|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: Novembar 09, 2016, 12:33:21 am » |
|
*
Razgovor sa pesnikinjom Mirjanom Bulatović
PRAVA POEZIJA JE BOŽJI DAR
Mirjana Bulatović rođena je 19. juna 1958. godine u Lovćencu (Vojvodina). Završila je gimnaziju u Srbobranu i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. [...]
Da li je zaista "prošao vek gladnih čitalaca", kako pišete u pesmi "Pisci iz sveta", jesmo li zaista "siti reči, prezasićeni,/ ne pamtimo ništa", da li je ovo vek neoprostive lakoće življenja?
■ Ko kaže da je površno življenje lako? Katkad to spolja tako izgleda, ali je teško živeti ne krećući se ka suštini, ka smislu. Mnogi danas žive kao da im je na ulazu u život rečeno: Uđi, i što bolje se provedi! Takozvani uspeh u životu meri se besmislenim aršinima. A šteta što ne postoji naprava koja bi se, recimo, zvala dušomer, za tačno merenje stanja čovekove duše. Onda bi se moglo reći: Ovo je najradosniji čovek na svetu, umesto ― najbogatiji. To što je neko imućan, još ne znači da je srećan. Važno je da čovek ne živi u istinskoj oskudici, ali gornja granica materijalnih dobara za kojima je ljudsko biće u stanju da čezne ― ne postoji! Nezajažljivi porast prohteva ukazuje na to da je gornja granica ludilo.
E, sad ćemo da se vratimo toj mojoj pesmi koju ste citirali. Zbilja je prošao vek gladnih čitalaca, i to svi znamo. Plemeniti porivi su se povukli u duše manjine, i tamo se čuvaju. Zaista smo siti reči, prezasićeni, ne pamtimo ništa i, sad sledi ono najvažnije, završnica pesme ― "samo tragamo za nekim ko bi/ bio u stanju nas da pamti,/ da nas nežno posvuda nosi/ u svom stranom sećanju." Kako većina ljudi danas živi bez spasonosnog osećanja Boga u sebi, postaje im previše važno da se utisnu u mozak i srce drugog čoveka, makar i posvemašnjeg stranca. Bez Boga je nemoguće na pravi način voleti drugog čoveka. Hajdemo nas dvoje da volimo mene ― vapi bezmalo svaki ljubavni par. Znam da postoje dobri ateisti, časni, nesebični, plemeniti, ali pod udarcima života njihova dobrota postaje nekako ogorčena. Kao da su razočarani što im se dobro dobrim ne vraća (i to ovde, u dolini plača!). Ipak, nauka je utvrdila da u trenu kad čovek samo pomisli da izvrši dobro delo ― značajno mu poraste imunitet! Eto, čudesni su putevi uzvraćanja dobra. Nije nam neophodna mapa tih puteva, nego vera da oni postoje.
Vaše hrišćansko poimanje smrti, pesnički utkano sa optimizmom ljudske vedrine, projavljuje retko viđeni optimizam čovekove pobožnosti. Vi ste pesnik čijim se ispovednim bleskovima veruje. U kakvom ispovednom tonu pevate o Vaskrsenju Gospodnjem?
■ Davno sam upamtila da je osnovni greh ostati neosetljiv na činjenicu Vaskrsenja. Bog mi je pomogao da razvijem tu dragocenu osetljivost. Naslov moje nove knjige pesama glasi "Smrt je moja kratkog veka", a to znači naša smrt nije ništa drugo do prolaz u sjaj, ako tako zaslužimo, ako se za života ozarimo iznutra Božjom lepotom. Lako je reći. Treba ustati kad padneš. Moje su zasluge malene. Prijatelje molim da ne prizivaju Božju pravdu, jer po pravdi ne bismo dobro prošli. Grešni smo, i jedino nas može spasiti Njegova neizmerna milost izazvana našim upornim pokušajima da budemo bolji.
Odakle dodir vere i poezije u Vašem stvaralaštvu?
■ Prava poezija je Božji dar svetu, a pravi pesnik celim svojim bićem zna na čijem je plamenu svoju sveću upalio. Nelagodno mi je kad kažem moje pesme ili moje knjige. Ne stvaram ja svoje pesme, nego ih proiznosim na ovaj svet. Osećam da dolaze kad im je vreme, a moje je da prepoznam taj trenutak i da pomognem da izađu na svetlo dana čiste. Moje pesništvo dolazi iz grotla mog života u čijoj osnovi je Tvorac tog malog vulkana, a vera je, Bogu hvala, sasvim prožela moj život. Zato je, na primer, i pesma za decu "Kokošiji smisao" suštinski verska, već na samom početku:
Kada koka decu poželi,
u korpu punu jaja,
i ne misli nikad može li
izdrži tako do kraja.
Nepomična koliko treba,
buduću pilad telom greje,
rok sedenja dobija s Neba,
gde precizno i jasno sve je.
"Pesma je shvaćena kao odlomak jedne jedinstvene velike pesme koju je napisao sam Gospod", kaže kritičar Dragan Lakićević o Vašoj poeziji. Ima li pesnik pravo na lično viđenje, lirsko razumevanje vere, koja je tumačenje svrhe postojanja?
■ Svako od nas, sa bezbrojnih krajeva beskraja, svedoči Gospoda baš iz svoje tačke postojanja, sa svog stakalceta u mozaiku čovečanstva. U samom srcu Crkve, veliki Vladika Njegoš, ispoljio je, u "Luči mikrokozma", veličanstveno lično viđenje, lirsko razumevanje vere.
Vaše pesme zrače iskrenošću, čitaoci kažu da su male lične lekcije iz hrišćanske vere. U kom trenutku ste se odvažili da progovorite o ličnom doživljaju vere?
■ Čim mi je Gospod veru pravoslavnu spustio, kroz razum, u srce. Dugo sam patila tražeći dokaze harmonije. Kasnije sam uvidela da sam isuviše zagledana u "turbulentni" delić besprekorne, harmonične celine. Taj delić je planeta Zemlja. Povećala sam raspon pogleda. Zagledala sam se i iza smrti. Shvatila sam da dobru u meni dokazi nisu potrebni. Raspravu o Bogu sa prijateljem ateistom zaključila sam rečima: "U redu. Samo ti budi pametan i nesrećan, ja ću biti glupa i srećna."
Uz to, neko se za mene, sve vreme, iskrenom molitvom zauzimao kod Gospoda. Monahinje Vraćevšnice, verovatno. Već dvadeset godina kao da živim pod snopom svetla. I kad je lako, i kad je teško, znam ― On je tu. I u životu, i u pesmi.
U pesmi "Izbavljenje" iskazujete suštinu ovog i Onog sveta, između kojih smrt mora biti kratkog veka, kao granica dimenzija konačnog i beskonačnog, i pitate: "Znaš li koliko ljubavi treba da se dosegne srce neba?" Ima li odgovora?
■ Ima. Potrebno je onoliko ljubavi koliko bi čoveku omogućilo da zauvek posluša onaj premudri savet: "Čini dobro, i ne pitaj kome."
Da li Srbi osećaju ljubav Božiju danas onako kako Vi to pevate: "Ali, Bog je velik, i Njegova sila ranjenoj Srbiji davala je krila"...?
■ Srpski narod je jedan od najvećih svetskih dokaza Boga Živoga! Koliko smo puta, kroz istoriju, učinili sve da nas nestane, ali nije! Bog je zbog nečega hteo da nas očuva u životu. I sada se naš narod jednom svojom polovinom ustremljuje na samoga sebe, kao da se ne voli i ne želi sebi dobro. Verovatno da takav narod Bog čuva sa posebnom pažnjom. Kad bi Srbi osećali tu naročitu pažnju i dobrotu, bilo bi lakše i narodu i Bogu.)
Kako srpski pesnici danas vole Srbiju, koliko joj treba njihove ljubavi? Vi kažete: "Tih požara srca bilo je odviše, /kad pesnik vatreno otadžbini piše./ No, ubrzo klone, ostavi je, ode,/ već na zagasitom početku slobode."
■ Srbiju nije lako voleti, potrebna je velika kondicija. Ona ne uzvraća ljubav, bar ne kroz režim. Duhom jači pesnici je duže i dublje vole, pojedini doživotno.
Kako je nastala pesma posvećena Patrijarhu Pavlu ― "Odlazak Svetog Starca"? (Prve noći pod zemljom/ u tvom grobu nikog/ nije bilo.// Pre smrti niklo ti je jedno,/ a posle smrti/ i drugo krilo.)
■ Ja sam te prve noći duhom sišla u taj grob, i zbilja nikog nije bilo. Ujutru sam napisala pesmu.
Autor: Slavica Lazić
|
