|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: Decembar 19, 2010, 12:38:24 pm » |
|
**
JOVAN POPOVIĆ
POEZIJA
U lirici Jovana Popovića vidno se opažaju uticaji tada modernih pesničkih škola, naročito ekspresionizma, ali on je brzo i lako prevladao svoje pesničke uzore. Rano je došao do uverenja da pisac treba da ima aktivan odnos prema životu, pa je zato njegovu pesničku inspiraciju sve češće prožimala stvarnost njegovog vremena. U početku prkosan i usamljen pesnik-bundžija, Popović kasnije postaje revolucionar koji se otvoreno suočava sa suštinskim problemima svoga vremena i života. Korenit prelom u njegovom pesničkom stvaranju predstavlja pesma Mladići na zvonicima, napisana u zatvoru 1929. godine. Stihovi nekadašnjeg pesnika ljudskih patnji, čije je saosećanje sa "poniženima i uvređenima" predstavljalo samo usamljen pesnički revolt, u ovoj pesmi su prerasli u odlučan smišljen bunt. Njegovi mladići koji sa zvonika otpora objavljuju rat nepravdi predstavljeni su kao "beskrajna povorka s plamenim jezicima, mačevima i maslinovim granama". To je organizovana povorka "hladnih mislilaca, prkosnih bundžija, sanjara i zanesenjaka".
Inspirišući se tegobnim životom ljudi svoga zavičaja, on je u nekoliko pesama iz tog perioda dao i veoma uspele lirske slike banatskih ravnica, obojenih jarkim bojama lokalnog kolorita (Banat u jesen, Kinđa i fatalorgana nad ravnicama). Njegov zavičaj u ovim pesmama nije doživljen u idiličnim slikama uzoranih njiva, bogatih žetvi i radosne pesme ratareve. Pojavljuje se u toj poeziji ružna stvarnost, siromašni seljaci i radnici, umorni i gladni paorluk, sitno i sito građanstvo. Banat je u ovoj poeziji umorna i gola ravnica po čijim se prašnjavim putepima ocrtavaju tragovi bosih nogu siromaha. Dok se iz bogataške kuće "cedi jauk klavira" i iz krčme "kulja težak glas" pijanih i nezadovoljnih ljudi, kraj puta se raspada leš, a bogatom ravnicom "hukte vozovi noseći plodove u tuđinu". Pevajući o brdu Kinđi, on evocira krvave događaje iz revolucionarne 1848, predosećajući trenutak kad se banatski seljaci svih nacionalnosti ujediniti u borbi protiv eksploatatora. Popović je osluškivao i gorku kletvu siromaha po radničkim predgrađima, škrgut njihovih zuba, bat cokula i zveket žandarmskih bajoneta. U tim prilikama pesnik je izrazio slutnju revolucionarnog obračuna sa nepravdom i vizionarski sagledavao budućnost u kojoj će banatska polja biti bez međa, a gradovi puni "obilja, ljuavi i lepote".
U ovoj poeziji, u njenim naglašenim slikama socijalne nepravde, često se osećala agitaciona tendencioznost, ispod koje se gušila lirska spontanost i neposrednost. Tako se dešavalo da mu pesma odjednom izgubi od svoje poetičnosti i topline i da deklarativnost priguši njenu lirsku doživljenost.
Veći deo Popovićeve Ratne poezije nosi zajednički naslov Lasta u mitraljeskom gnezdu. Pesme ovog ciklusa nastale su iz direktnog pesnikovog dodira sa borcima i događajima narodnooslobodilačkog rata. Najveći deo ovih pesama napisan je početkom 1942. godine na oslobođenoj teritoriji, gde se pesnik nalazio na raznim političkim dužnostima. U teškim uslovima partizanskog ratovanja te pesme nisu mogle biti štampane, već su šapirografirane kao posebno izdanje Sandžačke partizanske brigade.
Ovaj ciklus je dobrim delom intiman lirski dnevnik borca koji brižljivo evocira događaje iz svog partizanskog života. Popović u njima opeva trenutak napuštanja voljenog i porobljenog grada, s neskrivenom radošću evocira polazak u partizane, slika noć u Posavini, napuštanje Srbije, odlazak u Sandžak, opeva nemire i slutnje čoveka koji, uz tugu nad znanim i neznanim žrtvama rata, čvrsto veruje u slobodu i pobedu.
Najuspelije su pesme ovog ciklusa, i svakako najlepše Popovićeve pesme uopšte — Posavina i Maoče. Pesma Posavina, sva u čisto lirskoj slici jedne avgustovske noći, opeva borca koji čuva san umornih drugova, sluša šapat umornih daljina i u dalekim obrisima Avale sluti "san, želju i zov".
Pesma Maoče je impresivna slika zimskog pejzaža na vrletnom sandžačkom terenu i izraz radosnih slutnji pesnika-borca. U ćutanju, u nemom mirovanju kamenitog kraja prošaranog usamljenim borovima, pesnik čuje nemirno srce naroda i čini mu se da iz tog kamenja izrastaju borci slobode:
Oživelo je kamenje,
Borovi su krenuli u pohod.
Ugiba se tle pod nečujnim hodom.
To vojska osvetnika nastupa ka zori
Pod tamnim plavim svodom.
Izgradnja oslobođene domovine i radni zanos naših ljudi ispunili su Popovića ponosom i oduševljenjem. Ostajući veran svojim pesničkim principima iz doba mladosti, on je i u poratnoj poeziji nastojao da pokreće i oduševljava. Tako su nastale i neke njegove pesme u kojima su agitaciono opevani društveno-politički ideali vremena u kome su nastajale. Najpopularnije među njima su Povelja, Sunce u rukama i Pesma o iskovanoj sreći. Pisane da "odigraju svoju ulogu" u istorijskom trenutku u kome su nastale, one su to i učinile budeći patriotska osećanja, nacionalni ponos i veru u još svetliju sutrašnjicu.
PROZA
I Popovićeva doratna proza je socijalno intonirana, mada u njoj, ne retko, ima psihološkog karakterisanja ličnosti. U pripovetkama tog perioda pojavljuje se svet sitnih računa, niskih strasti, opakih zloba i krupnih psiholoških i moralnih deformacija malograđanstva. Malograđansko životarenje zabačene banatske palanke, a naročito naličje njenog života, projicirano je u ovim pripovetkama kroz bolna duševna doživljavanja dečaka, uznemirenog nakaznostima života koji se pred njim otkriva.
U ovoj svojoj prozi Popović se pretežno interesuje za ona ljudska bića koja je život ponizio i uvredio. Tako pripovetka Tri druga slika unutrašnju dramu dečaka kome je hladna sredina škole potencirala kompleks niže vrednosti. Pripovetka Renta je istorija o dečaku invalidu odbačenom od samožive sredine, a u pripoveci Sreća slika se zapostavljeno ljudsko biće koje je pažnju okoline skrenulo na sebe tek kad se našlo na bolesničkoj postelji.
Ratnu prozu Jovana Popovića čini njegova popularna zbirka Istinite legende. To su priče o borcima revolucije, njihovom legendarnom junaštvu i požrtvovanju. Pisca je živo interesovala moralna veličina malog čoveka, a naročito njegov rast i preobražaj. Zato je on najčešće odabirao one ličnosti koje su u borbu ušle nedovoljno politički oformljene ili one koje po svojoj prirodi ne mogu da se priviknu na uslove i disciplinu partizanskog ratovanja. Popović je prikazivao kako revolucija preobražava čovekaka, brusi njegov karakter i kako u njoj, često, nezapaženi i od društva odbačeni ljudi uzrastaju do herojstva i najviših moralnih vrednosti. Takve su mu pripovetke Brile,- Bora Kečić je postao što je želeo i druge.
Međutim, ove pripovetke imaju i svojih slabosti. Stvarane su u doba kad nije bilo mogućnosti za studioznije estetsko dograđivanje, one su kao memoarske reportaže ostale na granici literature. Svojim većim delom one sadrže samo sižejnu okosnicu zbivanja bez psihološkog senčenja i motivisanja. Ono što u njima čini najveću vrednost, to je nekoliko reljefnih književnih likova revolucije, kao što su Bora Kečić, Pinki i Brile.
Dragutin A. Stefanović ■ Vukašin Stanisavljević
[postavljeno 21.01.2010]
|
