Dušan Srezojević (1886—1916)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Srezojević (1886—1916)  (Pročitano 11306 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 19, 2010, 12:20:51 pm »

*

DUŠAN SREZOJEVIĆ
(Jagodina, 12.10.1886 — Beograd, 15.01.19161)

Dušan Srezojević je bio srpski avangardni pesnik, pripovedač i polemičar.

Osnovnu školu i gimnaziju, do male mature, završio je u Jagodini, a više razrede i maturu u Beogradu. Studirao je srpsku književnost, nacionalnu istoriju i francuski jezik, kod Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Skerlića, Aleksandra Belića. Diplomirao je 1911. godine.

Prvu pesmu objavio je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Poeziju je uglavnom objavljivao u sledećim časopisima i listovima: Brankovo kolo (1909—1911), Borba (1910—1912), Novo vreme (1910), Socijalist (1910), Zvezda (1912). Njegovu pesmu Unutrašnji dijalog uvrstio je Bogdan Popović u Antologiju novije srpske lirike (1911). Za života objavio je samo jednu zbirku pesama, Zlatni dasi (Kragujevac, 1912). Knjiga je preštampana (sa obimnom studijom, priređivanjem i beleškama Dragutina Ognjanovića) u izdanju kragujevačke Svetlosti 1975. godine.
/ sr.wikipedia


* * *

"Pesnik Dušan Srezojević, [...] umro je pomračene svesti u duševnoj bolnici. Do groba ga je ispratio samo Petar Kočić. 1927. godine njegov grob je prekopan. Od pesnika nije sačuvana nijedna fotografija. Iako se pojavljivao u antologijskim pregledima, nikada nije uvršten u kanonske pesnike. Pre svega zahvaljujući trudu Milivoja Nenina (i Zorice Hadžić), Srezojevićeve pesme su ponovo dostupne svima zainteresovanima".

_____________

1 U Antologiji novije srpske lirike štampanoj u Beogradu, 1936, Bogdan Popović za godinu smrti Dušana Srezojevića navodi 1914.
Angelina
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 19, 2010, 12:24:02 pm »

*

ZLATNI DASI


Pola veka posle Đure Jakšića u Kragujevac dolazi još jedan značajan srpski pesnik, Dušan Srezojević. Njegov dolazak u varoš na Lepenici je imao malu predistoriju.

U leto 1911. godine Srezojević je diplomirao na beogradskom Filozofskom fakultetu kao jedan od najboljih studenata u svojoj generaciji; njegov diplomski rad je pohvaljen, tako da je on sa punim pravom očekivao da će dobiti posao u nekoj od beogradskih škola. To se može videti i iz molbe koju on upućuje Ministarstvu prosvete:

"Završivši univerzitetske studije, čast mi je umoliti G. ministra prosvete da me izvoli postaviti za suplenta u Četvrtoj Beogradskoj Gimnaziji.

Lično uveren da se, kod nas, umetnost može negovati samo u Beogradu, ja ponavljam molbu da se pri mom postavljenju uzmu u kombinaciju samo beogradske gimnazije (Četvrta ili koja druga), u unutrašnjost uopšte ne mogu da idem. Biti uvek u toku književnosti, u krugu literarnih ljudi znači mnogo za onog ko se bavi književnošću, i ja mislim da će G. ministar ovaj razlog za moju službu u Beogradu oceniti i kao opravdan i kao jak."

Možda je i sam ton Srezojevićeve molbe uticao da on ne dobije postavljenje ni u jednoj od beogradskih škola, već ga Ministarstvo upućuje na rad u Drugu kragujevačku gimnaziju. Prema sećanju i svedočenju savremenika, on se u šumadijskoj varoši nije najbolje snašao. Zbog političkih stavova (bio je socijalista) i odnosa prema ljudima iz okruženja (bio je veoma otvoren u komunikaciji) često je dolazio u sukob sa neposrednom okolinom. Ipak, za Kragujevac je vezan njegov najveći književni uspeh, objavljivanje knjige pesama Zlatni dasi (1912. godine).

Rastrzan između literarnih ambicija i želje da materijalno pomogne porodici, pesnik oktobra 1911. godine ponovo upućuje molbu ministru prosvete: "Molim g. Ministra da me izvoli postaviti u Jagodinu, u učiteljsku školu (ili gimnaziju, ako je popunjen broj nastavnika u učiteljskoj školi). Razlog: nemogućnost opstanka u materijalnom pogledu zbog dugova koje sam kao student bio prinuđen da nabavim i potreba da živim u Jagodini, obavezan da potpomažem svoje roditelje, koliko mogu."

Njegova molba ni ovoga puta nije povoljno rešena, pa pesnik maja 1912. godine ponovo čini napor da dobije premeštaj: "Pobuđen rđavim materijalnim prilikama svojih roditelja i svojim ličnim učtivo molim Gospodina Ministra da me premesti u Jagodinu, u gimnaziju ili učiteljsku školu." Prosleđujući Srezojevićevu molbu Ministarstvu prosvete direktor Druge kragujevačke gimnazije je dodao napomenu "da je treba uvažiti, pošto su razlozi u njoj navedeni, koliko je potpisanome poznato, potpuno tačni i opravdani."

Iz lekarskog uverenja od 4. avgusta 1912. godine saznajemo da pesnik "boluje od katara u plućima i da se radi lečenja nalazi na Đurđevom brdu." Srezojević lekarsko uverenje sa novom molbom za premeštaj ponovo upućuje ministru prosvete: "Po lekarskom uputstvu, radi lečenja od akutnog katara u vrhovima pluća sa izbacivanjem krvi, ovo leto provodim na jednom brdu u okolini Jagodine, na način koji mi je propisao iskusni kragujevački lekar Dr. Antić.

Po mišljenju jagodinskog lekara, da bih koliko-toliko poboljšao stanje svojih pluća, koje je u ovom trenutku još vrlo rđavo, potrebno je da ostanem na ovom brdu još znatno duže vreme.

Ja molim Gospodina Ministra da, uvažavajući lekarske razloge i imajući obzira prema mom rđavom zdravlju, izvoli odobriti da odsustvujem od dužnosti nastavnika i razrednog starešine III razreda Druge kragujev. Gimnazije od 11. do 31. avgusta ove godine."

Lekarsko uverenje i molbu Dušana Srezojevića od 8. avgusta 1912. godine direktor Kragujevačke gimnazije prosleđuje Ministarstvu u Beogradu sa napomenom da je Srezojević "zaista delikatnog zdravlja i da je i pored toga dužnost vršio tačno. Srezojević sad izgleda bolje nego li pređe" i da bi mu i on sam "rado odobrio molbu, da nije pala u nezgodno vreme za odsustvovanje." Zato predlaže Ministarstvu da se Srezojeviću "ne odobri odsustvo" i moli da se rešenje donese što hitnije i uputi Gimnaziji.
 
Uprkos takvom, kontradiktornom predlogu direktora Gimnazije ministar Sv. Jovanović odobrava Srezojeviću odsustvo do 26. avgusta "s tim da posvršava poslove oko ispita ako ih ima."

Kao suplent za srpski i latinski jezik Srezojević ostaje u Kragujevcu do januara 1913. godine. Početkom drugog polugodišta školske 1912/13. konačno je premešten u Jagodinsku gimnaziju u kojoj predaje francuski jezik. Međutim, to nije kraj njegovih nevolja. Aprila 1913. godine mladi srpski pesnik je smešten u duševnu bolnicu u Beogradu u kojoj ostaje do kraja života.
| facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 19, 2010, 12:25:07 pm »

*

      DUŠAN SREZOJEVIĆ,
ZLATNI DASI I DRUGE PESME



  


U poznatoj knjizi eseja Osam pesnika, objavljenoj l963. godine, za pesnika Dušana Srezojevića (1886—1916) Miodrag Pavlović kaže: "Srezojević je pesnik koji je najmanje pisao, o kome se najmanje pisalo i o kome se najmanje zna, barem u ovom trenutku". Ovaj pesnik, čiji lik nije sačuvan ni na jednoj fotografiji, napisao je tridesetak pesama. Unutarnji dijalog, Bezimena pesma, Poslednji samrtnik, pesme su koje se nalaze u desetinama izbora i antologija srpskog pesništva (Pavlovića, B. Popovića, Tontića, Mišića...). Srezojević "gostuje" i u Popinom čuvenom zborniku pesničkih snoviđenja Ponoćno sunce. Pominju ga i njegovim delom se bave i značajni istoričari srpske književnosti: Dragiša Vitošević, J. Deretić, P. Palavestra, R. Konstantinović...

Knjigu pesama Dušana Srezojevića Zlatni dasi priredili su prof. srpske i južnoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Milivoj Nenin i asistent na istom predmetu Zorica Hadžić. Knjiga je objavljena u biblioteci Književne nauke, umetnost, kultura, a u kolekciji Nova srpska književnost 18—20. veka. Urednik ove biblioteke je Gojko Tešić. Čitajući kraću studiju M. Nenina, dobijamo osnovne podatke o Srezojeviću kao pesniku, o njegovoj jedinoj objavljenoj zbirci pesama (Kragujevac, 1912), o njegovom životu, o istoriji recepcije njegovog pesničkog dela do danas. Saznajemo ponešto i o protivurečnim, češće jednostranim, pa i pogrešnim čitanjima Srezojevićeve poezije. Ova Neninova živopisna studija sasvim opravdava reči kojima se objašnjava svrha i smisao kolekcije Nova srpska književnost 18—20. veka. Studija je, zapravo, prilog novom čitanju Srezojevićeve poezije. Njome se "uspostavlja neophodna veza početka nove srpske književnosti sa savremenom literaturom". Potvrdu ovoj opasci nalazimo na samom početku Neninove studije: "Iz manje poznate pesme D. Srezojevića Senke, pesnik Vojislav Karanović uzima stih Kao sarkofag sam, bez daha u meni i tako počinje svoju pesmu Lik, posvećenu upravo pesniku koji je ispevao taj stih. Retki su, i možda zato i lepi, takvi trenuci otvorenog ukazivanja na duhovnu srodnost između pesnika". Družeći se, dakle, sa Srezojevićevim pesmama, a uz hermeneutički okvir pomenute Neninove studije, mi oživljavamo sopstvenu pesničku tradiciju ne dozvoljavajući vrednim a skrajnutim pesničkim glasovima da padnu u tišinu i zaborav.

Dodao bih na kraju da ova vredna knjiga, pored napomene priređivača i Neninove studije, na kraju ima bibliografiju pesama D. Srezojevića, opštu i posebnu literaturu o pesniku i hronološku tablicu.


Autor: Branko Pirgić | 27.12.2008. | Danas
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2010, 12:26:04 pm »

*
      
BEZIMENA PESMA I PESNIK BEZ LICA


Dušan Srezojević: Zlatni dasi i druge pesme

(priredili Milivoj Nenin i Zorica Hadžić)

Službeni glasnik, Beograd, 2008.

Prva pesma Dušana Srezojevića objavljena je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Do prvog pristojnog izdanja pesme ovog pesnika su morale da čekaju ceo vek. Srezojević je 1912. u Kragujevcu objavio zbirku Zlatni dasi sa dvadeset i dve pesme, sa nekoliko praznih strana u sredini, što nije bio nikav izuzetak u štampi toga vremena. Dragutin Ognjanović objavljuje u Kragujevcu (1975) sabrane Srezojevićeve pesme (svega trideset), ali ih deli u tematske cikluse, izdavajajući ljubavne pesme od proleterskih, vizionarskih i slično. Ovakvo čitanje lirike, a to ću pokušati da pokažem na primeru Srezojevićevih pesama, pogubno je. Čitalac ulazi u svet jednog dela sa razrađenim sistemom pojmova i pokušava da pesme prilagodi tom sistemu.

Novo, kritičko izdanje Zlatnih daha predstavlja ne korak napred, već valjan temeljac za svako buduće proučavanje Srezojevićevog dela. Osim zbirke Zlatni dasi, u dodatku se nalaze pesme koje Srezojević u nju nije uvrstio. Takođe su date i starije verzije nekih pesama. Precizno je data bibliografija pesama Dušana Srezojevića, kao i literatura o njemu. Pogovor Milivoja Nenina detaljno prolazi kroz recepciju Srezojevićevog dela, ukazujena vrline i mane koji su pojedini autori nalazili Srezojeviću, ali, na mestima gde za to ima potreba, mišljenja tih autora argumentovano pobija ili ukazuje na njihove manjkavosti. Generalni sud o Srezojevićevom delu je izostao. Može se pretpostaviti da je Nenin želeo da da pouzdan vodič kroz proučavanje Srezojevićevog dela. Svako veće uplitanje sopstvenih stavova bilo bi razlog novim polemikama i na kraju dovelo do toga da ova knjiga ne bude adekvatan priručnik.

Srezojevićev opus je namanji u našoj književnosti. Od njega bi bio manji jedino opus Mladena Leskovca, ako se zanemari njegov prevodilački i teorijski rad. Srezojević, međutim, ceo stoji iza svojih trideset pesama. Od njega nije sačuvano ništa, ni grob, pa čak ni fotografija. Sa jedne strane, on se može nazvati ukletim pesnikom. Rođen 1886, 1912. objavljuje prvu zbirku koja je sačekana nemilosrdnije i od Disove. Zbog jednog ljubavnog skandala 1914. završava u duševnoj bolnici. Umire 1916. nepoznat, nepriznat, do groba ga ispraća samo prijatelj iz bolnice, Petar Kočić.

Sa druge strane — Srezojević je rođen pod srećnom zvezdom. Kao najbolji student književnosti, miljenik Bogdana Popovića, Srezojević je jedini pesnik zastupljen u Antologiji novije srpske lirike, a da pre toga nije imao objavljenu zbirku. To što je na taj način ušao tamo gde Dis nije, i gde je Kostić tako loše prošao, Srezojevića je činilo zagonetnim likom. Savremenici su njegovo prisustvo u Antologiji oštro kritikovali. Možda je to i doprinelo negativnoj recepciji Zlatnih daha. Srezojević je, međutim, uvek imao i branilaca. To se može opravdati i time što stoji na početku naše proleterske poezije.

Prisustvo Srezojevića u antologijama srpske poezije prdstavlja jedno od svedočanstava tog uspeha. Desetak njegovih pesama, dakle trećina opusa, našlo je svoje mesto u nekoj od antologija. Nenin detaljno navodi koje su Srezojevićeve pesme pojedini kritičari izdvajali. Na osnovu toga jasno se ističu dve pesme — Poslednji samrtnik i Bezimena pesma.

Počeću s tradicionalnom tematskom podelom Srezojevićeve poezije, koju osim Ognjanovića ističe i Pavlović, a sam Nenin se prećutno saglašava. Jedna od boljih Srezojevićevih pesmama, Nostalgija, počinje sumornom slikom besmislenog i mučnog života ljudi i malom gradu, a završava kolektivnom epifanijom. Pesma je tajanstvena, precizna, snažna. Svakako jedna od boljih vizionarskih pesama. Ali, da li je to vizionarska pesma? Aleksandar Pejović ju je svrstao među ljubavne. Ognjanović je stavlja među proleterske. Nenin to naziva problematičnim, ali se sam posebno ne izjašnjava. Nostalgija se nalazi pre Proleterove pesme. Možda Srezojević ima i slabijih pesama, ali svojom dužinom i brojem trivijalnih stihova ova ostavlja najnepovoljniji utisak. Međutim, u njoj postoje stihovi koji neobično podsećaju na one iz Nostalgije:

I kad na mutnom novembarskom svodu,
Ko magijom ukaza se sunce
I budeći iz mrtvih snova vodu
Purpurnom kišom zapraši vrhunce:
Zastremiše sve glave u visinu,
Sa očima mutnog, grozničavog sjaja,
Zagnjureni u bezdanu dubinu
Purpurnih polja pruženih bez kraja.


     (NOSTALGIJA)

Čujmo taj divni Glas koji poziva!
Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete
Pred horizontom koji se raskriva,
Zastaće o č a r a n e, i zanete.


     (PROLETEROVA PESMA)

Srezojevićeva ljubavna poezija jednodušno je negativno ocenjena. Sve zamerke koje su uputili prethodni čitaoci — stoje. Čini mi se, međutim, da su se oni hvatali za ono što je loše, ne samo u Srezojevićevoj ljubavnoj lirici, već ono što je loše u ljubavnoj lirici uopšte. Kod Srezojevića, istina, ima dosta takvih mesta. Međutim ne može se prihvatiti Pavlovićeva tvrdnja da je "Srezojević napisao pesme bez ličnijih tonova, i te se pesme u definitivnoj oceni ovoga pesnika mogu zanemariti." Srezojević zaista nema uspelih ljubavnih pesama. Pesma Sanjarija, koju Vladimir Čerina smatra jedinom Srezojevićevom pesmom "uspešnom do kraja", naprosto je slaba i nebitna. Treba imati u vidu da je Čerina tražio formalno savršenstvo u pesmama. Srezojević se celog života tražio kao pesnik. Samo nekoliko njegovih pesama mogu se tretirati kao zrele, dakle uspele. Upravo zahvaljujući toj nezrelosti uspeo je da, po uzoru na prethodnike, napiše formalno uspelu pesmu kakva je Sanjarija. Lične utiske, međutim, još nije znao da uobliči pa mu te pesme izgledaju manjkavo. Recimo, u pesmi Čari pojedinosti, Srezojević veoma zrelim stihovima ispisuje prve dve strofe — rakićevski. Međutim, u završnom distihu javlja se autentični Srezojevićev doživljaj: "nežno me uzbudi// Tvoj osmeh taman plašljivih slifida,/ Na licu koje pali plamen stida." Nedovoljno za uspelu pesmu, ali dovoljno za autentičan ljubavni doživljaj. Lepa je i pesma o nautaživosti želje, Cveće ljubavi: "Oh! zalud žvaćem ovo slatko cveće,/ Kad se za svakim pupoljkom, utami/ Tvog grla, uvek jedan drugi kreće./ Koji, još slađi, uzdah mi izmami!" Najličnija i najbolja Srezojevićeva ljubavna pesma je U prolazu. I u njoj je mnogo poznatog i trivijalnog. Osim toga, pesma je loše uobličena. Prve tri strofe govore o razvoju jedne slučajne ljubavi do vremena kada je među njima "bedem predrasuda". Oni su se sa tim pomirili i odlučuju da se rastanu. Upravo u ovom trenutku, Srezojević postaje veliki pesnik, kakav će biti i u svojim najboljim pesmama:

Pa ipak... ja bih tako silno hteo
Da, milujući tvoje meke kose,
Sa nežnim ushićenjem pričam ceo
San o životu, sav od sjajne rose.
I, kroz poljupce česte kao kiša,
Sad slušam kako veje, kao mana,
Srebrna pesma, sve bleđa i tiša,
Tvog glasa, kao onog snežnog dana...


     (U PROLAZU)

Motiv neostvarenog sna centralni je motiv Srezojevićavog pesništva. Oko njega su okupljene sve njegove bolje pesme, uključujući i ovu ljubavnu. Shema je jednostavna. Na početku postoji san. San se potom pokaže neostvarivim. Ali, ljubav prema snu ostaje. Srezojevićev put u ludilo bio je logični korak dalje.

Ovaj iskustveni obrazac postoji i u Pesmi koju nikad neću napisati. To je pesma o neizrecivom, o gorčini pesničkog neuspeha. U ovoj pesmi to nije lični neuspeh već neuspeh jednog projekta — pesničkog projekta. Pesma Poslednji samrtnik govori o neuspehu jednog drugog, važnijeg projekta — čovečanstva i života uopšte. Osećanje pesnika iz Pesme koju nikad neću napisati i osećanje prirode da je život bio neuspeh — slični su:

Moje zanavek ugašene grudi
Ogromna crna pritisnuće tuga.
Pod mrazlim dahom ubistvene studi
U vrtlozima očajanja duga.


     (PESMA KOJU NIKAD NEĆU NAPISATI)

I dokle tvoje materinske grudi
Pali k'o otrov, bol jedan beskrajan:
Dok crna neman neumorno, budi
Leden užas, svud sa grozom vajan.


     (POSLEDNJI SAMRTNIK)

Završna strofa Poslednjeg samrtnika, međutim, podseća na završne strofu pesme U prolazu.

Tvoj sveti uzdah mirisaće ti'o
Na mirišljave prainskonske vlage, —
Setne i suzne, i san neki mio
Koji tištaše tvoje grudi drage


     (POSLEDNJI SAMRTNIK)

Da podvučem — pričanje se pretvorilo u uzdah (pošto se nema kome šta reći), prvi (snežni) dan ljubavi postaje praiskonski vlažni dan; san o životu postaje neodređen "san neki mio".

U Srezojevićevoj ljubavnoj lirici nalaze se zameci najboljih njegovih ostvarenja. Nesavesno ih odbaciti — bilo bi pogrešno. Moguće je da je bio previše pritisnut savremenom ljubavnom poezijom da bi autentični izraz ostvario u njoj — ali to ne znači da tog autentičnog izrazanije ni bilo.

Pesma Unutrašnji dijalog predstavlja još jedan od vrhova Srezojevićevog dela. U ovoj dugačkoj pesmi se preispituje svrha čovekovog postojanja, a sa tim i smisao pesničkog stvaranja. Ključnu ulogu igraju dve poslednje strofe:

Do međe moći. Biće dosta ako,
Kucnuv i ja u uzvišeno zvono
U koje kuca pokolenje svako,
Jedno sa drugim, s verom ili bono, —
Vidim kako se, u magli što rudi.
K'o nezapamćen mastodont prastari,
U ogromnom ležištu svom budi
Univerzalna zagonetka stvari.


Pokušaj da se "kucne u zvono" predstavlja upisivanje u čovečanstvo. Nije reč samo o prostom postojanju, to postojanje se mora i opravdati. U pozadini ovih stihova krije se ideja da ostvareno delo predstavlja ostvarenje života. To ostvarenje je istovremeno i učešće u nečemu kolektivnom. Ne samo da se tajna naslućuje tim kucanjem, ona se time spasava zaborava. Čovečanstvo koje pokušava da do nje dođe svesno je da je nešto zaboravilo. Kada togan ema zaborav je potpun — zaborav zaboravljenog . Tu se za Srezojevića otkriva svrha svih uzaludnih napora uživotu. Ne u cilju do koga treba da dovedu, već u zlu koja ova budnost pesnika treba da spreči. Možda bi se umesto ovog, helderlinovskog tumačenja pesme, mogla ponuditi i drugačija marksistička perspektiva, u skladu sa Srezojevićevim proleterskim pesmama.

Izbudismo se iz dubina tame.
Glasovi mutni iz neznanog kuta
Pište, zovući nekuda, i mame.
Šum njihov večno našim tragom luta.
Tučni svodovi pogledaju tamno,
Večito nešto čekajući. Bludi
Sluktanje jedno silno, nepojamno.
I sve za Nešto svoj podsticaj nudi.
Grudi se naše nadimaju. Grizu
Nam tamna čela pijavice bora.
Svoje duhove osjećamo blizu
Večitih, nikad netaknutih gora.
Mirni smo kao kipovi i bledi.
U dubinama gde Veliko rudi,
Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi.
Sa dahom bogova nismo više ljudi.
Pokret bogova vasiona sluti.
Ali on još ne dolazi. Pun tame,
Naš pogled dubok večne sfere muti,
Pred sobom svuda cepajući skrame.
Dah nam se gasi... A trenuci mile.
(Ne mari: Vreme neka valja vale.)
Oko duhova naših koji čile,
Oreoli se uzvišeni pale.


     (BEZIMENA PESMA)

Bezimena pesma stoji kao vrhunac Srezojevićeve poezije. Istorija čovečanstva (ili opšta sudbina) predstavljena je kao život pojedinca, i to čistim slikama, bez direktnog poređenja. Život pojedinca uhvaćen je u stadijumima: "izbudismo se"; "mame (nas)"; "Grizu/ Nam tamna čela pijavice bora"; "dah nam se gasi". Prvo lice množine ukazuje na to da je reč o čovečanstvu ili opštoj sudbini čoveka. Tumačenje i ovde ostaje otvoreno. Ima povoda da se pesma pročita kao proleterska: "Večito nešto čekajući"; "I sve za Nešto svoj podsticaj nudi". Ovde bi trebalo izbeći intencionalnu zabludu ili smeštanje pesme u žanrovske okvire. Misaoni sklop je zaokružen i može se stavljati u različite kontekste. Lična sudbina je gramatičkim sredstvima (prvim licem množine) stavljena na nivo opšte. Uopšteno govoreći, u pesmi je reč o razvoju čoveka. On nastaje ni iz čega: "Izbudismo se iz dubine tame". Svet je nejasan: "Glasovi mutni iz neznanog kuta". Ono što čoveka mami nije, kako bi se očekivalo, telesno iskustvo. Ta faza je kod Srezojevića zanemarena. Iskustvo koje se uzima u obzir nije čulno, ono odmah pripada nekom višem svetu. Duh čeveka se vremenom približava tom nečulnom: "Svoje duhove osećamo blizu/ Večitih nikad netaknutih gora." Gore netaknute na načinna koji je to slučaj sa "zagonetkom stvari" iz Unutrašnjeg dijaloga. One nisu nešto što pojedinac nije dostigao, već nešto što nikada nije dostigao. O tome svedoči ovo "mi". Zatim slede sasvim helderlinovski stihovi: "Pokret bogova vasiona sluti/ Ali on još ne dolazi." Smrt o kojoj se govori na kraju svedoči o tome da oni nisu ni došli. Najzagonetniji je završetak pesme: "Oko duhova naših, koji čile,/ Oreoli se uzvišeni pale". I po cenu mogućeg učitavanja usudiću se da protumačim kraj, a time i celu pesmu. Oreoli koji se pale nisu oreoli bića koja su došla do suštine. Vizija kojom se smrću osvetljava i osmišljava život nije ni neobična, ni nova. Čini mi se da se iz Srezojevićeve pesme može izvući jedan dublji sloj značenja. Te duše, koje su težile nečemu višem, ne dosežući ga, postaju sveci, uzori na koje se treba ugledati. To je Smisao života. Ne — postići cilj, već samo "kucnuti u zvono". U njega treba da kucne "pokolenje svako". Oni koji su kucali pre, na to pozivaju. Oni koji će doći — imaće "nas" kao uzore, svece. Jednom rečju, za Srezojevića je ispunjen, uzoran, pravi ljudski život samo onaj koji je ispunjen čežnjom za nečim višim. Bezimena pesma prati ljudski poraz u tom životu, ali tom porazu daje status uzornog poraza i jedinog mogućeg smisaonog života. Ne osmišljava se život smrću, već obrnuto, u smrti se dobija oreol za takav život. Ukoliko se "mi" razume kao apsolutno "mi", kao celokupno čovečanstvo, onda se taj cilj može shvatiti i kao cilj čovečanstva. Ne, dakle, doći do nečega konkretnog i ostvarenog, već večno težiti onom najdubljem i nedostižnom.


Nikola Živanović | 06.08.2009. | Koraci
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 19, 2010, 12:26:40 pm »

**
Stihovi Dušan Srezojević


UNUTRAŠNJI DIJALOG.

Kada od mojih bezbrojnih ja ono
Večite skepse zlurado upita,
Mučeći dušu k'o pogrebno zvono:
— "Ti, čij duh povrh provalija skita,

"Reci šta tražiš s večnim smešnim žarom
Na zemlji, kud si slučajnošću bačen?
Misliš li da ćeš, postav gospodarom
Stanja i Sila (varke!), Život tlačen

"Preporoditi, učiniv da teče
Lišen svakog atributa bona, —
Večit, zanosan, k'o u letnje veče
Kapanja zlatna i beskrajna tona?

"Tvoje sićušno, tvoje jadno "delo"
Učiniće to zar? Reci, "radniče" !. . .
Pod Nepojamnim što se svuda svelo,
Čemu tvoj život? Cilj mu? . . . O, jadniče!" ...

— Osetim tada, s injem jedne studi,
Da nešto mlado, naivno i zračno
U meni — opkoljeno u dnu grudi
Od ja bezbrojnih, crnih kao mračno


Jato koje se niz liticu sulja —
— — — — — — — — —

Zajeca tiho, teško, k'o siroče.
Nu namah stane kiša divnih suza;
S mirnoćom onog kom nešto predoče,
Ja vere, s nečim mladih kukuruza,

Zagnjureno u bezdanu dubinu
Stvari, koje mu znak tajanstven daju,
Zarudi divno, da sve bore sinu,
I, sa žarom, u uzvišenom sjaju:

— "Šta tražim? Čemu živim?" odgovara,
Kroz jedno zračno žuborenje grudi; —
"Tuč nemoći, vaj! znam kako obara,
U agoniji duha koji ludi;

"Sva dela ljudskih duhova i ruku
Znam da su samo reč u knjizi tajni:
Ali, iz svoga gnezda dok se vuku
Po plavom nebu oblačići sjajni,

"I dokle šušte bajke tamnih šuma,
Zar mutnim okom mladunac ne luta
Po svodu neizmernom, k ušću druma,
S bleskom Pitanja u dnu očnog kuta?

"Nužnošću stvari duh ljudski je dužan
Da stremi stazom ovog mučnog puta.
Hoće li najzad stati, već ne tužan,
Ili će večno besplodno da luta —

"Svejedno!. . . I nek' propadaju dela!
(To je sudbina svega. Jedna mreža
Fluidnih slika koja čili, bela, —
To je sinteza od svih drugih teža).

"I rezignovan, sa kobi izmiren,
Ne marim za svu uzaludnost dela:
K'o tamu plamen strujama raspiren,
Ja dubem tkivo večitoga vela.

"Do međe moći. Biće dosta ako,
Kucnuv i ja u uzvišeno zvono,
U koje kuca pokolenje svako,
Jedno za drugim, s verom ili bono,

"Vidim kako se, u magli što rudi,
K'o nezapamćen mastodont prastari,
U ogromnome ležištu svom budi
Universalna Zagonetka stvari."



Bogdan Popović Antologije novije srpske lirike Sedmo izdanje
Beograd, 1936.

[postavljeno 03.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Jun 10, 2011, 12:02:04 pm »

**
Stihovi Dušan Srezojević


MOJOJ LIRI

Uzvišen, silan gnevom naspram zala,
Tvoj zvuk, o liro! k'o nebeska truba,
Pali duhove žarom ideala;
Udahnjujući snage večnog duba.

Trule beznadno tradicije hulja.
Trus od juriša naše hrabre čete
Tamnicu Ljudsku iz temelja ljulja;
Dok, fijučući, orkan besno mete.

Odbijajući gnevno zalivene,
Neustrašiva, ti predvodiš Ljude.
Kâleći srca, proničući stene,
Tvoji odjeci na Misao bude.

Strunama tvojim ne trebaju venci.
Gordi, za njima ne pružajmo ruku!
Mladi i silni, u oholoj senci
Stvarajmo teške pesme koje tuku.

Ako katkad i posrnem, pogođen,
Tvoj tuč ne mekša, snage nikad lišen.
Znaj! to u tebi, još sen, još nerođen,
Grmi Natčovek divan i uzvišen!


MESTO UVODNOG ČLANKA

Prohujala je istorija cela;
Strašnih i kobnih, u beskrajnom redu,
Milijardama jezivih opela
Pečatilo je večnu ljudsku bedu;

Prohujalo je šezdeset vekova,
Bezbrojna za bezbrojnim kolenima: —
A još (o stide!), tužan k'o dah snova,
Pišti Duh Ljudski među okovima!

Čujem urlike pudljive i ropske
Vrh silnih sramno pogrbljenih leđa;
Vidim figure bedne, prepotopske,
I gnusno Ave Caesar ponosno vređa!

Huji jezivo muljonosna reka;
Truli duh, blatnjav, skapavaju misli!
Osvaja užas, mrtav, i bez leka . . .
O, jada što su Čoveka pritisli!

*

Žalosno naše doba! Željnom mira,
Nek ti ga bude! Toplog, k'o što treba!
Ovce trebaju, zbilja, svog pastira,
I dobru ruku instrumenta neba.

Al' upamtite, o čuvari srama!
Jednoga dana (koji doći mora)
Pocepaće se ova strašna tama,
I sa duhova popadaće kora!

Koleno jedno visoko i zračno
Povešće borbu da uzdrhte mora.
Padaće redom sve nisko i mračno,
Čupano kao besnom burom gora.

I savest ovog krepkog pokolenja
Mučiti neće uspomene jetke,
Sem jedna, teška kao teret stenja —
Da je mumije imalo za pretke.


PROLETEROVA PESMA

Proviđenje je htelo da me rodi
Patnica jedna žuljevitih ruku,
Davši mi isti udes, da me vodi
Stazama onim gde se bedni vuku.

Ali, gle čelo ovo večno vedro!
Taj nije bedan koji protiv zala
Paše o svoje ponosito bedro
Mač plemeniti svojih ideala!

Ja nemam ničeg. Svih dobara lišen,
Ja ti ne zavidim, o bogatašu!
Ja želim da sam u bedi uzvišen;
Ja mirno pijem gorku svoju čašu.

Bez roptanja, ja nosim svoje breme.
Ne primajući borbu malih strasti,
Ja mirno sejem uzvišeno seme,
Koje će u grm divovski izrasti.

Vesnici novih dana, mi idemo . . .
Pršti predanje iskonskoga srama!
Pred buktinjama, bezglasno i nemo,
Cepa se teška socijalna tama!

A mi idemo . . . O, zastavo naša,
Neodoljiva, boje mlade krvi,
Očima si mi bujna sočna paša,
Sa teškom senkom koja snove strvi!

Ti nas predvodiš u srčanom letu
Kakve divovske ustremljene tice;
Šum lepršanja tvoga briše setu
Dokle u duši drhte nežne žice.

Naše se nebo blago razvedrava.
Pod našim mladim suncem, koje zlati
Beskrajni tamni vidik, iščezava
Mrak Stvari da se nikada ne vrati.

Hrabro, sve napred, ô drugovi moji!
Za Sveto Delo žrtva se ne žali.
Neka i vrela krv naša oboji
Putanju koju mnoga suza zali!

Pred nama horizonat se otvara,
Prepreka za preprekom redom pada.
Pred našom voljom što svetove stvara
Ruši se crna kula našeg jada.

O, mojih snova zlatoruno stado!
Predosećaj me vaš, ja znam, ne vara.
Doći će jedno pokolenje mlado
Kada presuši ova kužna bara!

Kad neće gnusna nepravičnost ljudi
Kopati tajno mnogu ljutu ranu;
Kada se neće otrovane grudi
Stezati mučno a srca da ganu.

Kada će čovek čoveka da voli,
Sejući dobro da se dobrim vraća;
Kad će se tuđi osećati boli,
I ljudi biti u istini braća.

Neka nam sveti polet diže glave!
I grudi naše nek nadima vera.
Pod udarima, gorde i bez strave,
Nek nas Ideja večno napred tera!

Otud iz krila grandioznih dana,
Kuda se pogled naš žudno upija —
Iz budućnosti zlatne, gde se grana
Ljudskoga Mira zavodljivo nija:

Čujmo taj divni Glas koji poziva!
Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete,
Pred horizontom koji se raskriva,
Zastaće očarane, i zanete.

I, ozareni srebrom tihe sreće,
S vrhunca svojih ostvarenih snova,
Bez kakve želje bolnije i veće,
Dok bledi spomen minulih bolova,

I dok mirišu silno šume ruža, —
Osetićemo, uzburkanih grudi,
Da nam zagrljaj svoj u susret pruža
Prastara Zemlja, dobra majka ljudi.


BUĐENJE ILUZIJA

Šumi mlado lišće pesmu zaborava;
Uznemiren vetar bludi povrh njiva.
Pod poljupcima vetra, mlada trava
Zelenu glavu zaljubljeno skriva.

Duša proleća, što se rascvetava,
Useljava se u čaure snova.
Prožima dušu iluzija plava
Dok iščezava bledi trag bolova.

Ja slušam nemo, udišući žudno,
Jak ritam moga nabujalog bića.
Sve je u meni svetlo i sve budno,
K'o pred čas kakvog neznanog otkrića.


PLAVI SONET

S upornošću, ja sanjam tihe strane
Gde se cvet snova u maglama skriva;
Gde su pod bledim svodom tamnih njiva
Sve moje žudnje i sve čežnje dane;

Gde, sa žamorom uspavane grane
I sa čeznućem uspavanih iva,
Vodopad plavih tonova preliva
Skrovišta tajna gde se žežnje hrane.

Te strane da li uopšte postoje?
Ja ne znam. Ali kada se zaroje,
K'o plavi haos, bolešljive žudi

I duša ustreperi k'o vlat suva, —
Odnekud jedan nežan ćuv zaduva
I tihom morom pritisne mi grudi.

Iz zbirke "Zlatni dasi" Kragujevac, 1912.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Februar 25, 2013, 12:00:01 am »

**
      
UNUTRAŠNJI MONOLOG DUŠANA SREZOJEVIĆA


Dušan Srezojević (Jagodina, Srbija 12.10.1886 — Beograd, 2.02.1916.), pesnik i pripovedač. U rodnom mestu završio nižu školu a u Beogradu završava gimnaziju i filozofski fakultet (diplomirao 1911.). Kratko službovao u Ćupriji, Kragujevcu i Jagodini (1911 — 1912). Svoj kratki život završio je na istovetan način kao i Petar Kočić, umro je u duševnoj bolnici.

Kao pesnik ostaće upamćen po sklonosti ka kontemplaciji, unutrašnjem dijalogu, ojađen pred perspektivom nevoljenog puta; buntovan i rastrzan u traženju "univerzalne zagonetke stvari". Dušan Srezojević je svoju darovitost izrazio u nekoliko pesama antologijske vrednosti: Bezimena pesma, Poslednji samrtnik, Unutrašnji dijalog, Senke, ali u kratkom životu nije dospeo da svoju liriku uobliči do dela krupnijeg misaonog i osećajnog značenja. (B. Novaković), Bibl: "Zlatni dasi" 1912. (Književni leksikon Jugoslavije 1996.)
    
Nesumnjivo je ovaj pesnik slično Disu, imao zamahe izuzetne kreativnosti u svojoj mašti. Njegove vizije su bile stanja uspešnog identifikovanja sa jednom imaginarnom situacijom, koja je sva izukrštana raznim stupnjevima smisla. Izdvojili smo u poslednju grupu njegove, da ih tako nazovemo, "vizionarske" pesme. Svaka je jedan antologijski komad, i zajedno sa Unutrašnjim dijalogom one, njih četiri sve zajedno, čine najveću vrednost Srezojevića kao pesnika. Pesma Nostalgija daje jutarnji prizor, svitanje, u malom gradu, kada ljudi počinju da se kreću ulicama odlazeći na posao, i kada ih iznenadi viđenje sunca koje se rađa. Evo poslednje strofe:

Zastremiše sve glave u visinu,
S očima mutnog, grozničavog sjaja,
Zagnjurenim u bezdanu dubinu
Purpurnih njiva pruženih bez kraja.


Sasvim je odvojena od zemaljskog, svakodnevnog događaja njegova pesma Poslednji samrtnik, izabrana za antologiju Zorana Mišića. Zamišljajući poslednje trenutke života na zemlji, pesnik se pita ko će da oplače Zemlju, i ko će joj sklopiti oči. Slike kraja sveta originalne su, i jedna drugu nadmašuju u snazi:

Kad tamni užas ukoči talase;

Kad svenu neizmerne ljubičice
Plavih i divnih tvojih praskozorja;
Kad potamni za navek tvoje lice,
Ko senka šuma izumrlog borja;

Kada već davno, kao plava niti,
Uzdahe srca prah večnosti pospe:
Vaj! Ko će tvoje oči zaklopiti...


I možda najlepša Srezojevićeva pesma, Bezimena pesma, uvršćena u antologiju Vaska Pope Ponoćno sunce, govori takođe o nedosegnutom saznanju, i o božanskom kretanju u vasioni do čijeg susreta sa čovekom još nije došlo. Pesma je pisana u prvom licu množine, što daje naročitu, patetičnu intonaciju, i počinje iza sna, kao stvaranje sveta:

Izgubismo se iz dubina tame...

Bojama, životnim zanosom i prebujnim naviranjem slika, tim dekorativnim kvantitetima prezasićen, on je u svojoj knjizi Zlatni dasi uznastojao da pogleda u oči siromaštvu, bedi i smrti, da stvori za sebe ličnu stvarnu podlogu o spoznaji poslednje stvari. I u toj svojoj knjizi, u kojoj je imao nameru da progovori o ozbiljnom pitanju dobra i zla, o problemu prekogrobnog zbivanja. Rilke je ostao u slikama svoje Slikovnice: dublje nije mogao da zagleda u dubinu smrti.

Kao kod Žila Laforga naš Dušan Srezojević je neprestano između života i smrti:

Bio sam na kuli sam između zvezda.
Tad se zanesvestih. Blesak gde, vrh bezdna,
odgonetah drhćuć s jeze i zabune
enigmu Kosmosa sred lednosti pune!
Je l'sve sámo? Ko smo? Ta gromada gde me
nosi? — Mogu umret! Umret, nestat sada
nesvestan! Zborite! O užas, a vreme
večno beži! Dosta! Dosta! A naslada?
Jer ja ništa ne znam! Tu shvatiću možda:
ne znam! Beh u noći, onda život dobih.
Zašto? Otkuda svet? Kud ide? Lik vožda
na čovekov liči. Ko zna. Daj svoj oblik,
Bože, suče večni! Kaži, čemu život?
Svud mir. Oh! Prostor je bez srca! Tren barem;
Zvezde! Ja ne želim smrt! Ja sam nadaren!
Ah! Postati ništa neopozivo!


A naš će vizionar pevati takođe ponorno: Blesak iz ponora:

Mirno bih da spavam dokle polja huje
i talasi trave umorna me hlade;
uspavane slatko ko posle oluje,
već spavaju žudnje s mirom ove nade.
Dokle blede misli izdišu iz čula,
osećam šum strasni sočna mlada bilja;
u uhu mom svira još čarobna frula
ponovo nađene melodije milja.

Prelaze lagano nebom neke seni;
sveža kiša hladna tiho veje dole.
Kao sarkofag sam bez daha u meni.
I svelom bačenim na sve moje bole
Mene opija jedan refren svega.
Radostan? Il tužan? Ne znam, ali da
Zapevam glasno, s one strane brega,
čuo bih da neko tiho rida.


Psihološki, afektivni koren pomenutog arhetipa svakako je višestruk, nesvodljiv na jedan element, i kod raznih pesnika koji su se njime bavili dobijale su prevagu druge komponente. Psihološki temelj ovog motiva kod Srezojevića bilo je, čini nam se, osećanje nedostatka ljubavi. Ma koliko zvučalo paradoksalno, ovo objašnjenje nam izgleda uverljivo, iako ne treba imati apriorno poverenje u paradokse; neodoljivost ljubavi u aktuelnom životu čini da se neka ljubavna epizoda u ranoj mladosti mitizuje do razmera koje su sasvim neočekivane. Životnost utisaka iz mladosti, veća afektivna nadražljivost toga uzrasta, čini ga idealnim razdrobljem u koje se naknadno projektuju velika osećanja. Sa Danteom izgleda nije bilo u suštini drukčije, ukoliko je taj psihološki aspekt jednog pesničkog poduhvata uopšte značajan. Tek u ljubavnoj poeziji prošlost je prikazana kao idila; sadašnjost izgleda utoliko crnja.

Preko Unutrašnjeg monologa do Poslednjeg samrtnika Disov suvremenik vidi raspad starog i razvoj novog sveta. Ovde se valja podsetiti da je rehabilitaciju rano počinuvšeg Dušana Srezojevića upriličio niko drugi do li Bogdan Popović, u strogoj Antologiji (1911) Zagreb. Bogdanovićevo otkriće prvi je prihvatio mladi Tin Ujević (1915): "Mi smo jednu stvar g. Dušana Srezojevića našli u strogoj Antologiji g. Bogdana Popovića, u kojoj je pesnik prvoklasnog talenta kao Pandurović bio tako malo predstavljen, i nama se sve čini da je g. Srezojević tamo posve slučajno zalutao. Ugledu srpskih liričara mogla je, radi zanimljivog kontrasta vrednog i potpuno nevrednog, blizina ovog mlađanog Pegaza da donese samo korist: ali stvaralac Zlatnih dahova ostaje pored odličnih stihova drugih pesnika (drugih pesnika, ako dopustimo da je i on jedan) naprosto nečitljiv. Sada, ili je gospodin Bogdan Popović vrlo pametan ironista štampajući Srezojevića u Antologiji ili je Srezojević sam versifikator humoristički, ali on nas, u svakom slučaju, slučajno ili ne, izvrsno zabavlja... Ako potražimo karakteristiku ovoga antologijskog pesnika, nećemo je tako lako naći, ali bez svoje krivice: krivicom njegovom. Jer on nije ni toliko svoj da bi imao svoju karakteristiku, ni toliko sređen da bi uopšte imao jednu karakteristiku: i ne samo što se ne odlikuje originalnošću, ali on nije sretan imitator. Jedno što nas kod g. Srezojevića tuče po očima jeste to što on nema nimalo duševne ravnoteže i što govori toliko i tako da se nikada ne zna o čemu on govori i šta misli."

Putokazi prema Dušanu Srezojeviću, naizmenično su se gasili i opet zaiskrili, u Antologijama Sime Pandurovića, Zorana Mišića, Miodraga Pavlovića, Zorana Gavrilovića, Vladimira Jigličika i Miroslava Egerića. Miodrag Pavlović je superiorno u ciglo jednoj rečenici i našem unutrašnjem monologu, zavetovao Dušana Srezojevića: "On je imao pravoga nadahnuća, mislene strasti i vizionarstva na granivi otkrovenja."
    
Ipak, subjektivnoj selekciji na volju (ili u prkos) ovaj esej ću krunisati Srezojevićevom laforgoskom pesmom:


POSLEDNJI SAMRTNIK

Dobra, voljena, hraniteljko ljudi,
O, majko Zemljo! Kada se pogase
Vatre života širom tvojih grudi;
Kad tamni užas ukoči talase;

Kad svenu neizmerne ljubičice
Plavih i divnih tvojih praskozorja;
Kad potamni za navek tvoje lice,
Ko senka šuma izumrlog borja;

Kada već davno, kao plave niti,
Uzdahe srca prah večnosti pospe:
Vaj! Ko će tvoje oči zaklopiti,
Ko će za tobom dug suza da prospe?

Napuštena, uzvišena Nioba,
Sa grobovima milijardi čeda
Svojih, u krilu dragom, grob do groba,
Sama, očajna, izdisaćeš seda.

I dokle tvoje materinske grudi
Pali, ko otrov, bol jedan beskrajan;
Dok crna neman, neumolno, budi
Ledeni užas, svud sa grozom vajan,

Tvoj sveti uzdah mirisaće ti’o
Na mirišljave praiskonske vlage, —
Setne i suzne, i san neki mio
Koji tištaše grudi tvoje drage.


Što više analiziramo humanističke i socijalne motive koji su prožimali ekspresionizam, bližimo se pozitivnom odgovoru na ovo pitanje. Ali potrebno je odgovoriti takođe sa stanovišta estetike. Jer ekspresionizam je u isto vreme problem razvoja umetničkog ukusa. Kao svaka pojava tako je i ukus podvrgnut promenama. Ove promene razvijaju se na osnovu novih saznanja. Umetnikova ideološka klasna svest ne utiče bitno na način kako će se stvarnost prenositi u umetničko delo. Mora li umetnik ovu stvarnost strogo realistički da izrazi, čisto spoljašnje — vizuelno, ili može da je prenese takođe uz pomoć mnogo komplikovanijeg psihičkog procesa, uz pomoć profinjenijeg, mnogostranijeg i umnogome specifičnijeg saznanja? Zar njegov zadatak nije pre svega da konstatuje istinu o životu a ne laž? Na koji način će umetnik ovo postići, nije važno. Svaki put koji onamo vodi je dobar, samo ako je istinit, ako je put istinskog traganja.
    
Ekspresionizam u svojim raznim varijantama odsjaj je nemira i nespokojstva, brige za sudbinu čoveka u građanskom društvu, za krize ovog čoveka i za krize ovog društva. Ona maksimalna mera nemira tražila je i nalazila najvišu meru nemirnog jezika i nemirne forme. Delo pisano takvim jezikom može bit negativno ukoliko izražava negativne ideje, no ono je nesumnjivo pozitivno ukoliko znači doprinos opštevažećim idealima humaniteta.
    
Suprotno od impresionista, koji se trude da uhvate igru svetlosti i zabeleže prolazne utiske, nemački pesnici oko 1910. Kazuju svoju poruku, svoju pobunu, svoj krik u neobuzdanim oblicima, neodmerenim rečima, pišu pesme koje lome klasične ritmove. Van Gog kao i Fridrih Niče nalaze se među inspiratorima tog pokreta. Reč ekspresionizam pojavila se 1911. U novom časopisu Juriš, koji će biti najkarakterističniji za ekspresionistički pokret, zajedno sa Mostom, Plavim jahačem, Akcijom. U Beču je Karl Kraus (1874—1936) trideset pet godina objavljivao Buktinju, časopis koji je skoro u celini pisao sam. U njemu je napadao licemerje i pokvarenost bečkog društva i štampe.
    
Ekspresionistička poezija hoće da izrazi sve što se dešava u nama, sve što je priraslo srcu pesnika i mase: zebnju, nadu, bratstvo, a naročito predosećanje katastrofe koja se približava. To je zajednička odlika mladih nemačkih pesnika uoči 1914. Svi oni su osetili da dolazi rat, a snjime i velike nesreće. Njihovo osećanje sveta je ispunjeno većim nemirom nego pesnika kraja veka, prethodne generacije. Ono neposredno izražava strah pred tehničkim otkrićima i kolektivnim bezumljem. Većina tih mladih ljudi, koji počinju da pišu oko 1910. Nisu preživeli kraj rata: Ernst Štadler, rođen 1883, umro je 1914; Georg Hajm, bodlerovac, umro je 1912; ničeovac R. J. Zorge poginuo je 1916. Najnemirniji, najveći vizionar, Austrijanac Georg Trakl ubio se krajem 1914. August Štram koji je atomizovao poeziju, poginuo je 1915.


Piše: Milosav Buca Mirković


• Viktor Hadviger rođen u Pragu. Liričar i pripovedač. Prethodnik ekspresionizma. Umro 1911. u Beču.
   Dela:  Wenn unter uns ein Wandrer ist — Ako je među nama putnik, pesme, 1912.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 18, 2014, 02:23:22 am »

**
      
PESME DUŠANA SREZOJEVIĆA

Miodrag Pavlović


Verovatno se nikad nije morao sagledati ceo jedan pesnik na osnovu manjeg broja stihova: Srezojević nam je ostavio zbirku od dvadeset i dve pesme, objavljenu 1912-te godine u Kragujevcu. Bilo je na vreme zapaženo da je ovaj mlad čovek zanimljiv pesnik, što dokazuje prisustvo njegove poduže pesme u Antologiji Bogdana Popovića; njegova pesma pak u antologiji Zorana Mišića svedoči da on ni u naše vreme nije zaboravljen — stoga je neverovatno koliko mu je malo, u stvari nimalo, pažnje posvetila naša kritika. Još jedan rekord postiže ovaj pesnik sa početka dvadesetog veka (1886—1914); o njegovom životu i ličnosti zna se ne može biti manje. Dakle, Srezojević je pesnik koji je najmanje pisao, o kome se najmanje pisalo i o kome se najmanje zna, bar u ovome trenutku. Ostaje čak i da se dokazuje da li taj mali pesnički opus zaslužuje da se o njemu piše, da li taj pesnik, potonuo u sivilo bliske prošlosti, zaslužuje da se o njemu više zna.

Značaj ove poezije svakako nije u nekim zanatskim vrlinama, u snazi izraza ili kvalitetu jezika. Jezik ove poezije je konvencionalan, poetičan u smislu svoga vremena, sa čestom emfatičnom upotrebom velikih slova u imenicama kao što su: Život, Smrt, Zemlja, Nepoznato, Nepostizno itd. Ova leksična konvencionalnost smeta utoliko više što je Srezojević tematski zašao u nove oblasti koje su zahtevale trud pronalaženja novih izražajnih sredstava.

U svojim pesmama on upotrebljava jedan jedini metar: jedanaesterac, ali je raspored akcenata u njemu tako neujednačen da on nije ni jampski, ni trohejski, ni daktilski. On tehniku vezanog stiha nije savladao i njegov jedanaesterac je jedna proizvoljna metrička shema za koju se pesnik unapred opredeljuje, bez obzira o čemu će pisati. Otkuda ta opredeljenost za jedanaesterac? Da li je jedanaestercem Srezojević hteo da se odupre simetričnoj milozvučnosti dvanaesterca koji je u tom periodu vladao? Istina je da je dvanaesterac u vreme Dučića i Rakića postao onakav sinonim poetičnosti kakav je osmerac bio u vreme romantizma. Ali i jedanaesterac je u tom razdoblju takođe veoma čest, tako da se može reći da je bio otprilike isto toliko konvencionalan kao i dvanaesterac. Još je Jovan Subotić veoma lepo primenio jedanaesterac u svojoj izvanrednoj pesmi Embrionu. Dobrim jedanaestercem pisao je i Sterija. Kod romantičara ovaj metar nije bio u milosti, ali zato Vojislav Ilić, koji ozakonjuje kod nas mnoge metre, i izvršava pravu prozodijsku revoluciju, piše niz pesama u jedanaestercu. Navešćemo neke primere pesama u jedanaestercu kod Vojislava Ilića: Ljeljo (smenjivanje 11—10), Usamljeni grobovi, Iz Beležnika, Građanska vrlina, Pesnik, Ispovest (opet 11—10, ovoga puta izraziti jampski endekasilab), Pod nogama mojim otimlju se vali (smenjivanje 12—11—12—11), Pravoverni i druge.

Kod Jovana Dučića, naročito u njegovim ranijim pesmama, nalazimo veoma lep jedanaesterac. O tome svedoče pesme: Hajdemo o Muzo, U stablu kedra gle te čudne reči, S robom i dugom bambusovom trskom, Lejilo more (smenjivanje 11—12), Poznanstvo, Novembar. Kod Milana Rakića, nekada slavljenog kao izvrsnog versifikatora, nalazimo često jedanaesterac, i najbolje među njegovim pesmama mahom su sročene u jedanaestercu. Pomenimo Ljubavnu pesmu, Serenadu, Varijacije, Običnu pesmu, Dalidu, Čekanje, Priziv, Sentimentalnu pesmu, Setnu pesmu, Površne utiske, Osvit, U kvrgama, Simonidu i Božure. Šantić se takođe često služio ovim metrom, koji je inače skoro zakon u pisanju soneta, od Šekspira do parnasovaca.

Kod Pandurovića nalazimo pravu poplavu jedanaesterca i, ne nabrajajući pesme napisane u tom metru, možemo reći da je on glavni, najčešći metar Pandurovićeve poezije. Uopšte se može postaviti teza da su pesnici skloni meditaciji izbegavali inkantatorske, parne metre, bilo deseterac bilo dvanaesterac, i tom tezom bismo donekle opravdali isključivu upotrebu jedanaesterca kod Srezojevića. Međutim jedanaesterac nije naročito bogat u varijacijama tonaliteta, i naš pesnik nije uspeo da ga prilagodi ni svojim meditativnim vizijama, ni svojim pesmama socijalnog revolta, niti pak svojim mekim ljubavnim sanjarijama. Iako je upotrebljavao uvek istu metričku shemu, ni nju Srezojević nije uspeo da usavrši: dosta su nespretne i očigledno prinudne njegove inverzije, koje pokatkad zamagljuju smisao; muzikalnost njegova stiha veoma je mala, a njegova "opkoračenja" najviše otkrivaju teškoće u versifikaciji koje pesnik nije uspeo da savlada. On pravi opkoračenja jednostavno kad mu neka reč preostane iz prethodnog stiha:

Sa novembarskog svoda ko iz bajke
Sjajnog...


ili:

Na dnu, pod sjajnim kišama, izbija
Pupoljak jedan zračan kao nada


ili:

Ali u našim srcima gde još ne
cvetaše ljubav ...


i još na mnogo mesta. Svojom versifikatorskom nespretnošću Srezojević se nalazio na raskrsnici između daljeg usavršavanja ovog stiha ili opredeljivanja za nov, slobodan stih čiji se pohod u našoj poeziji pripremao. Međutim, pesnik je umro.

Srazmerno dosta reči potrošio je Srezojević na svoje ljubavne pesme: skoro jedna trećina ima ljubavnu tematiku. U pesmi Žudnja on ispoveda čulnu želju, otvorenu, kao Bojić, ali ne toliko brutalnu. U Ljubavnom motivu on je već ranjen, pati, prašta i podseća na sebe. U Sanjariji obraća se za utehu jednoj vazdušastoj ženi-viziji, toliko omiljenoj među slovenskim simbolistima. U pesmi Čari pojedinosti pesnik se ponovo sastaje sa zemaljskom ženom, hoće da nam svoje osvojenje prikaže u svoj opipljivosti:

Kad sklizi tvoja košulja od svile...

U pesmi Oproštaj on je, na rastanku, skrušen, nežan i čedan. Njegove žudnje se i dalje javljaju, u tami, pomešane sa mirisom cveća, i sa francusko-dučićevskim opštim mestom "mirisa duše". Najzad, u prolazu, još jedan susret, mali nespretan razgovor i predosećanje neke moguće lepote, kome se pridružuje slabašna nota kritike društva:

... Danas, međ nama bedem predrasuda.

Difuzan u osećanjima, okrenut čas zemaljskoj, čas nebeskoj ljubavi, čas na nekoj sanjarskoj, čežnjivoj sredini, Srezojević je napisao ljubavne pesme bez ličnijih tonova, i te se pesme u definitivnoj oceni ovog pesnika mogu zanemariti.

Zanimljivije su njegove pesme čistog socijalnog revolta, u kojima se meša osećanje grada, svest o postojanju proletarijata i njegove ideologije, za koju se i sam pesnik opredeljuje, i predskazivanje jediog novog društva u budućnosti.

To gladni narod na vlasnike grmi!

reći će programatski u pesmi Pereat! I dalje, sa istom odlučnošću:

Skriveni vlasnik, u nemoći, bledi,
Videći propast svoju punu srama
I narod rešen sebe da ne štedi,
Da, kao orkan, obara i slama.


Pesma se završava takođe uzvikom:

Gromovi roba podignutog verom
Posuktaće na moderne varvare.
Vreme je došlo za račune stare!


U dužoj pesmi Mesto uvodnog članka Srezojević, nadahnut jednim novim tumačenjem istorije, osvrće se na "šezdeset vekova" koji su protekli u pritisnutosti čoveka pod jarmom duha i tela. Osuđuje i konformizam civilizacije njegovog vremena, ali predskazuje neminovni dolazak istorijske kataklizme:
  
Koleno (u smislu pokolenje) jedno visoko i zračno
Povešće borbu da uzdrhte mora.
Padaće redom sve nisko i mračno,
Čupano kao besnom burom gora.

I savest ovog krepkog pokolenja
Mučiti neće uspomene jetke,
Sem jedna, teška kao teret stenja: —
Da je mumije imalo za pretke.


I pesmu Mojoj liri intonirao je borbeno, gordo, tražeći "pesme koje tuku", pozivajući na juriš koji "Tamnicu ljudsku iz temelja ljulja". Govori svojoj liri:

Znaj! to u tebi, još sen, još ne rođen
Grmi Nadčovek divan i uzvišen!


U dužoj Proleterovoj pesmi pesnik piše o svom pripadanju proletarijatu, o svom proleterskom poreklu ima viziju velike zajednice radnih ljudi, bratstva među njima i budućnosti koja im pripada:

Otud iz krila grandioznih dana,
Kuda se pogled naš žudno upija —
Iz budućnosti zlatne, gde se grana
Ljudskoga Mira zavodljivo nija:

Čujmo taj divni Glas koji poziva!
Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete,
Pred horizontom koji se raskriva,
Zastaće o č a r a n e, i zanete.


Tematski ove se pesme veoma mnogo odvajaju od tonova koji su vladali u poeziji tadanje Srbije. Očevidno inspirisane svesno i jasno formulisanom ideologijom socijalizma i revolucionarne borbe, one u sebi sadrže snažan pesnički zanos, i pravu pesničku nadu. Poredeći ih sa ratnim peanima tadanjeg srpskog nacionalizma, moramo osetiti koliko su one drukčije, koliko odišu začecima jednog novog nadahnuća i jedne šire, univerzalne vizije čovečanstva. Ove pesme predstavljaju jedan od časnih početaka naše socijalne poezije, i kao takve moramo ih imati na umu prilikom razgovora o kasnijim razvojnim putevima naše poezije. Mora se takođe reći da su te pesme pisane u deklamatorskom, retoričnom stilu, onom istom u kome su pisane i pesme nacionalne borbenosti toga vremena. Pesnik, nalazeći nova opredeljenja i nove misli, nije stigao da nađe i nove izražajne mogućnosti i nove forme: kao umetnik, ako ne i kao mislilac, ostao je dete svoga vremena. Do zrelosti mu — nije bilo dato da dođe.

U suprotnosti, neopozivoj i karakterističnoj, prema ovim svojim pesmama političke inspiracije, napisao je Srezojević i niz stihova u kojima je okrenut samom sebi, najčešće tužan i rezigniran, na granici očaja ne samo zbog tegoba u svom, malom, ličnom svetu nego i zbog zagonetke jednog drugog sveta, onog najvećeg, kosmičkog i ontološkog, u kome mu avantura čoveka izgleda bezizlazna. U pesmi Tuga osećanje lične slabosti razrešava se pri kraju u dosta neodređenoj svetlosti završne slike:

Pogledam u bezmerno Nepoznato,
Gde zadnje etape razliva se zlato
I lebdi sviju zagonetki ćivot...
O! zažaliću što moj žedan život,

Koji čeka neke nepresušne slape
(Vaj! zalud), nije pao, lišen jada,
U zlatan okvir te divne etape,
Gde se neće da luta i pada.


U Plavom sonetu govori o sanjanju dalekih strana, posle kojeg "mora pritisne grudi". U Časovima slabosti pesnik se vajka što neće sačekati "dane ere svete" koji će jednom doći "ko oblaci zlatni", jer bi oni mogli da ga oslobode njegove lične slabosti i bola. Međutim, on kaže takođe:

Čovek je stvoren od supstance bola.
Sve je obmana, dim, sve samo varka.


i ostaje pri ovim uopštavanjima kojima traži konstantne odredbe ljudske egzistencije. U drugoj pesmi žali se na male tvoračke snage ljudi uopšte; i kaže da nikad neće napisati Pesmu Otkrovenja za kojom žudi:

Nikada! Snage tvoračke nas ljudi,
Ulagane u Delo bezbroj puta,
U dubinama tamnim naših grudi,
Gase se uvek još na pola puta.

(Pesmi koju nikad neću napisati)

Nema pravog saznanja ni u otkrovenju pesme, niti uopšte:

Jedan odgovor uzvišeni bruji
Istinu koju večni suton skriva.


Najlešpa u ovoj seriji je pesma koju je Bogdan Popović izabrao za svoju Antologiju: Unutrašnji dijalog. To je pesma sumnje u smisao života; na pitanje koje je postavio on sluti da neće dobiti odgovora. Otud gorčina u jednom stvarno uznemirenom dijalogu uma sa samim sobom, i istovremeno u dijalogu srca sa srcem sveta koje se ne odaziva.

Reci, šta tražiš sa večnim smešnim žarom
Na zemlji, kud si slučajnošću bačen?


dalje:

Po Nepojamnim što se svuda svelo,
Čemu tvoj život? Cilj mu?.. O, jadniče! —


Svešću o sopstvenom neznanju začela se ova zista filozofska pesma. Ovo opšte mesto pesnik je uspešno uklopio u nervozno tkanje svog unutrašnjeg dijaloga:

Sva dela ljudskih duhova i ruku
Z n a m da su samo reč u knjizi tajni.


Dalje se pesnik miri sa poretkom stvari u kome je čovek rođen:

Ne marim za svu uzaludnost dela
-------------------------------
Ja d u b e m tkivo večitoga vela
Do međe moći. Biće dosta ako...

... Vidim kako se, u magli što rudi,
Ko nezapamćen mastodon prastari,
U ogromnome ležištu svom budi
Universalna Zagonetka stvari.


I taj kraj je zbilja vizija, gruba i iracionalna, ali za maštu uzbudljiva. Ta vizija nije ništa oslabljena time što ju je pesnik stavio pod "ako", naprotiv, mi pesniku zbog ove uslovne ograde još više verujemo. "Možda ću saznati" poštenije je i delotvornije kad je reč o "poslednjim stvarima" nego jedno olako, entuzijastičko pesničko: "Saznao sam". Osim toga skrećemo pažnju da je ovo jedna posebna vrsta viđenja: pesniku se priviđa njegova buduća, eventualna vizija, i on nam u stvari govori o slutnji jedne moguće vizije. Izvanredan i redak pesnički trenutak u našoj poeziji.

Nesumnjivo je ovaj pesnik, slično Disu, imao zamahe izuzetne kreativnosti u svojoj mašti. Njegove vizije su bile stanja uspešnog identifikovanja sa jednom imaginarnom situacijom, koja je sva izukrštana raznim stupnjevima smisla. Izdvojili smo u poslednju grupu njegove, da ih tako nazovemo, "vizionarske" pesme. Svaka je jedan antologijski komad, i zajedno sa Unutrašnjim dijalogom one, njih četiri sve zajedno, čine najveću vrednost Srezojevića kao pesnika. Pesma Nostalgija daje jutarnji prizor, svitanje, u malom gradu, kada ljudi počinju da se kreću ulicama odlazeći na posao, i kada ih iznenadi viđenje sunca koje se rađa. Evo poslednje strofe:

Zastremiše sve glave u visinu,
S očima mutnog, grozničavog sjaja,
Zagnjurenim u bezdanu dubinu
Purpurnih njiva pruženih bez kraja.


Sasvim je odvojena od zemaljskog, svakodnevnog događaja njegova pesma Poslednji samrtnik, izabrana za antologiju Zorana Mišića. Zamišljajući poslednje trenutke života na zemlji, pesnik se pita ko će da oplače Zemlju, i ko će joj sklopiti oči. Slike kraja sveta originalne su, i jedna drugu nadmašuju u snazi:

Kad tamni užas ukoči talase;

Kad svenu neizmerne ljubičice
Plavih i divnih tvojih praskozorja;
Kad potamni za navek tvoje lice,
Ko senka šuma izumrlog borja;

Kada već davno, kao plave niti,
Uzdahe srca prah večnosti pospe:
Vaj! ko će tvoje oči zaklopiti...


I možda najlepša Srezojevićeva pesma, Bezimena pesma, uvršćena u antologiju Vaska Pope Ponoćno sunce, govori takođe o nedosegnutom saznanju, i o božanskom kretanju u vasioni do čijeg susreta sa čovekom još nije došlo. Pesma je pisana u prvom licu množine, što daje naročitu patetičnu intonaciju, i počinje iza sna, kao stvaranje sveta:

Izbudismo se iz dubina tame...

Definitivno saznanje sveta kao da je na domaku ruke u apokaliptičnom trenutku:

Svoje duhove osećamo blizu
Večitih, nikad netaknutih gora.

Mirni smo, kao kipovi, i bledi.
U dubinama gde Veliko rudi,
Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi.
S dahom bogova nismo više ljudi.

Pokret bogova vasiona sluti.
Ali on još ne dolazi...


Gašenje ljudsko privedeno je kraju, i, vrlo fino mesto, vreme počinje sporo da protiče: očekujemo da se ono zaustavi u trenutku kada sve ljudsko nestane:

Dah nam se gasi... A trenuci mile.
--------------------------------
Oko duhova naših, koji čile,
Oreoli se uzvišeno pale.


I kraj. Kraj vizije, i kraj krajeva. Ima u ovoj pesmi delova, citirali smo ih, koji se mogu meriti sa najboljim mestima u Helderlinu.

Drugi pesnik sa kojim Srezojević ima izvesne sličnosti, kako po svojoj apokaliptičnoj inspiraciji, tako i po sposobnosti da oseti uznemirenosti koje struje gradom, jeste ruski pesnik Aleksandar Blok. Njegove pesme iz ciklusa Strašni grad, njegove vizije požara i prevrata koji se nad zemljom nadnose, njegovo čulo za društvene napregnutosti i njegova sposobnost da ih vizionarski složi u simbolične slike, u jednoj mnogo većoj meri, u meri velikog pesnika, pokazuju kuda su vodili pravci na kojima se Srezojević, otprilike u istom vremenu, nešto malo ranije, zatekao sam, nervno napregnut i bolestan.

Srezojević ostaje pesnik ne samo malog dela nego i malog formata, a ipak predstavlja jednu određenu i izuzetnu ličnost u našoj poeziji s početka dvadesetog veka. On je iskusio frustracije siromaštva, i osetio u sebi gnev i agresivnost kojima se siromaštvo pretvara u nadu i viđenje buduće ljudske lepote. Emotivno već u koordinatama potrebe i očekivanja radikalne promene ustrojstva sveta, on je stigao i do vizije kraja sveta, do one vizije kojom umetnik sebi postavlja i pitanje smisla čitavog tog sveta koji eto samom maštom već stiže do svoje negacije. U brzoj i snažnoj varnici svog misaonog i pesničkog sazrevanja on je stigao na prag poslednjih pitanja, do mesta do koga mnogi pesnici koji du se znatno duže razvijali nisu dospeli ni blizu. Srezojević je promucavši nekoliko prvih reči snažno rekao nekoliko završnih.

Ovom proleterskom i apokaliptičnom pesniku treba istovremeno odati priznanje i za odlike morala i za vrline imaginacije.





PRIREDIO
Miodrag Pavlović
Srpska književnost u književnoj kritici
Pesništvo od Vojislava do Bojića
Nolit | Beograd, 1972


[postavljeno 03.03.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Maj 04, 2016, 09:44:51 pm »

*
Stihovi Dušan Srezojević


BEZIMENA PESMA

Izbudismo se iz dubina tame.
Glasovi mutni iz neznanog kuta
Pište, zovući nekuda, i mame.
Šum njihov večno našim tragom luta.

Tučni svodovi pogledaju tamno,
Večito nešto čekajući. Bludi
Sluktanje jedno silno, nepojamno.
I sve za Nešto svoj podsticaj nudi.

Grudi se naše nadimaju. Grizu
Nam tamna čela pijavice bora.
Svoje duhove osjećamo blizu
Večitih, nikad netaknutih gora.

Mirni smo kao kipovi i bledi.
U dubinama gde Veliko rudi,
Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi.
Sa dahom bogova nismo više ljudi.

Pokret bogova vasiona sluti.
Ali on još ne dolazi. Pun tame,
Naš pogled dubok večne sfere muti,
Pred sobom svuda cepajući skrame.

Dah nam se gasi... A trenuci mile.
(Ne mari: Vreme neka valja vale.)
Oko duhova naših koji čile,
Oreoli se uzvišeni pale.



POSLEDNJI SAMRTNIK

Dobra, voljena, hraniteljko ljudi,
O, majko Zemljo! Kada se pogase
Vatre života širom tvojih grudi;
Kad tamni užas ukoči talase;

Kad svenu neizmerne ljubičice
Plavih i divnih tvojih praskozorja;
Kad potamni za navek tvoje lice,
Ko senka šuma izumrlog borja;

Kada već davno, kao plave niti,
Uzdahe srca prah večnosti pospe:
Vaj! ko će tvoje oči zaklopiti,
Ko će za tobom dug suza da prospe?

Napuštena, uzvišena Nioba,
Sa grobovima milijardi čeda
Svojih, u krilu dragom, grob do groba,
Sama, a očajna, izdisaćeš sada.

I dokle tvoje materinske grudi
Pali, ko otrov, bol jedan beskrajan;
Dok crna neman, neumolno, budi
Ledeni užas, svud sa grozom vajan,

Tvoj sveti uzdah mirisaće ti'o
Na mirišljave praiskonske vlage, —
Setne i suzne, i san neki mio
Koji tištaše grudi tvoje drage.



SENKE

Mirno bih da spavam dokle polja huje
I talasi trave umorne me hlade;
Uspavane slatko k'o posle oluje,
Već spavaju žudnje s mirom nove nade.
Dokle blede misli izdišu i čula,
Osećam šum strasni sočna mlada bilja;
U uhu mom svira još čarobna frula
Ponovo nađene melodije milja.
Prelaze lagano nebom neke seni;
Sveža kiša hladna tiho veje dole.
Kao sarkofag sam, bez daha u meni.
I s velom bačenim na sve moje bole
Mene opija jedan refren svega.
Radostan? il' tužan? Ne znadem. Ali da
Zapevam glasno, s one strane brega,
Čuo bih k'o da neko tiho rida.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: