Oskar Davičo (1909—1989)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Oskar Davičo (1909—1989)  (Pročitano 21428 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 19, 2010, 01:30:40 am »

**





OSKAR DAVIČO
(Šabac, 18.01.1909 — Beograd, 01.10.1989)

Naš poznati književnik Oskar Davičo rođen je u Šapcu, 18. januara 1909. godine, u činovničkoj porodici. Otac mu je bio knjigovođa, socijalista po ubeđenju i ateista, a majka, za sve koji su je poznavali, prava lepotica i smerna supruga i domaćica.

Sklanjajući se iz Šapca tučenog neprijateljskom artiljerijom, porodica je pešice, ili na rasklimatanim fijakerima, preko Valjeva, Čačka, Kruševca i Zaječara, privremeno utočište našla u Negotinu. Tu je, mada još dečak, dobro zapamtio pesmu pijanih đaka — vojnika koji su se spremali da ginu i do ničeg im više nije bilo stalo.

Prva interesovanja za poeziju, taj čudesni sklad reči, možda i nesvesno, u njemu su probudili ujak i tetka Ana, najmlađa majčina polusestra. Slušajući kako tetka Ana sugestivno izgovara stihove "jeste li mi rod, siročići mali", Davičo se seća reakcije koju su u njemu izazvali: "...ja sam se sećao graničarskih šamara i drugih batina i nepravdi, krivih udžerica, Duvaništa i pregažene noge jedne devojke koja je pala sa brda sanduka pod vagon baš kad su ga radnici gurali u etivažu... Svaka reč koju je tada izgovorila tetka Ana značila je sto puta više nego li sve što je ikada ranije meni reč značila...".

Osnovnu školu je završio u Šapcu, da bi potom postao đak Šabačke gimnazije. U to vreme naročito je voleo da gleda filmove, čita narodne junačke pesme i sam piše stihove, ali od toga, nažalost, ništa nije sačuvano. Istovremeno, pošto se pročuo kao "literata", često je, po sopstvenim rečima, "škrabucao po narudžbini razrednih švalera, uglavnom doslednih ponavljača, pišući njinim cicama ljubavna pisma, u prozi ili u stihovima... .

Školovanje u višim gimnazijskim razredima nastavio je u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Dotle primeran đak, iznenada je, u šestom razredu, bio isključen iz Gimnazije. Profesoru jugoslovenske književnosti došao je do ruke časopis Okno, čiji je jedini broj Davičo izdao zajedno sa školskim drugovima Đ. Jovanovićem i Đ. Kostićem. Profesoru je zapao za oko Davičov prilog u kome se pita "na koga je ličio bog ako je stvorio po svom obličju čoveka..." Mladalačko filozofiranje koštalo ga je isključenja iz škole, ali se ono pokazalo kontraproduktivnim; kad su njegovi drugovi završili sedmi razred, Davičo je, 1926. godine, privatno već položio i sedmi i osmi i stekao matursko svedočanstvo sa 17 godina.

Iste 1926. godine, sedamnaestogodišnji Davičo se obreo u Parizu, gde započinje studije romanistike na Sorboni. Otac ga je snabdeo novcem koji je bio dovoljan samo za dvomesečni letnji kurs. Zato je u Parizu radio kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi, priučeni šuster i zabavljač mladih i vremešnijih dama. Počeo je da posećuje i mitinge Komunističke partije Francuske. Rezultat dvogodišnjeg boravka u Parizu, što se studija tiče, nije bio uspešan — nijedan ispit nije ni prijavljen, a kamoli položen. Zato Davičo u svom stilu kaže: "Znam gde se nalazi... otišao sam više puta na Sorbonu."

Po dolasku u Beograd upisao se, 1928. godine, na Filozofski fakultet, grupa za francuski jezik i književnost. O svojim ekspresnim studijama Davičo jednostavno kaže: "Diplomirao sam s desetkama za godinu i po. Više zahvaljujući neznanju šefa katedre negoli svom znanju."

Nakon diplomiranja 1930. godine, postavljen je za profesora francuskog jezika i jugoslovenske književnosti u Šibeniku. Prvi čas održao je u osmom razredu, u kome su samo tri devojke i dva mladića bili mlađi od njega. Zbližio se i sprijateljio sa svojim đacima toliko da su zajedno pili, plivali, pevali "i zlo ne mislili ljubakajući se sa nekim sestricama". Oteran je iz Šibenika posle tri meseca, da bi odmah dobio mesto honorarnog nastavnika u Prvoj beogradskoj gimnaziji, onoj istoj iz koje je isključen 1925. godine.

Godine 1931. dobio je profesorsko mesto u Bihaću gde je, za nekoliko meseci, startujući od nule, uspeo da stvori Sreski komitet KPJ, čiji je bio izabrani sekretar, i organizaciju sa više od 80 članova. Uhapšenje 31. maja 1932. godine, pošto ga je provalio jedan od članova Mesnog komiteta KŠ. Sud za zaštitu države osudio ga je na pet godina robije, koju je izdržao u Lepoglavi i u Mitrovici. Seća se kako je batinaš Vujković cepao list po list njegovih neobjavljenih pesama, a bilo ih je za dve zbirke.

Na robiji je napisao roman Detinjstvo, koji nije sasvim završen. Nažalost, rukopis je nestao prilikom Davičovog prebacivanja iz Lepoglave u Mitrovicu 1935. godine.

Po izlasku sa robije, 1937. godine, živi u Beogradu, gde je jedan od urednika časopisa Naša stvarnost.

U širokoj provali u Beogradu 1938. godine ponovo je uhapšen, ali i "pušten omaškom". Morao se smesta skloniti iz Beograda, pa je otišao na Kopaonik, kod oca jednog svog prijatelja, profesora u penziji. Tu je, na koti 1440, za dva dana napisao ciklus pesama Hana, Srbiju i još neke iz kasnije zbirke Višnja za zidom.

Već 1939. godine, po nalogu više partijske veze, morao se prebaciti u Zagreb, gde je imao manje zaduženja i više slobodnog vremena. Po nagovoru Krleže i Bogdanova, kojima je odneo na uvid Hanu, počeo je da piše roman o robijaškom životu. Završio ga je u martu 1941. godine i odneo u štampariju, "ali kraljevina propade početkom aprila. S njom i moj roman..."

Ilegalni partijski zadaci ga odvode u Split gde je ubrzo, na nečiju dostavu, bio uhapšen u avgustu 1941. godine. U policiji ljudi su se, u dva reda, s karabinjerima između njih, polako približavali stolu za kojim su dva crnokošuljaša zapisivali imena i uzimali generalije. Procenivši da će to za njega biti povoljnije, ili birajući od dva zla manje, u trenutku se iz reda u kome su bili komunisti prebacio u red u kome su bili Jevreji. Crnokošuljašu za stolom pružio je rukom popunjenu ćiriličnu legitimaciju, a ovaj je, ne primetivši da se radi o ćirilici, njegovo ime "preveo" na latinicu i u spisak uhapšenih Jevreja uneo ime Ostap Daburo. Tako ispade da mu je, u sred ustaške Hrvatske, ćirilica spasla život, jer su agenti dolazili i tražili Oskara Daviča, ali ovoga na spisku uhapšenih nije bilo.

Sproveden je u italijanski logor za Jevreje na Korčuli, a odatle u internaciju u Lombardiju. U toku 1942. godine odatle je dva puta bezuspešno pokušao da pobegne, što je prouzrokovalo "dva solidna batinanja". Treći put, 1943. godine, bekstvo mu pođe za rukom. Italijom su još uvek vladali fašisti, ali se drumovima kretao veliki broj dezertera, begunaca, švercera, ili jednostavno uplašenih i gladnih ljudi. "Pola Italije prosulo se na puteve i staze van glavnih komunikacionih linija. Sem u dva maha, za svih tih mesec i više dana nisam sreo patrole. A i tad — pravile se da nisam sumnjiv" — zapisaće kasnije Davičo.

Preko Monte Gargana uspeo je nekako da se domogne Dalmacije. Konačno je bio među partizanima. Stupio je u Prvu proletersku brigadu, sa kojom je, kao borac ili član agitaciono-propagandnog odbora, prošao Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, pa opet preko Tare na Durmitor. Do oslobođenja zemlje put ga je vodio na Vis, gde je dvadesetak dana radio u Pres birou, pa Valjevo, a onda opet sa brigadom pravcem Aranđelovac-Beograd, do oslobođenja srpske prestonice i zemlje.

U oslobođenom Beogradu radi prvo u novoosnovanom Tanjugu da bi, mesec dana kasnije, prešao u Borbu. Odatle je, na sopstveni zahtev, novinarsku karijeru nastavio u Glasu, 1945. godine. U nedostatku novinarskog iskustva radilo se i po 18 sati dnevno. Kao novinar, Davičo je išao u Nirnberg na suđenje Geringu i drugim ratnim zločincima, bio je u Trstu u vreme ankete Ujedinjenih nacija, i u Grčkoj, među Markosovim partizanima. Pošto je, 1947. godine, objavio putopis sa puta u Grčkoj, napustio je novinarstvo i potpuno se posvetio književnom stvaralaštvu. Od tada je živeo u Beogradu radeći kao profesionalni književnik.

Bio je član uredništva časopisa Nova misao 1953. i 1954. godine, a od 1955. je jedan od urednika Dela.


Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.

Fotografija: Čačak

[postavljeno 12.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 19, 2010, 01:31:44 am »

**

OSKAR DAVIČO


BIBLIOGRAFIJA

Davičo je počeo da piše i da objavljuje svoje radove još u gimnazijskim danima. U trenucima inspiracije pisao je veoma brzo i ispostavilo se da je izrastao u veoma produktivnog pisca. Pisao je i poeziju i prozu; pisao je pesme u prozi, pesme, reportaže, poeme, eseje, putopise, romane, filmske scenarije i knjige snimanja. Među četrdesetak objavljenih knjiga je 15 knjiga pesama i 10 romana. Njegovi agilni i prilježni bibliografi konstatovali su da je objavio, zaključno sa 1967. godinom, oko 540 bibliografskih jedinica. Svoje brojne radove objavljivao je u sledećim listovima i časopisima: Okna, Beograd (1925), Tragovi, Beograd (1928-1929), Nemoguće, Beograd (1930), Naša stvarnost, Beograd (1937-1939), Kultura, Zagreb (1938), Pečat, Zagreb (1939-1940), Slobodna misao, Toronto (1939), Žena danas, Beograd (1939), Slobodna reč, Pitsburg (1944), Borba, Beograd (1945, 1947, 1949, 1952-1953, 1957-1967), Glas NFS, Beograd (1945-1947), Trideset dana, Beograd (1946-1947), Naša književnost, Beograd (1946), Ilustrirani vjesnik, Zagreb (1946-1950), 20. oktobar, Beograd (1946), Srpska riječ, Zagreb (1946), Glas Istre, Rijeka (1946), Književnost, Beograd (1947, 1949-1950, 1952, 1959), Rad, Beograd (1947, 1958-1959, 1963), Riječki list (1947), Narodna armija, Beograd (1947), Omladinska pozornica, Beograd (1947), Omladina, Beograd (1947, 1952-1953), Oslobođenje, Sarajevo (1947, 1953, 1956-1960), Front slobode, Tuzla (1947), Književne novine, Beograd (1948, 1952, 1955, 1957, 1959, 1965), Omladinski pokret, Cetinje (1948, 1956), Slobodna Dalmacija, Split (1948), Film, Beograd (1948, 1950, 1952), 29. novembar, Kraljevo (1948), Srednjoškolac, Zagreb (1948), Pioniri, Beograd (1948), Zora, Beograd (1948, 1953), Duga, Beograd (1948), Glas Slavonije, Osijek (1948), Letopis Matice srpske, Novi Sad (1949, 1958), Radnica, Beograd (1949-1950), Slobodna Vojvodina, Novi Sad (1949, 1952), Kulturni život, Beograd (1950-1951), Mladost, Beograd (1950-1951, 1956-1959), Crvena zvezda, Beograd (1950), Narodna milicija, Beograd (1950), Narodna armija, Beograd (1950-1951,1953,1964), Omladina, Beograd (1951), Politika, Beograd (1951, 1955-1957, 1959, 1963-1964), Front, Beograd (1951, 1953, 1966), Krila armije, Zemun (1951), Oktobar, Beograd (1951), Nin, Beograd (1952-1957, 1959, 1963-1965), Jugoslavija, Beograd (1952, 1957), Deklamator, Beograd (1952), Radnik, Beograd (1952-1953), Zadruga, Beograd (1952), Dečja slobodna Vojvodina, Novi Sad (1952), Narodna odbrana, Beograd (1952), Svedočanstvo, Beograd (1952), Revija, Beograd (1952), Narodni student, Beograd (1952), Naprijed, Zagreb (1952), Almanah, Beograd (1952, 1957-1959), Međunarodna politika, Beograd (1952, 1958), Graničar, Beograd (1953, 1959), Narodni borac, Sarajevo (1953), Nova misao, Beograd (1953-1954), Student, Beograd (1953, 1957, 1959), Beogradske novine, Beograd (1953-1954), Republika, Zagreb (1953), Narodna pozornica, Sarajevo (1954), Rad JAZU, Zagreb (1954), Vidici, Beograd (1955, 1959, 1961), Naš vesnik, Beograd (1955), Delo, Beograd (1955-1963, 1966-1967), Polja, Novi Sad (1955, 1958-1961), Jedinstvo, Priština (1955, 1965), Prizma, Zemun (1956), Problemi, Zagreb (1956), Zadružni kalendar, Beograd (1956), Prosvjeta, Zagreb (1956, 1961), Dubrovnik (1956), Naša štampa, Beograd (1956), Vjesnik, Zagreb (1956, 1966), Invalidski list, Beograd (1956, 1959), Jugoslovenski radio, Beograd (1956), Novosadski dnevnik, Novi Sad (1956), Hrvatska riječ, Subotica (1956), Izraz, Sarajevo (1957-1958), Večernji vjesnik, Zagreb (1957), Dnevnik, Novi Sad (1958-1959, 1965), Odjek, Sarajevo (1958, 1964), Susreti, Cetinje (1958-1959), Rudar, Beograd (1958), Budućnost, Beograd (1959), Lokomotiva, Beograd (1959), Pobjeda, Podgorica (1959), Zrenjanin (1959), Indeks, Novi Sad (1959), Polimlje, Prijepolje (1959), Zmaj, Beograd (1959), Rukovet, Subotica (1959), Kolektiv, Bor (1959), Žena, Zagreb (1959), Književna kritika, Zagreb (1959), Lovačka revija, Beograd (1959), Mladost, Niš (1959), Svetlost, Kragujevac (1959,1963), Subotičke novine (1959), Večernji list, Zagreb (1959), Naša reč, Leskovac (1959), Urnebesnik, Beograd (1960), Ibarske novine, Kraljevo (1960), Telegram, Zagreb (1960, 1964), Pioniri, Beograd (1960), Bagdala, Kruševac (1960, 1963), Železničke novine, Beograd (1960, 1964), Sremske novine, Sr. Mitrovica (1961), Stihovi i rafali, Beograd (1961), Glas dece Podrinja, Šabac (1961), Krajina, Bihać (1961), Glas omladine, Niš (1962), Beogradska nedelja (1962, 1964), Naši dani, Sarajevo (1962), 4. jul, Beograd (1962-1963), Forum, Zagreb (1962), Zbornik o Miroslavu Krleži, Zagreb (1963), Komunist, Beograd (1963, 1965), Gledišta, Beograd (1964), Naš kolektiv, Kruševac (1964), 13. maj, Beograd (1964), Dnevnik socijalizma, Zagreb (1965), Vjesnik u srijedu, Zagreb (1965), Svet, Beograd (1965) i Savremena poezija, Beograd (1966).

U svojim ranim godinama Davičo se bavio i prevodilačkim radom. Preveo je Horabinove Osnove ekonomske geografije 1935. godine; roman Budenbrokovi Tomasa Mana, sa nemačkog, zajedno sa Ognjenom Pricom, 1938. godine, i romai Uzorana ledina Šolohova, sa ruskog, 1940. godine.

Iz veoma obimnog književnog opusa Oskara Daviča izdvajamo sledeća značajnija književna ostvarenja:


  • Anatomija /pesme u prozi/, Beograd, 1930.
  • Pesme, Beograd, 1938.
  • Među Markosovim partizanima /reportaža/, Beograd, 1947.
  • Do pobede /filmski scenario/, Beograd, 1948.
  • Zrenjanin /poema/, Beograd, 1949.
  • Dečak Mita /knjiga snimanja/ — napisali O. Davičo i R. Novaković, Beograd, 1950.
  • Višnja za zidom /pesme/, Beograd, 1950.
  • Hana /pesme/, Zagreb, 1951.
  • Poezija i otpori /esej/, Beograd, 1952.
  • Pesma /roman/, Beograd, 1952.
  • Čovekov čovek /pesme/, Beograd, 1953.
  • Nastanjene oči /pesme/, Beograd, 1954.
  • Flora /pesme/, Beograd, 1955.
  • Beton i svici /roman/, Beograd 1956.
  • Radni naslov beskraja /roman/, Beograd, 1958.
  • Pesme, Beograd, 1958.
  • Kairos /pesme/, Beograd, 1959.
  • Tropi /pesme/, Beograd, 1959.
  • Pre podne /eseji/, Novi Sad, 1960.
  • Crno na belo /reportaža/, Beograd, 1962.
  • Generalbas /roman/, Beograd, 1962.
  • Sunovrati /pesme/, Novi Sad, 1963.
  • Ćutnje /roman/, Bograd, 1963.
  • Gladi /roman/, Beograd, 1963.
  • Snimci /pesme/, Beograd, 1963.
  • Tajne /roman/, Beograd, 1966.
  • Bekstva /roman/, Begrad, 1966.
  • Trg M /poema/, Beograd, 1968.
  • Zavičaji /roman/, Beograd, 1971.
  • Ritual umiranja jezika /esej/, Beograd, 1971.
  • Pročitani jezik /zbirka pesama/, Beograd 1972.
  • Telo telu /zbirka pesama/, 1975.
  • Veverice — leptiri ili nadopis obojenog žbuna /zbirka pesama/, 1976.
  • Reči na delu /poema/, Beograd, 1977.
  • Misterije dana /zbirka pesama/, Beograd, 1979.
  • Pod — tekst /esejistički i polemički tekstovi/, 1979.
  • Gospodar zaborava /roman/, Beograd, 1980.

Davičo je i autor Pesme udarnika, 1951. godine, na čije stihove je muziku napisao Oskar Danon i koja se svrstala u red popularnih kompozicija. Roman Pesma dramatizovali su, u dva dela, P. Ugrinov i M. Milankov. Dramatizovano delo igrano je i u brojnim pozorištima u Beogradu, Novom Sadu i u u nutrašnjosti.

Davičova dela prevođena su na brojne strane jezike: na albanski (Pesma), arapski (Među Markosovim partizanima i Pesma), češki (pesme), engleski (Radni naslov beskraja, Pesma i pesme), esperanto (odlomci romana Pesma i pesme), francuski (Anatomija, odlomci romana Beton i svici, Pesma i Radni naslov beskraja), holandski (šest pesama), mađarski (Među Markosovim partizanima, odlomci poeme Zrenjanin, roman Beton i svici, odlomci romana Pesma i Gladi, pesme i eseji), nemački (Među Markosovim partizanima, Pesma, odlomci romana Beton i svici, pesme), poljski (Među Markosovim partizanima, Hana), rumunski (Srbija, Hana, Flora, odlomci poeme Zrenjanin i odlomci romana Beton i svici), ruski (Beton i svici, pesme), slovački (Među Markosovim partizanima, izbor pesama), slovenački (Među Markosovim partizanima, Beton i svici, poema Zrenjanin, Crno na belo, Srbija, pesme), italijanski (odlomci romana Beton i svici, pesme), i turski jezik (odlomci romana Pesma i izbor pesama).

Davičo je bio član Udruženja književnika Srbije. Njegova dela, koja su doživela veliki broj izdanja, zastupljena su u brojnim zbirkama i antologijama.

Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja: Nagrada Ministarstva prosvete NR Srbije za pesmu o Svetozaru Markoviću, Nagrada Savezne vlade za reportažu Među Markosovim partizanima 1947. godine, Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost FNRJ, u martu 1948, takođe za reportažu Među Markosovim partizanima, Nagrada Vlade FNRJ, u decembru 1949, za poemu Zrenjanin, Nagrada Saveza književnika Jugoslavije za najbolje delo u 1952. godini, (roman Pesma), NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman u 1957. godini (Beton i svici), Oktobarska nagrada grada Beograda 1958. godine za roman Radni naslov beskraja, Zmajeva nagrada za poeziju 1959. godine, NIN-ova nagrada kritike za 1964. godinu (roman Gladi) i NIN-ova nagrada kritike za 1965. godinu (roman Tajne).

Oskar Davičo je umro u Beogradu, 1. oktobra 1989. godine.


Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.

[postavljeno 26.11.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 19, 2010, 01:32:14 am »

**

BELEŠKA

Dan: 18. januar — kamen je pucao,

Godina: — 1909, neistorijoka, mirnodopska, 30 dinara mesečno.
 
Rodno mesto: — U Šapcu, na granici, osećao se valjda isto toliko snažno kao i drugde Zov Nepoznatog. Ali tamo se ranije no igde odzivalo na taj poziv. U četvrtoj godini pokušao sam prvi put da pobegnem od kuće. Bez pasoša, kao i ostali Šapčani. Ali oni su, krijumčareći, prebacivali u Austriju onaj čuveni duvan bajinovac i vraćali se odande sa šoljicama za srpsku kafu, loptama ili lutkama za srpsku decu, modnim žurnalima za srpske gospojce i receptima prolećne torte ili hladnog koha za mamu. Ne znam šta sam hteo da odnesem, sa čime da dođem roditeljima. S finansima, graničarima, obaveštajcima, tajnim agentima, kojih je mnogo bilo, Šapčani su se srdačno zdravili samo u kafani kod Pariza, gde je moj tata obično igrao karte s pop-Savom; ja tamo nisam zalazio.
 
Zato, ono što je mnogim mojim sugrađanima polazilo za rukom — meni nije. I drugi put su me žandari vratili kući s granice.
 
Otac: grlat, radoznao, zabadao je nos svud i u sve, a na moju sramotu i užas, imao je naviku da nasred ulice glasno zapodeva razgovore o najtugaljivijim ličnim i tuđim problemima. I to isključivo s nepoznatim svetom! Uživao je da se ispoveda i sluša ispovesti. A lično prokrijumčarenim brkovezom peglao je povazdan svoje spiralne, surove brkove. Skidao ih je jedino u kafani i putem od kuće do nje. Po zvanju — činovničić; po činu — kaplar (tri rata, tri rane, dve vrlo teške); po poeziji — sve se kunem i preklinjem neću piti rujna vina; po piću — karakter, trošio je ljutu rakiju isključivo, mogao je i meku; po ubeđenju — socijalista; po funkciji u partiji — četvrti od crvene zastave svakog Prvog maja; po uzrečici — pop išao po crkvi*; po nadimku
 — bezbožnik.
 
Mama — naprotiv: lepotica! Ali vrlo tužna. I još tiša. Nikad nije izgovorila rečenicu što bi počela sa ne; mislila je poslušno, slažući se: "Dobro, kako 'oćeš!" Ruka — meka, mala. Usne — ujutro bez šminke — skoro bele. Pre podne — u kuhinji, po podne — gosti, rano ujutro — pijac. Specijalitet: slatko od bundevinih rezanaca s medom, kasnije — hladan koh. Opsesija: nema zimnice bez pekmeza od šljiva! U kući nije bilo nijedne knjige. Niko ih nije donosio ni iz pozajmne biblioteke: "Samo nered prave, a romani su ionako — gluposti, pesme — izmotacije."
 
Prva pesma: — U trpezariju smo ušli na prstima mlađi brat i ja. Seli smo odmah ispod stola pokrivenog mekim pokrivačem do poda. Tamo, u mraku, izvadio je svaki iz džepa po šiljati nož, po glavicu luka i po komadić crna hleba. Ćutke, stali smo preko savinutog palca da sečemo hleb, da ga nabadamo na nož, prinosimo dostojanstveno ustima i preživajući da ga žvaćemo uz sitne odgriske ljutog luka. Tako, zagledani niušta, a kao ozbiljni i kao mračni, igrali smo se u stvari najomiljenije naše nove igre, imajući utisak da smo već veliki i jaki kao zidari preko ulice kad u podne sednu na grede ili na cigle da se najedu.
 
Predani hranjenju kao igri, nismo čuli kad je iz spavaće sobe ušao ujka sa otvorenom sveskom, a majka skoro istovremeno iz kujne noseći teglu s krastavčićima.
 
Ujka je obično govorio tiho, da bi štedeo bolesna pluća. Ali i Jaša i ja trgli smo se kad smo mu odjednom čuli preobraženi glas: brujao je, snažan, pun ljutih sokova jeze i neke ozbiljne a snažne žalosti. Posle su tek došle reči i presekle me kao sabljom. Povredile me. Ali istovremeno i ushitile nečim što su nosile vrlo skriveno u sebi, a veliko kao park, livada, Sava.
 
Ne bih umeo da prepričam ono svečano, silovito njihovo značenje. Ni sad. Ali sećam se da bi posle svakih dvadeset-trideset reči, ujka rekao još svečanije i odlučnije:
 
I ruku stavljam na tvoju kosu.
 
Od te njegove ruke na kosi svoje sestre, dolazilo mi da plačem. Nisam. Da sam, sve bi se to, čudno i prelepo, izgubilo. Ceptio sam kao kuče izvađeno iz jesenjave Save, a bilo mi vruće. Tresao sam se, trzao, prepadao, mrštio, cvokotao i blaženo se radovao, a suze — na pragu očiju. Sve je prestalo kad je mama odgovorila na ujkino pitanje išaptano već običnim glasom (pitao je da li joj se dopada njegova pesmica koju je sam izmislio): "Dobra je, iako nisam ništa razumela, ti znaš mene!" A ja sam hteo da joj kažem da sam sve razumeo, kao što i jesam, sve, baš sve. Izišli su.
 
Ne znam kako, možda sam zaista hteo da im dokažem da sam sve shvatio; a možda i zato što se nisam umeo drukčije da smirim, možda zato što mi se sve to učinilo lepšom igrom od igre hranjenja pod stolom i zato što su mi damari udarali jako kao velika školska zvona za prvi ili za poslednji čas, i zato što mi se činilo da ja to sve ne umem da iskažem, i zato što mi je izgledalo da ću ja to bolje reći od ujke, i zato što sam se bojao, i zato što nisam ... zgrabio sam neočekivano tablicu i križuljom počeo da pišem da bi i mama razumela ono što nije razumela:
 
Stavljam ručicu na tvoju kosu
i ljubim tvoju nogu rosu.

 
Hteo sam da kažem nogu mokru od rose, ili, verovatnije, rosnu nogu, ali ni jedno ni drugo nije mi bilo dobro, ni valjalo, nije se moglo reći jer se nije slagalo sa drugim nečim što sam isto hteo da kažem, a drukčije nisam mogao nego baš tako kako sam napisao, ali to što sam napisao nije baš ispalo onako kako sam hteo i osećao, a ipak je izišlo nekako tako da sam uprkos manjkavostima mogao da prepoznam svoja osećanja i htenja u prvoj svojoj pesmici koju sam napisao dahtav, uplašen, smeo, tužan i radostan.
 
Toliko godina posle, čini mi se: ako mi stvaralački impuls tad nije krenuo neposredno od prirode, kako to neki propisuju, po svoj je prilici to zato što mi je preobraženi ujkin glas, onako malecnom, izgledao sastavnim delom nje, gospođe prirode. Ujak je imao dvadeset godina, umro od pluća koji mesec kasnije, a ja — tek šest, i upravo sam bio završio prvo tromesečje prvog razreda osnovne škole. Ne bih umeo ni sad reći da li je ovaka moja kasnija pesma bila namenjena, znam da nijedna nije morala biti primenjena. Ali pamtim da sam svoju prvu pesmicu namenio mami zato što ne razume, i ujki zato što razume sve sem mene, kog niko ne razume.

Srpsko-bugarski ratovi: — Istoriju sam obožavao. Naročito lukove, strele, mačeve, praćke, dobre i poštene stare Slovene. Oni su znali toliko finih stvari koje danas ni najizmišljeniji mangup sa Save više ne zna. Na primer — disanje na trsku, vađenje gvožđa iz ključale vode, vrhove kopalja umočene u otrove jače od zmijskih. Ali od trenutka kad je Mišel (ni Mile, ni Miša, il Miško, ni Mihajlo) ušao u naš razred onako obučen u matrosko odelo (za kakvim sam uzalud celog života dotle i posle čeznuo), s belim čarapicama na nogama, obuven u lakovane cipele na dugmiće, sav nekako izuzetan, poseban i predivan, postao sam naprečac svestan da nisam ni lep, ni dobar, ni pametan, ni privlačan i od žalosti nad nikakvim sobom i nikakvim starim Slovenima na koje sam dotle želeo da ličim i ličio, ja sam se odmah zaljubio u njega, Mišela, kao u nedostižnost. Nisam se usudio da mu priđem za vreme odmora dok je pažljivo a bez trunke oduševljenja jeo, kao nešto sasvim obično, ej! kiflu, ej! ej! kiflu presečenu uzduž i namazanu buterom i medom. Ne samo da se nisam usudio da izvadim iz svoje torbe svoju krišku crnog hleba s pekmezom od šljiva, nego sam se sve to vreme odmora osećao i uvređen i ushićen. Deca su prilazila bez trunke poštovanja Mišelu i zapitkivala ga za ovo i ono. Kao strahotu sam doživljavao ta zapitkivanja na koja je on ljupko i mirno odgovarao a da nije ni pogledao u mene, koji sam ga toliko voleo da bih svu tu balavurdiju što mu bez ropske poniznosti prilazi prebio na mrtvo ime. A stajao sam sve vreme na tri koraka od njega. Ako i nisam premlatio sve one nametljivce, slepe za njegovu izuzetnost, to se desilo jedino zato što je prevagnula bogohulna radoznalost kod mene: prisluškujući saznao sam da su doputovali preksinoć, on i mama mu, iz Bugarske, gde su dosad živeli i gde će mu tata ostati još mesec-dva kao diplomata.
 
Od te strašne reči sam se stresao.
 
Kakva je to struka? Teška? Pametna?
 
To ti je, sine, i gore od toga. Treba jakog uma i velikih škola za to, strašne finoće i stranih jezika. Iako su naši diplomati Srbi kao i mi, oni čak i kad su nasamo sa ženom i decom, kao evo ja s vama i kevom, oni sve francuski i nemački govore: silvu ple, bitešen i šta ti ja znam.
 
Moj tata je znao mnogo, mada nije imao neke škole i skoro je uvek imao pravo. Ali sutradan je učitelj prozvao Mišela: "Da vidimo malo šta znaš i da ne misliš da kod mene pali što ti ćale, zahvaljujući radikalima, dogurao do ministra na strani. Zato mi reci malo, kako je dolazilo do srpsks-bugarskih ratova, čijom krivicom, i kako su i zašto su to oni nama redovno — krkete! pa nož u leđa, a?"
 
Na opšte zaprepašćenje, predivni Mišel se nekako samosvesno nasmešio, izišao na tablu, zatresao glavom, izbacio lako levu nogu u lakovanoj cipelici na dugmiće, i odgovorio da je do tih ratova redovno dolazilo krivicom prostačkih kraljeva Srbije koja je "nama, po svom izdajničkom običaju, zabijala uvek nož u leđa, ali da ih je zato pravedni bugarski bog uvek kažnjavao, pa su večito i dobijali batine od bitke na Marici i Velbuždu, pa sve do bitki na Slivnici i Bregalnici ..."

Jadni lepi Mišel! Kakav je samo strašan buger dobio zbog tih prokletih Butara. Jedan ovoliki užas. A suzice da i ne spomenem.
 
Te su me lepotanove suze upravo i bacile u očajanje: može li neko da zaboravi da je Šapčanin? Pa kako to on? Bednik! Ne. Nije on to, bednik. Ne dozvoljavam da se to kaže za njega! Uostalom, zar je on toliko kriv? Nije li sam objašnjavao da je rekao ono strašno samo zato što je tako učio u bugarokoj školi, iz obaveznih bugarskih udžbenika?
 
A zar nisi, radikalsko štene, znao — razdrao se učitelj Steva — da Bugari lažu gore nego Švabe i Turci?
 
Te noći sanjao sam same strahote: ja u Bugarskoj s tatom, koji nije baš diplomata, ali je već tako nešto budući da za ručkom govorimo nerazumljivo "silvu ple, žegu li koprive, a kabi kabi še?" i sve tako. A u školi, dlakavi bugarski učitelj s nožem među zubima, postavlja mi strašno pitanje o srpsko-bugarskim ratovima. Mada znam kako će se sve svršiti, odgovaram po Vukićevićevoj istoriji da su Bugari švapski uskolenci i čankolizi, da im je car ružan kao lopov, da ima veliki nos, da su svi oni, Bugari, kukavice i palikuće, da su sve ratove s nama izgubili, jer im s nama ne pali onaj njihov nož u leđa, pošto mi Srbi nismo kao drugi, nego smo najpametniji i najduševniji narod i nikom ne dozvoljavamo da nam zapišava ojnjak...
 
Mamina smrt: — Žalila se nekoliko dana na glavu, pila praškove, došao doktor, pa puno doktora, pa otac u očajanju doveo jednu Ciganku, pa opet doktora i doktore, pa hodžu iz Bosne koji je trščicom trebalo da izvadi mami neke crve iz mozga preko ušiju, pa doktori, doktori, doktori, a ona je bledela, prestala da čuje, prestala da vidi, onda više nije mogla ni da govori. Utihnula je više no što je umrla.
 
Otac je očajavao, provodio cele dane na groblju, noći po kafanama, gazda Cvetko ga je izbacio s posla, nas su preuzele tetke. Iako bezbožnik iz načela, tata se tad upisao u spiritiste ne bi li uvatio vezu s mamom. Pokušao je, ali okrugli sto bez eksera nije hteo da se okrene, vezu nije uhvatio, onda se ispisao iz društva, napravio im nezapamćen skandal: lopovi! lažovi! varalice!
 
Tužen sudu, kažnjen je novčano za uvredu časti.
 
Stričevi su platili kaznu, našli posle drugo mesto ocu koji je, razume se, obećao da će da okrene nov list. Uselili smo se u jednosoban stan: sto i četiri gvozdena kreveta, tri za decu, jedan za njega. To bi bio i kraj relativno moje biografije. Za njom, počinje život.
 
S dečaštvom prestaje osećanje neobaveze kao slobode. Život izmišljaju i određuju, svesnije nego dotle, drugi koji jesu odnosi i drugo — koje je nužnost.
 
Gole činjenice: — Isteran sam iz šestog razreda gimnazije, jer katiheta nije hteo da prizna da je božje obličje (po čijem je obrascu napravljeno ljudsko lice na početku čovekove evolucije) moralo biti slično majmunskom.
 
Maturirao sam, kao privatista, godinu dana pre svojih drugova i sa sedamnaest otputovao u Pariz da studiram.
 
Znam ja i sad gde se nalazi Sorbona. Išao sam nekoliko puta do tog prastarog kamenog zdanja, ulazio u kameno dvorište, pa čak i u učionice obložene hrastovinom ili freskama. Ali para sam imao samo za dva meseca. Morao sam se dovijati da bih ostao koliko sam — dve i po godine. Radio sam kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi George, kao Sandaljer. S grupom naših obućara-sandaljera odlazio sam na mitinge KPF, slušao Kašena, Toreza i druge, pevao Internacionalu.
 
Diplomirao sam 1930. u Beogradu i u svojoj 21. godini bio postavljen za suplenta u Šibenskoj gimnaziji.

Dve godine kasnije uhapšen u Bihaću, optužen da sam organizovao Mesni i Sreski komitet, čiji sam sekretar bio; na teret mi je stavljeno još 18 radničkih ćelija, dve garnizonske, jedna đačka i jedna činovnička.
 
Osuđen na 5 godina robije, izišao sam 1937, ali hapšen sam iznova 1938. i 1941. u Splitu. Posle dva neuspela pokušaja, treći put mi je pošlo za rukom i nogom da pobegnem, da se zatim pridružim vojsci, da odratujem što je preostalo do oslobođenja Beograda i posle da, demobilisan, radim kao novinar sve do 1947.
 
Otada ne radim nigde, privatni mi je život nevidljiv, osećam i mislim angažovano, pišem strože.
 
U suštini, nisam napisao ni reda koji ne bi bio izazvan nekim impulsom što, dolazeći izvan mene, nije izazvao u meni onu varnicu uznemirujućeg nesporazuma što goni na prilagođavanje mašte novonastaloj nevolji iz koje mora van, pa luči objašnjenja i nade dok se iz ponuđenog obilja ne javi onaj stres što će obasjati unutrašnje nerazumevanje. Sad polazno. A ponovo uspostavljeni strujotok osvetliće stare pejzaže tamo gde ranije to nisu bili. Učiniće nam se novi. Možda će to i biti. To je tako od prve moje pesme. Podstrek je došao od ujakovih stihova. I sve ostalo, svaka moja knjiga ima uvek nekog svog ujku, koji nije nikad isti ujak i ne mora uopšte biti ni ujak, ni brat nikome.
 
Recimo, Zrenjanin. Zazvonilo je, digao sam slušalicu, čuo: "Ovde Zrenjanin..."
 
Ukočio sam se.
 
Poznavao sam ga odlično, bili smo prijatelji na robiji, nalazili smo se nekoliko puta i posle u ilegalnim poslovima, ali poginuo je 1942.
 
Poražen, stajao sam sa slušalicom u ruci: "Alo" — ljutio se njegov glas — "alo, odgovaraj, druže! Alo, što ćutiš? Ovde Zrenjanin! Alo, na telefonu sekretar Narodnog univerziteta u Zrenjaninu, alo, mogu li da govorim s drugom...
 
"Možeš" — iscedio sam jedva tu privolu kao nekakav dubinski ropac, još uvek van sebe, zgrčen, ošamućen od teškog najednom ushićenja što je ponavljalo u meni: "Tako, Žarko je postao ceo grad, ceo srez i zna šta misle sve bebe u kolevci, devojke kad se smeju, stari kad sede u parku."
 
Sekretar Narodnog univerziteta u Zrenjaninu hteo je da tamo čitam pesme.
 
Bilo je tri sata po podne.
 
Negde pred zoru digao sam se od stola. Ceo prvi tekst poeme bio je gotov: prestao sam da pišem, ne i da cvokoćem. Kao onda pod stolom. Kao uvek otada...

Sutra uveče u baroknom Zrenjaninskom pozorištu, grozničav i gripozan, čitao sam stihove o gradu koji je bio, prvo, seljačko dete, pa đak, pa učitelj, pa čovekoljublje, pa puno pročitanih knjiga, pa komunista, pa moj prijatelj i drug celog sreza, zemlje, svih ljudi na svetu. Ozvezdanom.
 
Eto.
 
Sve drugo što bih mogao reći o sebi isto je toliko svakodnevno i nevažno. Dok je živ, čovek ne pristaje da se svede na svoj život samo. Ako je taj čovek nesrećan i pisac, oseća da mu je i život nesvodljiv na sav onaj energetski doping knjiga koje je napisao, koje piše, koje će napisati.


O s k a r  D a v i č o


* Izgovarao je to tako da je prve dve reči spajao u jednu.

Oskar Davičo Zrenjanin [poema] — Višnja za zidom [pesme] | uredio Živorad Stojković | Prosveta | Beograd, 1963
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2010, 01:32:43 am »

**

DAVIČOVI "SAMIČARI"


Iz pesničkog preobilja Oskara Daviča, iz košnica asocijacija, iz unutrašnjih konstelacija i svih onih snova u hodu, u stanju nemira i opomene, najradije izdvajam, i u sjaju i gongu slogova sričem njegovu pesmu, čitav njegov spev Samičari. Pesma je sa robije i o robiji: ona se obraća ovim stanjima pesničke sebične individualnosti, ali prema drevnom romantičarskom, aktivističkom obredu, pojavljuje se u onom skeletu i sa onim metaforama koje postaju kvalitet ljudskih odnosa i ljudske borbe. Od divnog je i veličajnog sunčarskog sistema svaka reč, svaki stih i svaka rima ove poeme, koja, kao veliko filmsko platno otkriva nesanicu i nesvesticu političkog kažnjenika, komuniste, sanjara, jednog ranjenog a neuništivog pesničkog sluha određene i kvalifikovane ideologije. Samičari su, doduše, i veštački pokašto preobražavana, sprezana i doziđivana građevina: ono što bije kao psihoanalitička senzacija iz ovih stihova ipak je malo silom vučeno na žice, na strune logičnog, na eksplikaciju, pa čak i na fabulu.
 
Panorama je poznata i gotovo reporterski saopštena, precizna. Samičari su oni od najveće i najteže vrste političkih krivaca i kažnjenika: oni su neprestano u dvostrukoj kazni i na dvostruki način odvojeni od ostalog sveta, razgovora, dijaloga, vesti, obraćanja. Prihvatajući gubitak jedne komunikacije i jednog tako potrebnog drugarskog kontakta, oni su vazda u preispitivanju, u monologu, ali zato njihova snoviđenja, ona klasična i ona poetsko-revolucionarna, dobijaju u temperaturi, gradaciji, slikovitosti, imaginaciji. Toliko sami usamljen (fizički), pesnik će, sredstvima lukave, olimpijski moćne i orfičke taktike, napustiti realnu i naturalnu stravu samice, na krilima snoviđenja proći kroz sve zidove, kroz sve zamke i sve kundake da bi izvan i iznad tog stratišta, te kažnjeničke kolonije koja mu nikada nije kafkijanski definitivna — disao onom najlepšom slobodom hoda, sportski i ferijalno iznedren i osunčan, lak i pun voluntarističke žudnje za svim što pesnički inventar dozvoljava. Otuda stihove, kojima počinje ovaj spev, tako pregnantno i sveže prožimaju slike samice i snohvatnog napuštanja svih metafora njenih zidova i njene strave:
 
Sanjam da su jednog jutra tamničari
zatekli samice i okove prazne
u tamnici mukloj gde su samičari
umirali sami u grkljanu kazne.


Pesnik se, dakle, identifikovao sa slobodom: on iznad i izvan samice sanja o potpunosti oslobođenja svih samičara, svih onih koji su u mukloj tamnici — metafora malo banalna, pridev pozajmljen iz rodoljubive i socijalne lirike — bili zatečeni i okovani. Ako je pridevsko kolorisanje samice kao praznog staništa jedva slikovito i jedva podignuto na nivo snom zadobijene metafore, onda se pridev: prazan duboko i slikovito žešće vezuje za imenicu: okovi. Prazna samica još ne znači napuštanje i bekstvo, ali prazni okovi su logički završena i domašena slika oslobođenja i slobodarskog bekstva. Međutim, tek četvrti stih pokazuje i stravu i pesnički koloritnu ljudsku situaciju samičara: tu se umire, tu se boluje, strada, tu pucaju kosti, tu venu mišići i tu se, dakle, umire u najtežoj i najbezizlaznijoj smrti. Samica nije samo kvalifikacija stravične političke kazne nego je i motiv za paralelu sa najgorim, najmučnijim kažnjavanjima rodoljuba i boraca u našoj prošlosti. Otuda ona prividno koketna, ali originalna, suštinska i zvučna metafora: "grkljan kazne". Ako su u feudalnom i dalekom ustaničkom trenutku grkljani bili meta kabadahijske i osvajačke sile, onda je i kazna modernih policajaca, tamničara i kabadahija upravo asocijativna u tom pravcu i sa tom podmuklom, neljudskom idejom da se svaka kazna dovede do grkljana, da se nožem, da se svim sredstvima para ljudski glas, govor, poruka, lozinka boraca i revolucionara.

U narednim stihovima slika ljudskih silueta, samičara i onih koji su im neprestano za vratom i za petama, davičovski je još vrelija, maštovitija, brujnija i slikovitija. Sada pesnik sa samog dna svoga sna, kao kroz zračnu suzu punog akcijuma, vidi oči samičara, njihovu prerano osedelu kosu, a čuje, kao iz tamne daljine, kao iz tamne nizine, glasove tamničara i ključara. U toj zakovitlanoj, mizanscenski izvanredno sažetoj i sonaženoj slici, pesnik čuje ključare kao očajnike i poludele čuvare reda jer su sada oni ranjeni, ugroženi, žigosani, kažnjeni samom slobodom! Ono što je ideal, ono što je vrhovna pesnikova metafora, ono što je senzacija samičarskog snoviđenja, to, dakle, postaje, po izvanrednoj intervenciji uzroka i posledice, udarac i osveta mračnim silama i bednim senkama poretka. Slika se u daljem talasu i kadriranju Davičovih stihova proširuje: ključari sada vape i očajavaju jer su pred njima samice cele i nepovređene, sa svim ciglama, sa svim materijalom, sa svim rekvizitama. Ono što je njihov posao, što je teren njihovog dana i noći, ono što ih plaća i što ih održava, to je ispražnjeno, to više ne postoji. Pesničko snoviđenje je izvršilo najveću ilegalnu akciju: san je legalizovao slobodu i dezavuisao birokratiju mraka. Zato tamničari pitaju tišinu:

......Kako može biti
da nikoga nema kad je tu još stena
strop čitav, pod kamen, prozori nesviti,
lanci zaključani, tuga zabravljena?

 
Mizanscen je potpun, kamerno rešen i filmski kadriran, a ipak pesnički je sve organizovano, u versifikaciji koja ima svoje starinske zakone a koja pritom nije linearna i ne zagrađuje vizuelnu i auditivnu silu davičovskih metafora.
 
Međutim, odjednom se iz pastozne, klasično rekvizitarne slike tamnice i tamničara prelazi u zvučni, gotovo simfonijski dijalog sa drugovima, samičarima, sa braćom u snu za slobodu i svim snovima, zajedno. Sada se i rečnik menja i razlistava, umesto tamničkih, sivih boja, ulazi se u vrtove, u vrtoglavice ptica, u letove, skokove, u sve ono što je sinonim napuštanja uskog i mračnog staništa. Mefistofelovsku brujnost tamničarskih glasova sada nadzvučuje onaj ljudski, grleni, razdragani smeh; u Davičovim stihovima iz mitrovačke tamnice, pa i u romanima, smeh je izvanredno kvalitativna pesnička situacija, a samim tim i pesnički širako, logično korišćena imenica. San i smeh se prožimaju, i tako se postiže raznolikost i intenzivnost imena i pojmova, mizanscena i rekvizita, prostora i vremena:
 
A ja znam, jer sanjam, svaki drugar gde je,
znam ključeve zida, ptičiji let u vrt i
slobodu, poslednja što se uvek smeje
s čovekom, zbog kog se zemlja čuda vrti.

 
Karakteristična je ta davičovska čigrasta metaforika: i od poslovičnih, banalnih rečenica on gradi veliku i plamenu koksaru revolucionarnih zračenja: sloboda je personifikovana, ona je kao čovek, kao žena, kao dete razmahnuta, razdragana i nasmejana. I ne samo to, nego se njoj daje vrhovno i ljudsko pravo da se najslađe smeje jer se uvek poslednja smeje! Tako se iz jednog narodski negovanog idioma, sa lakom futurističkom igrarijom, odnegovao čitav jedan smisao i proširila čitava jedna metafora.
 
U daljim stihovima pesnik se sa svog elastičnog, snohvatnog i gotovo mangupski razigranog terena opet obraća tamničarima, ovoga puta samo jednom jedinom (sinegdohe, doduše, nisu harmonično raspoređene u ovoj Davičovoj pesmi):
 
Ključaru, ne traži one koji traže
da odvežu drugi svet u tome svetu:
iz srca pod krilom slaze da nas snaže
zvezdani čokoti na prvom drvetu.

 
Sada se huk pesničke koreografije i rečnik, sav muzički i konsonantski zaošijan, pretaču u dvostruki san: sada se, dakle, doživljava ona puna igra, puna akcija slobode, ali u konkretnom čulnom harmonizovanju. Zvezdani čokoti, kao simbol ljudskog i plodnog koračanja i bratimljenja, odjednom rastu iz paklenog enterijera tamnice, a zvučna skala, sa svim šuštavim glasovima koji dominiraju u ovim stihovima, penje se do one sonatski treperave poeme Vladimira Nazora u kojoj cvrči cvrčak kao ideal ljudske muzičke harmonije.
 
Još će dve imenice, pesnički stare i prastare, ali u davičovokom kontekstu sna neodoljive i neizbežne, prožeti i razigrati ovu poemu, dati joj unutrašnje pokrete i pomoći tehničkim pojedinostima pesme da zaokruže smisao jednog sna, pesničko viđenje jedne hotimično poetizovane borbe. Fosforescencija onih stihova koji su nas uveli u spev sada je pojačana: ako su tamnica i okovi ostali prazni i ako je bratsko kolo samičara napustilo tu adekvatno rečenu školjku kazne i strave, onda ih je, kao prvorodno, ljudsko sretanje, osvećenje, sačekalo sunce: tako se lanac misaonih imenica, klasično korišćenih i dragih svakoj poeziji, pojavljuje u poetskoj i ideološkoj kombinatorici Oskara Daviča ne samo kao koncepcija poezije nego i kao koncept prisnosti, kao čulno konkretizovana ljudska okolina. Sada ni sam više nije ono što povezuje revolucionarnu braću, pesnika i samičare, pesnika i blizance, jer je san intervenisao u pravcu slobode, u sažimanju i gradiranju sunčanih vrtova i slobodnih letova. Kada je sve postignuto, sve ostvareno, pesniku se hoće da bude budan, da buđenjem završi, zaokruži čitavu dramu vođenu kroz snoviđenja. I zato se čitav spev završava himnično, prsato i razdrljeno, sa napredovanjem svih pojmova i svih metafora već iskazanih:

O, što biću budan kad će tamničari
zateći okove i samice prazne
u tamnici tihoj, gde su samičari
izbili na sunce iz bezdana kazne!

 
Estradno dirljiva, pobunjena, drska u odnosima i metaforama, poema speva je zanimljiva i kao sažimanje asocijacija izvedenih iz sna i kao dijalektizacija buđenja. Postepenim, poetskim i narativnim brisanjem logičnog okvira kazne i njenog enterijera (tamnica), ovlašćena je slika praznine i besmisla same egzekucije: "grkljan kazne" metafora je sa metonimijom i aluzijom; dželati i grloseče jesu krvnici koje prepoznajemo u istorijskom kontekstu samog speva. Umesto "grkljana kazne" koji svedoči nasilje, tamnice, brave i kazne u trajanju, sada se projektuje nova metafora kao zadovoljenje novog, dinamičnog odnosa između samičara i samice, subjekta koji se sanovito aktivira i slike koja je u socijalnoj sferi oštrija, tipičnija, prodornija i sa nemirnim svojstvima samog iskustva i same poezije. Iz "bezdana kazne" (a bezdan je ovde upravo vremenska aluzija: pored samičara pesnik misli i na večitaše, na bezdan vremena osuđene, doživotnom kaznom) — izlazi se na sunce, pobeđuje se nasilje, objavljuju se zvezdani čokot, ljubav, radost, plodnost. Ono što je započeto snom i gotovo ritualnim predokazanjem nastavlja se buđenjem, ali i stanje sna ostaje nadmoćno kondenzovano, ostaje pesnički preobimno.
 
Tako se davičovski spektakl, pun ukrštanja jezičkih i metaforskih bleskova, razvija u više pravaca, iako je stegnut i omeđen versifikacijom, dobro negovanom i klasičnom, onom istom koja je sondirala naš pesnički jezik u delima Vladislava Petkovića-Disa, Milana Rakića i Milutina Bojića. Međutim, neprikrivena, motorična nežnost, koja trijumfuje u svakoj Davičovoj poemi, ovde je i samim tehničkim sredstvima dodala prizore i boje, ritmove i eksplozije kakvih nije bilo i kakve su samo mogle izići iz punih nedara stvarnih samičara i boraca protiv tiranije. Dabome, slučaj ostaje neizbežno pesnički, a scenario što ga nalazimo u rastu iz stiha u stih silovita je i dramatična poruka, kao "nebrušeni brilijant perturbacije slobode".





SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Maj 29, 2011, 07:32:57 pm »

**
Oskar Davičo
Iz zbirke "Višnja za zidom"


Ove pesme posvećujem ljudima sa kojima sam se sedam godina,
od 1932, borio po tamnicama za isti ideal komunizma,
koji je najviša čovečnost; drugovima, koji su svojim životima rušili
i konačno srušili zidove da bi bila sloboda za sve koji su njeni, za sve.



SRBIJA

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
 
Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mošta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,
 
ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruko, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?
 
Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,
 
bure i bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?
 
Kroz mukle lance dana koža suvonjavi.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata, od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi — kora;
 
to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa — udari...
A svako od tuge za dan kao vek čitav ostari
 
i zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.
 
Tužna pesmo, majko moja stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.
 
A đikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,
 
oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.


SAMIČARI

Sanjam da su jednog jutra tamničari
zatekli samice i okove prazne
u tamnici mukloj gde su samičari
umirali sami u grkljanu kazne.
 
S dna senke vido sam oči zagnjurene,
braću gde skidaju s čela kosu sedu,
čuo sam ključare slobodom ranjene
kako lude u tom praznom mukoredu.
 
Pitaju tišinu: Kako može biti
da nikoga nema kad je tu još stena,
strop čitav, pod kamen, prozori nesviti,
lanci zaključani, tuga zabravljena?
 
A ja znam, jer sanjam, svaki drugar gde je,
znam ključeve zida, ptičji let u vrt i
slobodu, poslednja što se uvek smeje
s čovekom, zbog kog se zemlja čuda vrti.

Ključaru, ne traži one koji traže
da odvežu drugi svet u tome svetu:
iz srca pod krilom slaze da nas snaže
zvezdani čokoti na prvom drvetu.

Dolaze radnici sa vrećama raži,
s košnicama meda, s "Druže, sad će doći,
sad će odmah doći osmeh koji blaži
bol, da noć ne teče od noći do noći".
 
O, što biću budan kad će tamničari
zateći okove i samice prazne u
tamnici tihoj, gde su samičari
izbili na sunce iz bezdana kazne!


NA RASTANKU
 
Praštaj mi, dragano, so i hleb nežnosti,
senka robovanja pala mi na rame.
Ako se ne vratim, devojko, oprosti
krvi što će teći da ne bude tame.
 
Bunom bukte polja i dime se luke.
Grad je crn od bola što sve više boli.
Cela moja zemlja beži u hajduke
i gine da ljubi, juriša da voli.
 
S njom ja loptim vreo, pod krvlju iščezo
i pred zadnjom senkom kršim kosti gnevne
lancu što nam zemlji ruke naše vezo,
svetle ruke rada, prste tako dnevne.
 
Da ne dragam više? Da te ne milujem
ljubavlju što vri slobodi na kratere?
Praštaj! Na rastanku nju ti posvećujem —
zvezde i mog tela krvave ivere.


SRBIJA
DESET GODINA POSLE

D. Ćosiću

I
Ja znam oko koje zatvaraš kao strelci i oko
kojim si niz puščanu cev gledala
oštrija nego meci.
 
Al posle toliko smrti, nevina na oba oka,
podigni pogled sa gajke;
spusti se niz planine, Srbijo visoka,
međ reke gde se njivama njišu izlivajke.
I prođi bosonoga, Srbijo bez ambara,
protni se izmeđ rovova, kraj streljane đačke klupe,
pređi preko raka i zgarišta talpara,
Srbijo među puškama tek složenim u kupe.
I sjavi se, još tvrda, od bola napetih veđa,
na šest moravske obale između Drine i Peka,
gde dušu tvoju vole, o nevina željo bez međa,
ljudi koji sve pamte, između krvavih reka...
Zaboravi! Zaboravi,
Srbijo, čoveka.
 
Srbijo svakog čoveka,
ti znaš i krv nasušnu i krv što se uzalud lila.
 
Al što si,
brža od trena,
iz marame crnih brda ožiljak glasa otkrila
pred vlaćem što se široko još ne zna da talasa?
Je li zaboravljena
bol što nevidljiva raste kao koren posečena hrasta?
Al što si, tugo u ravni,
ispod rtanjskog plasta
svu noć iz ranjenog bučja kriv metak po metak vadila?
Da l detlić kljun da ne lomi, da l oštricu ne — sekira?
Al zašto si, nezelena,
humku blekom pokrila
kad pamtiš još sve mrtve, kad kosa još zna broj kote ...
 
Oj Srbijo, rodiljo, Srbijo moj živote,
prosta ti sva krv bila!
 
II
Prosta ti sva krv bila, Srbijo opet sva lepa
i mila po očima.
Srbijo cvokotava
u dimu belih vatara
čije se jutro probija
snovima kroz lišće cera gumasta.
Da l ti si već
dan radni što neće da svršava,
da l svod si s koga zob sitnu
prosipa noć zvezdasta
na zelene usne meseca meke kao mlada trava,
Srbijo, žiško prastara?

Al vatro prastara, zašto tvoj žar što zori je nada,
tamni ko resko semenje na ruži suncokreta
pod lučom sunca rada?
Je li slobodom poneta, sebi postala tesna
Srbija što pod sleme crveno meće kuće
i ne zna više da legne i ne ume da spava?
Je l opet preterala Srbija drukča no juče,
kad bleđa no mišićava
i bleda, sve bleća od nesna,
bez plate, iz petnih žila, živ kreč i kamen vuče
a tanka joj noga kleca i duša podrhtava
— dva plamena, jedna sveća?

Da li te željnu zaneli dvostruke zore obrisi,
taj dan — čovek razuđen? taj sjaj čvrst, žuljeviti?
Al ti što nisi bila, jesi li već koja ćeš biti
il si još što si bila kada si bila što nisi,
il ti si bratstvo što radno meša se s bratstvom što krvno
ruke sna trlja rukama jave što ne zna da malakše,
ni kad s obala sklanjaš ovlaš prebačeno brvno,
ni gvozden most kad dižeš podmećući ognjena leđa,
ni kad ti daljine prete: "Lakše,
Srbijo prkoseća!"
 
Škrgutava tugo hajdučka, Srbijo prkoseća,
jednom će biti lako i ljudi svud ići će braći,
al i danas, dok se još golim noktima kuje sreća,
nek tobom kao obični čovek sloboda zakorači.
Već danas,
Srbijo između četiri listića deteline
tanjih od sunčanih vlati,
već danas,
Srbijo, puščano zrno
palo u grm maline
i jagode u paprati.
Al reci, o bela srno
(tog danasa tu, ne svugde),
hoće li svima da sine,
reci, Srbijo, srno
u skoku s nažuljenih pleća
planine
na drugi breg rova širokog šest stoleća,
kad će da sine?
Reci mi, međo besputna
ko budak razmahana,
Srbijo srca barutna,
iznutra obasjana
livom svih dimnjaka
što uvis se otima
pun zemlje i mesa
od bele reke oblaka
do mleka svih nebesa
pod kojima sebe ne vidiš dižući svoje čekiće,
al znaš da će da sine
jer iz visokih peći mašte između njiva već niče
prva letina gvožđa iz stare zemlje seljaka.

IV
Još nikog kraj tebe nema! Strelo promenom zaneta,
ko će ti s vrha dlanom suzu i znoj da obriše,
kad ruka ti svaka kao da plamenom obuzeta
izvila zemlju koja, duboko kao more — diše
i menja u cvet vidike, Srbijo celog sveta?
Svejedno, glase u rosi bezbrojem mrkih obala!
Svejedno, mirisu duge između dva proleća!
Za rata si sa slobodom, mladosti, ratovala,
i sad, od bola svog veća,
gušća od svojih si brda.
Svejedno, Srbijo željna i tako strašno bez ruba
kao život koji ne prolazi.
Svejedno, i u bolu
što nedrava polja pritisnu
zemlji tek na pomolu,
sebi ja ljubim tvoje rumene kao u devojke obraze.
Sećaš li se detinjstva? I ja te ljubim prisnu
po oku zarivenom u
nepostojeće staze.
I usnom što ti nad travnim mirisom obleće
obujmljujem ti suze — stabljike se zanjišu —
Srbijo, proletos zagugutalo cveće!
 
Zemljo i ženo — gugutko,
latico neznane boje,
u tvoje sam perje utko
pradavno sve poljupce svoje.
Srbijo moja mala,
nežnosti jedna velika,
Srbijo, jedina ljubavna pesmo mog jezika.
Jer ti si kao svet koji volim, ista i uvek razna,
veseli lik življenja i zaborav bola bez lika,
pa si mi jedinica i ljubav neprolazna,
spora kao večnost nebesa i prsati val ćuvika
na kom raonik sunca oštrim zracima ore
tihe, zelene mrmore.
Al reci mrmore gore na uvo ponelom letu,
al Srbijo, škripo zuba
slobode u naletu,
al mrmore zore tiše od paperja goluba,
smele kao ruka što hvata i smrt za nože,
al Srbijo podno, drhtanje plodnije no plodno,
reci da li se igde danas već voli tako mnogo i mnogo
slobodno? Reci to jezikom koji gine da ne bude manji
od istine; reci to jezikom što huji
na strmoj putanji
gde fijuci juriša lome tanke voćke u cvetu
i bitke se uvek vode,
oj reci to još,
Srbijo bitko
u svakoj bici slobode
na svetu!

Jastrebac

Oskar Davičo Zrenjanin [poema] — Višnja za zidom [pesme] | Prosveta | Beograd, 1963
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Jun 01, 2011, 01:32:48 pm »

*

OSKAR DAVIČO — SRBIJA


Poema Srbija spada u najlepše pesme Oskara Daviča. Ona je to po skladnoj kompoziciji, snažnoj sadržini, bogatom registru osećanja i raspoloženja, bogatoj zvukovnoj orkestraciji, ali ponajviše po davičovskom razbokorenom jeziku. Napisana je 1939. godine a objavljena 1950. godine u knjizi pesama Višnja za zidom.
 
Cela poema je monolog lirskog subjekta u obliku apostrofe: on se obraća Srbiji iz strofe u strofu, nižući činjenice o njenom stanju i položaju, o njenoj prošlosti i sadašnjici, o njenoj sutrašnjici. Apostrofa se ostvaruje formom drugoga lica (Ja znam sva tvoja lica, Pesmo tužna, meka si milošta, gladna ruko, slepe jadikovke), ali i oblikom vokativa koji ima vrlo snažan eufonijski i ritmički efekat — Oj, Srbijo.
  
Predmet, tema pevanja dat je u prvoj strofi ali na posredan način: ostvaruje se samo ako se prva strofa sagleda u jedinstvu sa naslovom u kome je tema jasno i neopozivo istaknuta: Srbija je predmet pevanja, a koja i kakva Srbija, saznaće se iz središnjih strofa (slika) pesme. Ni poenta pesme ne konstituiše se u poslednjoj strofi: ona se postepeno oblikuje tokom pesme da bi se u poslednjoj strofi, jednoj od varijanti refrenske strofe, sažela u stihove Oj, Srbijo — buno među narodima. Smisao ove poruke potpuno se otvara do kraja, kada se pročita u celini i dospe do navedena dva stiha.
 
Naslov pesme ima neutralan emotivni i sadržinski predznak. Ima oblik nominativa jednine, koji nije poprimio osobenosti koje pridonose sintagmatske konstrukcije ili oblici ostalih padeža. U naslovu je samo naznaka, imenovanje, mirovanje i spokoj. Ako bi umesto ovog neutralnog i mirnog leksema došla vokativna konstrukcija Oj, Srbijo!, koja ima znatnu učestalost u pesmi, bitno bi se promenila sadržina naslova, njegov emotivni predznak i aktivan položaj naslova prema pesmi — ovakav naslov, pun emotivnog naboja, eufonijski bogat i prostran. ima inicijalnu funkciju za pokretanje govora pesme i označavanje ritmičke organizacije. Vokativni naslov značajno bi promenio smisao pesme i dao joj drugi ton i fuikciju: dobila bi osobine budilice, pokretača protesta i prevrata. Pesnikova intencija nije bila da piše budilicu nego da progovori o domovini Srbiji i predoči njen socijalni, istorijski i duhovni portret. Budilačke intonacije ima, nju unose refrenske strofe, ali je takva intonacija došla naknadno, kao emotivni rezime i izraz srođenosti zemlje i njenog pesnika — lirskog subjekta.
 
Lirski subjekt se iskazuje već u prvoj strofi ponovljenim izrazima, "ja znam": ovde su snažno naglašeni lirski subjekt i sva mnogolikost Srbije sa mnogo lica, mnogo očiju, mnogim ustima i mnogim mislima. Srbija — to je narod srpski različitog statusa, položaja, karaktera i mentaliteta — ali je on sve to zajedno, jedan narod. Svako lice ima svoja htenja i svoj specifičan lik što nosi prepoznatljive osobenosti. Oči — mnogo kazuju, ali mnogo i kriju kao svoju najdublju tajnu; tu tajnu može da zna samo lirski subjekt jer je ona njegova domovina. Misao otadžbine je sve ono što se ispoljava preko lica, kroz oči, rečima koje usta izgovaraju; a ta usta imaju svoju ljubav i svoje piće.
 
Na poslednji izraz "šta piju" naslanja se početak druge sgrofe i njena sadržina: Ej, piju od tuge, od znoja, od muke — to je slika teškog života težaka i siromaha koji je sav: Srbija. Motiv tuge i teškog života ključni je motiv ove pesme: u ovoj strofi on je samo naznačen i postaje osnovna tema pesme, koju će ostale strofe, sve do četrnaeste, dalje razvijati ilustrujući je novim pojedinostima. Po tome je Srbija socijalna pesma, nastala u mutnom i neizvesnom vremenu koje je naslućivalo novu ratnu kataklizmu. Sa te tačke gledišta ovo nije samo socijalna pesma u najužem smislu reči. Iz toga motiva proističe i motiv postojanosti i žilavosti domovine, motiv duboke vere u nju i njen slobodarski duh, i motiv neuništivosti.
  
Kao što je ostvaren neosetan prelaz iz prve u drugu strofu tako da potonja proističe iz prethodne i dalje je razvija, tako da se i treća strofa direktno naslanja na drugu, povezane su opkoračenjem:
  
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje
i brige tvoje, oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima, na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
 
Ova strofa, kvinta po strukturi, ponoviće se kao jedanaesta i petnaesta strofa. Po ovim ponavljanjima, koja nemaju neku pravilnost, ali još više po sadržini i zvukovnom bogatstvu i po mestu gde se našla, poprima funkciju refrenske strofe.
  
Ovde je predočen portret Srbije sa nekoliko osnovnih obeležja — motiva: pesma, šljiva, ljudi, njive, stada. Jedanaesta strofa donosi dva nova obeležja - to su brda i buna. Petnaesta strofa ne donosi ništa novo, samo sažima sve prethodno navedene osobenosti i sadrži poentu. Apostrofa Oj, Srbijo nije nikakav vapaj, još manje je poziv na bunu — buna je svojstvo Srbije, njeno najsvetlije svojstvo. Ovo je jednostavno vokativni oblik koji označava obraćanje, ostvarenje želje lirskog subjekta da izrazi svoju ljubav i oduševljenje. Bitan je ton obraćanja, dubinsko značenje apostrofe: ona je izraz velike i snažne ljubavi prema domovini Srbiji, ljubavi koja je prešla u ekstazu. Bokativ Oj, Srbijo izraz je radosnog, zagrcnutog oduševljenja.
  
Motiv "pesme" je ovde središnji motiv (poiavlja se tri puta) pa je to i bitna osobina Srbije: ona peva, peva i onda kada joj je teško, pesmom tako prkosi. Izraz "pesmo među narodima" još jednom iskazuje oduševljenje i ljubav jer je Srbija među narodima (i zemljama) kao najlepša pesma među pesmama. Ovaj izraz takođe ima značenje lepote, radosti i prkosa.
 
Motiv "pesme" prenosi se u četvrtu strofu i dalje razvija: pesma je tužna, ali meka, topla, milosna, svoja. Pesma se poredi sa vinom (krv grožđa) i sa mekim gugutanjem gugutke: ovde je meki grleni glas gugutkin upoređen sa mirisom perja "što utka u gugutanje svoje gugutka"; sve to konačno jeste Srbija i njena pesma. Ona je "milošta meka", ali i klik (zvuk kljuna) divlje plovke usred sunčanog dana i zrenja "svakog klasa" — to nije samo slika tople atmosfere nego i slika obilja i bogatstva: Srbija je bogata šljivama, njivama, stadima, brdima, pesmama, mekotom (pitomošću i nežnošću), rodom.
  
Posle slike obilja predočene u petoj strofi, obilja koje poseduje Srbija, dolazi slika bede dočarana vrlo bogatim metaforama: bosa pesmo, gluve žalopojke, gladna ruko, slepe jadikovke. Nema granice između pesme i psovke, prkos i nezadovoljstvo ne iskazuju se samo psovkom nego i pesmom. Sva beda života mora da izazove "hajduka bune". U nekoliko narednih strofa dalje se razvija motiv bede i siromaštva u obilju i bogatstvu. Bogatstvo i beda stavljeni su jedno naspram drugog: nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje, ali "kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?". Bogata Mačva i Pomoravlje gladuju jer je bogatstvo oteto, nepravedno prisvojeno. Težak život predmet je pevanja u sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj strofi. Svaka strofa je nova slika bede i nemaštine, teškoga rada i gubljenja snage. Dugi nizovi muklih (ćutljivih) dana donose starenje i propadanje, "rovove bora", zemljanu boju, skorelo lice. Niti su dani ljudski dani, niti su lica ljudska lica — ranjeni, spečeni kao tabani. Dan i život u njemu, toliko je težak da se u jednom danu ostari "kao čitav vek".
 
Opet dolazi refrenska strofa Oj, Srbijo. Ona ne donosi ništa novo sem dva nova motiva — brda i bune. Ova strofa dolazi kao prekid kazivanja o siromaštvu i bedi, kao izvesno odmaranje od preteških slika. Ali ona je i još jednom ponovljeni izraz ljubavi prema domovini bez obzira što se u njoj teško živi i opstaje. Opet će se ponoviti poenta strofe Pesmo među narodima.
  
Sledeće tri sgrofe (dvanaesta, trinaesta i četrnaesta) posle ekstatičkog obraćanja Srbiji koje potvrđuje nepromenjenu ljubav bez obzira na muke, glad i trpljenje, donose slike opstajanja, obnavljanja, prkosa i trajanja na prostoru i u vremenu, u istoriji i stvarnosti. Pesma je tužna, ali je ona u duši i Srbije i njenog naroda. "Majko moja stara" priznanje je pesmi da je održala, podigla i ojačala Srbiju, slično onoj Zmajevoj "Pesma nas je održala, njojzi hvala". Slika teškog života dopunjena je još jednim detaljem: "kamena ploča kamenog dinara" je simbol dinara, teško zarađenog: težak je i tvrd kao kamena ploča; "med našeg znoja" i "vino našeg rada" su metafore za dobra koje čovek stvara i za njih dobija težak dinar.
  
Srbija je neuništiva: njena deca đikaju (brzo rastu), a rastu u blatu, među svinjama i patkama, uz post i glad, uz uspavanke, bajke i gatke — a bajke, zna se, dočaravaju prelep i prebogat svet koji je samo san i čežnja. U takvom čoveku, koji je tako rastao, tinja napeta buna. Bunu diže koliba, čovek sa polja i iz vinograda, koji peva i kada gine. To je podsticaj da se veruje u zemlju, u Srbiju. Zato je u završnoj strofi pesme, refrenskoj strofi, koja se po treći put ponavlja, najbitniji poslednji stih pesme: "Buno među narodima". Buna je ovde središnji motiv: dok je u prethodnim strofama dominirala pesma i usklik "pesmo među narodima", ovde je to buna: "Oj, Srbijo, među bunama", "buno među narodima". Srbija ostaje nezadrživi buntovnik koji ne trpi ni jaram ropstva, ni nepravdu ljudsku.


Lektire
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: Jun 01, 2011, 01:32:56 pm »

**
Stihovi Oskar Davičo


KRITIČKA POHVALA OTICANJU VREMENA

Iako roditeljska dvojina
utraja svaku jedinku na svetu,
ja nisam od onih koji će bez roptanja dojiti budući
bol, iako se izdaje za sreću utvrđenog i priznatog
pedigrea. Mužjači se zato i moj duh, sin vanvremenlja,
nepoznate majke samo. Otud mi sitniš sekundi zvecka
u džepovima skupa s nedžeparcem probušenim na razne načine;
otud se i ne smeškam dvosmisleno pocrneo
kao škriljci na ohrapavelom krovu; otud i, pritisnut
nevremenima previranja, ne sklanjam rado glavu
poda nj; otud su i lake glave ukućana što me čine,
često preužasnute nerazumevanjem; otud sam se,
brže no što sam očekivao, i vratio s trga;
otud sam tamo, na tren samo uspravan, i bio
razdrljio prvo košulju, pa grudi pred trocevnim oružjem
vremena; otud sam se i tako hitro vratio
međ sustanare; otud sam najednom osetio gnev
protiv onih međ njima koji spremno hvataju
bačene pojaseve za nespasavanje budućnosti
od grčeva još nerođene smrti; otud i nisam ostao
onako prav kako sam hteo pred cevima od čije se buke
kada: (otkud mi vremena za akanje s vanremenljem?);
otud sam i postao protivnik palijativnih kolekvi
kojima se ne rešava nijedan problem kiseonika
razblaženog azotom i vodonikom; otud i palim
na tihoj vatri dane za danima, mesto da planem
sav odjednom, raznesen rodnim vanvremenljem: otud
i sažižem, vežbajući se, most nad kanjonom
u kom sam ispuštao stravične uzdahe ljubavnog
zadovoljstva što uživa u patnji; otud sam se
i činio nekim ljubavnicama presurov za nužne kapi nežnosti;
otud su mi potpazusi ostajali nedezinfikovani
a namirisani samo vonjem svežih jaja; otud sam tako
odbijao da išta posedujem; i roditelje; otud
i nisam imao vremena da se hvatam u kosti
s tropoljnim vremenom: otud je i njega i mene
činilo to nemanje vremena ni za neveru što je
krvožedno rotirala oko moje osovine; mada me je
zahvatala svojim zupcima; naslepo; otud
mi je i bivalo tako često zlo pred njihovim
izviksanim pogledom s tri polarne kape
na zauške, kojima mi je mahalo ginući;
otud mi je, u polarnoj tropolnosti, i ostajalo
fiksno pričvršćeno za sećanje; otud je ono i bilo tako
pritisnuto uprkos brojnijim dimenzijama; otud sam se i
osećao tako slab kad bih, zaplivavši s rekom,
prsnim perajima samo, ugledao te slepe oči, nizvodno
iscurele, skupa sa strašću i ikrama; otud
sam i bivao u stalnoj zavadi sa leđima voljene
žene, izrezbarene radom duboko pritisnutih
opruga na nekim površnim posteljama, što bi dugo
drhtale dahćući pod dvojinom iz koje se utrajala
jedinka, nedeljiva kao prst na svoja tri članka;
otud sam se i dizao bezbroj puta pobunjen; ali otud,
u strahu od smrtnih zaraza, i nisam naduže ostajao
dosledan sebi: predugo me zadržavalo pranje svih
tačaka mog tela koje su kontaktnule telesnost
protivnice: otud su mi sirene i najavljivale
opasnost tek pošto bi prošla potreba da se sačuva
neizbežna glava; otud i nisam uspevao, ugrožen,
da valjano izbrojim damaranja metronoma ugrađenog
u dvojnice; otud sam, prkosu uprkos, neponosan na nj,
prodirao, kao i smrt, bez kucanja na vrata, pod onaj krov;
otud bi mu tad i cvokotnuli škriljci truneći se;
otud su me i prepoznavali postepeno; otud se za mnom
i otvarala neprestana rupa mojeg oblika
i veličine; otud je, u mislima, ona i pristala
da, prestajući, traje u nastalom gutljaju zraka;
otud nijedna nije ostajala za mnom da bi obeležila
moje ili čije bilo odsustvo.



KRITIKA MUŠKOG GOVORA
ŠTO NEMUŠKI MORA

4
Minuti pročitanog jezika
s donje prigušene strane
ne bave se pokojnom smrću u sebi
dok ližu taj opaki paket
slučajno.

Slučajno
kao što se okupalo
naopako prepodne,
skupa sa svojim činiocima,
u vodi koja je pocrvenela
zamamno, ali slučajno
kao slučaj
izletničkog broda što je
krenuo bez putnika
na plavo putovanje
bez ložača i kapetana,
bez krme i bez cilja,
isto nenamerno,
mada je sasvim namerno
sutradan pronađeno
na kamari sa pomenutom
pokojnom smrću.



SAMOKRITIKA CVETANJA
KAO RAZDANJA

1
Tu ružu bez oklopljenog trna; tu ružu
bez okruženja: tu ružu koju neće doneti nanosi vetrova
kao provinciju progorelih latica radovima jeseni;
tu svebojnu ružu koju neće gušiti ni žeđ duše
ni raskršće usana izlizanih đonova, ni prolaz
kroz bukete požara s trobojnim vrpcama
što nemuštim plamsajima spepeljuju
značenja pre kraja; tu ružu beskraja, čiji rodni žar
u zasedi vraća proletnju suštinu šarenom snegu što zažubori
pre prve kiše; tu ružu kiša koje greju i brane
plugove i ljude; tu ružu suše što ne vreba više nikog;
tu ružu što ne diže uvis gordost ništavila
od krpica, od pramenja; tu ružu što ni zapretanim
ugarkom ne preti spoljnim vetrovima; tu ružu
boljih svetlosti nad vremenima; tu ružu što pozdravlja
obnevidele napadače iz gornjeg podzemlja mirisom
svojeg sijanja; tu ružu što nema potrebe da nas hrani;
tu ružu bez dimnih zavesa nad ukrštenim prstima;
tu ružu kojoj niko ništa neće; ni sve brže množenje
pupova smrti oko njenih pupoljaka; ni njihova
neispoljiva nutrina što im je prečesto oizlišnila
oklevanja pred krvlju;
tu ružu bez neopravdanog izostanka sa časova jeseni
koja drhti pričajući opadanja
sred ruže vage, sred vage blagosti što meri postupke nastupa
kao i promašaja tegom što ne prestaja da damara
žilama slobode; tu ružu dobrog srca što s vrha
jednog drukčije novog oplemenjenog plamena
ugađa svima prema liku na slici
potreba kakve svako zamišlja; izmišljajući ih; tu ružu što
ne gospodari ničim i nikim; tu ružu što ne diže glas
ni pred trnovratim zadahom protivurečja, na čijim
polovima čak ni kratkonoga godišnja doba
nisu umela da popuše lulu čuvenog bratstva na miru;
tu ružu čije latice ne dovlače suprotnosti
za uvo na predavanje ljubavi o svojoj stoletnici; tu ružu vekova
neutrnulih nozdrva osućenih da udišu ružičnjake
koji su ponavljali po hiljadu puta svaki predmet
vonjajevice, dok im nisu otpale vlasi, latica po latica,
na ulicu što ipak vodi neznanom u neznani; tu ružu
saznane neznani; tu ružu nesazdane još smelosti;
tu ružu neprekinute nežnosti i kad preostalo trnje
neočekivano zacvrkuće; tu ružu cvrkuta što se sećaju ruže
koja će se odviti iz pamćenja kao predosećanje te tihe
ruže pre njenog mirisa i okusa, pre njene boje od oblika blagosti,
pre njenog dotika što nežno zvuči;
te ruže pre pomisli na nužnost slobode,
na tu ružu.


Pročitani jezik /zbirka pesama/, Beograd 1972.

[postavljeno 29.06.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: Jun 01, 2011, 01:33:05 pm »

*
Stihovi Oskar Davičo


TRAGOVI

Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline
za čigrama grudi koje su moje bile,
kroz okna ulazio u tamu planine
i dizao prostirke senki koje su te krile.

Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana
što kaplje preko leša dana i nedelja.
Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana.
Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja.

Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu.
U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka.
U pauku ujeo vuka, uplašio bauka
i skršio mu nogom rogatu desnicu.

I krv pitao: Gde je, gde je, gde je
ta neman, ta neman što smrt seje.



KAŽEM — SMRT, A LJUBIM...

Kažem — smrt, a ljubim usnom kao predeo.
Smrt ćuti, ja zvonim od starosti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

O, nikada takve strasti bilo nije
ko poljem te noći na ivici groba.
Ja nisam ljubio nikada silnije
tu rosu i tebe no u ono doba

kad su nam svrdlali meci i vrtlozi,
bol što je iz rana loptio na sve,
kad je brat prohodo na drvenoj nozi,
kad su nam vezali i oči i sne.

Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije.
Ljubav je kćer čiji je sin imao sina
da odagna stravu iz zemlje Srbije
i ljubi devojke u kucaj malina.

Dim za žar, mir za bol, muk za reč — ja neću.
Ja pucam da ljubim tvoja vita rebra.
I ranjen ja tražim, ko sloboda - sreću,
ko dan — taj smeh pod prokislim krovom neba.

Raduj se, o raduj, radujte se svi
prkosu što cveta na oštrici more,
toplome zrnu što pod ženskim rebrom zri,
morima što okom devojke njonjore.

Reknem li — smrt, ljubim ko usnom — predeo.
Reknem li — kraj — zvonim od strasti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.



LJUBAV

Da li si, sestro, rasla na livadi
s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće
pa ti je lice kao da ga gladi
krilom senke leptira što u snu proleće.

Da li si, sestro, rasla kraj žala
pa su ti očii šumne kao more,
pa su ti dojke kao dva vala
što se igranja ne umore.

Ili si došla iz toplih ruda,
iz bakarnih žila, iz tamne lave
pa ti je glas tunel pun čuda
a suza tela, nemir poplave.

Ili si rasla međ peskom zlata,
na dnu reke, u korenju vode
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala izvora žedna slobode.



VOLIM TVOJE RUKE

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.



U SUMRAK

— Reci mi smeh koji ne zna grč
gorčine?
— O ja sam muk i dubok vrč
tišine.

— Kaži mi noć što bolu zna
broj stuba?
— O ja sam san koji nema dna
ni ruba.



KARIJATIDA
 
Mirišem cveće snega, ja sočim trave mlade
i ne ištem zrelih kiša materinje sise.
Ja bitke zmija i lignji gledam: ljubav rade:
iz mečke ris izvlači teških žena obrise.
 
Ja — golobrado mleko, ja — gibak, ja — šilježe,
usta su mi slatka kada me dan iz sna baci
među sene i njenim nogama skoči sa sveže
postelje vičući: — Lišću je dobro, zemljaci!
 
Gube se u prangumi neba zadriglog stabla.
Koren je srca — sunčan; drugi je razlog tugi.
Ja sam bikovski vrat, ja — iz njeg sevnula sablja,
do balčaka zariven u sve boje dugi.
 
Čekam, ja — uzidan, ja — nagli, ja — rekalija,
u jarmu svog temelja podmetnut planinama.
Izvučem li vrat užasni svetu iz kapija, oblak mi nije avlija,
gde ti sediš pod jabukom. Često, vrlo sama.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: Jun 04, 2011, 08:03:16 pm »

*
Stihovi Oskar Davičo


HANA
(Sin mutnoga lovca)

1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči — žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.

O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravom ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
Između presečene narandže i sapuna
zavoleh je što je najljepša, zavoleo sam je stoga,
što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje
sa prstima kao cveće što u čiraku gore…
Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

Til ne znaš njene usne što se svlače; zube što škripe, sneg što vrije
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašije
taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u meni toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja
što se puši i gleda iz peći,
Te kapke što se dižu: spore zavjese;
oko što sine: beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

3.
Hano, barko moja, zaplovimo put tropa
u prašume međ pume, zatigrimo se u leta
Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.

Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme
bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,

da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna
šikneš i osvežiš jedra iznemogla.
O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,
ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.

4.
Noć umorna od hoda, zmijanja smelosti
ne juri vetar, leptire šarene od pigmenta;
noću otvaram dlan od same sadašnjosti.
Na svakom prstu nosim plač pet kontinenata.

Ako sam danju jedro i neprestana jara,
noću sam umorno bilo, sustao sat u ruci.
Ako sam bela košuta i nebo puno prevara,
noću sam mače malo i flok savijen u luci.

Nosim žigove pošta, na telu profile marke,
na palcu južne zvezde, na srednjem kiše što liju
na malome barke što seku katarakte,
na kažiprstu bunu, na burmi Srbiju.

Ako sam danju iskra i naprat do grla suva,
noću se iz tog gneva po zemlji krv proleva;
ako sam selo što duva na boga što Srbiju čuva,
u snu sam zemlja što seva i psuje, plače i peva.

5.
Ti ne znaš da mrtvi pod belim kamenom,
kad naslonim glavu na sleđeno krilo,
grle pod mojim olujnim ramenom
sve što će biti i što je bilo.

Tad gorim i bledim, od lomače prsti mi vreli,
krvlju mi šume iskre, zabranjene knjige,
od vatre su mi život i smrt jednako zreli,
pod okom koluti, na ruci krug verige.

Šta znate o smrti vi večni mladići?
U mome mesu žive i ljube se preci.
Ako me ujedeš, kroz ujed će mi izići
mati moja tužna i svi tužni sveci.

6.
U ovoj višnjevoj noći ja ljubim u senci busena
i kažem kamenu svakom, uzalud me mrtvi pohode
kada iz žila želim da klijam produžena
s dojkama do krova i do kljuna rode.

O ja ću, i ja ću, da se na proplanku
kao sve žene iz saksije, suknje raširim
i da se pretvorim u trudnu pospanku
beskrajnu kvočku, da za dan ispilim

stotine petorki, košnice vesele,
južnjake, severce, štenad, strane obe,
čitave države, đavole, anđele,
tri sveta da isteram iz svoje utrobe,

da dišu i jedu crni hleb sa solju,
da piju ovu vodu, da drhte tu od strasti,
da prime našu radost i nose nevolju
onih što će pasti jer umeju rasti

iz sebe, iz sveta, oblaka i ptice
mamuznuti suncem i džarnuti svodom,
te hitre milosnice, male veverice
ti ljudi sa tvrdim, neumornim hodom.

7.
Toliko sam video zala, puški i vešala
i glava kad padaju s panja,
da me iz tog kala, sivog ogledala,
smrt gleda i svud proganja;

crna se s tla diže i hladna gamiže
po svetu u mom detetu,
živi mi dlan liže i dahom sažiže
pesme i breskve u cvetu.

Urlam i alačem i vrištim i plačem,
čovek s poslednjom tugom.
Ja, Bol sa Bračem iz sebe pretačem,
iz duge rane pod dugom.

Glava mi visi od sela na Tisi
do ljudi bez imena,
ljubavi, i ti si po srcu, po sisi
bodežom istim bodena.

O, kad bi iz rane, kosti prekrhane,
iz grudi ljudi, žena,
mogla da kane kap vatre, da plane
šuma, ta kosa zelena,

da iz leda noći, na dnu nemoći,
istopi brdo snage,
i vrč natoči ko sunce kad skoči
iz vlage na oči blage,

i strgne lance, slomi katance,
i vrati igru u stado,
i sve prognance, robove, znance
poljubi meko i mlado.

I svakog što čuje digne ko oluje,
povede sve mahale,
da na lance što žulje i mrak što nas kuje
ko živi plamen navale.

I svakog koji vidi
kako život bridi zovne i povede
da zbaci okove i otpočne nove
dane da živi bez bede.

8.
Masakri, masakri,
nigde lišća slave,
nigde polja časti.
Bolova poplave
i ruke krvave
u blatu nam dave svet strasti.

Logori bez kraja,
udarci bez duše,
provale, o, provale...
Bodu nas u grlo,
iz zasede ruše
i pale nas tihe i male.

Sa groblja na groblje
gone nas urote,
zastave i trube.
Nedelja kolje
ponedeljke, subote,
šest dana što rade i ljube.

Koji dan da radi
i ljubi i dalje,
kada ih crn ubica
sa psovkom u trbuh
majci mrtvoj šalje,
međ crve svih majki bez lica?

Poznajem sve suze
i bol kojim zima
pušta krv dolina,
kad prebitim danima,
štektavim noćima
kao psi bežimo od psina.

Kad ludilo šiklja,
kuga svakidašnja,
iz zemlje čoveka...
Vešala u grlu,
pod rebrima plašnja
i urlik, i prsti pendreka,

i juriš kroz maglu
od tuge do tuče,
od smaka do smaka.
O, ko nas za noge
i za ruke vuče
kroz žile usirenog mraka

Masakri, masakri,
nigde polja časti,
nigde živa brata.
U lepljivo blato
mrtvi ćemo pasti
sa čioda ratnih karata.

9.
Ja nisam od ića, od kolenovića
što bez straha ležu, ustaju veseli.
Ja sam od onih crnih nikovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli.

Mnogo su voleli moji žedni starci,
i sa dna lomača i s vrha vešala.
I kad bi im usne razneli udarci,
njihova su usta udar opraštala.

Svoga su se smeha, ljubavi libili,
bežeći od sunca, noći i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela,
pa su svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela.

10.
Nisam od kraljića, carskih carevića
što lov lovuju, biju i lumpuju.
Ja sam od onih za koje se priča
da uvek rade i da uvek snuju.

Ja sam od gorkih nigdenikovića
što žita oru i kopaju rude.
Ja sam od onih prkosnih mladića
što nemaju hleba, a slobodu žude.

Bez igde ikog usred sveta bela,
u vučjoj jami, na podu bez priča,
praznih ruku i zborana čela,

ja tražim čoveka i jaka i smela,
druga, kog ne plaši mrak krvoprolića
ni užas smrti, za velika dela.

11.
Pod runom bonace medvedi od leda
po dnu love ostvom školjke i škrgavce.
I čitave lađe, jarboli, bez reda
plove im kroz glave s posadom naglavce.

Zeleni mlaz riba i senke goveda
prošli su ko jeza kroz alge i prstavce.
Iz srca dubokog i budnog medveda
krupne surle plime idu u sve pravce.

I nose na čelu lavlji lik gubavca,
krv i gnev sa lica bolesna i bleda,
vreli kaput dana za mraz goluždravca,

starog pasoglavca, zubatog grbavca
što zna kako grozno dno mora izgleda
kada gladna vesla grize gladna beda.

12.
Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,
odrpane prevrate i ljute koprive.
Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive,

jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,
a žele sve spoznati, grliti grljive
golje, što sakati, zebu golovrati
i znaju žar dati za snove nasrtljive,

da u miru umru, iz petnih žila da žive
i pevaju pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,

do kraja da sagore usnice mesnate:
da se ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.

13.
Još laju pred kapijom. Pre istoka
— ja ko puna kučka nad nemirom —
prosuću se s krvlju iz debelog boka
licem u lice sa gladnim svemirom.

Pazite mi sunce kada se okreće
s čašom u oku od pijanki razbitom,
da na vinograde ne padne uveče
kao kamen mlinski nad zgrčenim žitom.

Čuvajte mi zemlju, da se ne umori,
tu nabreklu zemlju, što je tako sočna
da na njoj do kraja ne može da gori
ni ljubav, ni život, ni noć bespomoćna.

Bez dna je ta čaša, duplja krvoločna,
bez dna je taj trbuh pun dima i žara,
strast nedogrela i kost crvotočna,
utvara, prevara i smrt užasno stara.

O, ne želim ništa; upij me do kraja,
usiši me celu, u sebe unesi
takvu punu gline, gustih zagrljaja,
kao zoru golu, golu me obesi

za usne, za uši, za ruke što znaju
gde vrištim ljubeći pre no mi smrt priđe,
gde šapućem luda ko dojke što ti daju
da piješ tu tamu s bradavice riđe.

14.
Brojim i gledam zadnje prste zori,
tople kike sunca u inju jaruga,
petla koji od svetla misli da sav gori
kao mrak i suza u snu moga druga,

dok ko gladne zebre, bol mog ljubavnika
juri stope moje kroz puste savane
i grli kolonu golih prognanika,
moje crne rane muvama pljuvane.

Uzalud, ja tečem niz vodu nizvodno.
Ruke su mi tužne ko žene kad pobace.
O, kako bi htele te ruke da se bace,

krišom od goniča, po Srbiji podno,
da ljubav tešku prospem na mrtvace
kad ne smem na pijace i na selo rodno.

15.
Izlaze iz mene crna pokolenja...
Ne rađaj lance na rukama roblju,
oči mutne, što će od samog rođenja
igrati žmurke na slepome groblju.

O, nigde osmeha za moj osmeh - dete,
i nigde igre za to igralište.
Iz te zemlje rastu kletve i osvete,
za mrtve oči i prazno ratište.

16.
Ja ne čujem sunce, njegov biljni savet,
ja ne slušam vetar, kišovite reči,
više ne znam šta ću, kad ću, gde ću leći,
šta sam kad ustajem: jutro ili avet.

Alge zamršene, mrsili vas vali,
s vama se igraju ribe i ostrige,
a moje su kose zamrsile brige
i uzdasi ljudi što su umirali.

Oči izgrebene slanim noktom suza,
kaljugom poruge, tugom pepeljuge,
ja ne vidim više raskorake duge
od mrkih hračaka, beočuga uza.

Kako svoju javu, ljubav vrtoglavu
gvožđu bure dati da je dnu povrati?
O, neću u vodu svoju vatru slati
niz glavu u Savu, morem zaboravu.


Hana /pesme/, Zagreb, 1951.

Stihovi: Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: Oktobar 05, 2012, 12:21:01 am »

**

LJUBAV U PESMI "HANA" OSKARA DAVIČA
 

Ljubav je ono najvažnije, najsnažnije i najčulnije osećanje koje čovek poseduje. Ona pokreće svet i ne postoji mržnja ni mreža, sila koja može da bude jača od osećanja ljubavi. Niko ne može mrzeti onoliko koliko bi mogao da voli.
 
Zbog ljubavi siromašni gladni dečak sa periferije zaboravlja na staleške razlike i to da je on sin "mutnog lovca", a ona "kćer tužnog trgovca... što je držao bakalnicu i mehanu". Od nje mu gore oči žarom i on postaje slep za sve zrikave šatrovce. U njemu je Hana probudila sasvim novi svet kao što šumu budi blistavi "kreket raketa". U tom novoprobuđenom svetu, za njega, zru mora, mreže, ribolovci; zrikavci to nisu već cvrkuću kao vrapci i osnovci. I seća se gladni dečak svega što je bilo i šta je činio, i da ono što nije pio, što nije sam radio — plaćao je od "svog detinjastog novca". Ali sada on voli. Voli "od neba do ruke". Voli svemoćnom ljubavlju koja s dna mora izvlači brodolomce, oživljuje sanduke, trga pokrovce, kojom je s neba skinuo prstom tanjir mesečine.
 
Pokušava da definiše ono što oseća kao "ljubav je tako sama i tako puna sveta" jer je u groznici svojih osećanja i svestan toga da može biti i voljen i odbačen, da okolina poprimi izgled shodno njegovim osećanjima.
 
"Ljubav je svetionik i spaseni pomorci" čime potvrđuje ono što oseća a to je da je ona, ljubav, čovekov spas koji znači život i koji je njega otrgnuo od periferijske učmalosti.
 
Svestan novog osećanja i promene poručuje svima da volimo — to je ono što menja sliku sveta oko nas i sam naš život jer posedovanje ovog predivnog osećanja ispunjeni smo kao osoba što smo uspeli sebe nekome da puržimo i ujedno poklonimo najčudotvornije osećanje čoveka."


Marija Danilović, Užice
Objavljeno u časopisu "Svitak", 1999. godine


* * *

"U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, 'od gorkih nigde nikovića'. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: Decembar 05, 2012, 02:26:57 pm »

**

SA OSKAROM


Mene kao srednjoškolca i čitavu moju generaciju, onaj deo koji je imao literarnog rafinmana, Oskar Davičo je fascinirao.
 
Rano smo se susreli s pesnikom neobične verbalne invencije. Opčinio nas je pesnik koji je imao neukrotivu maštu za pesničku upotrebu jezika.
 
Pisca svoje rane mladosti susrećem kasnije, 14. oktobra 1989. godine. Pesnik, romansijer, pripovedač, esejista, polemičar, pisac za koga nam se čini, da se nalazio u samom središtu književnog života, gost je književne tribine užičke biblioteke.
 
Odmah sam osetio piščevu sklonost da sam pravi reči u svakom trenutku: "Dobra je ova sedalica", reći će za fotelju u predvorju hotela. Na toj književnoj večeri Davičo kao da je preuzeo iz avangarde iz nadrealizma, sva načela poetike osporavanja.
 
Prisećam se da su svi avangardni pokreti svoje programe formulisali polemički, ponekad i krajnje zaoštreno. Tu poetiku će Davičo, na književnoj večeri, ovako formulisati:
 
"Ja sam kao i svaki antikonvencionalni pesnik meta u koju oni, kritika, pucaju, ali je ne uspevaju da smrtno pogode. Verovatno zato što im je cilj u stalnom pokretu."
 
Dakle, to je Oskar Davičo.
 
Zaoštrenost u književnom životu pretvarala se u borilačko načelo:
 
"Ja mislim da ako prećutim ono što je u meni rečeno, a meni se to ne čini tačno, da će mi pući čir..."
 
Uveče, u 22. časa, Davičo ustaje, vreme je za odmor.
 
Nema mi noćas spavanja, kaže Miodrag Maksimović, Maks, jer Oskar se budi u dva sata i radi, radi... Za to vreme, ja ponovo čitam njegovu poeziju i ponovo otkrivam da u njoj ima ne samo neobičnih sintagmi, alogičnih opisa, već da je čitav postupak imenovanja izveden na nov način.
 
"Dosta te priče da su nadrealisti režimski pisci", ljuti se na jednu opasku novinara u lokalnom listu "Vesti".
 
Priča o Daviču postaje još slojevitija posle njegove izjave na užičkoj književnoj večeri:
 
"Teško mogu i sam da se prepoznam u onom što sam hteo, u onom što mislim da sam načinio i u onome što se o tome piše...
 
Danas se pažljivijem čitaocu učini da mnogi sporovi nisu vođeni za potrebe poetike osporavanja.
 
Ako je čovek pisac i ima sreću da preživi, onda pobedi literatura, a ne politika", odgovorio je na pitanje o sukobima na književnoj levici.
 
U piščevom domu susrećemo se mesec dana kasnije, na autorizaciji razgovora.
 
Veliki pesnik, značajan romanopisac, vrsni esejista, ljuti polemičar, je pažljivi domaćin.
 
Ovaj kratki zapis je pomen na Oskara Daviča, iskazan na desetu godišnjicu od njegove smrti.


Mr Slobodan Radović, Užice
Objavljeno u časopisu "Svitak", 1999. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #11 poslato: Decembar 05, 2012, 03:19:31 pm »

*

OSKAR DAVIČO — POVERENJE U REČ

U SUSRET NOVEMBARSKOM OMAŽU OSKARU DAVIČU — 2012 — koji organizuje  SKD — Francuska 7.    
Povodom 100 godina od rođenja pesnika  i 20 godina od smrti pesnika. — 1909—2009


Kod Oskara Daviča nema nepoetskih i poetskih reči. Svedoci smo da se kod nas u akademskim književnim krugovima često forsiraju kao veliki pesnici oni koji se koriste redukcijom reči i izraza. A bogatstvo reči i zamah koji pesnik ima se gotovo smatraju manjkavošću. Davičo se ne plaši reči i ne piše sa predumišljajem da osigura za sebe odobravanje "kritike".
 
Davičo je pravi primer na kome se slamaju predrasude raznoraznih kritičara i teoretičara. Jedna od tih predrasuda je da je umetnost nešto uzvišeno i da je kod nje presudno ono "lepo", pa je i izbor reči prikladan, oskudan, primeren "umetnosti".
 
Odavno se u savremenoj umetnosti nametnulo drugačije vrednovanje umetnosti. Kod ekspresionista eto drugačije estetike "ružnog", napr. u ekpresionističkom filmu "Kabinet doktora Kaligarija". Gledajući slike Kirhnera, Pikasa, Dalija jasno je da umetnost ima daleko razuđenija sredstva izražavanja nego što bi to iko pretpostavio. Pravi dokaz za to je i umetnost Pop-arta. Treba žaliti za vremenima kada su pesnici pisali o slikarima i obrnuto. Apoliner je pisao o Pikasu i shvatao njegovu originalnost. Andre Breton je govorio o Maksu Ernstu. U opštoj pojavi i pomami skribomanije zaboravlja se koliko su daroviti ljudi retki. Treba se setiti i da je Pikaso rekao: "Tajna umetnosti leži u činjenici da čovek ne traži već pronalazi".
 
Druga krajnost gde odlaze kritičari i teoretičari je nemoć da se "čuvenim" starijim književnicima ponekad kaže da su objavili lošu knjigu. A čudni su i hvalospevi o napisanim banalnostima koje su bez ikakve umetničke dimenzije.
 
Ali tu dolazimo do novog problema — nedostatak svesti da je poezija umetnost. Ne treba podsećati da je po mnogim slavnim ljudima, pre svega filozofima, poezija — umetnost. Kao umetnost ona ima neraskidivu vezu sa likovnom i muzičkom umetnošću. Pre svega pravi pesnik, rođeni pesnik je uvek moćan u svojoj pesničkoj slici. A ne treba podsećati da se gotovo svaki doživljaj muzike vizuelizuje. U našoj sredini zaobilaze se svi veliki estetičari  i filozofi (čast izuzecima). Zaobilaze se Baumgarten, Hartman, Foht, Kroče, Lalo, Desoar, Taljabue, Ingarden. Zaobilaze se Sartrova, Hegelova, Šelingova, Hajdegerova, Lukačeva razmatranja o umetnosti i poeziji. Time se zaobilaze i mnoga određenja bez kojih se o savremenoj poeziji ne može ni govoriti. Pojmovi — novo, originalnost, slika, savršenstvo, dar, suština, igra, mašta, sloboda, ontologija i ontološki status pesme, prirodno i umetnički lepo, intuicija, pseudoestetsko, sud ukusa, fenomenologija, estetske vrednosti, istina, slojevi u pesništvu, sigurnost, ravnodušnost, nesloboda itd, to su pojmovi i teme koje van granica Srbije nisu zaobiđene u govoru o poeziji i umetnosti.
 
Pojam originalnosti je mnogo značajniji za umetnost nego što se uobičajeno smatra. Gotovo da neko ne može da se nazove umetnikom ako nije originalan, bar u onoj meri u kojoj predstavlja novo i jedinstveno ljudsko biće.
 
Novo se do renesanse gotovo uvek negativno vrednovalo. I ta negativna recepcija novog traje i do današnjih dana. Novo se smatralo izopačenim, provokacijom, incidentom, udesom, nečim štetnim po samo društvo ili neko umetničko okruženje. Pesnik Davičo intuitivno svestan toga daje jednoj svojoj pesmi naziv "Udes".
 
Novo asocira i na početak. A ta igra početka i kraja stalno je prisutna kod Daviča u večnom nadopunjavanju i klackalici života i smrti.
 
Insistiranje na raznim linijama i pravcima te nerarazumevanje različitih poezija koje sve postoje (isključivost), dovelo nas je do toga da se poezija počela u našoj maloj, lokalnoj sredini svoditi na stvar ukusa (relativizam, hipersubjektivizam). Tamo gde je sve stvar ukusa, sve i svašta se može proglasiti za vrednost, a ako sve može biti vrednost iz toga sledi da ništa nema vrednost. Svako ima svoju istinu, svoj ukus, svoju nagodbu sa savešću.
 
Odnos prema prirodi i pojmovi kojima se Oskar Davičo koristi u skladu su sa sledećim idejama: "U geniju (darovitom čoveku) umetnost i priroda postaju zamenjive i nerazdvojive. To je jedna igra skrivanja i pretvaranja u kojoj se uvek vara: skida se maska prirode da bi se ispod nje prepoznala umetnost i podiže se maska umetnosti da bi se pod njom prepoznala priroda. Tako priroda upućuje na umetnost a umetnost upućuje na prirodu i ta igra se nastavlja do u beskraj" (Mirko Zurovac — "Tri pojma lepote").
 
Oskar Davičo je dinamičan pesnik, kod njega se uvek nešto događa, u njegovoj poeziji se zaista nešto zbiva. Osećanje smrti nije slučajno (smrt sina, zaklani Mirko D., izbeglištvo,  dva svetska rata, smrt žene, logor, robija, pogibije mladih ljudi, umiranja tokom ratova).
 
Davičo je svedok svoje epohe, čije delo je neverovatno slojevito. Slojevitost dela je karakteristika svih velikih pisaca. Rešenja i razrešenja koje ima Davičo u poeziji su očaravajuća, zapanjujuća i samo su za one hrabre koji umeju da ga slede.
 
I da završim rečima Sartra: "Reči nisu više sredstvo za komunikaciju, već magično oruđe koje dozvoljava pesniku da ga koristi i kao stvari i kao značenje. Kada je značenje reči oslabljeno počinje da se ogleda fizički aspekt reči. Tako shvaćene reči predstavljaju značenje, ali ga ne izražavaju. Primarni zadatak pesnika nije da se izražava, već da iz sebe rodi novi krug zbivanja. U pesmi su strasti umetnika apsorbovane, izgubljene u imaginarnom delu njegovog rada".


Sanda Ristić-Stojanović | Opalo lišće
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: