Počeci srpske pismenosti
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Počeci srpske pismenosti  (Pročitano 20678 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 23, 2011, 09:36:21 pm »

**

KNJIŽEVNOST SRBA U SREDNJEM VEKU


ČOVEKOV GOVOR i PISMO

Govor je omogućio sporazumevanje među ljudima u njihovom svakodnevnom životu. Njime su oni mogli da izraze svoje želje, potrebe, strah, radost, osećanja i misli u pojedinim situacijama i okolnostima. Međutim, govor i usmeno saopštavanje nisu mogli da izrečenome pribave i osiguraju duže trajanje u obliku i sadržini u kojima su bivali izrečeni. Tek je upotreba pisma omogućila da izrečeno osećanje ili misao, već prema vrednosti, kraće ili duže traju i van vremena u kome su nastali, da se neizmenjeni prenose kroz godine, decenije, stoleća. Na taj način mi čujemo čoveka koji je živeo pre sto, hiljadu ili dve hiljade godina, upoznajemo svet u kome je živeo, njegov svet.
 
Pisana reč je spona koja povezuje ljude iz raznih vremena i sa različitih geografskih prostora. Nastanak pisma ima svoju dugu istoriju. Njegova upotreba nije se javila u isto vreme u svim ljudskim sredinama, nego zapravo u velikim vremenskim razmacima, već prema uslovima života i stepenu razvijenosti u pojedinim društvenim zajednicama. Zato je početak pisane reči u jednoj sredini ponekad vremenski udaljen i po hiljadu i više godina od javljanja pisma i pismenosti u drugoj sredini. S tim u vezi je i činjenica da je i osnovna namena upotrebe pisma i pismenosti u početku mogla da bude delimično različita, jer su ne samo potrebe čovekove nego i njegova svest, a i svest celog društva, ili njegovog najznačajnijeg dela, bile jednim svojim delom slične, ali drugim delom različite.
 

JAVLJANJE PISMA KOD SLOVENA

Pismo i pismenost javljaju se kod Slovena sa izvesnim zakašnjenjem, tj. u vreme kada su već postojale razvijenije kulture nekih evropskih naroda, a i društva organizovana u države. Znatan broj Slovena našao se početkom IX stoleća između dve feudalno organizovane značajne državne sile, koje su već imale i organizovanu hrišćansku crkvu kao bitnog nosioca društvene ideologije. To su bili Vizantija i Germani. I jedni i drugi težili su da Slovene podvrgnu svojoj vlasti i da im nametnu hrišćanstvo. Obe te strane nisu predstavljale istu snagu, niti su mogle da koriste iste načine da bi ostvarile svoje ciljeve. Vizantija, naime, nije u to vreme predstavljala onakvu prodornu silu kakvu su predstavljali Germani, jer su vizantijsko feudalno društvo i poredak bili dotrajali i počeli postepeno ali stalno da slabe, kao i moć vizantijske države. Zato je Vizantija objektivno predstavljala manju opasnost, a sama je u sprovođenju svojih ciljeva morala postupati opreznije. Šireći svoj uticaj među slovenskim plemenima prenošenjem hrišćanske vere među njih, ona je nastojala da im šalje misionare koji su govorili jezikom tih plemena. Kada je moravski knez Rastislav zatražio od Vizantije da mu pošalje misionare koji će hrišćanstvo širiti na jeziku Slovena, on je time hteo da suzbije uticaje Germana, koji su hrišćanstvo širili na nemačkom jeziku. Misija je bila poverena Ćirilu i Metodiju. Izvesno je da su ovi misionari posedovali neko iskustvo u tim misionarskim akcijama kad su znali da je neophodno da izvesne crkvene i verske knjige budu na slovenskom jeziku da bi ova slovenska plemena trajnije prihvatila hrišćanstvo. S jedne strane, postojala je, dakle, svest o tome da reč i misao, ako treba da duže traju, moraju biti napisani, a s druge, hrišćanstvo je svoje dogme već bilo konačno utvrdilo i nije dozvoljavalo da se išta u tome menja. Nemajući svoje, Sloveni su u početku bili primorani da se služe ili grčkom ili latinskom azbukom, uglavnom prema tome da li su bili bliže vizantijskim ili rimskim kulturnim centrima i graničnim teritorijama. Obe ove azbuke bile su nepodesne za jezik Slovena, jer se slovenski sistem glasova znatno razlikovao i od grčkog i od latinskog; zato se grčka ili latinska azbuka nisu mogle primenjivati duže, već su bile samo prolazna i lokalna pojava.


PRVE SLOVENSKE AZBUKE

Spremajući se da na poziv moravskog kneza Rastislava pođu u hrišćansku misionarsku akciju..., Ćirilo je sastavio prvu slovensku azbuku — glagoljicu. On ju je sastavio uglavnom prema grčkoj brzopisnoj azbuci prilagođavajući je slovenskom jeziku. Tim pismom su bile napisane prve knjige na slovenskom jeziku; to su bili prevodi verskih knjiga. Tako se pismo kod Slovena javlja najpre u vezi sa potrebama širenja hrišćanstva i prvi slovenski spomenici pismenosti jesu Ćirilovi rukopisi. Oni nisu sačuvani.
 
Braća Ćirilo i Metodije poznavali su jezik slovenskih plemena oko Soluna, pa su taj govor uzeli za jezik crkvenih knjiga. Kako je taj jezik preko crkvenih knjiga postao jezik kojim su se obavljali crkveni obredi, nazvan je crkvenoslovenskim ili staroslovenskim jezikom.
 
Danas, kada u razvitku slovenskih jezika postoje znatne međusobne razlike, nameće se pitanje kako je bilo mogućno da jezik makedonskih Slovena oko Soluna postane crkveni i obredni jezik svih Slovena i kako se na njemu moglo s uspehom širiti hrišćanstvo među svim slovenskim plemenima. Razlike među jezicima tadašnjih slovenskih plemena bile su male i zato su jezik kojim su bile napisane crkvene knjige mogli razumeti svi.
 
Misija Ćirila i Metodija među moravskim Slovenima naišla je na otpor germanskih feudalnih i crkvenih poglavara, te su njihovi učenici, a i Metodije, posle Ćirilove smrti, morali da beže iz Moravske. Tada su se oni zadržali kod kneza panonskih Slovena Kocelja, a proganjani i tamo, povlačili su se prema slovenskom jugu, te su slovenske crkvene knjige preneli i među Južne Slovene.

Glagoljica, najstarije slovensko pismo, nastastala je, dakle, u drugoj polovini IX stoleća i njome su pisani prvi spomenici slovenskih naroda.
 
Uprkos jakoj tuđinskoj propagandi, sa raznih strana, da se glagoljica istisne kao slovensko pismo, ona se najduže održala u Hrvatskoj — sve do XIX veka. Uzrok tome je uglavnom borba popova glagoljaša, naročito u Dalmaciji. Oni su se, boreći se za bogosluženje na slovenskom jeziku, borili u isto vreme i za knjige pisane na slovenskom jeziku i slovenskim pismom. Tek kad su se crkvene obredne katoličke knjige počele štampati latinicom, glagoljica je bila sve više potiskivana dok nije sasvim potisnuta.
 
Ćirilica je stvorena kasnije od glagoljice. Misli se da je nju stvorio Kliment, učenik Ćirila i Metodija u X stoleću, i to na osnovu grčke svečane, ustavne (uncijalne) azbuke, a neka je slova kombinovao prema glagoljici. Ćirilica je kao lakša i spretnija ubrzo zamenila glagoljicu u Raškbj i Bugarskoj, tako da je tu čak i sećanje na glagoljicu kao prvo slovensko pismo skoro potpuno iščezlo. Zato su najstariji sačuvani spomenici kod Srba i Bugara bili pisani ćirilicom.


PROMENE U JEZIKU
 
Jezik se tokom vremena stalno razvija. On ima svoj naročiti život, sa napretkom i razvitkom društva doživljava promene — raste, razvija se, bogati se, menja se. Već u vreme Ćirila i Metodija, i pored svih velikih bliskosti u govorima raznih slovenskih plemena, morale su postojati i neke razlike. Vremenom su te razlike postajale i veće.
 
Kako tada nije bilo štampe, nego su se crkvene knjige prepisivale rukom, to su prepisivači, najčešće i nehotice, unosili u tekstove ponešto i iz živog, govornog jezika i time odstupali od prvobitnog crkvenoslovenskog teksta. Uskoro su se, dakle, i u jeziku crkvenih knjiga javile razlike, već prema tome na kojoj su teritoriji crkvene knjige prepisivane. Najmanje se menjala upotreba reči, a u samim rečima, naročito krajem XI i početkom XII veka, dolazilo je do promena glasova i oblika.

Ta promena crkvenoslovenskog jezika u glasovnom pogledu (fonetskom), u pogledu oblika (morfološkom), pa donekle i rečnika (leksičkom) naziva se recenzijom ili redakcijom. Tako su se u svaki slovenski jezik na njegovom području, u granicama razvitka njegovih osobina i posebnosti, unosile u prvobitni, staroslovenski ili crkvenoslovenski jezik razne promene. Otuda imamo i razne recenzije crkvenoslovenskog ili staroslovenskog jezika, tj. jezika crkvenih knjiga: srpsku, češku, bugarsku, rusku recenziju.


OD CRKVENOG DO KNJIŽEVNOG JEZIKA
 
Sa stvaranjem feudalnih slovenskih država javila se i potreba za pisanim državnim i drugim dokumentima. Vladari, banovi i vlastela izdavali su povelje i druga dokumenta svetovnog karaktera. Razume se da su se i tu upotrebljavala pismena kao i u crkvenim knjigama, ali jezik je morao biti bliži govornom, narodnom jeziku, pa su u njima često odstupanja od prvobitnog jezika veća nego u crkvenim knjigama. Ni na tome se nije zadržala upotreba pismena. Kao i u drugim sredinama, javila se i kod slovenskih naroda potreba za književnošću, bilo prevodnom, bilo originalnom. Jezikom srpske recenzije i njenom ćirilskom azbukom pisali su srpski srednjovekovni pisci biografija (Sava, Stevan Prvovenčani, Domentijan, Teodosije, Danilo, Grigorije Camblak, Konstantin Filozof i drugi). Istom recenzijom i azbukom pisani su prevodi stranih srednjovekovnih romana i pripovedaka na naš jezik, zatim letopisi, hronike, zapisi i druge književne vrste naše književnosti u doba feudalizma.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 23, 2011, 10:14:36 pm »

*

SRBI PRE SRBA


[...]

VELESOVA KNJIGA
 
Još je na samom kraju Prvog svetskog rata akademik, pukovnik Izenbek, pronašao daščice ispisane starim pismom sa tekstom posvećenom bogu Vlesu/Velesu, poznate kao slovenska Velesova knjiga. No ipak, u Jugoslavijama, o tom nalazu nije pisano. Zadržalo se mišljenje o slovenskoj pismenosti tek od sv. Ćirila i Metodija. Dok žitije sv. Konstantina Ćirila beleži postojanje na srpskom jeziku: Jevanđelja i Psaltira, koje je sv. Ćiril u Hersonesu sam zatekao. U tom zapisu piše: "Nađe Jevanđelje i Psaltir, pisan slovenskim slovima i nađe čoveka koji je govorio tim jezikom, i govoreći s njim, primrgo je silu reči"1
 
Ovaj izneseni podatak u suprotnosti je sa pretpostavkom da su sv. Braća, kako su bili rodom iz Soluna, gde su, živeći na prostoru Srba i njihovih hrišćanskih eparhija, za očekivati je, dobro poznavali srpski jezik. Računajući upravo na njihovo poznavanje tog srpskog jezika, veliki patrijarh Fotije (858—867; 877—886), uz cara Vasilija I (867—886), želeći da uvaži traženje kneza Rastislava Moravskog, poverio je sv. Braći da izvrše pokrštavanje srednjoevropske Moravske, kao potom i Srba na Balkanu. Sv. Braća su, bar tako proizilazi, prema vremenu kad su pošli u Moravsku, za izrazito kratko vreme preveli važne bogoslužbene knjige sa grčkog na srpski jezik. Pa čak i T. Maretić beleži: "A Solunjani su u ono doba govorili Slavenski".2
 
Upravo taj podatak, da je sv. Ćirilo, preko prevodioca tek, razumeo zatečene svete knjige na srpskom jeziku, navodi na zaključak da sv. Braća nisu bili Srbi, ali nije shvatljivo da u Solunu nisu naučili srpski jezik. Jer, jezik Jevanđelja i Psaltira iz Hersonesa je već bio na srpskom jeziku. Pa, celih devet stotina godina ranije, Ovidije, dok je bio u izgnanstvu u Tarsu (crnomorski grad), prema njegovim pismima, žalopojkama za Rimom, jezik koji je tu u Tarsu naučio — bio je srpski.
 
R. Pešić takođe beleži da je poljski kralj Boleslav Hrabri (992—1025), po zauzimanju Kijeva 1018. godine: "uništio ili poneo sa sobom mnoga važna dokumenta i dohrišćanski letopis — Velikoe letopisanie — kao i Bibliju u rukopisu, koji je predstavljao prevod iz vremena Jaroslava Svetog (9781054) od strane hersoneskih prevodilaca".
 
1. Radivoj Pešić "Zavera poricanja" str. 59.
2. T. Maretić "Slaveni u davnini" str. 48.

 
O Velesovoj knjizi objavljeno je: Boris Rabinder "Život i religija Slovena prema Vles knjizi", ali i odmah potom "Velesova knjiga" sa iscrpnim objašnjenjima i prevodom R. Pešića...


[...]

NESUGLASICE OKO NASTANKA SRPSKE PISMENOSTI
 
Oko problema kad je nastala srpska pismenost nije moguće dati jednostavan odgovor.
 
Pomenuta je naznaka da su Srbi, dolaskom sa Dalekog Istoka, doneli pismo sa sobom. Kad je tο, bar približno, moglo biti, ostaje i dalje nepoznato.
 
Svi zaključci sa punom dokumentacijom ο arheološki utvrđenom Vinčanskom pismu, upućuju na jedinu neospornu činjenicu: izvor sveukupne pismenosti jeste Vinčansko pismo (nađeno u Vinči kod Beograda).
 
Da li je ovaj podatak u suprotnosti sa činjenicama iz Hronika, da su Srbi doneli pismo sa Istoka? I ako su doneli sa sobom neko pismo — koje je το moglo biti? Starost sanskrta nije poznata. On se još naziva i Vedskim pismom, ali to je uslovno, jer nema podataka kad su zabeležene Vede. Iz uobičajene konstatacije: da je sanskrt jedan od najstarijih u grupp indoevropskih jezika, kako se izjašnjava Vil Djurant,1 c druge strane imamo tvrđenje Zvonimira Kulundžića ("Knjiga o knjizi"), koji sanskrt i ne ubraja u stara pisma Indije. Polazi od brahmi jezika, za koji se, iz opisa vidi da nije sanskrt. Za brahmi jezik beleži da je nastao u VI—V veku. Ta starost svakako ne odgovara starosti sanskrta.
 
Dolazak Arijaca u Indiju, uzima se, između 2000—1500. godine. Tu bi se donekle moglo prihvatiti. da ti Arijci potom dobijaju ime Indijcn — Indusi. No, kako je utvrđeno da su Vede nastale još u Arktičkoj oblasti, za sada nema relevantnih podataka da li su još na Arktiku bile zapisane, odnosno — kada. Ova nepoznanica svakako se mora odražavati i na tu pominjanu srpsku pismenost, pre nego su oni došli u Podunavlje.

Ako je za pisce Rodoslova i Hronika verodostojan podatak da su Srbi doneli pismo c sobom (kako kažu: iz Indije), moguće bi bilo da su ga doneli, ali iz Likije.
 
Dakle, Srbi su pre mnogih naroda imali pismo, ali u nedostatku svih činjenica, nameće se čudan zaključak — da su Srbi imali veći broj "početaka" svoje pismenosti.


Kompletan tekst Momira Jovića možete pročitati na srpskom sajtu o drevnim Slovenima: SVEVLAD
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: