Vladimir Stanimirović (1881—1956)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir Stanimirović (1881—1956)  (Pročitano 2099 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« poslato: Decembar 19, 2010, 12:57:01 pm »

**

VLADIMIR STANIMIROVIĆ
(Šabac, 08.12.1881 — Beograd, 06.02.1956)


Pesnik i prevodilac Vladimir Vlada Stanimirović rođen je u Šapcu, 8. decembra 1881. godine, u trgovačkoj porodici. Otac Pavle je držao radnju mešovite robe u šabačkom naselju Donji šor, na mestu gde se danas nalazi GP Izgradnja. Tu je i živeo sa ženom Jelisavetom sa kojom je, sem Vlade, imao još četvoro dece: sina Dragutina i kćeri Ljubicu, Anku i Zoru.

Osnovnu školu Vlada je učio i završio u Šapcu, u Školi kod crkve, gde mu je kraće vreme učitelj bio Janko Veselinović. Potom se, 1891. godine, upisao u Šabačku gimnaziju koja je, u to vreme, doživela istinski procvat. Među brojnim istaknutim profesorima, koji se istovremeno bave i književnošću i naučno — istraživačkim radom, na Vladu su oplemenjujući uticaj imali pesnik Vlada Jovanović i književni teoretičar Mile Pavlović, koji se bavi "proučavanjem  književnosti i francuskog jezika".

Veliku maturu je položio u Beogradu, a potom se upisao na Beogradski univerzitet, gde studira prava. Kao đak, pripadao je nacionalističkom jugoslovenskom pokretu. Bio je jedan od osnivača i glavnih saradnika časopisa Slovenski jug.

Bavio se književnošću i prevodilaštvom. Pesme je počeo pisati još u gimnazijskoj klupi, a prvu je objavio u Spomeniku. Docnije je sarađivao u brojnim listovima i časopisima: Golub, Iskra, Nova iskra, Zvezda, Srpski književni glasnik, Delo, Misli, Brankovo kolo, Bosanska vila, itd.

Godine 1909, u izdanju Kolarčeve zadužbine u Beogradu, objavljena je Stanimirovićeva zbirka prepeva sa slovenačkog i bugarskog jezika pod nazivom Iz jugoslovenske lirike. U ovoj zbirci prepeva, najsloženijoj prevodilačkoj formi, "G. Stanimirović upoznaje srpske čitaoce sa dvojicom velikih pesnika bratskih naroda, sa Slovencem ... Prešernom i Bugarinom Ivanom Vazovom". Stanimirović je, sa velikim uspehom, prepevao 24 Prešernove i 23 pesme Ivana Vazova, dajući o njima dvojici i osnovne bio-bibliografske podatke. France Prešern je predstavljen kao tvorac soneta, balada, romansi, ljubavnih i drugih lirskih pesama, a Ivana Vazova je Stanimirović posebno cenio kao "kao pesnika bratstva, koji se uzdignuo iznad sredine širinom svojom i velikom slovenačkom dušom".

U dodatku ove zbirke prepeva štampani su Stanimirovićevi prevodi bugarskih pesnika Hrista Boteva, Konstantina Veličkova i P. K. Javorova, i slovenačkih pesnika Antona Aškerca i Otona Župančiča.

Kao učesnik Prvog svetskog rata, gde se nalazio u Štabu Drinske divizije, Stanimirović je osetio sve strahote povlačenja srpske vojske preko albanskih vrleti i gudura, 1915. godine. Konačno su ih prihvatili saveznički brodovi i prevezli na grčko ostrvo Krf, gde je Stanimirović bio svedok stradanja i svakodnevnog umiranja velikog broja napaćenih srpskih boraca. Svake noći nicale su nove humke sa grubim krstačama. Po stotinu ih je umiralo dnevno, na Krfu i kamenitom ostrvu Vidu. Kad se ovaj broj uvećao, mrtve su dereglijom izvlačili iznad Krfa i spuštali u more. Nešto docnije, svi koji nisu predati "plavoj grobnici", bili su preneti sa ostrvceta Vido i sahranjeni u zajedničku grobnicu u San-Matijasu, udaljenom 18 kilometara od Krfa. Štab Drinske divizije raspisao je konkurs za tekst zapisa koji će govoriti o stradalnicima koji leže ispod bele kamene piramide. Jedinu nagradu dobio je Vlada Stanimirović za svoje potresne stihove:

Na humkama u tuđini
Neće srpsko cveće nići.
Poručite našoj deci:
Nećemo im nikad stići.
Pozdravite domovinu,
Poljubite rodnu grudu.
Spomen borbe za Slobodu
Neka ove humke budu.


                 (Krfski epitaf)

Za vreme rata, Stanimirović je bio saradnik Srpskih novina na Krfu. Do oslobođenja se bavio novinarstvom sarađujući sa Tribunom, Stražom i drugim dnevnim listovima. Istovremeno, piše i objavljuje pesme i stihovane prevode u raznim listovima i časopisima.

Po završetku rata i oslobođenju zemlje, pošto je diplomirao na pravima, postavljen je za činovnika Direkcije železnice, a zatim Ministarstva finansija, gde je dogurao do mesta načelnika jednog odeljenja.

Godine 1920. Stanimirović je, u sopstvenoj režiji, izdao Knjigu stihova, koja sadrži lirske i ratne pesme.

U ratnom vihoru Stanimirović se jedno vreme nalazio pri divizijskoj bolnici, zajedno sa dr Dunjićem. Boravak među lekarima i sanitetskim osobljem, bolesnicima i ranjenicima, ostavio je duboke tragove u senzibilnoj duši njegovoj. Kad je čitalačka publika očekivala još jednu pesničku zbirku, iznenada se u časopisu Misao, u decembarskim sveskama 1920. godine, pojavila Poljska bolnica, dramska slika u stihu, ispevana u jednom činu i podeljena na 18 pojava. Mada u ovoj stihovnoj tvorevini nije bilo dovoljno dramskih elemenata, pojavila se na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je premijerno izvedena 19. novembra 1920. godine, dakle pre no što je zvanično objavljena. Poljska bolnica je uspela da uzburka osećanja gledalaca, naklonjenih minuloj ratnoj epopeji.

Usledio je prepev komedije u stihovima Ezop Teodora Banvila, 1922. godine, a potom je Srpska književna zadruga, 1924. godine, izdala dramatizovane stihove Izgnanici, albanska odiseja u tri dela, u kojoj je opevan prelaz napaćene srpske vojske preko Albanije 1915. godine.

Celog života ostalo je u Vladi Stanimiroviću da živi vreme ratnog patriotskog morala i njegovih normi. Njegovo patriotsko osećanje bilo je toliko doslovno i prisutno u svakodnevnim odnosima da je postalo smetnja i otežavalo svakodnevno komuniciranje u posleratnim izmenjenim životnim uslovima.

Prema svedočenjima njegovih ispisnika, Vlada je "bio čestit čovek i nije bio sklon ni jednom poroku, ni kocki ni pijanstvu, čak nije bio ni boem kao što je bila većina pesnika. Živeo je vrlo skromno i sam, umro je kao samac. Nikad nije govorio zašto se nije oženio."

Drugi su u svojim svedočenjima još konkretniji: "... celog svog života bio je i ostao čovek, neporočan, bez taštine i oholosti, bez nadmenosti, sa puno ljubavi i odanosti svojoj zemlji, našim ljudima, njihovim stradanjima i dizanju, privržen istini i stvarnosti, bez patetike i podrepašenja, bez pretencioznosti i hvalospeva ma kome".

Pisao je i pevao samo o onome što je sam video i preživeo, što se pred njegovim očima zbilo. Pisao je nagonski, ne radi slave i ne po poruci, ne zamišljeno niti izmišljeno, nego istinito i verno.

Iza Vlade su ostale neobjavljene dve zbirke pesama — Palanka i zavičaj i Porobljeni zavičaj, kao i pozorišni komad Mali Radojica, napisan po motivima narodne pesme, u tri čina, sa pevanjem i muzikom.

Umro je u Beogradu, 6. februara 1956. godine.





Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI
I PODRINCI

Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 03.09.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #1 poslato: Decembar 19, 2010, 12:58:13 pm »

**
VLADIMIR STANIMIROVIĆ


IZ JUGOSLOVENSKE LIRIKE

Vladimir Stanimirović javlja se po našim književnim listovima ima već desetak godina, i čitaocima Srpskog književnog glasnika pale su izvesno u oči njegove pesme, koje su, na žalost, često nejednake u izrazu i sa štetnom nemarnošću u versifikaciji, ali ipak nežne, intimne, katkad i vrlo lepo kazane. Ima u pesmama Vladimira Stanimirovića vanrednih strofa, na kojima bi mu mogli pozavideti i najbolji među našim pesnicima. Tako, kada u Zimskoj pesmi peva hladnu i oholu devojku:
 
Ti, ledna pogleda, najlepša međ svima,
velika k'o tuga, k'o priroda bela,
ćutiš, k'o što ćuti okolina cela,
kao da te sudba mog života klela:
čista si, i bela, i hladna, k'o zima...


I tako je nežna i blaga pesma Palančanka, gde se vanredno srećno i nežno peva smerna, čedna i ćutljiva lepotica iz male varoši, čija duša spava spokojnim snom, koja nema uspomena i koja, u "skrivenom kutu domaćeg ognjišta", provodi svoje spokojne i jednolike dane:
 
Gledam te rumenu, i zdravu, i mladu,
stidljivu i čednu, u večitom radu;
devuješ i ćutiš, dok te ne udadu
u istoj ulici, u istome gradu.

 
Čovek koji piše takve strofe izvesno nije bez pesničkog talenta.


Jovan Skerlić, 1909
Deo teksta preuzet iz članka "Iz Jugoslovenske lirike — Prepevi Vladimira Stanimirovića"

Pisci i knjige V | Jovan Skerlić | Prosveta | Beograd, 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #2 poslato: Novembar 12, 2011, 11:27:48 pm »

**
Stihovi Vladimir Stanimirović


POROBLJENI ZAVIČAJ

III
Opšte zlo se nije nikad svuda čulo,
O njemu se znalo tamo gde se zbilo.
Sad je nabujalo sve što beše trulo,
Sad je diglo glavu što je oči krilo.

Kad nas otreznila sva istina naga,
Obmana će s duše ko kam da se svali.
Kom sva zemlja nije podjednako draga,
Nepozvan je odsad da zavičaj hvali.


IV
Izvede ih vod ubica,
Ne trenuše noći cele.
Sve seljaci, mrka lica,
Nose svoje torbe bele.

Pola osta — još su sužnji,
Pola vode da se strelja.
Još ne znaju, pa su tužni
Al bez straha i bez želja.

Misle: nekad beše tako
Kad pođoše u regrute —
Raj to beše, sad je pako;
Ali, opet, smrt ne slute.

Ipak, dalje odlazeći,
Viknu' ako znanca spaze:
"Mojima ćeš tamo reći
Da zbog mene ne dolaze"


(Neobjavljene pesme iz zaostavštine V. Stanimirovića pisane za vreme okupacije)

[postavljeno 03.09.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #3 poslato: Februar 28, 2013, 05:31:17 pm »

*
Stihovi Vladimir Stanimirović


PESMA INSPIRISANA
PREDSTAVOM
"MALA TRILOGIJA SMRTI"
ELFRIDE JELINEK

Grešili ste svaki put
Kada ste ustuknuli
Pred smrću
Ona je uvek bila
Iza vas

Na trenutak samo
Mogli ste je zavarati pesmom
Slikom
Glumačkim gestom

Naprosto odložiti

Mogli ste roditi decu
Ona bi mrzela sve vaše
Nestrpljiva da postanu vi
Kao što su u strahu
Rodili vas

Mogli ste voleti neutešno
Vaš stvarni dom je put i povratak
Samo vaše noge vaše su kuće
A ljubav
sećanje je i san

Mogli ste imati moć i slavu
Nakratko,
Uzalud
Iščekivali najavjenog vođu
Da vam oprosti grehe
Da vas spasi i umre
Umesto vas

Čoveče, ti si govno

Samo je scena večna, i režiser,
Glumci i uloge
Menjaju se neprestano,
I mizanscen

Pogrešili ste što ste
Ustuknuli pred smrću

Kada ste se rodili
Ona je već bila
Iza vas

 
POKOJNIK

Jedna reč
Za sve koji su rođeni
A nisu živi

Šta sve staje
U tri sloga

Čovek , žena, otac, majka,
Sin, brat, ubica,
Junak, kukavica,
Ljubavnica

Vernik, nevernik, vođa,
Ded , praded, čukunded, pokajnik
Pokajnica

Život
Brza ponornica
Između bivših
I budućih

Jednakih

Pokojnika
Pokojnica

U carstvu senki
Smrt
Jednosložna carica

 
CRNA SOBA

Brane mi da uđem
U tu sobu

U njoj su sve
Moje pesme
Zaključane
Sakrivene u električnu
Membranu

Prete mi da će biti
Izbrisane ako uđem

Čuvaju stražu

Stražar je moj
Prvi sin
Smena je moja žena
Pas Reč
Kontroliše komandnu tablu
Ne razumem

Reč je o novcu
Ljubomori
I o poštovanju

Moj drugi sin je uzrok
Ili izgovor
Crna soba crna je i danju

Mnogo sam grešan
Ne smem ljubav da pokažem
A volim
i stražara i stražarevu
nepotkupljivu muku
u odrastanju

Moj mlađi brat me hrabri
Podseća
Pritiskam dugmad tastature

Iznenada pokojni otac
Smeška se na ekranu

Objašnjava
Crna soba je nasleđe
Majčin miraz

Ljubim drugog sina
Kriv i uvređen
Kuvam ručak
Solim
Ranu

Svrtku nemam
Pušim i uzdišem
Nezastakljena terasa
Bezbedno hladno odmorište

Pišem krišom
Niko da ne pročita
Da se ne nastavi

Crna soba
U svakom stanu


Stihovi preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradina"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #4 poslato: April 17, 2013, 10:50:57 am »

**
Vladimir Stanimirović, Beograd.


HEROJSKE PESME.

Prvim redovima.

Pozdravljam Vas, deco bez ognjišta, što voleste svoj zavičaj pun tuđe sreće i tuđih srdaca. Pozdravljam Vas, živi pokojnici, što proliste svoju mladu krv, čim vam je srce jače zakucalo za rođenom grudom!

Smrt je prekinula vaš put, da preko vaših mrtvih tela pređu utrvenijim putem oni što su zakasnili za današnji veliki boj; za njima će ići, još lakše, oni što su više voleli život no slobodu; pa će mirno i slobodno, dolaziti i svi oni što su se bojali više smrti, nego sramote.

Heroji našeg mirnog pokoljenja, postali ste mučenici naše velike otadžbine. Možda će od vas ukrađena junačka slava obasjati one, što su dobili bitku kada ste vi izgubili živote, što su došli ne da vas zamene u boju no u slavi? Da neće hvalisavci zaseniti vaše hrabre podvige? Pa neka bude i to. Neka Vaš prvi i poslednji juriš bude toliko čist i ponosit, da bi vaša smrt mogla značiti samo veliki i mirni epilog vašeg neznanog i neopevanog junaštva bez sujete, i vaše svetiteljske slave bez zemaljskoga priznanja.

Pali ste, da deca onih što ne valjaju budu ponosita, da potomci zarobljenih budu slobodni, da sinovi budu bolji od svojih otaca.

Neznani junaci, vi ste donde obesmrćeni, dok ima srdaca što kucaju za onu otadžbinu za koju ste pali. Na krvavome braniku slobode počela je nova epopeja onoga dana kad ste vi izdisali. Zato se neće više ugasiti veliko oduševljenje naše od onoga dana kad su se ugasili pogledi vaših ukočenih očiju.

Zato vas pozdravljam, Vas prve redove, što ne mogoste čekati objavu velike vojne, jer ne mogoste izdržati veću narodnu uvredu. Pozravljam vas, bez suza i bez tuge, da ne obesvetim svetinju vaše smrti i vašeg  rodoljublja.


Objavljeno u Bosanskoj vili, 1910. godine
Br. 3. — 6.

[postavljeno 06.03.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: