Jovan Zivlak (1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Zivlak (1945)  (Pročitano 12407 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 19, 2010, 01:40:55 am »

*




JOVAN ZIVLAK
(1947, Nakovo), pesnik, esejist i kritičar


Njegova porodica je poreklom iz Bosanskog Grahova, kolonizovana je u Banat 1945. godine. Deda po majci Danilo Bursać služio je u austrougarskoj vojsci od 1911. do 1918. godine, a otac Luka je, kao pitomac podoficirske škole u Rajlovcu kod Sarajeva, proveo u nemačkom logoru od 1941. do 1945. Sestra njegove majke Milice Danica je poginula u Bosni, u velikoj nemačkoj ofanzivi na planini Šator 1943. godine, kao pripadnik partizanskih snaga. Stric Sava je 1945. godine sa četničkim snagama emigrirao u Englesku, a kasnije u SAD. Učestvovao je u Korejskom ratu. Ujak Jovan je, kao visoki oficir NOV, optužen kao informbirovac bio zatočen u Bileći od 1949. do 1953. godine. Kasnije je sa mlađim bratom Stojanom emigrirao u Rumuniju zbog političkih i policijskih pritisaka, gde je proveo vreme od 1958. do 1961, kada je amnestiran.

U takvim okolnostima Zivlak je proveo u Nakovu, nekada prebivalište Nemaca kolonizovanih u osamnaestom veku, život prepun otkrovenja i iluzija, sjajeva i tame ravničarske prirode i ranih i snažnih lektira.

Roditelji su mu se razveli krajem šezdesetih, a nakon toga on i brat su se iz očeve kuće sa majkom preselili u roditeljsku kuću majke u Nakovu. Otac mu je umro 1996. a majka 2006. godine. Njegov brat Dušan je, nakon diplomiranja na ALU u Beogradu, nastavio da radi i živi u Parizu kao slikar. Školovao se u Nakovu, Kikindi i Novom Sadu gde je diplomirao na Filozofskom fakultetu na odseku za Srpski jezik i književnost. Živi u Novom Sadu od 1969, a 1978. godine stupio je u brak sa Jovankom Nikolić, proznim piscem. Bio je glavni urednik kulture u listu Indeks (1970—72), glavni urednik umetničkog i književnog programa na Tribini mladih (1973—1975), glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu i društvena pitanja Polja (1976—1984).

Bio je član mnogih žirija za književnost i izdavaštvo, član saveta Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, predsednik Upravnog odbora Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije i SCG, direktor i glavni urednik u izdavačkoj kući Svetovi od 1985 do 2007. godine. Sada vodi izdavačku kuću Adresa. Takođe, glavni je urednik i pokretač časopisa Zlatna greda od 2001, godine, a od 2005. i osnivač je i direktor Međunarodnog novosadskog književnog festivala. Predsednik je Društva književnika Vojvodine.

Izdavačka kuća koju je vodio dobitnik je velikog broja nagrada na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, kao i na drugim sajmovima u Nišu, Temišvaru itd. za ukupnu izdavačku delatnost. Izdanja Svetova dobila su mnoge značajne nagrade od Ninove do Vitalove.

Kao urednik potpisao je preko 1000 knjiga i 170 svezaka časopisa.

Njegovi tekstovi i poezija prevođeni su u velikom broju inostranih časopisa, listova i revija na skoro sve važnije svetske jezike, od engleskog, italijanskog, nemačkog, francuskog, španskog do kineskog, japanskog, poljskog, mađarskog, rumunskog, švedskog...

O književnom delu Jovana Zivlaka napisan je veći broj eseja, studija, i jedan magistarski rad. Nikola Strajnić je objavio monografiju njegovom pesništvu sa naslovom Nevidljivo i vidljivo, 2007. godine, a simpozijum o njegovom pesništvu, uz učešće petnaest pisaca, održan je u Novom Sadu 2002. godine. Zastupljen je u svim bitnijim antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Na Banjalučkom univerzitetu 2005. godine Stevka Šmitran je odbranila doktorsku disertaciju na temu Pjesništvo Jovana Zivlaka, pjevanje antiutopije u svijetu istorije.

"Jovan Zivlak je danas jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika. U jezgru ove poezije nalazi se filozofska osnova, lament modernog subjekta i intelektualca suptilne refleksije o stvarima sveta. Zivlakov jezik je duhovno i artistički suveren u svojoj metafizičkoj samoproblematizaciji, jasno i čvrsto isprofilisan, mada isprekidan stankama i dahovima koji fragmentiraju značenja zauvek izgubljene celine.

Još eksplicitnije njegova intelektualnost u razumevanju savremene kulture, društvenosti, književnosti, moći, uloge pojedinca, individualnih istina, slobode, smisla... iskazuje se u njegovim esejističkim knjigama. Zivlakove duhovne i filozofske spoznaje upućuju na složenu arhitekturu sveta, društva i kulture, na razumevanje dvosmislene uloge čoveka u odnosu na prirodu, kulturu i istoriju..."


KNJIGE PESAMA:
Brodar (1969), Večernja škola (1974), Čestar (1977), Tronožac (1979), Čekrk (1983), Napev (1989), Zimski izveštaj (izbor, 1989), Čegrtuša (1991), Obretenje (izbor, 1993, 1994, 1995), Ostrvo, (2001) i Pesme, 1979 — 2005, 2006. godine.


KNIGE ESEJA:
Jedenje knjige (1996), Aurine senke (1999), Sećanje i senke (2007).


PESNIČKE KNJIGE U PREVODU:
Trepied (francuski, 1981), Penge (mađarski, 1984), Trinožnik (makedonski, 1985), Zol gostin (makedonski, 1991), Il cuore del mascalazone litalijanski, 1994), Zly host (slovački, 1997), Penitenta (rumunski, 1998), Poemes choisis (francuski, 1999) i Zol gostin i drugi pesni (makedonski, 2007).


PRIREDIO KNJIGE:
Jovan Dučić: Pesme (izbor, pogovor, bibliografija, hronologija), Kairos, 1996; Dušan Vasiljev: Pesme (izbor, pogovor, bibliografija, hronologija), Kairos, 2000; Danilo Kiš: Autopoetike, eseji (izbor, pogovor), Svetovi, 1999; Milorad Pavić: Panonske legende, priče (izbor, pogovor), Draganić, 2000; Laza Kostić: Među javom i med snom, pesme (izbor i pogovor), UIKJ, 2001; Dragan Jovanović Danilov: Izabrane pesme, Prosveta, 2002 i Laza Kostić, Pesme, izbor, pogovor, Kairos, 2007.


KNJIŽEVNE NAGRADE:
Mlada Struga 1974; Pavle Marković Adamov (poezija),1992; Kruna Despota Stefana Lazarevića (poezija), 1993; Stanislav Vinaver (Jedenje knjige, esej), 1995; Dušan Vasiljev (poezija), 1997; Nagrada Zlatna značka KPZ Srbije (književnost i izdavaštvo), 1998, Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine (Aurine senke, esej), 1999; Nagrada Stevan Pešić (celokupno delo), 2001, Oktobarska nagrada grada Novog Sada (književnost), 2001; Milica Stojadinović Srpkinja (poezija), 2003. i Velika Bazjaška povelja, Temišvar, 2006. god.


Tekst i fotografija: Jovan Zivlak
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 19, 2010, 01:41:30 am »

*
Stihovi Jovan Zivlak


ZAO GOST

evo kako sam rođen
to je duga priča. u staji. u sušari
među svinjskim repovima. u kukuruzištu
gde dokona svraka je čeprkala i poljski miš
zirkao plašljivo da ne pojavi se sova. o mudrosti
sve već beše zapisano i kao da sam ušao u znani
život. majka me skrivala: malu rugobu koja je vrištala
i bezubo tražila čitavo kraljevstvo. otac me poricao.
otud priče o bezgrešnosti. o bekstvu se ispredahu
legende a ja uistinu ne znam da li ga je bilo. posle
sam se gurao po učilištima. među znalcima koji
mahahu prutom i pocupkivahu dok pevali su
pesme o jedinom bogu. zapamtih kako se razdeljuje
i kako se posude pune: iz veće u manju i nikako drugačije.
kako se sabira
i preliva i naslutih kako crv napadajući jabuku otvara
tajne škole i zavodi učenike. vino i ostalo dospeše
posle. i lutanja. i more. i voda. i gozbe na kojima mi
usta behu kao svezana. zašto me neki čudno pogledahu.
jesu li hteli da budem palir ili rušilac. pevač pesama
ili zao gost koji stvara buku.
posrtao sam dok čekao sam razrešenje
da cvilim u jednom životu
ili u dva da praštam.



ZATVARAM PROZOR

dvadesetdeveta mi je.
koliko godina sam morao da proživim.
hiljadu. hiljade godina. bezbroj mena.
sve mje prijatelje poznajem. kad ih
vidim izdaleka. na stotinu metara.
na pristojnom rastojanju kad razgovaramo.
o ostalom ne znam ništa.
imam meke mišice i brzo srce.
tvrdi jezik na toploti omekšava.
kad sretnem oca pitam ga gde si.
kad sretnem brata pitam kako si.
ja imam mnoga zvanja
sedim u dnu stola i razmišljam o sudbini
trešnje. o pelerini boje trešnje.
Ijubav ima dužinu.
smrt je kratka i sve na vreme
posvršava. dobar dan. ponavljam: dobar dan.
koga oslovim treba da čuje.
koga zaboravim neka me opomene
zatvaram prozor.
dvadesetdeveta mi je.
imam roditelje.



NOĆNA PTICA. NOĆNI LEPTIR

noćna ptica
noćni leptir
udara u zidove
zalazi u kutove
navaljuje na vrata.
kuda ga vodi zajednički
naš neprijatelj.
odlažem sandale i spremam
se na počinak.
ali zašto se spušta prema
meni i probada me hladnim
očima. je li prekinuta nit
kojom je vezan za dobrog boga.
jesam li ga ja ispljunuo ili on
mene. ko je koga poslao u svet.
jesam li te ubio brate
pa me udaraš mrtvim krilom po obrazu.
zašto nada mnom plačeš kao
nad mrtvacem.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 19, 2010, 01:41:52 am »

*
Stihovi Jovan Zivlak


ŠIBA

najzad da se dogovorimo
o svemu što smo mudro prećutkivali
što se sklanjalo iza uha poput lišaja
u senovitim zakucima. da se dogovorimo
da jedan drugom objasnimo u čemu je
pravica
gde se krije nada
ko sapinje naš lavež pod mutnim oblacima
i ko će biti premudri koji će iz komina
iskopati reč što probija sva vrata.
da se dogovorimo
da zakreštimo
jato gavranova koje
zna kakva će ga sutra zadesiti nepogoda
iz usta naših da poleti sačma da raskomada
suštastvo
da utiša nadu miljenika iz javnog zvučnika
poslušajmo tamnu dušu što se glasi iz zaborava
što vrpolji se pod mladom šibom beskonačnog oca
da se dogovorimo o ljubavi koju žvaćeš
nagorelim ustima
o nebeskoj smrti što tvrdim
prstima prevrće nemušto potomstvo
da se dogovorimo.
ali ne zaboravi dok u dragstoru posmatraš modre
mišice mlade majke
zašto si tu
i ko te je poslao.



ODA

zašto pominjem radost
zašto pozivam nadu
zašto slovo
zašto vedrinu
crnog anđela
domovinu. ima li tome uzroka
je li to odnekud pokrenuto
to sledstvo što jedno za drugim
nadolazi i kotrlja se tamo amo.
ili je vrag podučio
ovu glavu da zapeva
sve dok
ne zanemi.



KAKO SAM OBAVEŠTEN

napuštam te slovce
da tumaraš bez mene kojekuda.
drugačije nije moglo biti:
prijemčivost svedoći o
prijemčivosti
to je tvoja zemlja i neka se
nad njom razleže cvrkut ili
kričanje
kako mu drago. a onaj što će
gurati nos među redove
videće štošta. tu će valjda
biti soli
ali ne one koju sam bacao negda
pred vrapca ili gde drugde.
takve se priče više ne slušaju
kako sam obavešten.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2010, 01:42:14 am »

*
Stihovi Jovan Zivlak


U SUMRAK

U sumrak pred kosom
otkriše leglo zeca
i donesoše mladunca koji je drhtao
poput pruta.
bejah dečak kad ga stiskah na grudima
otac se radovao kao da mi je darivao brata
ali moja ga ljubav ubi
krv mu na nozdrve izbi i dah mu se ugasi
dok treperio sam kao srce koje je htelo
da postane vatra koja razliva milost.
ja bejah kosa koja se u zamahu zaustavi
koja potom pade kao da ni trenutak nije otkupila
i ljubav se sa smrću pomeša
postah dečak
koji razveja vreme
i disanje saže u samrtni ropac.



O GAJDAMA

Sta još da kažem
u času kad sam usred buke
a o gajdama već niko ne zbori
kao ni o senkama za kojima lelujaju prošli životi.
s jedne strane su hulje a s druge pravednici
kao da toga dosta nije
ko je dobar a ko je same zlobe ruka
ko je same lepote vrelina
i ko spaja i šije i rašiva
je li u tome umenje.
da se setim
da udahnem oluju sa okeana
ili da čujem vrevu onih što hitaju u dubinu vode
u njena nedra da sklone svoje ude.
otac moj nikad svoj jad u vale nije zaranjao
nikad se izležavao negde na žalu
ni slušao žamor koji ga se ne bi ticao
ali beše u hladnoći tame
duge godine
ograđen žicama u divljoj germaniji.
kad pitah ga šta bi mogao još da kaže
šta da posvedoči
reče
preživeh
zar nije previše time još da se nosim.



ZIMSKI IZVEŠTAJ

moglo je sve najzad biti
drugačije i nije se sve moralo
ovako desiti. ali svaki
ishod je događaj
a pristanak i odbijanje
dve su rukavice pred kojima
se vrpoljimo. da sam možda spretniji.
da sam se od stola brže podigao
da sam to obavio pre tropskih
kiša ili da sam upalio vatru
da li bih spalio rasipno pitanje.
ali ishod se ne izgovara
tama se ne opisuje.
izaći ću u nevreme
da napravim prtinu
a znanje ću poneti
na cipelama.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 19, 2010, 01:42:41 am »

*
Stihovi Jovan Zivlak


OSTRVO

rat nikad nije prestajao. sećam se zore kad
sam dom ostavljao. bio je posvud. za dovratkom je
držao sekiru. na postelji je sklupčao telo ogrnuto
u vučju kožu.
ličio je na pauna koji me podozhvo posmatra
i sprema se da mi iskljuje ruke. na prozore je
spuštao zastore. krio se da ga ne vidim.
znao sam da mi je disao za potiljkom
vezao mi dah i činio stvari prozirnim
na kojima sam vid posvećivao.
oslovljavao me prezirno:
ti koji žvaćeš kremen sačekaćeš da ga povratiš
naučićeš da pamtiš ono što si zaboravio
ja sam tvoje znanje koje si budan proricao
ono za čim ćeš se osvrtati biće tama
otac koji se nikad neće vratiti
more sa kojeg će dolaziti plamen
od kojeg ćeš ogluveti.
ko je jači od rata
ja koji se ni o čemu ne pitam
ostrvo od kojeg će ostati samo ime
lihvar koji će me zadužiti
oružje koje ubija pre nego što se iskuje
ili zmija koja se vere tamo gde joj nije mesto.



OKEAN

oni koji podigoše pobunu
protiv cara behu sasečeni od carskih mačeva.
tako veli predanje. približiše se palati
videli su krunu
ako ugase njen sjaj upaliće baklje
ako ugase baklje upaliće svoja srca
i izgoreće u tami. oni koji podigoše pobunu
protiv konzula behu satrveni. približiše
se palati i čuli su lepršanje konzulskih plašteva
ako zderu znamenja sačuvaće svoje ruke
ako im klonu ruke završiće u pećini.
oni koji se usudiše da krenu na dvorac
upadoše u dvorište iz dvorišta
u odaje. iz odaja uđoše u srce tame
iz koje njihovo pamćenje nikad ne kroči.
oni koji okrenuše glave i glas vođe
se ne vrati u uši pisara
strgoše stegove i u dronjke obukoše
onog koji im je dodavao vazduh i pričao basne.
oni koji pevaše jedinom bogu koji u pesmi
progna sve druge bogove
behu opkoljeni vatrom i pretnjama
i njihovo se obećanje ugasi kao što se gasi
ugarak u okeanu.
ali nijedna priča nije pouzdana
nijedan tiranin izgubljen
nijedan pobunjenik pogubljen
konzuli još sređuju papire i prisluškuju
razgovore
pretori sede u štabovima i ne vide
kako nijedna bitka
nije dobijena
kako su pustinje puste
a gradovi užurbani
kako su svi pod nadzorom
a niko o tome ne govori.
u vežama se okupljaju senke onih koji ne
prepoznaju cezara
ne prepoznaju njegovu narav ne vide njegove udove
ni štitove na prevojima
ni stegove po gradovima
ni mrtve po pustinjama
ni uboge po skloništima
ne vide darove koje baca sa visina
ne vide pobedonosnu jarost
ni slavu koja kroti daljine
i spaja nespojivo
a on samo što nije stigao među budale
koje će ga svojom radošcu obezglaviti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 19, 2010, 01:43:04 am »

*
Stihovi Jovan Zivlak


SRCE NITKOVA

imala je srebme sekutiće
ta lakoća što je zamicala
trzajima gipkim
pregibima zaobljenim. učvršceni
kao bedem goreli su i čuvali
vulkansku užarenost alveola
to telo koje se udaljavalo i
nestajalo među vratima iza kojih
su kuljali gradski miomirisi.
iza nje trčkarao je njen hermes. nalickan
dečko. kao računalo zategnut
uzbiban kao procentni dijagram
raskošan kao dijafragma. u sandalama
lakim poskakivao je ispred
dijamantskih zenica
klizio niz brze ruke senki
a ja sam njen lovio pogled
između tezgi
preko rafova
kroz gusti vazduh probijao se.
ako svet propada
ako trava ne raste
ako mi je duša prazna
neka me njena sečiva raščereče
neka mi se srce raspukne
srce nitkova koji nema druga posla.



DRAGANO MOJA

zvezda večernja treperi.
lukava noćca
tare njušku o dovratnik.
dragano moja
mnogo toga nas je mimoišlo:
svetska poezija
božanska muzika
srećna zemlja
ljudska istorija.
trepnuli nismo
ulicom smo išli
zbrajali stepenike
razgrtali meso koje nam je dato.
a neprozimost sveta podupirao je lovac
čekajući da progledamo.



BEŠE ZNANO

kako da razumem slovo o
odlascima. izjave o nestanku.
reči tužne o zametenim tragovima
čovek je uzeo tašnu. spakovao toaletu.
presavio novine. sa stola podigao
duvankesu. iza uva se počešao
i otišao.
on još juče beše tako
mlad: zanosan poput pelikana
sličan oluji. šumorio je poput žbuna.
vrapčije čavrljao. očima sevao.
skakutao
tamo-amo.
o neprozimosti kud je
odlepršao.
dečački sam plakao.
čamac na vodi pučina prazna.
očiju mutnih sve sam to gledao
jednom kad beše znano da smrt je besprekorna.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 19, 2010, 01:43:30 am »

**

JOVAN ZIVLAK. ZABORAVLJANJE BUDUĆNOSTI.

                                                                                         E stari moj, ništa nije zajebanije nego želeti
                                                                                         da zaboraviš ono što se još nije dogodilo.

                                                                                         Rodrigo Fresan, "Nasrtaj na institucije"

Primetno je da među savremenim pesničkim knjigama vladaju velike razlike u sredstvima i ciljevima, stilovima i tehnikama, ritmu i dikciji, sintaksi i tropima. Ali, ova konstatacija tek liči na uobičajeni (iz)govor relativiste, koji će vrednosti pre tražiti u prohujalim vremenima u kojima je navodno sve bilo nevino, jednoliko i čisto. Istorijske fikcije proglasiće kopanje po arheološkim dubinama interpetativnog ostrva valjanijim poslom od podizanja glave ka horizontu koji nas neposredno okružuje. I onda će relativista, sada u ulozi apsolutiste, paradoksalno pronalaziti svež pesnički idiom u prošlosti zanemarivši pri tom svežinu vlastite sadašnjosti. Pa ipak, dovoljno često se pokazuje da, u krajnjoj liniji, čak ni on, cinik, ne može prikriti prljave karte.

U susretu sa savremenom poezijom otkrivanje karata ne može poći uobičajenim književnoistorijskim putem, već se uvek mora, da bi se govorilo (a možda nešto i reklo), otvoriti novi špil i tragati za budućim, a ne za prošlim kombinacijama, jer obećani cilj je barem trenutna simbolička dobit. U susretu sa umetnošću uvek se postavlja kobno pitanje okvira ("istine"): odakle početi? I zatim, pitanje, još teže i otvorenije za moguće odgovore: gde stati? Najbolje je, kritičke odgovornosti radi, početi ex abrupto i odmah otkriti karte (ne znajući, naravno, sve moguće kombinacije).

Dakle, mene put vodi ka Ostrvu Jovana Zivlaka1 koje na pitanje svežeg idioma u poziji odgovara kretanjem ka refleksivnoj poeziji, naglašavanjem tematike, usmeravanjem ka poeziji dostupne realnosti mišljenja. Danas kada je preuzimanje rizika pevanja izgubilo dosta od tragičnog glamura i patosa, čini se da ova poezija — možda upravo zbog svesti o ograničenju, okviru — ipak pokušava da preuzme rizik, ali ne više prema poeziji samoj (što je ipak veoma često), već prema iskustvu subjekta uopšte, prema iskustvu bivanja u svetu. Otuda je jedan od osnovnih problema koji ona postavlja: kako spojiti nedostatak pesničkog i stavaralačkog samopouzdanja koje su posedovali pesnici-preci (i koje poseduje niz savremenika) i potrebu za životom poezije. Kao što je istakao Vitold Gombrovič, svaki pesnik mora postaviti pitanje "do koje mere je ova poezija koju pišem konvencionalna, i do koje mere je odista živa?"2. Kako se čini, odgovor "žive" Zivlakove poezije glasi: biti oprezan u refleksiji, protiviti se poeziji skromnih ciljeva i dometa, jednostavnosti i samodovoljnosti, a pri tome niti pasti u zamku mrzovoljnog pevanja koje stvari sveta unapred zavija u crninu, niti sačiniti naivnu smešu olakih i zanesenih pesničkih rešenja.

Mora se takođe odmah priznati da će zamišljeni čitalac u ovoj poeziji pronaći malo jednostavnosti (prozirnosti), i mnogo više kompleksnosti (neprozirnosti). Pesme su pisane bez vere u mit o nevinosti, ogoljenosti i jednostavnosti pesničkog izraza, bez vere u takozvanu organsku ili ekspresivnu poeziju.3 U stvari, kao da je upravo prikriveni cilj ove zbirke, kao i ranijih radova, da se mit o prozirnosti i spontanosti pesnički razgradi kao artificijelan. Tako se na ovom ostrvu istovremeno odbacuje i pesničko epikurejstvo i prazni esteticizam, a opet na njemu poezija nikako nije politička, kao što nije ni poezija histeričnih povika. U pitanju je zapravo poezija vrlo snažnih i upečatljivih slika, slika koje su u funkciji misli i mišljenja. Te slike nas — od prve pesme "Povodac" do poslednje, naslovne "Ostrvo" — stalno nagone da se krećemo napred, usmeravaju nas ka praktično neizrecivom zaključku, ali neizrecivom ne u pesničkom već u filozofskom smislu. Pa ipak, ne ostaje sve zatomljeno u procesu. U stvari, paradoksalno, zaustavljanje, rezultat procesa je sam njegov početak, poput kruženja obalom ostrva.

Problem pesničkog glasa je naglašen paradoksom Istog i Drugog, većina pesama su poput izveštaja, komentara ili govora u prvom licu o Drugom ("Povodac", "Venac", "Predeo", "Ovidije"); ili su vid univerzalnog komentara u kom dominira impersonalni pesnički govor ("Osobeno", "Kratke noge", "Strašni sud"); ili obraćanje ("Poslanje"); ili pak govor u prvom licu o Istom ("Munja", "Tetive", "Ne gubi vreme", "Sistola"). Upotreba vremena vezana je za sadašnjost, kao utisak ili opis nekog događaja koji vodi ka refleksiji, ili pak kao opis nekog događaja u prošlosti koji vodi ka unekoliko ironično shvaćenom prezentu tzv. "večnih istina".

Istakao sam već na drugom mestu da postoji u kritici izvesna teškoća sa smeštanjem ove poezije.4 Vrtoglavost refleksije kao da ometa njeno svrstavanje. Preuzeo sam takođe rizik da kažem da je to zato što je Zivlakova pesma "kritička pesma". "Kritička pesma: ako se ne varam, spajanje te dve kontradiktorne reči znači ona pesma koja sadrži svoju sopstvenu negaciju, a koja je istovremeno i njena polazna tačka, na istoj udaljenosti od afirmacije i negacije", pisao je Oktavio Paz u knjizi Luk i lira povodom Malarmea.5 U ovom smislu, čini mi se da je moguće, premda i neuobičajeno, jednu pesmu nazvati "kritička pesma". Ali, navešću razloge za to.

Na prvom mestu, Zivlakova pesma je kritička zato što ruši mit o poreklu. Njegov odnos prema tragovima prošlosti, prema tragovima drugih tekstova niti je neposredan i uočljiv, niti je lako objašnjiv. Izuzetna ekonomija sećanja osuđuje na propast strategije prepoznavanja, omiljene među tumačima književnosti, pretvarajući ih — prema jednom od stihova — u "hosti za koje niko ne jemči". Zivlakov odnos prema tradicija je u izvesnom smislu radikalna kritika te tradicije. Ali, da bi se kritikovalo mora se reći da. Dvostrukost tog trenutku obretenja (da zadržim jednu značajnu odrednicu iz rečnika ove poezije), kao smeštanja pesnika u književnost i svet, izbija ovde na planu opšte koncepcije pevanja/pisanja. Ali, Zivlakova pesma ne kritikuje samo druge — kritikuje veoma često i samu sebe. Ona zna da je trenutak i da je njen život samo čas manjkavog osvetljavanja. Takođe, pesnik živi samo u trenutku pisanja/pevanja pesme. A taj trenutak je rizično izgovaranje "da" poeziji — ali kojoj, ovde i sada? U poeziji Jovana Zivlaka to nužno "da", odjekuje jednim "ne", to nije poezija afirmacije nasuprot negaciji, već poezija koja živi između "da" i "ne". Zivlakova poezija je pokušaj probijanje zida Istog da bi se bio Drugi. Sagledajmo zato kako se predstavlja taj pokušaj rušenja i ponovne gradnje zida sopstva.

Prvo pitanje je: kako se u Ostrvu odvija značenje? Za ovu poeziju je posebno značajno asintaksičko sećenje gde su bitne intonacione jedinice, prekidi, pauze. Tesno povezani sintaksički delovi mogu se razdvajati u posebne stihove iz kojih se ponekad izdvajaju pojedine reči ili akcenatske celine. Odnos stiha i rečenice je prilično složen: nekad je rečenica deo stiha, a nekada obuhvata više stihova koji zajedno sačinjavaju pesničku sliku ili pak izlažu jednu misao koja se dalje problematizuje ili razrešava u narednoj misaonoj celini. Prisutno je takođe smenjivanje smirene i zategnute intonacije, mada se može reći da zbirkom dominira smirena intonacija; pesme tvore mirnu površinu, tako da se njihov ritam najbolje sagledava u ravni čitave zbirke (što je temelj koji sprečava bilo kakvu zamenu ovih pesama u slobodnom stihu za prozu). Ritmička linija je slobodna, ali je u velikoj meri i ovde ostvareno nešto što je i inače karakteristično za Zivlakovu poeziju uopšte, jedinstvo ritma i misli koja se realizuje u pesmi, jedna trezvena dikcija koja objedinjuje sve pesme.

Karakteristično za ovu poeziju je da ne pokazuje sklonost ka deskriptivnom stihu, sa mnogo imenica i nagomilanih prideva. Ali istovremeno to nije poezija preterane svedenosti i eliptičnosti. U pitanju je jedan specifičan govor koji se odlikuje naglašenom upotrebom veznika, odnosnih i upitnih zamenica, kao i kombinacijom priloga i imenica. Otuda je veoma često ponavljanje i nabrajanje, koje svojim ritmom vodi ka poenti. Ne suočavamo se sa neutralnim jezikom, već sa namernom, čak i iritirajućom upotrebom pojedinih reči, sa jednim neformalnim ali postojanim ritmom (redovi imaju nepravilan, ali uočljiv ritam). Rečeno pomalo staromodno — u zbirci Ostrvo, kao i u nizu ranijih pesama — jezički efekat prenosi snagu i oblik osećanja, odnosno kretanja misli ka samom mišljenju. Kao i kretanje same misli, neke pesme su ispolirane tako da se sijaju, dok neke, kao vid protivteže, deluju nedovršeno. U pesmama nema velikih slova, što prati efekat koji postižu demitologizujući sadržaji.

Iznad svega, pesme sadrže iznenačenje — Zivlak poseduje instinkt pripovedača i zna da ubrza zaplet, da skriva poentu do poslednjeg trenutka, da ukrašava, preuveličava ili da potre vlastite početne pretpostavke. On zna pesmu da počne frazom ili paradoksom, i potom da umeće raznolike misli, da ih prekida stihovima od jedne reči, potom da produžuje stih i onda da umetne tačku nekada kao ritmičku pauzu, a nekada kao zaustavljanje toka misli. Poslednji (kao i prvi) stih njegovih pesamaje veoma bitan — on je korak ka otkrovenju, ali otkrovenju često samokritičnom i autoironičnom.

Modaliteti fragmentacije su neposredno vezani za jednu filozofsku i u izvesnom smislu (samo u izvesnom smislu, kasnije ću reći kakvom) religioznu upitanost koja razlaže sintaksu, redove, rečenice i tok misli. Opire se parafraziranju, mada su fraze prisutne (naročito u pesmi "Osobeno"). Ova poezijaje lirska, opisna, ali i refleksivna, sadrži takođe i autobiografsku dimenziju. Reklo bi se da je u najboljim pesmama ona sve to u isto vreme, odnosno u onim ostvarenjima u kojima meterijalne, unutrašnje i duhovne oblasti izgledaju podudarno, iskazujući nepodudarnost, odnosno večiti razlaz tek u samom zaključku pesme. U tropima završetka mešaju se pomirenje, ogorčenost, žaljenje, paradoks i prosto čuđenje.

Zivlakova pesma može da počne nekom postavkom ili nekim događajem — slikom dečaka koji vuče psa na zategnutom lancu, osluškivanjem bića, sporim penjanjem, praćenjem anđela, posmatranjem jeseni, gledanjem; ili, pak, prvi stih, odnosno njegov sintaksički obeležen deo, može biti neka konstatacija koja izgleda kao povod ili provokacija za nastanak pesme: "zaklon je drugo lice nade" ("Krov"), "dva su dečaka lovila zeca" ("Uši"), "um mu je bio prazan" ("Pramenje"), "tamo gde nema jezera nema ni jezerskih pesama" ("Vid"), "reč je nema osim one koja će te naći" ("Krošnja"), "svet je sačinjen od peska znakova" ("Ko"), "rat nikad nije prestajao" ("Ostrvo"). Potom se iz događaja, konstatacije ili osećanja razvija i razlaže misao koja po pravilu konačno dovodi do snažne poente koja je najčešće obrt ili svedočanstvo o neodlučivosti, o tome da je sam medijum koliko vitalni upravo toliko kobni deo kulture. Poetski stil se izgraođuje opisivanjem i pripovedanjem. Događaj, osećanje, utisak ili konstatacija prividno vode do univerzalnih saznanja koja se retorički ruše u paradoksalnim iskazima, često označavajući nedovršivost i neostvarivost samog znanja kao istovetnosti, identiteta sa predmetom. Često je prisutna retorika religiozne ili metafizičke žudnje koja se ispoljava u obliku ozbiljne zapitanosti koja opet, sa svoje strane, uslovljava i određuje ekonomiju sredstava kroz koje se izražava.

Osim toga, postavlja se veoma važno pitanje za svaku poeziju: da li je kod Zivlaka prisutna opsednutost ličnim ili istorijskim završetkom? Vidljivi su iz pojedinih stihova ili čitavih pesama nagoveštaji pretnje, ironije, ludosti, nade 20. veka i užasi koje je on doneo. Pored toga, u pesmama su nesumnjivo prisutne autobiografske reminiscencije. Pa ipak, trezvenost i ozbiljnost glasa koji govori i iskrenost pamćenja i sećanja vodi od ličnog ja ka kolektivnom ja, ali ne jednosmerno već kroz naziranje, kroz trenutke koji ukidaju zatvorenost monada — ne postoje otvoreno Isto i Drugo, Isto proždire drugo svodeći ga na isto da bi potom u shizofreniji istosti nazrelo drugo, ali samo na trenutak, vrativši se odmah potom samo sebi:

zaklon je drugo lice nade
tvrdi zid iza kojeg horizont tutnji
slepilo koje tvori znanje
to što napipaš
to što načuljenih ušiju pokupiš sa vidika
novi je svet skoro obećanje.
("Krov")
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 19, 2010, 01:43:56 am »

**

nastavak

Kombinacija iskrenosti (to se zaista desilo meni) i demokratije (to se dešava i vama), ostvaruje se tek ako otvorimo skrivena i zabačena vrata ove zbirke. Prisutno je takoće stalno redukovanje, trop smanjivanja i otvorenog iskazivanja gubitka. Nešto uvek nedostaje, izmiče i, strogo rečeno, nešto se uvek izostavlja. U pesmama se javlja i pejzaž kao poprište ideje ili pozadina ispoljavanja moći ili, tradicionalno rečeno, prostor u kojem se ostvaruju misterije ljudske duše (posebno u pesmama "Povodac", "Predeo", "Ovidije", "Tetive", "Ostrvo").

Kada se govori o tematskom horizontu zbirke, moguće je istaći dve teme — prva je vezana za granice i mogućnosti znanja, dok se druga odnosi na večno pitanje morala, odnosno etičke upitanosti (u tom smislu sam ranije govorio o religioznosti). A etika nas vodi direktno do metafizike. Dakle, kada je o moralu reč, i u brojnim pesmama ove zbirke, kao i u nekim ranijim, uočljivo je kretanje od angažovanja u svetu do povlačenja u paralelni univerzum, kretanje od običnog života i događaja koji ga prate do moralnih visova. Kretanje od Istogka Drugom. Drugi je često alegorični drugi, a u stvari, posredstvom samog znanja, tek Isti:

i kroz dahtanje
što kostret nikad okudilo nije
on će da romori
istom koji se menja da bi bio isti
pravedniku koji pravednost čuva u poroznoj kesi
vikaću koji viče dok ne ogluvi
strašljivcu koji upada u vrevu da bi šakama
vitlao
da odagna slepoću.
("Adresa")

Osnovna upitanost u ovoj zbirci odnosi se upravo naznanje kao moć koje, svodeči pojedinačnosti na principe, nužno od Drugog čini Isto. Otuda je prokleto pitanje adekvacije temelj kretanja Zivlakove pesničke misli. Totalitet saznanja se gubi u mogućnosti beskonačnog — Drugost Ja kao igra istog može, kako ističe francuski ontolog Emanuil Levinas, da privuče pesnike6.

U zbirci Ostrvo iznova nailazimo na jedan napor koji je svojstven ranoj poeziji — da se transcendencija shvati preko onog što je sprečava. Lažje pretpostavljena u govoru, a govor poezije — uvek okrenute ideji spoljašnjeg beskonačnog zamišljenog iz unutrašnjosti književnog totaliteta — otuda u izvesnoj meri može biti kritički nastrojen prema znanju i moralu istovremeno ih, barem samo na trenutak, u trenutku ključanja pojedinih pesama, potvrđujući. Ambicije intelekta sudaraju se u Zivlakovoj poeziji sa mogućnošću pesme.

To je moguće, u obimu izlaganja prigodnom za ovu priliku, pokazati na primeru pesme koja je zbirci dala ime, "Ostrvo". Da li smo mi ikada videli, upoznali svet? Ili čovek postoji samo u ontološkoj izolaciji — da li je, analogno tome, svaka književnost neminovno ostrvska? Ovde se opet vraćamo drevnoj religioznoj upitanosti. Religija je dvoglava — s jedne strane vezana za znanje, sa druge za intuiciju, a moral obuhvata i jedno i drugo. Ali, postavlja se levinasovsko pitanje da li mi zapravo moralom, misleći ga kao najviši princip, zapravo izneveravamo: "Umeće predviđanja i dobijanja rata po svaku cenu — politika — nameće se kao samo ostvarivanje razuma. Politika se suprotstavlja moralu kao što se mišljenje suprotstavlja naivnosti"7. U prvih nekoliko stihova pesme "Ostrvo" čitamo:

rat nikada nije prestajao, sećam se zore kad
sam dom ostavljao. bio je posvud. za dovratkom je
držao sekiru. napostelji je sklupčao telo
ogrnuto
u vučju kožu
ličio je na pauna koji me podozrivo posmatra
i sprema se da mi ispljuje ruke. na prozore je
spuštao zastore, krio se da ga ne vidim.
znao sam da mi je disao za potiljkom
vezao mi dah i činio stvari prozirnim
na kojima sam vid posvećivao.

I bez neposrednog pozivanja na Heraklita jasno je da se biće pokazuje mišljenju kao rat. Shvaćeno krajnje metaforički, očiglednost stvarnog je rat, a rat kida reči i slike se nameću u svojoj sirovosti, rat spaljuje zavese iluzije, pokreće bića u svom identitetu, "spušta zastore" i "vezuje dah" — prekida kontinuitet ličnosti, prisiljava je da igra ulogu u kojoj ona ne pronalazi sebe, nagoni je da vrši činove koji ukidaju svaku mogućnost čina. U stvari, rat postaje ličnost. Svaki se koristi oružjem koje se okreće protiv onog ko ga drži. Rat ne iskazuje drugo kao drugo, ukidajući uspešno identitet istog. U stvari, svaka ideja totaliteta, jasno određene obale — poziv je za rat, jer se jedino krajnji smisao uzima u obzir, jedino poslednji čin menja bića. "Rat" se može čitati i kao "nasilje" i kao "moć". Sama istorija kao totalitet je prostor ispoljavanja nasilja. Bekstvo od nasilja moglo bi biti bekstvo samo u nekakav neistorijski prostor. Jer, u istorijskom prostoru sve je već upisano, kako dalje čitamo u završnim stihovima pomenute pesme, naslovne pesme zbirke:

ko je jači od rata
ja koji se ni o čemu ne pitam
ostrvo od kojeg će ostati samo ime
lihvar koji će me zadužiti
oružje koje ubija pre nego što se iskuje
ili zmija koja se vere tamo gde joj nije mesto.

Oružje postoji pre rata, a to oružje je totalitet moći i nasilja. Oružje je ubilo pre nego što je skovano. Oružje je princip, a ne nešta jedinstveno i neponovljivo. U stvari, njegova suština je ponavljanje u Istom. Da li se ovim zatvaranjem pesničke zbirke, evociranjem animalne simbolike iz arsenala verske upitanosti, pokazuje sva tragičnost mišljenja koje je realnom nasilju suprotstavilo etički otpor, otpor znanjem. Znanjem koje se uvek bori za svojim mestom pod suncem, znanjem koje je zapravo uvek prostorno (kao zauzimanje mesta), postavljeno u prostor sveta poput ostrva (a ne kapi vode) u okeanu.

Pored jedne avanture lukave racionalnosti, veliki ep Odiseja u iluminativnom čitanju u pesmi "Ostrvo" i u zbirci "Ostrvo" pokazuje nam "bedu" iste takve racionalnosti u kojoj su sredstva zamišljena prema cilju, u kojoj sredstva ovladavaju prostorom i vremenom. "Oružje ubija pre nego što se iskuje", ili kao što je u eseju "Svest i nepoznato" pisao Moris Blanšo: "Ja se plašim potresa koji je izazvan onim što se više ničim ne može uzdrmati".

Pesma "Ostrvo" kao i ostale pesme u zbirci su, uslovno rečeno, deo jedne savremene, veoma kritičke "priče" o znanju i humanizmu. Pesma "Ostrvo" je poput nekakve sekularne verzija božje liber naturae kao poprišta večnog rata, rata kojeg ne pišemo, već u koji smo upisani. U pitanju je nasilje shvaćeno u ontološkom smislu kao temeljna ljudska delatnost. Pesma "Ostrvo" ostaje pesma o Odiseju i njegovoj (neuspeloj) avanturi znanja. Pesma je takođe o krizi apstrakcije kao osnovnog oruđa prosvetiteljstva. A rat je ovde zapravo metafora apstrakcije koja likvidira realitet pojedinačnih objekata (Isto pobeđuje Drugo). To nije ovaj ili onaj aktuelni rat, onaj od juče, onaj koji traje danas, ili neki koji će početi sutra. To je pre krstaški pohod Uma u kom se istina ne ostvaruje u apstraktnom turniru ideja, već kroz sukobe realnih ljudi. "Nasilje" je osnovni element racionalističkog pogleda na svet koji odgovara na suštinsko pitanje: kako opasnost pretvoriti u vlastitu korist? Tako se ovde na pragu modernog doba budi Spinoza koji piše u Etici: "Napor za samoodržanjem jest prvi i jedini uslov vrline"8. Da li je onda etika izneveravanje Drugog? Da li je opravdano to što Odisej odbacuje samog sebe da bi se zadobijao. Sta se događa sa Drugim? Da li je to onaj Drugi-Isti sa Robinzonovog ostrva? Drugi koji postoji samo kao Isto? Da li je hegelovsko pitanje svrhe nasilja zapravo pitanje njegovog porekla? Ili je cilj, kako je to rekao T. S. Eliot, zapravo tamo odakle smo krenuli.

Ostrvo iz naslova, pesma kojom se okončava zbirka evocira situaciju večnog rata, situaciju u kojoj je sama metafizika uslov sukoba i nasilja, u kojem ni smrt niti ponovno rođenje nisu garancija izmicanja, i gde uteha nije upozorenje i gde krov nije nada. Dakle, pesimizam, jer upravo nas moral izneverava, pošto je totalitet istorije nasilje. Temeljni je zato problem, smešten u budućnost: Kako prevladati, kako prevazići granice tog ostrva? Problem mogućnosti i granica znanja je središnja tema zbirke Otrvo, ali nas on, kako se čini, vraća jednoj ranijoj pesmi, još jednoj naslovnoj pesmi.

Pesma "Obretenje" započinje povodom, konstatacijom, provokacijom, rečenicom, stavom: "logori nisu postojali". Kroz ovaj procep konstatovanja, ostrvska poezija je već stupila pred jedinstveni izazov smeštanja između individualnog "ja", s jedne strane, i kolektivne "samorazumljivosti", s druge. Otuda implicitno pitanje pesnika: da li postoje logori u "samorazumljivoj" svesti i da li postoji jedinstveni odgovor. Ali moram reći da u svesti između "mene" i "vas" taj odgovor, čak i ukoliko prihvatimo da ga je moguće dati, gubi svaki smisao. Ostaje, dakle, drugo pitanje: da li su logori postojali za mene, za moje "ja" ili su postojali za nas, kao nešto samorazumljivo, odveć jasno i prozirno i, samim tim, kao nešto što se potiskuje u doxi svakodevice. "Mi" izvesno prihvatamo stanovište da su logori postojali, ali šta je ostalo posle te ekstremne orgije neslobode osim pretvaranja pojedinačne krvi u univerzalni pojam? Postvarenje je cena koju, kako kaže jedan istaknuti kritičar moći kao moći svih nas (Gunar Olson), plaćamo za neprihvatanje da postoji nešti iza iza iza izraza, odsustvo upisano bez traga u svakom diskursu.9 Zivlakova poezija je kretanje i prepuštanje tome "iza, iza, iza". U tom smislu ona je kontroverzno svedočanstvo o varljivoj mogućnosti poezije kao bekstva iz senke moći. Zivlak pokušava da se približi "najboljem" bogu, a to je bog s one strane istorije — bog "koji niti kažnjava / niti prašta". Istorijski prostor polariteta između kazne i oproštenja ovde se razgrađuje — ono iza, iza, iza bio bi prostor "praznine" gde veliki pojmovi naše tradicije bivaju razgrađeni. Da li to onda poezija, po ko zna koji put, može čak i danas da bude prostor slobode? Slobode koja je samo trenutak iz "Obretenja":

ne postoje reči koje će nas razrešiti smrti
ni obraćenik koji pamti obretenje
ni izgnanik koji huli na izgnanstvo.
o anđele ćutnje
o baštiniče mera
ako ništa nije postojalo ako se ništa nije dogodilo
zašto tvoje srce dubi sečivo ničega
zašto se osvrćeš za senkama u ovoj crnoj večnosti
i kome ćeš zahvaliti što si još uvek živ.

Naznake Zivlakovog "Obretenja". Obretenja. Ostrva. Figura izolovanog trenutka, koji sam po sebi govori mnogo, ali koji ubija ono pre ili ono posle. Mi smo neko drugi samo u trenutku obretenja. A taj trenutak poništava svaku univerzalnost i Zivlakov obraćenik "ne pamti obretenje". "Obretenje" tako istovremeno postoji i ne postoji kao rez u vremenu koji uliva lažnu nadu u spasenje. Ono se dogodilo — ja sam rešio da ne budem ja, da budem neko drugi, možda i bolji, ali nešto mi ne da, a posebno ono spoljašnje, što podrazumeva svaki naš čin koji je uvek usmeren na drugog: "ne postoje reći koje će nas razrešiti smrti / ni obraćenik koji pamti obretenje". Lako zaboravljamo trenutak kada smo poželeli da postanemo neko drugi. Pesnik je istovremeno naš saučesnik, a pesma je ipak opomena. Opomena da u trenutku tog sricanja mucanja pesnika ipak postajemo neko drugi. Obretenje je u tom smislu, onaj prostor "iza, iza, iza" koji dodirujući gubimo.

Ali, ako dođemo do ovakvog pesimističkog zaključka ostaje pitanje: šta se može nametnuti kao naš zadatak? Naš zadatak je ujedno suština naše delatnosti: povlačenje linija u prostoru i vremenu sa svešću da će to uvek biti linije moći, Zivlakova poezija je refleksija o mogućnosti poezije koja seče i ujedinjuje, odgovara na pitanja postojanja tako što izražava postojanje kao postojanje u istoriji i kao kratkotrajnu mogućnost bekstva u ne-istoriju. Ali, gde je tu Drugi? Da li je taj drugi Isti, ali ovoga puta možemo govoriti o pesničkom načinu kretanja od Drugogka Istom, a ne o logici apstrakcije koja od Istog proizvodi Drugo. Da li je Ostrvo utičište kao kontroverzno svedočanstvo o varljivoj mogućnosti poezije kao bekstva iz senke moći?

Izvesno je barem jedno. Zivlak čini nešto veoma retko, a možda bi se moglo reći i jedinstveno u savremenoj srpskoj poeziji — on stvara pesnički glas koji u izolovanosti ne slavi sopstveni ego. Narcizam je zamenjen preispitivanjem, karakterističnom "manom" moderne poezije, postavljanjem — ne bez izvesne čežnje za aistorijskim, ili za bekstvom od istorije — ozbiljnih pitanja o ljudskom subjektu. Pitanja koja sve više postaju akutna upravo zahvaljujući prepuštanju ne-pesničkom i ne-filozofskom zaboravu.


___________________

1 Jovan Zivlak, Ostrvo, Draganić, Beograd, 2001.
2 Vitold Gombrovič, Dnevnik I, prev. Petar Vujičić, Prosveta, Beograd, str. 115.
3 Tačno pre dvadeset i pet godina jedan povlašćeni kritičar je pisao da je Zivlakova lirika "jedna od najsloženijih poetskih struktura u nas, ali i jedna od najdragocenijih, najotvorenijih mogućnosti pesme uopšte" (Draško Ređep, "Provincia deserta: o lirici Jovana Zivlaka", Iskustvo zavičaja, Novi Sad, 1980, str. 122). Kako je vreme odmicalo, pokazalo se da je ova dijagnoza bila mnogo više za samog potonjeg Zivlaka, nego li za "mogućnost pesme uopšte".
4 V. Gvozden, "Kritička pesma ili o poeziji Jovana Zivlaka", pogovor u: Jovan Zivlak, Ostrvo, Draganić, Beograd, 2001.
5 Oktavio Paz, Luk i lira, prev. Radoje Tatić, Beograd, 1990, str. 266.
6 "Drugost ja, koji se uzimaza drugog, može zapanjiti maštu pjesnika, upravo zbog toga, jer je igra Istog: negacija je sobom — baš to je jedan od modusa identifikacije ja" (Emmanuel Levinas, Totalitet i beskonačno: ogled o izvanjskosti, prev. Nerkez Smailagić, Veselin Masleša, Sarajevo, str. 21).
7 Levinas, nav. delo, str. 5.
8 Spinoza, Etika, Beograd, Kultura, 1959, str. 187.
9 Gunnar Olsson, "Lines of Power", Writing Worlds: Discourse, Text & Metaphor in the Representation of Landscape, ed. Trevor J. Barnes, James S. Duncan, London, New York: Routledge, 1992,86-96.



Vladimir Gvozden | Jovan Zivlak

[postavljeno 23.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 19, 2010, 01:44:27 am »

*
JOVAN ZIVLAK


OSTRVO

Za razliku od većine srpskih pesnika koji misle da ne znaju za koga pevaju, a ipak pišu za druge i u naporu izricanja otkrivaju sebe kao pesnike za druge, Jovan Zivlak je pesnik za sebe. Ovakav izbor je jedna vrsta više nužnosti. Za onoga kome je stalo do autentičnog susreta s poezijom i težinom pesničkog čina, stihovi ovog pesnika su jedinstvena prilika. Pre no što se prekorači granica stiha posle koje više nema povratka, treba čitaoca upozoriti: ovo je poezija u kojoj nema lake utehe, neobaveznih obećanja i obraćanja, olako izrečenih misli i "šarene" poetičnosti lepršavih aluzija i slika. Krovinjara ovozemaljskog života i straćara svakodnevne komunikacije u poeziji Jovana Zivlaka porušene su jer tuda prolazi "carski drum" u nepoznato na kojem znanje i umenje ne pomažu, a obretenje, pa čak ni bivanje u bogu ne daju spas. To je poezija koja, kao u pesmi Okrećem se u bogu sa kraja zbirke Ostrvo, računa na "božju tugu" i "božju izgubljenost" nakon "božje čistote", na "božji strah" i "božje natezanje" nakon "božjeg razgovora", na "božju jarost", "božju anarhiju" i "božju palež", na "božje grehove", "božje ljubavi" i "božje likove" u "božjim prostranstvima", na "božju svrhu" u "božjoj utrobi", za "božjim stolom". I upravo tu se postavlja pitanje "otkud nadire ništa", najteže pitanje zapadnoevropske metafizike i konačni koridor smisaonog samoprevazilaženja svake istočne mistike.

Zivlakovo ništa s kojim se ogleda poseban je slučaj jer se ono ne pojavljuje u svojim istorijskim emanacijama. Moderni nihillizam i nihilizam modernih vremena ostaju po strani od dijalektike stihova u kojima se podrazumeva sposobnost da se viđenome pripiše ekvivalent izraza (od pesme Vid do pesme Krošnja). Najširi ciklus Pramenje zbirke Ostrvo istražuje tu širinu postojanja koja cinično dopušta da se po njoj prebire i kreće Tamo-amo, kako je i nazvan sledeći ciklus pesama. Tumač je ostavljen na muci da ne pomažu ni anđeli, ni osećanja, ni opštost ni opština (s naglaskom na i, pesma Osobeno), ni "lavež na nepoznato" i "pogibao izvan znanja" (Povodac), ni "osluškivanje bića" (Venac). Da li "sam duh vidi ova lica" i da li spasitelj "spasenje nudi u pola cene" (Kratke noge), da li je pesnik "brat čuđenja" (Strašni sud), zašto "nijedna priča nije pouzdana" (Okean), zašto su sekutići srebrni (Srce nitkova) a tetive grimizne (Tetive), sve to ne može da se utvrdi i zna jer je znanje u ovoj poeziji osumnjičeno, prevaziđeno, odbačeno. U pesničkoj demistifikaciji ustrojstva svetog teksta i objave spasenja znanje je na udaru i iz pesme u pesmu, uz pitanja o praznoj duši (Srce nitkova) i praznom umu (Pramenje), neprestano se proverava da i tamo gde ima nekog znanja nema izraza koji može da izdrži proveru, nema jezika i reči, nema emocija i gestova, nema posredovanja između jednog ja koje izriče i jednog ti u koje se pretvara (Ko). Tako se u Ostrvu Zivlak odrekao znanja kao spasilačkog instrumenta, plan iskaza je zamračio da pokaže kako se neizrecivo pomalja na horizontu svake bolje pesničke objave.

Zivlakovo neizrecivo dolazi posle čitave avanture nebeskih poslanja i ovozemaljskih uskraćenja, pa i razmena koje su do nekada bile moguće. U svemu tome kao da neka posebna "sekira", ritualni instrument u korenu mita udara po stihovima u kojima se i sama spominje da bi čitavo Ostrvo bilo o tom izricanju nemogućeg, o saopštavanju negacije, o iskustvu jednog boljeg ne. Od prvog po poslednjeg stiha ove knjige traje konvulzija u kojoj su spleteni znanje, izraz i negacija. Takvo nagomilavanje stalnog negiranja, ništenja, odricanja, onemogućavanja odavno nije viđeno u tako ogoljenom i neposrednom obliku. Zivlak je zapravo u pukotine poetike koja više ne može da pruži bezbedno utočište pesničkoj volji za saopštavanjem smestio negativnost koja je najvažnije i ključno iskustvo savremenog sveta. Od toga kako i koliko ovo saopštava zavise vrlina i vrednost Zivlakovog pevanja - htenje da se stigne u predvorje onog najvažnijeg oduvek je krasilo velike pesnike.

U fenomenologiji negacije Zivlak na svojoj strani ima elipse i omisije, promene ritma i teške sudove tiho saopštene, bez patetike (osim u Ne gubi vreme i Tamo-amo), volju za poređenjem i retoriku proširenih poređenja, nabrajanja i obrte, raskole između ciklusa i saradnju pesama koje kao da se nadovezuju jedna na drugu. Na Zivlakovoj strani je i to što je on jedan od retkih ljudi posvećenih vrednosti, spreman da ih prepozna, izdvoji i podrži; mudrost jednog dodavanja i oduzimanja prisustva u poeziji, periodici, javnosti; volja da oko sebe rasprostre najbolje knjige, hranu duhu, ono što treba misliti i konačno odbaciti. Zivlak je zadatak za samoga sebe, zato i mora da bude pesnik za sebe. Koliko mu se u tome može prići i odmerenom, požrtvovanom kritičkom reči nagovestiti skolonost i bliskost? (To je, uostalom, pitanje koje lebdi i nad lepim, pametnim i promišljenim pogovorom za ovu zbirku koji je napisao Vladimir Gvozden, pitanje koje obelodanjuje mestimična neusredsređenost i napuštanje najbolje misli u korist pregleda i ilustracije.) Zivlak, progoneći sebe i okupljajući se sam oko sebe, predstavlja jedinstvenu i autentičnu pojavu u srpskom pesništvu i kulturi, a njegovo pesničko ne je dragocen doprinos potvrdi da je poezija još (nekome) važna. Protiv sebe Zivlak ima usamljenost i sumnju koja mori svakoga ko je sam, poneko kolebanje kada popušta retorici i priča umesto da ćuti i odriče, ili brigu da li sme da celinu zbirke i pesničkog projekta ujedini. Zivlak se menjao od zbirke do zbirke, a sada je stigao do onog stadijuma kada konačan uspeh ne zavisi samo od pojedinačnog stiha i pesme već i od toga kako se, da li se, koliko i zašto se plan celine može ujediniti, na nivou zbirke i izbora najboljih pesama, pa čak i na nivou celine jednog zamašnog i vrednog opusa.


Aleksandar Jerkov | Knjižara
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 19, 2010, 01:45:28 am »

*
JOVAN ZIVLAK, PESNIK, DOBITNIK OKTOBARSKE NAGRADE NOVI SAD


SAJAM KNJIGA NAMEĆE JEDNU VRSTU UKUSA

Ovaj tip kulture koji se zasniva na brzini, na depersonalizaciji, nema vremena za poeziju kao jedan starovremenski medij. Na Sajmu knjiga nisam bio zato što u čitavom tom projektu nisam video dobre namere

Jovan Zivlak je neobičan čovek. Pesnik. Pozdravlja i pse na ulici, ako ih sretne u paru. Možda pozdravlja i neke druge životinje, stvari, jer zna da iza svakog prizora, iza svake stvari, iza svakog bića i susreta stoji i ono nevidljivo što pesnik može osetiti i preneti u pesmu. Osim toga što je objavio knjige pesama: "Brodar", "Večernja škola", "Čestar", "Tronožac", "Čekrk", "Čegruša", "Napev" napisao je i knjige eseja "Jedenje knjige", "Aurine senke".

Njegova poezija prevođena je na francuski, mađarski, italijanski, makedonski, slovenački i rumunski. Priredio je "Pesme" Jovana Dučića, zatim "Pesme" Dušana Vasiljeva, "Autopoetike" Danila Kiša, zatim, "Panonske priče" Milorada Pavića i još mnogo toga.

Nedavno se pojavila i njegova nova zbirka poezije "Ostrvo", a prošlog meseca je dobio i Oktobarsku nagradu Novog Sada. Jovan Zivlak je i urednik u Izdavačkoj kući "Svetovi" čije knjige su onima koji dolaze na sajam ove godine bile nedostupne jer Jovan Zivlak nije učestvovao na Prvom milenijumskom sajmu u Beogradu.

Da li ovo vek definitivnog nestanka poezije?

Mislim da je to delimično tačno. Poezija kao poezija je skrajnuta i ovaj tip kulture koji se zasniva na brzini, na depersonalizaciji nema vremena za poeziju kao jedan starovremenski medij. Možete li u ovom vremenu da zamislite Dučića. On je živeo u poslednjem trenutku, kada je pesnik izražavao neke bitne pretpostavke i vrednosti jednog sveta, kad je reč o našoj kulturi. U ovom vremenu on bi bio anonimna profesorska figura ako bi mu oduzeli zvanje ambasadora. Poezija postaje potrošna roba kao, recimo, ekstrat od kojeg može da se napravi 20 litara razblaženog razmišljanja... Poezija se razlaže u medijima, reklamama. Čitava kultura je zasnovana na evokacijama, a poezija je potrebna kao neka tajna supstanca, ali se ne podnosi da bude neko bitno područje u javnom životu.

Kome su potrebni umetnici, pesnici?

Umetnik živi skrajnuto u svakom vremenu osim onog koji je bio povlašćen. Tako živi još od renesanse, kao svedok da patnja pripada posebnoj vrsti ljudi. On je slika socijalne patnje. Služi kao ohrabrenje ostalim ljudima, da se uteše, da kažu: "Vidi kako je ovaj talentovan a živi tako, pa šta onda ja, običan čovek, da očekujem". Umetnici, a samim tim i pesnici, potrebni su da bi ohrabrili.

Da li je i poezija znanje?

Poezija je ona vrsta znanja koja nas prevazilazi. Jezik poezije izgovara ono što inače nije izgovoreno. U svakodnevnom životu jezik izgovara naredbu, molbu, poziv, opis. Taj jezik je transparentan, uvek nešto referira i upućuje na nešto. Poezija se odmiče od toga, ona nas opominje na dramatizam naše situacije. To znanje poezije proizilazi iz samog pisca.

Vaša pesma "Povodac" je metafizičko premrežavanje običnog prizora...

Ja u životu vidim čudo. Ako govorim o zlu kao fenomenu savremene kulture, istorije, onda u svakom prizoru možete naći nukleus tog zla koje neskriveno deluje. Poezija provocira stalno ono što smo izgubili, ono što je poseban vid znanja. Kada bi se poezija pravila od pojavnog imali bismo katalog stvari. Zadatak poezije je da nas uputi da se u pukotini između stvari nalazi naše znanje koje treba da pokupimo.

Da li pesnik mora da se pomiri sa tragičnim osećanjem sveta i pre nego što napiše pesmu?

Nijedan pesnik ne piše iz puke institucije, neznanja... On mora prethodno da saučestvuje u nekakvom iskustvu, da bude jedna vrsta svedoka, znalca... Ja nikada nisam bio zagovornik poezije kao umetnosti neznalica. Pretpostavljam da je nužna jedna vrhunska kultura, ona kultura koja vidi, koja je oprezna koja analizira... Pesma zna više od nas, a to dolazi iz jezika, posebne osetljivosti autora. Pesnik to znanje samo otkriva.

Jednom ste rekli da pesnik ne prihvata svet ovakav kakav jeste, ali da je prinuđen da živi u njemu...

 To je kao spoznaja udesa. Ima jedna Kantova misao da u osnovi sveta postoji zakon koji se može nazvati zakonom zla. Svet nije zasnovan na akumulaciji, sabiranju znanja, samoprevazilaženju. Mi se u tom smislu ne razlikujemo od Grka, Rimljana... Ali, usavršavamo umetnost zla i u moralnom smislu nismo ništa više usavršeni. Možda smo na znatno nižem stepenu da bismo razumeli okolnosti u kojima treba da živi čovek i okolnosti koje treba da razumeva i u njima deluje na svet. Mi smo se otuđili od prirode, stvorili smo strašno tragična društva.

I mi, naročito?

Tragizam podrazumeva katarzu kao oslobođenje i znanje o posledicama tragičnih događaja. A mi, mi tragizam sabiramo i gomilamo kao neku vrstu bogatstva, umetnosti i zla koja se stalno uvećava i to je postala neka vrsta našeg skrivenog motiva. Mi stalno govorimo o demokratiji, o razlici a vidimo da je nasilje osnov sveta.

Da li ste Oktobarsku nagradu Novog Sada dobili i zato što niste učestvovali na ovogodišnjem Sajmu knjiga?

Ne to nema nikakve veze jedno s drugim. Nagradu sam dobio valjda zato što sam pesnik.

A zašto niste bili na Sajmu?

Na Sajmu nisam bio zato što u čitavom tom projektu nisam video dobre namere. Nisam video onu osnovnu ideju, ideju o interesu knjige. Video sam jednu grupu ljudi koja radi svoj sopstveni posao, ne hajući za to što se dešava s drugim izdavačima. I ta priča se stalno ponavlja, ona je i u prethodnom periodu bila slična. Imate jezgro moćnih izdavača koji rešavaju samo svoje probleme i zaposedaju pozicije. Ako im je za to zaposedanje potrebno Udruženje, oni će jedno napustiti i osnovati drugo. Iz strateških razloga...

Pa kad reše svoje probleme, oni će se etablirati, ostaviće i to novo udruženje nekoj vrsti autsajdera. Kada kapital bude iscrpljen, oni će autsajdere napasti i reći im da to dobro ne rade. Tu se uvek radi o nekoj demonstraciji sile, moći i interesa koji su u domenu jedne vrste totalitarizacije: nameće se jedna vrsta ukusa...

Suprotstavljate li se Vi toj logici?

Ja kao izdavač zastupam drugačiji koncept. I ja sam u ratu, ali sa sredstvima koja su u horizontu mog razumevanja - moralnog. Ne bih tvrdio da je cela ta stvar izvedena sa čistim i moralnim razlozima i što je najružnije, svi oni koji su drugačije mislili, bili su izloženi strahovitom političkom denunciranju. A u takvim razgovorima ne učestvujem niti ću učestvovati!

Olivera Đurđević | 2001. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: April 23, 2012, 03:01:39 pm »

*
INTERVIEW
Jovan Zivlak, pisac i izdavač


RAZLOZI POEZIJE SU NEJASNI, A NJENO POSTOJANJE IZGOVOR

Pisac i izdavac, Jovan Zivlak, jedna je od dragocenih licnosti nase kulture. Sedam knjiga poezije, izmedju ostalog i na francuskom, italijanskom, madjarskom, slovackom jeziku, knjiga eseja Jedenje knjige, nekoliko knjizevnih nagrada, preko 500 potpisanih dela kao izdavac. Zivlakova poezija danas zauzima vazno mesto u srpskom pesnistvu, eseji predstavljaju nezaobilaznu lektiru proucavanju knjizevnosti, a izdavacka kuca Svetovi koju Zivlak vodi poslednjih desetak godina podarila nam je mnostvo znacajnih knjiga, uspostavivsi prepoznatiljve vrednosne okvire. Uz pisanje poezije, izdavanje knjiga za Jovana Zivlaka, estetu i intelektualca, je paralelno kucanje jos jednog srca, kao jos jedno, paralelno disanje.

KOŠAVA: Vi pisete: Pesma je zudnja za susretom i svest o razdvojenosti, cutanje i govor, nada i beznadje. Od kuda takav, u neku ruku, ambivalentan stav?

ZIVLAK: Tesko je biti pametan u stvarima poezije, pogotovu kada ste prinudjeni da se sluzite zargonom. Svaki govor o poeziji, pa bio najpronicljiviji, ne doseze dalje od zargona. Ali, ako se vec hoce govoriti, onda mogu reci da u tome ima nekakve opste istine. Razdvojenost priziva blizinu kao njenu neostvarenu mogucnost, blizina priziva razdvojenost, jer se gusi u samoj sebi.  

Tako je i nada nesto sto izrasta u magmi beznadja, a govor se uspostavlja u bezoblicju cutanja. Ako stvari uzmemo pesnicki, onda sve postaje jos slozenije. Cutanje moze biti recitije od govora i sve se artikulise u dijalektickim prelivima, u igri senki i stvari, odsutnog i prisutnog, pamcenja i ravnodosnusti. Reci se hrane recima, jos vise neizrecenim, tamnim, belinom. Paradoksi poezije su paradoksi zivota, otuda poezija ima jos uvek svoje izglede. Zaboravljajuci na poetsko, covek porice svoju prirodu, porice svoj zlocin.

KOŠAVA: Gde su putevi kojima se stize do smisla, znacenja, dubine i ocekivane skrivene sustine Vaseg pesnistva?

ZIVLAK: Autor bi bio nepravedno nagradjen, ukoliko bi raspolagao kljucevima koji otvaraju tekst. To sto kazem nije oblik skromnosti, nego ruzan momenat samoogranicenja koji dospeva iz odnosa namera, plana, svesne proizvodnje slucaja, igre, nesvesnog samog jezika. Jezik prevazilazi nameru, nesvesno premasuje svesno. Znacenja se struktuiraju po visoj sili koja se emancipuje od prozirnosti, iscrpivosti, smisla, sustine. Ne znam kako bi moglo da se razume da su pesnici isporucioci sustine - bojim se da bi to bio pakao. Ja pretpostavljam znaje neznaju, obrazovanost neobrazovanosti, opreznost neopreznosti... Ali cini mi se da su stvari odvise senovite da bismo mogli odvojiti prvo od drugoga, da bismo se mogli pozvati na bilo sta. Znanje se rastvara u bezbrojnim menama i otkrovenjima zabluda, ono otpada sa nasih konstrukcija kao ideoloski malter. Ako neko nastoji da svoje znanje ili znanje grupe, klase sloja... institucionalizuje i nametne kao neprikosnovenost — to je vec zlocin. Cak i u stvarima pezije to ne smemo uzimati olako.

KOŠAVA: Za naslov ili cak i kljuc razumevanja pojedinih pesama cesto birate stih ili polustih. Nije li celina time zapostavljena ili je to u skaldu s "logikom ekscentricnosti poetskog subjekta i poetskog diskursa", kako u jednom eseju pise Radoman Kordic?

ZIVLAK: Naslov izrazava ideologiju pesme, pa i kad je rec o ekscentriranju. Naslov je deo teksta i nije puki natpis koji izvikuje jednu temu, jedan motiv. Kao deo teksta on je upleten u njegov rad, u njegovu nestabilnost.

On se preokrece sa preokretanjem teksta, poricuci svoju povlascenost. On nije vise legitimacija i potvrda na dogadjaj, dozivljaj ili mesto - ni klasicisticki referent ceremonijalnog prizivanja, ni romanticarski subjekt opevavanja. Naslov se spusta u samo telo teksta, rastvarajuci se po njegovim bridovima, on vise nije ni jedan subjekt, ni jedan objekt, ni jedan glagol. Naslov nije kljuc, on je deo kljuca, momenat razudjenosti koja tvori jedno putovanje, a ne kontinent.  

KOŠAVA: Ako se slozimo da Vasu poeziju krasi jedna suptilna metafizicka refleksija, koliko se zbog tezine filozofske meditacije gubi na neposrednosti u situaciji kad, kako sami kazete, nema savrsenog citaoca pezije?

ZIVLAK: Sve je u peziji posredovano. Cak i sam jezik, sam tekst. On nije izraz neposrednosti koja ga vezuje za svet, za odredjeni predmet. Neposrednost je samo ideologija. Jedan mit koji dolazi iz predubedjenja da nam je svet dat, da je moguc kao datost i kao samorazumljivost. Cak i jedno osecanje je posredovano, ne samo dogadjajem, nego i iskustvom, iskustvom jezika, kulturom koja ga tumaci, koja ga kontekstualizuje. Refleksija i meditacija hvataju u odrazima i ogledanjima potencije reci, njihove likove, sekvence oznacenog koje se premestaju iz neposrednosti u posrednost, iz centriranosti u decentriranost, iz ukocenosti i entiteta u pokretljivost rastrojstva. Savrsenog citaoca u takvoj igri nema. Poezija se ne stvara da bi proizvodila probleme citaocima, ali ona jeste problem, jeste pitanje - ne da bi se sumirala povlascenost i tajnovitost jedne jezicke prakse — kao sto je i svet, sam zivot, pitanje koje svojim paradoksima provocira nasu zacudjenost i nase neznanje.

KOŠAVA: Kako nastaje Vasa pesma? Opisite nam taj proces. Jeste li u njemu, tokom godina, primetili izvesnu "pravilnost"?

ZIVLAK: Pisanje poezije je izbor, nacin zivota. Ne mogu da pretpostavim kako je taj izbor, u mom slucaju, izvrsen. Pretpostavljam da bi ta vrsta odgovora proizvela jednu laznu biografiju, jednu mistifikaciju, mozda knizevno razloznu, ali u biti netacnu. Konacno, poezija ne dotice istinu vise nego jedan jelovnik. Pretpostavimo da su svi jelovnici lazni, onda cemo imati posla sa knjzevnoscu. Cak i kad su, navodno tacni, jelovnici imaju aspiracija da se predstave kao knjizevnost, jer se sluze figurama tropima i knjizevnim obrascima. "Karadjordjeva snicla", "Domaca govedina u supi", "Divlji zec u pacu"... uvek je rec o posredovanju, o pismu koje je nuzno metaforicno i, ako se moze reci, lazno u odnosu na samu stvar. Pravilnost se izgradjuje; konvencije kuhinje imaju vise pravilnosti, njihova sintaksa je prepoznatljiva i lakse se moze opisati, katalogizirati. Sa poezijom je nesto teze. Tu postoji uvek jedan manjak koji stvar cini neprozirnom. Verujem da jedan tehnicar proces nastajanja pesme moze jednostavno da rekonstruise. Pisanje je bol, patnja. Ja sam zahvacen jezikom i njegovim nepreglednim pamcenjem, njegovim stalnim i neprekidnim kretanjem. Izmedju dubine koja svedoci o drami imenovanja, prepoznavanja, sukoba reci i stvari, smisla i neprozirnosti... i horizontalnosti u kojoj se reci povezuju i razvezuju trepereci poput ostrvlja na povrsi tamnog okeana nepreglednih momenata zivota, istorije, sudbine pojedinca... izmedju pismena i reci koje pobudjuju moje osecanje postojanja, koje dopiru sa stranica koje je pisao jedan Stefan Lazarevic, Venclovic, Solaric ili pevao jedan Visnjic; izmedju Laze Kostica, Ducica, Hesioda, Homera ili stare tugovanke anonimnog Egipcanina, Crnjanskog, Kafke, Nicea ili Dzojsa; izmedju pulsacija zivota i iskustva koja se u nasoj kulturi, nasoj dramaticnoj savremenosti, vezu za oskudicu prezivljavanja i patnje i duboke vere u rec koja dopire odnekud da bi nas rasejavala, pokretala, ali i ucvrscivala u nadi koja se beznado preokrece.

KOŠAVA: U pesmi Zimski izvestaj kazete:
Moglo je sve najzad biti drugacije / i nije se moglo ovako desiti / ali svaki ishod je dogadjaj.
U svojim dnevnicima Kafka, opet, pise da je "moguce samo ono sto se dogadja".
Koliko je ovaj pisac uticao na Vas i Vase stvaralastvo?

ZIVLAK: Dogadjaj je i ono sto se nije desilo, ako je izrazen u jeziku. Mogucnost se otelovljuje u slici jezika, time se odgovornost tzv. stvarnosti za dogadjaj premesta u jezik. Moze se reci da se dogadjaj ostvaruje samo u jeziku, tako je i stvarnost tu jedino i moguca. Kafka je to dobro znao. Njegova knjizevnost je svedocanstvo te nemoguce stvarnosti koju je on iz nevidljivosti i neopazljivosti doveo do dogadjaja. Kafkina tamna i zgusnuta razloznost pretvara nevidljivo u vidljivo, nemoguce u moguce, ali ne u liniji nepovezanosti sveta i jezika, ne u horizontu tehnicke maste, nego prozetosti patnjom koja stravu zivota otkriva kao stravu jezika. Paradoks koji Kafka izrice o tome "da se nalazi na vrhu jarbola koji se rusi", slika je same knjizevnosti, same sudbine, pojedinca, izgnanika, cije "pisanje obasjava svet, a onaj koji pise moze da nestane u tami". Mozemo jos naci zagovornika koji tvrde da je svet proziran i da je utemeljen na smislu. Kafkina knjizevnost govori o misticnom nasilju, o misteriji moci i njenoj dubinskoj iracionalnosti i nelogicnosti i kroz jezik razotkriva tu lazljivu "indirektnost" sveta kao obrazinu njegove nasilnosti. Kafka je jedan od najmocnijih tumaca istorije, sudbine coveka i strave smisla i po tom je on neprelazan i prevratnicki pisac.

KOŠAVA: Pesma Obretenje po kojoj je nazvan drugi izbor iz Vaseg poetskog opusa naslovom asocira na sudbinu Jovana Krstitelja. Ne suzavajuci joj znacenje, mozemo li odgovoriti na pitanje gde je danas i sta predstavlja srpski narod?

ZIVLAK: Tesko je odgovoriti na to pitanje. Vidite, sam Kafka je govorio da je cinizam Jevreja odgovor na netrpeljivost drugih, da proizilazi iz osecanja teskobe i ugrozenosti. Od svih zala koja se u savremenom svetu stavljaju na optuzenicku klupu, nacionalizam je na prvom mestu. Ako je vec tako, to mora da je problem posebne vrste koji nije jedinstven i samoproizvodiv, ako smo vec u okruzenju obecanja emancipacije, ugodnog zivota, tolerancije. U cemu je stvar? Niko se nece iz samovoljnih pobuda upustati u opasnu avanturu navodnog nacionalizma, ako ce njegovo ponasanje biti sankcionisano, tj. ako ce posledice kazne biti teze, nego ako se ostane u stanju mirovanja i navodnog ukljucivanja u svet. Istina, svet je jedna vrsta obecanja, a tolerancija bi trebalo da bude nuzan momenat zivota savremenih drustava, naravno i srpskog. Isaija Berlin, povodom nacije, kaze da je od svih kulturnih fenomena u tradiciji Evrope, jedino nacija uspela da se odrzi. To vec pretpostavlja da se ne bi smeli olako, u duhu devetnaestovekovnih teorija, pridrzavati ideja koje su vec floskule i lisavati se ozbiljnijeg razumevanja ovog fenomena. Tolerancija — da; demokratija — da; ali i pitanja ugrozenosti odredjenih nacija, etnickih grupa, pa i citavih regiona valja uzeti u obzir, dok smo jos uvek savremenici navodnih savremenih procesa univerzalizma. Istorija se ponavlja. Moc je prevarnija i spretnija no sto to jedan novosvetski simpatizer moze sebi da predstavi. Srpski narod je nesporno ugrozen, izgubio je ogromne teritorije na kojima je vekovima stvarao i ziveo. To je nesporna katastrofa, kako za pojedince, tako i za citavu zajednicu. Da li vidimo novosvetsku sucut, koja je u tome nedvosmisleno doprinela, spremnom da to i ispravi. Pamcenje zlocina je kratko, a pamcenje patnje je dugo i dramaticno. Jezik politike i jezik medija su se, u slucaju srpskog naroda, pokazali kao najradikalniji i najnegativniji oblici prikazivanja stvarnosti. Stvarnost je ukinuta, ostala je samo njena bescutna simulacija u vidu krivotvorenih, ali za Zapad, jedinih mogucih znakova. Tako je jezik uveo kanibalisticku stvarnost, onoga ko govori. Zapad je zasnovan na metafici moci i vladanja i za moc i njenu proteznost mi smo samo jedan objekt. Drugi je istinski neprijatelj, on otelovljuje samo zlo; za razliku od propozicija nase tradicionalne kulture koja u drugom ne vidi neprijatelja, vec gosta, pretka, ako ne vec drugacijeg i razlicitog. Ono sto je moguce valja uciniti. O nemogucem mi ne mozemo odluciti. Nas poduhvat treba da bude kultura opreznosti, kultura razumevanja. Oslobadjanje od utopija Istoka i Zapada. Od obecanja i velikih istorijskih poduhvata i od gubitka pamcenja.

KOŠAVA: Postoje li, prema Vasem stvaralackom iskustvu, u danasnjoj poeziji svete stvari? Ukoliko one postoje, kakvo je osecanje pesnikovo prema njima?

ZIVLAK: Pitanje o razlozima knjizevnosti nemaju pouzdanih odgovora, ali ona uprkos tome, traje. Od sumerskih, egipatskih, grckih... pa do savremenih tekstova ona je temeljna vrednost civilizacije. Evolucije koje idu sa izmenama knjizevnih formi i oblika, znacenja i smislova, umnogome su promenile njegov karakter, ali interes koji ona pobudjuje, iako u promenjenim okolnostima i sa drugacijim konotacijama, ostaje nepromenjen. Ona vise nije univerzalna slika sveta, niti u njoj prebiva sveto koje utemeljuje obrasce zivota i smisla, mada se i dalje u njenim grafijama kriju odbljesci i opiljci svetih spoznaja i znanja. Jedan moderni tekst, bez obzira na svoju laiciziranost, na nastojanja da se proizvodi razlika u odnosu na klasicne obrasce, ili da se knjizevnost kao knjizevnost hrani autodestrukcijama i preinacenjima, ukoliko pretenduje na to da bude knjizevnost, mora u sebi da nosi onaj prepoznatljivi i neprozirni impuls svetog i tajanstvenog iskrenja smisla i zivota. Knjizevnost nas sa takvim otkrovenjima uzdrmava i povezuje, cineci nas ljudskim bicima bliskim u poznanju neperelaznih momenata postojanja. Danilo Kis, jedan od najvecih srpskih pisaca, u ranoj knjizi prica Rani jadi, napisao je pricu Eolska harfa. Naoko zagonetan naslov krije nesto trivijalno i obicno, iako evocira Eolsku harfu, tj. instrument liru, cije zice trepere na vetru i proizvode nezne zvukove. Prica je secanje na detinjstvo, na iskustvo otkrica prirode i njene cudesnosti. U svojoj predstavi pripovedac vidi elektricne stubove na skoljkama i zicama kao delove eolske harfe, dok ga prislonjen na hrapavo i raspuknuto drvo stuba osluskuje carobne zvukove koje proizvodi vetar na treperavim elektricnim zicama. Jedna analogija sa mitskim instrumentom, jedan efektan pripovedacki i sugestivan opis iskustva, pretvara banalnost bezlicnog zivota u svetu muziku sfera, u spoznanje cudesnog u trivijalno i svakodnevno. Ko od nas citalaca nije u svom detinjstvu slusao takvu eolsku harfu i ko se nece uzbuditi pred magijom price koja i nas povezuje i uplice u jedan jedinstven dogadjaj nevinosti koja otkriva svet.

KOŠAVA: Da li i danas mislite da moderna pezija poznaje mit, ili je to ona vec postala? U cemu se, sada, sastoje cvrsta uporista modernog pesnistva?

ZIVLAK: To je jedna saljiva dosetka ili antifraza u smislu da poezija vec zivi sopstvenu proslost. Sto se mene tice, poezija vise nema uporiste. Ona je davno izgubila onu temeljnu povezanost sa svetom, njeni razlozi su nejasni, a njeno postojanje je izgovor koji nema overu. Kada govorim o poeziji, prihvatam to samo uslovno-svetlost cinjenja, proizvodjenja, u modernom svetu moze biti shvacena samo kao duhovita opaska, kao jezicki znak za jednu izgubljenu stvar. Subverzija, pobuna, stvaranje, socijalizacija, rastvaranje poezije u drustvenosti, stvar je obisla nekoliko krugova i dosla u pocetnu tacku. Preostaju cuvari vatre, prodavci relikvije; jedna ekonomija koja se utemeljuje na raskomadavanju, na cerecenju, na prodaji indulgencije.

KOŠAVA: Osim sto pisete poeziju, Vi, svakako, pristajete i na svojevrsni filozofski diskurs razmisljanja i postojanja poezije i njenog zracenja u jednom svetu u kome "centar ne drzi vise / anarhija je provalila svetom". O tome, na najlepsi nacin, svedoci Vase esejisticko delo Jedenje knjige.

ZIVLAK: Moji kratki esejiisticki zapisi su mesavina ironije i melanholije. Postoji jedan nedostizni objekt, jedna rascepljenost, razvezanost. Ne preostaje mi nista drugo do da s dozom samopodsmeha opisem te preobrazaje objekata melanholije u tanusne senke koje se mesaju sa neodoljivim ritmovima i zvukovima elektronske industrije, i jednog zavodjenja koje nas prozdire.

KOŠAVA: Kao urednik u Svetovima dali ste znacajan doprinos srpskom izdavastvu, nizom dragocenih i potrebnih knjiga. Sta jednom pesniku znaci izdavastvo i urednistvo?

ZIVLAK: Ja sam, pre svega, citalac. Mozda jedna prevazidjena vrsta. Zahvaljujuci, verovatno, pogresnom osecanju stvari cinim ono sto moram.


Razgovarao Zvonko Prijović | Yurope
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: April 29, 2014, 01:57:27 am »

**

IZDIZATI VID NA VEĆU VISINU...


Ovih dana pojavila se iz štampe nova knjiga pesama Jovana Zivlaka, Tronožac, u izdanju "Prosvete" Beograd (1979).

Jovan Zivlak zakoračio je u svet poezije, sa svojih nešto više od dvadeset godina, prvom knjigom pesama "Brodar" (1969) i, krenuo u svojevrsno poetsko opredeljenje. Objavio je više knjiga pesama. A izbori iz poezije i pojedine pesme su mu prevođene na jezike naroda i narodnosti Jugoslavije; kao i u Poljskoj, SR Nemačkoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Uskoro mu se i na francuskom u Parizu pojavljuje izabrana knjiga pesama.

Glavni je i odgovorni urednik "Polja", časopisa za književnost kulturu i društvena pitanja.

Povod za naš razgovor je njegova najnovija zbirka pesama "Tronožac", koja se ovih dana pojavila iz štampe. Ova knjiga pesama u sebi sjedinjuje dugogodišnje Zivlakovo estetsko opredeljenje i stečeno intelektualno iskustvo u pesničkom jeziku i pesničkom govoru.

Svaka knjiga je jedna vrsta iskušenja. Da bih napisao posle svega i jedan jedini red ili stih moram znati šta sam do sada učinio. Tako je i sa "Tronožcem". To znači. da ipak, i pored sve skromnosti, što sam i ja samo čitalac sopstvenih knjiga, kao i svi drugi, o onome što sam uradio moram znati više. Nije isključeno da znam manje, ali verovatno osećam intenzivnije. Sa "Tronožcem" sam prevazišao jednu vrstu "plodnog formalizma" u mom pesništvu. Hoću da kažem da sam se do sada bavio prevashodno jezikom pesništva očajanjem koje je određivalo situaciju modernog pesništva, njegovom neproduktivnošću, nemošću, izbegavanjem da se bilo šta kaže o svetu. Ali taj status moderna poezija nije izabrala po svojoj volji nego je to više znak krize, i znak nepoverenja modeme kulture prema takvoj vrsti govora. Život je u svim svojim dimenzijama izuzetno složen i dramatičan. O tome poezija, možda s mnogo manje ubedljivosti govori, no neki drugi oblici moderne komunikacije, kaže Zivlak.

U kojoj je meri tvoj pesnički postupak doveden u vezu iz jedne knjige u drugu počev od "Brodara", pa sve do "Tronožca", ovde mislim na tematsko opredeljenje, sam postupan pisanja, jezik, govor, itd ..

Svako bira način na koji će se obraćati svetu. Ja sam izabrao poeziju. Ali time tek počinju problemi. Birajući jednu vrstu govora mi ne rešavamo sve. U tome govoru treba pronaći smisao za sebe i za druge. Svakako moja knjiga je pokušaj da se on dosegne. Od "Brodara" do "Tronožca" ja sam se menjao, ali to ne znači da sam odrekao mogućnost mojim prethodnim knjigama da govore. Konačno pišem jednu knjigu, a ta razlika koja se nalazi u njenim delovima samo je znak da se jednim glasom ne može reći previše.

Jedan broj pesnika okružen je "razumevanjem" te je "lakše" čitan, ti po svemu sudeći, pripadaš onim drugim "manje razumljivim", znači li to da pisci iz prve grupe pišu, već ispisane teme?

Razumljivost nije kriterij vrednosti pesništva, isto tako i nerazumljivost. To nije bitno. Ono što će biti pročitano i pored svih otpora materijala, onaj višak smisla, ako se tako može reći, i način na koji je smisao ostvaren, bitniji je od te vrste kvalifikativa. Svet se menja, poezija takođe. U čitavom tom poretku ima neke tajanstvene međuzavisnosti, koju moderni pesnik mora da oseća. Govoriti jezikom prošlog vremena za mene je znak nepoverenja prema sadašnjosti i budućnosti.

Ne samo kao pesnik no i kao kritičar reci nešto o vojvođanskoj poeziji..

Ne može se previše reći u jednom razgovoru. O pojedinim značajnim, po mom uverenju, knjigama i pojavama pisao sam u više navrata. Savremena poezija u Vojvodini, pogotovu sedamdesetih godina, donela je niz vrlo značajnih knjiga. Emancipaciji moderne pesničke prakse u velikoj meri doprinela je izuzetno razvijena saradnja i jedna vrsta samosvesti o važnosti međusobnog poznavanja i prožimanja kultura i literatura naroda i narodnosti. Takav jedan prevodilački kontinuitet koji još uvek nije dostigao one prave razmere, doprineo je da međusobni uticaji obogate i konstituišu jednu specifičnu i podsticajnu kulturnu klimu. Tako možemo reći da književnost u Vojvodini nije samo puki pojam, sintagma kojom se nešto hoće, već područje u kojem se dešava i ostvaruje jedna autentična i složena praksa.

Govorio si kao pesnik istančanog nerva o sudbini poezije u kulturi, zanima nas nešto da kažeš i o kritici i njenoj ulozi u vrednovanju umetničkih ostvarenja

O kritici i ulozi kritike znamo premalo, ali i odviše. Ideal kritike da dosegne punoću smislova, značenja, vrednosti, itd. ne verujem da će biti ostvaren u vrednovanju umetničkog dela. Ali, to ne znači da kritika nema šta da nam kaže. S jedne strane ona nam mnogo toga govori, s druge strane mnogo što šta falsifikuje. Svaki ljudski napor moramo poštovati, a ako se istina falsifikuje hotimično, onda nije reč o mogućnostima kritike. Onda je reč o stvaranju vrednosti tamo gde ih nema, o jednoj vrsti poduzetničke ekonomije udruženih književnih profitera. Ti i takvi kod nas stvaraju od kulture i književnosti berzu gde umesto vrednosti vlada privid.

Takva kritika ne pripada književnosti, već najgoroj vrsti feljtonističke subkulture. Na svu sreću ima i one druge kritike.

Edicija Intervjui
Rale Nišavić RAZGOVORI... ♦ Izdavač Bistrica ♦ Novi Sad, 2013
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: