Jovan Popović (1905—1952)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Popović (1905—1952)  (Pročitano 9777 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 19, 2010, 12:37:55 pm »

**




JOVAN POPOVIĆ
(Kikinda, 18.11.1905 — Beograd, 13.02.1952)

Kao pisac ponikao u našoj međuratnoj književnosti, Jovan Popović je pripadao onoj grupi naprednih pesnika mlađe generacije koja je svoje borbeno pesništvo potvrdila aktivnim učešćem u narodnoj revoluciji i socijalističkoj izgradnji oslobođene zemlje. I kao pesnik i kao borac, on se uvek isticao u prvim redovima revolucije i bio jedan od onih njenih boraca koji su herojskim samopregorom utirali puteve do slobode. Njegova i pesnička i boračka misao vodilja kao da je iskazana u onom stihu pesme Mladići na zvonicima: "Hteo bih da je radosno za sve biti živ".

Rođen je u građanskoj porodici u Velikoj Kikindi. Osnovno i gimnazijsko školovanje završio je u rodnom mestu. Po završetku gimnazije upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, ali je studije morao da prekida zbog nežnog zdravlja i bolesti.

Složene društvene protivurečnosti doratne Jugoslavije unosile su nemir u dušu mladog pesnkka, i on je pokušao da im sagleda smisao i uzroke. Ali u tom traženju on je sve češće dolazio do saznanja da je taj život rđavo ustrojen i da ga zato treba menjati. Napredna književnost i marksistička literatura su ga sve više približivale naprednom radničkom pokretu, i on će ubrzo postati tumač borbe i težnja proletarijata. Jovan Popović je odlučio zastupao uverenje da napredni pesnik treba "da bude u neprestanom kontaktu sa progresivnim kulturnim i političkim kretanjima u zemlji". Za njega se može reći da svoju ličnost zaista nikad nije dvojio: sav svoj život i svoj pesnički dar on je domovini i revoluciji predano poklonio.

Prvi Popovićev otvoren sukob sa društvom u kome je živeo predstavlja almanah pesama Knjiga drugova, u kojoj je, sa hrvatskim pesnikom Novakom Simićem, izdao izabrane socijalne pesme naprednih mladih pesnika svoga vremena. Knjiga se pojavila upravo u trenutku kad je objavljena šestojanuarska diktatura, pa je policija almanah zaplenila, a njegove sastavljače pohapsila. Jovan Popović je tada osuđen na devet meseci zatvora.

Po izlasku iz zatvora Popović dolazi u Beograd i tu nastavlja plodnu borbenu aktivnost kao urednik i saradnik naprednih listova i časopisa. Jedno vreme uređivao je časopis Stožer i radio u izdavačkom preduzeću Nolit. Kao pesnik i urednik bio je veoma komunikativan i uvek je znao da uspostavi prisan kontakt sa svim saradnicima koji su ispoljavali vidniju pesničku darovitost. Pokretao je diskusije o značajnim problemima našeg književnog i kulturnog života i na mnoge negativne pojave u oblasti kulture i književnosti reagovao sa stanovišta marksističke estetike. Umeo je znalački i objektivno da utvrđuje stvarne umetničke vrednosti, ali isto tako bespoštedno da napadne one koji su štetili razvoju i ugledu naše književnosti.

Kad je otpočela narodna revolucija, Jovan Popović se među prvima našao na poslu organizovanja narodnog ustanka i sa borcima narodnog pokreta požrtvovano podneo sva njegova iskušenja i napore. Po oslobođenju je bio veoma aktivan u organizovanju književnog i kulturnog života u Beogradu. Bio je odličan organizator, vredan saradnik i dobar predavač. Jedno vreme uređivao je beogradske Književne novine.

Popovićevo književno delo čine tri zbirke stihova i tri zbirke pripovedaka. Pesme su mu: Hadžija večnosti (1925), Ples nad prazninom (1926) i Lasta u mitraljeskom gnezdu (1942); pripovetke: Reda mora da bude (1932, Lica u prolazu (1941) i Istinite legende (1944). Poslednja Popovićeva knjiga pesama, koja predstavlja njegov lični izbor iz celokupnog dotadašnjeg pesničkog stvaranja, izašla je 1951, kada je pesnik već bio u bolesničkoj postelji. Popović je, sem toga, pisao i eseje i kritike. Umro je 1952. u Beogradu.


Dragutin A. Stefanović Vukašin Stanisavljević
Fotografija preuzeta sa interneta

[postavljeno 21.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 19, 2010, 12:38:24 pm »

**
JOVAN POPOVIĆ


POEZIJA

U lirici Jovana  Popovića vidno se opažaju uticaji tada modernih pesničkih škola, naročito ekspresionizma, ali on je brzo i lako prevladao svoje pesničke uzore. Rano je došao do uverenja da pisac treba da ima aktivan odnos prema životu, pa je zato njegovu pesničku inspiraciju sve češće prožimala stvarnost njegovog vremena. U početku prkosan i usamljen pesnik-bundžija, Popović kasnije postaje revolucionar koji se otvoreno suočava sa suštinskim problemima svoga vremena i života. Korenit prelom u njegovom pesničkom stvaranju predstavlja pesma Mladići na zvonicima, napisana u zatvoru 1929. godine. Stihovi nekadašnjeg pesnika ljudskih patnji, čije je saosećanje sa "poniženima i uvređenima" predstavljalo samo usamljen pesnički revolt, u ovoj pesmi su prerasli u odlučan smišljen bunt. Njegovi mladići koji sa zvonika otpora objavljuju rat nepravdi predstavljeni su kao "beskrajna povorka s plamenim jezicima, mačevima i maslinovim granama". To je organizovana povorka "hladnih mislilaca, prkosnih bundžija, sanjara i zanesenjaka".

Inspirišući se tegobnim životom ljudi svoga zavičaja, on je u nekoliko pesama iz tog perioda dao i veoma uspele lirske slike banatskih ravnica, obojenih jarkim bojama lokalnog kolorita (Banat u jesen, Kinđa i fatalorgana nad ravnicama). Njegov zavičaj u ovim pesmama nije doživljen u idiličnim slikama uzoranih njiva, bogatih žetvi i radosne pesme ratareve. Pojavljuje se u toj poeziji ružna stvarnost, siromašni seljaci i radnici, umorni i gladni paorluk, sitno i sito građanstvo. Banat je u ovoj poeziji umorna i gola ravnica po čijim se prašnjavim putepima ocrtavaju tragovi bosih nogu siromaha. Dok se iz bogataške kuće "cedi jauk klavira" i iz krčme "kulja težak glas" pijanih i nezadovoljnih ljudi, kraj puta se raspada leš, a bogatom ravnicom "hukte vozovi noseći plodove u tuđinu". Pevajući o brdu Kinđi, on evocira krvave događaje iz revolucionarne 1848, predosećajući trenutak kad se banatski seljaci svih nacionalnosti ujediniti u borbi protiv eksploatatora. Popović je osluškivao i gorku kletvu siromaha po radničkim predgrađima, škrgut njihovih zuba, bat cokula i zveket žandarmskih bajoneta. U tim prilikama pesnik je izrazio slutnju revolucionarnog obračuna sa nepravdom i vizionarski sagledavao budućnost u kojoj će banatska polja biti bez međa, a gradovi puni "obilja, ljuavi i lepote".

U ovoj poeziji, u njenim naglašenim slikama socijalne nepravde, često se osećala agitaciona tendencioznost, ispod koje se gušila lirska spontanost i neposrednost. Tako se dešavalo da mu pesma odjednom izgubi od svoje poetičnosti i topline i da deklarativnost priguši njenu lirsku doživljenost.

Veći deo Popovićeve Ratne poezije nosi zajednički naslov Lasta u mitraljeskom gnezdu. Pesme ovog ciklusa nastale su iz direktnog pesnikovog dodira sa borcima i događajima narodnooslobodilačkog rata. Najveći deo ovih pesama napisan je početkom 1942. godine na oslobođenoj teritoriji, gde se pesnik nalazio na raznim političkim dužnostima. U teškim uslovima partizanskog ratovanja te pesme nisu mogle biti štampane, već su šapirografirane kao posebno izdanje Sandžačke partizanske brigade.

Ovaj ciklus je dobrim delom intiman lirski dnevnik borca koji brižljivo evocira događaje iz svog partizanskog života. Popović u njima opeva trenutak napuštanja voljenog i porobljenog grada, s neskrivenom radošću evocira polazak u partizane, slika noć u Posavini, napuštanje Srbije, odlazak u Sandžak, opeva nemire i slutnje čoveka koji, uz tugu nad znanim i neznanim žrtvama rata, čvrsto veruje u slobodu i pobedu.

Najuspelije su pesme ovog ciklusa, i svakako najlepše Popovićeve pesme uopšte — Posavina i Maoče. Pesma Posavina, sva u čisto lirskoj slici jedne avgustovske noći, opeva borca koji čuva san umornih drugova, sluša šapat umornih daljina i u dalekim obrisima Avale sluti "san, želju i zov".

Pesma Maoče je impresivna slika zimskog pejzaža na vrletnom sandžačkom terenu i izraz radosnih slutnji pesnika-borca. U ćutanju, u nemom mirovanju kamenitog kraja prošaranog usamljenim borovima, pesnik čuje nemirno srce naroda i čini mu se da iz tog kamenja izrastaju borci slobode:

Oživelo je kamenje,
Borovi su krenuli u pohod.
Ugiba se tle pod nečujnim hodom.
To vojska osvetnika nastupa ka zori
Pod tamnim plavim svodom.
 

Izgradnja oslobođene domovine i radni zanos naših ljudi ispunili su Popovića ponosom i oduševljenjem. Ostajući veran svojim pesničkim principima iz doba mladosti, on je i u poratnoj poeziji nastojao da pokreće i oduševljava. Tako su nastale i neke njegove pesme u kojima su agitaciono opevani društveno-politički ideali vremena u kome su nastajale. Najpopularnije među njima su Povelja, Sunce u rukama i Pesma o iskovanoj sreći. Pisane da "odigraju svoju ulogu" u istorijskom trenutku u kome su nastale, one su to i učinile budeći patriotska osećanja, nacionalni ponos i veru u još svetliju sutrašnjicu.


PROZA

I Popovićeva doratna proza je socijalno intonirana, mada u njoj, ne retko, ima psihološkog karakterisanja ličnosti. U pripovetkama tog perioda pojavljuje se svet sitnih računa, niskih strasti, opakih zloba i krupnih psiholoških i moralnih deformacija malograđanstva. Malograđansko životarenje zabačene banatske palanke, a naročito naličje njenog života, projicirano je u ovim pripovetkama kroz bolna duševna doživljavanja dečaka, uznemirenog nakaznostima života koji se pred njim otkriva.
      
U ovoj svojoj prozi Popović se pretežno interesuje za ona ljudska bića koja je život ponizio i uvredio. Tako pripovetka Tri druga slika unutrašnju dramu dečaka kome je hladna sredina škole potencirala kompleks niže vrednosti. Pripovetka Renta je istorija o dečaku invalidu odbačenom od samožive sredine, a u pripoveci Sreća slika se zapostavljeno ljudsko biće koje je pažnju okoline skrenulo na sebe tek kad se našlo na bolesničkoj postelji.

Ratnu prozu Jovana Popovića čini njegova popularna zbirka Istinite legende. To su priče o borcima revolucije, njihovom legendarnom junaštvu i požrtvovanju. Pisca je živo interesovala moralna veličina malog čoveka, a naročito njegov rast i preobražaj. Zato je on najčešće odabirao one ličnosti koje su u borbu ušle nedovoljno politički oformljene ili one koje po svojoj prirodi ne mogu da se priviknu na uslove i disciplinu partizanskog ratovanja. Popović je prikazivao kako revolucija preobražava čovekaka, brusi njegov karakter i kako u njoj, često, nezapaženi i od društva odbačeni ljudi uzrastaju do herojstva i najviših moralnih vrednosti. Takve su mu pripovetke Brile,- Bora Kečić je postao što je želeo i druge.

Međutim, ove pripovetke imaju i svojih slabosti. Stvarane su u doba kad nije bilo mogućnosti za studioznije estetsko dograđivanje, one su kao memoarske reportaže ostale na granici literature. Svojim većim delom one sadrže samo sižejnu okosnicu zbivanja bez psihološkog senčenja i motivisanja. Ono što u njima čini najveću vrednost, to je nekoliko reljefnih književnih likova revolucije, kao što su Bora Kečić, Pinki i Brile.


Dragutin A. Stefanović Vukašin Stanisavljević

[postavljeno 21.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 19, 2010, 12:38:46 pm »

*
Stihovi Jovan Popović


MLADIĆI NA ZVONICIMA

Govor njegov je disanje
mnogih mladića na raznim stranama
što nastupaju, što će tek biti,
i što su nestali sred mraka
beskrajna povorka s plamenim jezicima,
mačevima i maslinovim granama:
hladnih mislilaca, prkosnih bundija,
sanjara i zanesenjaka.



BELI GRADE **
 
I nosio sam u sebi sve tvoje kuće i likove,
sve tvoje živote,
sve čežnje i strahote,
dok me je iz mraka vrebala senka
što prati u stopu
sve koji stvaraju nove istine
i nove lepote.
 
No ako te vidim,
sveg ću da te zagrlim,
kao što te zanosno grle
Dunav plavi i smeđa Sava.
U meni će biti sve tvoje tuge i radosti,
tvoja groblja,
tvoja slava,
tvoje žrtve i tvoja nova java.


Iz pesme Dalekom gradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2010, 12:39:08 pm »

**

VOLIO BIH
Jovanu Popoviću
 
Volio bih da pred tobom opet zaigraju jaganjci
na pašnjaku nekom, po mekoj kosi livade;
jutro da bude, nabrekli da krenu oblaci
u daljine, u sive mrkline; i mlade
sa brijega iz rascvjetanih bašta da ti mašu grane —
volio bih, tako bih volio, Jovane! . . .
 
Da dođeš drugu u goste, ukraj mora,
gdje smokve zriju, gdje sunca su pune pržine.
Sve bi te zdravilo: i galebovi, i valovi, i pjesma borja,
i ribari, i brodovi sa pučine!
Sve bi te radovalo, sve bi ti liječilo rane —
volio bih, tako bih volio, Jovane!. . .
 
Već dugo ležiš i vrela je tvoja postelja
— golubovi, gdje su? Gdje ljubavi puna zdravica?
Daj ruku! Željna je, žedna je duša veselja,
nek zora prijeđe preko umornog lica!
Što prije, što prije da srcem zdravlje kane —
volio bih, tako bih volio, Jovane!...
 
Dušan Kostić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Jun 24, 2011, 01:45:05 am »

*

JOVAN POPOVIĆ
HADŽIJA VEČNOSTI


Prva knjiga pesama i priča Jovana Popovića objavljena povodom
165 godina tradicije Narodne biblioteke "Jovan Popović"
85 godina nakon prvog izdanja




ilustracija naslovne strane: Senka Vlahović

Naša književna kritika i književna istorija nije sagledala pesnički put Jovana Popovića na adekvatan način. Modernizam prve pesničke zbirke Jovana Popovića dobija tako karakteristiku paralelnog uključivanja u tada aktuelne tokove evropske literature.

Pored stilskih elemenata neoromantizma i ekspresionizma, prva knjiga pesama Jovana Popovića "Hadžija večnosti" nosi sasvim jasno najizraženije odlike nadrealizma kao stilske formacije.

Pesnik u svom odnosu prema stvarnosti polazi od neprihvatanja i prezira društvenih konvencija. On raskida s mnogim tradicionalnim vrednostima, na nivou društvenih događanja i malograđanskog morala i licemerja, ali i na nivou umetničkih postupaka. Poriče logično i racionalno i okreće se čovekovom nesvesnom delu bića, kao novom postupku analize toka svesti i čovekovog odnosa prema stvarnosti.

Realni materijalni svet poznat nam je preko promišljanja, asocijacija, stanja duha lirskog subjekta. Pesnik destruktuira poznatu sliku sveta i briše granice sna i jave i ne prihvata logičko rasuđivanje. On napušta estetske i etičke norme, okreće se halucinantnim stanjima, vizijama, do onih kosmičkih. Popović izjednačava stvarno i nestvarno, viđeno i željeno, često kroz izraženo, kroz kontraste, ili iznošenje stanja i vizija, naročito na nivou pesničkog doživljaja, koji se ne mogu baš uvek do kraja analizirati i razumeti, jer ostaju na nivou iracionalnog.

Pesnik afirmiše potisnute emocije i opšte neprihvaćene i neafirmisane stavove, kroz pokušaj da se prenese sam mehanizam toka svesti kao autonomnog psihičkog procesa. Svojom poezijom pokušao je da pokaže postojanje nadstvarnosti ("Nadživot") i da uvede nove motive i teme, obilato koristeći i svoj zavičajni areal, kao i svoju lektiru.

Na nivou forme Popović eksperimentiše, u želji da izrazi nejedinstvo, rascepkanost i razdvojenost stvarnosti i čovekove svesti o njoj, kao svesti o sebi i drugima. Popović napušta pravopisna pravila, oslobađa se konvencija na tom planu, eksperimentiše i proučava slobodni stih i kombinuje poetski izraz u stihu i u prozi.

Jovan Popović nije pripadao pokretu nadrealista kod nas, tom toku svesno organizovanog negovanja, trajanja i traganja nadrealista za sopstvenom poetikom u srpskoj književnosti. To je još jedan od razloga što je njegovo delo ostalo nedovoljno zapaženo.

Od "Knjige drugova" pisao je poeziju i prozu, kao svesno levo orjentisan pesnik, prozaista, publicista, prevodilac i kritičar, koji se otvoreno bori za promenu društvenog uređenja Prve Jugoslavije i za prava obespravljene radničke klase i drugih društvenih slojeva, a u Drugoj Jugoslaviji završio je život i svoje bavljenje književnošću kao zagovornik socrealizma.


Iz pogovora Marije Tanackov
Banatski kulturni centar
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Mart 17, 2013, 04:20:43 pm »

*

VEK OD ROĐENJA JOVANA POPOVIĆA

Pored podsećanja na velikog književnika, u Biblioteci otvorena i izložba radova Milene Sredojev

Prvog dana proslave 160 godina od osnivanja kikindske Biblioteke govorilo se o životu i delu Jovana Popovića, a ujedno je i obeležena stogodišnjica njegovog rođenja. Na stručnom skupu o velikom kikindskom piscu govorili su profesor Milivoje Nenin, profesor Slobodan Ž. Markovič, književni kritičar GojkoTešić i književnik Raša Popov.

Govoreći o ličnosti i delu Popovića, profesor Slobodan Ž. Marković je rekao da su njegove prve pesme pisane u duhu sa tadašnjim književnim tendencijama, modernizmom i ekspresionizmom, ali sa osloncem na tradicionalizmu.

Kada je reč o njegovoj prozi, Jovan Popović se okreće novinama u tadašnjoj književnosti. To je aktivistička proza sa socijalnom osnovom, ali to se može videti i u njegovim književnim kritikama. Veći deo njegove proze je ispovedno pisan. Pisac govori, učestvuje, posmatra šta se zbiva oko njega i zato je njegova proza i poezija pisana u ja formi. Posebno se to primećuje u prvoj zbirci priovedaka "Reda mora da bude " i na prozu "Lica u prolazu"— rekao je profesor Marković.

...Jovan Popović je bio jedan od osnivača NIN-a, a uređivao je i sarađivao u "Stožeru", "Književim novinama" i "Našoj stvarnosti".dj-media






Bista Jovana Popovića — Osnovna škola u Suseku


Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: