Književnost između dva rata [više autora]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Međuratna književnost « Književnost između dva rata [više autora]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Književnost između dva rata [više autora]  (Pročitano 43011 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Decembar 20, 2010, 12:27:01 am »

**

KNJIŽEVNOST IZMEĐU DVA RATA


Iako su i u prethodnom razdoblju prepoznatljivi moderni tokovi, tek je burna međuratna književnost odlučno raskinula sa tradicijom i ispoljila znatno veću raznorodnost. To vreme previranja obeleženo je traganjem i eksperimentisanjem, svrstavanjem pisaca u razne književne škole evropskog ili domaćeg porekla, njihovim okupljanjem na različnim osnovama.

Među mnogobrojnim avangardnim pokretima jedan od najproduktivnijih u srpskoj književnosti je ekspresionizam. Težnja za iskonskim i kosmičkim, za nepatvorenom strašću i izrazom slobodnim od formalizma i racionalizma objedinila je više izrazitih individualnosti. Istaknut predstavnik ovog pokreta bio je pesnik i esejista Stanislav Vinaver, koji je u poeziji (zbirke Mjeća, 1911; Varoš zlih volšebnika, 1920; Čuvari sveta, 1926; Ratni drugovi, 1939. i Evropska noć, 1952) zadržao težnju za muzikalnošću, proisteklu iz rane simboličke orijentacije, a u esejima (zbirke Ruske povorke, 1924; Čardak ni na nebu ni na zemlji, Živi okviri, obe 1938. i dr.) i studijama Jezik naš nasušni, 1952; Zanosi i prkosi Laze Kostića, 1963. i dr.) zalagao se za istraživanje urbanog jezika, koji jedino može izraziti senzibilitet modernog čoveka. Jezičkom razigranošću odlikuju se i mnogobrojni Vinaverovi prevodi.

Središnja ličnost beogradskog modernističkog kruga, Miloš Crnjanski se u međuratnom razdoblju istakao kako svojom lirikom (zbirka Lirika Itake, 1919, pesma Sumatra, 1920. i poeme Stražilovo, 1921. i Serbija, 1926), tako i pesničkim manifestom Objašnjenje "Sumatre" (1920). Vrhunac njegovog stvaralaštva predstavlja poetska proza (romani Dnevnik o Čarnojeviću, 1921. i Seobe, 1929, zbirka pripovedaka Priče o muškom, 1920, te putopisi Ljubav u Toskani, 1930. i Knjiga o Nemačkoj, 1931).

Među piscima drugog modernističkog talasa naročito je značajan Rastko Petrović, pesnik (zbirka Otkrovenja, 1922) koji se, kao i Crnjanski, najpotpunije iskazao u poetskom romanu (Burleska gospodina Peruna boga groma, 1921. i Sa silama nemerljivim, 1927) i lirsko-putopisnoj prozi (Afrika, 1930. i Ljudi govore, 1931). Sasvim posebno stoji istraživač pesničkih i melodijskih mogućnosti jezika, Momčilo Nastasijević. Traganje za mističnim i neizrecivim, svojstveno Nastasijevićevoj poeziji (Pet lirskih krugova, 1932), može se zapaziti i u njegovim pripovetkama (zbirka Iz tamnog vulajeta, 1927) i u muzičkoj drami Međuluško blago (1927). Celokupna dela (posmrtno, 1938—1939) ovog pesnika u kojem se spajaju simbolizam i ekspresionizam priredio je pisac sličnih osobina, Vinaver. Književni pobunjenik Rade Drainac bio je pesnik grada, moderan i primitivan, razbarušen i autentičan (zbirke Bandit ili pesnik, 1928; Banket, 1930; Dah zemlje, 1940. idr.).

Najorganizovaniji moderan pokret bio je nadrealizam, koji se pojavio upravo kada se razložio srpski modernizam i koji je označio prelaz avangardne književnosti ka angažovanoj i socijalnoj literaturi. Glavni ideolog pokreta, Marko Ristić, bio je poglavito esejista (kritike, polemike i eseje iz međuratnog razdoblja objavio je u knjigama Književna politika, 1952; Istorija i poezija, 1962. i dr.), mada je pisao i poeziju (zbirka Od sreće i od sna, 1925. i dr.). Izrazit liričar, Milan Dedinac, težio je apstraktnosti predmeta i muzikalnosti izraza (ciklus Zorilo i noćilo, 1922, poema Javna ptica, 1926), a kasnije ss opredelio za složenu poeziju stvarnosti (poema Jedan čovek na prozoru, 1937. i dr.).
 
U okrilju nadrealizma počeo je da stvara i Dušan Matić, koji će punu zrelost svoje misaone poezije dostići tek u posleratnom razdoblju. Suprotstavljanje tradiciji osnovno je obeležje njegove rane poezije, objavljivane po časopisima. Tridesetih godina i on se, kao i ostali nadrealisti, približava socijalnoj literaturi, te piše angažovane pesme i, zajedno sa Aleksandrom Vučom, poemu Marija Ručara (1935). I socijalni roman Gluho doba (1940) on je napisao u saradnji sa Vučom, pesnikom apsurda i radikalnog jezičkog eksperimenta. Posle prvih lirskih i melodičnih pesama Vučo je objavio nadrealističke poeme: Humor Zaspalo (1930), Nemenikuće (1932) i, najbolju među njima, Podvizi družine "Pet petlića" (1933), srećan spoj nadrealističkog postupka sa dečjom poezijom. Napisao je i lirski roman Koren vida (1928). Znatan deo Vučovog stvaralaštva, međutim, nastao je posle II svetskog rata. Tom vremenu još u većoj meri pripada delo najmlađeg u ovom krugu, Oskara Daviča, koji se, poput ostalih, posle nadrealističkih pesama (zbirke Tragovi, 1928; Četiri strane sveta i tako dalje, 1930; pesma u prozi Anatomija, 1930), opredelio za socijalnu poeziju (Pesme, 1938), ali je i u njoj, kao i u ljubavnoj poeziji (zbirka Hana, 1939), zacržao sklonost razigranosti, smelim asocijacijama i igri rečima. Pretežno iz predratnog i ratnog doba potiču i njegove rodoljubive i revolucionarne pesme iz zbirke Višnja za zidom (1951).
 
Pokretu socijalne literature pripadaju književni kritičari Milan Bogdanović, Velibor Gligorić i Đorđe Jovanović. Iako su im putevi bili različni Bogdanović je bio Skerlićev učenik, a Gligorić ubojiti protivnik Skerlićeve književne ideologije; obojica su osporavali modernizam, dok je Jovanović najpre bio u krugu beogradskih nadrealista), svi u oni bili pristalice angažovane književnosti i novog realizma.
 
Međutim, realistička proza toga vremena bila je bliža tradicionalnom negoli tome programskom realizmu. To važi ne samo za pripovedače starije generacije, kao što su V. Petrović i I. Sekulić, nego i za mlađe pisce, Branimira Ćosića, Ivu Andrića i dr. U svom poslednjem i najznačajnijem delu, romanu Pokošeno polje (1934), rano preminuli Ćosić prikazuje sazrevanje mladog čoveka za vreme I svetskog rata i kritički slika društvene protivrečnosti posleratnog Beograda. Počevši u doba moderne pesmama, a zatim lirskim meditacijama u prozi (zbirke Ex Ponto, 1918. i Nemiri, 1920), Andrić je u svojoj potonjoj prozi spojio tradicionalno i moderno. Između dva rata pisao je poglavito pripovetke (novela Put Alije Đerzeleza, 1920; tri zbirke Pripovetke, 1924, 1931, 1936) da posle 1945. objavi svoja četiri romana i stane u red najznačajnijih svetskih pisaca XX veka.

Od pesnika koji se nisu priklonili modernizmu, a već su u ovom razdoblju ispoljili pesničku samostalnost, posebnu pažnju zaslužuje Desanka Maksimović, prefinjen liričar, intimna i misaona pesnikinja, pesnikinja prirode i ljubavi (Pesme, 1924; Zeleni vitez, 1930; Gozba na livadi, 1932; Nove pesme, 1936), koja će se, naročito za vreme rata i neposredno posle njega, ogledati i u socijalnoj i rodoljubivoj poeziji.





