Postanak i srednjovekovna književnost
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Postanak i srednjovekovna književnost  (Pročitano 16626 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« poslato: Decembar 20, 2010, 02:38:02 am »

**

POSTANAK I SREDNJOVEKOVNA KNJIŽEVNOST


...Hristijanizacija, koja je isprva nailazila na otpor, završena je krajem IX i u X veka usled prodora službe i crkvenih spisa na slovenskom jeziku i pismu. Počeci srpske pismenosti, kao i među ostalim slovenskim narodima, vezani su za delatnost solunskih prosvetitelja Konstantina (u monaštvu Ćirilo) i Metodija, u drugoj polovini IX veka, i njihovih učesnika, naročito Klimenta Ohridskog. Rezultat te delatnosti su: glagoljica (pismo koje je sastavio Ćirilo), kasnije zamenjena ćirilicom (znatno lakše pismo, nazvano po Ćirilu, prilagodio ga krajem IX veka Kliment Ohridski), i staroslovenski jezik. Od ranih svedočanstava te pismenosti mogu se istaći: Temnićki natpis (X—XI veka), Marijinsko jevanđelje (XI veka), pismo bosanskog bana Kulina (1189. godine). Srpska redakcija staroslovenskog jezika konačno se uobličava u Miroslavljevom jevanđelju (kraj XII veka), najstarijoj i najlepšoj sačuvanoj srpskoj srednjovekovnoj knjizi, pisanoj ćirilicom i bogato ukrašenoj inicijalima i minijaturama. Među najznačajnije književne spomenike prednemanjićkog razdoblja ubraja se Letopis popa Dukljanina (Barski rodoslov), napisan u drugoj polovini XII veka, a sačuvan samo u latinskom prevodu istoga Dukljanina, katoličkog sveštenika iz Bara, pod naslovom Regnum Slavorum (Kraljevstvo Slovena). U njemu se prikazuje istorija južnoslovenskih zemalja— do sredine XII veka, puna priča i legendi, od kojih je najlepša ona o ljubavi i patnjama Vladimira i Kosare.



Temnićki natpis, kamena ploča sa crkvene građevine iz X—XI veka, nađena u selu Gornji Katun kod Varvarina. Narodni muzej u Beogradu

Miroslavljevo jevanđelje, likovi jevanđelista Mateja, Marka i Luke u arkadama. Narodni muzej u Beogradu

Dva su osnovna obeležja rane srpske književnosti: religiozna orijentacija i pretežnost prevodne književnosti. Stara srpska književnost počela je prevodima i obuhvatila skoro sva vrednija evropska srednjovekovna dela. U njoj preovlađuju: biblijski spisi, apokrifna literatura, hagiografije (žitija svetaca), duhovno pesništvo, crkveno besedništvo, bogoslovski spisi, ali i književna proza (romani i pripovetke), istoriografija, pravna dela i dr.
 
Najtešnje povezana sa razvojem države Nemanjića, književnost srednjovekovne Srbije najizrazitije se ispoljila u životopisima svetaca i vladara, poglavito iz dinastije Nemanjića. Među tim biografijama čak dve su posvećene Stefanu Nemanji, a napisali su ih njegovi sinovi Rastko (sv. Sava) i Stefan Prvovenčani. Sava Nemanjić je u svom glavnom delu, Životu gospodina Simeona (početak XII veka), opisao poslednje Nemanjine godine, kada se on odrekao prestola i zamonašio pod imenom Simeon. Vešto komponovana i neposredno pisana, skoro bez elemenata čudesnog, ova biografija ide u red najboljih književnih ostvarenja stare srpske književnosti. Osnivač samostalne srpske crkve i njen prvi arhiepiskop, tvorac biografije kao književne vrste u Srba, Sava je svojom kulturnom i prosvetiteljskom delatnošću umnogome odredio pravac razvitka potonje srpske kulture i književnosti sve do Dositeja Obradovića. Nasuprot Savinom realizmu, delo Stefana Prvovenčanog Život i podvizi svetog Simeona (oko 1216) pisano je svečanim stilom, u vizantijskom duhu, a otac Stefanov prikazan je pre kao svetac i čudotvorac negoli kao stvarna istorijska ličnost.

Naredne dve biografije posvećene su liku sv. Save. Jeromonah hilandarskog manastira Domentijan u Životu svetog Save (1254) bliži je po stilu Stefanu Prvovenčanom nego Savi, čijim se poslednjim učenikom smatrao, a svetlosnom simbolikom postiže osobitu ozarenost, zbog čega je nazvan pesnikom svetlosti. Na osnovu ove, napisana je druga Savina biografija, malo poznatog monaha iz Hilandara — Teodosija. Ali monumentalnosti, natprirodnosti i simboličnosti Domentijanova dela upravo su suprotni živopisnost, narativnost i dramatičnost Teodosijeva Života svetog Save (pre 1292), po kojem se, kao i po Životu Petra Koriškog, ovaj biograf svrstava u najpopularnije srpske srednjovekovne pisce, a njegovo delo u vrhunce pripovedačke veštine toga doba.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #1 poslato: Decembar 20, 2010, 02:48:47 am »

**



Sveti Sava, freska u manastiru Mileševi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #2 poslato: Decembar 20, 2010, 02:48:56 am »

**

Biografije vladara i arhiepiskopa preovlađuju i posle Teodosija. One su sabrane u zbornik poznat pod naslovom Život kraljeva i arhiepiskopa srpskih (sastavljen između 1337. i 1340). Među njima se ističu biografija Život kralja Milutina (1323—1326), koju je, kao i više drugih u zborniku, napisao arhiepiskop Danilo II, te Život Stefana Dečanskog (posle 1331) i Život arhiepiskopa Danila II (posle 1337) od Danilova učenika i verovatnog sastavljača zbornika. Dok je Danilo bio više sklon istoriji nego književnosti, njegov znatno darovitiji učenik u nekim epizodama približava se dometu Save i Teodosija. Na vrhuncu srednjovekovne srpske države dostigla je svoj vrhunac i srpska srednjovekovna književnost. Tada je napisan i najznačajniji pravni spis onoga doba — Zakonik cara Dušana (1349. i 1354).



Prizrenski prepis Dušanovog zakonika sa zastavicom na početku, XV ili XVI veka.
Narodna biblioteka Srbije u Beogradu


Posle smrti cara Stefana Dušana, njegova se država počela raspadati, što su iskoristili Turci i naneli poraz Srbima u presudnim bitkama na Marici i na Kosovu (1389). Iako se, zatim, srpska država najpre svela na vazalnu kneževinu a 1402. po tituli svog vladara prerasla u despotovinu, književni život nije prestao. Početkom XV veka udovica jednog srpskog velmože, monahinja Jefimija, izvezla je na mrtvačkom pokrovu svoju Pohvalu knezu Lazaru (1402), ispunjenu iskrenim bolom, a došljak iz Bugarske Grigorije Camblak napisao je jedno od najznačajnijih srednjovekovnih književnih dela, biografiju kralja Stefana Dečanskog (1403—1404). Despot Stefan Lazarević — prosvećeni vladar, pisac i prevodilac, tvorac osobite lirske pesme Slovo ljubve (1409) — obrazovao je u manastiru Manasiji poslednje srednjovekovno središte srpske nacionalne kulture, književnoprepisivački centar poznat kao resavska škola. Tom školom rukovodio je Konstantin Filozof, istaknuti poslenik na dvoru despota Stefana u Beogradu i glavna književna ličnost epohe toga najvažnijeg srpskog vladara posle bitke na Kosovu. Konstantin je napisao pravopisnu raspravu Skazanije o pismenah (1423—1426) i Žitije despota Stefana Lazarevića (oko 1433). Camblakovo delo bliže je legendi i hagiografiji; Konstantinova biografija ima obeležja prave istorije.



Jefimijina Pohvala knezu Lazaru, pokrov za ćivot,
vez pozlaćenom žicom na atlasu, 1402.
Muzej Srpske pravoslavne crkve u Beogradu

I posle pada Srbije (1459) nastavila se književna delatnost. Upravo na početku toga razdoblja stvarao je najznačajniji pisac druge polovine XV veka. Dimitrije Kantakuzin, autor Života Jovana Rilskog (1469) i Molitve Bogorodici (1470). Potonji književni rad pod turskom vlašću bio je veoma otežan i stoga znatno osiromašen. Ulogu političkog i kulturnog središta preuzela je Pećka patrijaršija, ali se ta uloga uglavnom svodila na zadovoljenje crkvenih potreba, prepisivanje i štampanje knjiga. Prva ćirilska štamparija osnovana je na Cetinju 1493, a zatim su kraće vreme radile i štamparije u Gračanici i Beogradu. Iako u ovom razdoblju književno stvaralaštvo opada, valja istaći delatnost patrijarha Pajsija, koji je bio ne samo knjigoljubac nego i najznačajniji književni poslenik doba obnove Pećke patrijaršije, te pisac Života cara Uroša (1628—1632), poslednje vladarske biografije, oslonjene na narodna predanja i pisane izvore. Od ostalih književnih pojava vredno je pažnje sastavljanje tzv. Srbljaka, zbirki službi srpskim svecima i kratkih svetačkih žitija, koje je započeto već u XVI veku i proteže se sve do XVIII veka. Sačuvano je više takvih rukopisa i štampano više izdanja.
 
Uporedo sa razvojem srednjovekovne književnosti razvijala se usmena narodna književnost. Kad su, pod pritiskom nepovoljnih okolnosti uslovljenih turskom vlašću, crkvena i umetnička književnost, biografistika i istoriografija počele da zaostaju, nastalu prazninu ispunilo je narodno stvaralaštvo. Još pre romantičarskog oduševljenja folklorom i sistematskog sakupljanja svih vidova narodnih umotvorina, nastali su i narodna pripovetka, i lirska i epska poezija (naročito ona dugog stiha — bugarštička), zametnula se deseteračka poezija, stvorene su paremije i ostale folklorne vrste. Upravo je narodna književnost održala kontinuitet srpske križevnosti do narednog razdoblja.




Manasija (Ravanica), ostaci trpezarije u kojoj je radila književno-prepisivačka resavska škola


Kulturna riznica SRBIJE
sastavio i uredio Jovan Janićijević
IDEA | Beograd, 2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #3 poslato: Avgust 17, 2012, 12:58:58 am »

*

SREDNJEVEKOVNA KNJIŽEVNOST


Do primanja hrišćanstva Srbi su imali jedinstvenu kulturu duge tradicije i snage koja je poticala iz jednakosti i sličnosti s brojnim slovenskim plemenima. Postojao je jedan jezik i jedan poetski sistema, kojim su usmeno izražavane sve potrebe plemenskog života. Tokom seoba i nastanjivanja na Balkanu, razvijala se istorijska svest koja je rađala usmenu epiku, proznu i poetsku.
 
Susret sa hrišćanskom kulturom upoznao je Srbe s potpuno različitim poetskim sistemom, koji se stotinama godina razvijao na hebrejsko-helenskim osnovama i iskazivao jezikom koji se smatrao svetim. Nastaće kulturni tip sa dva vida, starim tradicijskim i usmenim, i novim, hrišćansko-civilizacijskim i pismenim. Među njima nastaju različiti oblici kontakata, mešanja i prožimanja, dok se ne uspostavi kulturni sklop koji počiva na oba vida kulture i na njihovom produktivnom odnosu. Oni ne dolaze u koliziju jer imaju jasno razdvojene funkcije u društvu.

Pisana srpska književnost u srednjem veku predstavlja poseban književni sistem, i što se tiče tipologije, i poetike, i književnih žanrova, taj sistem je nastavak i dalje razvijanje staroslovenskog nasleđa, stvorenog za novohristijanizovane Slovene na ranovizantijskim uzorima, a na svetom slovenskom jeziku — staroslovenskom, koji je nadnacionalan, kao i literatura njime pisana, te se brzo i lako širi među Slovenima. Najpre su prevedeni obredni i biblijski tekstovi, a uskoro i druga dela neophodna za razvijen hrišćanski život, među kojima i velika dela hrišćanske poezije, retorike i dogmatike. Ali, i sva ostala znanja iz tadašnjih nauka, istorijska, zemljopisna, medicinska, ulaze u ovaj opšti slovenski fond, a isto tako i poučna i zabavna lektira mediteransko-azijskog sveta, kao što su čuvena Knjiga o Varlaamu i Joasafu, Stefanit i Ihnilat, Fiziolog, legende o Aleksiju Božjem čoveku, o svetom Đorđu, priča o čoveku koji je svoju dušu prodao đavolu, priča o premudrom Akiru, ciklus priča o Solomonu i druge pripovetke kao i veoma razvijena apokrifna produkcija. Sve, dakle, dela koja su se u isto vreme širila Evropom na njoj zajedničkom latinskom jeziku. Posredstvom ove literature Srbi su, zajedno s ostalim pravoslavnim Slovenima, ulazili u širok krug evropsko-mediteranske kulture, na ovoj lektiri se vaspitavali u hrišćanskoj religioznosti i sticali sva tada potrebna znanja iz raznih oblasti. Bila je to u punom smislu reči "literatura posrednica", kako je naziva D. S. Lihačev.
 
Ali ova literatura, koja je Slovene obrazovala i bila im lektira, neće u potpunosti uticati na njihovo originalno stvaranje. Kada budu obrađivali svoje, slovenske teme, oni će koristiti samo onaj uži vid te literature, one žanrove i onu poetiku kojima se slavi svetački kult, jer su prvi junaci slovenske književnosti bili tvorci slovenske pismenosti i književnog jezika, Ćirilo i Metodije i njihovi slovenski učenici, koje je mlada slovenska crkva smatrala svetiteljima. Te obredne vrste jesu: hagiografija, homiletika, himnografija, ili, prema slovenskim nazivima: žitije, pohvala, služba. U stvari, to su - proza, retorika, poezija. Činjenica da su prva dela slovenske produkcije obrađena u kanonskim oblicima obredne književnosti i da je jezik literature obredni, sveti jezik Slovena, odredila je karakter daljeg slovenskog književnog stvaranja. To je duhovna literatura, ozbiljna, misaona, etička, ona postavlja suštinska pitanja čovekove egzistencije. S druge strane, tretirajući istinite događaje ona je istorijski odgovorna. Staroslovenska književnost postala je slovenska klasika s bogatim svetom ideja, razrađenom poetikom i poetskim jezikom. Ona će biti model za slovenske nacionalne književnosti u srednjem veku, u prvom redu za srpsku književnost. Sve što se u srpskoj pisanoj književnosti originalno stvara, ostaje u tom sistemu: u okviru obrednih vrsta - vanobredni sadržaji, u sistemu stvorenom za verske potrebe izražava se svaka nova sadržina.

Ovim sistemom književnih žanrova nisu se mogla izraziti individualna ljudska osećanja i svetovne teme, te su žanrovi usmene poezije, epske i lirske, i usmene naracije, pripovetke i predanja, dopunjavali sistem pisanih žanrova. Zato u srednjem veku srpska pisana književnost nije izgradila ljubavnu poeziju, uprkos vezama sa zapadnoevropskom književnošću gde je ovaj žanr bio razvijen.

Poetsko viđenje prošlosti kroz epske likove narodnih junaka moralo je u usmenom sistemu biti veoma razvijeno, moralo je postojati jaka potreba za poetizacijom istorije, kad je takvo shvatanje preuzela i pisana književna produkcija. Sveti Sava započinje seriju srpskih biografija pričajući o svom ocu Stefanu Nemanji kao o ocu naroda i slikajući jedan patrijarhalan odnos između vladara i podanika. Originalno srpsko književno stvaranje baviće se potom najviše opisivanjem života i podviga slavnih ljudi, njima će biti darovani svetiteljski venci, i oni će postati uzor moralnog življenja, čega u toj meri i u tako sistematičnoj doslednost nema kod drugih naroda. Tako je stvorena srpska biografika kao bitna karakteristika i posebnost srpske srednjevekovne književnosti.
 
Formiranje srpske biografske književnosti dugotrajan je proces on počinje s potrebom dinastije za svetorodnim poreklom, koje treba da bude potreba legitimiteta za uključivanje u hrišćansku vaseljenu. Tada će se, kao i kod drugih evropskih naroda, pojaviti sveti predak i slaviće se njegov svetački kult. Prvi takav srpski svetac jeste zetski knez Vladimir, idealan hrišćanski vladar, koji nepravedno strada u dinastičkim borbama oko vlasti (1016). On pripada tipu kneza mučenika, koji se javlja u ranim hrišćanskim državama feudalne Evrope, pri sukobima starih plemenskih i novih hrišćanskih shvatanja. Kod Slovena takvi su češki knez Vaclav (ubijen 1922) i ruski kneževi Boris i Gljeb (ubijeni 1015). Nastala sredinom 11. veka, slovenska legenda o svetom Vladimiru sačuvana je samo u latinskom prevodu proširena pričom o ljubavi zarobljenog Vladimira i plemenite carske kćeri Kosare, nesumnjivo uzeta iz usmene poezije.
 
Tip kneza mučenika iskorišćen je da bi se izgradio lik kneza pobednika. U istoriji manastira Đurđevih stupova obrađen je lik ktitora, Stefana Nemanje, koga zla i nepravedna braća progone zbog njegove ktitorske delatnosti, ali ga patron manastira, sveti Đorđe, spasava i pomaže mu da se uzdigne na presto. Ova ratničko-hagiografska povest ušla je u Nemanjin proglas iz 1171. godine kao dokaz legalnosti i njegovog preuzimanja velikožupanskog prestola srpskih zemalja i pomorskih.

Drugačiji lik vladara naslikan je u Nemanjinom proglasu o abdikaciji iz 1186. godine, koji je potom ušao u osnivačku Hilandarsku povelju (1198), gde predstavlja Nemanjinu autobiografiju. Tu Nemanja najpre izlaže svoju državotvornu teoriju o vlasti koja je njegovim precima i njemu data od Boga da bi štitili srpski narod. Time se vlast obezbeđuje i Nemanjinim naslednicima, te će ova teorija ostati dominantna državna misao svih nemanjićkih vladara. U dvojnoj kompoziciji Nemanja svoj vladarski podvig izlaže nabrajanjem ratnih uspeha i staranjem o crkvi, a moralni podvig kroz iznijansiranu ispovest o svojoj duši i odluci da se zamonaši pod imenom Simeon. Tako je lik vladara postao nedeljiv spoj uspešnog ratnika i visoko duhovne ličnosti, te će od tada vladarski podvig u srpskoj literaturi biti prikazivan kao neraskidivo jedinstvo ratničkog i moralnog podviga.
 
Nemanjina autobiografija osnov je za umetničko uobličavanje njegovog lika kod dvojice njegovih sinova i biografa, Save i Stefana, koji su, svaki na svoj način, nastojali da uspostave svetački kult svoga oca kao idejnog stuba srpske narodne i državne zajednice. Kao vladar i Nemanjin naslednik, Stefan je žurio da oca proglasi svetim i dobije međunarodno priznanje i kraljevsku krunu, te je odmah preradio očevu autobiografiju u biografsko kazivanje, nazivajući ga svetim (Druga hilandarska povelja, 1200—1202), dok je Sava, poštujući kanonske propise kao monah, polako pripremao svetački kult očev, napisavši najpre službu njemu posvećenu i radeći na ostalim potrebnim spisima. Ali u glavnom Savinom delu Žitiju gospodina Simeona (1208) Simeon - Nemanja shvaćen je kao mudar vladar, plemenit otac, blažen starac, a njegova svetost je samo nagoveštena. Stoga je Sava bio slobodan u izboru žanra kojim će svoga junaka opisati, dok će Stefan svoj spis Život svetog Simeona (1216) ostvariti po svim propisima hagiografskog žanra, kanonskog oblika svetačke biografije.

Za vajanje Nemanjinog literarnog lika vladara i monaha Sava je koristio veći broj narativnih modela i literarnih tipova, pored slike koju je o sebi dao sam Nemanja. Ali za ubedljivost Nemanjinog lika i živ emotivan odnos prema njemu, koji doživljava i savremeni čitalac, ima se zahvaliti iskrenoj Savinoj ljubavi i divljenju prema izuzetnom ocu. Zapovest takvog oca sinovima da se ne sukobljavaju oko prestola i vlasti, već da žive u bratskoj ljubavi i slozi, deluje kao proročanski zavet, te stoga završna scena, u kojoj Sava nad očevim moštima miri braću Vukana i Stefana i tako prekida bratoubilački rat u Srbiji, deluje sasvim prirodno i smirujuće.
 
Sava je koristio razne oblike dotadašnje srpske pismenosti, kancelarijske dokumente, dvorske i ratničke priče i manastirske istorije, ali i narativne žanrove dotle nepoznate srpskoj književnosti - dnevnik, prenos moštiju, pouke sinovima. Uneo je u svoje delo razne oblike retoričke prirode, kao što su molitve, besede, pohvale, citati i paralele iz Svetog pisma, i time naraciju obogatio retorikom, spajajući tako žitije i pohvalu, što će ostati kao jedna od bitnih osobina srpske biografske književnosti. Sava je ovaj spis uobličio kao spoj istorije dva Nemanjina manastira, Studenice i Hilandara, a originalnom koncepcijom kompozicione strukture kao smene narativnih i dramskih odseka, postigao je dubinu istorijskog prikaza i neposrednost emotivnog doživljaja. Istovremeno hagiografski intonirano i istorijski verno, a ličnošću pisca obojeno, Savino delo je neposredno i neponovljivo autobiografsko kazivanje najuglednijeg srpskog intelektualca srednjeg veka i osnivača samostalne srpske crkve.
 
Stefan, prvovenčani srpski kralj, imao je zadatak da iznese ceo Nemanjin život i posthumna dela, prema zahtevima žanra koji piše. Za to je morao tražiti razne izvore. Za izveštaj o Nemanjinom usponu preuzeo je povest iz istorije Đurđevih stupova. Tome liku dodao je i nove. Vrhunac državničkog delovanja svoga oca video je u uspostavljanju "prave vere" u srpskoj zemlji, čime je pomerio istorijski značaj Nemanjine verske politike — Srbija je odavno bila hristijanizovana, a Nemanja samo progoni jeretike. Prikazan je u punom sjaju državnog sabora koji raspravlja o jereticima, potpuno po ugledu na vizantijskog cara koji predsedava vaseljenskim saborima i daje konačnu reč u verskim polemikama. Tako po Stefanu, nemanja postaje "ravnoapostolni" vladar, koji uvodi hrišćanstvo u svoju državu. Ovaj tip vladara oblikovan je prema Konstantinu Velikom, a među Slovenima pripadaju mu moravski knez Rastislav (9. vek), bugarski knez Boris (9. vek) i ruski knez Vladimir (10. vek).
 
Stefan je svetom Simeonu - Nemanji pripisao i ulogu sveca zaštitnika domovine, po ugledu na kult Dimitrija Solunskog. U autobiografskom kazivanju, javljajući se kao svedok i učesnik događaja, Stefan opširno opisuje svoja ratovanja, u kojima pobeđuje neprijatelje Nemanjinim čudesnim delovanjem. Pojavljujući se pred srpskom vojskom u ratnim pohodima, sveti Simeon štiti svoju državu, koju je i za života branio, ali i svoga izabranika, sina Stefana, podržavajući ga tako u borbama oko prestola. Za srpsku istorijsku stvarnost Stefan je stvorio novu tipologiju religiozne fantastike, unoseći u nju ratničke priče iz usmene, a možda i pisane dvorske literature. Veoma učen, Stefan je svoje skladno komponovano delo obogatio prefinjenom retoričnošću i zaključio ga svečanom pohvalom, koja na poetski način sažima značaj Nemanjine pojave i s realnoistorijskog nivoa izdiže je na višu duhovnu ravan.

Srpska biografija, konstituisana književnim delima svetog Save i Stefana Prvovenčanog, kao poetizacija savremene istorije i njen ideološki tumač, svoje najpotpunije ostvarenje dobija u Životu svetog Save od hilandarskog jeromonaha Domentijana (1243). Iako piše po nalogu dvora, Domentijan je bio dovoljno udaljen i od aktuelne vlasti i od događaja koje opisuje, te može da postupa umnogome kao objektivan istoričar koji traga za dokumentom i na njemu gradi svoje obimno delo. Jer skoro sve što se zna o svetom Savi počiva na Domentijanovom izveštaju: posvetivši se od rane mladosti duhovnom pozivu, mladi srpski knežević Rastko - monah Sava prošao je sve lestvice moralnog uzdizanja i crkvene karijere i postao značajna ličnost pravoslavnog Istoka u doba njegove pune ugroženosti od latinskog Zapada. Ali i više od toga, Domentijan je izraziti tumač istorije kao više, nebeske volje. Stoga je po njemu istorija važnija od pojedinca, čak kad je on, kao njegov Sava, dat od Boga. Sava je još pre rođenja predodređen za podvig služenja otadžbini. Uzdižući sebe, on uzdiže i svoje otačastvo na viši stepen duhovnosti: svrha njegovog postojanja jeste otačastvoljublje. Osnov Domentijanovog viđenja svetog Save jeste odnos čoveka i njegove otadžbine, verovatno jedinstven u evropskoj književnosti sredinom 13. veka.
 
Predestinacija junakova moćno je sredstvo za uvođenje brojnih i raznovrsnih poetskih i retoričkih oblika. U službi povesti o srpskoj istoriji Domentijan ujedinjuje sva tri osnovna žanra srpskog književnog sistema: poezija u obliku molitve služi kao motivacija postupka, proza, faktografska i fikcionalna, osnov je celokupne naracije, a retorična pohvala sublimira doživljaj i tumači pojave i ljude. Anticipacijom događaja kao vezanom trakom objedinjena je razuđena kompozicija, organizujući se na bazi simboličnih hrišćanskih brojeva. Sačinivši tako grandioznu istoriju Nemanjinog, Stefanovog i Savinog doba, Domentijan je Nemanjinu ideju o božanskom poreklu svoje loze proširio na ceo srpski narod, uzdižući ga na nivo izabranog Božjeg naroda, Novi Izrailj.
 
Kao pandan ovakvom osnivaču srpske crkve, Domentijan je, takođe po želji dvora, sastavio novu verziju Života svetog Simeona (1264), kompilirajući svoje prethodno delo i Stefana Prvovenčanog, i razvijajući retorične elemente pozajmicama iz Pohvale knezu Vladimiru od Ilariona Kijevskog (iz 1049) utvrdio svog junaka kao izabranog "ravnoapostolnog" srpskog vladara.
 
Teka kad je prestala da bude ideološki tumač nedavno proteklih događaja, srpska biografija je mogla da postane maštovita romaneskna priča koja angažuje čitaočevo saosećanje. Upravo to je Život svetog Save, koji je krajem 13. veka napisao hilandarski monah Teodosije. U poimanju svetog Save on je načinio radikalan zaokret. Sve što je kod Domentijana u oblikovanju Savinog lika bilo apstraktno, Teodosije je preveo na konkretno. On je primer srednjevekovnog realizma. Ali sveti Sava nije zbog toga manje svetac, on je samo pristupačniji, bliži čoveku, koji može da saoseća sa njime i da sledi njegov primer. Teodosije je od Domentijana preuzeo celokupnu kompozicionu građevinu i nije morao da rešava teške istoričarske probleme, ali je zato maestralno razvio umetnost kazivanja istih sadržaja drugim poetskim jezikom. Domentijanovu retoričnost i poetičnost podredio je čistoj naraciji i tako postigao žanrovsko jedinstvo i stilsku ujednačenost. Stvorio je široku pripovedačku reku i jarkim bojama slikao vreme, ljude i njihove odnose. To je jedna dinamična freskoslika Srbije 13. veka. Njegovo delo je prvi srpski roman.

Teodosijevi junaci uvek su u stanju povišene osećajnosti, koja se prenosi i na čitaoce. Duše svojih junaka Teodosije podvrgava prefinjenoj psihološkoj analizi. Stoga je po meri njegovog talenta možda više od svetog Save bio njegov drugi junak, isposnik i podvižnik sveti Petar iz planine Koriše više Prizrena. Teodosijev Život Petra Koriškog, jedina prava srpska hagiografija (1310), pruža bogat repertoar plastično naslikanog nadrealnog sveta pustinjakove mašte i mogućnost za duboko poniranje u potresan svet njegovog unutrašnjeg života. To je najbolja psihološka novela, koja prevazilazi srednjevekovne ideje i poetiku. Teodosije je rastvarao Domentijanov zgusnuti splet sva tri književna žanra. Pored ovih narativnih dela, Teodosije je svojim junacima posvetio brojna dela crkvene poezije i jednu retoričku pohvalu, poštujući kanonski model obrednih književnih vrsta.
 
Kraj 13. veka doneo je srpskoj publici jednu novu literaturu, koja otvara pogled na svet viteštva i kurtoazije, drugačiji od onog koji joj se dotle nudio. To su slavni romani o Trojanskom ratu i o Aleksandru Makedonskom, koji se na srpskom jezičkom prostoru usvajaju na stvaralački način uz korišćenje razvijene epske poetike, što predstavlja poredno svedočanstvo o njenim kvalitetima. Pojava ovih romana bila je veoma produktivna, jer je pružala model jednog literarnog sistema koji srpski pisci ubuduće ne mogu zaobići. Nasuprot tome, znatno kasnije bledo prevedeni romani o Tristanu i Izoldi, o Lanselotu i o Bovi od Antone nisu ostavili nikakvog traga u srpskom književnom životu.

U vreme punog uspona srpske države, ali i čestih nasilnih smena na srpskom prestolu, naslanjajući se na Domentijanovu poetiku, pisao je arhiepiskop Danilo Drugi. On je pokušao da u tradicionalnoj formi srpske biografije objasni složenu sudbinu ljudi kojima je poreklom određeno da ispunjavaju težak zadatak vladara, i tako je proširio temu o odgovornosti vladalačkog poziva, istaknutu još krajem 12. veka. U Danilovom delu je stoga u prvom planu čovek i njegov odnos prema dobru i zlu, a istorija je fon na kome se rešavaju pitanja ličnosti, morala, ideja. O svome vremenu Danilo svedoči kroz biografije triju ličnosti iz vladarske porodice, vezanih emotivnim i idejnim sponama. To mu je dalo mogućnost da izgradi tri snažne ličnosti i iznese više gledišta o istom vremenu.

Kraljica Jelena je idealna majka i vladarka, u starosti uzorna monahinja. Ona je literarni pandan Nemanji (1316). Njen stariji sin, kralj Dragutin, iako je prestupom prema ocu oskrnavio srpski presto, nije negativan junak; on se iskreno kaje i snagom svoje volje stiče poštovanje (1317). Autobiografiju mlađeg brata, kralja Milutina (1317), gde su njegovi brojni ratni uspesi pripisani nebeskoj zaštiti srpskih svetitelja, Save i Simeona, Danilo je (1321) preradio u opširnu biografiju, oslobađajući je pri tom hagiografskih primesa i suvišne retorike, čuda i patetike, i tako Milutinov život izneo kao koherentan ciklus pričanja o ratovima, a uspehe na bojnom polju mogao je slobodno pripisati Milutinovoj ratnoj veštini. Danilo je zadržao tradicionalnu koncepciju o dvostrukom podvigu idealnog srpskog vladara, državničkom i duhovnom, ali ne insistira na Milutinovom ličnom duhovnom podvigu, jer je ideal čoveka i vladara sada viđen u Aleksandru Makedonskom, s kojim on poredi svoga junaka. Srpski vladar nije više brižan otac Nemanja, nego moćan vladar jedne države na pragu carstva. Sakupljene u jednom zborniku, ove tri biografije čine širu verziju istorije Milutinovog doba, što predstavlja značajan korak u proširivanju istorijskih koncepcija u srpskoj književnosti.

U istom pravcu nastavio je da piše i Danilov anonimni Učenik. On je opisao život svoga učitelja (posle 1337), ali je u njemu obradio samo duhovni život i crkvenu karijeru Danilovu, a bogatu državničku delatnost prikazao proširenjem Danilove uloge u biografijama vladara koje je napisao Danilo, dok je u biografijama kralja Stefana Dečanskog (posle 1331) i njegovog sina Dušana kao kralja (posle 1335), kojima je on sam autor, Danilu od početka poverio vodeću ulogu. Objedinivši potom, sve ove tekstove, i dodavši im seriju životopisa srpskih crkvenih poglavara, od Danila i drugih pisaca, Učenik je sastavio veliki istorijski kodeks, nazvan Danilov Zbornik, kojim je postignut najviši stepen u razrađivanju narativne strukture u srpskoj srednjevekovnoj književnosti.
 
Istovremeno, Učenikovo delo predstavlja i krajnji domet srpske biografike kao originalne forme koja u hagiografskom obliku izlaže poetizovanu istoriju. Učenikov Stefan Dečanski negativan je lik, te je zadatak vladarske biografije u tom tekstu poveren drugim junacima. Ka duhovnom podvigu usmeren je tadašnji crkveni poglavar, arhiepiskop Danilo, a mladi kralj Dušan razvija se prema ratničkom podvigu. Hagiografski model morao je biti napušten, a glavna pažnja pisca posvećena je ratnim događajima. Oni u Učenikovim delima zauzimaju centralna mesta. Model za tu opširnu ratničku naraciju nađen je u Srpskoj Aleksandridi, srpskoj verziji slavnog romana, a s njom i lik idealnog srpskog vladara prerasta u lik ratnika i viteza, koji je, kako se prema nedovršenom životopisu Dušanovom naslućuje, upravo njemu i namenjen. Srpska proza se tako postepeno usmerava ka viteškom romanu. Ali, pad carstva zaustavio je ovaj proces sekularizacije srpske književnosti, a Dušanovi naslednici nisu imali vremena i ambicija da u književnosti objašnjavaju njegovu vladarsku veličinu. Tako se završava dugotrajni tok srpske biografske književnosti kao poetizovane hronike Nemanjinih potomaka.
 
Raspad hagiografske forme i kretanje ka viteškom romanu, kao beletristici, ostavlja nepokrivenom istorijsku komponentu srpske biografike. Već poslednja poglavlja Danilovog Zbornika i nisu ništa drugo do kratke istorijske beleške. U drugoj polovini 14. veka nastaće i prvi srpski istorijski žanrovi, letopisi i rodoslovi, koji su vremenom dobijali sve veći značaj. U isto vreme javljaju se novi oblici, traže se nove literarne forme, oslobođene istorijskog zadatka, kao što su učene poslanice, poetski zapisi, artistički izvedeni stihovi i druge.

U krilu crkve odvijala se obimna književna delatnost, u prvom redu obredna poezija, koja je čitavo vreme pratila uspostavljanje svetačkih kultova, a s njom i njen sastavni deo, kratko žitije. U drugoj polovini 14. veka ona dostiže svoj vrhunac. Ali uskoro se, s turskim napadima, javljaju nove teme i novi tonovi u srpskoj književnosti. U zapise i druge kraće žanrove useljava se tuga i jadikovka, individualna i kolektivna. Ta raspoloženja će dati osnovni ton i literaturi kosovskog podviga.

Podvig kneza Lazara i kosovskih junaka (1389) izazvaće čitav ciklus poetskih sastava. Lazarevi naslednici se trude da održe srpsku državnu organizaciju naslanjajući se na tradicije Nemanjića. Tako u dvorskoj sredini, kao i pre, nastaju spisi koji kroz lik jednog junaka objašnjavaju položaj i idejne osnove Lazarevića. Nova dinastija stvara svoga svetog pretka. A on je nov tip junaka, on je vladar s jednim podvigom, jednom bitkom. Ta je bitka izgubljena, ali knez Lazar je pao viteški, braneći pred najezdom varvara druge rase i s drugog kontinenata evropsku hrišćansku civilizaciju. On je moralni pobednik, može biti junak hrišćanskog speva. Njegova tema je identifikacija vere i otačastva, bezgranične privrženosti hrišćanskom idealu koja ide do svesne žrtve, tema prednosti duhovnog nad materijalnim, nebeskog carstva nad zemaljskim carstvom. Ali nije samo knez hrišćanski heroj. Podvižnici su i njegovi vitezovi koji ginu zajedno s njime. Oni su zatočnici vernosti vladaru, osećanja časti i dužnosti. Filozofija dužnosti preneta je s vladara i na sve učesnike bitke. Nemanjina teorija vlasti je proširena - svi pripadnici vojničkog, feudalnog reda dužni su da štite veru, narod i zemlju.
 
Sve su to razlozi da se ne opisuje ceo Lazarev život, nego samo taj jedan jedini podvig. Hrišćanski podvig kneza Lazara i kosovskih junaka dovoljan je za njihovo proslavljanje. Traži se nova forma i nov uzor. Podvig kosovski blizak je ranim hrišćanskim martirijima, pričama o prvim mučenicima, koje mučenička smrt uzdiže među izabrane, svete. Spisi o knezu Lazaru pišu se u obliku pohvale, epsko-lirskim postupkom i povišenim emotivnim nabojem. Umesto veličanstvenosti starih biografija ovde prevladava osećajnost, sapatnja umesto divljenja, nema likovanja, sve je tužno i uzdržano, tiha smirenost koja proističe iz dubokog uverenja da se postupilo kako se moralo. To je otmena poezija žrtve i moralne pobede.

Osnov ove kosovske poezije jeste sjajno Povesno slovo, koje je neposredno posle bitke (1392) napisao patrijarh Danilo treći u veoma negovanom stilu "pletenije sloves". Njegovo delo sadrži sve elemente kosovske teme potonjih spisa i kosovskog mita usmene poezije. Kosovska tema jeste prvi sačuvan i potpuno jasan primer simbiotičke povezanosti pisanog i usmenog poetskog sistema srpskog srednjeg veka: ista tema sa svim sastavnim delovima neguje se istodobno u obe poezije. Među Danilovim sledbenicima jesu i drugi ljudi s dvora. To je dvorska literatura. Tu su učena knjeginja Milica, udovica Lazareva, prva srpska pesnikinja tuge i bola, Jefimija, čuvena vezilja, despotica i monahinja, Lazarev sin i naslednik, mladi despot Stefan Lazarević, državnik, vojnik i pesnik renesansno intonirane ljubavne lirike, koju otkrivamo u njegovom pesničkom traktatu o ljubavi Slovo ljubve, i drugi. Deset spisa za dvadeset godina.

Izbeglice s balkanskih prostora ispred turske najezde donose u Srbiju i drugačije literarne tokove. Među njima je Grigorije Camblak, koji za vreme svog kratkog boravka u Dečanima piše Život Stefana Dečanskog (oko 1405) kao velikomučenika, potpuno u tradiciji bugarske Trnovske škole, u strogo hagiografskom maniru kakav u Srbiji nikad nije negovan. Dok se Camblak i delom kao i životom zalagao za slovensko i balkansko duhovno jedinstvo pred turskom opasnošću, njegov zemljak Konstantin Filozof traži hrabrog ratnika kadrog da se s mačem u ruci suprotstavi inovernom osvajaču. Taj ideal našao je u svome zaštitniku despotu Stefanu Lazareviću i posvetio mu je opširnu biografiju Život despota Stefana (1433). Posle mnogo godina u sasvim drugačijim prilikama Konstantin je ostvario onakav književni lik vladara kakav je začinjao Danilov Učenik. Idealan vladar je uspešan ratnik i plemenit vitez, prefinjen umetnik i neustrašiv borac za hrišćansku kulturu, čovek velike moralne snage, koju crpi iz privrženosti svome tlu i istoriji svoga naroda. Time, a ne nebeskom zaštitom, on je junak novoga vremena. A to novo vreme vidi se i u drugačijem, objektivnom viđenju ljudi i događaja. Sam despot inicirao je prevođenje vizantijskih hroničara, sastavljanje srpskog rodoslova, proširenje letopisa. Pored interesovanja za antičku istoriju, racionalni duh epohe otkriva se i u tekstološkim i lingvističkim poduhvatima despotovog dvora i okoline. Stefan Lazarević i Konstantin Filozof otkrivaju pogled na humanistička i renesansna kretanja u srpskom književnom životu, sasečena i zatanjena teškom tragedijom gubitka srpske državne samostalnosti i mnogovekovnim robovanjem gospodarima bez kulturnih tradicija.

Pa ipak, i u takvim prilikama oskudno književno stvaranje i dalje je okrenuto idealnim junacima onoga tipa koje je ostvarila srednjevekovna književna produkcija. Junaci su sada poslednji predstavnici srpske državnosti, sremski despoti Brankovići, kojima su tokom prve polovine 16. veka posvećeni kultni spisi, službe i kratka žitija, u Krušedolskoj književnoj školi, koja neguje ništa manje artistički stil od svojih velikih uzora ranije epohe. Umesto da se razvija preporodnim tokovima, kao što je i započinjala, srpska književnost ostaje na pozicijama na kojima ju je strana najezda zatekla. Pisana reč nalazi podsticaj u usmenoj, tradicijskoj reči, pa tako ni patrijarh Pajsije, želeći da napiše Život cara Uroša (1642), ne čini ništa drugo nego stari hagiografski okvir ispunjava novim usmenim predanjem. U doba velikih obnova evropske kulture, srpska kultura, izdvojena iz Evrope kordonom turskog oružja, pokušava da se obnovi iz sebe same; pisana književnost naslanja se na usmenu poeziju, koja živi intenzivno, crpeći svoja nadahnuća, etička načela i plemenitu osećajnost iz svedočanstva srednjevekovne epohe, sačuvanih u knjižnicama starih manastira.


Autor Radmila Marinković | Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #4 poslato: Novembar 05, 2012, 07:08:59 pm »

*

STARO SRPSKO PESNIŠTVO ili Svetlost Svetosti


Modernista Jovan Dučić zapisao je na početku 20. veka da će "liričar postati veliki pesnik samo onda ako odgovori na tri velike istine: Boga, Ljubavi i Smrti". Iako su srednjovekovni srpski pesnici, s početka 12. veka, mislili i pevali na postulatima nešto drugačijih triju velikih pravoslavno-hrišćanskih istina: Ljubavi, Vere i Nade, svakako su bili svesni i ovih, nešto drugačije formulisanih, uslovno nazvanih "Dučićevih istina" i duhovno komunicirali s njima. Srpski srednjovekovni liričari tako i toliko su postali velikim pesnicima da ih nijedan antologičar srpskog pesništva nije mogao zaobići. Oni su imali direktan, snažan posticaj u psalmima, odama, pohvalama, plačevima i molitvenim pesmama iz razvijenog, bogatog vizantijskog pesništva koje su nadgrađivali originalnim motivima, novim ritmovima i zvukovima staroslovenskog jezika, njegovom melodijom, logikom i metafizikom. Uporedo, kako su se razvijli srpski jezik, kultura, samostalne srpska država i crkva, razvijala se i zasebna srpska književnost i njena poetika.

Kako da ne budu svesni Velikih istina i da po njihovmim stvaralačkim principima ne poju dosledni nastavljači vizantijske poetike i mahom delatnici teološke, hrišćansko-pravoslavne misli? Današnjim istraživačima starog srpskog pesništva nije teško prepoznati te tri "najveće istine" u interakcijskoj sabornosti Svetlosti i Svetosti. Dok smo istraživali ovu poeziju, po prvi put, učinili su nam se oreoli srpskih Svetih stvarnim — svakako u metafizičkom značenju stvarnog kao bitija u duhovnom iskustvu naroda. To iskustvo lučonoši oreolsku svetlost u freskama po zidovima svetih srpskih manastira, ali i u starom srpskom pesništvu. Mnogi stari srpski pesnici, lirskim slikama, uzvišenom emocijom i metafizičkim zvucima i značenjima pesničkih reči, u  našim dušama su vaspostavili svetačke oreole oko glave Svetih: Simeona, Save i Lazara. U zapisima na njihovim pokrovima, u pohvalama i odama ispevanim njima u čast satkani su pesnički oreoli iz kojih i danas iskre luče-istine koje reflektuju njihova dela, njihovo stvarno činjenje — veliko žrtvovanje — i duhovno iskustvo kojim su, ne jednom, svetački delali, već njime i živeli. Njihovim potomcima ta Svetlost Svetosti, spletena kolektivnim iskustvom i pamćenjem u svetačke oreole, vekovima je obasjavala puteve pregnuća i duhovnih ustanaka kojima su izlazili iz mraka Smrti, zovom a’perion-a Ljubavi, u sabornosti Logosa (Boga) koji je krajnja svrha — eshaton ("alfa i omega", "izvor i ušće").

Metafizička poezija starih srpskih pesnika najbolji je čuvar i dokaz plodotvornosti ucelovljenog duhovnog iskustva naroda. Ona je leluj i trepet reči i najdublji trag magme, zvane "Svetlost Svetosti", koja je vekovima prosvetljavala srpsko duhovno iskustvo i gradila srpsko duhovno jedinstvo. Sveti reperi te gradnje bili su upravo: Bog, Ljubav i Smrt. Ove istine su "najveće" jer su duhovne, večne i svete; "najfatalnije" zato što se ne mogu objektivizovati pa samim tim i posedovati. I sam pokušaj opasan je za onoga ko samo zaželi da ih poseduje.

Prvi srpski pesnici pevaju duhovnim rečima o svetim delima svojih Svetih — pevaju o Svetlosti Svetosti. Oba su ovo metafizička pojma koja je Domentijan, u poetskom tekstu Slovo o umu, ovako definisao: "Ne onu svetlost što na istoku ishodi i na zapadu zahodi, što s vremenom okončava i što se nailaskom noći odaljuje, koju zajedno s životinjama vidimo no molimo svetlost ... kojoj ni početak ne počinje ni kraj ne iščezava". Od te svetlosti je izatkana Svetlost što zrači i znači u višeslojnom oreolu Svetih.

Sava Nemanjić, u Slovu o mukama, peva o sabornosti i proosećanju sa "stokom nerazumnom", u pokajanju uobličavajući se svojom savešću i svešću da je "ubog dobrim delima", a "bogat strastima"; "na smeh besovima", "posramljen zlim svojim delima". To je pročišćenje duha živeći smrtno pre smrti da bi živeo večno posle smrti. Tako se Svetlost Svetog transformiše od fizičkog očaja, besova i zlih dela do sabiranja Svetlosti u višeslojnom i višeznačnom oreolu Svetog. To je onaj život Svetog koji traje iza Smrti do besmrtnosti. Pesnik Nemanja je i eksplicitno pokazuje opevajući smrt Svetog Simeona, koji se "uobličava svojom savešću" i u smrtnoj uri, spremajući se "na sveti način": s rogozinom ispod grešnog tela i s kamenom ispod prosvetljene glave. To su ljudi sa umom izvan zemnog sveta — u svetu večnom.

Prvi srpski kralj, Stefan Nemanja Prvovenčani, u Molitvi svetom Simeonu to "obličavanje svojom savešću" u pesničkom tonu iskazuje, sa čežnjom za Svetlošću i Svetošću. Svestan je da su mu one nedostižne jer se kralj "valja u blatu slasnom". Pesnik — kralj samo poima da živi "u varljivom životu ovom", ali ima viziju i moli milost od Svetog (svog oca) da mu pomogne da ide stopama njegovim: stazom Svetlosti do Svetosti. U pesmi Pevanje pohvali tvojoj viziju i samosvest Svetlosti Svetog pesnik Prvovenčani konkretizuje apodiktično splećući oreol-metaforu oko glave svetog oca Simeona. On je za pesnika metafora početka i kraja; pastir dobrim i razumnim ovcama Hristovim, naoružan silom krsnom, oružjem nepobedivim; onaj koji brani od vukova stado svoje koje napadaju u svako vreme; učitelj Novog Zaveta, ali ne onaj koji mojsijevski proriče, već koji za Pavlom ide učeći.

Svu Svetlost duše svetiteljske, isijanu kroz životna delanja, spleo je u oreol Svetosti sveca — Simeona Mirotočivog — prvi srpski kralj-pesnik — Stefan Prvovenčani. Ako je ovako pevao i mislio prvi srpski kralj, onda je njegovo delanje u srpkom kraljevstvu moralo biti na radovanje i ubogih i svetih. On je ispevao uspelu duhovnu pesmu i apoteozu Svetlosti Svetosti i radovanju duhovnim vrlinama.

Monah Domentijan je ostavio veoma plastično pesničko svedočenje šta biva kada se "oskrnavi zemlja naša bezakonjima našim", kada kraj i Svetlosti, i Svetosti isčezne iz "otačastva Svetog". Onda i sada biva da nagrnu inoplemenici. Prvi, "ono što je sabro Prepodobni sa svih strana razgrabiše", narod poubijaše. Neprijatelji naši i oni koji su oko nas porugaše nam se. Drugi inoplemenik bi glad, gori od prvih: "sasvim ne žaleći rod naš, bez strele streljahu, i bez koplja bodući, i bez mača sekući, i bez palice ubijajući, i ... bez nogu goneći ... Tako i za grehe naše sva zemlja naša puna beše mrtvaca" — i putevi i raspeća — i mrtvacima popunismo i "žitne rupe". Kad naši kralji zakon pogaziše "oskrnavi se zemlja naša bezakonjima našim", a samo dva jahača Apokalipse (Rat i Glad) projahaše Otačastvom našim. Pesniku Teodosiju i celom Srpstvu zakucala je senka "noćne vizije" na vrata Otačastva koja će se uskoro odomaćiti i pretvoriti u "dnevno viđenje".

Metafizički stihovi-rečenice arhiepiskopa Danila: Molitva pred anđelima ljutim i Molitva u malovremenoj krasoti i doslovno su konkretizovali eshatološku misao u srpskoj poeziji. Ove pesme-molitve pevaju o duši ogrehovljenoj koja izlazi iz tela, napušta "malovremenu lepotu" i leti ka Večnom, kao Svetlost Svetosti, ili ka Adu, kao Mrak Crnoboga.

Teodosije Slovom utehe Sv. Savi, upućenog Stefanu Prvovenčanom, hrišćanski prooseća bratovljevu tugu, sabira se sa njim u Ljubavi i Iskušenju i sav njegov greh prima na svoju dušu. Uz proosećanje i sabornost ova pesma osvetljava i pravoslavnu duhovnu dimenziju žrtvovanja.

Srpski pesnici Siluan i Jakov Serski odsjaj su duboko zapretane renesansne vatre koju su kopitama ugasili inoplemenici pet vekova projahujući kroz Srbiju. Oko 1354. Siluan peva pohvalu Svetom Savi, u stihovima i strofama sa novim ritmom i zvukom i u novoj metrici. To su soneti od 14 stihova, podeljeni u dve jednake strofe. Refren: "Slova slavi Sava splete Siluan" ponavlja se na kraju strofa, s tim da je u ponovljenom stihu, umesto dativa imenice slava, upotrebljen genitiv. U refrenu je kazano i ime onoga kome je pohvala upućena, i onoga ko je upućuje. Versifikacija odaje učenog pesnika, sa izgrađenom lirskom poetikom. Stihovi se rimuju i na kraju, i u sredini:

"Uma visota sana visotu svrže,
tem ubo uma više dobrotu stiže."

Nije li to dobar trag renesansnog pesničkog daha, zagubljenog u Srbiji posle Kosovske bitke? Taj novi evropski humanistički zamah ubijen je u našem otačastvu krvoprolićima koja su nastupila sa "ismailćanima" i ropstvom.

Igru rečima i dvostruku rimu imamo i u drugim Siluanovim pesmama, kao, na primer, u pesmi Savinoj reči posledovav.

Nešto kasnije (1359) Jakov Serski napisao je apostrofu O Sinaju. Ova pesma je i ritmički i strukturalno vrlo zanimljiva: svi stihovi, sem poslednjeg, počinju jednosložnom rečju. On pravi i ritmički uspele anafore. Takođe, reči sa kraja prethodnog stiha ponavlja na početku narednog. To ritmički deluje novo i uspešno. U punom je sazvučju sa duhovnom apoteozom ove apostrofe Sinaju i njegovom duhovnom prostoru i isposničke tišine i sabiranja u Bogu.

U srpskom pesništvu oreoli Svetosti pleteni su oko glava podvižnika: u sjaju narodnog, verskog, prosvetnog, privrednog, diplomatskog i državnog rasta ukrasili su glave velikih srpskih župana i kraljeva države srpske i arhijereja Srpske pravoslavne crkve (Sveti Simeon i Sveti Sava); u sumraku posrnuća, izdaje, bezverja, razvaljene države i ropstva inovercima, pridošlicama — lirski pesnici svijaju oreole Svetosti oko glava junaka koji su bili spremni na najveću žrtvu ("za Krst Časni i Slobodu Zlatnu") i zaslužili najveću čast (Sveti knez Lazar).

O knezu Lazaru, koji je lično i svesno poveo najbolje ljude svog naroda i države u odbranu Otačastva i Vere i sigurnu pogibiju, podneo najveću žrtvu, i, inače, u žrtveničkom narodu i državi. Bajazid, sin sultana Murata (koga je Lazarev vitez  rasporio u sred turskog logora na bojnom polju Kosovu), odsekao je zarobljenom Lazaru glavu. Ovaj srpski knez je preko mučeništva stigao do oreola, u čijoj Svetlosti su sve iskre i bljesci potocima i vekovima prosipane srpske krvi da bi se vratila Sloboda, uzvisio Život, učvrstila Vera, osnažila Država i obnovila Stara Slava i Moć. Otuda se ovaj knez, vojnik, otačastvenik, mučenik i najveći gubitnik u narodu srpskom vekovima opeva kao vojničko-viteški, etički, hrišćanski pravoslavni podvižnik — Srpski Sveti Knez Lazar. Njemu u čas ispevano je najviše pohvala, počasnica i oda u starom srpskom pesništvu.

Pseudonimni pesnik "Ravaničanin III" zapisuje u Manastiru Ravanici Pohvale njegove venac. Naizmeničnom upitnom i uzvičnom intonacijom kontrastira snagu malovremenog tela: u Životu i u Smrti. I poentira mistično: "Oslabi istočnik / Sasuši se reka / ... u krv pretvori se voda" — brzotečno i prolazno u večno!

Ovome Svetom posvećena je i najuspelija pohvala u srpskom pesništvu: Pohvala knezu Lazaru monahinje Jefimije. To je mudra, dobro motivisana, sadržajna i analitična, a, u isto vreme, sažta, bogata asocijacijama i umešno građena pesma.

U uvodu ove pohvale navezeno je vaspitanje ovog časnog kneza, u hrišćanskim i ljudskim vrlinama. U drugom delu data je simbolična slika njega i njime predvođenih Kosovskih junaka, njihovo izlaženje "na Zmaja" za odbranu "Krsta Časnog i Slobode Zlatne". "I Zmaja ubio,/ I mučenja venac privio od Boga. / I sjedinio se s vojnicima nebeskog cara". Zatim monahinja poziva Lazarevu večnu Svetlost da obasja potomke, "ovladane Izmailćanima", kojima je njegova pomoć potrebnija nego ikada. Kao dobar analitičar, hroničar i slikar vremena i prilika, Jefimija plastično nagoveštava stanje i zbivanje, a, kao pravoslavna monahinja, molitveno traži pomoć od Svetih i Gospoda, i nalazi nadu u ljubavi i sabornosti. Poetski je najuspeliji kraj pesme, gde monahinja-pesnikinja, u skrušenosti i predanosti molitvi i veri, odbija pomisao na svaku taštinu pa i ovu pohvalu naznačuje kao znamenje "malog joj razuma". Ne zaboravlja da i dodatno motiviše pisanje ove pohvale zlatnim koncima na pokrovu moštiju Svetog njegovom velikodušnošću i blagodarnošću neizmernom u "propadljivom i malovečnom, / Koliko više u neprolaznom i večnom". A to ona svedoči svojim udovičkim, ožalošćenim, knjeginskim i monaškim životom, izbeglim pred "izmailćanskim" pogromom posle maričke katastrofe. Našla je utočište u dvoru ovoga srpskog kneza. Zato sada dvostruko moli: za njegova čeda i za njegov narod.

Patrijarh Danilo peva Slovo kosovskih boraca, sa paradoksalnom maksimom na prvi pogled: "Umrimo da svagda živi budemo". Ovaj duhovnik i pesnik lirski je uobličio kosovsku etiku i svih onih koji se svesno žrtvuju, zagledani u onostranu i ovostranu Svetlost Svetosti, "koja ne izlazi i ne zalazi" i nema ni početka ni kraja. "Ako i mač glavu / i koplje rebro / I smrt život / Mi s neprijateljima boriti se imamo" prenosi Svetost reči Kosovskih junaka patrijarh-pesnik Danilo. Druga njegova pesma, Ispovest mrtvog kneza Lazara, sva je u tezama i antitezama: Smrt sa pohvalama, a Život sa porugama; donji bojevi, a gornje počasti; mačevi i venci; Smrt i Besmrtnost; podvig i utešenje...

I monahinja Jevgenija, bivša kneginja Milica, piše pohvalu knezu Lazaru, pod naslovom Udovoljstvu mojemu ženik. Dok piše ovu pesmu kneginja Milica monahuje u Manastiru Ljubostinja i bdije nad Srbijom i svojom decom koja pokušavaju izvesti srpski razbijeni brod ispod krvavih voda "izmailćanskih" pre nego se nad njom sve ne stope. Ona piše smireno, toplo i verno. Sveti Knez je, u njenoj pohvali, "krin koji nam je od trna zasijao". I nema hvale koje nije dostojan: "Lazar koji sijanjem sve zvezde nadsijava". Pesnikinja apostrofira, vapije i preklinje 'udovstvu njenome ženika' da dođe i sabere rastočena im čeda, koju Ismailćani razvlače po ratištima maloazijskim i haremima sultanskim, i da ne prestane da se bori sa njima i za njih.

I nepoznati pesnik iz Ravanice zapisuje Pohvalu knezu Lazaru krajem 14. veka, s molitvom, nadom i apoteozom Svetlosti Svetog Kneza koji obasjava suprotno od zemaljske svetlosti: od Zapada na Istok. I vetrovi duvaju od Zapada prema Istoku pronoseći Lazarevih čuda silu. I Svetlost i Reč novog mučenika izlazi od Zapada prema Istoku. I njegovi potomci su obasjani i Svetlošću i Rečju njegovom: "blaženi su više od svake vidljive i nevidljive tvari"; prošli su "kroz oganj i vodu" i "izveo ih je u pokoj". Slušamo li to mi molitveni pomen Svetom Knezu, ili pohvalu blaženom glasu Božjem koji nepoznati monah osluškuje u pobožnoj tišini njegove ćelije? Metafizička je to muzika, metafizička reč — metafizička tišina iz koje su dolazili svi proroci.

U molitvenoj pesmi Uskori i izbavi nas monaha Jefrema iz 1409. pesnik eshatološki priziva kneza Lazara, odnosno njegovu eshatološku veličinu i moć — Svetlost Svetosti — koja nadmašuje čak i veličinu njegovog žrtvovanja kada je predvodio kosovske podvižnike. Ova pesma sublimira nešto vizionarsko, večno aktuelno u srpskom rodu.

U Pesmama otpevatelnim Andonija Rafaela Epaktita (u prvoj polovini 15. veka) daje scensko-horske i dijaloške okvire pesmama. Sinovi Stefan i Vuk, s majkom Milicom, mole pre "blagopodobnog nacrtanja" (fresko ili ikono pisanja) lika Lazarevog i žalosno poju stihove "otpevatelne". To su, u stvari, arhetipski plačevi i tužbalice koji se prenose i u moderno srpsko pesništvo (Kulenovićeva Stojanka majka Knežopoljka). U njima se gradacijski nabrajaju vrline, radinosti i poslovi koji su ostali bez delatnika predvoditelja. Tako su, u ovoj Epaktitovoj pesmi, gradacijskim ritmom ispevane metaforične apostrofe Kneza i njegovih vrlina, od "slatkog našeg naroda imena", preko "tugovanja novoiznikle grane", do "maloobrazne dijademe plačevne školjke biserom obložene".

Ritmički su to vrlo uspele pesme, sa metafizičkim plačevima i treperenjima, ali i sa verovanjm u "dar suza". Rečima plačevnim Andrija Rafail Epaktit plete metafizički venac od suza Svetom Knezu Lazaru: "tugovanje žalosno da omije". Monahovo onovremeno i aktuelno svesrpsko i svevremeno tugovanje reverzibilnom metafizikom sabrano je i arhetipski najavljeno još u ovoj pesmi iz 15. veka.

Stefan Lazarević ostavio je dve izvanredne lirske pesme: Slovo Ljubve i Zapis na mramornom stubu na Kosovu. Prva je ispevana po svim zahtevima poetike vizantijskog hrišćanskog i ljubavnog pojanja. Arhetipski je to obrazac Davidovih psalmi i Solomonove Pesme nad pesmama. Ovaj srpski srednjovekovni pesnik i despot više puta priziva i navodi starozavetnog jevrejskog pesnika i cara. U Slovu Ljubve sve je metafizično i duhovno. Ljubav sve prevashodi, čak i sva Božja čudna dela pri stvaranju sveta. Pesnik to dva puta naglašava: "Ipak sva ova i druga / čudna dela Božija /, koja i oštrovidni um / razmotriti nije u stanju, / Ljubav prevashodi"; "Oštro nekako i brzotočno delo Ljubavi / koje svaku vrlinu prevazići može". I zagonetnu posvetu pesme: "ime rekav", prevazilazi čista i čedna Ljubav koja "sve prevashodi", bez laži i zazornosti, bez povrede "junoštva" i "devstva" da "Božanstvo ne negoduje" da je nebitno da li su oni koji su bili razdvojeni braća, brat i sestra, ili zaljubljeni verenici. Jer, Slovo Ljubve peva o metafizičkoj ljubavi ("ljubavi iz memorije") za koju nije važno kojim putevima ide do sabornosti u Logosu. I onda je, zaista nebitno, da li je pesma posvećena nesrećnoj sestri Oliveri koja je surovo žrtvovana odvođenjem u Bajazidov harem kao zalog za mir i spasenje nesrećne otadžbine, ili bratu Vuku, koga su besovi slave i moći okrenuli protiv brata,  kao Kaina protiv Avelja, ili verenici, knjeginji grčkoj, koju su zlosrećni ratovi i tursko ropstvo zanavek odvojili od svog verenika, srpskog despota Stefana. Ljubav sve prevashodi i vereni, pesnik i despot spleće je u stihove posredstvom kojih se sabira, sa svima voljenim, nasilno odvojenim, u celosnoj i udelovljenoj Ljubavi istovremeno. Pesnik sa tim osećanjem i vizijom i poentira svoje pesničke reči i misli o Ljubavi: "Još da se sakupimo. / još da se ugledamo, / još ljubavno da se sjedinimo / u tom samom Hristu Bogu našem". U pesmi i na delu je pesnikovo metafizičko proosećanje voljenih i vizija sabornosti  sa njihovim dušama u tvoračkom principu prvom — u Ljubavi  koja sve prevashodi, i koja je i u Lazarevićevoj pesmi Slovo Ljubve, i u hrišćanskoj filosofiji identifikovana sa Bogom, a Bog sa Božjim sinom Isusom Hristom.

I druga pesma Stefana Lazarevića Zapis o Kosovu ("Ove reči pisane biše na stubu mramornom na Kosovu"[1]) metafizična je po svojoj zamisli. Prvo, sam mramorni stub, na kome je zapis-pesma uklesana, personificiran i simbolizovan je obličjem krsta. Drugo, vizionarsko apostrofiranje budućih "pridošlica" ili "koji su tu" i opomena "da su na srpsku zemlju stupili". Treće, autoritativan zahtev da zastanu pred njim "uspravnim", na Kosovu polju i odaju pomen "kostima mrtvih". Pesnik ne kaže "kostima mrtvim", već "kostima mrtvih" i tako distancira nepropadljivo i večno od "brzotečnog" i vremnog. Kost simbolizuje trajanje, neuništivost i tragove u potomstvu. Kosti brane od krivotvorstva zemlje, kulture i nacije. To znaju svi osvajači, i stari i novi, i zato zatiru "kosti mrtvih" koji još žive u mitu, u istoriji, u potomcima, naročito u poeziji. To zločinjenje protiv večnog im je uzaludno, samo ih još više identifikuje sa zlom koje čine. I Kost, i Reč, i Mramor metafizički su pojmovi u ovoj pesmi-zapisu i kao takve treba ih tumačiti. Rekli smo, Kost simbolizuje neuništivost, Reč transformisanu večnost: mrtve i njihova dela u živim i njihovim delima; Mramor stalnost, postojanje i dokument o minulim ljudima, događajima i vremenima. Mermerni stub na Kosovu Stefana Lazarevića je kamen sa Dušom, sa Rečju, sa Istinom. Mermerni stub na Kosovu, sa pesnikovim zapisom-pesmom, postaje knjiga, složeni komunikativni znak koji ostvaruje međugeneracijsko pa i međucivilizacijsko opštenje. A ona je: istina o rodu srpskom, o razlozima i načinima žrtvovanja podvižnika kneza Lazara i Kosovskih junaka. Ta komunikacija se došaptava kroz vekove i kaže da su oni "muževi dobri, muževi hrabri, muževi u istinu u reči i delu", i da su bili spremni na takvu nadljudsku žrtvu i da su zato zaslužili čast u srpskom narodu da im splete oreole Svetosti. Po preciznom beleženju događanja, ljudi i vremena, po uzvišenom tonu, po pesničkom ritmu i značenju Zapis na mermernom stubu na Kosovu predstavlja poetski, metafizički i mistički duhovni dnevnik i onostrano treperenje kolektivnog pamćenja i vizionarska, obistinjena, futuristička opomena.

Stihovi Konstantina Filozofa zanimljivi su po svojoj intelektualnoj retoričnosti, koja nije i bez oslanjanja na teološku lektiru, po igri rečima, po akrostihu: "Strano stranstvovav plačem", kao antipodnim ruhom plača nad smrću Stefana Lazarevića. Filozof tačno beleži mesto (Glavica i Beli Grad), godinu smrti (1439), ali i metafizički upliće različite zvučne i svetlosne slojeve u oreol Svetosti u pesničkom žitiju viteza, knjigoljupca i pesnika Stefana Lazarevića.

Staro srpsko pesnštvo možda dostiže svoj estetski vrhunac u pesmama Jelene Balšić i Dimitrija Kantakuzina.

Jelena Balšić, na samom kraju 14. i u prvoj polovini 15. veka, peva o Ljubavi kao o "netelesnom prebivanju". Iako u naslovu i prvom stihu pesme Opisanije bogoljubno pesnikinja ne ostavlja dilemu da se radi o ljubavi prema Svetima, mi ovu pesmu i njene puteve ljubavi danas doživljavamo baš kao što su ih doživljavali i objašnjavali Franjo Asiški, Nikolaj Berđajev, Jovan Dučić i Rastko Petrović. Za Jelenu Balšić, baš kao i za pomenute autoritete poimanja Ljubavi, čini nam se nije važno kojim putevima se ostvaruje, odnosno uznosi, kada se preobražava i ogleda u proosećanju i sabornosti sa drugima u Duhu Svetom.

Najbolji duhovni stihovi Dimitrija Kantakuzina su o Smrti kao "velikom pozorju" razlučenja duše od tela, "odavde prevodnica na tamo" (Veliko pozorje). Kantakuzin je mističan liričar, "ljubitelj tame a ne svetlosti", kako sam kaže u pesmi Molitva sa žalošću. Ovog liričara preokupira unutrašnja drama i sam fenomen razlučenja duhovnog od telesnog. Smrt je za njega takođe tajna "osnažene muke posred duše i tela" u "Noći smrtnoj", kada "sila telesna onemoća" a duševni plamen obuzme ljudsko bitije koji osnaži dušu da se iščupa iz raspadljivog tela i poleti  u "Dan večni" I kada peva o Svetosti Jovana Rilskog, Kantakuzin Tajnu Smrti povezuje sa Tajnom Života. U anaforičnoj pesmi Bludno moje žitije on oplakuje zla, grehove, mrzosti, postiđenja koja za života počini; oplakuje bludno svoje žitije: "zla kletve prestupljenja", "otimanja i nepravde", "tuge i očajanja", "neuzdržanja monaštva", "visokoumije", "sujetna pomišljanja" i "vremena gubitak". Zato ovaj pesnik, imperativno i pojedinačno, apostrofira delove svog tela da plaču i pokaju se.

O Smrti peva i "Svetogorac" iz 16. veka, smireno, razborito ali i sa vizijom skoro proročkom: "Ja danas umirem". Peva u kontrastima bespogovornim kao i Smrt što je.

Za Kiprijana Starijeg Smrt je "opštedeteljni dug" koji on "u um prima", bez jauka, i umire: i perom, i umom — kao list koji otpada u dostignutoj strasti zrenja.

Mihailo Smederevski slika život kontrastnim stihovima: zdravlje — bolest, radost — pečalba, mladost — starost, slava — besčašće, glad i žeđ — proždrljivost i pijanstvo. Umesto poente iz njega zajauče "ljuto zlo".

I sa metafizičke i sa estetske strane zanimljive su pesme monaha-pesnika iz 16. i 17. veka. Najčešće su to kratke misli — ko suze bistre, a teške ko tuga, ponekad i mistične. Takva je monaška suza Kiprijanova, proročka, kojom stavlja pesničku tačku na svoj pravedni život. Mnogopletena cevnica, svirala Monaha iz Kupinova, zvuči i znači "ne zvučanjem od udaranja prstima, / no duhom nadahnuta" i javlja o smrti Stefana Brankovića. U tom duhovnom zvuku "mnogopletene cevnice" pretapaju se "pozlate vrlinama" i melodija dvojnica; duhovna refleksija vernika, koje poziva na pomen, i refleksije pokojnika u njihovom iskustvu; reči pokojnika i ovih stihova nepoznatog pesnika. U njima je identifikovana skromnost monaška i slava pokojnika — život, smrt i umetnost. Jutro misleno pesnika Andreja, iz sredine 16. veka, suzna je kap pesnika-monaha na odru Nikolaja Sofijskog, koga je želja vukla (kao i ovog pesnika) ka savršenima. A oboje nadilaze život: i savršeni i ova pesma. Metafizičnost savršenstva ispisuje i u stihovima Živopisati likove Svetih Zograf Longin, baš onako savršeno kako je oslikavao zidove tvrdih srpskih manastira.

Od svih starih srpskih pesnika odudara "Pesnik iz Trgovišta", iz sredine 17. veka. To odudaranje se sastoji u svetovnom izboru teme, u učenom etimološkom povezivanju grčkog i srpskog imena Helena (Jelena) sa grčkom reči "eleos" i srpskom "milost", po metafizičkim refleksijama njihovog značenja u milosti pravoslavlja u brojnim trakijskim crkvama i transformaciji te "milosti" (eleosa) u besmrtnost vere i molitve. Učeni "pesnik iz Trgovišta" etimološki dokazuje, alegorično "preukrašava" u stihove i "blagoslovom previšnjim pečata" Milost, za njega jednu od najvećih metafizičkih istina. On je trosmerno dovodi u reverzibilnu konotaciju: prvo, sa istorijskim bitijima, znači sa događajima, konačnim, minulim; drugo, sa metafizičkim bivanjem Lepe Jelene i značenjem Milosti u neprestanom otvaranju i zatvaranju mitskog kruga i treće, sa značenjem Milosti u duhovnom iskustvu naroda, u bruju molitve i pojanja — znači, u ritmu i zvuku korespondencije sa Bogom.

Na početku poglavlja Staro srpsko pesništvo stavili smo pesmu Slovo o mukama Save Nemanje, u kojoj on definiše svoj pokajnički život kao muku i proosećanje i izjednačenje sa "stokom nerazumnom" u ogrehovljenom telu, uobličavan svojom savešću, mrtav i pre smrti i osuđen sam sobom i mučen od očajanja. A za kraj ovoga poglavlja ostavili smo pesmu Molitva zaspalom Gospodu Arsenija II Čarnojevića. Prva je s kraja 12., a druga sa kraja 17. veka. Patrijarh Čarnojević lirski, deskriptivno, proosećajno opisuje danonoćno bežanje sa svojim narodom ispred turskih hordi; s uzdahom poentirajući: "Jer nema onoga koji nas savetuje"; s vapijućom zapitanošću: "Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati". Pravi, pravi čuvar stada Božijeg, patrijarh i tribun, ne odustaje ni od molitve ni od predvođenja naroda. Metafizična je i njegova lirska bolećiva deskripcija, i njegova poenta, ali su one i njegove velike istine o "izjednačenju sa stokom nerazumnom": u gresima, pokajanju, molitvama, nadanju i činjenju pastira čuvara i predvoditelja. Istina saobraženosti Vere i Činjenja. I za jednu i za drugu Istinu potrebno je veliko žrtvovanje kome sleduje i velika čast: Svetlost Svetosti.

Za takve će podvižnike monah "Miloševac", verovatno s kraja 16. veka, ispevati jednu od najboljih pohvalnih, otačastvenih pesama u starom srpskom pesništvu — Srpski kedar.

"Raduj se sveta grano doma Nemanjinog
koja je procvetala misleno!
Raduj se drvo plodovito,
kome list ne otpada!
Raduj se Srpski kedre,
koji se uzvišava dobrotom do nebesa!"

Pesma Srpski kedar je uspela kombinacija pohvale, ode, rodoljubive i misaone pesme. To je originalna, punoznačna i lepa lirska pesma: "misleno procvetala" sadržinom, višeznačna jezičkim slikama i skladna ritmom i melodijom. Pesnik "Miloševac" posvetio je Svetom Savi, ali je ona više oda Dobroti kojoj Sveti samo posreduje od Boga do svog naroda. Dobrota je u ovoj pesmi "misleno procvetala" kao metafizička istina. "Sazdatelj" je Svetog izabrao (od "blagorodnog korena", od "roditelja blagočastivih"), udahnuo mu "žeđ spoznanja božanskih spisa u dobroplodetnu dušu" i "Sveta grana doma Nemanjinog" procvetala je "misleno". "Sazdatelj" je, Svetošću Savinom (koji "dobrotama prosijava"), "uzvisio dobrotom do nebesa" narod srpski, i proslavio ga dobrotom onda kada je rastao u svakom pogledu, svesno čuvajući duhovno jedinstvo i mudro sabirajući duhovno iskustvo. Iz takvog duhovnog sklopa isijana je Svetlost Svetosti i u izabranim ljudima i u njihovoj izabranoj poeziji. Možda su, baš u tom vremenu isklesani i oni stihovi, na nadgrobnom krajputašu pored neugledne Crkvice Svetog Marka u Starom Rasu, koje je, ispod mahovine, otkrio onaj drugi srpski pesnik Rastko, (Rastko Petrović) i zapisao: "I zemnja izgubi cvet / I nebo dobi zvezdu".


_______________________

[1] Autorstvo ove pesme-zapisa nije naznačeno. Vrsni poznavaoci srpskog srednjovekovnog pesništva Đorđe Sp. Radojičić i Đorđe Trifunović, sa dovoljno razloga, smatraju da je njen autor najverovatnije sam despot srpski i jedan od naših najboljih srednjovekovnih pesnika, Stefan Lazarević. Prihvatili smo njihovu argumentaciju.

Dijaspora Stokholm, dvojezični časopis za kulturu, osnovan 1998.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: