Jovan Hristić (1933—2002)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Hristić (1933—2002)  (Pročitano 13004 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 18, 2010, 05:41:29 pm »

*





JOVAN HRISTIĆ
(Beograd, 26.08.1933 — Sremska Kamenica, 20.06.2002)

Jovan Hristić je srpski pesnik, dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, urednik Književnosti, lista Danas i urednik u IRO Nolit.


BIOGRAFIJA

Jovan Hristić je rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu. Maturirao je u Drugoj muškoj gimnaziji, zajedno sa Slobodanom Selenićem. Studirao je arhitekturu i filozofiju. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1958. godine. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967. godine.

Zastupnik je moderne srpske lirike; u dramama pokušava da kroz opštepoznate likove iz klasike progovori o večnim problemima koji muče i savremenog čoveka; u eseju ispituje moderne pojave i oblike u književnosti i umetnosti.

U avgustu 2001. godine dobio je međunarodnu nagradu "Stjepan Mitrov Ljubiša".

Umro je u Sremskoj Kamenici 20. juna 2002. godine.

Jovan Hristić bio je praunuk Filipa Hristića, po sinu Jovanu Hristiću.


DELA

Knjige pesama

Dnevnik o Ulisu (1954), Pesme 1952—1959 (1959), Aleksandrijska škola (1963), Stare i nove pesme (1988), Nove i najnovije pesme (1993), Sabrane pesme (1996), Sabrane pesme (2002), U tavni čas — posthumno (2003)

Drame

Čiste ruke (1960), Orest (1961), Savonarola i njegovi prijatelji (1965), Sedmorica: danas (1968), Terasa (1972)

Knjige kritika, studija i ogleda

Poezija i kritika poezije (1957), Poezija i filozofija (1964), Oblici moderne književnosti (1968), Pozorište, pozorište (1976), Čehov, dramski pisac (1981), Pozorište, pozorište II (1982), Studije o drami (1986), Pozorišni referati (1992), Eseji (1994), Pozorišni referati II (1996), O tragediji (1998), O traganju za pozorištem (2002), Izabrani eseji — posthumno (2005)

Kritička proza

Profesor matematike i drugi eseji (1988), Profesor matematike i drugi drugi eseji (1997), Terasa na dva mora (2002)


LITERATURA

  • Marko Magarašević, Svetlosti književnosti, Beograd, Idea, 1991.
  • Jovan Ćirilov, Dramski pisci, moji savremenici: portreti, Novi Sad, Sterijino pozorje, 1989.
  • Radomir Putnik, Čitajući iznova: ogledi iz dramaturgije i teatrologije, Novi Sad, Sterijino pozorje, 1990.
  • Slobodan Rakitić, Pesnik Jovan Hristić, Književne novine, godina 43, br. 790, str. 14
  • Petar Milosavljević, Tradicija i avangardizam, Novi Sad, Matica srpska, 1968.
  • Mihajlo Pantić, Čovek nije sam ni u osećanjima, Književne novine, godina 42, br. 779, str. 12-13
  • Gordan M. Maričić, Antički motivi u dramama Jovana Hristića i Velimira Lukića – doktorska disertacija, Beograd, 1999.

Wikipedia
Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Decembar 18, 2010, 05:42:29 pm »

**
Stihovi Jovan Hristić


PESMA

Prijatelju poveruj mi
Jer ja sam samo gost koji dođe
Zakuca na vrata i ode Ode
A ne ostavi za sobom ni glas
Ni kucanje
Ni reč da ga spomene
Ni trag svojih nogu ispod svetiljke na stepenicama
Ni senku na zidu Ništa
Ni glas Ni reč Ni korak
Gost koji dođe zakuca i ode Ode
U jedno veče koje je počelo vraćanjem iz škole
A završilo se spavanjem
Kao kišna kap koja prođe kroz oluk
A zaboravi se Zaboravi
Kao neko ko se čeka a ne dolazi
Ova školjka na vašem stolu
Podseća me na daleka putovanja
Ali ja ću samo zakucati na vrata
I otići Otići
Sasvim.



SOKRAT NA BOJIŠTU
 
Stajao je tako, ceo dan i celu noć —
Sneg ispod njega, u njemu ćutanje,
A večni vazduh zgusnuo se oko njega
U zvezde, u vatru, u smrt.
 
I zemlja pod njim, kao rasečena jetra,
Rascvetavala se. Dan je prolazio,
Ali geometrija zvezda, utisnuta
Duboko pod njegovim nogama, čekala je.
 
I gledao je, kao u pari žrtvenika,
Teturanja u mraku, naše stope kako traže
Stare tragove pokrivene snegom
Koji mu se sada otapao pod smrznutim tabanima.
 
Video je kako se spliću i raspliću
Te iste laži, dok se zvezde ne ukažu
I u tome prstenu ne prepoznamo
Svoju od dvanaest upisanih sudbina.



OSTRVA

Došlo je opet vreme da listam njegovu knjigu:
Već nagle kiše spiraju moja zimska osećanja
Kao pesak koji su vetrovi naneli na krovove;
A kada hodamo travom, nogavice nam otežaju od vode.
 
Da li je to neka stara groznica koju je februar
Zaboravio u mojim kostima? Ili lepet jedara
Iz nekog davnog sna? Hajdemo. Kaplje sa lišća
I ljubavnici se smeju u napuštenim venjacima.
 
Koraci prolaze. More udara o bregove.
 
U gluvo doba, more se traži sa kamenom,
Mudrije posle kiše. Talasi nailaze Na obalu.
Žene se prevrću u posteljama.
Vetar sa ostrva. Kiša na pučini.
 
Mrak je. U luci, užad se tare o palube.
Posećuju li te ostrva još uvek u tvojim snovima?
Prozor je otvoren, i leto ulazi u sobu
Kroz tanku zavesu uspomena, uspomena.



MEZZOGIORNO

10

Noću, soba tone u more koje podrhtava na zidovima.
Providna je voda svetlosti, gusta je voda mraka,
i moje postojanje prestaje sa svojom neočekivanom slobodom,
jer sve postaje mirna mudrost mora.
Kako živeti sam pred velikim razlogom?
Prepoznajem svoje telo tek spletom slučajnosti
koje dan spliće u mojim čulima,
prepoznajem svoje telo tek slobodom
koja se rađa iz zagrljaja sunca u punome času:
nema jezika kojim bi se to moglo objasniti.
More govori jezikom nužnosti, moje telo jezikom slobode,
tražimo zajednička imena u ništavilu podneva i senkama večeri,
ono što je samo čoveku dato, njegova dva smisla —
trenutna sloboda i stalna nužnost.
I svaki pokret noćnog mora daje konačnu potvrdu svetu —
vraća mi sopstvenu strast, jedini odgovor čovekov,
vraća mi prvu nužnost, jedini izazov sveta,
mojoj dvosmislenosti daje svoj jedini smisao.
 
Nemoguće je naći metaforu za more.
Svoja sopstvena metafora, ono je elemenat
koji je prva i poslednja metafora sveta;
svoja sopstvena istorija: vremena koja se slažu jedno preko drugog,
postajući naslage svetlosti, jači sjaj.
 
Nemoguće je naći metaforu za more,
kao što je nemoguće misliti o nužnosti
koja se kao bolest širi od kamena do kamena,
zatvarajući svet koncima svojih apstrakcija.
 
More me odnosi pesmom svoga jezika,
svoja velika metafora.



FEDRU

I ovo još hoću da znaš, dragi moj Fedre: živeli smo
U vremenima sasvim očajnim. Od tragedije
Pravili smo komediju, od komedije tragediju;

A ono pravo: ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost,
Uzvišena mudrost, uvek nam je izmicalo. Bili smo
Negde na ničijoj zemlji, ni mi sami,

Ni neko drugi; uvek tek za korak-dva udaljeni
Od onog što jesmo, onog što je trebalo biti.

O dragi moj Fedre, dok budeš šetao
Sa vrlim dušama, po ostrvu blaženih,
Spomeni ponekad i naše ime:

Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom,
Neka bar pođe ka nebu koje nikad ne dostiže,
Neka nam se bar u vašem razgovoru duše odmore.


Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Decembar 18, 2010, 05:43:01 pm »

**
Stihovi Jovan Hristić


VARVARI1

Kai tora tha genoume horis barbarous.
Oi anthropoi autoi esan mia kapoia lysis

Kavafi

Najzad, glasnici su došli i rekli: Varvari
dolaze.
U gradu se spremaju da ih dočekaju:
Oduševljeni mladići već uzvikuju njihova
imena
I žuri da slave nove bogove.
Ne govore li pesnici kako su oni neko rešenje?
Sad pišu pesme u njihovu slavu
I čekaju dan kada će ih glasno čitati
Dok zadivljeni varvari (pod oružjem)
Budu pljeskali, i učili ih napamet.
Već vide svoje pesme velikim slovima ispisane
Okačene u pročeljima hramova
Iz kojih će izgnati onemoćala božanstva,
Vide biblioteke prepune svojih knjiga
Iz kojih će izbaciti priče što više nikom
ništa ne govore.
Ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti
obešeni na gradskom trgu
Zajedno sa mladićima što su požurili da otvore
kapije
I puste u grad one koje su tako željno čekali.

Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.



JEDAN PO JEDAN, PRIJATELJI SU OTIŠLI
 
Jedan po jedan, prijatelji su otišli,
Ne davši više ni glasa od sebe.
Ostao je sam, da sedi pred ogluvelom kućom
I čeka noć.
Tada će se iz mraka začuti glas ptice
Koja doziva nekoga da se javi iz tame, nekog
Koga ne može da vidi, i ko možda postoji samo u njenom
upornom kriku
Što ga noć ostavlja bez odgovora.
Slušajući taj glas, sve mu se više čini
Da je to poziv upućen njemu —
Jer nikoga drugog više nema
U opustelim vrtovima i zamračenim kućama.
Potrebno mu je samo još malo pa da razume
Šta hoće da kaže glas te nevidljive ptice što ga već
noćima sluša
Kako meri vreme savršenije od najsavršenijeg časovnika.
Glas koji će se čuti i nad njegovim mrtvim telom
U travi iz dana u dan sve gušćoj.
 

VEČERNJA TIŠINA
 
Vi u večernjim kapijama, u sumračnim ulicama,
Kraj sporednih izlaza, pored ograda
Od crvene opeke sa komadom stakla,
Vi koji zagrljeni sanjate o mesečini
Upletenoj u krzno mačke, iščezloj
U naborima zavese ili lavežu psa,
Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami,
Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna.
 
Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi,
Iza lišća i oblaka, između dve kiše,
Između dva vetra na klupi vlažnoj od suza,
Bez ičega za sobom sem jedne male sobe
Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici I jednim
hladnim suncem iza žutih okana,
Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni
Da istisnete to sivo krilo samoće između sebe,
Dok šapućete ono malo reči koje ste našli
U ovim trenucima slučajne nežnosti,
Sve reči koje su odavno rekli pre vas.
Vi dok idete gradskim ulicama koje su
Opustele posle poslednjih predstava u bioskopima,
Vi koji zagrljeni idete
Ovom kišnom ulicom nestvarnijom od sna,
Dok su vam oči zatvorene a prsti ćute,
Čujete li korak nekoga čoveka iza sebe,
Čujete li reč njegovu između svojih šaputanja,
Osećate li dodir njegov između svojih milovanja,
Jer uvek kada idete sami, misleći
Da nema nikoga da baci kamen svoga glasa
U zamračenu vodu tišine između vas,
Uvek budite svesni onoga koji uporno
Ide za vama i govori: Probudi se.
 

POSLEDNJA PESMA
 
U ovoj sobi ostaće neko nalik na nas
Da bismo sutradan bili samo onaj koji je već toliko
puta sedeo u ovoj istoj sobi pre nas
Da bismo sutradan bili samo onaj koji je na svojim
kolenima prepoznao ožiljke onih koji su
klečali pre njega
Da bismo sutradan bili samo onaj koji je dodirnuo
zid i osetio na njemu ruke onih koji su ga
dodirnuli pre njega
I bili i klečali i dodirnuli pre njega
Da bismo sutradan rekli reči koje smo čuli iz usta
onih koji su ih rekli pre nas
Pre nas koliko puta pre svih nas
I rekli
I klečali
I dodirnuli
Rukama koje nisu naše a naše su
Kolenima koja nisu naša a naša su
Velikim jezikom koji nije naš ali čiji ukus
uporno osećamo u svojim ustima
Jer ćemo sutradan opet biti u ovoj istoj sobi i
misliti na onoga koji je iz nje otišao pre nas


OPŠTA MESTA
 
Divna, dobra, stara opšta mesta,
Što navru uvek kada se godišnja doba menjaju —
Radosno proleće, vrelina leta, vreme nagote i dodira,
Setni jesenji predeli kada se misli o prolaznosti,
Zimski snegovi i toplota u zatvorenim sobama.
 
Divna, dobra, stara opšta mesta,
Što trajete duže od vremena, što nas čekate
Kao sveži miris mora na iznenadnoj okuci u brdima,
Na kraju uzaludnih traganja za novim rečima
I novim značenjima koja nikako da navru.
 
Divna, dobra, stara opšta mesta,
San koji se dugo nismo usuđivali da sanjamo,
Mlaka kiša u krošnjama jesenjeg drveća
I velike oči veverice, suviše lepe
Da bi se mogle opisati drukčije do opštim mestima.
 
Divna, dobra, stara opšta mesta,
Budite sa nama dok živimo
I ogrejte nas sa ono malo lepote
Što je skrivena u vama kao tiha žar
U davno ugaslom pepelu. I ne ostavljajte nas
Na milost i nemilost prenemaganjima kratkotrajnih pesnika


PO CEO DAN SEDIM U BIBLIOTECI
 
Po ceo dan sednm u biblioteci, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva. Zatvorim oči
I nađem se u vrtu punom sunčeve svetlosti
I zujanja nevidljivih pčela. Dani detinjstva
Polako izranjaju iz zaborava, dani
Kada je sve bilo na dohvat ruke,
Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje.
 
Nema više obećanja. Stvari počinju da izmiču
I ja ostajem sam, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva.
 
Ponovo zatvorim oči, i nađem se na moru
Iz mojih davnih snova, moru koje mi je
Takođe izmaklo, kao i život što se izmakao.
Naučnici zabrinuti za sudbinu čovečanstva
Tiho dremaju nad svojim knjigama,
Dok ja sanjam vrtove izgubljenog detinjstva
I mora kojima nikada nisam i neću broditi.
 
Folger Shakespeare Library,
Vašington, 1985.

 

TRI PJESNI LJUVENE

1
 
Sad mu ne ostaje ništa drugo nego da napiše pesmu
O dodirima, poljupcima, šaputanjima,
I rečima ih nekako sačuva da ne potonu u zjap zaborava.
 
Vara se. Reči ne čuvaju ništa, i odnose sve
Kao i vetar koji je ušao kroz prozor što je odneo sve
Kada se poslednji put zagrliše.
 
2

Posle poljubaca, posle zagrljaja, posle ljubavi,
On pruža ruku ka knjigama na stolu kraj postelje.
 
Uzima prvu na koju nailazi, i počinje da čita.

Sada još jednom zajedno kreću ka nekim drugim obalama,
Nošeni zvukom stihova čije reči ne razaznaju sasvim.
 
3
 
Kapi kiše na tek ozelenelom lišću,
Pena na talasima što dolaze sa pučine,
Koža suha od vetra u granama borova,
Dodir grudi na kamenu toplom od podnevnog sunca,
Usne slane od mora smirenog u predvečerje,
Reci, dušo moja, zar ti to nije dovoljno
Za čitav jedan život, za čitav jedan život?
 

SA OSVETLJENIM PROZORIMA VAGONA
 
Prolaze vozovi sa osvetljenim prozorima vagona
Iza kojih nikoga nema,
Prolaze pored kuća sa osvetljenim prozorima
U koji nikoga nema,
Jure kroz polja obasjana mesečinom
Na kojima nikoga nema,
Tutnje kroz osvetljene stanice
Na kojima nikoga nema,
I odlaze daleko, daleko,
Gde nikoga nema, gde nikoga nema.


1 Pesma Varvari preuzeta sa: Rastko — Kosovo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Decembar 18, 2010, 05:43:29 pm »

*

TRAJANJE I SMISAO: SLIKE STVARNOSTI U POEZIJI JOVANA HRISTIĆA

                                                                                                  Došlo je opet vreme da listam njegovu knjigu.

                                                                                                                                  J. H.

                                                                                                                                  Čim se odvojimo od konkretnog, teško ćemo
                                                                                                                                  moći da izbegnemo krasnorečivost i    praznoslovlje.

                                                                                                                                  Bernard Berenson


U poeziji Jovana Hristića bitan deo njenog sadržinskog sloja čine elementi zahvaćeni iz neposredne, iskustvene stvarnosti. Oblikovani kao opis viđenog i doživljenog tekstovi pojedinih njegovih pesama, ili pojedinačni delovi u njima, često uzimaju oblik sažetog opisa-izveštaja o sasvim konkretnim pojedinostima iz života. A te pojedinosti svojim karakterističnim odlikama mogu da se, prepoznatljivo i reprezentativno, vežu i za sasvim konkretne prostorne i vremenske okvire. Treba reći da je, pored drugih, i to svojstvo Hristićeve poezije u njenoj "ambivalentnoj" kritičkoj recepciji prepoznato i u određenoj meri, ali ne iscrpno, opisivano i komenta- risano.1 Oslonjenost na iskustvo u izgradnji poetskog opisa, bila je pesniku Hristiću od naročitog značaja.

Preciznim zapažanjima tumača o prirodi i sadržaju njegovih pesničkih tekstova i sam pesnik je naporedno, u tekstovima eseja i intervjua, dodavao sopstveno mišljenje. Tako da je, posredovano tim tekstovima, čitanje i dalje tumačenje njegove poezije u znatnoj meri obeleženo i usmereno.

Većina tumača Hristićeve poezije jednodušno je isticala da je on pristupio izgradnji svog prepoznatljivog pesničkog sveta tako što se oslanjao na dvostruke tematske podsticaje. Otuda, "kada pažljivije čitamo Hristićeve pesme u njima zapažamo jasno odvojene dve ravni inspiracije: jedna dolazi iz knjiga i svega onoga što se može vezati za njih, dok se druga rasprostire na pesnikov odnos prema fizičkom svetu i iskustva koja se mogu steći u njemu."2 Uopšte je, kada se posmatra poezija ovog pesnika, zanimljiva njegova stvaralačka geneza i u njoj, posebno, njegovo pozno stvaralaštvo u kome se ovaj pesnik vratio „tematizaciji egzistencijalne datosti i svakodnevice."3

Na taj način se pesnički (govorni) subjekt njegovih, najvećma narativnih i retoričnih, pesama našao u "empirijskom okruženju"4, zbog čega su njegove pesničke tekstove počeli da nastanjuju tzv. verističke5 teme. Oslonjen, dakle, na "veliko čitalačko i lično iskustvo"6 od koga, kako je sam pesnik kazivao "sve počinje"7, on je svoja stvaralačka nastojanja usmerio ka izgradnji takvog modela poetskog govora u kome je "jezik znanja bio prirodno pretvoren u jezik egzistencije"8 — kao njegovo trajno smisaono ishodište.

U izgradnji takvog poetskog opisa koji je u sebe upijao, kako u jednoj od ranijih pesama Uvod u genezu piše: "to tiho trajanje", vinaverovski rečeno "neizlečivu stvarnost"; opisa koji je u sebi sažeo "zlatnu strast postojanja i blagu mudrost nužnosti", u simetralnoj9 pesmi njegovog stvaralačkog opusa Mezzogiorno, pesnik je prešao određene razvojne faze. I to je vidljivo ne samo u izboru i povlašćivanju pojedinih motiva, već i u sasređenijem stvaralačkom pristupu koji se razvijao u pravcu njihove sasvim jasne slikovne i smisaone konkretizacije.

Od povlašćene "zlatne strasti sunca" iz pesmeMezzogiorno koja od tela pesničkog subjekta čini "tvrđavu postojanja", preko evociranja slika detinjstva "Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje", do sumornih slika u kojima se vide "mračne i neme ulice" (Tri pesme o nepokorenom gradu), Hristićeva je poezija prešla razvojni put od asocijativnog upošljavanja motiva vantekstovne stvarnosti u funkciji izgradnje složenog značenja u pesmama čiji je sadržaj temeljio na prizorima preuzetim iz literature, do veoma slikovitih i sugestivnih pesničkih tekstova; sa obiljem karakterističnih pojedinosti oblikovanih stihovanih zapisa o nelepom licu zatečene stvarnosti. Na taj način njegova se pozna poezija konstituisala i kao svojevrno svedočanstvo o tragičnim lomovima na ovom prostoru u završnim decenijama prošlog veka — čime je potvrđena njena "realistička ontologija"10. Zbog toga i može da se kaže kako u pesmama iz ove, završne, Hristićeve stvaralačke faze brojne čulno predočene slike mogu da se sasvim lako, skoro neposredovano, smisaono konkretizuju. A to, istovremeno, znači da je, zbog te značenjske otvorenosti, i njihov ukupan simboličko-značenjski i vrednosni učinak, u odnosu na pojedine prethodno nastale pesme, osetno umanjen.

Opisujući "život sačinjen od sitnica" u istoimenoj pesmi, i pitajući se u početnom stihu šta se on "još koga tiče", pesnički subjekt dopunjavajući iskazano (retoričko) pitanje dodaje čitav razvijeni, opisni niz sačinjen: „Od tamnih oblaka po jarko crvenom nebu što se svečeri / Ogledaju u stišanom moru, od dodira sa kamenom / Na nekom zaboravljenom ostrvu, / od šuma talasa uz bokove usidrenih brodova, / Od svega onoga što se ne nalazi u učenim knjigama / U kojima pokušavamo da odgonetnemo gde smo, šta smo i kuda idemo?" Na taj način su obznanjena neka od bazičnih pitanja celokupnog Hristićevog pesništva, a to su pitanja koja se tiču smisla samog postojanja. Na drugoj ovaj autor ukazuje i na saznanje od kojih je elemenata, i na koji način, sastavljen taj njegov poetsko-misaoni upit. A kako je samo pitanje retorsko, ono u svojoj strukturi već sadrži elemente odgovora.

Okolnost da je ova Hristićeva pesma ustrojena tako da je smisaono obeležena početnim iskazom zapitanosti, i da se celom dužinom razvija kao argumentima dopunjeno, pojačavano pitanje, koje očekuje (i dobija) određen odgovor, ukazuje na činjenicu njene filozofske zasnovanosti i, njoj primerene, logičko-retoričke realizacije. Uopšte je diskurzivnost važna, čak dominantna, odlika poezije ovog pesnika. U slučaju ove pesme prošireno pitanje, odnosno silogizam, o smislu i trajanju, a koje je obrazovano od niza činjenica i prizora iz života prirode, dakle primordijalnih, bazičnih vrenosti, suočeno je sa "velikim zamasima pojmova", njihovim postojanjem i značajem. Tako su u ovoj pesmi Jovana Hristića suočene vrednosti koje dolaze iz sfere duhovnosti i kulture koje predstavljaju veliki zamasi pojmova "Što nas pretvaraju u rečenice koje se lako nauče napamet?", sa onim vrednostima koje predstavlja "Vlažno nebo iza planina na kojima sneg počinje da kopni".

Odnos suprotstavljenih vrednosti koje dolaze iz dva različita sistema, inače često izgrađivan u Hristićevim pesmama, u ovoj je pesmi motivisan nastojanjem pesničkog subjekta da dođe do odgovora na pitanje gde je i čemu sadržanživotni smisao, životna punina? Zbog toga se početna misao u pesmi nadalje razvija u pravcu zaključka/teze o prevazi elementarnih vrednosti. I to se postiže razložnim gestom sumnje u "velike zamahe pojmova", u njihovu stabilnost i vrednost. Jer, "dođe vreme kada rečenice počnu da tonu u zaborav, / Velike reči pretvore se u šum praznih mahuna na popodnevnom vetru", tako da od svega što se u iskustvu pesničkog subjekta upiše kao stabilizovana vrednost "Ostane samo ukus nekog poljupca na usnama, / Zuj pčele u davnim vrtovima, / Gusti mirisi na neprohodnim ostrvima, / Šum vetra u jedrima sa kojima ko zna kada smo plovili." Tako se u ovoj i drugim srodnim Hristićevim pesmama gde se razvijala ideja o životnom smislu kakve su: Tri pjesni ljuvene i Kroz otvoren prozor dopire žamor glasova, lično, čulno iskustvo pretpostavlja drugim vidovima saznanja. A tragovi iskustva zapisani u sećanju i svesti pesničkog subjekta: "ukus poljupca", "zuj pčele", "gusti mirisi", "šum vetra", postaju korelati za egzistencijalnu puninu koja je, zapravo, vrhovni smisaoni i vrednosni ideal ka kome se upravlja njegovo celokupno pesmotvoračko nastojanje.

Elementarni sastojci života, prepoznati i kušani u neposrednoj stvarnosti u svesti subjekta ove pesme, a i uopšte u Hristićevom poetskom svetu i sistemu vrednosti na kome je sazdan, spojene sa opsesivnom temom o prolaznosti života i traženjem i prepoznavanjem ospokojavajućeg smisla u njemu, uključene su u izgradnji jednog naročitog tipa poetskog govora. A on se, najpre, prepoznaje po tzv. slobodnom stihu, slikama i prizorima ne posrednog, urbanog života, a potom i po različitim vidovima međutekstovnog relacioniranja i značenjski složenom, negovanom retoričkom frazom. Međutim, činjenica da "njegov stih uspostavlja ravnotežu u ujednačenom govoru, s mirnom deskripcijom i pretezanjem razgovorne intonacije"11, ukazuje na okolnost da su u njegovom stihu i pesmi formalni elementi logično i nenametljivo stopljeni sa elementima sadržine. Zbog toga njegovi pesnički tekstovi, češće, uzimaju oblik poetske rasprave na narečenu temu, ili bivaju realizovani kao razvijeni silogizam sa efektno srezanim, misaono produbljenim zaključkom, odnosno poentom. Takav način oblikovanja poetskog govora omogućio je pesniku da, u užem motivskom krugu, ponavlja i varira određene elemente i da ih tako značenjski izdvaja, akcentuje. Tako se upesmama U tavni čas, koja može da se prihvati i kao jedna od prvih u nizu kojim je započet krug njegovih poznih pesama,12 i u Tri pesme o letu, u različitoj značenjskoj funkciji, aktivira motiv vatre u prirodi koja, u prvoj pesmi, sagori opalo lišće — što je u direktnoj vezi sa setnim pevanjem prolaznosti i nastupanjem starosti, zime života — a u drugoj ona obeležava završetak letnjeg dana i povratak sa Save u grad. Zasnovan na dovođenje u smisaonu vezu različitih elemenata, poetski govor Jovana Hristića pretežnim svojim delom apsolutizuje motive sunca i leta na Mediteranu, dok u pesmama nastalim u poznijoj fazi ti elementi bivaju zamenjeni drugim i drugačijim motivima. Njih reprezentuje opalo lišće iz pesme U tavni čas, a još plastičnije i neposrednije prozori ogromnih kuća "čija se lica raspadaju", u pesmi Gledajući prozore ogromnih kuća.

Efektne poetske slike neposredne stvarnosti u kojima se prepoznaju motivi prolaznosti i iščeznuća životne materije, u nekim od Hristićevih pesama dovedene su u odnos srodnosti ne samo variranjem sličnog motiva već, mnogo više i intenzivnije, u vezu koja ukazuje na sasvim određenu misaonu i značenjsku podudarnost u izgradnji poetskog smisla. Prizor lica "ogromnih kuća" koja se rapadaju "nagrižena nekom opakom boleštinom", u pesmi Gledajući prozore ogromnih kuća, i slika "Lica obezličenih svim mogućim bolestima ili jednostavno starošću", u pesmi Lica, ukazuju ne samo na manje-više očiglednu sličnost u domenu predstavljene predmetnosti, već i na dublju i dalekosežniju značenjsku i simboličku sličnost.

Prizori lica ogromnih kuća koja se raspadaju i bolešću obezličena lica sa "izuvijanim brazdama" jesu slike-simboli životne istrošenosti i fizičkog nestajanja, aktivirane u ovim pesmama u vidu efektnog paralelizma značenja. Uopšte, u Hristićevim pesmama, različite tematske i motivske, slikovne, podudarnosti aktivirane su u funkciji određene anropomorfizacije poetskog sveta. Čovek, osetljivi i melanholični subjekt, intelektualac koji "po ceo dan" sedi u biblioteci i u svesti imaginativno oživljava mitsku i istorijsku prošlost, ili u epifanijskim prizorima žive prirode i jednostavnim, malim stvarima svakodnevnog urbanog života prepoznaje i ukorenjuje vlastiti egzistencijalni smisao, na izvestan način je povlašćeni junak ovih pesama. Po čemu su one, između ostalog, i izrazito modernistički osmišljene i realizovane, jer ukazuju na paradoksalni položaj pojedinca suočenog sa izazovima urbane egzistencije, ali i živim prisustvom, eliotovski shvaćenih, artefakata tradicije i kulture.

Promenu u tretiranju stvarnosnih motiva u Hristićevoj poeziji moguće je uočiti i pri pažljivijem posmatranju njegovih pesama koje su, već u naslovu, zbog svog kompozicionog zasnova obeležene brojem tri. To su poetski triptisi: Tri pjesni ljuvene, Tri pesme o letu, Tri ratne pesme i Tri pesme o pokorenom gradu. Navedeni proces u njima je vidan; najpre, u promeni osnovnog tona i to: od setno-melaholičnog u Tri pjesni ljuvene, do sasvim sumornog i defetističkog u "Tri pesme o pokorenom gradu". U tom intonativnom rasponu očito je da se i same pesme naslovom i sadržajem razdvajaju u dve zajednice.

U prvoj se posredovano apstrahuju detalji prirode i sitnice života. Dok su u Tri pesme o letu otvoreni prozori i dok se čuju, i sinestezijski stapaju, "i zvuci drugih života", i dok se još čuje: "Zveckanje posuđa, muzika sa radija, televizijski spikeri / Mirno izveštavaju o zbivanjima koja potresaju svet." Mirno izveštavanje televizijskih spikera motivisano u tekstu pesme opredeljuje i mirniji ton verističkog izveštavanja o letnjem gradskom životu. Zbog toga je i moguće da se u trećem segmentu pesme "U sobama iza spuštenih zavesa i zatvorenih kapaka" začne "drugi život" i počnu "velika snevanja" oblikovana na slikovnoj podlozi mirne letnje svakodnevice. A u tim "snevanjima" dešava se da „daleke zemlje približe se na dohvat ruke, / I šum toplih mora već se čuje u polumraku." Međutim kako, oslanjajući se na saznanja grčkih filosofa predsokratovaca i stoika koji su "mislili u čistim i jasnim čulnim slikama",13 pesnik Hristić smisaoni plan i ove pesme konkretizuje vezivanjem za determinizam prolaznosti, njen se govorni subjekt, izmaknut oglašava iz neodredljive pozicije i naučava: "Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas, / Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori, / I videćeš isti suri predeo što će ti reći: / Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo.". Taj "suri predeo" ukazaće se pesničkom subjektu Hristićevih poznica već u pesmama posvećenim ratu na razmeđi vekova — onim pesmama koje možemo, uslovno, da nazovemo: ratnim pesmama.

Stvaralačka sklonost Jovana Hristića da u tekstovima svojih pesama dovodi u odnos podudarnosti i jednačenja savremena iskustva sa iskustvima daljih i dalekih pokolenja, odnosno da osnažuje stanovište koje govori o neizmenljivosti nekih bazičnih odlika ljudske prirode i sudbine, upisano je u početne stihove teksta Tri ratne pesme. S tim što je na vremenskom planu takav pogled dodatno sa prošlosti usmeren i na budućnost. Tako da su njime obuhvaćeni ne samo "Oni koji su juče umrli" već i "oni posle nas" za koje se očekuje da će "Ipak dočekati da se sve ovo završi." Tako opredeljen pogled na ljudsku istoriju i sudbinu, u drugom je segmetnu pesme doveo do zaključka: "Stvari se ponavljaju u zastrašujuće pravilnim razmacima", a da pri tom i "pokopana carstva vaskrsavaju." Oblikujući na ovakav način pozadinu na kojoj se zasniva pojedinačna egzistencija u jednom konkretnom, nedavnom vremenu, pesnik je, zapravo, tako izgrađivao osnovu na koju je neposredovano projektovao i neke sasvim lične zapitanosti.

Naime, sa promenama na licu opisom zahvaćene stvarnosti, u Hristićevoj se poeziji može da zapazi kako su se kauzalno menjali i perspektiva i intonacija. Drugačije rečeno, došlo je do promene osećajnosti14. A to je u ovoj pesmi (i ovim pesmama) dovelo do osnaživanja biografskog stanovišta. Zbog toga se u završnim stihovima drugog segmenta i pitanje lično intonira: "Prijatelji moji, jesmo li prijatelji zaista, ili lagasmo jedni druge?"

Razlog za takvu zapitanost dodatno je podstaknut težnjom da se opet dođe u posed "čistih prostora" u kojima bi "prijatelji" opet bili dovedeni u situacijiju "da se bar jednom pogledamo u oči". Na taj način se i u ovoj Hristićevoj pesmi, samo mnogo konkretnije, razvija predstava o mestu spokoja i spasa ka kome se teži. Te "čiste prostore" iz ove pesme moguće je značenjski konkretizovati i povezati sa Ostrvima blaženih iz pesme Fedru. A ti momenti spokoja na zemlji, ako su mogući, dosegnuće se uz knjigu, kao u pesmi Došlo je leto: "Došlo je leto, dosta mi je svega, i odlazim na pusto ostrvo / Sa svojim Homerom u rukama, da drugujem sa bogovima i herojima."

Jer, ionako, iza života ostaju samo pemse/priče o njemu.

Zbog toga se u završnom segmentu Tri ratne pesme i kaže kako: „Dođe vreme da se opet listaju drevne knjige sa krvavim pričama“. U ponavljanju istorije koje ulazi u sadržaj Hristićeve pesme skoro da i nema transcendiranja opisane pojave. Ona se u opisu javlja u svojoj fizičkoj datosti i pojedinačnoj konkretnosti.

Opsežnost i dubina te promene, odnosno konkretizacija značenja kojoj je u opisu izložen slikovni materijal u ovim Hristićevim pesmama, može da se jasno uoči i u efektnom kontrastiranju elemenata sadržaja u Tri pesme o pokorenom gradu. Realizovan kao opis iz "mi" perspektive susreta sa gostom koji dolazi iz: "Pariza, Londona, Njujorka, Berlina" i koji će da priča "o svetlostima i žamorima" grada iz koga je došao, prvi segmentvog triptiha realizovan je kao opis trenutka u kome seslušaocima čini da su svi ti udaljeni prostori "Na dohvat ruke". Potom se, u završnom delu, slušaoci izlazeći "Iz zagrejane dvorane za predavanja" i sami nađu "pred nekim svetlostima, međ nekim žamorima, međ nekim treptajima." Ali to nisu one ulice, žamori i treptaji iz priče gosta, to su sasvim konkretne "mračne i neme ulice / Kojima se vraćamo kućama / Kao u pokorenom gradu." Opozicija ovde-tamo aktivirana je u ovoj Hristićevoj pesmi da dočara ogromnost razdaljine i razlike između uređenijeg i života i onog oblika koji on uzima na našim prostorima, u pokorenom gradu koji je, zapravo, Beograd.

Ali, ako veliki zamasi istorije određuju sudbinu kolektiva i bitno utiču na sudbinu pojedinca, u malim gestovima moguće je i u životu vođenom "između laži i privida", naučava i ova Hristićeva višedelna pesma, pronaći odsutnu i žuđenu vedrinu i spokoj, odnosno "trag istine". I to, opet, u pojedinačno izolovanom, ali udaljenom; apstrahovanom. Zbog toga i postaje moguće da se, u trećem segmentu pesme, Kroz prljave prozore vide i "Vesela svetla nekih gradova (...) Brujanje ulica punih prolaznika i automobila" i može da se nasluti "Kako još ima kuća koje odišu spokojstvom, mirom, vedrinom i toplinom." U toj disovskoj "slutnji" može da se nazre i prepozna problesak optimističkog slavljenja života i u krajnjim situacijama njegove ugroženosti. Situacijama u kojima se, krajem minulog veka, našao kao svedok i sam pesnik. A to je postalo jedan od podsticajnih razloga zbog koga su njegove potonje pesme naglašeno pesimistično intonirane. To je posebno vidno u kraćoj pesmi Prolaze vozovi sa osvetljenim prozorima vagona.

Organizovana kao dvodelni iskaz sačinjen od slikovitog opisa: "Prolaze vozovi sa osvetljenim prozorima vagona" u prvom, i anaforičkog neznatno izmenjenog iskaza: "Iza kojih nikoga nema", u svakom u narednom parnom stihu, ova Hristićeva pesma predstavlja jedan ontološki ispražnjen prostor. U ritmično organizovanom opisu — koji na tako očigledan način dat nije čest u njegovim pesmama — u kome se uočava kako ni u čemu što je njime obuhvaćeno "nikoga nema": ni u kućama, ni na poljima, ni na stanicama, ni "daleko, daleko", kuda ti vozovi odlaze, može da se prepozna krajnja tačka hoda njegovog poetičkog klatna. Hoda kojim je zahvaćeno uvođenje činjenica iz zapamćene i neposredne stvarnosti u tekstove njegovih pesama, i njihov ambivalentni tretman koji se kretao u pravcu njihove doslovne, čulne konkretizacije. U ovoj pesmi ta ambivalentnost može da se uoči i na kompozicionom planu koji je tako uređen da na svaki veristički organizovan iskaz: "Prolaze pored kuća sa osvetljenim prozorima", "Jure kroz polja obasjana mesečinom", "Tutnje kroz osvetljene stanice", dolazi elegični pripev: "Na kojima nikoga nema". Takva naporednost sadržinski i intonativno različitih iskaza, može da i pokaže i dva dominantna načina Hristićeve poetske stilizacije. Jedan je pomalo apstraktan, lirizovano umekšan bez patetike, jer "patetika je potrebna jedino tamo gde nema pravog iskustva"15, dok je drugi modelovan tako da bude sveden na strog opis, lišen bilo kakvih dodatnih lirskih (figurativnih) ukrasa. Tako da on predstavlja onaj drugi njen, tzv. intencionalni krak prema vanjezičkoj stvarnosti. Zbog toga su u Hristićevim poznim pesmama do izražaja došle karakteristične slike date na pozadini novovremenih ratnih previranja i opšteg snižavanja vrednosti. A same te slike date su neposredovano, kao objektivizovan zapis; kao konstatacija viđenog i doživljenog.

Slično tome činio je i Dušan Matić — višestruko značajna, podsticajna, ličnost u Hristićevoj stvaralačkoj kosmogoniji. Njegovoj poeziji i poetici. Naime, u svojim poznijim poetsko-misaonim zapisima i Matić je zabeležio: "Čitav život, ta famozna egzistencija, o kojoj mnogi pesnici filozofi govore, jednostavni dani: pružaju jedno drugom ruku, dah i predah. Časovi otkucavaju, dani se mešaju, ah ti dani dani, kome dani, ili mi njima dani, bolje reći: tragovi koje ostavljaju nama, i mi njima, Da sve dalje teše. I prestanak daha. Da."16

Iz ovoga može da se izvede obuhvatniji zaključak kako se poezija Jovana Hristića, u svom tematsko-motivskom opsegu i značenjsko-intonativnom rasponu, obraća i čulno-čuvstvenom i misaonom delu čitaočevog bića. Jer se i u nju utkivaju "sadržaji koje još jednom nabrajamo: osećaji, osećanja, jezički pojmovi, jezički kodirane (etimološke i frazeološke) i nove slike, zatim opisi i motive koji seuvode u pesnički siže."17 Zbog toga ranija konstatacija jednog od tumača kako je Jovan Hristić "pesnik koji kao da se kloni ne samo ispovednih tonova u užem smislu već i one govorne perspektive koja čini te tonove mogućim, a to je ja", kao i da je "često pribegavao neutralnom kazivanju, iz kojeg su gotovo isključeni individualni ton i individualni iskustveni horizont"18, mora da bude korigovana i dopunjena uvidom da je upravo u poznim pesmama ovaj pesnik progovorio iz pozicije koja stanovište pesničkog subjekta osetno približava (individualnom) stanovištu autora. Na taj način su se i pozne Hristićeve pesme, primakle životu. Postale njegova uverljiva i reprezentativna slika.

Imajući na umu amblematičnu konstataciju Norberta Vinera da "Život je ostrvo koje postoji sada i na ovom mestu u svetu koji umire."19, poezija Jovana Hristića može da se razume i prihvati i kao upečatljivi verističkoslikoviti, čulni, misaoni i melanholični, čak rezignirani, iskustveno proceđeni, gorki govor, u kome je samosvesno istaknut i jedan, po uputnim rečima Frančeska de Sanktisa, naročiti "osećaj za stvarno"20. Govor, koji je u poznim pesmama postao govor sumnje u velike matrice znanja, koliko i iskrene žudnje za obnavljanjem sećanja iz kojih, najpretežnije, oživljavaju konkretne čulne slike.

Zbog toga je i postalo moguće da se uoči kako je u njegovom pesništvu postojano iskazan i "jedan sasvim nesvakidašnji klasicizam."21

Tome treba dodati i konstataciju kako njegovi esejistički i pesnički tekstovi stoje u veoma čvrstoj, višestrukoj međusobnoj vezi. Najpre zbog činjenice da su nerazlučni deo istog, veoma koherentnog, misaonog i stilsko-izražajnog sistema. Iste poetičke svesti i stvaralačkih nastojanja.

Na tu činjenicu već su ukazivali neki tumači. Leon Kojen navodi na okolnost da najbolji kontekst za razumevanje Hristićevih, posebno poznih poetskih tekstova čine njegovi "autobigrafski eseji i istinite priče, sabrani u knjigama Profesor matematike (1997) i Terasa na dva mora (2002)."22 A Dragan Hamović, da "obrazac po kojem je sastavljena Hristićeva pesma, vredi i za sastav njegove esejističke proze."23

Međutim, okolnost da je u tematsku i sadržinsku osnovu brojnih svojih pesama, a naročito poznih, Jovan Hristić utkivao brojne, sasvim konkretne, na autobiografskoj osnovi postavljene verističke, čulne, senzatske pojedinosti, može da se uzme kao još jedan element pominjenog autoreferencijalnog "konteksta" ra razumevanje njegovih pesama. Prisustvo naglašeno mimetičkih elemenata koji su ugrađeni u veoma upečatnjive poetske slike, ukazuje na idejnu i misaonu pozadinu koju oblikuju neki njegovi raniji eseji. Najpre esej "Neprolazna čar predsokratovaca", u kome se nedvosmisleno kaže kako: "Posle njih, nikada se više suština stvari neće moći izraziti tako jasnim vizuelnim slikama, i nikada se više nećemo naći oči u oči sa njom."24 A "U doba predsokratovaca, ulogu vođa u obrazovanju nacije još neosporno imaju pesnici (...)."25

Iste i srodne ideje, teme i motive Hristić je varijantno aktivirao u svojim poetskim i esejističkim tekstovima. I ranim i poznim. To je sasvim uočivo u navođenom eseju Mojra i Mojre u čijem se jednom odeljku, dovodeći u analošku vezu prošlo i savremeno doba, indikativno konstatuje: "Mi živimo u svetu koji se rastače raznovrsnim objašnjenjima u kojima on polako gubi svoju čvrstinu, gustinu i lepotu; Grci su mislili u čistim i jasnim čulnim slikama koje nam nevidljivo i neopipljivo u trenu približe na dohvat ruke."26 Te jasne čulne slike nastanile su njegovu poeziju. Posebno poznu.

I tako je sklopljen Hristićev misaoni, stvaralačko-poetički krug.

Njegove ranije pesme nastajale su i na iskustvenoj, kao i osnovi probrane, podsticajne teorijsko-filosofske lektire, dok su pozne u redukovanom, dnevnički, izveštajno svedenom poetskom zapisu, skoro u potpunosti okrenute smračenom licu sveta i života u kome se oseća "miris groba". Na taj način su se u poeziji Jovana Hristića, u njegovom preciznom, skoro diskurzivnom, poetskom opisu, plodotvorno dotakli egzistencija i smisao: "blaga, osmehnuta mudrost" i "život sačinjen od sitnica". Saznato, viđeno i doživljeno, susreli su se sa stoičko-melanholičnom, misaono produbljenom, pomirenošću sa neminovnošću nestajanja i tako oblikovani uključeni u sveden, jednostavan i značenjski bremenit poetski zapis.


Mileta Aćimović Ivkov

_______________

01 Dragan Hamović, Leto i citati, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 19.
02 Radivoje Mikić, "Bogovi i dani", u Jezik poezije, BIGZ, Beograd, 1990, str. 38.
03 Ivan Negrišorac, "Eruditna prozračnost Jovana Hristića: Modeli poetskog iskustva", u zborniku Poezija Jovana Hristića, Matica srpska, Novi Sad, 1997, str. 76.
04 R. Mikić, "Opšta mesta, žagor i nemilost", u Poezija Jovana Hristića, Isto, str. 41.
05 Pod terminom verizam ovde "podrazumevamo jedan poseban moment opšte realističke tendencije", kako ga je na primerima iz italijanske književnosti koristio Eros Sekvi u studiji Verizam i njegova negacija, Prosveta, Beograd, 1968, str. 9.
06 Aleksandar Jovanović, "Dostojanstvo poraza", u Poezija Jovana Hristića, str. 43.
07 Slobodan Zubanović, Mihajlo Pantić, Deset pesama deset razgovora, Matica srpska, Novi Sad, 1992, str. 107.
08 Jovan Hristić, "Sudbina eseja", u Oblici moderne književnosti, Nolit, 1968, str. 156.
09 Videti: Ivan V. Lalić, "Prolegomena za jedno čitanje poezije Jovana Hristića", predgovor knjizi Jovan Hristić, Sabrane pesme, Matica srpska, Novi Sad, 1996, str. 15.
10 Lubomir Doležel, Heterokosmika, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 10. 119
11 Novica Petković, "Poezija u ogledalu kritike", u Poezija u ogledalu kritike, Matica srpska, Novi Sad, 2007, str. 44.
12 Videti: Leon Kojen, "Pozno pesništvo Jovana Hristića", u Jovan Hristić, U tavni čas, Čigoja štampa, 2003, str. 57 i dalje. 121.
13 J. Hristić, "Mojra i Mojre", u Profesor matematike i drugi eseji, "Filip Višnjić", Beograd, 1997, str. 55.
14 Senzibilnost ili osećajnost ovde shvatamo kao: "(...) promenu načina na koji pesnik vidi, oseća i doživljava svet oko sebe i u sebi, promenu odnosa i prema jednome i prema drugome.", u: N. Petković, "Uvod u proučavanje Pandurovićeve poetike", 124 Isto, str. 157.
15 J. Hristić, "Dnevnik Kapetana Skota", u Profesor matematike.., str. 37.
16 D. Matić, "Nemam običaj", u Konačna jesen, Prosveta, Beograd, 1988, str. 14.
17 N. Petković, "Poezija u ogledalu kritike", 126 Isto, str. 47.
18 R. Mikić, "Bogovi i dani", Isto, str. 39.
19 Norbert Viner, Kibernetika i društvo, Nolit, Beograd, 1973, str. 127.
20 E. Sekvi, Isto, str. 15.
21 Saša Radojčić, "Jovan Hristić, pesnik", pogovor u J. H. Sabrane pesme, Rad, Beograd, 2002, str. 102.
22 L. Kojen, Isto, str. 68.
23 D. Hamović, Isto, str. 133.
24 J. H. Izabrani eseji, Srpski PEN centar, Beograd, 2005, str, 244.
25 Verner Jeger Paideia, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991, str. 89.
26 J. H. Profesor matematike 128 ..., Isto, str. 56.


KORACI časopis za književnost, umetnost i kulturu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Decembar 18, 2010, 05:43:53 pm »

*

OD ZVEZDA DO LJUDSKOG TELA
Jovan Hristić, Izabrani eseji, Srpski PEN centar, Beograd 2005.


Tekstovi u Izabranim esejima organizovani su i komponovani u, reklo bi se, jedino moguću celinu koja će najverodostojnije reprezentovati Jovana Hristića esejistu, ali, istovremeno, osvetliće u punom sjaju i Jovana Hristića književnika u njegovom totalitetu a, posebno, ukazaće se, nakon pažljvog čitanja, i autopoetika i celovit pesnički, estetički i filozofski obzor Jovana Hristića. Ravnoteža pevanja i mišljenja, ideje i osećanja, sklad, proporcionalnost, razložnost, rigoroznost. To su osobine koje najpre identifikujemo u poeziji Jovana Hristića. One izbijaju u prvi plan i u Izabranim esejima Jovana Hristića: tematska koherentnost, stilski sklad, da ne reknemo "uzvišena mudrost, mudra uzvišenost" kao najlepša i najveća vrlina pesnika Fedru, dramskog pisca Čistih ruku, najoštrijeg ali i najodmerenijeg kritičara naših pozorišnih prilika, analitičnog kritičara srpskog pesništva. Tada će se pred čitaocem jasno ukazati tri poetička belega, tri ključna uporišta ukupnog Hristićevog dela, tri osobena znaka: helenizam — kao polazište, aleksandrizam ili kontekstualnost — kao postupak izgradnje književnog dela, te Mediteran — kao prostor bivstvovanja i kulture. Postoje još dve značajne osobine stila našeg jedinstvenog, velikog pesnika, dramskog pisca, esejiste, pozorišnog kritičara Hristića, koje je poodavno primetio Jovan Ćirilov ali, nekim slučajem, nedovoljno su rasvetljene, a to su — zdrava "ironija i ubistveni humor Jovana Hristića". Svi njegovi tekstovi pokazuju izvestan ali blag ironijsko-skeptički otklon. Vrlo često ironija se manifestuje kao paradoks, a pokatkad kao dosetka koja se preseli u anegdotu našeg kulturnog života. U tom pogledu ima jedno karakteristično mesto u epistolarnom eseju o Sretenu Mariću: "Odavno već mislim da se za kratak tekst ne treba pravdati, treba se pravdati za dugačak." Ali to je duhovitost vrlo ozbiljna, jer izražava autopoetički stav Hristićev o stilu: jezgrovitost, sublimnost, sveobuhvatnost. Negde Nikola Koljević o tome veli: "Nije preterano ako kažemo da je Hristić jedan od retkih jugoslovenskih posleratnih pesnika i kritičara koji u isti mah kada govori ima šta da kaže."

"Ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost, uzvišena mudrost..." nameću se kao konstanta u delu Jovana Hristića. I njegove drame na antimitski način, pune ironije, podsmeha božanskim bićima, sazdane od čvrste građe, zaokružene misli i besprekornog jezika, poetskim argumentima dokazuju egzistencijalističku tezu da se "čiste ruke" zapravo ne mogu sačuvati. Vrednost drame bila je u novom pogledu na ličnosti Edipa, Jokaste, Sfinge. Hristićeve drame poseduju stamenost i čistotu, dobar dijalog i ozbiljnost teme. Osim preispitivanja, premoduliranja antičke drame na takav način da govori o našoj svakodnevici, Hristić je uneo i našu svakodnevicu u dramu. Njegova Terasa govori o moralnim problemima u atmosferi jednog običnog leta, kada naizgled nema ničega što može da poremeti mirne živote naših savremenika. Pa ipak, za jednog popodneva, pri zalasku sunca, i jednog bledog jutra, na jednoj sasvim običnoj terasi koja gleda na Jadran, može biti istih dramatičnih ispita savesti kao i u helenskim legendama.

Helenizam je centralno obeležje klasicistički usmerenog Jovana Hristića, prepoznatljiv i u njegovim esejima. Tako se, na primer, prethodna zbirka eseja Terasa na dva mora može čitati i kao tumačenje, geneza, mala istorija vlastitih stihova. To je jedna od tema dugog ciklusa Mezzogiorno, koji možemo da razumemo kao okosnicu celokupnog Hristićevog pesničkog stvaralaštva. To je i najhelenskija od svih Hristićevih pesama, iako se u njoj ne imenuje niko od grčkih bogova i heroja... Mezzogiorno je veličanstvena pohvala postojanju, a naslovna metafora podneva višestruko se odnosi na životne cikluse dana, godine, čovekovog života i svekolike stvarnosti. Ta pohvala odvija se na moru, Mediteranu, u času sabiranja u kome postaje moguće sagledati "Zlatnu strast postojanja i blagu mudrost nežosti". Uzgred, u prvom činu drame Savonarola i njegovi prijatelji, čak ni u uvodnoj didaskaliji, Hristić ne može da sakrije da je pesnik i esejista Mediterana: "Nebo je plavo i jasno, mediteransko nebo pod kojim se sve pretvara u očigledne istine."

Njegovi eseji, odmerene, prozirno-bistre misli, skladno i harmonično iskazani, kao retko gde u našoj književnosti, obznanjuju nesvakidašnju kulturu klasicističkog smera, u modernom kroju. Ima kod Hristića više lepih eseja o pesnicima (o Steriji, Lazi Kostiću, Dušanu Matiću i Ivanu V. Laliću, na primer) u kojima, govoreći o odlikama pesničkog postupka drugih, kao da govori i o sopstvenom pesničkom umeću. Tim povodom vredno je zapažanje Saše Radojčića: "Dovoljno je da pročitamo rečenice o načinu postizanja lirske univezalnosti, samokomentarisanju klasicističke poezije ili Sterijinom srodstvu sa tezama stoičke filozofije, pa da u tome prepoznamo podosta od pesnika Fedre i Ostrva, Varvara i Opštih mesta, Mezzogiorna i Tri pjesni ljuvene."

Izabrani eseji organizovani su u četiri tematski kruga: u pvom poglavlju su, osim eseja o Andrićevoj pripoveci i O jedinstvu u delu Isidore Sekulić, sve eseji o pesnicima. Drugi krug sadrži eseje o našim dramskim piscima, dok su u trećem raznorodni — eseji o filozofiji u poeziji, o poeziji u filozofiji itd. Karakteristično, u četvrtom poglavlju dat je u stvari samo jedan kraći esej, Problemi stvaranja, kojim bi trebalo da se svi ovi eseji uvežu u celinu odnosno u njemu je opisan centralni problem moderne umetnosti reči. Eseji su složeni hronološkim sledom, ali i sledom poetičkih osa, tako da, jednostavno, jedan esej izvire iz drugog, nastavak je prethodnog odnosno njegova prirodna posledica, potvrđujući i osnovu ideje o književnoj tradiciji odnosno književnoj genezi. Hristić tu vezivnu nit ističe: podvući će da je Kozačinski prethodnik Sterije, a da je Trifković njegov dostojan naslednik...

Prvo poglavlje počinje esejom Pesnik Sterija. U njemu se najpre zapaža da kritika Sterijine poezije nije napredovala na onaj način na koji je napredovala kritika njegovog teatra. Drame su postale živi deo pozorišne tradicije, a poezija predata istoriji, iako je njegova poezija imala šta da posvedoči o njegovom teatru. Hristić želi da utvrdi da poezija u Sterijinom delu zauzima središnje mesto. "Čini mi se", kaže Hristić, "da ono šo je Sterija stihom napisao baca određenu svetlost na ono što je napisao za pozorište". Mogli bismo reći da slično važi i za Hristića! Smrt i prolaznost, temeljne su teme Sterijine poezije. Hristić procenjuje da Sterija mnogo duguje stoičkoj filozofiji. On, takođe, smatra da nije preterano Lazu Kostića nazvati sledbenikom Sterije kad je reč o izvornoj klasičnoj inspiraciji i to gledište razvija u eseju Skica o Lazi Kostiću. Stvarna pesnička veličina Laze Kostića kao da je neutvrdiva, sugeriše Hristić i usredsređuje se na pitanje šta je Laza Kostić značio za našu peziju. Podseća nas da su odgonetku "posebnog, izuzetnog i nastranog slučaja naše književne istorije" nastojali da daju mnogi kritičari i izdvaja, kao "najbolje što je na taj način napisano", ogled Isidore Sekulić, a potom i oglede Zorana Mišića, Svetozara Brkića i Mladena Leskovca. Uprkos tome Laza Kostić ostaje otvoreno pitanje naše književnosti. Pesnička tragedija pesnika jedne od ključnih pesama naše poezije, jeste u tome što je on morao da plati "čitav pesnički dug našeg romantizma", jer se našao u pesničkom toku koji je nadmašio, ali pesničkim instrumentima koji su odgovarali ambicijama daleko manjim od njegovih. Ispitujući Lazin helenizam, Hristić naglašava kosmološku stranu njegove poezije i uzima Vilovanku (ili Među zvezdama), alegoričnu pesmu koja se najbolje može razumeti, pomažući se Parmenidovom poemom u kojoj je takođe izražena "svetlosna simbolika" kao jedan od najvažnijih kosmoloških principa. Jovan Hristić dolazi do otkrića da je Laza "poeziju postavio kao kosmološki princip po značaju ravan svetlosti", približavajući se time filozofiji predsokratovskih filozofa. On upozorava na greh naše književne kritike koja je Lazine kalambure shvatala kao ačenje, ne ulažući napor da otkrije iza njih nešto mnogo ozbiljnije — istinu njegove poezije. Esej o Lazi Kostić u Hristić zaključuje, ograđujući se: "Ako na bilo koji način želimo o njemu ozbiljno da govorimo, moramo uglavnom da govorimo o onom što je mogao da napiše, a tek delimično o onome što je zaista i napisao."

"Vinaver je bio ozbiljniji nego što misle njegovi protivnici, a neozbiljniji nego što misle njegovi branioci", zaključuje Hristić u eseju Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog. Raznovrsnost Vinaverovih tekstova, raznostranost njegovih interesovanja i razgranatost njegove mašte, odaju nam gotovo fizičku želju da se izađe izvan granica jednog jedinog života — oduševljenje Bergsonovom filozofijom, "slatko videlo matematike". Posebnu pažnju Hristić posvećuje Vinaverovoj teoriji o melodiji našeg jezika — deseteračko koje izražava plemensko i kolektivno, nedeseteračko koje odjekuje univerzalnim, traganje za melodijom nadgramatičkom i nadmetričkom koja će biti savršeni izraz, formula raznolikosti i sklada. Vinaver je jedan od najsmelijih eksperimentatora u našoj poeziji. Njemu su i muzika i matematika služile u simbolističke svrhe.

U eseju o Isidori Sekulić sadržan je ceo jedan esej o eseju, tačnije, autopoetički stav esejiste. Hristić sublimira suštinu esejističkog stila: prirodnu stopljenost filozofske uopštenosti i pesničke konkretnosti: "Obično smo spremni da kažemo kako esej počiva na izvesnom broju jednostavnih velikih istina, ali pri tom zaboravljamo kako esej nije izlaganje istina, već proveravanje istina." On još ne vidi jasno način na koji se tekstovi Isidore Sekulić mogu složiti u koherentnu celinu i zaključuje, setno: ostala je "rasut pisac", uklet, tragično, fragmentom. Čovek razgovora je atipičan esej u ovoj zbirci. Njime se upućuje na još jednu osobenost esejističkog stila — epistolarnost. "Pišem Vam pismo zato što mislim na ono što je Marić rekao jednom o eseju: da je esej razgovor, da 'esejista razgovara'; i pismo je oblik razgovora, oblik eseja. To više ne vidimo, zato što se prava pisma danas malo pišu. A kako su se nekad pisala", priseća se Hristić.

U drugom poglavlju su eseji o dramskim piscima u kojima se, kao najdominantnija crta, ističe Hristićeva težnja da se, osim analitičkog poniranja u dramska dela naših pisaca, dokuči odnosno rekonstruiše epoha u kojoj su stvarali. Srbi su Traedokomediju videli kao svoju prvu istorijsku dramu. Ali šta ako drama Kozačinskog uopšte nije istorijska drama, već nešto sasvim drugo, pita se Hristić u eseju O "Traedokomediji" Kozačinskog. I analizirajući "dejstvo" po dejstvu odnosno scenu po scenu, utvrđuje da je srpska istorija, Kozačinskom, strancu, poslužila kao sredstvo da se kaže ne samo panegirik Vikentiju Jovanoviću nego da se stvori "scenario", čvrsta dramska konstrukcija, kao osnova bogatog baroknog spektakla, potpuni teatar. Tako čitana Traedokomedija ima veći značaj za stvaranje naše drame. U eseju Sterijine komedije i njihova dramaturgija Hristić nas uverava da do Nušića u istoriji srpske drame nema pisca koji bi bio uporediv sa Sterijom. Hristić izražava sumnju da mi nismo do kraja razumeli šta znači to što je Sterija ne prvi značajni, nego i potpuni dramski pisac. Uzori i izvori: upravo zahvaljujući tim ugledanjima i pozajmicama, drama je postajala moguća u srpskom jeziku i književnosti. Kada se uzme odnos Sterije prema Molijeru utvrdi se da: "ne stoji Sterija tako loše u odnosu prema svome velikom prethodniku". "Osnovni Sterijin cilj je", naglašava Hristić, "da poučava svoje čitaoce odnosno gledaoce - 'ispravlenije', 'lek za bolesti moralne'". Događaji u Sterijinim komedijama zato izgledaju bez čvrste dramske priče, jer je njegova namera da predstavi svojim savremenicima od čega boluju. Naposletku, Hristić "savetuje" da Sterijine komedije valja čitati od kraja! Tako bi se u njima ispod tanušnog sloja moralne pouke lakše uočila dubina smisla koji je trajniji i značajniji od izrečenog naravoučenija...

Kosti Trfikoviću Hristić izriče najviše pohvale: komediografska ostvarenja Koste Trifkovića on smatra malim savršenstvima, izvanrednim jednočinkama, ali zaključuje da su zvezdani časovi njegovih komedija prošli. Zaboravilo ga je čak i njegovo Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, ne bez gorčine konstatuje Hrsitić u eseju Naš vodviljist Kosta Trifiković. Uprkos tome, ima on ugledno mesto u istoriji srpske drame, koje, koliko god to surovo zvučalo, prema Hristiću, zauzima zato što do Nušića nemamo, po daru i ostvarenju, pisca koji bi ga mogao zauzeti. Hristić ističe značaj Trifkovićev: on je našu zabavu podigao do vredne dramske književnosti podastirući dokaze, navodeći "šaljive igre" koje su se igrale u njegovo doba. Posebnu pažnju Hristić posvećuje drami Mladost Dositija Obradovića, koju određuje kao melodramu i procenjuje da bi Trifković u tom žanru stvorio značajna dela. Potom Hristić usmerava pažnju na Izbiračicu, potvrđujući već odavno formirano mišljenje o ovom vodvilju kao jednoj od naših najboljih komedija. Tako se ovaj esej pretvara u malu, blistavu analizu formalnog oblika vodvilja, hvaleći geometrijsku konstrukciju odnosno nepogrešivost vodviljske forme — "bez geometrije nema vodvilja", egzaktan je Hristić. Naposletku, tu je i odgovor na pitanje zašto je Trifković pisao jednočinke, kojim se opovrgava ustaljeno mišljenje da je Trifikovićev dar bio kratkog daha. Ne. Trifkovićeve besprekorne "šaljive igre", razvijene dramske dosetke odnosno jednočinke, jesu vladajuća dramska forma bidermajer epohe, koja je kod nas još trajala i u Trifkovićeveo vreme, a koju je odlikovao i proces "deheroizacije" vojvođanskog građanstva.

Hristić smatra da je pozornica jedan od bitnih ključeva za razumevanje drama Milutina Bojića. Teatarske elemente nalazimo i u njegovoj poeziji, a u njegovim dramama obnovu dramskog stiha, u tom smislu poređen je s Rostanom. Despotova kruna pisana desetercem i četrnaestercem, deluje kao vežba i istraživanje mogućnosti našeg dramskog stiha, ali u Kraljevoj jeseni... Bojić takođe piše jednočinke, to je odomaćena i popularna forma, dramatizovane metafore kojima je jedan čin dostatan.

Kada piše o Dubrovačkoj trilogiji Ive Vojnovića, Hristić tvrdi kako najtemeljniji poznavalac dela ovog pisca Darko Suvin nije u pravu kada ovu dramu iz života propadajuće dubrovačke vlastele svrstava u "otvorenu dramaturgiju", jer su one opisane posve klasično, u melodramskom podžanru. U te tri lirske a dramatske slike (Allons enfants, Suton, Na taraci) Hristić posmatra Vojnovićeve likove u odnosu na njihovu klasnu pripadnost — služavke, pučani, bonvivani, vlastela...

Dva sveta — svet pozorišta i svet svakodnevne stvarnosti sudaraju se u drami Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića. Hristić stepenuje suočavanja i preplitanja života u ovoj drami: odricanje od pozorišta pod pritiskom stvarnosti (Vasilije Šopalović i Jelisaveta Protić); preobražavanje stvarnosti pod pritiskom umetnosti (Sofija Subotić i batinaš Drobac); umetnost najdublje preobražava život, ali i umetnost takođe biva preobražena (Filip Trnavac). Putujuće pozorište Šopalović nije samo drama o odnosu umetnosti i života nego i drama o spasitelju, razvijena od realisitčke opipljivosti do pesničke slike. Hristić traga za trenutkom kada se dramskom piscu Simoviću pridružio pesnik Simović.

U trećem poglavlju su eseji Neprolazna čar predsokratovaca, u kom iz prošlosti izranjaju mislioci koji u razmišljanju kreću od zvezda do ljudskog tela, oni koji su su svet svodili na njegove najmanje zajedničke materijalne imenitelje - sunce, voda, vazduh i vatra. Što smo dalji od Grka i Latina, oni su nam potrebniji, tvrdi Hristić i objašnjava zašto je to tako.

Četvorica junaka novovekovne mitologije: Faust, Hamlet, Don Kihot i Don Žuan, četiri simbolička lika u kojima su sadržana neka od najbitnijih pitanja ljudske sudbine predmet su eseja Hamlet i njegovi savremenici u kojem Hristić nastoji da odgovori šta im je zajedničko. Prvo — oni ne delaju sami, nego u parovima: Faust i Mefisto, Hamlet i Horacio, Don Kihot i Sančo, Don Žuan i Zganarel (Katalinon kod Tirsa de Moline), kao predstavnici "ovozemaljskog sveta", a onda Hristić otkriva da oni imaju još po jednog saputnika "s one strane granice našeg opažanja": Faust ima Vagnera, Hamlet Duha, Don Kihot Samsona Karaska, a Don Žuan Komandorovu statuu. Tako se pokazuju njihove i komične i tragične strane, parodijske namere autora, odnos dve stvarnosti — jedne koja je potpuna i savršena i druge u koju ni oni sami ne veruje da još postoji, ali postoji.

Izabrane eseje Jovana Hristića, svrstane po srodnosti u četiri bloka, ujedinjuje način mišljenja i metod kritičkog razmatranja obrađenih tema. Ponegde se samo detalj nađe kao zajednički elemenat svima njima. Ali, ono što nam se čini važnijim, jeste činjenica da Izabrani eseji na ponajbolji način oslikavaju celovit intelektualni obzor Jovana Hristića, jer obuhvataju sva ona tematska područja kojima se on predano i dosledno bavio u svojoj dugogodišnjoj kritičarskoj praksi, dramskom stvaranju, poeziji, filozofiji.


Milivoje Mlađenović | Pozorje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Decembar 18, 2010, 05:44:17 pm »

*

ESEJI JOVANA HRISTIĆA O SRPSKIM KNJIŽEVNICIMA 20. VEKA


Kritiku i esej Jovan Hristić doživljavao je kao tekstove "pisane za čitanje", smatrajući da između kritičara, čitalaca i pisaca postoji određeno "zajedništvo inteligencije"[1], te da će pitanja koja književna dela postavljaju i odgovori koji na njih bivaju ponuđeni samo doprineti "intelektualnoj gozbi", "sa besedama kakve ni probirljivog Agatona ne bi razočarale"[2]. "Esejista od najboljeg soja, moderan i dobro obrazovan kritički duh sa jakim smislom za filosofska i estetička uopštavanja, prirodni izdanak nekadašnje škole "beogradskog stila" i uzdržani saučenik u književnim zbivanjima svoga vremena"[3], u svojim esejima o srpskim književnicima dvadesetoga veka, Jovan Hristić  je dao "veoma zapažene, bezmalo kanonizovane portrete ovih pisaca i vredne, mahom neosporne književnoistorijske i poetičke komentare krupnih pitanja koja stoje u njihovom najbližem susedstvu"[4].

Iako plodan i priznat pesnik, pozorišni kritičar, urednik, dramski pisac i profesor, Hristić je, pre svega, po vokaciji esejista. Svoje brojne eseje pisao je godinama, napisanim tekstovima se vraćao i nad njima bdio, a o tekstovima u nastanku razmišljao stvarajući na drugim poljima na kojima je bio aktivan. Dva puta je pravio konačni izbor svojih eseja, koje je želeo da spasi od "tavorenja u ukoričenim godištima časopisa na prašnjavim policama biblioteka''[5]. Prvoga puta, 1994. godine, u knjizi Eseji, izdvojio je sedamnaest tekstova kojima bi se "uvek mogao vratiti bez imalo stida i kajanja''[6], dok je drugu redakciju izvršio pred samu smrt, na bolesničkoj postelji, ostavljajući u rukopisu tekst knjige Izabrani eseji, koja je objavljena posthumno, 2005. godine. U oba izbora, tekstovi o srpskim književnicima dvadesetoga veka prošli su autorov strogi sud i visoka kritička merila, te i tako potvrdili svoju u stručnoj javnosti stečenu vrednost i zasluženu poziciju u istoriji srpske književne kritike i esejistike.
    
Pišući o plodnom esejističkom radu Isidore Sekulić, Hristić je u sažetom eseju o eseju, zaključio i kako je esej "kao ameba: on se uvek prilagođava svrsi u koju je pisan, a bez svrhe gotovo da nikada nije pisan''; da se esej "uvek piše s povodom'', i da "ima velikih esejista koji ne bi ništa napisali da im urednici nisu poručivali"[7]. Sabirući i vrednujući svoje tekstove, zagledan u više sfere značenja koje se na prvi pogled ne bi naslutile iz same svrhe ili povoda nastanka teksta, Jovan Hristić je eseje o srpskim književnicima dvadesetog veka, rasute po časopisima i "zastrašujuće učenim publikacijama"[8], u svom završnom izboru složio po redu koji nije ni hronološki po vremenu prvoga objavljivanja radova, ni diktiran logikom stroge tematske linearnosti, nego je svedočanstvo piščevog svekolikog saživljavanja sa delom i puta koji i tekst i autor prolaze dok ne dođu do krajnje tačke i najviše vrednosti. Hristić je svoje eseje "voleo kao svoje najdraže sinove" i "vraćao im se da ih nikada ne napusti"[9], potvrđujući tako da je bez pravog suživota autora i njegovog dela i bez svekolikog prožimanja autorove ličnosti i stavova u esejima "tekst samo mrtva i prazna ljuštura"[10], iz koje ne može da proizađe, po Hristiću, najviši kvalitet duha, zrelost[11]. Doživljaji i sudovi, na takav način izloženi i predstavljeni, konačni su i neizmenjivi,  a zreo autor i zreli tekstovi ostaju kao trajna vrednost i bogatstvo jedne književnosti.

Srpski književnici dvadesetoga veka koji su bili tema eseja Jovana Hristića su Stanislav Vinaver, Dušan Matić, Ivan V. Lalić, Ivo Andrić, Isidora Sekulić i Sreten Marić.[12] Dok je u svojim esejima dela Vinavera, Lalića i Andrića vrednovao kritički, pristupajući ozbiljno i do krajnje mere posvećeno i analitički tekstovima kojima se bavio, "Jovan Hristić je u srpskoj književnoj tradiciji imao tri nesumnjiva uzora: Isidoru Sekulić, Dušana Matića i Sretena Marića''[13], prema čijim delima se i odnosio pre svega sa zasluženim dužnim poštovanjem koje odličan učenik gaji prema svojim vrsnim profesorima. Prema Vinaveru, Hristić je bio objektivan, tačno određenih simpatija i rezervi; prema Laliću, uz "analitičke nalaze opštijeg karaktera o putevima i raskršćima naše poezije i kulture"[14] i "verodostojnu procenu smisla i smera "uzbuđenih i zadihanih" pedesetih godina"[15], ipak prijateljski nastrojen i blizak, a pripovedačko delo Ive Andrića sagledao je profesorski, ukratko, ali uspevajući da istakne svevremenske vrednosti na gotovo andrićevski način: lako i skoro neosetno, a sa trajnom, vrednom i ozbiljnom porukom.

Obimnom stvaralaštvu Stanislava Vinavera Jovan Hristić je pristupio kao erudita nerešenoj ukrštenici, odgonetajući red po red, celinu po celinu, da bi nam na kraju svoga rada ostavio jedan on najboljih i najtačnijih tekstova o stvaralaštvu jednog od naših najhumornijih pisaca i najsveobuhvatnijih književnih stvaralaca, ukazujući na osnovne elemente koji čine i daju smisao Vinaverovom radu. Prateći rad Stanislava Vinavera iz oblasti u oblast, najvažnijim i najtačnijim zaključcima koji su se sami nametali na etapama literarnog puta, Hristić je, čini se bez imalo muke, u svome eseju Vinavera pohvalio i pokudio sa tačno određenom merom, dovoljno da slika, sud i stav koje nam ovaj esej donosi budu jednako aktuelni danas, kao i u vremenu kada su napisani, pre više od četrdeset godina[16].

Istražujući Vinaverov rad, vrsni esejista je sa simpatijama primetio u zaključku da je Vinaver, "ostao rasut, okrenut svim stranama, bez vidljivog središta, izvan svih granica i obzira: čudna, neuhvatljiva i haotična ličnost koja — kao Alisin zec — juri s kraja na kraj sveta i vremena za nekim svojim fantomima u kojima se nalazi i dragoceno zrno istine o poeziji i jeziku.''[17] Upravo slika Alisinog zeca, koja u svima nama budi humorna sećanja na užurbanog i naoko ozbiljnog Alisinog saputnika iz Kerolovog dela, kojom je Hristić zaključio esej o Vinaveru, stoji u istoj ravni sa samim naslovom eseja, "Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog". Podrobno istražujući Vinaverovo stvaralaštvo, Hristić kao da je rad naslovio na samome kraju, čineći tako avanturu prolaska kroz obimno delo našeg najznačajnijeg parodičara još zabavnijom, jer sam naslov iznosi osnovni i najtačniji zaključak, koji nam ceo esej etapno prikazuje. Sa naoko neozbiljnim Vinaverom, ne bavi se autor teškim i strogim rečima, nego kao da se i on (naravno, samo prividno) poigrava, ne bivajući ni u jednom trenutku do kraja i izričito samo kritičan, ili samo pohvalnog stava, već iznoseći i pohvale i pokude na način na koji ni jedna strana ne preuzima primat, nego jednako osvetljava stvaralački lik i samu ličnost.

Dajući osnovnu smernicu u naslovu, i u podnaslovu, citatu samog Vinavera, koji govori o Rableovoj stvaralačkoj prirodi[18], Hristić nas uvodi u svet Stanislava Vinavera, predstvaljajući nam odmah na početku rada osnovni čimbenik Vinaverovog stvaralaštva, samu ličnost Stanislava Vinavera. Jovan Hristić, čovek tearta, koji je sa pozorištem i za pozorište živeo[19], vinaverovski rečeno, "satrepetno", odmah je uočio i istakao utisak koji se kod njega pobudio kada se saživeo sa Vinaverovim delom. Uz istaknuti "dar dramatizacije" kojim je nesumnjivo vladao, te pred nas izvodio "na scenu" "Baha i Vijona, Rablea i Šekspira, Lazu Kostića i Valerija, Rastka Petrovića i Anštajna", Stanislav Vinaver "u paničnoj žurbi da se domisli i izrazi do kraja, nije brinuo za granice između usmene i pisane retorike, između privatnog i opšteg, pisao je onako kako je govorio, a govorio onako kako su mu misli dolazile", te "od čitaoca nije tražio da bude samo slušalac, ili sagovornik, on je tražio i gledaoce". Videvši Vinavera na pozornici, Hristić u njegov svet ulazi kao iz gledališta, iz lože iz koje se sve vidi jasno i bez greške. Iz te pozicije, udobno smešten na mesto sa koga se najbolje snalazi, neprevaziđeni pozorišni kritičar daje nepogrešiv uvid u Vinaverovo stvaralaštvo, i spaja sva glavna svojstva jedne svestrane, gotovo renesansne ličnosti. Izvrstan portretista, Hristić nam Vinaverovu ličnost predstavlja kroz "strast konačnog ispoljavanja", koju je Vinaver  ispoljavao u svim svojim oprečnostima, i "raznovrstan i ambiciozan, argumentovan i neobavezno familijaran, patetičan i ironičan, oduševljen i polemičan", pred nama u mraku gledališta izbija Vinaver pod svetlima scene, koji "želi da opčini prevashodno glumačkim sredstvima", i koji, baš takav kakav jeste, "naš jezik analizira lucidnije od svih", i ostavlja nam svoju teoriju jezika, kao "jedino ozbiljno što je naš modernizam stvorio u kritici".

Predstavljajući tri kritičarska mita o Stanislavu Vianveru (da je Vinaver, prevashodno, začetnik i inovator naše moderne književnosti; da je matematičar, ili da je muzičar), Hristić objašnjava da je Vinaver voleo "slatko videlo matematike", "mogućnost da se izrazi neizrecivo", "ne kao rezultat, nego kao postupak", a da je o muzici imao najviše mišljenje, smatrajući je konačnim savršenstvom, "u kojem istina postaje lepota, a lepota istina".  Raščlanjujući mit, Hristić dolazi do njegove suštine, do teorije o melodiji našega jezika, komponente kojom je Vinaver zaista bio animator naše moderne književnosti. Muzika, koja svetu daje ideal i sklad, i matematika, koja uporno izražava neizrecivo, dovele su Vinavera do teorije o melodiji našega jezika, kojom se postiže "jezički polet, uzlet u muziku". Vinaver je smatrao da "ako deseterac izražava ono što je plemensko i kolektivno, neka nova nedeseteračka melodija trebala bi da izrazi ono što je univerzalno". On je verovao da se u našem jeziku "može stvoriti melodija koja će biti savršeni izraz i formula raznolikosti i sklada, neprestanog nastajanja i sklada, univerzalan formula u kojoj će biti usklađene sve sile vasione", a upravo traganje za tom melodijom, vodi nas dalje, kao pominjani Alisin zec, ka konačnom razumevanju Vinaverovog stvaralaštva.    
    
Videvši Vinavera kao ličnost na sceni, sa željom za konačnim ispoljavanjem, kroz mitove koji o njemu postoje, preko najvećih književnikovih zasluga, Hristić lako stiže do suštine, koja je u tome da je Vinaver bio "pesnik svestan svojih granica", "bez pravog pesničkog domena", koji je muziku i matematiku koristio u simbolističke svrhe, "magnoveno i trepetno", "izlazivši iz svojih granica". U želji da "dosegne vrhovnu tajnu sveta, u trepetu ritma, spoju reči", Vinaver je uspeo samo da stvori "gipku, pokretljivu, estetiziranu i ironičnu melodiju ne suviše duboke, ali dopadljive lirike", iz koje se do kraja ostvaruje samo "latentni humor te melodije", koja nam otkriva pravi Vinaverov stil — parodiju. Vinaver, kome se "humor nalazio na dva kraja njegove poezije: bio je njen uspeh, i bio je njen neuspeh", ipak "nije mogao da odoli iskušenju ozbiljnog": svestan da je poezija priprema za duhovni cilj koji ne vidimo jasno, trudio se, "ali njegova ozbiljna, intelektualna poezija pokazuje nam više želju nego rezultat, više ambiciju nego ostvarenje, više nameru, nego uspeh".

Zaključivši da je "Vinaver imao više kritičkog nego pesničkog duha, i da su njegove pesme u stvari projekti za onu vrstu poezije koju je želeo da piše", Hristić razlog zbog kojega se Vinaver nije "kristalizovao" ni u jednom domenu vidi prevashodno u tome što se Vinaver, iskušenik ozbiljnog u poeziji, podsmevao i jeziku koji nije znao da uobliči, i koji se, oslobođen deseteračke melodije i podvrgnut eksperimentisanju, nije ni dao uobličiti, nego je postao parodija, a parodija je postala polje na kome Vinaver, svesno ili ne, postiže svoje najviša dostignuća. Svestan da  harmoniju, zanos sklada sa kojim su živeli Anštajn i Anica Savić, Platon, Valeri i Bah, ne možu da dosegne, Vinaver se okrenuo parodiji. Dajući konačni sud, Hristić je neumoljiv, i u svojoj tvrdnji neosporan: jedino "vrhovno ozbiljna umetnost, koju nismo ni doslutili" izražava skalad, a "ostalo je parodija. Parodija, smeh i podsmeh, potvrđuju našu nadmoć nad neskladom, ali i našu nemoć da sklad dokučimo i izrazimo." Neumoren dugom trkom za "Alisinm zecom", za skladom u delu Stanislava Vinavera, u ovome eseju, ni hvaleći, ni kudeći, Jovan Hristić uspeo je da bude najobjektivniji i najvalidniji tumač dela Stanislava Vinavera. [20]  

Delo Dušana Matića bilo je Hristiću više od esejističke teme, prilazio mu je sa poštovanjem i neskrivenim divljenjem, i u eseju sa "lapidarnim, a sugestivnim naslovom Matić", dopustio je sebi i "poetičke polutonove i slikovitije trenutke"[21], u kojima je sažeo svoje dugogodišnje interesovanje za Matićev rad.  

U svojoj knjizi "Poezija i filozofija"[22], Hristić Dušanu Matiću posvećuje najveći deo dela, zaključujući da esejističke celine o njemu zaista jesu pravi dijalog, razmena ideja, i da separat o Matiću, za razliku od ostalih poglavlja koja su naslovljena samo imenima književnika ("Laza Kostić" i "Sterija"), treba da ponese naslovnu odrednicu "Sa Matićem", jer je na put istraživanja Matićevog stvaralaštva Hristić zaista pošao kao pravi saputnik. Blizak Dušanu Matiću po shvatanjima poezije, književnosti i umetnosti,  ,,Hristić sa Matićevim književnim idejama vodi, naročito pedesetih godina, ali i docnije, srodnički i podsticajan dijalog"[23], koji za rezultat ima to da se Hristić od Matića, "kao veran učenik od svog književnog duhovnika, naučio neobaveznosti intelektulane i pesničke igre, slobodi dijaloga i spajanju filosofskih i pesničkih spoznaja"[24]. Kao i uvek do kraja posvećen svome radu, Hristić, predstavljajući Matićevo stvaralaštvo, postepeno otkriva i postulate svoga pesničkog sveta.

U odlomcima "Matiću", "Uvodna beleška za jedno ponovno slušanje Matića", "Matić, septembra ovog", "Visoravan gde gore samo zvezde", "Lepota tek zatim dolazi","Napomena o jeziku" i "Nekoliko zabeležaka"[25], Hristić postepeno predstavlja poetski i filozofski svet Dušana Matića, dajući izvorišta i ciljeve Matićevog rada. Pišući o Paskalu, beskraju, bdenju, istini i jeziku, prisnim tonom dovodi nas Hristić na stazu razumevanja Matića, kojom je i sam pošao, i koja ga je naposletku i dovela do vlastitih spoznaja poezije i filozofije i poetičkih postulata. 1971. godine, Hristić od svih dotadašnjih radova sklapa skladan esej naslovljen jednostavno "Matić", koji je uvršten u sve konačne izbore esejistike Jovana Hristića, i koji predstavlja kanonizovani tekst o poetici i stvaralačkoj ličnosti Dušana Matića.

Dugo iščitavajući i često se vraćajući Matiću, Hristić donosi najvažnija saznanja o Matiću prirodnim redom. Uvidevši da je "beskraj: jedna od reči koja se najčešće sreće u Matićevim tekstovima", i da "druga je: bdenje", Hristić napominje da je to "isti beskraj koji je užasnuo Paskala", ali i da je to beskraj koji do prevazilaženja apstraktnih dilema i isključivo intelektualnih nedoumica dovodi akcijom i stvaranjem, nečim živim i konkretnim, i da "Istina kao konstrukcija" predstavlja Matićevu "opkladu (u Paskalovom smislu): opkladu na konkretnost ljudske egzistencije i ljudske akcije, na beskraj istina koje stvaramo i poričemo, stvaramo da bismo ih porekli, poričemo da bismo ih stvorili". Po Hristiću, kao što stvaramo nove pojmove da bismo o Matiću mogli govoriti, akcijom, a ne uobličavanjem, literaturu doživljavamo kao sredstvo, a ne kao cilj, a tekstove kao duhovne vežbe, tako i poeziju treba da doživimo kao Matić, da u njoj vidimo "čitav raspon ljudske egzistencije i čitavu skalu ljudskih mogućnosti izražavanja, od krika koji kao da nam se otkida od samoga mesa, do intelektulne formulacije, "čistoga uma".

Ne trebamo se, kaže Hristić, zavesti idejom apsurda, jer, kao i za Matića, i za Hristića "život je beskrajno raznolik, mnogostruk, protivrečan, ali nikako apsurdan", te, uočavajući da je Matić "uvek umeo da bude zreliji", jasno je kako je "Matić uspeo da stvori jedan pesnički  idiom koji je od prvorazrednog značaj za naše pesništvo". Uočavajući razliku između "maternje melodije" Momčila Nastasijevića, koja je za Hristića "u osnovi mrtva i veštačka jezička sintaksa", i melodije Dušana Matića, kojom je Matić "naše pesništvo ponovo približio živom, okretnom i brzom modernom govoru, u kojem je uspeo da otkrije neke drevne melodije što mu daju iskonsku čar i dubinu", Hristić je jasno uočio da "Matićeve pesme, u osnovi, imaju melodiju naše lirske tužbalice", i da "sintaksa našeg jezika postaje instrument poezije". Na način na koji je otkrio latentni humor u stvaralaštvu i pesničkom jeziku Stanislava Vinavera, Hristić kod Matića otkriva latentnu muziku sintakse našega jezika. U Matićevom pesništvu "se sam jezik izvija u poeziju" i mi "imamo utisak da prisustvujemo ne brilijantnom pesničkom uobličavanju jezika, već nekom anonimnim radu jezika samog".

Razumevajući do najsitnijih detalja poetiku Dušana Matića, Hristić se sa njime najprisnije saživljava u delu eseja koji govori o Matićevoj prozi, u kojem kao da priča o sebi i svome esejističkom posleništvu: "Matićevu prozu, naročito esejističku, teško je odvojiti od njegove poezije. On nije pesnik koji u svojim esejima brani sopstvenu vrstu poezije, sopstveni način pisanja. I njegova poezija, i njegova proza, izviru iz istog egzistencijalnog stava, iz iste potrebe da se neki problem, neka situacija, učine prisutnim u svoj njihovoj celovitosti i mnogostrukosti". Poštovanje i razumevanje koje je Hristić imao prema stvaralaštvu Dušana Matića, prouzrokovali su sličnosti na svim stvaralačkim poljima. Upravo iz takvih zajedničkih poetičkih postulata, proizlazi i zaključak Novice Petkovića, koji tvrdi da u posebnoj razvojnoj liniji našega slobodnog stiha, liniju vezanu za konvezracioni govor, ",Matićevu liniju", "produžio je, možda na najzanimljiviji način, Jovan Hristić." Hristić, koji je razotkrio nastanak specifičnog Matićevog pesničkog idioma, samo naslonjen na znanje stečeno izučavanjem Matića, ne eksperimentiše u stihu, nego "njegov stih uspostavlja ravnotežu u ujednačenom govoru, s mirnom deskripcijom i pretezanjem razgovorne intonacije".[26]

Čitajući Dušana Matića, Jovan Hristić nam je ostavio putokaze i za čitanje i razumevanje i svoga književnog dela. Na kraju, Hristić svoje uvažavanje Dušana Matića dodatno potvrđuje, određujući ga kao "naročitu savest naše književnosti", i izjednačavajući njegov uticaj i svojevrstan "pogled iskosa" sa značajem još jedne velike srpske literarne poslenice, spisateljice i prevashodno esejistkinje: "Kao i Isidora Sekulić, on možda stoji po strani, ali je, kao i Isidora Sekulić, neizbežan".[27]  

Jovan Hristić stvaralac je koji zaista diše sa svojim delom. Kada u eseju "Matić, septembra ovog" kaže da "dok u sebi prelistavam Matićeve knjige, razgovore i ćutanja sa njim," u sećanju mu iskrsavaju "šareni dečiji zmajevi koji su leteli nad utvrđenjem El Silsileh u Aleksandriji". Kao da se nikada ne odmara od svoga književnog posleništva, ili kao da i u trenucima odmora dominantni tok misli usmerava ka idejama koje utkiva u svoje stvaralaštvo, Hristić zaključuje "I bez tih zmajeva, čini mi se, koji nikako ne ulaze u našu sliku Mediterana kao podneblja gde je ljudska sudbina postala elementarana kao more i kao kamen, koji u toj slici čak i ne postoje, bez njih bi mi možda Mediteran bio mnogo dalji i mnogo nerazumljiviji"[28]. Sliku Mediterana, podneblja iz koga sve proističe, Matić je najbolje opisao u eseju "Ivan V. Lalić", u kome je, sagledavši sve uzroke i posledice književnih polemika i strujanja, svoje stavove o Mediteranu odbranio i, kroz Lalićevo stvaralaštvo, opisao i razlog svoje okrenutosti letu, moru i drugoj tradiciji u našoj književnosti.

Na samom početku eseja o Laliću, Hristić se vraća na polemiku koja je u našoj književnosti bila aktulena pedesetih godina dvadesetoga veka, a o kojoj je on u svome prvom esejističko-kritičkom delu, knjizi "Poezija i kritika poezije", 1957. godine, dok je polemika još uvek bila aktuelna i sveža, ukratko izneo svoje stavove, rečenicom: "Tako modernizam ističe iz jedne iluzije i on predstavlja jednu iluziju, iluziju kidanja sa tradicijom, i to ga osuđuje da ili da lebdi u praznom, ili da bude besmislen — pošto je kidanje sa tradicijom u većini slučajeva samo izgovor da se pišu besmislice."[29] Uvek jedno sa svojim delom, Hristić je 1969. godine u eseju o Laliću obrazložio detaljnije i staloženije svoje stavove, koje ni vreme nije izmenilo. Pišući o literarnim bitkama koje je iznela poezija, u sukobu modernista i realista sagledava tri ravni, u kojima, pored dominantnog političkog i sukoba na ravni senzibiliteta, estetički sukob ostaje sasvim sporedan. Izuzevši iz svoje kritike "nekoliko napisa Dušana Matića, koji su dolazili u pravi čas, čijoj se intelektualnoj zrelosti i nezavisnosti i danas možemo diviti", Hristić pobraja sve loše što se u našoj književnosti dogodilo, te ističe nepodudarnost modernizma pedesetih godina sa međuratnim modernizmom u smislu obnavljanja prekinutih kontinuiteta i "traženja druge tradicije", "koja će se bitno razlikovati od one kanonizovane".

Vizantiju kao neprolaznu pesničku inspiraciju Ivana V. Lalića Hristić je otkrio i obrazložio u ovome eseju, "iako će njegov naslovni junak svoje najbolje zbirke objaviti tek po njegovom nastanku (1969)"[30]. Obrazlažući Dučićevu, Rakićevu i Bojićevu inspiraciju Vizantijom, kroz citat Vinaverovog eseja "Skerlić i Bojić", Hristić lako dokazuje da je velikoj trojci našeg parnasovskog pesništva Vizantija predstavljala samo "odbljesak spoljnjeg sjaja i raskoši", te da su Rakić i Dučić, "vođeni tipičnim građanskim kompleksom plemstva" dali samo "teatralizaciju istorije". Dalje, citirajući Isidoru Sekulić, Hristić navodi da je tek kod Bojića Vizantija ipak poprimila pravu "dimenziju pesničke vizije istorije", a da je "jedna velika oblast pesničkog iskustva u koju je Bojić bio tek zakoračio", tek sa Lalićevim pesništvom nama predstavljena u punom sjaju.

Sagledavajući svoja interesovanja postepeno, i svoje stavove sameravajući sa bliskim književnim stvaraocima, Hristić je centralni zaključak u eseju o Laliću naveo u trenutku kada je, kao da prati ranije pomenute ",šarene dečije zmajeve", ponovo došao, preko motiva Vizantije, do Mediterana. Zaključujući da "Pre svega, Vizantija predstavlja našu vezu ne samo sa jednim delom naše tradicije od koga smo bili odsečeni, već i vezu sa tradicijom svih tradicija, Grčkom", Hristić kaže da "Ona je znak našeg pripadništva i našeg učestovanja u mediteranskoj kulturi, koja je — ma koliko se to danas stavljalo u pitanje — ipak osnova svekolike evropske kulture" i da je to "put kojim mi možemo da obnovimo klasične vrednosti na način sasvim prirodan i spontan."

Hristić Vizantiju naših pesnika vidi kao Aleksandriju grčkog pesnika Kavafija, kao "zalogu autentičnosti naše kulture". Vizantija kao motiv seže daleko i duboko, tražeći nešto arehetipsko, konstantno u stalnom i neprekidnom toku događaja, oko čega se okuplja značenje i smisao. Ivan V. Lalić, kao pesnik preokupiran vremenom i trajanjem — "osnovama istorijske preokupacije" — preko prvih svojih pesničkih preokupacija, smrti i vizija smrti, dolazi do mere i zrelosti, čvornih tačaka svoga pesništva. Kada sazrevajući pesnik otkriva zrelost sveta, zrelost sveta postaje jemstvo pesnikovog ličnog i poetskog sazrevanja.

Upravo kao zreo pesnik, Lalić je "od samog početka svesno i smišljeno izabrao da ide najtežim putevima". Ispitujući klasični vezani stih, izbegao je razvejavanje svoga slobodnog stiha u prozu.  Poredeći Lalićev stih sa melodijama našeg jezika koje su začeli (po Hristiću, uspešno) Matić i (neuspešno) Nastasijević, Hristić Lalićev stih, poredeći ga sa kasnim pesmama Miodraga Pavlovića, smešta između stiha Rastka Petrovića i Vaska Pope. Nakon obrazloženja svih stavova iznetih u eseju, pišući o Lalićevom slobodnom stihu, Jovan Hristić kao da piše o svome stihu: "Sasvim je moguće da Lalićev slobodni stih — u kojem neki kritičari pokušavaju da vide jedan od znakova klasicističek obnove u našoj književnosti — predstavlja zanimljivu mogućnost stvaranja slobodnog stiha u našem jeziku. S jedne strane, on je veoma blizak običnom govoru, dok je — sa druge — dovoljno disciplinovan i čvrst da bi se ikada našao u opasnoj blizini proze."

Otkrivajući tradiciju "jasne i bogate vizulne slike" u Lalićevom pesništvu, Hristić u njoj vidi "poverenje u lepotu sveta koje su moderni pesnici uglavnom izgubili". U vremenu kada "revolt i gađenje gotovo sasvim prirodno postaju poezija", "Ivan V. Lalić veruje u jednu drevniju istinu: da je lepota istina". Upravo taj put spoznaje, "dug i zaobilazan", doveo je Lalića tamo gde se Hristićevo pesništvo već nalazi, na Sredozemlje, "gde su lepota i konkretnost sveta najočiglednije i najnesumnjivije". Lalić, kao i Hristić, ceni klasične vrednosti: lepotu, mudrost i zrelost; i ima poverenje u čulni doživljaj, koji ga vodi do saznanja. Otkrivajući osnovno u Lalićevom pesništvu, Hristić nam pomaže i u shvatanju njegove poezije, razlažući motiv Mediterana i predstavljajući nam svoju osnovnu inspiraciju kao ,,mogućnost, ili povod, da se obnove punoća i bogatstvo čulnog doživljaja nestalog u maglama metafizike i apstrakcije". Put koji je u našem pesništvu naslutio Bojić, a koji je nastavio Lalić, pridružujući svojoj poetici pesničko iskustvo Herderlina, Bodlera i Rilkea, "uz klasičnu vezanost za čulno i konkretno", i kome dugujemo "neke od najautentičnijih lirskih trenutaka u savremenoj srpskoj poeziji", staza je kojem se kreće i pesništvo Jovana Hrsitića, uvek uz put upoređujući i pronalazeći smerove kojima se kreće književna misao epohe.[31]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Decembar 18, 2010, 05:44:42 pm »

*
nastavak

U eseju "Andrićeva pripovetka", Jovan Hristić je pokazao kako esej kao forma ne mora biti opširan, i kako ukratko, gotovo u vidu beležaka, sve najbitnije, čak i o najvećim piscima, može biti rečeno na najtačniji način. Kao profesor za katedrom, odmerenim rečenicama, u smislenom toku misli, veliki deo Andrićevog opusa Hristić je predstavio u najkraćim crtama, koje imaju vrednost postulata.

Kao Andrić svoje pripovetke, i Hristić je esej počeo bez velikog uvoda, od početka bivajući kratak i jasan. Predstavivši Andrićeve pripovetke kao "vremenski izlet u život neke ličnosti", Hristić kaže da one nemaju ni pravi početak, ni pravi kraj, s time da je kraj pripovetke povlašćenija tačka u vremenu, koja nije završetak, jer se radnja nastavlja i posle kraja, kao što je trajala i pre početka priče. Andrić svoje likove ne slika psihološkim portretom, nego kao da iznosi njihov životopis, pa o njima saznajemo iz njihovih postupaka. Govoreći da je glavna ličnost Andrićevih pripovedaka sama istorija, Hristić poredi našeg nobelovca sa Tacitom, jer nam i Andrić "govori o ostacima istorije, u čijim se životima propast i osipanje Carstava ogleda na užasan, izopačen način."

Andrićeve junake karakterišu "nagle erupcije, koje se jave u čoveku kada počne da oseća kako ga istorija i sudbina negde nose, a da one ne zna kuda ga nose, i da ne može da učini ništa". Čovek oseća da je postao objekat, a tada ga obuzimaju iracionalne strasti za uništenjem i samouništenjem, ili za građenjem. Andrić u građenju sukobljava racionalnost i iracionalnost, "racionalnost izvođenja sa iracionalnošću mistike broja i algoritma, ... racionalnost svrhe sa iraciponalnošću pobude"; a Hristić nam tako, najkraće moguće, najtačnije objašnjava i suštinu pripovete "Most na Žepi": "kada odluči da most ostavi bez natpisa, bez svog pečata i bez svoje devize, vezir priznaje da je njegovo građenje bilo uzaludno, koliko i njegova pobeda na carskom dvoru."

Na kraju, Hristić daje rezime Andrićevog pripovedačkog stvaralaštva, rezimirajući Andrićevu predstavu Istoka i Zapada. Istok je "negativna slika Zapada": ljudska volja i odluka na zapadu, suprotstavljene su iracionalnim ćudima i slučajnostima izvan čoveka na Istoku; razumno, uobličeno i svrhovito sa jedne strane, stoji nasuprot iracionalnog, haotičnog i uzaludnog sa druge — "ono što je na Zapadu objašnjenje, na Istoku je zagonetka". Hristić dešifruje Andrićevo delo rečima: "Andrić nas dovodi do zagonetke isto onako sigurno kao što drugi pisci umeju da dešifruju živote svojih junaka." Nakon kratkog pregleda osnovnih elemenata Andrićevog pripovedanja, tačan zaključak da Andrićeve "pripovetke nisu ni savršene formule, ni zatvoreni simboli" Hristić završava poetski, a opet nepobitno, shvatanjem da su pripovetke Ive Andrića "pitanja koja postavljamo bezmernoj tmini svoga postojanja".[32]

Esej "O jedinstvu u delu Isidore Sekulić" je "najtoplije štivo u knjizi, okončano — mimo Hristićevog običaja — poetično-rezigniranim ispovednim komentarom."[33] Jovan Hristić cenio je Isidoru Sekulić i njen književni rad, u njenim stavovima se pronalazio i od nje je "preuzeo otvorenost duha i širinu interesovanja, svetske vidike i pogled u daljinu, prema kojoj je merila i domaće i strane pisce kojima se bavila."[34] Kao i uvek objektivan i razložan, Hristić je Isidorin rad analizirao pažljivo, navodeći mnogo primera koji potvrđuju njegove stavove, i kada je izveo konačne zaključke kojima se tačnost ne može osporiti, bio je dovoljno slobodan da sebe kao ličnost uvede u tekst na način na koji to nikada nije činio, a kojim je samo dodatno potvrdio svoje visoko poštovanje prema liku i delu Isidore Sekulić.

Sagledavajući ogromnu zaostavštinu Isidore Sekulić, Hristić je utvrdio da je ona samerljiva sa našim najplodnijim autorima, Skerlićem, Andrićem, Crnjanskim i Milošem Đurićem, ali i da je "rasuta po publikacijama", ostala "pisac uklet tragično, fragmentom." Pre svega velika esejistkinja, koja se odazivala na svaki poziv, molbu ili zahtev da da literarni prilog i obrazloženje, Isidora Sekulić bila je "plodan esejista koji nije bežao ni od jedne svrhe i ni od jedne prilike ako je želeo nešto da kaže i ako mu se činilo da je imao šta da kaže." U njenim esejima, koji su na granici kritičke i imaginativne proze, "čas analiza, a čas visoko literarna evokacija života", jedinstvo pronalazimo u "jedinstvu visokog kulturnog posredništva i prosvetiteljstva." Za Isidoru, knjižvnost je bila "pravi i stvarni život", "mir, među vrednostima", i u drugovanju s vrednostima i iskušeničkom odricanju, ona je, kao i sam Hristić, živela sa svime o čemu je pisala.

Diveći se Matiću, koga čitajući Hristić doživljava kao saputnika i sagovornika, te zaključuje da je svako posmatranje Matića perspektiva u kojoj čitamo i postojima "sa" autorom teksta, Hristić i kod Isidore primećuje novu perspektivu, koja takođe pruža bolji i stvarniji uvid u književnost, umetnost i život. Isidora Sekulić, humanistički obrazovana i renesansno zainteresovana,  sa svojim utvrđenim čvrstim i sigurnim sistemom duhovnih vrednosti, mislila je i pisala najbolje "uz" nekoga, uz neku veliku umetničku vrednost koja je pružala mogućnost spoznavanja životne istine koju književnost u sebi sadrži. Svojim "klasično obrazovanim okom", činjenice je vrednovala i uviđala samo kao vrednosti, razlikujući uvek suštinsko od sporednoga, a rad i čitanje bili su za nju, kao i za Hristića, velike duhovne vežbe, iza kojih je pisanje tek dolazilo. Eseji Isidore Sekulić su traženja "dubokih i skrivenih istina umetnosti i života",  u kojima se sudbina otkriva kao "način na koji se život pretvara u duhovnu vrednost."

Isidorin specifičan pogled "uz" vrednost, dovodi do prespektive koja gleda "izdaleka, iskosa", koja nije estetska, nego čovečanska, i kojoj "ništa ne izmiče." Ona nepogrešivo otkriva "tvoračku energiju" kod Veljka Petrovića, uviđa prave vrednosti Andrićevih pripovedaka još u vreme kada su one bile neobjavljene kao celina u jednoj knjizi, i otvara pitanja koja, u kratkim beleškama, kriju nepokretane, a prisutne polemike, kao u slučaju položaja pisca i kritičara u belešci o Ljubomiru Nediću.

Saglasan sa većinom stavova Isidore Sekulić, ističući njeno tačno čitanje Andrića, Tina Ujevića i maestralnu, suptilnu kritiku "Ljubavi u Toskani" Miloša Crnjanskog, Hristić zaključuje kako "oko i sud Isidore Sekulić pogađaju uvek u pravo mesto." Shvatajući književnost "sasvim antički: kao saznanje o poslednjim istinama o čoveku", ističući ponovo zrelost, koje je i kod Isidore Hristić uočio kao vrhunsko merilo, Hristić kaže kako je Isidora uvela našu književnost u "oblast velike duhovne lepote i visokih duhovnih vrednsoti." Imajući najviša merila, Isidora Sekulić "jedan je od najvećih naših kritičara", i "jedna od velikih savesti naše književnosti."

Poetično-rezignirani ispovedni komentar na kraju eseja o Isidori Sekulić, upliv je ličnog Hristićevog stava, koji, govoreći o jednostavnom spisateljičinom grobu koji često u šetnji pohodi, govori kako, kao ni grob Isidorin, ni njeni tekstovi nisu deo naše stalne književne svesti, ali, kako njena misao ostaje, neprimentno, a zauvek, "redak i skupocen instrumen za razmišljanje o čoveku i umetnosti." Ovakvu slobodu, Hristić je sebi dozvolio opravdano smatrajući da je sve ranije izrečene stavove u tekstu odbranio do te mere da ovakav lirski intoniran kraj ne može eseju da naškodi, nego samo da potvrdi vrednost esejističkog dela Isidore Sekulić, i osvedoči prisnost i poštovanje koje prema radu, ali i prema liku naše književnice, oseća njen duhovni srodnik mlađe generacije. [35]

Poslednji esej o srpskim književnicima koji je sadržan u svim autorovim ličnim izborima najboljega od svoga esejističkog rada, esej je o Sretenu Marić, naslovljen "Čovek razgovora". "Sreten Marić mu je imponovao kao kosmopolitski duh i ležerni sladokusac"[36], a za esej o njemu, Hristić je odabrao posebnu formu, formu pisma. Pišući uredniku "Dela" Jovici Aćinu, svoj kratki tekst o Sretenu Mariću oblikuje u formu pisma, jer je "Marić jednom rekao o eseju: da je esej razgovor, da "esejista razgovara sa"; a pismo je oblik razgovora, oblik eseja." Nakon Isidore Sekulić, koja stvara iz poziciju uz neku vrednost, Hristić se vraća poziciji stvaranja i razgovora sa, koju je već prisvojio iz stvaralaštva Dušana Matića. Razgovarajući o Sretenu Mariću, razgovara pismom, formom u kojoj "vaš sagovornik ćuti", i u kojoj se najbolje može govoriti o Mariću, "čoveku razgovra", koji u svojim esejima "razgovara sa mnogima; kada do razgovora sa njim dođe, govori uglavnom on."

Razgovor o Mariću, Hristić počinje "poizdalje", govoreći o Vuku Karadžiću i Dositeju Obradoviću. "Vuk, sav okrenut izvorima života i misli jednoga naroda; Dositej, okrenut širokim horizontima evropske misli i senzibiliteta." Vuk je preveo Bibliju, a Dositej u srpski jezik uveo misao epohe, koju mi i danas mislimo. Taj naš jezik, i vukovski i dositejevski, Marić osluškuje u svojim esejima, nastojeći da otkrije tajnu: "kako da se u našem jeziku nastani intelektualno pamćenje?" U toj potrazi, Marić kao esejista, "čovek prostora", "kao da za ruku uzme čiatoca" i vodi ga do Vitgenštajna, Kjerkjegora, Šatobrijana, bivajući "čas filozof, čas antropolog, čas lingvist", ističući suštinsku potrebu esejiste i samoga eseja kao forme: da, prepuštajući činjenice nauci i naučnicima, uvek govori o čoveku i njegovim vrednostima. Marićevi eseji su "intelektualne gozbe na kojima se susreću svi oni koji o čoveku imaju nešto važno da kažu, koje on "suočava" (izraz je Marićev) i čijem razgovoru predsedava", a na tim gozbama, Jovan Hristić je gost koji uživa u "intelektualnim šetnjama" i plodnom "suočavanju" autora i ideja.[37]

Iako svestan da "valjda nema ničega što do sad ne bi već bilo rečeno, i to verovatno bolje rečeno nego što smo mi u stanju da to kažemo"[38], Jovan Hristić pisao je eseje, u kojima je ostavljao vredna svedočanstva o svim temama kojima se bavio. Sadržajno književno stvaralaštvo Jovana Hristića, bazirano na širokom klasičnom obrazovanju, ali i praćenju svih savremenih tokova i impulsa u književnosti, najčešće se poredi sa stvaralaštvom Miodraga Pavlovića. Sličnih shvatanja, samerljivi su ovi autori gotovo u svim pogledima, osim u vrednovanju međuratnog modernizma, tj. Nastasijevićeve poetike i poezije: Pavlovićevo vrednovanje Nastasijevića, daleko je od Hristićevog stava o Nastasijevićevoj "maternjoj melodiji", detaljno predstavljenog i suočenog pre svega jezičkom idiomu Dušana Matića.

Eseji o srpskim književnicima dvadesetog veka, po ličnom autorovom stavu, spadaju među najbolja esejistička ostvarenja Jovana Hristića. Baveći se književnošću, saživljen sa svojim radom, Hristić je u svakom eseju naslućivao klicu budućih interesovanja. Primećujući uvek nešto novo, o čemu do tada, iako je govoreno, iz posebnog ugla i iz određene perspektive, ipak nešto vredno još nije rečeno, Jovan Hristić znao je da je "esej sa svojom moralističkom inspiracijom i ambicijom svakako najplemenitiji rod literature — njegova ambicija je da nas postavi u život, da nas odredi u životu i da odredi život u nama."[39] "Bliži teoriji i estetici nego istoriji književnsoti", Jovan Hristić "pokušao je da sačuva esej kao elitni oblik srpske kritike", ali, "budući da elita u srpskoj književnosti brzo izumire", smrću Jovana Hristića, njegovo duhovno gospodstvo "ostalo je bez naslednika."[40] Preuzimajući najbolje od najboljih, Jovan Hristić je postao deo srpske književne elite, a njegovi eseji o srpskim književnicima dvadesetog veka ostali su kao trajna vrednost sklada, mere i zrelosti, najvećih kvaliteta duha.


Srđan Orsić

(esej prvi puta objavljen u časopisu Trag, Vrbas, 2011.)


Literatura:

Jovan Hristić, Izabrani eseji, Srpski PEN centar, Beograd, 2005.
Jovan Hristić, Eseji, Matica srpska, Novi Sad, 1994.
Jovan Hristić, Poezija i kritika poezije, Matica srpska, Novi Sad, 1957.
Jovan Hristić, Poezija i filozofija, Matica srpska, Novi Sad, 1964.
Jovan Hristić, Oblici moderne književnosti, Nolit, Beograd, 1968.
Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008.
Slavko Gordić, Jovan Hristić: sudbina jezika i jezik naše sudbine, u knjizi Profili i situacije: o srpskoj književnoj misli 20. veka, Filip Višnjić, Beograd, 2004.
Dragan Hamović, Leto i citati: poezija i poetika Jovana Hristića, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.
Novica Petković, Poezija u ogledalu kritike, Matica srpska, Novi Sad, 2007.


_________________

[01] Jovan Hristić, Moderna književnost i moderna kritika, u knjizi Oblici moderne književnosti, Nolit, Beograd, 1968, str. 147.
[02] Jovan Hristić, Čovek razgovora, u knjizi Izabrani eseji, Srpski PEN centar, Beograd, 2005, str. 135.
[03] Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008, str. 619.
[04] Slavko Gordić, Jovan Hristić: sudbina jezika i jezik naše sudbine, u knjizi Profili i situacije: o srpskoj književnoj misli 20. veka, Filip Višnjić, Beograd, 2004, str. 147.
[05] Jovan Hristić, Eseji, Matica srpska, Novi Sad, 1994, str. 7.
[06] Isto.
[07] Jovan Hristić, O jedinstvu u delu Isidore Sekulić, u knjizi Izabrani eseji, str. 118—119.
[08] Jovan Hristić, Eseji, str. 7.
[09] Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, str. 619.
[10] Jovan Hristić, Korist i šteta od biografije, u knjizi Izabrani eseji, str. 269.
[11] Kao vrhunsku vrednost stvaralaštva Dušana Matića, i kao istinsko najviše dostihnuće, Hristić ističe Matićeve reči "biti zreo, to je sve", a njegovu "nezbunjivu zrelost", "koja i beskrajnu lepotu i beskrajnu ružnosću sveta, i smisao i besmisao, i uzvišenost, i običnost, ume da obuhvati jednim pogledom, da ih vidi kao nesvodljivu lepotu našeg postojanja", i sam preuzima i trudi se da dostigne u svome radu. Takođe, pišući o poeziji Ivana V. Lalića, saživljen i srodan sa poetikom velikog pesnika, i svoga ličnog  prijatelja, Jovan Hristić zaključuje: "Mera i zrelost — iz kojih mudrost prirodno proističe — dve su čvorne tačke Lalićevog pesništva: zrelost bivšeg dečaka koji, sazrevajući, otkriva zrelost sveta, i zrelost sveta, koja postaje jemstvo pesničkog i ličnog sazrevanja." Isto, u eseju "O jedinstvu u delu Isidore Sekulić", zrelost kao Isidorino najviše merilo, shvaćeno je kao pitanje bitnije od literarne hrabrosti autora, što opet potvrđuje poziciju pojma zrelosti u poetici Jovana Hristića. (svi citati su iz navedenog dela Jovana Hristića Izabrani eseji)
[12] Hristićevo shvatanje dvadesetog veka kao pojma neomeđenog strogo kalendarski, nego kao epohe "koja je posle 1918. nastala" (Jovan Hristić, Drame Milutina Bojića, u knjizi Izabrani eseji, str. 199.), jer se "19. vek završio 1914." ( isto, str. 203), iz korpusa tekstova o srpskim piscima dvadesetoga veka izuzima esej o Milutinu Bojiću i njegovim dramama, a esej O drami Putujeće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, koji za temu ima prikaz samo jednog dramskog dela navedenog autora, izdvojen je i u samom Hristićevom završnom izboru eseja iz celine koja za temu ima srpsku književnost dvadesetog veka, i nalazi se u poglavlju sa tekstovima koji tematizuju srpsku dramsku umetnost, sa esejima koji za temu imaju hronološki prikaz srpske drame, od Kozačinskog na početku, do samoga Simovića na kraju poglavlja.
[13] Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, str. 619.
[14] Slavko Gordić, Jovan Hristić: sudbina jezika i jezik naše sudbine, u knjizi Profili i situacije: o srpskoj književnoj misli 20. veka, str. 149.
[15] Isto.
[16] Prvi puta esej "Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog" Hristić je objavio 1964. godine.
[17] Jovan Hristić, Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog, u knjizi Izabrani eseji, str. 73.
[18] "Treba shvatiti Rablea ne bukvalno, nego kao pisca i fanatika svojih ideala, ali i svoga stila. A stil mu je — parodija." (Jovan Hristić, Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog, u knjizi Izabrani eseji, str. 58.)
[19] "Najviše kritičkih tekstova — četiri obimne knjige (Pozorište, pozorište I i II, Pozorišni referati I i II) — Jovan Hristić je napisao kao pozorišni kritičar časopisa "Književnost", gde je, duže od trideset godina (1971—2001), duhovito, vrlo lično i u ležernom kozerskom stilu pisao o novim predstavama. (...) Bilo je ljudi koji su radije čitali Hristićeve pozorišbne kritike nego što su gledali nove predstave." (Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, str. 620—621.)
[20] Svi citati u delu rada koji se odnose na Hristićev esej "Stanisla Vinaver ili iskušenje ozbiljnog", dati su prema tekstu eseja u ranije navedenoj knjizi Jovana Hristića Izabrani eseji (str. 58—73).
[21] Slavko Gordić, Jovan Hristić: sudbina jezika i jezik naše sudbine, u knjizi Profili i situacije: o srpskoj književnoj misli 20. veka, str. 148.
[22] Jovan Hristić, Poezija i filozofija, Matica srpska, Novi Sad, 1964.
[23] Dragan Hamović, Leto i citati: poezija i poetika Jovana Hristića, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 25.
[24] Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, str. 619.
[25] Naslovi kraćih delova esejističke celine naslovljene "Sa Matićem" u knjizi Jovana Hristića "Poezija i filozofija".
[26] Novica Petković, Poezija u ogledalu kritike, Matica srpska, Novi Sad, 2007, str. 44.
[27] Svi citati u delu rada koji se odnose na Hristićev esej "Matić", dati su prema tekstu eseja u ranije navedenoj knjizi Jovana Hristića Izabrani eseji (str. 74—85).
[28] Jovan Hristić, Poezija i filozofija, str. 117.
[29] Jovan Hristić, Poezija i kritika poezije, Matica srpska, Novi Sad, 1957, str. 21.
[30] Slavko Gordić, Jovan Hristić: sudbina jezika i jezik naše sudbine, u knjizi Profili i situacije: o srpskoj književnoj misli 20. veka, str. 149.
[31] Svi citati u delu rada koji se odnose na Hristićev esej "Ivan V. Lalić", dati su prema tekstu eseja u ranije navedenoj knjizi Jovana Hristića Izabrani eseji (str. 97—112).
[32] Svi citati u delu rada koji se odnose na Hristićev esej "Andrićeva pripovetka" , dati su prema tekstu eseja u ranije navedenoj knjizi Jovana Hristića Izabrani eseji (str. 113—116).
[33] Slavko Gordić, Jovan Hristić: sudbina jezika i jezik naše sudbine, u knjizi Profili i situacije: o srpskoj književnoj misli 20. veka, str. 150.
[34] Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008, str. 619.
[35] Svi citati u delu rada koji se odnose na Hristićev esej "O jedinstvu u delu Isidore Sekulić", dati su prema tekstu eseja u ranije navedenoj knjizi Jovana Hristića Izabrani eseji (str. 117—133).
[36] Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008, str. 619.
[37] Citati koji se odnose na esej Jovana Hrsitića o Sretenu Mariću, naslovljen "Čovek razgovora", dati su prema tekstu eseja u knjizi Jovana Hristića Izabrani eseji (str. 134—139).
[38] Jovan Hristić, Poezija i kritika poezije, str. 92.
[39] Jovan Hristić, Oblici moderne književnosti, str. 64.
[40] Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike: 1768—2007. Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008, str. 618,619.


Tekst preuzet sa bloga: Srboranje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Decembar 01, 2011, 01:09:37 am »

*

ĐAVO ODNEO MOJU GENERACIJU!


"Pokažimo da se kultura jedne nacije ne može ubiti apsurdima u politici", rekao je, između ostalog, Jovan Hristić.

Jovan Hristić — pesnik, dramski pisac, profesor dramaturgije, esejista. Povod za razgovor su Pozorišni referati u kojima su (kao i u dvema prethodnim knjigama, Pozorište, pozorište i Pozorište, pozorište II) sabrani osvrti na pozorišne predstave, koje Hristić objavljuje u časopisu Književnost od 1972. godine.

Razgovaram sa pozorišnim kritičarom koji je ostao bez posla. Pozorišta nisu zatvorena, predstave se igraju, ali ti ne objavljuješ kritiku. To nije paradoks, već činjenica.

Činjenica je ovo. Moja poslednja pozorišna kritika u časopisu Književnost izaći će u broju 11/12 za ovu godinu. To je, za sad, poslednji broj Književnosti koji će izaći. A kako sam bio i ostao veran Književnosti moja karijera pozorišnog kritičara je posle dvadeset jedne godine — dvadeset jedan je zgodan broj, triput sedam — gotova.

Ako bih te parafrazirao, kritičar radi posao u kome ima priliku da čini savršen zločin, budući da je "pozorište jedina umetnost koja ne može da se trajanjem suprotstavi kritici". Nije li taj zločin postao manje savršen otkako se predstave snimaju i čuvaju na filmskoj ili magnetoskopskoj traci?

Ne. Evo zašto. Gledao sam predstave u pozorištu i te iste predstave na televiziji. Pre nekoliko večeri mogli smo na televiziji da vidimo predstavu Mara Sad Pitera Bruka, a ja sam tu predstavu gledao pre skoro trideset godina, u Njujorku, kad je ona bila hit sezone i u Engleskoj i u Americi. To su potpuno različite stvari. Na televiziji ili na filmu režiser snimi jedan detalj koji je u tom trenutku, u toj sceni važan. On na to ima potpuno pravo. Međutim, pozorište — to je cela pozornica. U pozorištu je važno koliko ono što se dešava u junaku i što nam junak pokazuje toliko i ono kako drugi reaguju na to što se dešava u junaku. Zamisli, recimo, "Mišolovku" u Hamletu da režiser snima samo glumce koji igraju komad kome je Hamlet dopisao dvadesetak stihova, da mi ne vidimo kako sve vreme kralj i kraljica reaguju na to. Jer, to je suština "Mišolovke": ne igra putujućih glumaca, nego reakcija kralja i kraljice, reakcija Hamleta, reakcija Horacijeva. Dakle, pozornica je jedan ogroman prostor u kome je svako zbivanje važno. Televizijska ili filmska kamera izdvaja ono što je njoj važno, i gubi se ta slika celine.

Jednom si rekao da je pozorišni kritičar neostvareni reditelj.

Ja to mislim i danas. Za književne kritičare kažu da su neostvareni pesnici. Skerlić je bio veliki književni kritičar, a pisao je bedne lirske pesme. Ja mislim da je pozorišni kritičar neostvareni reditelj. Kad piše kritiku, on piše iz perspektive svoje režije tog komada, kako bi on to režirao.

Pre dvadeset godina igrana je tvoja Terasa. Tada si rekao da si hteo da napraviš komad o svojoj generaciji koja je već bila prešla Danteovu "polovinu životnog puta"... Evo smo na pragu šezdesete godine... Možeš li da zamisliš komad o generaciji na ovoj trećini puta?

Ne znam više. Ja sam napisao Terasu... Ne mislim da je to dobar komad, nešto tu nije išlo, mada su neki kritičari vrlo lepo pisali o tome. Ali, nešto nije išlo. Ne znam šta. I posle Terase ja više ništa za pozorište nisam napisao. Ne pravim ja od toga ni dramu, ni misteriju, jednostavno — slavina je presahla.

Završio si, ako ćemo kod simbolike, sa komadom koji je za temu imao smrt.

Nešto sam tu probao, sa tom ženom koja umire...

Čudno se sudbina poigrala sa glumicom. Glumica koja je u tvojoj drami tumačila lik mlade — one koja je obolela od teške bolesti, ta glumica je posle nekoliko godina...

...umrla od te iste bolesti. To je strašno! A meni je užasno milo što je za tu ulogu Neda Spasojević dobila Sterijinu nagradu. Ona je to igrala sjajno. I ostaje mi jedno malo zadovoljstvo da sam uspeo da napišem dobru žensku ulogu, što je podvig u našoj dramskoj književnosti. Na prste se mogu izbrojati dobre ženske uloge u našoj drami dvadesetog veka.

Glumica koja će tek oboleti tako je dobro odigrala tu ulogu da se čovek, s naknadnim sećanjem, prenerazi.

Možemo da kažemo dve stvari. Prvo, da tu postoji neka misterija, da je Neda Spasojević osetila da u njoj tinja bolest. Drugo, da je Neda Spasojević bila velika glumica koja je umela da se uživi u svaku ljudsku situaciju koju je igrala, i to potpuno da se uživi. Ne znam šta ti se od ovoga dvoga više sviđa? Znam da bi Jung bio za onu prvu varijantu: da je ona predosetila nešto u svom telu. Ali, to su već spekulacije. Mi moramo umreti, to je jasno.

Neda je, drugim rečima, igrala istinito. Neki uveravaju da je istina u pozorištu često zapravo jedno loše oponašanje života.

Mislim da istinito u pozorištu uopšte nije podražavanje života. Podražavanje života bi bilo, recimo, kad bi... Hajde da se vratimo na Hamleta. Hamlet umire od otrova. Kad bi on podražavao pokrete čoveka koji umire od otrova na nekoj klinici, to bi na pozornici bilo koješta. Ali, ono što je istinito na pozornici, to je kad nam glumac pokazuje značenje onoga što se zbiva sa tim čovekom, šta to znači.

Ako je to istina, šta je onda laž na pozornici?

Laž na pozornici je, kako kaže Hamlet, kada glumac testeriše vazduh i pravi pokrete koji ne znače ništa, koji nas ne uvode u doživljaj, u stav, u emociju lika koji glumac igra... Sećam se, gledao sam u Londonu davno, glumac je i umro, dramu Artura Milera Svi moji sinovi. Svi znamo tu dramu. To je drama o fabrikantu aviona koji je podmetao loše fabrikovane delove, pa su se avioni rušili i njegov sin je poginuo u takvom avionu. Kad on to shvati, odlazi da se ubije. Taj glumac koji igra fabrikanta aviona znaš kako odlazi? Nema nijednog patetičnog gesta. On napravi gest koji kao da kaže: Ček, moram da odem gore u sobu da uzmem nešto što sam zaboravio! I u tom trenutku mi vidimo tog čoveka. Taj pokret, jednostavan, koji svi mi pravimo kad izlazimo iz kuće, pa kažemo: Ček da se vratim, zaboravio sam ključeve od auta, ili novčanik, ili ne znam šta... Odjednom sam bio iznenađen, ne patetikom tog gesta, nego pravom ljudskom reakcijom... Da je on nama stavio do znanja da ide da izvrši samoubitstvo, to bi bilo koješta.

Išao si na probe Terase?

Kad god bi me Predrag Bajčetić pustio... Bio sam zahvalan i Nedi Spasojević, i Milošu Žutiću, i Radetu Markoviću i svim glumcima koji su igrali u mojim komadima — što uopšte to rade, što uopšte igraju te moje literarne fantazije. A onda sam pokušavao da, zajedno sa Bajčetićem, pronalazim neke istinite reakcije. Nekada sam pitao, što nije uvek sa odobravanjem bilo dočekivano: zašto ovako, a zašto ne onako? Sad kad mislim, ja sam na tim probama zapravo tražio isto što tražim u svojim pozorišnim kritikama: tu istinitost, taj pokret, taj odnos koji u jednom trenutku otkriva nešto, a nije samo čista pozorišna retorika.

Govorimo o glumcima. Ti si život proveo sa osobom koja je glumica. Kažeš da te glumci iznenade na sceni. Iznenadi li te i Tanja Lukjanova, mada si na neki način svedok u stvaranju jedne uloge?

Pa, iznenadi me, kako da me ne iznenadi! A da učestvujem u procesu stvaranje njenog lika, ne učestvujem. Pokušavam da ne smetam.

Ne znam da li ćeš se složiti sa Džonom Sajmonom, našim zemljakom, koji kaže: "Pisac je za mene bio i ostao Bog, a reditelj je, u najboljem slučaju, pop toga Boga, mada znam da su popovi često opasni ljudi koji ne služe ni Bogu ni čovečanstvu." Koliko je pisac važan u pozorištu? Pitanje je možda banalno, ali ako se setimo onoga što se dešavalo u svetskom pa i u našem pozorištu, čini se da ima smisla.

Kada je jednom ušao u pozorište, pisac je postao užasno važan. Ono što vidimo u mnogim današnjim predstavama koje se nazivaju "rediteljskim", to je da su one stvarane apsolutno mimo pisca i njegovog teksta. Zašto ti reditelji koji nemilosrdno čerupaju i sakate tekst, ne napišu sami dramu koju bi hteli da režiraju? Božidar Violić ima, za mene, jednu od najboljih definicija režije. On kaže da se u režiji ponovo prelazi put stvaranja jedne drame. Znaš, postoji misao pisca koji je seo da piše dramu, i postoji misao drame koju je on napisao. To su dve stvari. Reditelj mora da misli zajedno sa dramom. Onda dođu mudraci pa kažu: reditelj i glumci su reproduktivci. Koješta. U svojim istorijskim dramama Šekspir je mislio zajedno sa engleskom istorijom, pa ko sme da kaže da je on reproduktivac?

"Naša nostalgija za tragedijom" — pisao si pre dvadesetak godina — "to je nostalgija za sudbinom, za logosom koji negde postoji, čije postojanje osećamo u svakom svom postupku. Osećamo da negde idemo, a hteli bismo da znamo: kuda i kako?"

Ja mislim da u ovom veku postoji tragični pesnik: Čehov, mada njegove drame zahtevaju da se i komedija i tragedija ponovo definišu. Mi govorimo o tragedijama misleći na teorije tragedije koje su vladale u petnaestom, šesnaestom, sedamnaestom, osamnaestom i devetnaestom veku. Potrebno je ponovo razmotriti šta je to tragedija, odnosno šta je to u dramama koje zovemo tragedijama što nas danas uzbuđuje isto onako kao što je Grke u Atini uzbuđivala Orestija? Jer, očigledno je da nas uzbuđuju druge stvari. Postoje drame koje nas uzbuđuju i potresaju, a teoretičari kažu da one nisu tragedije. Zašto? Zato što ne odgovaraju davno zastarelim teorijama o tragediji.

Priželjkujemo tragediju u tragičnim vremenima...

Grci su živeli sa svojim mitovima. Njima su priče o porodici Atrida ili o Edipovoj porodici bile tu, na dohvat ruke. Nama se zbivaju strahovite stvari koje mi zovemo tragedijom. Reč tragedija je ušla u običnu upotrebu, i sad se odnosi na sve što je užasno, sve što je strašno, sve što se završava nekom smrću, nekim ubijanjem. Moj primer je uvek Orestija. Cela priča Orestije je sažeta u dva stiha kod Homera, kad u Odiseji Nestor priča Telemahu šta se dogodilo sa trojanskim vojskovođama kad su se vratili kući. U dva stiha Homer kaže, ja to grubo parafraziram: Agamemnon je, znaš, došao kući, pa su ga Klitemnestra i Egist ubili, a onda je došao Orest pa je ubio Klitemnestru i Egista. Samo uporedi ta dva stiha, taj novinski izveštaj o ubistvu i Eshilovu Orestiju. Eshil je od toga napravio tragediju o problemu pravde: šta je pravda? Mi smo okruženi ubistvima. Svakog dana čitamo u novinama o ubistvima, o odsečenim glavama, o ne znam čemu, o jezivim stvarima koje nas potresu... E, sad, treba jedan pisac koji bi od toga napravio jedan veliki ljudski, moralni, zovi ga kako hoćeš, problem! Nego se pisci zadovoljavaju time da nam podnesu još jedan izveštaj o tome šta se zbiva.

Bliža nam je, izgleda, komedija.

Jeste, ta je linija u srpskoj dramaturgiji neuporedivo jača. Šta je to? U devetnaestom veku imamo masu drama koje su pretendovale da budu tragedije. Šta je ostalo od toga?

Ostali su Đura Jakšić i Laza Kostić, sa po jednom dramom. Tu važe neki fizički zakoni, verovatno zakon spojenih sudova. Kad u jednom sudu nema dovoljno tečnosti, tečnost se preliva iz suda u kojem je ima. Kad nema tragedije, onda komedija zauzima ceo prostor drame. Da li Srbi imaju posebnu naklonost prema komediji? Ja mislim da imaju. Oni su veliki podsmevači, ironizatori. Pogledaj samo naše narodne poslovice... Nušić je tu meni veliki primer. Nušić je jedan od najvećih naših i tragičara i komičara. Uzmi Ožalošćenu porodicu, pa i Pokojnika... Sterijini Rodoljupci i Ožalošćena porodica, to su u stvari neke naše tragedije koje su skrenule u komediju.

Na kraju krajeva, i Duško Kovačević...

I Duško Kovačević koji svoju poslednju dramu naziva Urnebesna tragedija. Jeste tema tragična, ali sve se odigrava kao komedija. Ne može da pobegne od  komedije.

E sad smo stigli na kraj svake komedije, mislim u našim životima.

Sad smo na kraju svega Ima ljudi koji kažu: šta će nam uopšte pozorište?

E, s tim se apsolutno ne slažem. Pozorište nam danas, upravo danas, treba više nego ikad. Pozorište nam treba zato da nam pokaže, ako ne ovu našu realnost kao nekakav moralni ili ljudski veliki problem, treba nam da nam pokaže da ova grozna realnost u kojoj živimo nije jedina realnost, da mi ne pristajemo na nju. Onog trenutka kad bi prestale da se igraju predstave u Beogradu, to bi bilo strašno: u Beogradu bi zavladalo mrak gori nego kad nema električne struje. Primer koji ja stalno navodim je ovaj. Pogledaj godinu u kojoj je izašao Kamijev Stranac. Devet stotina četrdeset druga. Godinu u kojoj je izašla Sartova knjiga Biće i ništavilo. Godina devetsto četrdeset druga. Najsumornija godina okupacije u Francuskoj. Glamur je nastavio da izdaje knjige, Sartr i Kami su pisali, Francuska  komedija je igrala predstave.

I naše Narodno pozorište je igralo predstave...

I naše Narodno pozorište je igralo predstave, ali su, za razliku od glumaca Francuske komedije, naši glumci posle oslobađanja išli u zatvor, ili su streljani. Niko tada nije shvatio da su to bili ljudi koji su održavali duhovni život nacije. Šta bi bio naš vek bez Bića i ništavila, bez Kamijevog Stranca, koji su izašli u gluvom dobu okupacije i pokazali da francuska kultura i francuska misao postoje i da ih jedna okupacija ne može uništiti? Mi koji volimo pozorište, i oni koji prave pozorište, moramo stalno to da dokazujemo: da jedno grozno, glupavo, iracionalno, surovo i prljavo ratovanje ne može da uništi duhovnu kulturu jedne nacije.

Da li je, onda trebalo održati Bitef?

Ja mislim — da. Ja sam se borio, kao predsednik Glavnog odbora Sterijinog pozorja, da se Sterijino pozorje i ove godine održi samo zato da pokažemo da se kultura jedne nacije ne može ubiti apsurdima u politici. Nikad neću da zaboravim kad je Mira Banjac na ovom Sterijinom pozorju primila nagradu "Jovan Đorđević". Ona je govorila sjajno. Rekla je samo četri rečenice od kojih ja pamtim jednu: "Možete nam uzeti i hleb, ali nam kulturu ne možete uzeti."

Živimo u okolnostima koje nam strašno smanjuju duhovni prostor. Preti nam opasnost provincijalizacije, u svim oblastima, pogotovo u pozorištu koje nije mobilna umetnost.

Preti, i to je ono što je strašno. Mala je uteha da preti i drugima. Umesto da pokušamo na svaki način da stvorimo što širi duhovni i umetnički prostor, mi ga sužavamo, i delimo na sitne neke prostorčiće. To je apsurd. Valjda će doći i trenutak osvešćivanja. Nije reč ni o kakvoj jugoslovenskoj, južnoslovenskoj patetici bratstva i jedinstva. Reč je jednostavno o tome da je svakome ko nešto radi potreban i neko prema kome će se on odmeriti. Bez odmeravanja sa drugima nema ničega. Praznina i ludilo.

Reći ću ti jedan detalj. Na jednom od ovogodišnjih filmskih festivala, na kome je nagradu, po svim umetničkim kriterijumima, trebalo da dobije Rade Šerbedžija, ona je dodeljena drugome jer je žiriju rečeno da je ne može dobiti zato što je strani državljanin.
  
To je koješta! Ja ću ti navesti jedan drugi primer. Sin mog dobrog prijatelja je ovde, u Beogradu, diplomirao mikrobiologiju. Podneo je molbu da nastavi studije u Americi. Oni su ga pozvali da dođe na prijemni ispit za postdiplomske studije. I on se odjednom našao pred komisijom od nekoliko profesora od kojih su dvojica ili trojica imali Nobelovu nagradu. Jedan je bio Amerikanac, jedan je bio Kinez, treći je bio crnac... Kad mi shvatimo da nije važno koje si boje, koje si rase, koje si nacije, nego koliko znaš i koliko umeš, onda će se nešto dogoditi u našem društvu. Mene savršeno ne zanima je li Rade Šerbeđžija državljanin Grenlanda ili je državljanin Hrvatske. Mene zanima da li je on dobar glumac.

Kako i da li je uopšte moguće, obnoviti kakvo-takvo pozorišno bratstvo, da kažem tu patetičnu reč?

Ne znam. Pozorište je umetnost, koja se teško seli. Treba ogroman novac da jedna predstava dođe iz jednog grada u drugi. Treba platiti hotel glumcima. Trebaju vagoni i kamioni da se prebaci dekor. Ne znam kako... Možda bi u nekoj predstavi u kojoj glumci igraju u svojim kostimima, nemaju nikakvog dekora osim stola, dve stolice i jedne čaše na stolu, možda bi takvi beogradski glumci otišli u Zagreb i takvi, isti takvi zagrebački glumci, vrlo rado došli u Beograd. Ja u to hoću da verujem.

Možemo pretpostaviti da ćemo jedno vreme, možda čak dugo vreme, biti osuđeni da živimo sami sa sobom.

Bojim se da hoćemo, a to je strašno!

Da živimo između Beograda, Kragujevca, Užica, Vršca, i da nam je to svet.

Svaki svet koji se sužava je grozan.

Onda nam ostaje da poželimo kao Isidora: "Trebalo bi da svi možemo, kao Edip, samo koraknuti preko praga u donji svet, i bez šuma nestati."

Preti nam, sa tim sužavanjem duhovnog prostora, opasnost da polako sahnemo. Jednostavno nemamo prema čemu da odmerimo. Pogotovo ovde, u Srbiji, gde smo u potpunoj izolaciji. Pogledaj šta su značila gostovanja engleskih i francuskih pozorišta u Beogradu. Šta je značio Bitef! Značilo je uvek suočavanje sa nekim drugim idejama, drugim shvatanjim pozorišta, na ovaj ili onaj način značio je podstrek da se i kod nas nešto menja. E sad, kad ne dolaze pozorišta iz Evrope kod nas, na šta smo osuđeni? Na užas!

Da završim pitanjem iz Prustovog Upitnika: Kakvo je sadašnje stanje tvoga duha?

Očajno. Ubijen sam ovom izolacijom. Ja mogu da podnesem da provedem zimu u hladnoj sobi, mogu da podnesem da jedem suvi hleb i kuvani krompir, sve to mogu da podnesem. Ali, da ne znam šta se zbiva u raznim delovima sveta u pozorištu, e to ne mogu da podnesem! To mi je strašno.

Imaš uvek šanse da uđeš u neki lik da pobegneš od stvarnosti.

Pa, ne mogu. Mogu samo da igram budalu u svoja četiri zida. Bez tih kulturnih informacija, kulturnih razmena, život postaje potpuno besmislen. Bar za mene.

I to je dočekala tvoja generacija, posle onog Danteovog praga?

Jeste. Mi smo do četrdeset osme živeli u takvoj izolaciji. Od onoga što se zbivalo u Evropi znali smo samo tendeciono prepričane priče u našim časopisima, u našim novinama. Onda si, odjednom, posle četrdeset osme mogao da dobiješ sve informacije, da kupiš knjige... Sećam se kako smo Vladimir Dimitrijević i ja u Jugoslovenskoj knjizi kupovali Džojsa, Foknera... I sad ponovo treba da slučajno doznam da je izašla neka knjiga, a da ja ne mogu da je poručim. Pa, to je stvarno — kako bi rekao pokojni Sreten Marić — jezovito.

Tu vrstu oskudice, nažalost, jedan deblji sloj stanovništva niti će osetiti, niti oseća.

Nije to situacija samo kod nas. To je situacija u Francuskoj, to je situacija u Engleskoj. Sloj ljudi koji se interesuju za ono što se zbiva u svetu svuda je tanak. Ali, taj tanak sloj ljudi nije onemogućen da svoja interesovanja ostvari... Znam ja dobro da francuskog malograđanina baš briga šta se igra u pozorištima o Londonu. Ali znam isto tako da ljudi iz onog tankog sloja koje to interesuje ima mogućnost da, s vremena na vreme, otputuju u London pa da pogledaju neku predstavu, ili da neka predstava iz Londona dođe u Pariz. E, mi smo u tome onemogućeni.

Sad ulaziš, recimo, u četvrti kvartal života. Počeo si sa kvartalom blokade i ulaziš u kvartal blokade...

Šta je moja generacija doživela? Malo detinjstva pre rata, srećnog, tri godine okupacije, onda četiri godine blokade, staljinističke, pa onda jedno otvaranje i neke godine lažnog prosperiteta materijalnog i sad, opet, godine blokade. Đavo odneo tu generaciju!


"Ludus" broj 1, novembar 1993.
Deo intervjua Jovana Hristića, pozorišnog kritičara

Razgovarao Feliks Pašić | Ludus
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Mart 20, 2012, 04:39:30 pm »

*
IN MEMORIAM (1933—2002)


JOVAN HRISTIĆ


Rukopis svoje, nažalost, poslednje knjige Terasa na dva mora Jovan Hristić mi je ostavio dan pre nego što je otišao u bolnicu. Ovako je to bilo: negde krajem marta priupitao sam ga dokle je stigao sa obećanom knjigom priča. Dođite do mene, gosin Miko, da vidimo, rekao je gosin Vava (tako smo se oslovljavali), onako jednostavno kako je samo on umeo. Dan ili dva potom razgovarali smo u njegovom stanu. Sve je tu, nastavio je, razgovorljiviji nego što je inače bio, već sam negde napisao da se sa Vavom Hristićem moglo dobro ćutati. Sve je tu, još samo jednom da prođem, baš je tako rekao, "da prođem, natenane", do Uskrsa ću vam dati knjigu. Izdvojio mi je dve priče da ih objavim u "Književnom glasniku", ostale vratio u fasciklu i potom izvadio sledeću, pa smo zatim zajedno prelistavali, uz poneki komentar i upadicu, njegovu zbirku pozorišnih eseja koju je takođe uskoro trebalo da preda izdavaču. Niste mi rekli šta mislite o naslovu, Terasa na dva mora, upitao me dok me ispraćao. Pravi hristićevski naslov, rekao sam, to se od vas moglo i očekivati. Da, odgovorio je, o čemu bih ja drugo nego o moru. Da, na dva mora, ponovio sam, setivši se Hristićeve drame Terasa, znate li Vavo, sada sam pitao ja, šta je to bimaris naselje. Ne, šta bi to moglo da bude? Pa, to vam je naselje na dva mora, ostrvska naselja koja dodiruju obe nasuprotne obale zovu se bimaris, Silba je, na primer, bimaris naselje. Aha, rekao je Vava, znam Silbu, i melanholično se osmehnuo, verovatno se setio nekog svog jedrenja, eto, naučih ja danas nešto od vas, gosin Miko. I tako je protekao naš susret, za koji se ispostavilo da je poslednji. Bilo je nečeg simboličnog u tome, shvatio sam tek kasnije, u tom trenutku svog života Jovan Hristić je i sam gledao na dve strane, ovamo i tamo. Dogovorili smo se da se čujemo odmah posle Uskrsa, i određenog dana javio sam se da utanačimo sat kada ćemo se videti kod izdavača. Tada sam saznao da je Vava u bolnici, i da me gotov rukopis knjige čeka na stolu.

Znači, radio je do poslednjeg daha. I mislio je književnost, mada jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca, nipošto izveštačeno, već naprotiv, vrlo elementarno, onako kao što se misli na najelementarnije stvari, na more ili na leto. Sa Vavom Hristićem, izdankom stare građanske beogradske porodice, završila se aleksandrijska epoha u srpskoj književnosti. Sada, konačno i neopozivo, kada više nema Hristićevog elitizma i gospodstva, sledi priznanje da je prostaštvo pobedilo u svemu, pa i u književnosti, i da će ta vladavina trajati dugo, niko više ne može reći koliko je to dugo. Hristić je jedan od poslednjih, a svakako, uz svog saputnika Ivana V. Lalića, najreprezentativniji predstavnik neosimbolističke generacije koja je, znatno pre prokaženih postmodernista, prva poeziju pretpostavila politici i svim drugim ovde obavezujućim velikim temama, uspevši, nekim čudom, da estetsku čistotu svog dela provuče između scili i haribdi političke, odveć ideologizovane svakodnevice srpskog društva druge polovine XX veka.

Već samo nabrajanje stvaralačkih disciplina kojima se Jovan Hristić decenijama bavio (pesnik, esejista, dramski pisac, teoretičar drame, pozorišni kritičar i prevodilac), nikada ne dopuštajući da "trulež stvarnosti" načne njegove krugove, govori da je među nama bio čovek od tačne mere i od retkog ukusa. Kada sam u nekoj prilici govoreći o njemu, sa željom da naglasim njegov prirodni, a ne traženi elitizam, rekao da Jovanu Hristiću ni slučajno nije palo na pamet da napiše tako trivijalnu književnu vrstu kakva je roman, romane danas zaista pišu svi (i svako), odmah me je ispravio. Pisao sam kad sam bio mlad, ali sam ga, hvala Bogu, spalio, rekao je. U redu, i taj gest govori dovoljno. Nikada teška ni oštra reč, ni o kome, a ako smo znali da bilo ko od ovdašnjih intelektualaca, ma šta to značilo, kao što zaista i ma šta znači, ima stav, onda je to bio Jovan Hristić. Nedvosmislen i racionalan stav.

I premda nije, zamislite, napisao roman, Jovan Hristić je u svim vidovima književnosti u kojima se okušao postigao punu i tačnu meru umetničke realizacije. Poezija Jovana Hristića, uz svu modernost koja se uočava u svojevrsnom naslojavanju i ukrštanju značenja različitog porekla, čuva u sebi i jednu retku karakteristiku, nesvojstvenu novijem pesništvu — uzvišenost poetskog izraza. Skružena oko nekoliko večitih poetskih tema, puna aleksandrijskih referenci, Hristićeva pesma isijava energiju patosa i melanholije. Hristić je, prema nepodeljenom mišljenju publike i stručnjaka, najznačajniji srpski pozorišni teoretičar i kritičar druge polovine XX veka. U Hristićevim esejističkim i kritičkim tekstovima pratimo kako se, na autorski prepoznatljiv način, od osnovnog polazišta svake kritike — intuitivnog prasuda o viđenom ili pročitanom — stiže do diskurzivne, vrednosne artikulacije umetničkog dela. Nezaobilazan kao dramski pisac i kao prevodilac, Jovan Hristić u stvari ispunjava onaj stari, provereni estetski ideal o čoveku kao potpunom, renesansnom, mediteranskom, eruditnom svestvaraocu koji se samo kroz integralni stvaralački čin, podjednako estetički i etički, može približiti odgovorima na preteška pitanja koja pred njega svakodnevno postavljaju moderna vremena. Sudeći i prema njegovim pesmama i prema onome što o njima kaže, pesnik Jovan Hristić je najdosledniji srpski sledbenik T. S. Eliota, te modernističke ikone XX veka. T. S. Eliot, da vas podsetim, ima onaj čuveni paradoks da jedan pesnik, ma koliko velik bio, uzet sam za sebe, gotovo da i nema bilo kakvo značenje. Stihovi nekog pesnika, i po Eliotu i po njegovom sjajnom prevodiocu na srpski jezik Jovanu Hristiću, svoje puno značenje, svoj puni smisao i svoj puni značaj dobijaju tek u sferi kulturnog pamćenja, na fonu prepoznavanja i aktiviranja svega onoga što je upisano u velikom, opštepripadnom jezičkom kodu. Dubinski slojevi jezičkog i kulturnog pamćenja kroz individualni pesnikov jezik izranjaju na površinu. To se vidi i u Hirstićevoj poeziji. Mediteran, shvaćen brodelovski, kao izvorište evropske civilizacije i kulture, ali i kao prostor intenzivne, skladne čovekove komunikacije s višim simboličkim entitetima (sunce, nebo, zemlja, more) bitno određuju Hristićeve pesme. Te pesme su čist ekstrakt melanholije modernog čoveka, kome nije preostalo ništa drugo nego da se samo setno seća nekadašnje veličine svojih nedosegnutih klasičnih uzora, od Homera do Getea. Pesme Hristićeve, a naročito ona antologijska, o Fedru, čine ga najmelanholičnijim srpskim piscem novoga doba. Njegov stvarni značaj i veličina tek će biti otkrivani u budućnosti, naravno, ukoliko u dobu konačno i neopozivo uspostavljenog prostaštva bude imao ko da ga čita.

U jedinom pismu koje sam dobio od Jovana Hristića, a u čijem post scriptumu stoji da je samo za četiri oka, ima i jedan stih. Hristić se, znam, neće naljutiti što ću sada taj stih obelodaniti. "Čuvaj se savršenstva, moja dušo", citira, navodno, u tom pismu, nekog nepoznatog pesnika Vava Hristić, ublažavajući napomenom da je to nešto a la Kavafi, sopstvenu, a da čiju bi drugu, čistu melanholiju, koja bi nekako da utekne od sebe, pa je, zarad nepodnošljivosti, valja drugome staviti u usta. To je Hristićev stih, naravno. Njime se, umesto epitafa, treba oprostiti od Vave. Dakle, opet: "Čuvaj se savršenstva, moja dušo". To je mogao reći samo neko ko je, u svom zemaljskom životu, a naročito u pisanju, savršenstvu neprestano težio i stalno mu se približavao. A kada ga je dotakao, duša je, nužno, umakla tamo gde je sve savršeno, u spokoj večnosti.


Mihajlo Pantić | Broj 599 | 27.06.2002 | Vreme
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Septembar 14, 2012, 02:56:49 am »

**

IZ OSTAVŠTINE JOVANA HRISTIĆA
"POZORIŠNI REFERATI: PROLOG, EPILOG I IZGUBLJENA SEZONA"



Od smrti Jovana Hristića, 20. juna 2002, prošlo je skoro dve godine. Kad prođu sve prigodne manifestacije koje prate odlazak tako izuzetne ličnosti, gotovo po pravilu postavi se i pitanje neobjavljenih rukopisa preminulog. Postoji li u skrivenom kutu radne sobe, u nekoj neuglednoj fascikli spis koji tek treba da ugleda svetlo dana i da nam kaže nešto sasvim novo, drugačije o svom autoru ili oblastima kojima se za života bavio. U ostavštini Jovana Hristića takvo traganje predstavlja gubljenje vremena, iz jednog, vrlo jednostavnog razloga: Hristić nije čuvao rukopise. Ono što je napisano bilo je pripremljeno za štampu i objavljeno, a originali uništeni. Jedini izuzetak jeste tekst koji, ljubaznošću Hristićeve supruge gospole Miše Glišić, objavljujemo u Zborniku radova Fakulteta dramskih umetnosti. O kakvom je rukopisu reč? To je zbirka pozorišnih kritika koje se bave teatarskim zbivanjima u sezoni 1991 —1992, koje je Hristić objavio u časopisu "Književnost". A onda je, sticajem raznih okolnosti čijim pojedinostima nećemo zamarati čitaoce, ova sezona "ispala" iz knjige Pozorišni referati II. Knjigu je objavio "Nolit", 1996. godine, kao poslednju od četiri zbirke pozorišnih kritika koje obuhvataju dve decenije Hristićevih referata o teatru na našim prostorima.

Na prvoj, rukom ispisanoj stranici, krupnim brojevima, zelenim flomasterom ispisano je 1991 — 1992 i podvučeno. Zelenim. Na sredini stranice, običnom olovkom, Hristić je napisao: Jedna izgubljena sezona. A dole, pri dnu, crnom hemijskom dopisao je:

Dodatak
PRONAĐENA SEZONA
1991—1992

Pogled na ovu stranicu priziva u sećanje Hristićevu kritiku beogradske pozorišne sezone 1976—77 koja ima simboličan naslov: "U traganju za izgubljenom sezonom". U ovom slučaju tekst nije izgubljen, već je naknadno napisan, pa Hristić oseća potrebu da u uvodu napiše jednu sažetu teoriju pozorišne kritike.

"Ovaj tekst ne treba čitati kao pozorišnu kritiku. Pozorišna kritika, ona prava, piše se odmah posle premijere, ili nikad više. Odmah posle premijere, što će reći kad ni piscu nije još sasvim jasno šta je napisao, ni reditelju šta je režirao, ni glumcu šta je igrao, pa ni kritičaru šta je video. Ko u toj buci i besu ume da se snađe, da shvati šta je šta i ko je ko, pa da to i napiše — taj je pozorišni kritičar. Ostali bolje da se bave nekim drugim poslom."

Uprkos opštem uverenju, Hristić je svoje pozorišne kritike pisao baš tako. Odmah posle premijere. Na jednoj klasičnoj pisaćoj mašini. Stojeći. Kao da se plašio da bi sedenje na udobnoj stolici (koja mu je u teatru bila tako važna), umanjilo koncentraciju, ili oduzelo vreme, ili dovelo do opuštanja. Dominantno osećanje koje Hristićeve kritike bude u čitaocu jeste ogromno osećanje odgovornosti koje njihov autor ima za svaki izrečen sud o bilo kojoj pozorišnoj predstavi, jer, kako sam podvlači, "ma koliko bila nesigurna trajnost njegovog teksta u godišnjacima časopisa ili novina, ili (što je ređe) u knjizi, ona je ipak veća od trajnosti pozorišta, koje odlazi u mrak, u zaborav, u ništavilo; ta, ničim zaslužena prednost pozorišne kritike nad pozorištem čini da se pozorišna kritika može najbolje definisati kao savršen zločin". Ova rečenica, izvučena iz teksta koji je Hristić naslovio sa "Mala filozofija pozorišne kritike", nalazi se na početku prve od četiri knjige pozorišnih kritika. Na kraju četvrte izložio nam je "Malu psihologiju pozorišne kritike". One jesu PROLOG i EPILOG njegovih rasprava ili referata pozorištnicima. Zato ih u ovom Zborniku ponovo objavljujemo, sa uverenjem da će nas, uz kritike "jedne izgubljene, pa pronađene sezone", podstaći da se vratimo njegovim kritikama, da zajedno sa njim sačuvamo od zaborava predstave kojih više nema. U jednoj od tri knjige koje su objavljene posle njegove smrti, knjizi simboličnog naslova O traganju za pozorištem, Hristić završava prikaz svojih pozorišnih "godina učenja" i "godina lutanja", jednom napomenom. "Pišući ovaj tekst", kaže Hristić,"ne jednom sam se zapitao : da li je sve to baš tako? Jesu li sve predstave koje se u njemu pominju bile onakve kako sam ih opisao? Možda i nisam baš uvek govorio o predstavama kakve sam gledao, nego o predstavama kakve bih voleo da sam gledao? Za književne kritičare govorimo kako su promašeni pisci ili romano-pisci; pozorišni kritičari su promašeni reditelji. Nisam siguran da se nisam umešao pomalo u režiju poneke od predstava o kojima govorim, pa je učinio gorom, a možda i malo boljom nego što je u stvari bila... Ali, ovo nije istorija, već su sećanja. Sve je manje onih koji ta sećanja mogu da opovrgnu ili potvrde."

Knjiga O traganju za pozorištem objavljena je 2002, kao knjiga br. 9 Biblioteke "Feniks" (Gradska narodna biblioteka "Zarko Zrenjanin", Zrenjanin). Pre nje izašla je iz štampe knjiga Terasa na dva mora i druge istinite priče, ("Filip Višnjić", Beograd, 2002), kao 92. knjiga u Biblioteci "Albatros". Prva ima 170 strana, druga 128. I obe su veoma lične. Možda je u njima Hristić otkrio svoju privatnost više nego u bilo kojoj pre toga, uključujući i poeziju. To je lični sud koji zahteva argumentovanu raspravu. Poslednja je izašla zbirka Hristićeve poezije, pesama koje je na engleski jezik preveo Bernard Džonson, a objavili ASWA iz Londona i srpski PEN, 2003.

U predgovoru knjige Čarls Simić piše da je "Jovan Hristić možda poslednji veliki pesnik iz Istočne Evrope koji nije poznat na Zapadu. Za njega možemo reći, kao što je Odn rekao za Kavafija, da je njegov odnos prema poesničkom pozivu bio aristokratski. Pisao je kao da su mu drevni Grci ili Rimljani savremenici. Jedan mudar čovek koji je živeo u nemirnim vremenima. Ostavio nam je pesme neobične elokvencije i velike lepote. Objavljivanje ovih prevoda predstavlja značajan događaj." Mnoge pesme u ovoj knjizi prevedene su uz pomoć autora. Bernard Džonson nije bio samo prevodilac, već i prijatelj Jovana Hristića.

U bolnicu u Sremskoj Kamenici Hristić je poneo Servantesovog Don Kihota. Od svih knjiga koje je voleo, čitao i poznavao. Zašto baš nju? Možda odgovor treba potražiti u priči Kritičarev san u Terasi na dva mora, čija je srž ironija.

Terasu na dva mora, donetu iz štamparije, položila je Hristićeva supruga Miša na njegov kovčeg. Uz jednu Homerovu knjigu.

Bernard Džonson je predao rukopis Hristićeve knjige pesama i iznenada umro, nekoliko dana kasnije. Knjigu Poems dobili su na dar oni koji su na godišnjicu Hristićeve smrti, 20. juna 2003, došli u PEN. PEN koji je toliko voleo zato što je "klub, a ne udruženje", kako je često govorio.

Objavljivanjem teksta izgubljene sezone završiće se štampanje svih neobjavljenih rukopisa Jovana Hristića. Osim beleški za predavanja koje nikada nije želeo da objavi, smatrajući ih samo beleškama. "Ne znam staro grčki, ne mogu to da objavim", govorio je. Neka tako i ostane.


Vesna Jezerkić

[postavljeno 13.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Novembar 15, 2012, 03:51:09 pm »

*

ZRELO LETO JOVANA HRISTIĆA


Homer i podne na Mediteranu samo u njegovoj poeziji i esejistici mogu biti istovetne činjenice, napomenuo je Aleksandar Jovanović na naučnom skupu posvećenom Hristiću





Dvodnevni naučni skup posvećen pesniku i "modernom klasicisti Jovanu Hristiću", juče je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu otvorio prof. dr Aleksandar Jovanović.

Prema njegovim rečima, ovo je deseti naučni skup u seriji "Poetička istraživanja", a drugi u okviru projekta "Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka".

— Okrenut klasičnim izvorima, antičkoj književnosti i filozofskoj misli, srpskoj klasičnoj i modernoj poeziji, u širokom rasponu od Jovana Sterije Popovića do Vaska Pope i Ivana V. Lalića, kao i modernoj evropskoj poeziji i posebno Konstantinu Kavafiju, Polu Valeriju i T. S. Eliotu, Jovan Hristić je ostvario obimom neveliko, ali složeno i uticajno pesničko delo — rekao je Jovanović.

Prema rečima profesora Jovanovića, Jovan Hristić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina, knjigom "Dnevnik o Ulisu" (1954), i od početka je vodio specifičan dijalog sa poezijom i kulturom, posebno antičkom.

— Ne skrivajući svoju učenost i, možda se može reći, nadmoć nad neposrednim iskustvom, ali i dajući bitan prilog istoriji jedne nove osećajnosti, umnogome slične onoj koju susrećemo u pesmama Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića i Borislava Radovića, Jovan Hristić je bio pesnik velikih tema i njima primerenog tona, zaljubljenik u puni doživljaj čulnoga sveta. Homer i podne na Mediteranu samo u njegovoj poeziji i esejistici mogu biti istovetne činjenice, napomenuo je Jovanović, dodajući da je to i razlog zbog kojeg je Hristić od samih početaka smatran modernim klasicistom.

Pročitani referat mr Dragana Hamovića odnosio se na poetiku Jovana Hristića između avangardnih i klasičnih težnji.

— U osnovi Hristićeve poetike ostao je do kraja jedan temeljni, svakako i produktivni, unutarnji konflikt, koji je doprineo dinamici njegove ukupne književnosti. To je sukob između vernosti klasičnim, pouzdanim merilima i sklonosti ka specifičnoj vrsti poetike osporavanja i razvrgavanja zatečenih tradicijskih poredaka. Hristić je ujedno problematizovao radikalno i dogmatsko, a nadasve destruktivno naličje moderne književnosti, kao i nekritičku promociju njenih nestabilnih merila koja, u krajnjem ishodu, prete da relativizuju svaki vrednosni poredak do besmisla, deo je Hamovićevog referata.

Profesor dr Aleksandar Petrov govorio je juče o kosmosu i istoriji u Hristićevoj poeziji, ukazujući na to da je kod Hristića prostor sobe svojevrsni kosmos, prema onome "more je oko nas, a soba je u nama", kao i na to da se kod Hristića antička ideja kruga odnosi na to da sve počinje od nas i da se vraća nama. Petrov je primetio da je ono što je kod Kavafija kretanje, kod Hristića je zaustavljanje u jednom zrelom trenutku leta, sklopljenim skazaljkama podneva, u sadašnjosti.

Danas će na dnevnom redu ovog naučnog skupa biti izlaganja prof. dr Leona Kojena, doc. dr Slađane Jaćimović, prof. dr Tihomira Brajovića, mr. Bojana Čolaka, prof. dr Bojane Stojanović-Pantović i drugih.


M. Vulićević | 6.10.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Februar 24, 2013, 03:35:15 pm »

*
JOVAN HRISTIĆ (1933—2002):


RETKA MERA

Duhovno proistekao iz svoga veka, podržan znanjima mnogo starijim, uspeo je Jovan Hristić da svoju epohu nadraste, uspeo je da piše pesme istinito, jasno, a duboko, okružen zbrkanim svetom i površnim ili nerazgovetnim idejama, sve beznadežnije otkinutim od života

Navršilo se deset godina od smrti Jovana Hristića, značajnog pesnika i jednog od vodećih esejista srpske književnosti, višestranog pregaoca u pozorištu, kao i znalca što je kao urednik i prevodilac uveo u našu kulturu podugi niz nezaobilaznih teorijskih i pesničkih dela proteklog veka. Beležimo i pola veka od objave pesme "Fedru", po kojoj svakako ostaje zapamćen. Hristić je, u doba svakojake pometnje, primer autora nasušne mere i ravnoteže.
 
UZVIŠENA MUDROST

"Modernizam ističe iz jedne iluzije i on predstavlja jednu iluziju, iluziju kidanja sa tradicijom, i to ga osuđuje da ili lebdi u praznom, ili da bude besmislen pošto je kidanje sa tradicijom u većini slučajeva samo izgovor da se pišu besmislice", pisao je daleke 1956. godine Jovan Hristić, čija suštinska pripadnost moder­nim tokovima ne može biti sporna. A iza opisane lažne i neupitne "modernističke" zastave zaklanjaju se do dan-danas toliki slučajni i bezizgledni, koji bi još da budu etalon ili sudije za vrednosti, uspostavljene ranije ili skorije. Ličnosti kao što je bio Hristić, koji "ne mute vodu da ne bi izgledala dublja", i nama i svetu danas nedo­staju ili su zaglušeni bučnim i smutnim glaso­vima. Sre­ćom, možemo čitati napi­sano. A pre ostaloga, svako malo nam se navraćaju u svest reči s početka pesme "Fedru" — stihovi koje kao da izgovaramo mi današnji, o našem aktuelnom "tavnom času": "živeli smo / u vreme­nima sasvim očajnim. Od tragedije / Pravili smo komediju, od komedije tragediju." Sasvim očajni ili pak pomireni, svedoci smo, pa i voljni ili nevoljni saučesnici razdoblja kada se ubrzana relativizacija vrednosti pretvorila u opasnu inverziju, kada se obrnulo naglavce mnogo šta na čemu počivaju vajkadašnja duhovna stremljenja, pojedinačna i zajednička.
 
Jovan Hristić u "Fedru" navodi i ključne reči svoje ukupne knji­ževne i umne akcije: "ozbilj­nost, mera, mudra uzvišenost, uzvišena mudrost". Od časa dosti­zanja pune autorske zrelosti (a to je upravo početak šezdesetih godina) malo ko je, u inače toliko pretencioznoj knji­ževnosti dvadesetog veka, delao s tolikom eru­ditnom podlogom i pročišćenim sen­zi­bili­tetom, otvoren za savremene pojave koliko i za vredno­sti iz opšte i naci­onalne tradi­cije. Tra­diciju je Hristić, za sebe i potrebe svoga dezorijentisanog nara­štaja, nanovo otkrivao — pogotovo njene marginalizovane delove, usred epohe čija je matica ubrzano donosila i odnosila nevrednosti i vrednosti, nasle­đene i nove. Otkriće magistral­nog marginalca evropske moderne poe­zije, pesnika moderne Aleksandrije Konstantina Kavafija — značilo je i Hris­tiću pot­vrdu da je moguće ostvariti željenu i preglednu sintezu.
 
Upo­redo sa stihovima, Hristić od svojih početaka piše i eseje o opštim i epohalnim pitanjima poe­zije, tada mladalački ambiciozno pos­tav­ljene i podr­žane lektirom iz onovremene anglo­sak­sonske i francuske knji­ževne misli. To mu omogućava brzu afirmaciju u sredini žednoj kvalitetnih esejis­tičkih gla­sova, ali pes­niku Hristiću ujedno čini izvesne teškoće sa kojima se trebalo boriti. Naime, pohvale Hristiću esejisti, u prvoj dece­niji njegovog autorskog prisu­stva, bile su kod nekih kritičara pogodan uvod u opre­zno osporavanje ili makar rezervu prema njegovoj poe­ziji. Ali, Hristi­ćeva poezija učestvuje u promenama dominantnog poe­tičkog modela srpske poezije, tako da nije slučajno što je — tada veoma provoka­tivna i stoga ospora­vana — "Antolo­gija srpskog pesniš­tva" Mio­draga Pavlo­vića (1964) završa­vala baš pesmom "Fedru", objav­ljenom neposredno pre antolo­gij­skog pogleda na celo­kupnu srpsku pesni­čku tradi­ciju, počev od dvana­estog veka i Svetoga Save — pa do Jovana Hri­stića, poetički tek defi­nisanog autora.
 
VARVARI SU VARVARI
 
Posle "Aleksandrijske škole" Hristić je prividno napustio poeziju i okre­nuo se esejistici, posebno drami i pozorištu, što je moglo navesti na zak­ljučak da su imali pravo tumači koji su isticali prvenstvo njegove ese­jisti­čke u odnosu na pesni­čku vokaciju. Pomalo neočekivan povratak Jovana Hristića u poeziju posle čet­vrt veka, zbirkom "Stare i nove pesme" (1988), našao je daleko pripremljeniji teren za kona­čnu valorizaciju ovoga pesnika u pripadajućem poetičkom kontek­stu, autora još od ranije svrstanog u vrh srpske književne i pozorišne esejis­tike i uvaženog kao dram­skog pisca. Povratak stihovima bio je definiti­van i suveren, odande gde je pesnički zastao u "Aleksandrijskoj školi", ali za dve i po decenije pre­sabra­nim i staloženim, životno osenčenim iskustvom. U sadej­stvu pesničkog i esejističkog (pro­gram­skog) rada čitave jedne modernističke genera­cije (u kojoj je i Hristićev udeo više nego primetan) prevladao je potpu­niji i uravnoteže­niji knji­ževni pore­dak, u savreme­no­sti kao i pri pogledu na prošlost. Sasvim prema mehanizmu opi­sanom kod Tomasa Sternsa Eliota, čiju je misao o pesništvu i pes­ničkoj tra­diciji Hristić, od svojih knji­ževnih poče­taka, svesrdno prihvatio.
 
Pre nego što se poeziji vratio Jovan Hristić objavljuje teo­rijsku knjigu "Oblici moderne književnosti" (1968), intelektualno smelu, temeljito datu i dosledno vođenu sintezu, s veoma kritički postavljenom perspektivom u odnosu na domete i dalje puteve književne umetnosti. On tada otvo­reno postavlja pitanje kojeg se mnogi umni savre­menici klone, pitanje pouzdanog merila vredno­sti. "Verujem da je herojsko doba moderne književnosti, u kojem nas je svaki tekst što bi se pojavio zadivljavao pre svega svojom novinom, uglavnom pro­šlo" — reči su iznesene još u predgovoru "Oblika moderne književnosti": "U isto­riji književnosti nastupio je čas kada moderna knji­žev­nost — kao i knji­žev­nost bilo kog dru­gog razdoblja — mora biti pro­suđi­vana i nešto ozbiljnijim merilima, i pitanje više nije u tome koliko se ona raz­likuje od književnosti koju nazivamo tra­dicio­nalnom ili klasičnom, već u tome koliko je ona u stanju da zauzme svoje mesto u velikom nizu stilskih raz­doblja koji počinje sa Antikom." Ovako odlu­čno, prob­lem može posta­viti samo otvoreni, nedogmat­ski um uronjen u tokove epohe kojoj pripada, ali koji celinu tradicije upošljava za pouzdanije odme­ra­vanje dokle smo sti­gli u našem vre­menu.
 
Nove pesme u zbirci "Stare i nove pesme", pisane osamdesetih godina, označavaju pomeranje težišta sa kulture na domen intime, sa posredovanih i slojevitih saz­nanja na neposredne osete i osećanja, na realnost trenutaka transcendentne lepote koju čulno otkrijemo — nas­pram obrazaca lepote oličenih u klasič­nim idealima na koje se isprva osla­njao. Pos­lednji stihovi, objavljeni pred kraj života i posthumno, gotovo zadobijaju izraz dokumen­tarnog svedo­čenja o sumornom i sumirajućem dobu, kada su sva velika vero­vanja i sve zablude pro­šli i postali nevažni, a zna­čaj dobijaju odblesci efemernih, najli­čnijih rea­lija, divnih "opštih mesta" sop­stvenog prohuja­log života. Ono što je nekada činilo "život načinjen od sitnica" i ostalo neizbri­sano u memo­rijskom fondu što se prazni, načas biva, u viziji lirskog sub­jekta, ubed­ljivo pre­težnija stvar­nost od one što se događa u starosti, pri vitalnom zala­sku, da bi se napo­kon i to pretvorilo u fikciju pred mračnim predosećanjem skorog kraja. I sve to Hris­tić nestilizovano, ogoljeno beleži, i njegovi pred­smrtni stihovi nose snagu dokumenta, svedočan­stva, u izrazu koji po dubini miri opozitne klasične i avan­gar­dne težnje po zajedničkom momentu: dovođenju poezije u krug bitnih egzis­ten­cijalnih akata, ne ostajući tek samodovoljna delatnost u jeziku. A sve­dočenju onoga što jeste poe­zija oduvek teži, ali retko uspeva da se toj meti pri­makne. Nije bio sklon buci s kraja veka, ali je ipak napisao pesničku repliku ironičnom Kavafiju da "varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje" u godinama kada je vrhunilo bezakonje nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji u državi otuđenoj, a u ratnim godinama posle raspada takve države zapisuje sledeće stihove: "Stvari se ponavljaju u zastrašu­juće pra­vil­nim razmacima. / Mrtvi ustaju, ubijaju žive, pokopana carstva vaskrsavaju, / davne mržnje nisu zaboravljene: samo su čekale svoj čas." ("Tri ratne pesme") Napisao je ukratko šta je imao — ali je napisao.
 
Duhovno proistekao iz svoga veka, podržan znanjima mnogo starijim, uspeo je Jovan Hris­tić da svoju epohu nadraste. Ostvario je i neobičan pesnički pod­vig, uspeo da piše pesme u pris­nom dosluhu sa elementarnim stvarima sveta i činjenicama sopstvenih dana i godina, istinito, jasno, a duboko, okružen zbrkanim sve­tom i površnim ili nerazgovet­nim idejama, sve bezna­dež­nije otkinutim od života.


Piše Dragan Hamović | 21.06.2012. | Pečat
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: