među kojima je i ne mali broj onih koji su već postali klasici u svojoj nacionalnoj književnosti. Radost mi je utoliko veća što mi se dodeljuje upravo ovde, na rođendan Matice srpske bez koje, kao i bez Zmajeve poezije, ni Srbi ni Srbija ne bi bili isti.

Danas, po ko zna koji put proživljavamo teška vremena, prolazimo kroz mnoga iskušenja. Kako da se ponaša i o čemu da piše savremeni pesnik osećajući se u tom grotlu kao "slamka među vihorove"? Pesnici su uglavnom hipersenzibilna bića koja su i u manje turbulentnim vremenima sklona povlačenju u sopstvenu ljušturu. To, međutim, ne znači da ne osećaju i ne osluškuju bilo vremena u kome žive. Svesni da svojom pozicijom ništa suštinski ne mogu da izmene, šta im preostaje nego da po sopstvenoj savesti i sposobnostima skupljaju krhotine preostale od "buke i besa" onih koji nam kroje sudbine i životne tokove i da od tih krhotina sklapaju građevinu sopstvenog sveta. Moja zbirka pesama "Uzalud tražeći" dobrim je delom upravo rekonstrukcija te imaginarne građevine.
N Devetak
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 09, 2016, 11:44:53 pm »

*

NEBOJŠA DEVETAK: OSVJETLJAVA NAS PLAMEN DUHOVNE VJERE


Spadam u pjesnike koji imaju laganu uzlaznu putanju i uporno, bez većih oscilacija, pratim svoju "zvijezdu vodilju", odnosno pokušavam da Bogom mi dati dar radom, što je bolje moguće artikulišem i osmislim. Izuzimajući, naravno, pjesme sa ratnom tematikom, koje su bile neizbježne u određenom trenutku, jer nisam zagovornik one krilatice "dok topovi grme, muze ćute". Ipak u meni teče krajiška krv. Međutim, ovom zbirkom "Uzalud tražeći" koja, iako sadrži još izvjesnu dozu gorčine, ipak se vraćam, što bi rekao Fernando Pesoa, onoj tajni duše koja je smisao mog postojanja.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik Nebojša Devetak, ovogodišnji dobitnik "Zmajeve nagrade" za pjesničku knjigu "Uzalud tražeći". Ovo vrijedno priznanje biće mu uručeno 16. februara, na Dan Matice srpske.

GLAS: Porijeklom ste sa Banije. Sve do kraja rata živjeli ste u zavičajnom ambijentu, a onda došli u grad Vrbas u Vojvodini. Nema sumnje da ste preživljavali taj ne baš običan prelazak. Kako su se u tome ponašali Vaši poetski senzori?

DEVETAK: Moji poetski senzori su se okrenuli u pravcu odakle sam pristigao zajedno sa ostalim Srbima iz Krajine. Drugačije i nije moglo biti, jer takva tragedija, uz malo sreće, dešava se Srbima samo jednom u životu. O čemu sam u tim okolnostima mogao da pišem nego baš o toj tragediji koja je daleko nadilazila instrumentarij mojih poetskih senzora. Da su bili napravljeni od švedskog čelika, rasprsnuli bi se. Vidim, gledajući sada sa distance, da se pokatkad u nekoj pjesmi ili stihu izlilo previše žuči i gorčine. Možda sam i tada toga bio svjestan, ne znam. Pisao sam tada u transu, pod stresom, i upravo mi je najveći problem bio da obuzdam to zlo koje je kuljalo sa svih strana satirući nas. Ali, pisao sam, krijući se i ovdje od zlotvora koji su nas kao zečeve lovili i slali u Erdut da se brani ono što je takođe bilo osuđeno na propast. Više me je boljela ta bezdušnost naše "braće" nego pobjedničko likovanje Hrvata. Naravno da ovdje pod "braćom" ne podrazumijevam običan narod, koji je i sam bio raspamećen, osiromašio i ponižen pod Miloševićevom vlašću, već na njegove poslušnike od kojih se dobar dio ovajdio na ratištima Krajine i Republike Srpske. Ponešto od ovoga ušlo je u moju proznu knjigu "Razgrtanje pepela".

GLAS: "Zmajeva nagrada" je prestižna i predstavlja rijetku privilegiju. Dobili ste dosad nekoliko istaknutih: "Pečat varoši sremskokarlovačke", "Milan Rakić" i "Braća Micić". Šta Vama sada znači ova nova nagrada pod okriljem Matice srpske?

DEVETAK: "Zmajeva nagrada" je najprestižnija nagrada za poeziju u Srbiji. Ona ima onaj značaj u poeziji koji NIN-ova nagrada ima u prozi. Zanimljivo je da je prvi put dodijeljena 1953. godine Antoniju Isakoviću za knjigu proze, a i narednih nekoliko godina je dodjeljivana za prozna ostvarenja. Dodijeljena je i Vladanu Desnici, mom omiljenom piscu, za "Proljeća Ivana Galeba". Nakon toga uručivana je samo za pjesnička ostvarenja. Da pomenem samo neke pjesnike koji su je dobili: V. Popa, D. Matić, Desanka, D. Cesarić, D. Tadijanović, I. V. Lalić, V. Parun, S. Raičković, B. Petrović, M. Bećković, D. Dragojević, pa do mlađih — M. Nenadić, Đ. Sladoje, M. C. Mihailović, N. Vujčić; pa sve do prošlogodišnjeg laureata Ivana Negrišorca. Dakle, jedna ozbiljna antologija jugoslovenske poezije, do 1991. naravno, jer su do tada nagrađivani i pjesnici iz drugih republika. Prijatno je, uzbudljivo i privilegovano, kako rekoste, pridružiti se ovom jatu, od kojih su većina već klasici u svojoj nacionalnoj književnosti. Meni lično mnogo znači, posebno kao Srbinu iz Hrvatske, što se ova nagrada dodjeljuje pod okriljem Matice srpske, najstarije kulturne ustanove u Srba, koja je osnovana u egzilu. Mislim da su oni koji su je osnivali imali slična nacionalna osjećanja kao i ja dok sam živio u Hrvatskoj, odnosno Krajini. I sada kada ulazim u Maticu imam osjećanje strahopoštovanja. Čak se nisam usuđivao da "Letopisu" ponudim svoje pjesme sve dok nisam bio siguran da zaslužuju da u njemu budu objavljene.

GLAS: Simbolika broja devet odigrala je ove godine neobičnu simboličku igru povodom "Zmajeve nagrade". Naime, nagrađena zbirka poezije "Uzalud tražeći", u izdanju Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta" iz Zagreba, deveta je po redu Vaša knjiga. A nagradu ćete primiti 2009. godine, na Dan Matice srpske u Novom Sadu. Broj devet je, inače, simbol kraja i početka?

DEVETAK: Ne bih se upuštao u numerologiju, iako ponešto znam i o tome. Jedno vrijeme sam se, nažalost, bavio i astrologijom, dok nisam shvatio da je to u suprotnosti sa hrišćanskim načelima i kanonima. Vrijeme u kome je moja generacija odrastala bilo je ateističko, odnosno bezbožničko. Jedini bog koga su nam svakodnevno utuvljivali u glavu bio je — Tito. Apsurdno, ali u njegovu harizmatičnost sam posumnjao kad sam kao srednjoškolac pročitao Solženjicinovu knjigu "U prvom krugu", koji je tih godina za nju dobio Nobelovu nagradu. Iako Solženjicin Tita u toj knjizi, koliko se sjećam, prikazuje kao pozitivnu ličnost koja se suprotstavila Staljinu, ukapirao sam da tu nešto nije u redu. Koliko sam u tim godinama mogao da razumijem, shvatio sam da je to ideološki sukob, nešto kao porodična svađa. No, to je sada već pluskvamperfekt. A broja devet što se tiče, možda tu i ima nečega, ali sam siguran da i to dolazi Gospodovom promišlju.

GLAS: U ciklusu pjesama "Zid" nailazimo na stihove: "Pola veka sam verovao/ Verovao/ Verovao// A sad sam kao i ti skamenjen/ Stena/ Dvorska luda od krečnjaka/ Koja nikoga ne ume da nasmeje." Ima li i ovdje konkretne simbolike?

DEVETAK: Ima i te kako, a mogla bi se nastaviti na prethodni odgovor. Zid je ovdje simbol bezizlaznosti. Život me (nas) je doveo dovde gdje jesmo. Šta i kuda dalje? To u što su me uvjeravali: u dobrotu, u poštenje, u samilost, humanost; raspršilo se kao kula od karata. Oduzmu ti kuću, zavičaj, državu i nikome ništa. I nikoga za to više ne boli glava. Okrećeš se oko sebe i, što bi rekao Brana Petrović, vidiš da si "sve samlji". U stihovima koje ste citirali riječ je, dakle, o svjetovnoj vjeri, o egzistencijalnom promišljanju. Međutim, da nije one unutrašnje, duhovne vjere, koju latentno svi nosimo u sebi i ma koliko slabašan njen plamičak bio, ipak nas osvjetljava iznutra i daje nam snage da izdržimo.

GLAS: Sjećanje na pretke, obnavljanje uspomena na groblju u Gradusi, pusti predjeli, potreba za dosezanjem ljudskih granica, žudnja za molitvom i pročišćenjem od zemnih grijehova. Sve su to neki od nivoa u doživljaju Vaših novih, ali i ranijih pjesama. U čemu su snaga i osobenost pjesničkog uvida u vidljive i nevidljive manifestacije života i svijeta?

DEVETAK: Poezija se ne može svesti na spoznanje racionalnog, ona zvučnim i vizuelnim senzacijama u ravni jezika više nagovještava, ponekad i prikriva, nego što rasvjetljava. Dobra poezija je uvijek višeslojna i može se čitati i tumačiti na više načina. Estetska zamisao je kod pjesnika uvijek u sprezi sa maštom i samo od njegovog umijeća ovladavanja jezikom zavisi kakav će rezultat na kraju dati. Paradoksalno je da upravo jezik kao izražajno sredstvo najčešće sputava stvaraoca. Koliko puta mi se desilo da sjajnu zamisao ne mogu realizovati onako kako sam želio samo zbog ograničavajuće snage ili zvuka jedne jedine riječi. Dakle, nije samo dovoljno biti pod uticajem nadahnuća koga Dekart naziva "snažni nemir animalnog duha". Nadahnuće je samo zamajac koji vas pokreće, kao vid energije da biste eventualno stigli do središta stvaralačkog čina koga obično sačinjava nekoliko faktora; od pažljivog razmišljanja, kaleidoskopa ideja i slika, raznorodnih osjećanja itd. Ako je pjesnik te sreće da se to sve uklopi, a iz iskustva znam da se to rijetko dešava, tek tada se može govoriti o lirskom uzletu. Obično, nažalost, ostane se samo na — izletu.


DJECA DO KRAJA

GLAS: Pjesnici očigledno ne mogu bez ranih slika i senzacija. Da li je vječna opijenost melodijom maternjeg jezika usud pravih pjesnika?

DEVETAK: Što smo stariji, to se sve češće okrećemo da pogledamo koliko smo prešli i šta je ostalo iza nas. Slike iz djetinjstva su posebno upečatljive i neizbrisive. To je i razumljivo jer u njima je najbolji dio nas, nevinih, naivnih, neiskvarenih. Pjesnici to kao naročito senzibilna bića osjećaju, kao i jezik uostalom. U svakom dobrom pjesniku uvijek ostaje makar zrnce infantilnosti, u onom smislu da nikad ne odraste do kraja. Otuda i potreba da se "poigrava" jezikom, da mu širi granice, oneobičava ga, pokušava na različite načine da ga oblikuje. Zbog toga je poeziju teško prevoditi sa jednog jezika na drugi. Uvijek se nešto od originala izgubi ili zamuti. I kad promijene govorno područje iz bilo kog razloga, preseljenjem u drugu državu recimo, pjesnici obično nastave da pišu na maternjem jeziku.


Neda Simić - Žerajić, 04.02.2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 12, 2017, 02:53:34 am »

*

N E B O J Š A  D E V E T A K
Mala Gradusa, 21.10.1955 — Vrbas, 25.10.2017


Istaknuti srpski pesnik Nebojša Devetak (1955, Mala Gradusa, na Baniji) preminuo je 25. oktobra u Vrbasu u 63. godini života.

Devetak je svoju pesničku povest počeo 1970. godine u Sisku, a prvu knjigu je objavio 1984. Otada pa do prerane smrti pišući najviše poeziju, pisao je i prozu i književnu kritiku, objavio je deset pesničkih knjiga i jedan izbor, od naslova Presudna žeđ ( 1984) do Uzaludno tražeći ono čega nema( 2008), istraživao je pardokse i sudbinu sveta u razmerama promišljanja smisla pesničke reči, identiteta i kontroverzne i nesrećne istorijske i kulturne sudbine naroda kome je pripadao.

U Vrbasu, u koji je dospeo po diktatu istorijskih i političkih prilika 1995. nastojao je da nađe utočište, i umetničko i biološko, kao pesnik koji poeziju održava u razmerama pitanja koja su se nisu ticala samo ličnog života, nego i univerzalne logike osnovnih pokreta savremnog sveta i njegovih predrasuda. Možemo reći da niko od izgnanika, kojima je pesnik i po uverenjima i razumevanju naše zajedničke subine pripadao, nije uspevao da zaleči rane koje su oblikovale njihov svet, koje su potresale njihov život u evokacijam turobnih prizora obezavičajnosti koji su ih nemilice tlačili. Pesnik je prizivo senke jezika koje su ga raspolućivele između jednog izgubljenogi jednog nađenog života, koji i pored sve svoje naklonosti nije mogo da zaleči ono što je već raskomadala i uzdrmala ćudljivost istorijskih nesreća.

Primajući Zmajevu nagradu za doprinos savremenoj poeziji za knjigu Uzalud tražeći ono čega nema, pesnik je, između ostalog, u Zmajevim stihovima našao potvrdu svojih uverenja u davnim stihovima

...Ko će prebrojat rane nam ljute,
Pregledat more krvi prosute!
Čija se duša sećat ne žaca:
Gde leže kosti naših otaca!

Ceneći angažovanost kao jedan od modusa pesničkog delovanja, Devetak je isto tako poeziju artikulisao kao umetnost koja reflektuje sudbinu čoveka, kulture, jezika. Njegova raspetost nije bila izbor, nego pre bih rekao diktat u okviru kojeg je on nalazio odgovore po meri prinude koji su bili pesnički, imaginativni, umetnički i potresni. Kultura i istorija su okvir koji nam daju razmere našeg razgovora sa svetom, naša kultutra, nažalost diktatom viših sila baca nam prečesto preteški teret da se pitamo o graničnim vidovima naše sudbina i kao populacija i jednako i kao pojedinačne egzistencije, ostavljajući nam malo mogućnosti da svoju umetnost stvaramo u carstvima slobode. Devetak je tako svoju umetnost povezivao sa opštim okvirima istorije, sa potresenošću koja je bila mera njegovog i naših života, traganje za trenutkom suočavanja sa svetlom uvida i znanja o tome šta je naša mera i naš cilj.

Bio je predsednik Udruženja književnika RSK od njegovog osnivanja februara 1994. do pada Krajine. Član je Udruženja književnika Srbije od 1989, a Društva književnika Vojvodine od 1996.godine. Devetak je najveći deo svoji pesničkih knjiga objavio u Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta” - među ostalim i Nepoželjni gosti (1984); Zaustavljena projekcija (1988); Uzalud tražeći ono čega nema (2008). Objavljivao je i u BIGZU, Narodnoj knjizi, Filipu Višnjiću i dr. Priredio je Antologiju srpskog pjesništva u Hrvatskoj dvadesetog vijeka, kao i antologiju pesama srpskih pesnika o seobama, izgnanstvu i izbeglištvu „Drumovi su naša otaybina”. Za poeziju je nagrađivan na Ratkovićevim večerima poezije, Borskim susretima balkanskih književnika, Zlatnom strunom Smederevske pesničke jeseni, Pečatom varoši sremskokarlovačke, nagradom Braća Micić, Milan Rakić i Zmajevom nagradom.

Jovan Zivlak | dnevnik.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Novembar 12, 2017, 03:36:37 am »

*

U SJEĆANJE: NEBOJŠA DEVETAK


U srijedu, 25. oktobra, poslije kraće a teške bolesti, u Vrbasu, gdje je živio i radio, s tek napunjene 62 godine, preminuo je istaknuti srpski književnik Nebojša Devetak.

Sahranjen je u petak, 27. oktobra, u Kisaču, mjestu blizu Novog Sada, gdje se bio skrasio neko vrijeme na mukotrpnom putu svog prognaničkog života.

Nebojša Devetak rođen je 21. oktobra 1955. godine u Maloj Gradusi, na Baniji.

Poeziju je počeo da piše u osnovnoj školi, u rodnom selu. Ozbilјno joj je, kao srednjoškolski đak Centra za metalce u Sisku (tehnički smjer), stao da otkriva tajne, da traga njenim predjelima za onim riječima i slikama kojima se i ona uvlačila u njega i vukla ga radosnim stazama života. Već iz prvih pjesama kojima se javio u lokalnim listovima mogla se naslutiti pojava mladog čovjeka s posebnim talentom. Mladog čovjeka koji je slike zavičaja veoma umješno pretvarao u riječi. A tim riječima slikao je ponovne a drugačije, opjesmenjene slike zavičaja (i ne samo njega), koje su iz stiha u stih, iz pjesme u pjesmu potvrđivale taj njegov talenat.  

I 1980. godine u Sisku se pojavila njegova prva zbirka poezije pod naslovom Presudna žeđ.

Od tada pa sve do iznenadne smrti, Nebojša Devetak bio je onaj izvor iz koga je klјučala lјekovita, bistra voda riječi mudrosti, traganja i nalaženja. Klјučao je bunt nemirenja sa onim u životu — i svom i u životu uopšte — što je moralo i moglo biti bolјe, lјudskije, pravednije... Banija je u njemu dobila onog književnog pregaoca koji je izrastao i svrstao se svojim bogatim i svestranim djelom u sam vrh njenih najuspješnijih opisivača i tumača. I ne samo Banija da je dobila — Nebojša je izrastao u izuzetnu pojavu savremene srpske književnosti. A kao pripadnik onog dijela prognaničkog srpskog naroda, postao je njegov doslјedan, precizan i svestran bilјežnik. Bilјežnik: umjetnik. To je mogao da bude jer je čitavim bićem dijelio sudbinu tog svog naroda. I, s druge strane, on je od rijetkih stvaralaca pisane riječi koji je imao hrabrosti da otvoreno progovori i o razočarenjima u one koji su vodili taj narod. On je to mogao jer je uvijek bio i ostajao na licu mjesta.

Nebojša Devetak je objavio brojne knjige poezije, zapisa, proze, kritike... Objavlјeno je i nekoliko izbora njegove poezije.

Srbima iz Hrvatske, riznici istorije njihove književnosti, ostavio je i Antologiju srpskog pjesništva u Hrvatskoj dvadesetog vijeka, u izdanju Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta" Zagreb, Zagreb, 2002. godine. I tom knjigom, s veoma preciznim i dokumentovanim Predgovorom, dokazao se i kao vrstan antologičar. U njoj su i pjesnici koji su rođeni ili su živjeli i radili na Baniji: Anđelko Anušić, Miloš Bajić, Jelena Buinac, Boris Vrga, Nikola Vujčić, Mićo Jelić Grnović, Dušan Jerković, Ljuban Klobučar, Dragan Kordić, Miloš Kordić, Nikola Korica, Milan Mirić, Ljubomir Micić, Milan Pađen, Branko Ve. Polјanski i Jovanka Hrvaćanin.

Poseban trag u istoriji prognaničkog srpskog naroda ostaviće njegova antologija Drumovi su naša otadžbina (pesme srpskih pesnika o seobama, izbeglištvu i ostalim nesrećama bezdomničkim), u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo, 2006. godine.

Poezija Nebojše Devetaka prevođena je na više jezika. Zastuplјen je u brojnim antologijama, zbornicima i pregledima srpske književnosti, a posebno poezije.

O Devetakovom književnom radu pisali su najugledniji književni kritičari i istoričari književnosti: Stanko Korać, Dušan Ivanić, Milјko Šindić, Divna Zečević, Anđelko Anušić, Mihajlo Pantić, Miroslav Maksimović, Nenad Grujičić, Čedomir Višnjić, Boris Vrga, Florika Štefan, Đorđe Brujić, Dušica Potić i mnogi drugi.

Pokojni Nebojša dobitnik je nagrada na Ratkovićevim večerima poezije, Borskim susretima balkanskih književnika, Zlatne strune Smederevske pesničke jeseni, zatim nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke, nagrada "Braća Micić" i "Milan Rakić".

Narodna biblioteka "Danilo Kiš" u Vrbasu izdavač je književnog časopisa Trag, čiji je Nebojša Devetak dugi niz godina bio najprije operativni urednik, a zatim glavni i odgovorni urednik.

U petak, 27. oktobra (a to je dan, petak, kad je Nebojša obično dolazio na Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, koji se i tog dana bogatio svojim bezbrojnim knjigama, među kojima je bilo i njegovih, ali njega nije bilo), na mjesnom groblјu u Kisaču, od književnika Nebojše Devetaka, uz njegove najrođenije, prijatelјe i poštovaoce njegovog književnog djela, oprostili su se Božjom službom predstavnici Srpske pravoslavne crkve, a biranim riječima, kakve je i zaslužio, i književnici Miloš Bajić, iz Beograda, inače njegov takođe prognani Graduščanin, i Blagoje Baković, iz Vrbasa.


Nebojša Devetak
MOJE VRIJEME

Ovo je moje vrijeme — pozni čas,
kad se stišava drhtaj, presvlači glas.
Dočekati otkucaj te minute
koja će sprati znojne atribute

lipsalog dana, zategnuti bore.
Jezerom noći ploviti do zore
kroz rukopisa mučne lavirinte
omamlјen rosom, crnim injem tinte.

Ovo je sve moje — ovaj kasni čas,
jedina molitva u kojoj je spas
pred đavolјim, nečastivim kolom.

Ovo je moje poklonstvo pred bolom,
moj pronicatelјstvom vozdignuti prst,
moja tajna škola, moj zaludni krst.


                  
(Iz zbirke pjesama Rasulo,
Srpsko kulturno društvo Prosvjeta Zagreb, 1997)
M. Kordić. | Banija Online

* * *






Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: