Momčilo Moma Milošević (1949—2007)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Moma Milošević (1949—2007)  (Pročitano 4945 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6356



« poslato: Januar 28, 2013, 11:17:11 pm »

*




MOMČILO MILOŠEVIĆ
(Debelica, 26.05.1949 — Boljevac, 31.07.2007)


Momčilo Milošević je rođen 26. maja 1949. godine u Debelici. Živeo je u Boljevcu do 2007. godine. Bio je član Udruženja književnika Srbije.

Preminuo je 31. jula 2007. godine nakon teške bolesti.

Zbirke pesama: "Tamnjanište" (1972), "Crnorečje" (1973), "Sudbozvoni" (19749, "Znaci" (1991), "Sredstva" (1991), "Zloćudne rime" (1997), "Starinarnica" (1997), "Pseći život" (1998) i "Trla trlica" (2001).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6356



« Odgovor #1 poslato: Mart 13, 2013, 03:34:27 am »

**
Poezija Momčila Mome Miloševića


OGNJIŠTE

Besmrtne duše pepelišta nadživljuju ljude
U gladi vatre nestaju aluga seče
Večernjim mužama su ognjevi ovde umeli da sude
I da niz verige krte čađno vreme teče

Za jaganjce se po ražnju ovde rezbarila smrt
Dire stopa stasavale hranjene mesom kukuruza
Arhanđeli su o slavi sa žara tamnjan navodili na nebeski put
Ovde se spaljenom pesmom greje moja muza

Pod lučom žara tu me je otac oteo pepelu
Majci dao damaru da me do roždestva šiba
U slami što boga povi zaveštaše me dalekom opelu
I ljubavi strasnoj ubogih koliba

Preci su vidali vatre svetlacom iz kamena
Svece da privole na sedenje i večiti dohod
Oblogom od zemlje su mi ovde čupali grom iz ramena
Na tajne života sedlali mi pohod


KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6356



« Odgovor #2 poslato: Mart 13, 2013, 03:46:11 am »

 **
 Izbor iz poezije Momčila Mome Miloševića
 Sredstva


 SEKIRA

 Protiv zla (za sasecanje do korena)
 Iskovana (isklepana) prekaljena
 Nadživljava vremešna stabla oborena
 Istesana (iscepana) il spaljena

 Protiv straha je (protiv zlog duha)
 Verna kao pas (vezana za temelj kuće)
 Protiv boleština (strvine i muha)
 Protiv kradljivca i palikuće

 Dvosmislom svojim razara i gradi
 Neretko priziva munje i oluje
 Poteže se iz strasti (od gladi)
 Sklapa tvrde veze (kida mrsne guje)

 Koristi se u nezgodi i zgodi
 Vladalaca znak i božanska sprava
 Stvorena za krčevine (skovana da plodi)
 Za skidanje zvezda i skidanje glava

 Krsti (cepa) kolje šilji
 Otvara snove (misli) nadahnuća
 Odano služi zabludi i zbilji
 Ozakonjeno sredstvo za javna smaknuća


 UGALJ

 Skamenjena lepota sagorelog cveta
 Ostaci iz godova iščašenog čvora
 U zemlju urezana senka suncokreta
 (Groblje krupnih zveri i dubokih gora)

 Skriveno u ponoru (u vatri) sred lave
 Bivše drvo s vetrom (s pticom)
 Buduća vatra za lukave glave
 Za obračun s mrzlinom i tmicom

 Crnilom skriva bivša doba (tvrda)
Šaren život zbrisan nepogodom
 Skriva jata čopore i krda
 Smrt početu vatrom (dovršenu vodom)

 Bivše vatre i vatre buduće
 Strpljive naslage drveta (kostiju i masti)
 Vatre za užitak (vatre za smaknuće)
 Svega živog što će u njih pasti

 Vatri je hrana i skladište
 Njeno bezazleno agregatno stanje
 Sredkojeg životi ne cvrče (ne pište)
 Ne množe se nit ih ima manje


 RETROSPEKTIVA VOLJENJA
 bivšim ljubavima

 Voleli smo se u čičku (na trnju)
 Na raskršćima puteva svitaca i mrava
 Na orahovim ljuskama i zrnju
 Iznad paučine i ispod trava

 U senkama dana i pod svetlom noći
 Voleli smo se okrutno i nežno
 U nesnosnoj buci i gluhoći
 I pred ogledalom (neizbežno)

 S cvrčkom pod kolenima
 S bubama u glavi (s paukom na čelu)
 U prašini i polenima
 Voleli smo se pod vatrom (u pepelu)

 Pod pljuskom i kad je nesnosno suho
 Voleli smo se kao bogomoljke i kao zveri
 Na nadgrobnoj ploči (u doba gluho).
 Besramno (ko sami u biosferi)

 Voleli smo se s maštom (kako valja)
 Voleli smo se surovo i smelo
 Vodio se rat naših nežnih malja
 Dok me je bolelo čak i tvoje telo

 Sve živo je od nas okretalo glave
 Zveri (ribe strasne) ptice
 Samo nam nevešte (nevine) trave
 Pamte mirise i besmislice
 
 
 SILAZAK U NEPOZNATO

 Raspaljeni svici poleću sa lampe
 Pripremljeni za dvostruke noći
 Oči su žrtve nepravedne trampe
 Onoga što jeste s onim što će doći

 Plitke su vene za obilnu tmicu
 Sabijeno svetlo (senke na slobodi)
 Slepi miš je zamenio pticu
 U prostoru koji joj ne godi

 Skrite vode zuje i grgolje
 S mrakom u nedrima (u svesti)
 S nepoznatim u središtu volje
 Ide se ka neznanom što se mora sresti

 Ni mrlje života na otvrdlom svodu
 Do kojeg mogu dosegnuti usne
 Naviknute na ugriz (na vatru i vodu)
 Na dahtanja smrti unakrsne

 U crnom stenju crna snaga
 Blesak šestog čula (spasonosno klulko)
 Samo slutnjom i bez vidnog traga
 Preteće pretvara u ljupko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6356



« Odgovor #3 poslato: Mart 13, 2013, 03:59:20 am »

**
 Izbor iz poezije Momčila Mome Miloševića
 Pseći život


 JA I PAS
 
 Od naivnog uzrasta složni
 Bili smo za svaku igru orni
 Obojica krotki i četvoronožni
 Voljeni (razmaženi) i ljubomorni
 
 Odrastao sam u psa (on u ljudsko biće)
 Bivao sam vrtirep (ulizica) on prirode čvrste
 Ja sam grizo ljude (pio krv ko piće)
 On se gnušao mesa svoje pseće vrste
 
 Čudesno sam poštovan i mažen
 Uvažavan (uz počasti hranjen) ljubljen
 On bičevan (kamenovan) gažen
 Marširan (proganjan) hotimice gubljen
 
 Čitao je ljudske oči ja pisma (poslanice)
 Plašili smo protuve (veštice i vrače)
 Voleo sam skučnice (surove klanice)
 On mrzeo kurve (hulje) udvarače
 
 Ženke smo ljubili (svako svoju kučku)
 Mlać množili (ko gmaze i bube)
 Dobijao sam ordenje (on batinu mučku)
 I oba od dobiti pogubili zube
 
 Doba su izmicala a mi kružili
 (Sretali se) mimoilazili (posustali) stali
 Ćutke se (u drvo mokreći) združili
 Na istom lancu da ne bismo pali
 

 ULIČNA PRODAJA
 
 Na uličnoj tezgi nalazi se svašta
 Ključ od kuće (brava) ulaštena kvaka
 Pas ljubimac (pčelinjak i bašta)
 Invalidska kolica (proteza i štaka)
 
 Prodaju se košulje (dugmad) leptir-mašne
 Lovački trofeji (botaničke zbirke)
 Skorela krzna (ukrućene tašne)
 Tomovi libreta i klavirske dirke
 
 Prodaju se vrata (električna zvonca)
 Rodoslovna stabla (sluškinje i pralje)
 Ulja na platnu i slike od konca
 Povelje (diplome) lente i medalje
 
 Prodaje se oružje (sablje) samokresi
 Cigle sa zidova beznačajnih soba
 (Javne časti i skriveni gresi)
 Rešenja o dodeli porodičnog groba
 
 Prodaju se kristali (porcelanske vaze)
 Kobaltno posuđe (pribori od srebra)
 Otmeno ophođenje (uglađene fraze)
 Parni kotao (brojna grejna rebra)
 
 Prodaje se učenost (fantazija bujna)
 Servisi kristalni (rakijski i vinski)
 Prodavcu će preostati za uboge kujna
 I ušteda od prodatog za dom sirotinjski
 

 BERBERINU

 Na raspolaganju ti je jedina moja (neponovljiva) glava
 Tvom se brijaču smeši moje jedino lice
 Koje se sprema da krajičak vremena odspava
 Pod mekom pokrivkom sapunice
 
 Savesti tvojoj prepuštam svoje uši
 I nos (razložan) al nepriličan
 Neka ti (ako zasmeta) bude na duši
 Ta naći ćemo već neki izdanak sličan
 
 Brijače oštriš (čujem kaiš i platno)
 Čujem tvari raznorodne kako se taru
 U satu-ormaru njiše se klatno
 I plamen liže po sulundaru
 
 Skida se brada s lica boje gipsa
 Izmiču sečivu krilati brci (bradavice ko crvi)
 Prsne li koža priskoči stipsa
 Magični kamen protiv krvi
 
 Povučen za nos (uvo) za kapak očni
 Čekam kolonjsku vodu koja štipka
 Ogledam ti se u oku (treptaji baš su ti sočni)
 Osmeh mi nameštaš ručno (koža je još uvek gipka)
 
 Preživeo sam hitre brijače (sve je na svome mestu)
 Šegrt me prvo iščetka pa izmetli
 Začešljao si mi i kosu (kao petlovu krestu)
 Da l dan je vedriji ili to moja glava svetli
 

 SAN

 Sanjao sam noćas sebe kako sanjam
 Kako mi se u san uvlače čudesa
 Kako se od lavine i odrona sklanjam
 Bežeći iz centra k rubu zemljotresa
 
 Sanjah sebe bezglavog (nežnu ruku s mačem)
 Obojeno vreme u zidnome satu
 Sanjah sebe kako iz sna u san skačem
 Avetinje (sablasti) sve u duplikatu
 
 Kroz sne su mi zviždale peščane oluje
 Noseći ko krpe istrunule pretke
 Pržili me gromovi (vatre) električne struje
 Zubima sam hvatao zalutale metke
 
 Strah me je ujedao (klica nervnog sloma)
 Budih se iz sna bivajući odmah u drugome snu
 U morama težim od kamenoloma
 Čim domašim površinu kliznem prema dnu
 
 Umaknem iz vatre u snove smrznute
 Iz njih (ko medvedi beli) frižideri reže
 Na udove vatrom okrznute
 Privijam tkiva paukove mreže
 
 Kada će već kraj (sna poslednjeg ljuska)
 Jesam li u zbilji (upalih sva svetla)
 Odaja spavaća neshvatljivo uska
 Ja obično smeće a novi san metla
 
 Probudim se a već novo sanje nadolazi
 Piljevina (testere) ja pod udar zupca
 Nemoćan sam zamro (kraj je mojoj snazi)
 Novi san me reže ko polutke trupca
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6356



« Odgovor #4 poslato: Mart 16, 2013, 02:01:54 am »

**

TRLA TRLICA
Momčilo Moma Milošević



ZVEZDOSEŽNA MOĆ POETSKE REČI

                                       Dijalekat je prečica do zvezda.
                                                               M. Bećković
 
Da nije umetnosti, ne bi bilo spomena na lepotu života negdašnjeg. Bude i prođe i ta mladost života čovekovog, i ne pretoči li se u nešto trajnije, upamćenije, kao da je nije ni bilo: utrne i zgasne sa svim zvezdanim trenucima, ozarenjima svojim. A reč ljudska, valjda, i postoji da bi, pored ostalog, bar nešto od te ustreptalosti, uznesenosti i ozvezdanosti spasla i nerođenima zaveštala. Kao proplamsaj duha, kao potvrda onog nebeskog plama u nama, što se protivi tami i zaboravu. Da bi smo u većoj meri bili ljudi, da bi nam pamćenje bilo duže.
 
Poezija, kao kćer božja najmilija, ne bi ni bila to što jeste da ne počiva na Reči, na Logosu, na nečem, dakle, prvotnom. To mleko iskoni u nama nepresušno je pesničko vrelo; na njemu slepi progledavaju, na njemu mrtvi vaskrsavaju.
 
Neutaživa je žeđ čovekova za trajanjem, pa bi da ga i nakon smrti ima, da bar nečeg od duše njegove bude nepropadljivo. Kao iskrica lepote one, koja se zvala Čovek. I poezija Momčila Miloševića u ovoj zbirci ne stavlja ništa drugo sebi u zadatak no da "odbrani na ubavl'k kličku". Ona to čini na maestralan način i stoga što se opredelila za reč maternjeg govora. A reč svaka maternjeg govora, kad od srca potekne, ima nešto u sebi svetlog, zvezdobernog. Tako i ova sa "Timoka zlatnoga potoka" u pesmi Momčilovoj.
 
Eto zašto se reč iz pesme Miloševićeve doima kao zora govora. I to ie reč, već glas samo! Kao ona vranjanska što se za mesečinu lepi i na srce kao melem pada.
 
Dragore te krotke, prostosrdačne reči "timočće" i blagost njihova razliva se po nama. Vraćaju nas u detinjstvo, kao u nešto posve bajkovito, rajsko i — čini se — neprolazno. Večno!
 
Da se domogne bar nečeg trajnijeg od njega samog, čovek je, valjda, i "zdaden". Ne samo za žal i muku, za patnje koje življenje sobom donosi. Jer, čovek nije samo suza, ropac i grob, čovek je i kolevka i radost, i sreća, i gromoglasan smeh. Čovek je i vedrina jutra, i svitanje, i lice zajapureno mlado, zažareno, zacenjeno od veselosti, i neizmerne, grcave radosti, sreće postojanja.
 
Već druga pesma u Mominoj zbirci ima naslov "Rados". A tu je i "Sedenjća", i "Volenje", i "Svadba", i "Vek", tu je — život!
 
E, pa cela ova poezija ispevana je u slavu života, u slavu Erosa. Kao takva, ona će se domoći srca i duše čitalaca, i mladih i starih.
 
U ovo smutno vreme, kao iko, potreban nam je pesnik Nade. Kao takav pokazao se u ovoj zbirci pesama Momčilo Milošević. Ora je da ga pozdravimo!

 
dr Ljubiša Rajković Koželjac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6356



« Odgovor #5 poslato: Mart 17, 2013, 09:45:12 pm »

**

TRLA TRLICA
Momčilo Moma Milošević



IZAZOV DIJALEKTA

Da dijalekt nikako nije "iskvaren", "nepravilan govor" u odnosu na jezičku normu i književno jezički standard, već lokalan jezički izraz s vlastitim, čvrstim pravilima, osobenom "ekonomijom" i izražajnošću dosad su, čak i u lirskom domenu, pokazali i dokazali mnogi autori. Ovom prilikom ću spomenuti samo Zorana Vučića iz Svrljiga, Miroslava Ceru Mihailovića iz Vranja, Radišu Dragićevića i Vojislava Aranđelovića iz knjaževačkog govornog okružja (mada Dragićević danas živi i stvara u Boru a Aranđelović u samom Knjaževcu), Dragana Mraovića i, naravno, Boljevčanina Momčila Miloševića, čija je najnovija knjiga Trla trlica povod za ovaj osvrt.
 
"Izlet" u prostore zavičajnog govora upravo je u primeru Momčila Miloševića vredan pažnje iz više razloga. Reč je, najpre, o pesniku osvedočenog, pouzdano izgrađenog postupka na osnovama ukrštaja tradicionalne forme i (mahom unutarnjih, delikatnih) inovacija. Svoje zanimanje za svet arhetipnog, ono je sugestivno i značajno, kao i vanredno ekpresivno ispoljio u nizu knjiga, a i osebno u onima novijima — Starinarnici (1997) i Psećim životima (1998). Za sve istinske znalce i poštovaoce pesničkog stvaranja Momčilo Milošević je pesnik pouzdane vrednosti i visokih, u jezičko-eksresivnom i estetskom smislu često veoma originalnih i smelih domašaja. Stoga je zanimljivo što je upravo on zadao sebi težak ali i iskonski zadatak: da propeva iz dubina zavičajnog govora, da okuša njegovu lirsku nosivost i poetsku upotrebljivost (vrednost).
 
Slikovitost, "sočnost" i nepatvorenost toga govora posebno su naglašene Miloševićevim pesničkim činom i tvoriteljstvom. Smeo, ni najmanje stidan, kakvi znaju da budu u svakodnevici naši jezički "manjinci". Momčilo Milošević je pokazao i dokazao da se nemamo rašta odricati izobilja zapretenog u našim dijalektima, našim starim — i najstarijim — govorima, premda i sam pripada generaciji kojoj je Krležin Petrica Keremšuh školski "ukucavan" u glavu kao kongenijalno ostvarenje paralelno s profesorskim docitiranjima o skučenosti ovdašnjih dijalekata.
 
Sve što je ovde spomenuto predstavlja samo deo razloga zbog kojih bi izuzetna pesnička knjiga Trla trlica valjalo da postane jedan od znamena istinskog pesničkog mnogoglasja i današnje izuzetno nabujale poetske, stvaralačke energije očite u Timočkoj krajini, odnosno istočnoj Srbiji. Ta knjiga ima sve izglede da s pažnjom bude primljena, čitana i voljena u zavičajnom prostoru a po svojim najvišim domašajima uvažena kao osobeni doprinos svakolikom današnjem trenutku srpskog pesništva.

 
Srba Ignjatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6356



« Odgovor #6 poslato: Decembar 06, 2017, 12:43:38 pm »

**
 Izbor iz poezije Momčila Mome Miloševića
 Trla trlica


 PANAĐUR

 Okupe me baba Sovja u bosiljak,
 natrlja me s matočinu travu,
 odstriže mi kosu, cel naviljak,
 s varen sapun opere mi glavu.

 Prebaje mi od stra i uroci,
 zavrže mi beleg s maramičku,
 da rastera urok po potoci,
 da odbrani na ubavl'k kličku.

 Najde prašnjiv sat u staro ormanče,
 sitne pare zbere po zastruzi.
 Sat ne čuka, al ubav na lanče,
 pare za svirajću, prsten, l'skavi belčuzi.

 Na artišku piše kakvo se pazari:
 sirište, kvasc, krupica i gas za veneri,
 lončence u koje se samo kava vari,
 sinja galica, katran i ekseri.

 Takoj namazan, udešen, jurnem u Palanku,
 na vašar, premenjen u probrane drešće.
 Ništa ne pazarim, i poslednju banku
 potrošim na klaćer, cirkus i vrtešće.


 RADOS

 Uznemo štrklje, sana, korita, kopanje,
 skije prajene od gorun, od klen.
 Jurnemo razgaljeni, na vuzanje
 u brdo, medžu bagren, leske i dren.

 Pokačimo se na vuzala, podrti se vuznu prvi;
 upraljamo po vrvine, niz breg, k'm reku.
 Neći si stroši sana el štrklje smrvi,
 nadade lelek, rovanje, dreku.

 Sanci se mazne s's strugala razna,
 trljaju s blažno, s ukraden maz.
 Koj od vrvinu mrdne, stigne ga kazna,
 bućne u studen Tuvički jaz.

 Niz vuzaljću se prevrta, pada, đine;
 uvinemo si čukljevi i potrošimo prsti.
 Pokršimo i drvja mlada i truledine;
 ma, Đavol crn da se prekrsti!

 Dom se vrnemo, a šašavl'k stane,
 bašta i mati ni poskubu perušinu.
 Pobiju ni kano s's žagle el grane,
 što se vuzamo po kamenčiči, pes'k i prašinu.

 Polegamo, al ne spimo, boli ni snaga mlada,
 zaspimo toprv u gluvo doba, nasmejani.
 U s'n ni dojde da na bostan sneg pada
 i da smo s prten čaršav zavejani.


 NEJĆA

 Noču, pod vener, uz vodu, niz vodu,
 odi s's kukalju, vardi da ne padne;
 ne ju stra od vile ni od tenca s bradu,
 stra ju da vodu neći ne ukradne.

 Odi kano poljak, savila grbinu,
 pine po gltoljak iz zeleno šiše,
 da navadi gušu pa tagaj gradinu.
 Zatrli se poplanin oblaci i ćiše.

 Konještipi bežu iz rupine,
 voda mutna po leje grgolji,
 nosi slamće, korće, olupine,
 ega stigne suvo da ovolji.

 Nođe mokre, žmičkaju op'nci,
 vodu sprovodi klepana matika,
 kano da ju vrzuje u lanci.
 Ednak bolu suša i jevtika.

 Zemljica se topi i opiva,
 ona s vodičku, žena s raćiju, na civku.
 Kad gradina na vodu zapliva,
 zaćiti se Nejća s's kadivku.


 PEČURĆE

 Dragomire, kakvo ni spopade
 od glive belće u slivak nabrane?
 Cvrče sveče, a nas s tamnjan kade,
 lad ni vardi pod borove grane.

 Sunul si se sam za suđeno,
 baksuz ti na uvo nekvo zlo izrekal.
 Zašto pa ja pojdo po sluđeno,
 zašto li si i men u grobje odvlekal?!

 El me čuješ kakvo iz grob vrevim,
 ispod travu popci i skaćice?
 Mučim muku basmu da potrevim
 s jezik strunjen u pes'k i trice.

 Pojedosmo ale dušmanite,
 one na nas i drob i želutku.
 Zasiteni, a i glive site,
 s'g slušamo gugut od gugutku

 Dol, pri nođe, šimšir ni iznikal,
 sviri vetar proz žilave granće.
 Ne mog začmim, još nes'm navikal
 na ladan pokrov i prostirće t'nće.

 Noču mi duša iz sand'k izodi,
 leti kano lipterica po slnce i sušu.
 Kam ju tvoja, kako se provodi,
 da nesi zatrl tvoju grešnu dušu?
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: