Desimir Blagojević (1905—1983)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Desimir Blagojević (1905—1983)  (Pročitano 8909 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« poslato: Decembar 17, 2010, 02:56:10 am »

*




DESIMIR BLAGOJEVIĆ (1905—1983)

Poseban vid odnosa prema usmenoj poeziji, blizak tradicionalnom lirskom folklorizmu, ispoljio je Desimir Blagojević.— Uzdržan, melanholični promatrač stvari, s malo ličnog i ispovednog, bez sklonosti k meditaciji, on je u treptajima prirode oko sebe nalazio nagoveštaje unutarnjih raspoloženja. Sa smislom za muzičke eksperimente, znao je neretko skliznuti u bizarne igre zvukom.

Blagojević je pripadnik jedne od poznijih modernističkih skupina koja se javlja sredinom 20-ih godina. Pripadnici te skupine sebe su nazivali neoromantičarima. Oni čine levo krilo našeg ekspresionističkog pokreta, koje će se 30-ih godina približiti socijalnoj literaturi. U okviru levog ekspresionizma započeli su značajni pripadnici socijalne literature Jovan Popović i Dušan Jerković. Tom svojom orijentacijom neoromantičari se razlikuju od većine modernističkih pisaca koji su se 30-ih godina, u doba opšte političke polarizacije književnosti na levu i desnu, u većini svrstali desno. Čak i oni koji su u početku, svog rada sebe ubrajali u levičare, kao Crnjanski, počeli su izražavati ideje bliske fašizmu. Dok je desni ekspresionizam tražio uporišta u nacionalizmu i religioznoj mistici (umetnički najsnažniji izraz te orijentacije dao je Nastasijević), levi se okretao stvarnom životu i socijalnim problemima.

~

...Porodica koja je— došla iz pravca Sjenica-Bijelo Polje u okolinu Žabara su Blagojevići (staro prezime Veličkovići), kojih je 1923. godine bilo 17 kuća. Iz ove porodice je Desimir Blagojević (rođen 1905. u Topoli), jedan od najvećih srpskih pesnika ovog veka. Rodonačelnik Blagojevića se, zapravo, prvo naselio u Gorovič i od njega je tamo familija Pištoljevića (1923. bilo 16 kuća), od kojih jedni početkom XIX veka pređu u Junkovac (18 kuća Pištoljevića 1923. godine), a drugi u Žabare (današnji Blagojevići). Rodonačelnik Blagojevića i Pištoljevića se doselio sa dva brata. Od jednog brata su Spasići u Topoli i Krćevcu (1923. godine ukupno 29 kuća), a od drugog Simići u Božurnji (1923. godine 30 kuća).—


Tekstovi preuzeti iz Vikipedije i arhive Glasa javnosti (autor Mile Nedeljković)
Fotografija iz 1968: Čačak
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #1 poslato: Decembar 17, 2010, 02:56:47 am »

**
Stihovi Desimir Blagojević


VREMENA NEĆE BITI VIŠE

Vremena neće biti ni zlato da sine,
ni za grešnika čiji zubi od samog spomena trnu;
ni lale da u sklopljene oči anđele svuku sa visine;
ni za ubice što presvlače se u noć crnu;

za novorođenče što dublje s kamenom o vratu tone
u vir gde prolećne se kiše davno ućutale,
gde na uzbunu za požar i smrt nikako ne zvone;
za decu davljenike, ni za zvezde, za lale:

dečja su krila spržena od svetlosti sitne petparačke,
i od ljubavci što između se u psovke i jed,
i od zelenih godina što prevrću se naopačke
k'o stari kaput na koji još kaplje sunčev med.

Ni vremena da pohodimo zemlje, obiđemo i grad novi;
ni za ljubavno rasute, što razleću se k'o svila,
zanose i bolesti. Ni naši snovi
više ne bruje k'o dečja rumena krila.  

Spavaš li što oko tebe vreme ućutano bdi
i bistre senke bilja gubi sred trava?
Ti spavaj, sanjaj, kad kraj nas već i jezero spi;
ti spavaj, sanjaj, kad se kraj nas već muti java.

Kud su iščezla vremena mutna k'o viziri starinskih junaka,
te na livadi osta jagnje kao na nebu oblak ptica čista?
Ti spavaj, sanjaj! Ne mari što i noć je ognjena i jaka:
ti spavaj snom što zrak ga kupa poslednji koji se blista.

I sklopi oči u san, u drobne tajne bisere,
pa vraćaj disanjem: vremena neće biti;
ni venca da se uplete što se uzbere,
ni ptica da sve se nebo njima okiti.

Šta se to nekad zbilo? a šta sada zbiva?
Zar ni vremena da krenu i zahuje zastave vojski?
Ni da se na rodnom valu ljulja, a i sniva?
Ni duše da se zarumene, da razbukte svojski?

Vremena neće biti ni u pak'o da se krene,
ni on da zastrepi od jedne jedine odbijene duše;
vremena neće biti ni da se izdane, da se zene,
ni iz prolećnog neba pojanja ptica da se obruše.

Ni patnje što kunu, ni za teška, teška bremena,
da sa pleća se zbace... Sanjaj k'o zvono tamo amo spi!
Spi kao dete, bezbrižno što cvile kućna slemena;
spi kao tišina što u žitu sanjivom zri.

Svet u krug šeta, od sna do tvoga lika;
on šeta k'o san ti što se tiho ljulja;
sa snom se zajedno uspavaj; ne mari što tamni slika
zemlje s rojem koji joj leđima mrk baulja.

Spavaj divotom, spavaj vremenom što ga neće biti više;
spavaj snom od sna svoga bića, spi svojom divotom;
spavaj i sanjaj rasplakane prolećne kiše,
biljke i zvezde, decu i ptice što blistaju tvojim životom.

Vremena neće biti, ni u reci mreže i lova;
ni ptica što u tvoj sele se san;
ni doma s kog u noć bulji i zvezde plaši sova,
ni zvona, ni zvona: dan-dan, dan-dan!

Vremena neće biti, neće biti više,
da spiš i sanjaš tamo amo; ni lala:
tiho se skloni, lagano izbriše
šarena povorka ludog karnevala.



RUKOVANJE

Evo tebi se vraćam, o smrti, na splavu što tiho kroz noć klizi
da te za ruku vodim mojim svetom pre no što zora mine grad,
da te provedem kroz noćnu buru, zaćutanu u jednoj tajanstvenoj brizi:
Da li to beše u životu prolazak tek samo, poraz ili hučan pad?

Vraćam se tebi, o smrti, sa lancem tuge oko ruku modrih i plavih.
Roblje je prošlo ovud sa mrtvim jedrima, skrhanim katarkama:
Molio sam se muklo dosad, pa se tebi javih
sa srcem od neveselja tajnog, sa vencem slave i sa varkama.

Evo, tebi, o mila ljubavnice, hodim, a reka je preda mnom i znamen:
Od nebesa do srca pružen je krst sa Oriona i Meseca,
dok padaš sleđenih suza, bez reči, mračan, na taj zemni kamen,
i zlato te šumne reke s neba od krsta ruku ti preseca.

Tad kaplje krv, a noć lagano podmeće crnu kupu i jeca muklo:
Evo, tebi se, o smrti, vraćam na splavu što tiho do zore klizi.
Evo se, o smrti, srce ko Sunce prolećno nad jagodom raspuklo;
evo, o smrti, daj mi ruku da te njome mrtvom vodim dok zora ne mine grad,
da te provedem noćnom burom, zaćutanu u jednoj neveseloj brizi:
Da li to beše nad životom prolazak tek samo, poraz ili hučan pad?


[postavljeno 14.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #2 poslato: Decembar 17, 2010, 03:00:56 am »

**
Stihovi Desimir Blagojević


POSLEDNJA BRAĆA

Noć gazi po lišću svelom,
duša pečalno kopne:
Devica sanja u belom
da joj se san u nebo popne.

Noć hoda po svetu celom,
naše su devojke tužne i lude;
Suze sad guše gustim velom
i oholo preziru ljude.

O kamo duši snage nad tim telom?
O kamo gatke da se sreća zbude?
O kamo venca nad njezinim čelom?
O kamo dana što se svemu čude?

. . . Noć je razapela čadore crne;
duša se nespokojna i luda stisla
u kut gde zračak svetla trne:
Poslednja braća u pečali su svisla.

 
REKE TEKU

Ulaziš u dan
s prstima plavim od mraka.
Iz tvojih očiju
isteku šumno zora i san,
da si s rumenim cvećem misli što se razbuktava,
da ti je na ruci uzrujana sunčeva agava.

Hodaš preko patnje sa tri zraka,
sa tri zraka što ih pali i skriva
neuvenula dijamantna trava.

Ulaziš u dan
s prstima plavim od mraka.


Stihovi preuzeti iz lista za književnost, kulturu i društvena pitanja "Panonsko jedro"
Ruma, februar/mart 1972.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #3 poslato: Jul 16, 2012, 11:18:39 pm »

*
Stihovi Desimir Blagojević


UTVA ZLATOKRILA

Da l zora budi jabuku, bezdan il oganj strašni?
Da l prvo jutro trubi ponorom jeze od noći i snova,
ili mirta zelenu njiše granu, kikoće sunčani zmaj raskalašni,
il svetoga se plamena ruj toči dolinom ptica i zverova?

Ne znamo ni kud nas nosi, ni kud nas zove jek sunčeve trube;
ne snismo ni šta je, ni šta biva na međi ljubavi i bola;
i ne slutismo zašto se pod krovom celog jutra ptica i sen grle i ljube,
ni da li je misao skrušena, carska il hola.

Svud su svetovi oko mene, svud se smeši čovek s verigama snage i boka;
svud su reke oko nas, svud pevaju kako je noć na vrancu odjahala;
svuda su, nevesela i užarena, dva prisna, dva topla ljudska oka;
svud su beli leprši jutra, svud sveci i deca iz svih nebesa i mahala.

O bliska i nerazdeljiva tugo u domu, u devojke il prosjaka,
o smerni bole, ti se izlivaš u torzo, medenu krunu jada!
Nema nam, nema dobrih sejača i dobre setve, a tvrda je šaka,
i sve je, sve tugom zasuto, sve između polja i grada.

Ne slušaj više tu teskobu mira, taj teret buđenja i sinje sete.
Ogrni kolastu azdiju i rastoči mrak, zvezdanu plevu i obruč samoća.
Nek ušetaju ti u dom zveri i ptice, krila, krila što lete!
Nek zašumori na trpezi časnoj sve što je od sjaja, vina i voća!

Ne daj da te mir skoli, samoće pređa il nevesela samovanja;
nek prsne prsten što se oko nas plamen, zao spleo;
nasloni srce na pozdrav, psovku, zvono, jutro što odzvanja;
na tugu, suze il krik, nasloni srce i uvo na svet ceo.


Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #4 poslato: Novembar 11, 2012, 06:15:35 pm »

**
Stihovi Desimir Blagojević


NA VENČANJU DUŠA
DOK TE OGANJ KUŠA...
 
Duša duši da je znana;
bliska da je, obasjana:
 
s istog Sunca, ista hrana,
s istog stabla, s istih grana,
 
— duša duši ognjem dana,
rodna da je, prosijana...
 
Duša duši da je sâna;
pevna da je do peana;
 
s iste grude opevana,
s iste reke kap bezdana;
 
— duša duši sa svih strana,
licem licu okajana;
 
s iste duše, sa usana;
s istog cveća, istih rana,
 
— da je duši s okeana
duša sjatna, ustreptana...
 

PANIKA VIDARICA
 
U besmrtnom ogledalu tvome,
u snevanom, smrtnom, najsmrtnijem,
noć ognjena prohodala,
noć detinja zaplakala.
 
Ja se smešim. Ti se smešiš.
Smešimo se: tiho prođe svet.

Voće cveta na parketu ovog leta.
Moja radost — tvoja seta;
hodaš, sanjaš svunoć, ogledalo moje.
Na prstima, evo, da ti kažem mudru ludost:
Tiče me se, dotiče me, baš me briga,
ja sam tvoja strast.
 
Ti se nudiš u proleće nebu mome.
Zar ribizle i na Suncu?
Ponela si k'o odeždu
na leđima bespovratnost, neumitnost bezutešnu: —
 
U smrtnijem ogledalu tvome,
u najbeljem ogledalu smrtnom
purpur noći zanemeo.
 
Ja se smešim. Ti se smešiš.
Smešimo se: tiho prođe svet.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #5 poslato: Maj 04, 2013, 10:50:13 pm »

**
Stihovi Desimir Blagojević


SOKOLAR

Na konja! Ogrni noć kao staru kabanicu!
U tobolcu je srce, ognjen-strela!
Ti sokolar si što ponosno čuva pticu,
i žudnja ti je rascvetana zvezda bela,
                                     zvezda bela!

Na konja! Za grivu vilovitog vranca!
Do zore ni jada crna neće biti više,
iako u tajnome ruhu neznanca,
a srce u noć kaplje sve tiše,
                             sve tiše!

O vranče snu, jezdi kud ćud ti hrli,
nosi me kroz pustoš noći-stare svodilje!
Nosi i kidaj sve što vezuje se i grli,
pogazi njive rodne, njive zavičajne, i bilje,
                                                  i bilje!

Crn jahač na kril'ma vetra i vranca
ne poveri mi ni mis'o ni bol tajni,
jer, evo, ivicom nebesnog lanca
razbuktava se i vitla mač Sunčev sjajni,
                                      mač sjajani!

O zoro, kad dođeš, dođi s mirisima vina,
jer tako davno jašem kroz buru stoleća,
sa žudnjom da stigne svetla visina
i krvlju zasija hiljade proleća,
                     hiljade proleća!

Na konja! Ni daha da se stane!
Ni soko da zaspi na dlanu!
Na konja, dok sve ne obasja i grane,
i međe moje u sjaju ne svanu,
                   u sjaju ne svanu!

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #6 poslato: Septembar 01, 2013, 09:55:26 pm »

**

STANISLAV VINAVER O DESIMIRU BLAGOJEVIĆU


G. Desimir Blagojević, takođe je topli i iskreni liričar, kao i Krklec. Ali njegova nevinost je pomućena. U njemu je mnogo ironije, mnogo gorčine, i mnogi su mu vidici iznenada zamagljeni, i mnogo je bolnog inata kod njega. Najzad, kod njega je jedna od najvećih naših osobina, — on ima duboke religioznosti i to od one pesničke vrste koju je nosio u srcu Boža Knežević, zaljubljen u velike u zvezdane zakone i u zaslušan u tamno bilo svemira. Božidar Knežević osluškuje kako kuca puls Vasione. G. Desimir Blagojević, nalazeći se u našoj beogradskoj sredini koja je odavno raskrstila sa starom crkvenom tradicijom, — kao pesnik, često ne može da se snađe. I on je odbacio, razumom, — crkvenu tradiciju, ali je nije odbacio u njenom dubljem, religioznom smislu, nije je odbacio ni čulima, ni slutnjama ni osećajima. I razum mu zabranjuje da upotrebljava izvesne pojmove i izvesne formule, koja daje vera i crkva. Međutnm, sve to potrebno mu je da bi iskazao svoja osećanja. G. Blagojević, kao i mnogi naši intelektualci, ne zna jednu osnovnu stvar. A to je znao kod nas možda jedini Boža Knežević. Ta je istina u ovome: mi možemo razumom da odbacimo izvesne verske forme, (kao i svake druge), ali to ne znači da je sadržina njihova iscrpena. Mi smo, na najveću nesreću naše kulture, odbacivši sa blagočastvim mudracem Dositejem crkvenu pobožnost, smatrali, da treba odbaciti i religiozni i kosmički sadržaj onoga što je sačinjavalo glavnu srž vere. Crkve se menjaju, prema vremenu, a stara religiozna srž ostaje, i ostaje naš trepet pred večnim neiskidanim slutnjama koje rastu i cvetaju. U crkvenim i verskim formama ima mnogo još neiživljene, neistrošene sadržine, — pa čak i onde gde nam to sasvim naivno i izgubljeno izgleda. Tako je stolećima i stolećima ceo antički svet, — govorim o vrhovnim pretstavnicima njegove misli, poezije i umetnosti — i to davno izgubiv onu prvu ugljarsku primitnvnu pobožnost, izgubiv prvobitnu veru u Olimp i u prirodna oličenja, ipak, stolećima i stolećima, živeo od starih mitova, od starih legendi, tumačeći ih samo malo drukčije, ali samo prividno — malo drukčije. Najveći atensta staroga veka, pesnik Lukrecije, opeva svoje odbacivanje svakoga božanstva baš na taj način što priziva bogove i boginje. On se još uvek zagrejava legendama i uvek, slobodan ali opčinjen i očaran boravi okružen mitovima. Možda je najdivnija u poeziji ona njegova invokacija uzvišenoj Veieri, boginji ljubavi i lepote, Alma Venus.

G. Blagojevnć nesvesno traži naslona u starim formama verskim, ali pošto nije smeo da učini onaj svesni korak i da ih zaista prizna — jer ih razumom odbacuje — to se u njegovoj poeziji oseća kolebanje i neizvesnost koja, donekle i setno remeti njegove izrazite poteze, ali koja je za nas, za sve nas što znamo i pesnikovu tragediju, neobično uzbudljiva i lepa. Jer ta tragedija jeste uopšte, i u ovome vidu, jedna čisto srbijanska tragedija, koja se sastoji u tome da mi, dobivši novu kulturu odbacujemo, gotovo nihilistički, staru tradiciju, koja nije još ni iskorišćena dovoljno, a kamo li iscrpljena. Ista ova tragedija oseća se kod mnogih pisaca mladih naroda. Tragedija je to Amerike, tragedija slovenskih duša. Pesnik je najzad za to da se, kroz njega, tragedija prikaže svakome, pa i slepome, pa i gluvome, pa i neosetljivome, i da se tom tragedijom osvestimo za viši i dublji život, za više i dublje shvatanje života.


Deo teksta preizet iz knjige Šabac i njegova tradicija, Stanislav Vinaver | Biblioteka narodnog univerziteta šabačke narodne knjižice i čitaonice
Knjiga 5 | Šabac, 1935
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 17, 2016, 03:15:52 am »

*
R I T U A L I   J E Z I K A


RODOSLOVI, BLAGOJEVIĆ DESIMIR

Ima pesnika u srpskoj, ali i u ostalim svetskim književnostima, kroz čiji se pesnički opus mogu sagledati razvojne i poetičke tendencije kako savremenih tako i minulih epoha, kako određenih zakonomernosti stilskih pokreta i tokova, stranih i domaćih uticaja tako i različitih, katkada sasvim drugačijih jezičko-formalnih tradicija. Po pravilu, ovi pesnici predstavljaju stožere pojedinih kultura i književnosti, nosioce tzv. kanona jedne nacionalne literature. Ali u nekim slučajevima, dešava se da pesnik koji ne pripada magistralnim tokovima jedne oficijelno priznate tradicije već više predstavlja neku vrstu saputnika određene epohe ili formacije - postane ona ključna pesnička ličnost koja će simbolizovati izvesnu konkurentnost pesničkih tradicija i stilova, tvoreći vlastiti poetski sistem koji baštini različita književna i jezička iskustva, i ona priznata, i ona nepriznata, nedovoljno afirmisana.

Možda je najmarkantniji primer za to kod nas stvaralaštvo Đorđa Markovića Kodera, ali izvesno i Desimira Blagojevića (1905—1983), autora čije je pesništvo još za njegova života, a još više posthumno dobilo izuzetna priznanja naših vodećih književnika i kritičara (najznačajnija su možda ocene Branka Miljkovića ili Ivana V. Lalića), iako je i dalje ostalo nekako skrajnuto i nedovoljno poznato široj čitalačkoj javnosti. Tome ide u prilog i činjenica što je autorovo ključno, obimno delo "Rodoslovi", od kojih je pesnik za života objavio tek prvu knjigu 1961. godinu, ostalo u zaostavštini sve do prošle godine, kada je izuzetnim naporom Slobodana Rakitića i kragujevačkog izdavača, uz ovu prvu štampano još osam obimnih rukopisnih knjiga koje pripadaju istom delu, što sve zajedno iznosi preko 20000 stihova.


NEPREKINUTA PESMA

Blagojević je na "Rodoslovima" radio gotovo šest decenija, praktično od samih početaka svog javnog pesničkog prisustva (dakle od 1924. godine), ispisujući različite varijante svoga životnog dela, ostavivši ga tako — poput Kodera i njegovih spevova — zapravo nedovršenim, bez finalnog poteza autorske ruke. Konačna moguća forma ovog izuzetnog speva koja je sada pred nama, predstavlja presek srpskoga pesništva u celini, kako usmenog i srednjovekovnog, tako i novijeg, romantičarskog ali i modernog, avangardnog, sve do savremenog poetskog idioma B. Miljkovića, M. Bećkovića, Lj. Simovića, A. Vukadinovića, M. Tešića, Z. Kocić i drugih.

Do svoje originalne pesničke dikcije i jezičke melodije Blagojević je dolazio postepeno, iskušavajući najpre izazove međuratnih "izama" — u prvom redu sumatraističkog, kosmičkog ekspresionizma Crnjanskog, nadrealističkog automatizma i dadaističkog humorno-apsurdnog diskursa, novoromantičarske simbolističke osećajnosti "Grupe umetnika", mogućnosti vezanoga stiha srpske moderne sa izvesnim klasičnim elementima, pa do intuitivne, jezikotvorne tradicije koju oličavaju Koder i Sima Milutinović, Kostić, Vinaver i Nastasijević, delimično i Rastko Petrović. Poniranje u mitološke i jezičke slojeve srpske folklorne tradicije, ali i helenske, judeo-hebrejske, rimske i panslovenske, kao i oblikovanje ključnih motiva iz dvovekovne istorije moderne srpske države (od Karađorđevog ustanka do Drugog svetskog rata), čine labavu tematsku okosnicu oko koje su zrakasto i rasuto komponovane poemične, kraće lirske i dramske celine svih devet rukopisa "Rodoslova": Rodoslov, Betsaida, Zlatousta nejač, Na ognjenoj paši, Sumanuti putnici i Jan Stranoprimac, Zdela zlatna, zdela i mirisna, Vidoviti sandaija, Markovi konaci i Šestodnev.

Objedinjeni u jednoj knjizi, "Rodoslovi" nesumnjivo potvrđuju pesnikovu zamisao o tom jednom, jedinstvenom spevu : "...izgleda mi da uvek i stalno pišem, jednu jedinstvenu, neprekinutu i, avaj, nikad dovršenu pesmu, da radim na jednoj jedinoj knjizi, i to tako (čudno!) da se stranice toj jednoj jedinoj knjizi umnožavaju i na početku i na kraju, tj. da se ta jedna pesma rastrže i bolno razapinje između početka i kraja, da raste i cveta i svojim korenjem i svojom krunom i u zemlju i u nebesa" (1955). Zanimljivo je da pesnik ovde govori o pesmi, a ne recimo o spevu ili o spevovima, što upućuje na specifičnost Blagojevićevog pesničkog postupka. On, naime, nije toliko rukovođen konvencijama određenog žanra koliko impulsom i nužnošću za samim pevanjem, koje se račva i u centripetalnom i u centrifugalnom pravcu, kao jezičko-formalna simultanost odnosno neka vrsta ovladavanja prostorom i vremenom.


PESNIČKO NASLEĐE

Nasuprot tome, javljala se kod ovoga pesnika i težnja za pounutrašnjenjem, hermetizacijom, redukcijom, osobito u pesmama poslednje knjige "Šestodnev", čije poetske amajlije podsećaju na magijsko-ritualna čaranja, na našu bajaličku i basmotvornu tradiciju. Za razliku od Nastasijevića, kako to tačno primećuje Slobodan Rakitić, "Blagojević je oslobodio svoj stih... a do maternje melodije dolazio i spolja i iznutra, osluškujući podjednako i njen spoljašnji i njen unutrašnji jek" (str.625).

S druge strane, ta nesputana jezička energija u potpunosti oslobođena tek u "Rodoslovima", nesumnjivo se morala kanalisati u različitim pesničkim metrima (izrazito kratkom i veoma dugom), u mestimičnom robovanju rimama i kalamburima, u pojedinim strofama i žanrovima. Ali je ipak njena osnovna odlika fragmentarnost koja se ogleda u grafički i gotovo letristički raspoređenim ciklusima što ne može biti mana ili nedostatak, kao što je isti slučaj sa Koderovim spevovima, već posledica drugačijeg pesnikovog odnosa prema jeziku i formi. Iako polazi od pojedinih empirijskih pa i mimetičkih motiva, Blagojević ne teži da ispeva nekakvu herojsku epopeju o Srbiji i svojoj rodnoj Šumadiji, već da sami jezik učini predmetom svoga pevanja, spajajući u njemu i označeno i označitelj.

Melodijsko i ritmičko pomeranje jezičkih čestica u vremenu i prostoru, prelazak od (neo) romantičarskog lirskog hijeroglifa na (post) simbolističku šifru koja je neprevodiva već se sugestijom i intuicijom spoznaje, kao i aktiviranje neologističke prakse, gomilanje čas imenica, čas glagola, uvođenje fingirane dramske, dijaloške forme — dovodi ovoga pesnika nesumnjivo u blizi nu postmodernističkog procesa diseminacije, odnosno raspršenosti smisla. A ovo upućuje na njegovu opsesiju jezičkim medijumom, odnosno autoreferencijalnošću pesničkog jezika u kome su sadržani svi podrazumevani segmenti Blagojevićevih "Rodoslova" — istorija i mit, patriotsko i erotsko osećanje, sukob arhetipova, patetike i humora/paradoksa, lirskog i grotesknog, folklornog i moderno-urbanog, iracionalnog i racionalnog, profanog i sakralnog, subjekta i univerzuma: "I taj cvet, / i taj svet, / i taj dan, noć i dan, /krvav, klan, / nosi san / otrovan / u taj svet — strmolet : / — baš mu valja opet mret..." Blagojevićevi rituali jezika tako svedoče o jednom autentičnom pesničkom projektu čiji je (post) moderni potencijal moguće u potpunosti sagledati tek danas, na početku jedne nove književne epohe koja Blagojevićevu, kao i Koderovu jezikotvornu tradiciju smatra legitimnim i inspirativnim delom svoga pesničkog nasleđa.


Bojana Stojanović Pantović
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: