**
Stihovi
Slobodan KostćBELEGUzalud kupiš haljine, zdele,
starinske satove.
Nešto ostaje iza tebe:
neograđena dvorišta,
zapušteni grobovi,
prekor staraca i božjaka.
Odlaziš neznano kud;
sabijen u brigu, nadu;
noću, na groblju,
prah predaka kradeš.
Ostaju ti izvori, tapije,
zmija u zidu kuće.
TRAGKad zeleno nebo zarije trule zube u selo
i gomilu krastavih zvezda sruči na moju izbu,
uzimam štap i haljine; preko lešina aždaja,
sakatih utvara;
za likom i grehom pretka bez nade, pođem,
sa strahom, upletenim u mrežu običaja,
sa sažaljenjem za urečene životinje, čije kosti,
zaglibljene u blato, od zapaha podrhtavaju
— i otpočnem da pevam.
Trag kad mi preleti preteča gavran
sklanjam se u san, gde majka,
umazanim u balegu prutem, tera gnjile duše
i nestaje iza plota, u sigurnost mesta
nad koje se, kao devojačke oči prvi put pred stidom,
sklapa dokrajčena noć.
Iz naprsle lobanje davnog božanstva
slušam kreštave glasove kazivača,
i škripu prazne kolesnice
koju vraćaju u selo bivoli bez srca.
Kudrava mitska ptica otkljucava dan
i ja shvatam da ću imati neprilike ako nastavim pevanje.
POVRATAK Ma gde pošao, Kosovo mi kao stara bora na čelu;
a kad zanesem se na putevima, što uvijaju
za mnom se kao zapaljeni crvi,
vraćam se, kao smrti kad veličanstveno priziva.
Ostavljajući zbunjene tragove,
sa spletnim godovima i greškama,
i u grlu muškim vetrovima;
u modricama i legendama, zatičem
stare brestove koje zajahalo je dlakavo sunce,
i pticu koja javi se samo na dan velike šume,
zgrčene u štake.
U izbi od pruća:
usnulu aždaju, koju opasao je besni jarac;
mericu konjske balege kojom palim vatru, na vetru.
Iz zelene vode u zdeli, na pogled,
izvija se, iz dima, penjući se kroz tavanicu,
ka zvezdama, naga bela žena, nalik na vražju sisu
u kojoj se budi prohtev.
Pred mojim gorkim licem, klekne postiđeno selo;
dok susedova mi žena kuva rakiju od žira
i ljušti divlje voće, seljanima, koji zakunu se
na obrednoj koži, u kratkovečnoj kaži,
merim strah, zablude i blud;
po gavranu koji baca kuglu noći u vrč,
i čučne na vračev prag, ko pas,
otkrivam uzaludnost pesme.
Moje posustale pesme.
REČ Iako od Reči nastali smo, ja u Nju nisam
zašao, niti se navikao na Njenu moć.
U gramzivosti svojoj, i gnevu; svadljiv i podrugljiv;
prenagljiv; lenjiv i jeziv, nepokoran i zloguk,
zavidljiv; i izdajnik svetih tajni i vrlina;
lukav i bratomrzac; ohol i opadač; sujetan; pesnik
tobožnji i pobožnik; duhovnih dobara dužnik;
razmetljiv i gordeljiv; — po bezbrižnom i
bezakonom svetu lunjam, Bože, u nehotičnu tugu
i jad neprestano upadav, kao od unezverenih
zveri na prazan mamac prevarenih, besima
iskidan, nikako da shvatim: koliko se strasti
sabralo u mome srcu i koliko se ljubav
udaljila u meni za brata. O, kada bih
razumeo život; prepoznao i odbacio varku
i besmislenost; okrstio se i od greha
okrenuo, te, kroz spoznanje nemoći, stekao
smirenje, — opevao bih nadvečno i nemerljivo
Milosrđe Tvoje, Gospode, i sav trud svoj u radost
budućeg Slova uneo, u uznanju da sve
moguće je nameri, koju vera, ma i najmanja, podrži.
O, zar nam obećao nisi, Gospode, da će se
"žalost okrenuti na radost", i "radost
vašu niko neće uzeti od vas". Udeni, stoga,
duhovni krst mi, Gospode, sadeljan od
drveta poniklog na tlu moga srca,
koje Tvojim dahom uzraslo je, mucavim molitvama
mojim zalivano, sa nadom na pomoć
ugodnika Tvojih; osmeljavan sticanjem
Straha Tvoga i odricanjem i oskudicom obučavan,
na susret sa budućom Radošću Tvojom pripreman.
Podrži podizanje moje na Reč Tvoju, Gospode.
MOLBA 1.
Udostoj, Gospode, da spevam psalam,
ne sklopiv samo sloveso u svit.
No, podari poslednjeg učenika
Tvog razboritost mi — razbojnika sa
desne strane slave Tvoje, — za ukaz, i, dvig.
Zadahni, Dahodavče, da uzimam strahoću
svetih zapovesti Tvojih i zgadim se na zgad;
žudnju za čašću, i svetsku ne uziskam
slavu nikad, a spram stida sasečem sasma strast.
2.
Sa veselima da uzveselim se,
sa tužnima, radosno, da istugujem;
sa bolesnima da saosetim i sabolujem,
a sa grešnima, razgrehoviv se, izgrdim se sav;
s kajućima da okrepim se, s palima
na Put, podignem se, upravi, — Gospode.
3.
Jer, ogrubeh, ološah; obilno ugaziv
u gordoumlje i greh; u gnjilinu i glib, Gospode.
U bestiđu bdih, i bestidnik bih.
Gde da sperem, zagaravljenu od zgada;
i zgnjilu od greha, dušu ogrubelu — zadužnik?
Zaduži, Gospode, zabludnu ludu, zaludnu.
PESMA BLAGODARENJA BOGU,
I PO GUBITKU ZAVIČAJA Koliko mučno je grešiti, a grehova ne gnušati se;
kako teško strasti seobe poslužiti; begac
iz doma, došljak u dugotrpljenje biti; nadu neimati.
A šta od duše, i zavičaja, vrednije može biti, Bože?
U kajanju i nemanju, u gubitku sećanja i nade
može li se biti; ne huliti i nikoga kriviti,
no smerno samo, "Lazara uboga" sećajući se,
Boga blagosloviti?
A večnu manu žudesmo, no primismo progonstvo i pad.
Pa zar da dušu izgubim, na Boga žaleći se
za ono za šta smerni blagodare; zar opet da
ružnu i neprijatnu reč izreknem, a milost očekujući?
A u slutnju i metež, lasno, kao sumnja u um, upadosmo.
Pa kakvu bogoljubaznost da iskam, oskvrnjen
i ocrnjen; raskućen i iskidan, iskorenjen.
Nisam li dostojan prezrenja, onda, poniženja, a žaljenja?
A malo je puteva spasenja; mnogi su putevi propasti.
Nenad Grujičić
Antologija srpske poezije (1847—2000) Sremski Karlovci, 2012