Kulturna riznica SRBIJE
sastavio i uredio Jovan Janićijević
IDEA | Beograd, 2005.


Azbučnik srpskih pisaca
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Septembar 09, 2012, 05:06:24 pm »

**

KNJIŽEVNICE MEĐURATNE KNJIŽEVNOSTI I KNJIŽEVNI KANON


Ključne reči: međuratna književnost, književni kanon, J. Skerlić, žene pisci.

Književni kanon jedne pisce promoviše, a druge diskriminiše. Autorka u ovom radu ukazuje na plejadu književnica međuratnog perioda koje su bile u senci.
 

Najznačajniji tvorac srpskog književnog kanona (Rečnik 2001: 332) je Jovan Skerlić. Njegovo poslednje, reprezentativno delo "Istorija nove srpske književnosti", štampana više puta, glavni je informator o književnim i kulturnim težnjama srpskog naroda u prošlosti. Generacije domaćih književnih kritičara, vrednovale su književnost onako kako ju je video Skerlić. Njegova književna ocena obavezno se uzimala u obzir, a književni kanon koji je stvorio opstao je dugo godina u nešto izmenjenom obliku.
 
Ukazujemo na nekoliko bitnih činjenica vezanih za teorijski aspekt pojave kanona. Književni kanon se tretira kao manifestacija dominantnih ideoloških struktura koja preko određene selekcije i marginalizacije jedne pisce promoviše, a druge diskriminiše. Kanon je utvrđivao dominaciju pisaca, kritičara i istoričara književnosti, a potiskivao prisustvo književnica. Zato je neizbežno postaviti pitanje: zašto su žene-pisci na margini književnog kanona?
 
Od skorijeg vremena najoštriji napadi na kanon dolaze od strane feminističke kritike. Feministička kritika teži da u postojeći književni kanon uvrsti žene-pisce. To je razumljivo, jer je jedan od njenih ciljeva skretanje pažnje na činjenicu da na margini zvaničnog književnog pravca postoji više od jednog veka diskurs u kome istoričari književnosti ograničeno učestvuju zbog nerazumevanja problema, odsustva interesovanja, patrijarhalnih predrasuda ili zanemarivanja.

Rad razmatra odnos književnog kanona prema međuratnom talasu ženskog talenta. Najviše mesta posvećeno je Skerlićevoj istoriografskoj metodi i njegovoj "Istoriji nove srpske književnosti", koja je imala neposredan uticaj na formiranje književnog kanona. Jovan Skerlić je srpskim književnicama dao mesta u tri knjige: monografiji "Omladina i njena književnost" (1906), kritičkim studijama "Pisci i knjige" (1907—1913) i "Istoriji nove srpske književnosti" (1914).
 
"Istorija nove srpske književnosti" je posebno značajna za formiranje srpskog književnog kanona. U njoj je zastupljeno pet autorki. "Od pisaca su pominjani ili oni koji imaju književne vrednosti i koji su bili od književnog uticaja, ili oni koji su karakteristični po jedno doba i po jedan književni pravac. Za najnovije doba uzimani su samo pisci od književne vrednosti." — napisao je Skerlić u njenom "Predgovoru" (Skerlić 1953: 28).
 
Najviše mesta posvetio je Milici Stojadinović Srpkinji u poglavlju "Književna obeležja prelaznog perioda od racionalizma ka romantizmu", uz konstataciju da je zanimljivija kao književna pojava, nego kao spisateljica. Ostale četiri književnice koje pripadaju periodu moderne Skerlić je razmotrio u poslednjem poglavlju "Današnja književnost". U poglavlju "Pesnici" Danicu Marković je svrstao među osam pesnika, skrenuo pažnju na njenu odvažnost i uočio da je najbolja pesnikinja u srpskoj književnosti. Njena zbirka poezije "Trenuci" otvorila je put slobodnom istupanju žene u književnosti.
 
Skerlić je najviše književnica uvrstio u poglavlje "Pripovedači". Od devet predstavljenih pisaca tri su žene. Raspoređene su hronološki, od najstarije do najmlađe: Jelena Dimitrijević, Isidora Sekulić i Milica Janković. O Jeleni Dimitrijević napisao je samo pola stranice. Na samom početku je konstatovao da je osnovna karakteristika najnovijeg perioda srpske književnosti što se u njemu u većem broju javljaju žene-pisci, poput Jelene Dimitrijević, čije je interesovanje usmereno na svet turskih žena i orjentalni kolorit Niša.
 
Neosporna činjenica je da je Skerlić tvorac književnog kanona, hijerarhije kojom se određeni pisci promovišu ili marginalizuju. U ime svojih ideala koje je postavljao kao cilj književnosti osudio je one pisce koji su bili predstavnici egzotičnosti i koji bi svojom delatnošću oslabili naciju. Ukoliko se Skerlićeva kritička reč posmatra kao vid programske kritike, onda se jasnije sagledava slabost kritičkog promišljanja sa tezom koja leži u tome što omeđava stvaraoca, slabi potrebu estetskih argumenata pisaca i dela, jer: "Svako valjano umjetničko djelo rješenje je i rješavanje nekog problema" — kako piše Milan Marjanović (Marjanović 1906: 83).
 
U Skerlićevom književnom portretu Jelene Dimitrijević oseća se prisustvo uzdržanosti. Mogući razlozi za to su u njenim pesmama o ljubavi i sevdahu, što je Skerlić okarakterisao kao "eksploziju ženske iskrenosti". To je teško tretirati kao pohvalu. Skerlić je osudio dela koja u sebi nose elemente preterane osećajnosti, a Jelena Dimitrijević je pevala o životu turskih žena i stvarala na nov način originalnu poeziju. Moderno, kao novo, kao umetnost koja po prirodi i redu stvari ruši tradiciju, Skerlić je proglasio za nenacionalno. Književna istorija koju je napisao pisana je u saglasju sa i u kontekstu drugih istorija.: nacionalne, regionalne i univerzalne.
 
Isidora Sekulić je izuzetak od ostalih žena-pisaca. Primljena je kao individualan pisac. Ušla je u književnost lativši se onoga što se dotle smatralo "muškim poslom", pisanja literarne kritike, eseja i kritičkih studija. Ispoljila je sledeće individualne crte: intelektualnost, psihološku introspekciju i nerv. Postavila se kao pisac ravnopravan piscima muškarcima. Dok se Jovan Skerlić u kritici prema literaturi Danice Marković i Milice Janković odnosio s pažnjom kritičara, usmerenom da pomogne "slabijem polu", prema Isidori Sekulić je zauzeo strogi kritički stav kao prema Disu i Panduroviću.
 
Isidora Sekulić se pojavila oponentno Skerlićevim pogledima na književnost. Ona je prva kod nas stala ravnopravno uz muški rod pisaca, ne dopuštajući da se čine dotada uobičajene razlike između slabijeg i jačeg pola kada je reč o oblasti duha. Skerlić joj je uputio težak prekor kakav nije uputio nijednom muškom piscu u to vreme. Prekoreo je njenu prvu knjigu usmeravajući kritiku na egoizam, na neosetljivost prema svome vremenu. Vreme je ratno i Skerlić prizorima ranjenika udara u živac čitalačke publike. Isidora Sekulić je u to vreme osvedočeni patriot. Prešla je iz Vojvodine u Srbiju, napustila rodni kraj da bi mu mogla pomoći iz slobodne Srbije. Skerlić je, međutim, optužuje da ona ne haje za žrtve koje su u balkanskim ratovima date za nacionalno oslobođenje: "Kome je 1913. godine u jednoj od najsudbonosnijih godina cele naše istorije, u trenutku kada se, otkako nas ima na svetu, najviše proliva srpske krvi, u ovom strahovitom vrtlogu događaja — kome sada može biti do neurasteničnih kriza, obrtanja i prevrtanja jednog malog ja, i artističkog raspoređivanja paučine fraza" (Skerlić 1913: 386).
 
Jovan Skerlić je u prozi Isidore Sekulić i Milice Janković uočio isti nedostatak: "I Milica Janković i Isidora Sekulić imaju zajedničku manu: preteran i isključiv subjektivizam, govore samo o sebi i kao da nisu u stanju da iziđu iz sebe, raspaljuju se u suvišna razvijanja i troše više reči no što je potrebno [...] " (Skerlić 1913: 384). U vreme neposredno posle Prvog svetskog rata, kada Isidora Sekulić objavljuje roman "Đakon Bogorodičine crkve", Milica Janković objavljuje knjižicu "Pisma ruskom kaluđeru". Isidora Sekulić je napisala mističnu ekstazu ljubavi sa vizijom spajanja religije i umetnosti. Milica Janković je pisala o ljubavi koja je tinjala, više o srodnosti duša između devojke koja je sanjala o magičnoj duševnoj sili slavenstva i ruskog kaluđera koji je njoj poverio svoj unutrašnji svet. Njihova međusobna pisma razgovori su srodnih duša.
 
Skerlić je više poštovanja imao za priče Milice Janković podržavajući njenu "neusiljenu i simpatičnu prostotu, slovensku nežnost i samilost [.] nešto sasvim srpsko i domaće" (Skerlić 1953: 466). Isidora Sekulić ga je iritirala svojim naporom za književnim efektima i literatorskim egocentrizmom, suvim intelektualizmom, nerazumljivošću, bizarnošću, nečim usiljenim i knjiškim. Zbog toga više pohvala daje Milici Janković, nego Isidori Sekulić.
 
Jovan Skerlić je žensko pismo tretirao kao dosta zanimljivu pojavu koja se ne može lako definisati. On se nije prihvatio kompleksnog i teorijskog opisa tog fenomena i u svojim ocenama ostaje u okvirima stereotipa. Primećuje se da sve književnice po njegovim kriterijumima imaju iste zajedničke mane kao što su: intimni karakter, iskrenost, subjektivizam, introspekcija, ispovest. "Žene isključivo govore o sebi i ne mogu da izađu iz sebe. Po svom zlom socijalnom položaju žene su odgurnute iz života ili odbačene na ivicu života, zatvorene u sebe, primorane da žive samo svojim sentimentalnim životom, 340 i tako zazidane u sebe ne mogu da vide druge predmete i interese. I zato kada pišu pričaju samo povesti svojih duša, daju svoje intimne ispovesti" (Skerlić 1913: 385).

Osim Danice Marković, Jelene Dimitrijević, Isidore Sekulić i Milice Janković u našoj književnosti pojavile su se spisateljice koje su širokim zamahom obuhvatile kulturni razvitak ne samo žene, već i čoveka. Svoje radove vezale su za bivše tekovine žene iz naroda, usvojile naturalistička strujanja u književnosti, pa se sa takvim radovima vinule i preko naših jezičkih granica. Za sobom su povukle i ohrabrile na originalan rad veliki broj žena, koje su svojim sitnijim i manje sistematskim radovima doprinele našoj književnosti. Plejada značajnih spisateljica koja je ostala nedovoljno poznata i vrednovana u srpskoj književnosti pisala je mirnije i imala je najintimniji kontakt sa ženom koja stvara usmenu narodnu književnost, ženom prirode, a opet u svom artizmu nadmašuje novu ženu koja se trudi da postavi problem žene na savremenu osnovu. Toj plejadi pripadaju: Smilja Đaković, Jovanka Hrvaćanin, Vera Delibašić, Milica Kostić-Selem, Jela Spiridonović-Savić, Draga Dimitrijević-Dejanović, Anica Savić - Rebac i druge.
 
Smilja Đaković vlasnik časopisa "Misao", koji je izlazio između dva rata, javljala se pod pseudonimom Jovanke Petrović. Njene pripovetke su imale humora, a ličnosti u njima bile su neobične. Ova spisateljica je uticala na mlade i starije pisce koji su se okupljali oko časopisa "Misli". Kao duh koji večno kombinuje, uvek spreman za velike poduhvate u našoj sredini ona je bila žena kakve su Francuzi, na primer, imali u osamnaestom i devetnaestom veku. Razgovori koji su vođeni u skromnoj redakciji "Misli", ili u njenoj kući, nadahnuli su često književnike, ohrabrili ih, dali im malo sredine kakva je potrebna stvaraocu. Tu se, pored mladih pisaca realističkog pravca i pored urednika Sime Pandurovića i Velimira Živojinovića-Masuke, često mogla sresti Isidora Sekulić, Danica Marković, Jela Spiridonović.
 
Jovanka Hrvaćanin je pesnik zrelog i umetnički visokog izraza. Njena poezija je topla, ženska i misaona. Stihovima se trudi da sa što manje reči izrazi misao i prenese osećanje. Njena prva zbirka "Pjesme neviđenom" je od onih knjiga koje ne podležu modi, koje će uvek imati čitaoce i osvajati svojom neposrednošću. Bavila se poezijom za decu i prevodima sa ruskog i slovenačkog, u koje unosi poštovanje i nesebičnost koji su potrebni da prevođeno delo ne izgubi ništa od svoje lepote prilikom prevoda. Kod ove pesnikinje je unutrašnji život moćniji od utisaka spolja. Po iskrenosti i elegičnosti donekle podseća na Danicu Marković. Peva po osećanju, i njena pesma je uvek izraz duševnog zbivanja. Kroz pesme se naslućuje idealistička, osetljiva, čežnjiva priroda, upućena na sebe. Ljubavni motiv uvek je diskretno opevan.

Vera Delibašić, Srpkinja iz Bosne, pojavivši se prvom zbirkom stihova "Nemiri mladosti" nije još nagoveštavala da će se razviti u proznog pisca. Posle oslobođenja napisala je roman "Na ničijoj zemlji", gde je zabeležila sve patnje i podvige naroda u Oslobodilačkoj borbi. Vrlina ovog romana je to što se oseća da je pisac preživeo ono o čemu piše. Jezik ove spisateljice odlikuje slikovitost. Ona veoma uspešno svemu daje prirodan tok i svaki događaj postavi u neki predeo u okvir prirode. Opisi prirode puni su pojedinosti koje ona neki put i nagomilava.
 
Zbirka stihova "Kapi sunca i suza" Milice Kostić-Selem odlikovala se snagom izraza, bolnom ispovešću. Kod ove spisateljice izražen je smisao za tragično i ljubav prema zemlji. Najviše peva o ljubavi i ljubavnim patnjama. Pomenuta pesnička zbirka pokazuje jak ljubavni temperament, počev od ljubavne ekstaze do krika i suza. Kroz mladalački strasnu i bujnu liriku probija jako lirsko nadahnuće, originalan izraz. Sa hrabrošću ona roni u mračnu dubinu ljubavi i kazuje, bez ublažavanja, veoma razumljivo jednu ogromnu patnju. Stihove piše žena koja na svojim ramenima nosi teški teret ljubavi, patnje i odricanja. Poezija Milice Kostić-Selem nije sentimentalna poezija, u smislu kako se to kod nas uzima. Ona je skoro realna, iščupana iz života. Iako je zagledana u spostvenu dušu, motivi njenih pesama imaju jednu intenzivnu toplinu, nešto slovensko i meko. Kod ove pesnikinje ne postoji teškoća u izrazu.
 
Jela Spiridonović-Savić je spisateljica kod koje se izrazito ženska, meka, topla osećajna lirska crta prepliće s očiglednom misaonom sklonošću ka većim temama, složenim formama i izrazu, u čemu joj je ipak nedostajala snaga da istraje. Autor je sledećih zbirki pesama: "Sa uskih staza", "Pergament", "Večite čežnje", "Jesenje melodije". Pisala je i pripovetke. Idejno, ideološki pripada struji koja je, u znaku jednog novog spiritualizma i idealizma, uperena protiv pozitivizma, racionalizma, što koči viši i slobodniji razvoj naše književnosti i duhovne kulutre uopšte. U središtu njenog interesovanja je ono što se može obeležiti terminima koji naglašavaju različit obim značenja pojma: religioznost, spiritualnost, duhovnost. Pesnikinja se formirala početkom dvadesetog veka, kada su materijalizam i pozitivizam, glavne duhovne tekovine devetnaestog veka, postali dominantni kultni okviri. Eseji Jele Spiridonović ocrtavaju ideje, filosofske i umetničke kontekste koji čine svet umetnosti, njenu umetničku ideologiju, srž njene poezije. Rad Jelene Spiridonović pripada modernističkoj književnosti. Ona smatra da umetnost ne odslikava život, da se umetnost od života razlikuje po formi, uobličenju jezičkog materijala. Isticanje važnosti duhovnog sveta, govori da je njena poetika suštinski simbolistička, ali insistiranje na religioznoj ekstazi, povezuje se sa poetikom ekspresionizma u smislu bunta protiv materijalističke kulutre novog veka. Sa ekspresionizmom je povezuje univerzalna duhovna paradigma, pozivanje na srednjovekovne mističare, gotiku, misticizam. Zanimljiva je paradoksalna dijalektika mišljenja Jele Spiridonović-Savić. Dva motiva su konstanta svih eseja: religioznost i poezija. Kao nestabilno središte, oni omogućavaju da se tekstovi šire u raznim pravcima i osvetljavaju nestabilno središte sa različitih strana. U metodološkom pogledu, tekstovi nastaju prepletanjem nizova, često protivrečnih misaonih tokova. Autorka insistira na religioznom kao izvaninstitucionalnom i na građenju individualističkog viđenja sveta. Ona tako izražava uverenje da je individua značajna za socijalnu dinamiku. S druge strane, ukazuje se na pripadnost naciji kao organskoj celini, što je u suprotnosti sa izdvajanjem jedinke koja se u intenciji odvaja i negira organsku povezanost sa celinom. Individua je tvorevina građanskog društva i dinamika mišljenja Jele Spiridonović-Savić, kao i proizvod građanskog društva. U tom kontekstu ona ističe da su žene početkom dvadesetog veka prvi put intelektualno i egzistencijalno izjednačene sa muškarcima. Jela Spiridonović nije prihvaćena kao pesnikinja iz dva razloga. Kao obrazovana žena pisala je poeziju koja se u svom vremenu nije mogla iščitati kao ženska. Pesničkim jezikom ušla je u muški pantenon, u prostor u kojem su relevantni bili samo pesnici, dok je prostor ženske poezije bio rezervisan za žene. Budući da je bila svesna biološke i socijalne različitosti žene, ona je jezik muškog pesništva transformisala sa stanovišta žene-pesnikinje. Oblikovala je poeziju koja je htela da bude ravnopravna sa muškim pesničkim glasovima, ističući s druge strane posebnost ženskog.
 
Draga Dimitrijević-Dejanović bila je pesnikinja, glumica, prevodilac, pedagog, javna radnica, osoba jake intelektualne snage, puna poleta, idealizma, širokih vidika, volje i sposobnosti za rad. Po svojim aktivnostima bila je ispred svoga vremena. Ova spisateljica je žena sa dubokim osećanjima, apostol feminističkog pokreta koji javno govori i piše o emancipaciji i ravnopravnosti. Taj feminizam izgrađen je do tančina u nacionalnom duhu, na idealisanju one žene iz srednjeg veka koja svoje pesme peva detetu, koje niše u bešici, ili nariče dok veze posmrtne pokrove. Ideali su joj carica Milica, majka Jugovića, Jefimija, Kosovka devojka. Dejanovićeva tretira opšte teme socijalne pravde, slobode i čovekovog prava na život.
 
Anica Savić-Rebac, obrazovana Vojvođanka, kćerka čuvenog pisca Milana Savića, samo se uzgredno bavila poezijom. Njene pesme, bogate vizuelne imaginacije, ali često neuravnotežene forme, primer su učene poezije koja kod nas nikada nije uživala veliku popularnost, te je i njena jedina zbirka "Večeri na moru" ostala skoro bez ikakvog neposrednog odjeka. Helenista velike filosofske i književne kulture, profesor klasične filologije na beogradskom univerzitetu, dala je najznačajnije rezultate u naučnoj esejistici, spajajući izvanrednu erudiciju s osećanjem za individualne umetničke vrednosti. Anica Savić-Rebac je pisala filosofsku poeziju koja je za nju predstavljala neku vrstu simboličkog jedinstva svega čime se bavila: postavki o implicitnoj poetici, poeziji kao najvišoj filosofiji i istoriji ideja i prožimanju kulutra; bila je prevodilac u izuzetnom smislu te reči, posrednik između kultura. Od svojih ranih početaka Anica Savić se podjednako bavila prevođenjem, pisanjem i kritikom. Nema nikakvog dvoumljenja da je kritika bila i ostala deo njenog spisateljskog poziva. Svoje teorijske ideje je obelodanila u onim radovima koji se ponajviše tiču problema antičke istorije književnosti, odnosno istorije ideja. Više puta je naglašavala da su poezija i filosofija u istoj ravni. Reč je o spoznajnoj moći poezije i filosofije.
 
Članci Anice Savić-Rebac, koje možemo smatrati književno-kritičkim, svedoče o širini lektire, neočekivanim asocijacijama, sposobnosti povezivanja koje je uvek logično obrazloženo. Ono što je ona radila u svojim tekstovima o modernim književnostima, bilo je vraćanje na pojedine teme, ali je i dodavala nešto novo ili je menjala svoje ranije gledište. Tako ispitivač ostaje u obavezi da njene tekstove iščitava sa istom mrežom povezivanja koju je i sama Anica Savić-Rebac imala. Kada su izneti ovi elementi, mora se postaviti pitanje kako se prema kritičarskom i teorijskom radu odnosila srpska književna kritika posle njene smrti. Da li je izazov koji je nesumnjivo dala svojim radom, imao odjeka. Umesto odgovora na to pitanje citiraćemo njeno mišljenje o odnosu potonje kritike prema filosofskom radu Laze Kostića: "[...] nije našao priznanja koliko zaslužuje, što se obično dešava piscima čiji radovi izlaze iz okvira stručnosti onih ljudi koji kod nas pišu kritike." Neosporno je da se nakon svega iznetog trebaju istaći kako osobine njenog kritičarskog rada, tako i estetska vrednost njenog esejističkog pisanja. Očigledno je da je Anica Savić-Rebac obradila teme koje su je zanimale (pojam ljubavi, odnos poezije i filosofije) prvo u poeziji, a zatim u naučnim radovima. U ona dela koja je smatrala posebno važnim za razumevanje ili prosto komuniciranje sa naučnicima zainteresovanim za slične teme, uložila je napor redak u našim kulturnim uslovima — prevođenje.
 
Kao što se iz ovog kratkog pregleda može videti, naša žena kroz umetničku poeziju otkriva pesničku individualnost. Savremena lirika je sadržajnija, raznovrsnija; ona se bogati, pored opštih, čisto lirskim motivima, moderno izraženim, i estetskim, religiozno-filosofskim nastojanjima i socijalnim stremljenjima.
 
Da zaključimo: od Skerlićevog vremena do danas kvantitativno se nije promenio stav književnog kanona prema svim književnicama doba moderne. Ni Jovan Deretić ni Predrag Palavestra nisu dodali nijedno novo ime. Osim dela Isidore Sekulić, knjige ostalih spisateljica nisu preštampavane, te je pristup tekstovima otežan. To znači da se imena pomenutih književnica samo formalno i pasivno nalaze u kanonu. Svrsishodnost ovog rada uslovljena je potrebom da se srpska književna javnost, u nedostatku veće komunikacije na literarnom planu, upozna sa plejadom književnica međuratnog perioda naše književnosti koje su bile u senci.


Snežana S. Baščarević (Leposavić)
UDC 929:821.163.41—055.2


Literatura:
 
Argan 1982: Argan, Đ. Studije o modernoj književnosti. — Beograd: Nolit. — 124 s.
Vatomo 199: Vatomo, Đ. Kraj moderne. — Novi Sad. ms. — 53 s.
Vitošević 1975: Vitošević, D. Kritika u Skerlićevo doba. — Beograd: Nolit. — 105 s.
Žmegač 1986: Žmegač, V. Težišta modernizma. — Zagreb: Globus. — 98 s.
Marino 1997: Marino, A. Moderno, modernizam, modernost. — Beograd: Narodna knjiga. — 37 s.
Marjanović 1906: Marjanović, M. Iza Šenoe. — Zagreb: Globus. — 83 s.
Rečnik 2001: Rečnik književnih termina. — Banja Luka: Romanov. — 332 s.
Skerlić 1953: Skerlić, J. Istorija nove srpske književnosti. — Beograd: Prosveta. — 28, 466 s.
Skerlić 1913: Skerlić, J. Dve ženske knjige. — Beograd: skg. — 384, 385, 386 s.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: