Romantizam [Jovan Skerlić]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Predromantizam i romantizam « Romantizam [Jovan Skerlić]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Romantizam [Jovan Skerlić]  (Pročitano 6149 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 07, 2010, 04:11:54 am »

**

III ROMANTIZAM KULTURNE I KNJIŽEVNE PRILIKE


REAKCIJA POSLE 1848

1848. u "obe Srbije", u srpskoj južnoj Ugarskoj i u Kneževini Srbiji, osećao se jak pokret u omladini, revolucionarno—nacionalan, panslavistički i velikosrpski u političkim težnjama, romantično-nacionalan u književnom pogledu. Mladi su uzimali u svoje ruke vodstvo nad srpskim duhovima, i u književnosti su uveliko počeli suzbijati stare ideje. Ali sav taj napredak bio je naglo ugušen političkom reakcijom posle 1848. U celoj Evropi vladari i vlade stali su ugušivati težnje za političkim slobodama, društvenom pravdom i nacionalnom nezavisnošću, i što su osetili ostali evropski narodi osetili su i Srbi, ne samo u Austriji no i u Srbiji. Srbima u Austriji posle 1849. bila je data neka vrsta nacionalne samouprave, takozvana Srpska Vojvodina, ali tako udešena da su Srbi u njoj bili manjina, i tako upravljana da su bili i politički i nacionalno pritisnuti, lišeni svih građanskih prava, gonjeni i kao narodnost i kao građani, pod punim pritiskom surove policije i brutalne centralne vlasti sa germanizatorskim težnjama. U Srbiji je sav omladinski, liberalni i nacionalni pokret oko 1848. nasilno ugušen i otpočela je vladavina cenzure i birokratskog ugnjetavanja. U to vreme, pedesetih godina, »obe Srbije« padaju u težak položaj. Javan život potpuno je obustavljen, stroga cenzura guši svaku slobodniju i napredniju misao, književni rad se jedva oseća, publika je zaplašena ili ravnodušna, i tih desetak godina idu u najneplodnije i najpraznije godine srpske književnosti.


CENTRI SRPSKE AKTIVNOSTI

U ovom periodu dešava se jedna znatna promena: centar srpske duhovne aktivnosti koji je do kraja XVIII veka bio u Beču, potom do pred 1848. u Pešti, pomiče se ka jugu i prelazi u Novi Sad. Od XIV veka, sklanjajući se od turske navale, Srbi su svoj centar stalno povlačili ka severu: posle Skoplja, krajem XIV veka, takav centar postao je Kruševac, u XV veku Smederevo. Na kraju XVIII veka takav centar je Beč. Ukoliko su Turci suzbijani, srpski centar se pomicao na jug. Oko 1825. takav centar postaje Pešta, od četrdesetih godina tu ulogu počinje preuzimati Novi Sad. Dosta veliko mesto, sa vrlo preduzimljivim srpskim stanovništvom, "najveće srpsko opščestvo na svijetu" kako ga je Vuk Karadžić nazvao još 1817, na zgodnom geografskom položaju, u centru Srpstva u Ugarskoj, nedaleko od Srbije, Novi Sad postaje srpski centar. 1816. dobija srpsku gimnaziju,73 od 1831. proradila je u njemu srpska štamparija, a četrdesetih godina i druga. Učeni ljudi i pisci počinju se sticati u njemu. Pred 1840. on ima na 10.000 srpskih stanovnika, trgovina i zemlja su u srpskim rukama, nacionalna svest je vrlo jako razvijena. Pedesetih godina, kada je Vojvodina otcepljena od Ugarske, Pešta gubi značaj koji je nekada imala za Srbe. Novi Sad postaje središte duhovnog života srpskog, "otečestvo učenih Srbalja". Pedesetih godina u njemu se kreću i politički i književni listovi: Србски дневникъ, Южна пчела, Войвођанка, Седмица.  

Duhovni život u Novom Sadu se razvio naročito šezdesetih godina, od uvođenja ustavnog života. 1864. prenosi se iz Pešte u Novi Sad Matica srpska, što je bilo od velikog značaja; osniva se Srpsko narodno pozorište; 1865. gimnazija postaje velika. Najveći deo srpskih listova i knjiga štampa se tu. Književni listovi tu izlaze: Danica, Javor, Matica. Glavni srpski pisci stanuju u Novom Sadu. Novosadski politički listovi, Srbski dnevnik i Zastava, daju pravac u celom srpskom narodu. Književne proslave, veliki nacionalni skupovi, kulturne ustanove prvo otpočinju u Novom Sadu, koji igra ulogu "Srpske Atine" sve do početka sedamdesetih godina, kada duhovna hegemonija srpska prelazi na Beograd.


UJEDINJENA OMLADINA SRPSKA

Od šezdesetih godina nastaje veliki preokret i u javnom životu i u književnosti. 1859. godine Austrija je pobeđena na Mađenti i Solferinu i prinuđena, radi unutrašnjega mira, da daje ustavne slobode i da popušta narodnostima. Od 1860. vraća se ustavno stanje, a sa njime i bolji uslovi za javan život. U Srbiji dinastička promena od 1858. nije bila samo smenjivanje na prestolu no unekoliko i pobeda ustavnih ideja. Iako se nisu ispunila sva očekivanja mladih liberala, ipak su se uslovi za javan rad relativno popravili, naročito od 1860, kada je na presto došao knez Mihailo. I u Srbiji i u Vojvodini javni život se budi, i nastavlja se ono što je nasilno prekinuto 1849.

Prvu reč u narodu sada uzima omladina. Već dosta mnogobrojni srpski đaci u Beču i Pešti počinju se prikupljati i započinjati jedan politički i nacionalni pokret. 1861. osniva se u Pešti đačko društvo Preodnica, 1863. u Beču Zora. I ta dva aktivna đačka društva postaju središta živoga omladinskog rada i u politici i u književnosti. Đački i omladinski pokret naglo zahvata sva mesta gde je bilo srpskih đaka i po višim i po srednjim školama. Između svih tih đačkih družina održavala se stalna veza. I prirodno se pomislilo i na jednu zajedničku organizaciju. Po ugledu na nemački Tugendbund i na talijansku Mladu Italiju osniva se svečano, 1866, u Novom Sadu savez "Mladoga Srpstva", Ujedinjena omladina srpska.

Društvo je osnovano sa ciljem da budi narodni duh i da širi srpsku književnost. U nju su ušli ne samo đaci no i mlađa inteligencija, trgovci, zanatlije; u jedan mah ona je bila ne samo savez đačkih družina no i pevačkih, učiteljskih, trgovačkih i zanatlijskih. Pokret je zahvatio naročito Vojvodinu i Srbiju: u Vojvodini, on se okrenuo u jednu nacionalnu i antiklerikalnu stranku; u Srbiji, gde je zbog manje povoljnih političkih prilika manje imao maha, dobio je karakter jedne liberalne, antiapsolutističke i nacionalno odlučne stranke. Docnije, oko 1870. godine, pokret se, u mnogo manjem obimu, proširio i na Hrvatsku, Dalmaciju i na Crnu Goru.

Organizacija Ujedinjene omladine srpske počela se življe izvoditi tek 1867. Ali te godine, na drugoj omladinskoj skupštini u Beogradu, zbog liberalnih manifestacija, došlo se u sukob sa reakcionarnom srpskom vladom i time rad u Srbiji bude otežan. 1868, posle ubistva kneza Mihaila, Omladina, osumnjičena da je bila duhovni podstrekač toga dela, bila je progonjena u Srbiji i u Vojvodini, i njen rad je bio za neko vreme zaustavljen. Ali omladinske skupštine se stalno drže: 1868. u Velikom Bečkereku, 1869. u Velikoj Kikindi, 1870. u Novom Sadu, 1871. u Vršcu. I srpske, a naročito mađarske vlade su sa nepoverenjem gledale na ovaj pokret, i 1871. i 1872. on je ugušen. Bilo je teško sa jednim programom raditi u dve razne zemlje, u Srbiji i u Austro-Ugarskoj. Pored toga, u samoj Omladini bilo je, pored ličnih razmirica, i sukoba lokalne prirode, između vojvođanskih i srbijanskih omladinaca, i sukoba načelne prirode, između starijih i umerenijih liberala i mlađih, naprednijih socijalista. Gonjena i od peštanske i od beogradske vlade, rastrzana unutrašnjim borbama, bez sigurne materijalne podloge i određenog programa rada, Omladina nije mogla biti duga veka. Prestanak društvenog organa Mlade Srbadije, 1872, značio je kraj omladinske organizacije.

Ujedinjena omladina srpska otpočela je kao savez đačkih društava, potom je postala organizacija celog mlađeg naraštaja radi kulturno-nacionalnih ciljeva, najzad je postala nacionalno-politička stranka, koja je stala na čelo celog srpskog naroda. Zahvativši gotovo sve krajeve i sve staleže srpske, ona je započela obilan rad u svima pravcima. Predavanjima, »besedama«, časopisima, knjigama, almanasima, ona je radila na nacionalnom vaspitanju srpskog naroda, na nacionalizaciji celokupnog života srpskog. Godine njenog rada bile su uzburkana doba kada su se potlačene nacije bunile i kada su se nacionalne države stvarale: to je bilo doba ustanka Luke Vukalovića (1861), bombardovanja Beograda (1862), poljskog ustanka (1863), grčkog ustanka na Kritu (1866) i krivošijskog ustanka u Boki Kotorskoj, očišćenja gradova u Srbiji od poslednjih turskih posada (1867), doba stvaranja ujedinjene Italije (1859. i 1870) i ujedinjene Nemačke (1866. i 1870—1871). U toj atmosferi mislilo se da je kucnuo "izvesni čas" srpskog oslobođenja i ujedinjenja, prekoravala se Srbija što pedeset godina ostaje u »blatomiru«, obožavala se Crna Gora koja je neprestano na ratnoj nozi, i Omladina je srpske duhove pozivala za blisko delo nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja.

Omladina je u posao ušla sa širokim programom i velikim planovima. To je bilo doba poleta, zanosa, nade i vere u pobedu. Ali uspeh nije odgovarao velikim očekivanjima. Pre svega, Omladina, koja je označavala jednu opštu, prilično maglovitu težnju za nacionalnim i čovečanskim napretkom, obuhvatila je ljude od raznih, čak i suprotnih pravaca. Bilo je u njoj starijih ljudi, vaspitanih u "slavjanskom duhu", koji nisu išli dalje od poetskoga panslavizma; bilo je mlakih liberala, koji su tražili skromnu ustavnost i rad na "srpskoj kulturi"; bilo je ideoloških demokrata, koji su snevali jednu balkansku republiku kao sastavni deo velike demokratske republike Sjedinjenih Država Evropskih; bilo je, najzad, i socijalista, koji su smatrali da je politička i nacionalna sloboda samo uslov rada na ekonomskom oslobođenju radnih masa, da je ujedinjenje i oslobođenje Srpstva samo "jedan kolut na lancu drugih sloboda". Za tako postavljene velike zadatke nije bilo dovoljno snage, i sve se više svodilo na reči i na početke i pokušaje. Ali to ne umanjava značaj ovoga pokreta. To je prvi duhovni pokret koji je zahvatio ceo srpski narod, u kome se uporedno i sporazumno radilo i u Srbiji i u Vojvodini. To je prvi put da jedno srpsko pokolenje u celini uđe u javan život. Tada su se stvorile prve političke, liberalne, stranke i u Vojvodini i u Srbiji, tada se izradile ideje koje će dugo među Srbima živeti i započeo ceo jedan književan pokret koji će dati ljude i dela od vrednosti. Sve što je u srpskom javnom životu i književnosti vredelo, i u politici i u književnosti i u nauci, prošlo je kroz školu Ujedinjene omladine srpske. Ako se ni izbliza nije ostvarilo sve ono što je Ujedinjena omladina srpska maštala, ostalo je ipak nesumnjivih rezultata: cela jedna nacionalno-liberalna ideologija, liberalne stranke i u Srbiji i u Vojvodini, romantični nacionalizam, i cela jedna književnost, romantična književnost, koja je dala veliki broj pisaca, među kojima je bilo nekoliko prvoga reda.


OMLADINSKA IDEOLOGIJA

Pred 1848, Srbi, u idejama svojih neposrednih učitelja Jana Kolara i Ljudevita Štura, zovu se "Slavjani« i snevaju o "velikoj Slaviji" i "Slavjanskom Carstvu", ali i osećanje "srbstva" i ideal "srbskosti" uvek su jaki. 1848. je vrhunac slovenskog osećanja kod Srba; posle toga to osećanje slabi, a isključivo srpsko nacionalno osećanje jača. Svakako, slovensko osećanje kod Srba i docnije je jako, i to se videlo prilikom krimskog rata (1853—1856), prilikom slovenske etnografske izložbe u Moskvi (1867), tome su svedok bratske veze sa ruskom omladinom, zajednički rad sa bugarskom emigracijom i hrvatskim i slovenačkim rodoljubima, ali pored svega toga zavlađuje ono što je Štur gorko nazivao "sebično rodoljublje". Mesto ideala "Slavjanskog Carstva" dolazi ideal "Dušanovog Carstva", i iz panslavizma četrdesetih godina izlazi uži srpski nacionalizam.

U duhu romantizma, isto onako kao što su nemački romantičari idealizovali staru Germaniju i Teutoniju, kao što su češki i slovački romantičari idealizovali staro, prethrišćansko slovenstvo — i srpski romantičarski omladinci počinju idealizovati srpsku prošlost, srpsku istoriju, koju, po rečima Lamartina, "treba pevati a ne pisati" i koja je "pesma što još nije gotova". Oni shvataju istoriju kao i nemačka istorijska hajdelberška škola: da je njen zadatak da diže nacionalni ponos. Istorijsko osećanje bilo je uvek vrlo živo kod Srba, narodna poezija sačuvala je sve uspomene na prošlost, i novi naraštaj sav se okrenuo slavljenju istorijske prošlosti, nalazeći u njoj ne samo utehe za sadašnjost no i snage za borbe u sadašnjosti i vere u bolju narodnu budućnost.

Evropski romantičari su prihvatili ideju Žan-Žaka Rusoa: da civilizacija kvari čoveka, da je čovek najbolji u primitivnom stanju i da se zato treba "vraćati k prirodi". Srpski nacionalni romantičari, u tome smislu, stvaraju kult prostog naroda, kome pridaju sve moguće duhovne, moralne i nacionalne vrline. Za njih je srpski narod najblagorodniji, najjunačniji, najbolji narod na svetu. "Srpski je prost narod, veli Vuk Karadžić, pošteniji, pametniji i prosvješteniji od sviju naroda koje sam ja do danas viđao, a viša klasa našega naroda onakva je kao što je njeno vospitanije..." Kao što su nemački romantičari ustali na tuđinsku, naročito francusku kulturu, na ono što je Fihte prezrivo nazivao dіe Auѕländerei, tako srpski romantičari ustaju na "truli Zapad", od koga dolaze sva zla i nesreće. Zato se idealizuje narodni život, selo, zadruga, narodna poezija, narodna filozofija, ustaje se protiv "više klase", ističe se ideal: biti što bliži narodu, osećati, govoriti kao on, nositi se, živeti kao on, jednom rečju: biti čist, sirov Srbin, Srbenda.

Na sve strane hoće se nacionalizacija. Počinje se nositi ili srednjovekovno odelo, dušanke i lazarice, ili seljačko odelo. Ne zove se više gospodine, gospođo, gospođice — no brate Srbine, sestro Srpkinjo; mesto vi ceo svet počinje govoriti jedno drugom ti. Narodna imena, koja je crkva ranije progonila namećući kalendarska, počinju se davati deci. Oni koji su pri krštenju dobili kalendarska imena okreću ih u narodna. Timotije Atanacković postaje Bogoboj Atanacković, Aleksije Radičević — Branko Radičević, Đorđe Popović — Đuro Daničić, Kosta Novaković — Stojan Novaković, Janićije Kujundžić — Milan Kujundžić, Jovan Grčki — Jovan Grčić. Ko se zvao Đorđe zove se Đurđe ili Đurađ ili Đorđije; Dimitrije postaje Dmitar ili Gmitar. Ide se tako daleko da se posrbljavaju i imena stranih pisaca. Fridrih Gotlib Klopštok naziva se Ljubomir Bogoljub Klopštok. Posrbljavaju se imena praznika: Sv. Georgije, Jovan Krstitelj, Voznesenije, Roždestvo Hristovo, Voskresenije — postaju Đurđevdan, Ivanjdan, Spasovdan, Božić, Uskrs. Slave se i crvenim slovima pišu u kalendaru srpski sveci: sv. Sava, Arsenije I, Vasilije Ostroški, Petar I Cetinjski, Majka Angelina, Stefan Piperski, Đorđe Kratovac, itd. I ljudi iz istočnih krajeva počinju pisati južnim narečjem. Iz jezika se izbacuju reči tuđinskog porekla. Igraju se narodne igre, skupljaju se i pevaju narodne melodije. Opšti ideal postaje biti Srbin od glave do pete, u svim unutrašnjim i spoljašnjim manifestacijama svoga bića, Sav Srbin.

Kao romantičarski nacionalni pokreti kod drugih naroda, kao što je bilo uopšte oko 1848, tako je i srpski nacionalni romantičarski pokret imao liberalno obeležje. Srpski omladinci su obožavaoci Garibaldija i Macinija i njihovog republikanskog nacionalizma: oni simpatišu Međunarodnoj ligi za mir i slobodu, koja je oko 1870. godine bila središte republikanskog i demokratskog pokreta u Evropi. Omladina je sa velikom ljubavlju pratila republikanske pokrete u Francuskoj i Španiji. U unutrašnjoj politici omladinci su ustavovci i liberali: boreći se protiv apsolutizma kneza Mihaila, traže ustavnu slobodu, "narodnu vladu" u Srbiji, demokratizaciju i nacionalnu autonomiju u Austro-Ugarskoj, koja ima da postane neka vrsta istočnoevropske Švajcarske. Oni hoće jedan federativan savez sa balkanskim narodima, sa krajnjim ciljem: Savez Balkanskih Zemalja ili i Savez Dunavskih Država.

Dok je stariji naraštaj, u kome je bilo toliko crkvara i pravoslavaca, bio okupljen oko mitropolita i patrijarha, omladinski naraštaj, iako deistički, kida sa crkvenim predrasudama, postaje odsudno antiklerikalan, ali ne antireligiozan. Naročito u Ugarskoj, u okviru srpske crkveno-školske autonomije, omladinci vode živu borbu protiv crkvene jerarhije. U to doba, i pod uticajem tih novih slobodnjačkih i slobodoumnih ideja, na čelo naroda mesto crkvenih velikodostojnika dolaze mladi liberalni svetovnjaci. Ono što je nekad za ugarske Srbe bio mitropolit Stevan Stratimirović i patrijarh Rajačić postaje u novome dobu mladi advokat i novinar Svetozar Miletić.

Šezdesetih godina tri glavne ideje vladaju u mladim duhovima srpskim i izražavaju se u srpskoj književnosti: krajnji srpski nacionalizam, politički liberalizam i svetovnjački antiklerikalizam.

Jovan Skerlić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: